Skip to content

ŠEF POLICIJE I NJEGOVA PORODIČNA FABRIKA PREVARA

DSC_4812

Nebojša dr Stefanović još jednom je opravdao nadimak koji ga krasi. U naletu strasti, gostujući na Pinku, dok je iznosio seriju optužbi protiv Aleksandra Rodića detaljno je opisao sebe i svoju porodicu.

– Aleksandar Rodić je od 2002. do 2015. čak 43 privredna subjekta registrovao na sebe i članove svoje porodice. Kad jedna firma mora da plati porez ili iz bilo kog drugog razloga mora da plati dažbine državi, on je preregistruje, promeni ime i nastavi izdavanje dnevnog lista „Kurir“, što je bilo potpuno suprotno zakonu – izjavio je dr Stefanović.

Treba mu verovati, malo ko se bolje od njega razume u tu vrstu prevara. Na isti način je Aleksandar Vučić, zloupotrebivši troje Stefanovića, nekoliko godina sprovodio prevarne radnje u svom dnevnom listu „Pravda“. Većinski suvlasnik izdavačkog preduzeća „Pravda Pres“ bio je Nemanja Stefanović, brat Nebojše iz Beograda. Osim što je pozajmio svoje ime, Nemanja ni na kakav način nije učestvovao u radu izdavačke kuće i njenih novina. Poslom su upravljali braća Vučić i svemoćni kum Nikola Petrović. Radili su to na isti način na koji sada gospodare Srbijom. „Pravda“ je završila u stečaju, a ni Srbija neće bolje proći.

Prve dve godine Vučićeve novine su poslovale pozitivno. Dobar tiraž i solidan prihod od marketinga stvorili su dobit, koju su vlasnici proćerdali na besmislene nagradne igre i slične egzibicije s katastrofalnim posledicama. Tokom 2009, kad su problemi nabujali, Vučić je smislio odličan model za uštedu – prestao je da zaposlenima isplaćuje platu i da plaća Štampariju „Borba“. Neki urednici i novinari su potražili bolje redakcije, dok su drugi pokušali da se štrajkovima izbore za zarađene plate. „Borba“ je blokirala račun „Pravda Presa“ i podnela tužbu za odštetu od 60 miliona dinara.

– Neka tuže, nikad neće dobiti te pare. Sami su krivi. Kad su videli da ne plaćamo račune, što nisu prestali da štampaju novine? Nisam ih ja terao da nas toliko trpe. Suze mi teku niz leđa zbog njihovih problema – mudro je procenio Vučić.

Umesto da plati dugove, primenio je isto rešenje za koje sad optužuje Rodića. U saradnji sa Duškom Vuksanovićem, operativcem u službi Stanka Subotića Caneta i aktuelnim kontrolorom „Informera“, osnovao je novo preduzeće „Pravda Plasman“. Vuksanović je imao 40 odsto, a Ana Stefanović, supruga dr Sline, 60 odsto vlasništa u novoj firmi. Istovremeno, Vučić je Anu postavio za direktora „Pravda Presa“.

img282

Pošto je račun „Pravda Presa“ bio u blokadi, prihod od prodaje i oglasa uplaćivan je na račun „Pravda Plasmana“. U prevarne radnje Vučić je uvukao svoje lažne političke protivnike i prave logističke i finansijske sponzore Miodraga Rakića i Dragana Đilasa. Iako su znali da vrše krivično delo, Grad Beograd i „Telekom“ su „Pravda Plasmanu“ plaćali reklame koje su objavljivane u novinama čiji je izdavač „Pravda Pres“. Pored svega, Canetov multimedijalni prevarant Vuksanović napravio je paramarketinško odeljenje „Pravdashop“, koje je, mimo zakona, u „Pravdi“ objavljivalo svoj oglasnik. U prevarnim radnjama učestvovala je i advokatica Snežana Rakočević, tada pravni zastupnik „Pravde“, a danas predstavnik naprednjačkog kartela u Republičkoj izbornoj komisiji.

img281

Prevare Vučićevog klana nikada nisu kažnjene. „Pravda“ se ugasila sama od sebe, a njeni zvanični i nezvanični vlasnici preuzeli su vlast u državi. U skladu sa svojim karakterom, bahato optužuju svoje medijske i političke protivnike za ista krivična dela koja su i sami izvršili. Nije neka uteha, ali ostaje nada da će se kad-tad neko setiti da i njih, kao što su se oni sada setili Rodića, pozove na odgovornost.

PS

Nebojša dr Stefanović je u istom intervjuu na Pinku osuo drvlje i kamenje na Miroslava Miškovića, optužujući ga da pruža finansijsku podršku Rodiću. Upravo zbog toga treba proveriti informacije koje tvrde da je Mišković po Vučićevom nalogu platio dug „Pravde“ prema Štampariji „Borba“.

knjige-oglas

 

Ko je ko u novoj Vladi: ROBIJAŠI, KRIMINALCI, NARKOMANI…

brnabić vlada

Da bi se procenila inteligencija vladara dovoljno je samo pogledati ljude kojima je okružen. Primenjena u aktuelnoj srpskoj političkoj praksi, ta Makijavelijeva deviza raskrinkala bi ne samo inteligenciju, nego i karakter vladara Aleksandra Vučića.

Koliko je pametan vidi se po nesrećnicima kojima je dodelio ministarske funkcije. U Vladi, trećoj u tri godine, uspeo je da okupi gomilu robijaša, nedokazanih kriminalaca, narkomana, prevaranata i sebi nalikih moralnih kreatura. Među 22 člana Vlade gotovo da nema nijednog koji se nije ogrešio o zakone, ili on ili neki član njegove porodice. Iza svakoga se vuče neki korupcionaški rep, čiji tragovi su ostali u novinama, umesto u nadležnim sudovima. Pripadnici te parazitske kaste, bez obzira na ideološke i lične razlike, ujedinjeni su pohlepom i strahom da će kad-tad morati da odgovaraju za sve što su činili. Okupljeni na gomilu, svaki od njih predstavlja detalj u sablasnoj slici Vučićeve diktature.

Na vrhu piramide zla nalazi se, naravno, njen tvorac Aleksandar Vučić. Njegova privatna biografija i politička karijera izgledaju kao romansirana verzija Krivičnog zakonika. Teško je pronaći zlodelo koje nije izvršio. Sve je tu – veleizdaja, prevare, zloupotreba službenog položaja, sve… U avanture je uvukao i rođenog brata Andreja. Iako zvanično ne učestvuje u raspodeli vlasti, Andrej Vučić raspolaže istom količinom moći i uticaja kao i stariji brat. Kako koristi taj status vidi se u brojnim aferama, od fantomske firme „Asomakum“, „Franša“, zemljišta u Sremu i Bačkoj, „Vršačkih vinograda“, „Beograda na vodi“, spletki s pasošima… Andrej je svakakav, ali nije naivan, zna da će jednom morati da odgovara za sve što mu se stavlja na teret, zato je na vreme počeo da se raspituje za azil u Rusiji. Na zapad ne može, s te strane će doći računovođa da svede konačni saldo, pa mlađi bata mudro priprema teren za transfer u Moskvu, u komšiluk Mire i Marka.

