REKLAMA I POMOĆ SEXY ĐORĐU VUKADINOVIĆU

Sajt Nove srpske političke misli predstavlja bastion srpskog slobodarskog duha, nacionalizma, vere, poštenja, časti i svih ostalih vrlina i vrednosti koje perfektno personifikuje glavni i odgovorni urednik Đorđe Vukadinović. U svom prosvetiteljskom nadahnuću, mudri Vukadinović godinama briljantno analizira političke i društvene procese, ukazuje na greške i nudi spasonosna rešenja. Tekstovima u NSPM i drugim medijima on ostavlja neizbrisiv trag bez koga neće moći da se razume savremena srpska istorija.
Tako Đorđe misli o sebi i svom portalu. Ne znam. Retko posećujem sajt NSPM, samo kad mi neki poznanik preporuči određeni tekst, često Vukadinovićev, još češće Antonićev. Na taj način saznao sam i da je NSPM objavila moj tekst o Bebi Popoviću (http://www.nspm.rs/hronika/predrag-popovic-beba-popovic-milu-igracka-a-vucicu-sef.html). Gledam – ceo moj tekst (samo konvertovan s okupatorske latinice u patriotsku ćirilicu), moje ilustracije, ali na kraju umesto poruke čitaocima „Knjigu Predraga Popovića ’Istina o Vučiću’ naručite na telefon 063 123 2702“ piše „Donirajte NSPM“. Hajde što mi je vrli Srbin Đorđe ukrao tekst, nego me još i poziva da mu nešto doniram. Pošto mu pare ne dam, mogao bih da mu ponudim jedan organ, ali obećao sam da neću psovati. Bar ne u početku teksta.
Prvo da konkretnim primerima definišemo razlike u manirima svetog Đorđeta i sujetnog mene.
Dok sam uređivao „Pravdu“ s nepoznate adrese dobio sam tekst Slobodana Antonića. Odličan teks. Usledila je kratka sms prepiska:
– Gospodine Antoniću, dobio sam Vaš tekst. Da li biste dozvolili da ga objavim u „Pravdi“?
– Naravno, objavite. Navedite da je tekst uzet sa sajta NSPM. Hvala.
– Hvala Vama.
Ja to tako. Vukadinović samo uzme tuđe i, vaskoliko srpski štedljiv, ne rasipa pare na sms poruke. Doduše, kad sam ga upozorio da mu neću oprostiti krađu tekst u nekoliko poruka mi je objasnio da bih trebalo da mu budem zahvalan što me reklamira. Kaže, hteo je da pomogne. Zato je ukrao 1500 reči, a zasmetale su mu samo onih nekoliko s narudžbenicom za moju knjigu. Dobro da mi nije hteo pomoći u saobraćaju, ukrao bi auto. Na braniku bi, naravno ćirilicom, napisao: Auto Predraga Popovića. Da me reklamira.
Zahvalan na tome što me udostojio tog lopovluka – ej, bre, Veličanstveni Đorđe mi drpio tekst – odlučio sam da uradim isto što sam i ranije radio kad bih se suočio s nekom njegovom podlošću. Zanemario sam ceo slučaj. Dok mi se nisu javila dvojica njegovih saradnika. Ničim izazvani, ponavljali su njegov refren: trebalo bi da budem ponosan što me reklamira takva institucija kao što je NSPM.
– Đorđe ne sme ništa da napiše protiv Bebe Popovića, a to nije hteo da uradi niko od autora NSPM-a, pa je odlučio da malo kraducka… – kaže mi jedan.
Drugi je pokušao da mi hrani sujetu, eto baš nedavno je lično Đorđe, autoritet nad autoritetima, u nekom društvu lepo govorio o mojoj knjizi o Vučiću.
Prešao bih i preko tih primitivnih zamajavanja, ali kuriri su uspeli samo da me podsete na njegovu tradicionalnu nekorektnost i sve prljavštine kojima mi se zahvaljivao za korektnost. Dakle, ovako je bilo.
U „Nacionalu“ objavljivao sam kolumne Bogdana Tirnanića, Danice Drašković, Mire Marković, Dušana Prelevića, Branka Dragaša, Brane Crnčevića, Aleksandra Vulina, Aleksandra Vučića, pa i Aleksandra Tijanića. Neke subote u leto 2002. sedeo sam s Tijanićem u „Tejloru“.
– Vidim, angažovao si sve i svakoga da piše, što ne bi i Đorđa Vukadinovića. Odlično piše, nije đinđićevac, a dobro bi mu došao neki honorar – predložio je tadašnji savetnik Vojislava predsednika Koštunice.
– Čitao sam mu tekstove u „Politici“, dobri su. Ako nije alav, možda bismo mogli da se dogovorimo…
Nismo se dogovorili. Ne zbog alavosti, nego zbog problema s orijentacijom u prostoru. Tijanić mi je dao broj Vukadinovićevog telefona, ja ga pozvao da na sastanak, a on se izgubio u rejonu između Lastine autobuske stanice i glavnog ulaza u Železničku stanicu. Ne znam kako, ali uspeo je. Kad je stigao na Lastu, pet puta je zvao da ga navodim u kom smeru da ide kako ne bi zalutao na tolikoj udaljenosti. Od čak 66,7 m i 84 cm. Na kraju, sišao sam iz redakcije i pola sata ga čekao pred Železničkom stanicom. Možda bih još tamo stajao da me nije nazvao Tijanić:
– Što si ispalio Đorđa? Evo, kuka mi nisi rekao tačnu adresu…
– Da li je taj tvoj drugar normalan? Dva sata se vrti u prečniku od 50 m i ne može da nađe glavni ulaz u Železničku stanicu.