Pre nego što dođe vreme da pakuje pinkle i beži iz Srbije, Andrej će morati, kako bi sva vlast ostala u krugu porodice, da obavlja dužnost nezvaničnog predsednika Vlade Srbije. Da bi mu posao bio lakši, na mesto premijera postavljena je Ana Brnabić, osoba sporna po svim linijama. Iako dobar deo prosečnih srpskih glasača neće imati razumevanja za njeno nacionalno poreklo i seksualnu orijentaciju, ona ima mnogo ozbiljnijih nedostataka za obavljanje funkcije predsednika Vlade. Pristupnicu Vučićevom dvoru dobila je pre dve godine, kad je svedočila u korist svemoćnog kuma Nikole Petrovića. Kad su Lidija Udovički, supruga Marka Krandala, vlasnika američke kompanije CWS, tadašnji ambasador Majkl Kirbi i predsednik DS-a Bojan Pajtić tvrdili da je Petrović tražio dva miliona evra kako bi omogućio toj firmi da posluje u Srbiji, Brnabićka je, s pozicije direktorke jednog od sektora CWS-a, demantovale navode o reketiranju. I, eto nje na ministarskoj funkciji, a njenog brata Igora u prilici da, bez obzira na sukob interesa, sklapa unosne poslove s državom.

Većina Srba neće zameriti Ani Brnabić preteranu sklonost ka alkoholu, iako nije baš prihvatljivo što pijana vozi. Problem je što će je sudije zaštiti od zakona. Upravo na dan kad je izabrana za novog gej-premijera, protiv Brnabićke je krivičnu prijavu podneo Srđan Nogo, narodni poslanik iz pokreta Dveri.

brnabić ana kriv prijava

– Ana Brnabić je izvršila dva krivična dela. Prvo i najozbiljnije je sastavljanje netačnih biračkih spiskova, a drugo je zloupotreba službenog položaja. Jedinstveni birački spiskovi formirani su još 2012, kao određeni eksperiment. I još tada se pojavila sumnja da veliki broj upisanih birača niti živi u Srbiji, niti glasa, a mnogi su čak i umrli. Jedinstveni birački spisak zaključuje ministar državne uprave, a na poslednjim izborima to je upravo bila Ana Brnabić. Dakle, ona je lično zaključila Jedinstveni birački spisak, svojim potpisom i pečatom ministarstva i ona je odgovorna za sve nepravilnosti.  Ona je još tada postavljena da završava prljave poslove Aleksandra Vučića – navodi se u krivičnoj prijavi koja će uskoro biti odbačena kao neosnovana.

Vučiću su potrebne marionete poput Brnabićke, kompromitovane i beznačajne, lake za upravljanje. Potrošiće je za tri do šest meseci, u zavisnosti od procene kad će mu više odgovarati raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Bolju žrtvu nije mogao da nađe. Za Brnabićkom niko neće zakukati, a i ona će morati da ćuti i trpi.

Iz istih razloga već dugo ćuti i trpi Nebojša Stefanović. Umesto da bude predmet policijske obrade, dobio je drugi mandat na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. Trenutno, lepo mu je, zaštićen je od istrage za saučesništvo u fantomskom rušenju u Savamali, zloupotrebe službenog položaja i drugih krivičnih dela. Ne mora da objašnjava kako je plagirao doktorat, a ni da dokazuje poreklo imovine.

Ni Nela Kuburović, tzv. ministarka pravde, ne mora da objašnjava zašto je u zatvorskoj bolnici umro čovek koji je osuđen zbog sms poruka u kojima je pominjao Njegovu Bolesnu Ekselenciju. I njeni prethodnici na toj funkciji, posebno Nikola Selaković i Snežana Malović, zaslužili su mesto u istoriji beščašća, ali tek u Kuburovićkinom mandatu došlo je do istorijskog pomirenja organizovanog kriminala i pravosuđa.

Taj zločin nad pravdom personifikuje Zlatibor Lončar, ministar zdravlja. Karijeru, koju je uspešno gradio u Šilerovoj ulici, u punoj meri razvio je tek u Vučićevom okruženju, u poslovima sa kumovima Nikolom Petrovićem, Aleksandrom Đorđevićem i Petrom Panićem.

U vreme „Sablje“ Lončar je bio osumnjičen za saradnju sa zemunskim klanom, a kasnije, na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, svedoci saradnici Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, optužili su ga da je bio plaćenik Dušana Spasojevića. Nedavno su objavljene i fotografije Lončara i Spasojevića pored bazena u Šilerovoj. Ko ih je video, primetio je Šiptarev kiseo osmeh, kao da se stidi što je u lošem društvu.

Na to druženje, u raspravi o najnovijoj Vučićevoj Vladi, podsetio je lider Nove stranke Zoran Živković. U sred Skupštine najbrutalnije pretnje odmah su mu uputili Lončar, Aleksandar Martinović i Nebojša Stefanović. Širenjem laži, uvredama i pritiscima na svakog ko se ohrabri da kaže istinu, naprednjački gang neće uspeti da sakrije kriminalne tragove svojih jurišnika, može samo da odloži susret sa zakonom.

Lončar je osumnjičen za najteže zločine, ali najduži zatvorski staž zasad ima Goran Knežević, aktuelni ministar privrede. Policija je 1. oktobra 2008. uhapsila tadašnjeg zrenjaninskog gradonačelnika i njegovog saradnika Nikolu Halasa, načelnika opštinskog Odeljenja za urbanizam, pod sumnjom da su zloupotrebili službeni položaj i primali i davali mito. U istoj akciji uhapšeno je još osam pripadnika „građevinske mafije“, koji su osumnjičeni da su po unapred dogovorenim uslovima i cenama znatno nižim od tržišnih, izbegavajući zakonsku proceduru, dobijali gradsko građevinsko zemljište na najatraktivnijim lokacijama u dugoročni zakup na 99 godina, da bi ih kasnije po znatno višim cenama prodavali drugim pravnim licima.

U to vreme, kad je istragu vodilo Specijalno tužilaštvo, na čijem čelu se nalazio Miljko Radisavljević, Knežević je bio član predsedništva Demokratske stranke. Posao je obavljen perfektno, u vrhunskom stilu optužnica je montirana kako bi se eliminisala glavna politička meta, ali da pri tom ne izazove štetu stranci kojoj pripada i da za sobom ne povuče druge, jače figure. Građevinski i ekonomski veštaci na glavnom pretresu promenili su iskaz i procenili da nije oštećen gradski budžet. Sud nije utvrđivao ni poreklo 160.000 evra, koliko je pronađeno u Kneževićevom sefu. On je tvrdio da pare nisu njegove, već da pripadaju Demokratskoj stranci, čiji je bio član predsedništva, ali kasnije je zaboravio da ih vrati.

Na kraju, Knežević je oslobođen, a da nikad nije odgovarao za ostale sporne poslove, koji se pamte još iz devedesetih. Kao direktor turističkog preduzeća u okviru Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Servo Mihalj“, rasprodao je radnička odmarališta u Vrnjačkoj Banji, Promajini, Poreču, Kranjskoj Gori i Bledu. Iza tih akcija ostao je samo jedan ugovor iz 2000. godine, o prodaji zemljišta i zgrada u Baškoj Vodi za milion nemačkih maraka, ali nije poznato gde je završio novac. Nema dokaza ni kako je privatizovan „Dijamant“, koji je kasnije preprodat hrvatskom „Agrokoru“. Poznavaoci političko-poslovnih dešavanja u Zrenjaninu ističu ulogu Predraga Grgića, tadašnjeg šefa Demokratske stranke za Banat, koji je jedno vreme bio ekonomski ataše u Zagrebu. Zrenjaninska urbana legenda kaže da je Grgić jedno veče doneo Kneževiću kofer pun para. Ne zna se da li je to pomoglo Ivici Todoriću da po bagatelnoj ceni kupi fabriku ulja i kako su pare podeljene, ali činjenica je da je Grgić napredovao do funkcije šefa Republičke izborne komisije 2012.

knežević goran ugovori. s potpisom

Odmah po izlasku iz pritvora, Knežević se udomio u Srpskoj naprednoj stranci. Zahvaljujući iskustvu i karakteritikama zgodnim za ucenjivanje brzo je stekao Vučićevo poverenje. Kao ministar poljoprivrede je zabrljao s aferom oko aflatoksina, u kojoj je finansijsku štetu imao Vučićev sponzor Miodrag Kostić. Knežević je, po Gašićevom modelu, privremeno udaljen iz vlasti, a za utehu je dobio mesto u Upravnom odboru s platom od 10.000 evra mesečno, plus auto, vozača, kabinet, sekretarice, sve što vole mladi… Čim je javnost zaboravila na aferu s otrovnim mlekom, Vučić ga je vratio u Vladu.

Zatvorsko iskustvo ima i novi ministar Goran Trivan. Mnogo skromniji od Kneževića, pozicije u Socijalističkoj partiji Srbije iskoristio je da dobije stan od 150 kvadrata u centru Beograda. Javno preduzeće „Srbijašume“, u kome je bio zaposlen, platilo mu je 70 kvadrata, a ostalo je „pokrio“ preko omladinskog kampa „Karataš“, kome je Hidro-elektrana Đerdap uplatila 6,5 miliona dinara, koji su kasnije završili kod Trivana. Sredinom oktobra 2001. uhapšen je u Kladovu i procesuiran. Prvostepena oslobađajuća presuda je 2014. poništena, ali suđenje nije ponovljeno zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Usput, nije platio ni 88.000 poreza na ekstraprofit.

Gde su pare, stanovi, firme, provizije, mito i korupcija, tu su socijalisti. U vreme Slobodana Miloševića SPS je vodio naopaku politiku, koja je u crno zavila Srbiju i Srbe iz svih krajeva bivše SFRJ. Zarad opstanka na vlasti, Milošević se upuštao u pogubne ratne avanture, uništio je privredu, opljačkao građane i rasturio državne institucije. Ipak, njegove odluke su imale kakve-takve političke motive. Dačićev SPS ima veze s ideologijom koliko i Halid Bešlić sa Pavarotijem.

O vezama Ivice Dačića s organizovanim kriminalom sve se zna. I sve to Vučić zloupotrebljava da bi manipulisao s njim i njegovom partijom.

– Policiju koja je dopustila onako laganom i brzom Dačiću da pobegne iz stana s koferom punim novca i da joj kasnije postane komandant zaista treba ukinuti – govorio je Vulin 2009. godine, podsećajući na korupcionašku aferu „Kofer“, u kojoj je lider SPS-a uzeo 700.000 evra da bi omogućio da Narodna banka Srbije vrati dozvolu za rad Kreditno-eksportnoj banci.

Umesto Dačića, koga je spasao Dejan Mihajlov, prvi operativac tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, uhapšeni su direktor SPS-a Vladimir Zagrađanin i Dejan Simić, viceguverner NBS. Iako su uhvaćeni na delu, s rukama u tegli, odnosno u koferu, nije bilo većih problema za kriminalce. U februaru 2011. pravosnažno su oslobođeni optužbi za uzimanje mita, Zagrađanin je nastavio da razvija lični i partijski biznis, Simić je prvo vraćen u NBS, a pre nekoliko meseci Tomislav Nikolić ga je imenovao za svog savetnika u Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom.

– Oslobađajuća presuda u aferi „Kofer“ nije samo najveća sramota, nego i dokaz da pravosuđe u Srbiji više ne postoji – u pravedničkom zanosu je tada lelekao mladi radikal Aleksandar Vučić.

Kasnije mu se svidelo što pravosuđe ne postoji. Bez nezavisnog tužilaštva i suda Vučiću je lakše da Dačića ucenjuje dokazima o saradnji sa Mišom Bananom i Darkom Šarićem, čerupanju „Dunav osiguranja“, „Galenike“, „Srbijagasa“ i drugih javnih preduzeća koja su pala u ruke socijalista. Svestan da će iz vlasti otići pravo u zatvor, Dačić je prinuđen da trpi sva poniženja i ispunjava Vučićeva naređenja. U toj igri učestvuju i ostali paraziti iz vrha SPS-a.

Od 2004, kad se „banda crvena“ vratila u vlast, partijski prvaci bave se isključivo biznisom. Sistem su razradili do tančina, ne propuštajući nijedan detalj u zločinačkoj slagalici. Po sistemu Koza Nostre u posao su uvukli članove svojih porodica kako bi razgranali uticaj i sakrili tragove.

Kako to izgleda u praksi vidi se na primeru zamenice predsednika SPS-a Slavice Đukić-Dejanović, trenutno ministarke bez portfelja zadužene za populacionu politiku. Nežna i humana, ona koristi svaku priliku da obeća kako će se zalagati za zaštitu „ugroženih i osetljivih grupa“. U tome je već ostvarila odlične rezultate. Sina je poslala u Portugal, daleko od uticaja SPS-a, a muža zaštitila od odgovornosti za malverzacije u privredi. O tuđim porodicama se brine vršeći krivična dela.

Pre godinu i po, kad je prvi put pokrenuta hajka na „Kurir“, Đukić-Dejanović je, s pozicije direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“, prekršila Zakon o zaštiti pacijenata i omogućila objavljivanje u javnosti medicinske dokumentacije pacijenta Aleksandra Kornica. Za to krivično delo, krajnje nečasno, Đukić-Dejanović nikad nije odgovarala.