– Takav je, jebiga…
Nikada više nisam s Vukadinovićem dogovarao bilo kakav sastanak ili saradnju. Ipak, u „Pravdi“ sam objavljivao tekstove i reklamu knjiga njegove svastike Radmile Voinovich. Ona je… Ne, neću da je opisujem. Niko mi ne bi verovao bez fotki i citata iz njenih mudrolija. Kad to nađem u arhivu, posvetiću joj jedan tekst.
I u „Pravdi“ sam relativno često objavljivao izjave i intervjue genija Đorđa. Nisam se obazirao na konfliktne situacije koje je režirao, smatrajući to izrazom neobuzdane sujete. Oko svega je pravio famu, što i ne čudi, Fama je sestra Giganta. Što Đorđe – ako ne verujete meni, pitajte njega – nesumnjivo jeste.
Jedna od tih trzavica desila se nakon što je u „Presu“ objavljena njegova izjava u kojoj je ocenio da će se oko 30% naprednjaka vratiti u SRS kad Šešelj stigne iz Haga. To je za dušu ujelo jednako sujetnog Vučića. Uvek spreman na osvetu, Vučić je tada počeo da proziva Vukadinovića. Ništa neobično i ništa meni zanimljivo. Međutim, kakva psihoza je nastala saznao sam kad mi je jedan kolega, vidno uznemiren, ušao u kancelariju i obavestio me o strašnoj tragediji: neizostavni Đorđe je odbio da daje izjave za „Pravdu“ dok ga ja ne nazovem i objasnim mu zašto ga Vučić napada.
Nisam baš potpuno verovao u tačnost interpretacije Vukadinovićevih reči, ali, znajući koliko je gord, ne bi me ni iznenadilo da je sebi dozvolio takav budalast zahtev. Naravno, nisam ga nazvao. Dovoljno mi je problema s vlastitom sujetom, gde da se još bavim njegovom, metastaziranom.
Posle „Pravde“ prvi put smo se čuli kad sam objavio „Vučićev rečnik“. On je bio u društvu s nekim zajedničkim poznanicima, pa je osetio potrebu da i lično pohvali knjigu. Lep gest. Ipak, nedovoljno lep da bih zanemario to što je na sajtu NSPM objavio kritiku „Rečnika“ koju je napisala Ana Radmilović. Ljuta na mene, složila je nekoliko stranica izuzetno malicioznog galimatijasa.
– Kritika je vrlo pohvalna, više nego korektna, a i inače Ana o tebi govori sve najlepše – čudio se prepodobni Đorđe mojoj nezahvalnosti.
– Ako tako misliš, OK. Ali, samo da znaš, Ana će, kad-tad, i prema tebi biti ovako korektna – rekao sam na kraju mučnog razgovora.
Nije prošlo mnogo, javlja se Đorđe i priznaje: pogrešio je u proceni Ane Radmilović. Nisam zapamtio čime ga je ujela za dušu plemenitu. Nije ni bitno. Od zlikovca koji mi nanese neko zlo gorim smatram samo onoga koji mu to oprašta.
A guru NSPM-a se u tome izveštio. Prošle godine je preneo tekst jednog opskurnog starca, lakeja Nebojše Pavkovića, u kome su opisani pojedini novinari. Mene je izvređao na najpodliji način. Posle jedne uvodne, takođe vrlo prljave, u sledećih desetak rečenica citirao je upravo Bebu fucking Popovića.
Svojim čitaocima Vukadinović me predstavio onakvim kako me opisuje Beba, kao protuvu i agenta neke vojne službe koji je satanizovao divnu DOS-ovu vlast, na čelu sa Đinđićem. Bez vukadinovićevskog frfljavog skičanja, prešao sam preko toga. Nisam ga zvao i kukao, baš me briga za laži i uvrede objavljene na sajtu NSPM.
S punim poverenjem u širinu njegove svetosavske tolerancije, siguran sam da mi neće zameriti što ću ga ubuduće opisivati onako kako ga vidi Pera Luković, o kome, uzgred budi rečeno, mislim isto što i Vukadinović o Bebi.
Dakle, sexy Đorđu, „iz koga ponekad šiklja seks za pare, makar ga silovao Slobodan Antonić“, neće proći ova krađa tuđih tekstova. Kao „Vlah zadužen za Kosovo“, neka svojom „rumunskom dušom koja je otišla u Carstvo nebesko još u rano jutro 28. juna 1389.“ reklamira koga i kako hoće na sajtu svoje „Nove srpske fašističke misli“. Kao što bi Luković rekao: „Nekako, Đorđe, zakopčavam šlic nad bludnim Nova srpska fašistička misao-radnjama.“
Za sada, i ja zakopčavam šlic. A ako NSPM-NSFM ne skine ukradeni tekst, ne samo što ću nastaviti da mu ovako uzvraćam „pomoć i reklamu“, nego ću mu, kad ga sretnem, zaista donirati nešto. Kad već traži.