Ni njen suprug Ranko Dejanović nije odgovarao za sporne poslove, prvenstveno u firmi „Zastava elektro“ iz Rače Kragujevačke. S dvojicom ortaka, Dejanović je 2006. privatizovao fabriku i obezbedio finansijsku podršku Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Izvozio je radnike. U partnerske firme iz Slovačke i Rumunije slao je radnike iz Rače. Iz Poljske je, kao investiciono ulaganje, doneo mašine koje nikad nisu stavljene u pogon, a njihova realna vrednost je bila daleko niža od one koja je predviđena ugovorom. Krajem 2008. blokiran je račun „Zastava elektro“. Dejanovićeva firma godinu dana nije uplaćivala doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje, kao i plate, koje su i inače bile ispod republičkog minimalca.

Ogorčeni radnici tri meseca su štrajkovali, blokirali su autoput i ulaz u zgradu opštine Lapovo. Agencija za privatizaciju je prihvatila lažni izveštaj revizorske kuće „Fineks“ i odbila da postupi po zakonu i pokrene postupak za raskid ugovora o prodaji preduzeća. Podršku štrajkačima dao je Aleksandar Vulin. S namerom da se predstavi kao hrabri zaštitnik ojađenih proletera, Vulin je držao proteste pred fabrikom i junački vređao Dejanovića, bivšeg partijskog druga s kojim je osnivao JUL, tražeći od državnih organa da ga uhapse i prinude da isplati dugove radnicima. Protesti su urodili plodom, Dejanović je napustio fabriku, zbog sporne privatizacije protiv njega je podignuta optužnica, ali još nije procesuirana. Iako u medijima kuka da je nezaposlen, da sedi kod kuć, pegla i kuva ručak ženi, Dejanović je prošle godine u Beogradu otvorio restoran brze hrane „Posejdon“. U tom poslu partner mu je Živojin Stanić, javnosti poznat kao saradnik Srđana Adžemovića.

Skromni Ranko voli da svoju suprugu predstavlja kao „pravi primer poštenja Socijalističke partije“. Podjednako dobar i pošten, a i mnogo ženstveniji je Branko Ružić, potpredsednik SPS-a i novopečeni ministar, koji je od Brnabićke nasledio resor državne uprave i lokalne samouprave.

branko-ruzic-cita-politicku-fukraru

Otkad je pročitao knjigu „Aleksandar Vučić – politička fukara“, Ružić se u potpunosti identifikovao s glavnim junakom. Mimo politike nikad ništa nije radio, ali ima sve što poželi. Pošto imovinu ne može da objasni poslaničkom platom od oko 900 evra, koristi Vučićeve primitivne trikove.

– Otkud ti stan od 450 kvadrata?

– Kupio mi tata.

– Otkud ti sat od 10.000 evra?

– Poklonio mi jedan prijatelj.

Pored bogatog tate i darežljivih anonimnih prijatelja, Ružić ima i uspešnog tasta. Ljubiša Đurović je stari socijalista, dugo u vladajućim strukturama, ali uvek u senci, da ne privlači pažnju. Na njegovu nesreću, zet je nekoliko puta izjavama nervirao Vučića, pa su naprednjački bilteni povremeno prozivali Ljubišu. Čim je drčni Bane stao u zaštitu svog drugara Dragana Đurića, kriminalca koji je priznao zloupotrebe u privatizaciji Veterinarskog zavoda i protiv koga se vodi postupak za malverzacije prilikom kupoprodaje mineralnih đubriva pančevačke „Azotare“, u jednom od svojih biltena Vučić je objavio da „Ružićev tast štiti građevinsku mafiju“. Ljubiša Đurović je, prema tim tvrdnjama, zloupotrebio službeni položaj potpredsednika opštine Palilula kako bi omogućio Miletu Vekiću, vlasniku kompanije „Milvek sistem“, da nelegalno podigne objekte od ukupno 15.000 kvadrata. Gradska građevinska inspekcija nije uspela da spreči nelegalnu gradnju, Đurovićev uticaj je bio jači.

– Nijedan lokal, poslovni prostor, ni lokacija na Paliluli ne može da se dobije dok za to ne aminuje neko iz vrha opštine, među kojima je i Đurović, a ta „usluga“ košta od 5.000 do 10.000 evra za manje objekte, pa čak 50.000 do 100.000 evra za veće objekte i bolje lokacije. Najveći deo tog novca ide stranci socijalista, u čijem je vrhu Đurovićev zet – objavio je naprednjački bilten „Alo“.

Dolaskom naprednjaka na vlast u Paliluli, Đurović je ostao bez funkcije, ali zadržao je uticaj i, što mu je mnogo važnije, tužilaštvo nije sprovelo istragu optužujućih navoda da štiti građevinsku mafiju.

Dok su članovi aktuelne Vučićeve Vlade čitali tekst zakletve, stari-novi ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić nije mogao da se koncetriše. Samo je na kraju rekao – živeli! Jednako opušteno će, kad Srbija postane pravna država, stajati pred sudijom i slušati optužnicu. Dok se ostali istaknuti socijalisti otimaju o sve što im padne pod ruku, Antić kulira. Vođen boemskim navikama, ne robuje novcu. Toliko je ravnodušan da ne plaća ni kiriju, ni račune za momački stan koji je iznajmio. Ne uzbuđuje se ni kad ga podsete da mu je setra Ljiljana udata za Milana Zarubicu, lekara koji je 2003. uhapšen i osuđen na 12 godina robije zbog proizvodnje narkotika. Antić se trzne samo kad neko pomene narko-test, na narko-bosove je navikao.

Zarubica je 1995. osnovao firmu za proizvodnju lekova „Varan Hemikals“. Pod sumnjom da u nekoliko legalno registrovanih pogona u okolini Beograda pravi sintetičku drogu ekstazi, više od 400 operativaca MUP-a i DB-a početkom 2002. godine učestvovalo je u akciji koja je završena hapšenjem Zarubice i 14 njegovih saradnika. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović i šef beogradske policije Milan Obradović to su proglasili „najvećim uspehom u istoriji srpske policije“. Zarubica je završio u Zabeli, da bi 2011. MUP otkrio još tri njegove laboratorije za proizvodnju tableta amfetamina, koje su, navodno, bile namenje za tržište u Australiji.

Šta se dešavalo i da li je Antićev zet zaista narko-bos razjasniće sud u Strazburu, koji je prihvatio predstavku u kojoj je Zarubica istakao da mu u Srbiji nije bilo omogućeno pravično suđenje. Nije mu dozvoljeno da dokaže poreklo svog novca, pa mu je s računa u srpskim i švajcarskim bankama skinuto 10 miliona dolara, a sud je u presudi iskoristio dokaz koji je ranije izuzet iz spisa jer je nezakonito pribavljen, što ukazuje da je ceo postupak montiran.

Antić se nije izjašnjavao o tom slučaju. Protiv njegove sestre Ljiljane, koja je suvlasnik firme „Varan Hemikals“, Tužilaštvo za organizovani kriminal nije vodilo istragu. Beogradsko Prvo tužilaštvo podiglo je optužni predlog protiv nje zbog netačnog iznosa sniženja cena u butiku čiji je vlasnik. Inače, u tom butiku je svoju modnu liniju 2011. godine predstavila i Ana Nikolić, pevačica i tadašnja intimna prijateljica Rodoljuba Radulovića, poznatijeg kao Miša Banana, koji se godinama nalazi u bekstvu.

Možda Antić nema nikakve veze sa svime što se stavlja na teret njegovog zeta, ali njegovi drugovi kažu da mu se oči zacakle čim čuje reč – ekstazi. Kao i Aleksandru Vulinu.

Za razliku od svih kolega iz aktuelne Vlade, novi ministar odbrane je jedini robijao iz političkih razloga. U leto 2003, posle dve i po godine bežanja pred haškom poternicom, u svom stanu u beogradskom naselju Cerak uhapšen je pukovnik Veselin Šljivančanin. Iako Šljivančanin nije pružao otpor prilikom hapšenja, policija je imala pune ruke posla s demonstrantima koji su opkolili zgradu i izazvali sukobe u kojima je povređeno 46 pripadnika MUP-a. Patriote, njih više od hiljadu, koji su pokušali da spreče hapšenje Šljivančanina, predvodili su Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin. Vučića, uplakanog od suzavca, primetili su samo novinari kojima je, kad je sve prošlo, davao patetične izjave. Dok je on mitingovao, Vulin je uhapšen i ekspresno osuđen na mesec dana zatvora zbog remećenja javnog reda i mira. U Centralnom zatvoru delio je ćeliju s Momčilom Mandićem, bosanskim tajkunom, koji je tamo smešten još u vreme „Sablje“.

– Ne priznajem vaš nenarodni sud, priznajem samo sud svoje partije – rekao je tada Vulin, imitirajući jednog od svojih idola, druga Tita.

Kasnije se promenio, pa novom Titu, Vučiću, izigrava Reksa. Otkad se stavio na raspolaganje Njegovoj Ekselenciji Aleku, Vulin je umešan u nekoliko afera, ali na odgovornost će biti pozvan tek kad se Srbija oslobodi naprednjačke tiranije.

U normalnoj, pravnoj državi na sudu bi morao da odgovara i Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a i ministar bez portfelja, zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća, koji je u izbornoj kampanji 2016. izvršio više krivičnih dela, šireći paniku i otvoreno iznoseći pretnje da „penzioneri ne čekaju poštara ako ne glasaju za Vučića“. No, u Vučićevom kalifatu sve je moguće, pa i da ministarka pravde Nela Kuburović vrši pritisak na sudije i pravosudni sistem stavlja na raspolaganje familiji na vlasti.

U razvijenim zapadnim demokratijama, ma koliko to izgledalo licemerno, postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju uspon političara koji su kompromitovani. Ko god je povezan sa kriminalom, lično ili preko bliskih rođaka ili saradnika, automatski biva diskvalifikovan s političke scene.

U Srbiji to pravilo ne važi. Naprotiv, veze s mafijom ovde predstavljaju garanciju uspeha. Ko ne veruje, neka pogleda Rasima Ljajića.

„Brat Rasim“ uskoro će proslaviti punoletstvo učešća u vlasti, punih 16 godina sedi u vladi. Pošto je njegova izborna jedinica u američkoj ambasadi, bio je podoban svim premijerima, od Đinđića i Koštunice, pa do Vučića i njegove marionete Brnabićke.

– Nemam dokaza da je Rasim Ljajić mafijaš, ali zna se da je političku funkciju koristio da štiti svog rođenog brata Esada, zvanog Kero. Zna se da je Kero, svaki put kad bi bio hapšen, umesto advokata zvao brata Rasima, koji mu je omogućavao da ekspresno bude pušten na slobodu – tvrdio je Vučić pre nego što mu je naređeno da Ljajića zadrži u vlasti.

esad ljajić

Esad Kero Ljajić je još 1991. godine u Beogradu osuđen zbog trgovine drogom. Na suđenju se držao junački, preuzeo je odgovornost na sebe i tako zaštitio narko-bosa za koga je radio, Jevrejina s turskim državljanstvom. Posle odslužene trogodišnje zatvorske kazne nagrađen je povlasticom da heroin iz Turske prodaje na bogatom londonskom tržištu. Kero je u Novom Pazaru napravio čvrstu mafijašku mrežu u kojoj se nalazio i Hikmet Hajrović, koji je, kao i njegov šef, prilikom hapšenja, još dok je vitlao pištoljem, znao od koga da traži pomoć. „Zovite mi ministra Rasima Ljajića“, govorio je Hajrović, što je novopazarske političare, policajce i kriminalce ubacilo u dilemu – čija je droga i laboratorija za preradu heroina, koju je MUP zaplenio.

Kao i Rasim, i Kero je znao da sklapa najčudnija prijateljstva. I u Sandžaku su se čudili pričama o tome kako Kero, svaki put kad dođe u Beograd, svrati kod Arkana na kahvu. Da u tome ima istine potvrđuje i činjenica da je Kero bio na Arkanovoj sahrani. Takođe, govorilo se da Karićima pozajmljuje velike sume novca, naravno na kamatu. Početkom 2002. godine, optužen je za pokušaj ubistva dva čoveka, pa se neko vreme skrivao od policije. Poternica je ukinuta na nečiju intervenciju iz tadašnje vlade.

Krajem marta 2003, u jeku akcije „Sablja“, u Novom Pazaru je uhapšeno tridesetak kriminalaca osumnjičenih da su saradnici zemunskog klana. Među uhapšenima je bio i Esad Ljajić.

Tri godine kasnije, dok je radio u svojoj laboratoriji za preradu narkotika, Ljajić je umro. Obdukcija je utvrdila da je smrt nastupila usled gušenja otrovnim hemijskim supstancama. U Novom Pazaru se verovalo da do tragedije nije došlo slučajno, Ljajićevom nepažnjom, već da mu je neko zamenio boce sa kiselinom. Policija, tužilaštvo, sudovi, pa i mediji, tako dobro su zataškali ceo slučaj da se ne zna ni gde je nestala cela laboratorija.

Rasim Ljajić se nije izjašnjavao o liku i delu svog brata. Nije ni morao, bez obzira na mafijaške delatnosti svog brata, Rasim će ostati konstanta u srpskoj vlasti sve dok Srbija ne postane pravno uređena država.

Kakva je Vlada, takva je Skupština i kompletna vladajuća nomenklatura. U poremećenom sistemu vrednosti ne postoje ni zakoni, ni moralni principi koji bi sprečili kompromitovane pojedince da preuzmu poluge vlasti. U normalnoj državi ne bi moglo da se desi da ministarsku funkciju dobije osoba poput Jadranke Joksimović, čiji brat Aleksandar je osuđivan na zatvorsku kaznu, da bi po usponu SNS-a na vlast njegova krivična evidencija bila diskretno očišćena. U normalnoj državi poslaničke mandate ne bi mogla da dobije Milanka Karić, čiji muž je, pod optužbom da je opljačkao budžet Srbije za 60 miliona evra, deset godina bio u bekstvu. Civilizovani svet ne poznaje primer kakav personifikuje Muamer Zukorlić, koalicioni partner naprednjačkog kartela, koji učestvuje u zakonodavnoj vlasti, a bahato krši zakone, sav ponosan što mu niko ništa ne može.

Kompromitovani paraziti raširili su se po svim državnim institucijama, jednako u policiji i pravosuđu, kao i u sportu. Dok je tako, Srbija nije država nego ratni plen pohlepnih kriminogenih politikanata. Bolest je uzela maha, ali lekovi postoje – zakon o poreklu imovine i lustracija. Za razliku od prosečnih građana, koji odlično znaju otkud im svaki dinar, malo koji političar bi mogao da objasni kako je s platom od hiljadu evra uspeo da nagomila kuće, stanove, automobile, satove, tompuse, ljubavnice… Zar je moguće da svi imaju, kao Vučić, očeve koji im pozajmljuju stotine hiljada evra za kupovinu stana, a pritom i sami, od penzije, uspevaju da uštede za 500 stambenih kvadrata u Beogradu. Ili imaju prijatelje, kao Siniša Mali i Branko Ružić, koji im poklanjaju po 60.000 evra godišnje za školovanje dece ili skupe „rolekse“. Umesto tih bajki, pravim istražnim organima, zainteresovanim za istinu i pravdu, morali bi da ponude mnogo čvršće dokaze porekla imovine. Ili da u zatvorskim ćelijama kukaju što im je oduzeto sve što su stekli nezakonitim postupcima. Tek kad se to desi, Srbi će dobiti šansu da stanu u red civilizovanih naroda.

knjige-oglas

 

Ko je kriv za smrt male Anđele?

bunčić tanja

„Kamenom smrskao supruzi glavu pred troje dece“, „Ženi smrskao glavu pred sinovima“, „Zaklao ženu i dete“, „Zadavio sina, nožem izbo bivšu ženu i ranio troje“…

Novinski naslovi o stravičnim zločinima potresli su javnost i otvorili pitanje odgovornosti socijalnih službi i drugih državnih institucija. Mediji će se tim temama baviti još neki dan, onda će se sve nastaviti po starom. Građani će zaboraviti imena ubica i žrtava, a socijalni radnici, sudije i tužioci nastaviće po ustaljenim običajima, da otaljavaju posao i stvaraju uslove za buduće zločine.

Koliko su beznadni pokušaji da se reši problem nasilja u porodici najjasnije se vidi na primeru Anđele Bunčić, deteta čije ubijanje je trajalo četiri i po godine. Isto toliko vremena je proteklo od njene smrti, a sud i danas progoni novinare koji su pisali i objavili informacije o tom slučaju.

Hronologija tragedije izgleda ovako:

Dnevni list „Pravda“ objavio je 8. decembra 2008. tekst „Zaposleni u Centru za socijalni rad sprečili zločin – majka pokušala da obesi dete“. Autorka Milijana Stojanović, dopisnica iz Paraćina, opisala je kako je radnica Centra za socijalni rad iz Svilajnca u redovnoj kontroli zatekla dvogodišnju Anđelu sa konopcem oko vrata. Sumnja je pala na njenu majku Tanju Bunčić, koja je desetak meseci ranije već pokušala da je ubije, navlačeći joj jastučnicu preko glave. Pokušaj ubistva je prijavljen policiji, a protiv Tanje Bunčić je podneta krivična prijava, ali tadašnji tužilac Aleksandar Petrović je obustavio istragu s obrazloženjem da nema elemenata za pokretanje krivičnog postupka protiv majke, iako su lekarski izveštaji govorili drugačije.

Na osnovu izveštaja lekara specijaliste, br. Protokola 2653 od 30. oktobra 2007, iz Zdravstvenog centra Ćuprija, iz Ambulante za dečju hirurgiju, utvrđeno je da je 13-mesečnu Anđelu socijalna radnica Jelena Rajačić zatekla kako spava sa navučenom jastučnicom preko glave, kao i da je primljena na lečenje sa hematomima po licu i telu, sa tragovima sasušene krvi ispod nosa i ojedima ispod donje usne.

Sporne navode, osim „Pravde“, objavili su list „Politika“ i Televizija B92, a reagovao je i Miroslav Brkić, tadašnji pomoćnik u ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Aleksandar Petrović je zahtevao da se objavi demanti, što je učinila samo „Pravda“, posle čega je on tužio samo „Pravdu“, novinarku Stojanović i glavnog urednika, dakle mene.

Postupak u beogradskom Višem sudu vodio je Predrag Vasić, koji je u startu izvršio krivično delo falsifikovanja službene isprave, lažirajući dostavnicu koju sam, prema njegovim tvrdnjama, „lično potpisao“ prilikom prijema tužbe. U krivičnom delu podržala ga je sudija Gordana Komnenić, tadašnja zamenica predsednika suda. Protiv njih dvoje podneo sam krivičnu prijavu Republičkom javnom tužilaštvu. Prijava je odbačena kao neosnovana, a do danas nisam dobio odgovor koje istražne radnje je Tužilaštvo preduzelo. Za utehu, kriminalci na sudijskim funkcijama Vasić i Komnenić su nestali iz predmeta, ali njihov posao je završio saučesnik u izvršenju krivičnih dela sudija Ivan Jovičić.

Jovičić je 12. juna 2014. godine potpisao presudu kojom je kaznio koleginicu Stojanović i mene da solidarno platimo 200.000 dinara naknade zbog povrede časti i ugleda tužioca Petrovića. U izreci presude Jovičić nijednom rečju nije objasnio u čemu je moja krivica, niti ga je zanimalo što je Apelacioni sud u Kragujevcu Petrovićevu privatnu tužbu, s istim navodima, odbacio kao neosnovanu. Predmet je trenutno pred Apelacionim sudom u Beogradu, sve stranke su uložile žalbu, čak i tužilac, koji zahteva da mu se isplati svih 300.000 dinara, koliko je procenio da košta njegov ugled. I, tu nije kraj. Zamenica predsednika Višeg suda Svetlana Aleksić mi je pre neki dan poslala dopis u kome mi preti kaznom od 30.000 dinara ako nastavim da iznosim istinu o ovom postupku i krivičnom delu koje je izvršio sudija Vasić, a koji su podržale njegove kolege Komnenić i Jovičić.

No, sve to nije bitno u odnosu na tragediju male Anđele.

Da podsetim, sudija Vasić je lagao da sam tužbu primio 4. decembra 2012. Lagao je, totalno nezainteresovan za najvažnije u ovom sporu, za dete koje je umrlo 21. januara 2012. godine.

Kad je pronađeno, telo Anđele Bunčić, nije imalo ni deset kilograma. Lekari su utvrdili da je devojčica umrla od upale pluća i zapaljenja gušterače, kao posledica dugotrajnog iscrpljivanja organizma, a veštak je u sudskom postupku rekao da je Anđela bila toliko neuhranjena da su joj nedostajali masno tkivo i mišići, zbog čega su se pojavila koštana ispupčenja, dok su kukovi i ostali zglobovi bili nepokretni bar dva meseca.

Anđela nije imala šanse da preživi. Njena smrt se ne pominje u presudi zbog teksta, kojim smo četiri godine ranije ukazali na opasnost koja joj preti. Čovek koji je 2008. odustao od istrage protiv njene majke traži maksimalnu odštetu za svoje duševne bolove, a sudije mu pomažu falsifikujući sudske spise, zainteresovani za pravdu i istinu koliko i za davno sahranjeno dete.

Bez savesti i odgovornosti, opskurni pojedinci iz državnih institucija stvaraju uslove za nasilje u porodici, za zločine koje će izvršiti neka sledeća Tanja Bunčić, neki Milan Lovrić ili Marko Nikolić. Javnost će se zgražavati nad „monsturmima“,  sudije će avanzovati (Vasić u Apelacioni sud, Jovičić u Visoki savet sudstva“) i sve će se nastaviti kao i pre.

 

Aleksandar Rodić: VUČIĆEV NOVI ĆURUVIJA

 

Kad naprednjak Aleksandar Vučić stane pred ogledalo, vidi radikala Aleksandra Vučića. Kad Aleksandar Rodić stane pred ogledalo, vidi Slavka Ćuruviju.

U poslednjih dvadeset godina Vučić je promenio sve što je mogao – stranku, ideologiju, stanove, kuće, automobile, saradnike, prijatelje, kumove, suprugu; sve osim diktatorskog karaktera. Sa istim motivima i istom strašću uništava sve i svakoga ko mu se suprotstavi.

Kao ministar protiv informisanja, 1998. predvodio je medijsku, pravosudnu, policijsku i privatnu hajku na „Dnevni telegraf“ i njegovog vlasnika Slavka Ćuruviju. U osvetničkom zanosu optuživao je nepodobnog novinara da je domaći izdajnik i strani plaćenik, uz pomoć Milovana Bojića, Bube Morine i Milorada Radevića montirao je sudske procese koji su završeni drakonskim kaznama, potpisivao je rešenja o zabrani rada „Dnevnog telegrafa“ i plenidbi imovine, prilikom dva slučajna susreta fizički je nasrtao na Ćuruviju, a nije se uzdržavao ni od najprljavijih podmetačina, kakav je bio porno-pamflet o svojoj žrtvi. Hajka je završena 11. aprila 1999, sa 18 metaka u leđima vlasnika DT-a.

Za sve vreme režimskog udara, Ćuruvija je imao mlaku ili nikakvu podršku tadašnjih opozicionara i kolega. Zoran Đinđić je finansirao štampanje plakata sa sloganom „Ove novine su zabranjene jer pišu istinu“, ne propuštajući priliku da istakne kako je to obična laž i da je DT odavno zaslužio da bude zabranjen. Đinđić je odbio predlog da DS organizuje proteste povodom gašenja medija jer, kako je procenio, to nikoga ne zanima. Tokom celogodišnjeg linča, Vuk Drašković je samo jednom dozvolio Ćuruviji da, u širem društvu, gostuje na Studiju B, koji je tada bio pod njegovom kontrolom. Milan Komnenić, potpredsednik SPO-a i Vučićev resorni kolega sa saveznog nivoa, na dan Ćuruvijine sahrane izjavio je da atentat nije politički motivisan, već da ga je ubio neki ljubomorni muž. Vojislav Koštunica je bio totalno nezainteresovan, durio se jer je u jednom tekstu u DT-u poređen sa princom Valijantom. Manojlo Manjo Vukotić, tadašnji urednik Rodićevog „Glasa javnosti“, ocenio je da je Vučićev zakon protiv informisanja „zakon protiv Ćuruvije“, dakle – nema veze, neka ga vlast uništi. Aleksandar Tijanić je tvrdio da je „Dnevni telegraf“ običan toalet papir, a Veselin Simonović je vest o Ćuruvijinom ubistvu objavio u dve rečenice na devetoj strani „Blica“, čiji je bio urednik. Milomir Marić, sluga svakog gospodara, tvrdio je da je Ćuruvija ubijen zbog 700.000 dolara koje je dobio od Amerikanaca. Kad je Vučićev pomoćnik, socijalista Miljkan Karličić, u redakciju „Dnevnog telegrafa“ doveo policiju, privatne telehranitelje i batinaše da istera novinare, zapleni imovinu i zapečati prostorije, nijedan kolega iz drugih novina nije došao da podrži Ćuruviju. I posle zabrane rada DT-a, dok je držao tribine i kukao nad sudbinom koja ga je zadesila, novinari iz tzv. nezavisnih medija postavljali su mu više pitanja o saradnji s Mirom Marković i stažu u Državnoj bezbednosti nego o torturi kojoj je izložen.

U taj šablon danas je upao Aleksandar Rodić. Zloupotrebom službenog položaja Aleksandar Vučić rukovodi hajkom na vlasnika „Kurir“. Medijskog neprijatelja opet uništava preko državnih institucija, pre svega Poreskom upravom. Ulogu Bube Morine i Milovana Bojića dobili su Milan Lađević i Saša Milovanović, koji su optužili Rodića da im preti likvidacijom, a ličnu kompromitaciju, u svom porno-stilu, sprovode Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević. Gori od Ćuruvije, koga je Vučić nazivao podnarednikom NATO-a, Rodić je etiketiran kao hrvatski tajkun i reketaš. Lideri opozicije i normalniji pojedinci iz medija uz svaku načelnu podršku „Kuriru“ dodaju amandman u kome podsete na doskorašnje partnerstvo i bliskost Rodića i Vučića.

Čim se neko usudi da kritikuje spornu blokadu računa Rodićeve kompanije, odmah ga režimski bilteni podsete na ranije negativne stavove o njegovim novinama. Eto,  nedosledni Zoran Živković je javno cepao „Kurir“, a sad se suprotstavlja diktatorovoj nameri da uništi celu izdavačku kuću. Naravno, ne pominje se da je Živković pokidao primerak novina čiji urednik i direktor su tada bili Lađević i Milovanović.

Posle ovog teksta Vučićevi medijski kerberi setiće se da sam i ja, deset godina pre Živkovića, pocepao „Kurir“, koji je tada uređivao D.J. Vučićević. I unazad dve godine imao sam ozbiljne razloge da to radim, pošto je „Kurir“ objavio više laži i uvreda na moj račun od „Informera“. No, to ne utiče na potrebu da se podrži otpor koji trenutno „Kurir“ pruža Vučićevom neprosvećenom apsolutizmu.

kurir cepam

S obzirom na Vučićevu prošlost koja traje, niko neće biti iznenađen ako sutra na prvoj strani „Informera“ osvane naslov „Ubijen Aleksandar Rodić“. Svi su svesni da, u ovakvoj atmosferi, lako može da se ispuni predviđanje Joce Amsterdama, objavljeno u jednom režimskom nedeljniku, da vlasnik „Kurira“ bude otrovan ili da pogine u saobraćajnom udesu. Ko pomisli da je to nemoguće, neka se seti ljubomornih muževa koji su, združenom akcijom DB-a i mafijaša, izrešetali Ćuruviju.

Takođe, moguće je i da „Informer“ sutra objavi vest „Poreska uprava reprogramirala dugovanja AMG-a, Vučić posetio redakciju Kurira“. I Ćuruvija je, usred progona, preko Ivice Dačića pokušavao da se nagodi sa Slobodanom Miloševićem, nudeći da drakonske sudske kazne plati u ratama i tako sačuva „Dnevni telegraf“. Tadašnji vladar nije pristao na ponudu. Neće ni ovaj, aktuelni. Nema razloga, jači je, niko mu ništa ne može.

Pre 18 godina, u ovakvim okolnostima, predložio sam Ćuruviji da pobegne iz Srbije. Nije me poslušao. Sahranjen je na Novom groblju. Da mu se u komšiluku ne bi našao Rodić, predlažem isto rešenje – da beži i ne osvrće se. Ili da se, po njega još bolje, opet sakrije u jajinački vinski podrum, gde ga je, krajem 2009, Vučić čuvao od napada Mlađana Dinkića. Rodić je i tada dugovao porez, kao i svih ovih godina koliko je Vučić na vlasti, a nije se setio da reaguje sve dok „Kurir“ nije okrenuo uređivačku politiku.

Što god Rodić izabere – borbu ili povlačenje – pogrešiće. S druge strane, Vučić ima samo jednu opciju, samo nasiljem može da produži opstanak na vlasti. Nije snosio odgovornost za učešće u progonu Ćuruvije, neće ni za Rodića. Dok se to ne promeni, Srbija će u ogledalu moći da vidi samo Vučićev lik.

knjige-oglas

Medojević: BEBA POPOVIĆ JE HTEO DA LIKVIDIRA LIDERE OPOZICIJE

 

medojević

Predsednik Pokreta za promjene Nebojša Medojević optužio je Vladimira Bebu Popovića za pripremu ubistva lidera opozicije u Crnoj Gori.

– Pred izbore 16. oktobra prošle godine, nakon delirijuma izazvanog prekomernom upotrebom kokaina, zajedno s Milom Đukanovićem, Beba Popović je došao na ideju da likvidira lidere Demokratskog fronta. Čak se čula i rečenica: „Ako može Erdogan da to uradi u Turskoj, koji je manje činio Americi nego ti, što to ti ne bi mogao da učiniš u Crnoj Gori, a onda si rešio problem, onda ti odlučuješ kad ćeš da se povučeš i pod kojim uslovima“ – rekao je Medojević u intervjuu jednom internet portalu.

Plan erdoganizacije Crne Gore uključivao je izazivanje sukoba, likvidaciju predvodnika opozicije, zabranu Demokratskog fronta i uvođenje vanrednog stanja.

Beba Popović se zalagao da se zabrani Demokratski front i pobiju njegovi lideri. Planirano je da oni ubace svoje agente da isprovociraju sukobe s policijom, onda bi bilo uvedeno vanredno stanje i pobijeni lideri Demogratskog fronta. Informacije o tome šta se sprema dobili smo od ljudi iz Nacionalne službe bezbednosti, od patriota koji nisu hteli da učestvuju u likvidaciji lidera DF. Desetak dana pre izbora, kad smo to saznali, pozvali smo ljude da se ne okupaljaju. Tako smo izbegli provokacije i, praktično, spasli sebi živote. Popović je želeo da se uvede vanredno stanje, to bi mu omogućilo da on odlučuje o hapšenju i zlostavljanju ljudi i da preko obaveštajnih službi upravlja državom. U tom trenutku se ta ideja nije dopala zapadnim strukturama i one su prestale da podržavaju Bebu Popovića. Crnu Goru je napustio po nalogu svojih šefova, najverovatnije iz Londona, jer je prešao granice dopuštenih crnih operacija i zloupotreba. Zbog tog plana Đukanović nije premijer. Još nisu bili proglašeni rezultati izbora u Crnoj Gori a Đukanović je rekao da neće biti premijer, što je, očigledno, posledica neke međunarodne intervencije. Model erdoganizacije dopao bi se mnogima na Balkanu, Vučiću prvom. Model demokratije bez opozicije prihvatile bi mnoge balkanske autokrate, ali to nije koncept iza koga stoje Evropska unija, Velika Britanija i SAD.

Medojević je objasnio i razlog koji je naveo Đukanovića i Popovića da krenu u konačni obračun s Demokratskim frontom.

beba-popovioc

– Kad bi mogao da napravi dil sa Demokratskim frontom, da mu damo imunitet od krivičnog gonjenja i da ne diramo njegove milijarde, on bi sutra napustio politiku. Neke druge opozicione partije to bi prihvatile, ali ne i mi, zato nas ovako napada. Ogromna balkanska konfederacija organizovanog kriminala počiva na tome da Đukanović ostane na vlasti, on je njen oslonac. Vučić ne može da preuzme tu ulogu, iako brzo uči i povećava ambicije on to ne ume i nema hrabrosti. Beba Popović priznaje da je i Đukanovićev i Vučićev savetnik. On je konsiljere kriminalne konfederacije koja upravlja Balkanom, kontroliše medije, uspostavlja direktnu komunikaciju među obaveštajnim službama i vodi „crne operacije“, likvidacije neistomišljenika i opasnih svedoka. Beba Popović nije opasan sam po sebi, nego zbog pozicije koju ima i zbog zaštite koju mu godinama pružaju britanske obaveštajne strukture. On predstavlja zaista ozbiljnu opasnost za političku stabilnost i razvoj demokratije – istakao je Medojević i podsetio na genezu zla koje Vladimir Popović godinama širi u Srbiji i Crnoj Gori:

– Još 2001. godine moj prijatelj Mile Isakov mi je govorio da imaju ozbiljan problem sa Bebom Popovićem, da on praktično vodi vladu Srbije s pozicije šefa Biroa za informacije, da uvaljuje Zorana Đinđića u veze sa ozbiljnom mafijom, da zajedno sa Zoranom Janjuševićem ima privatni centar za prisluškivanje, koji su doneli iz Republike Srpske i montirali u neke hangare u Luci Beograd, da prisluškuju političare, vojni vrh, biznismene, skupljaju podatke. Vremenom, Đinđić je shvatio da je Beba Popović kopča između vlade, kriminalaca, bezbednosnih službi i medija. Na tu ulogu ukazao je i Jovica Stanišić. Bez obzira šta ja mislio o njemu, on je najuspešniji, najjači i najbolji obaveštajac kojeg su ikad imale Srbija i Crna Gora. Dan posle ubistva Đinđića, kad je saslušavan, rekao je da oko tog zločina treba saslušati Bebu Popovića i da bi jedna dobra policijska istraga – misleći, verovatno, kad bi ga malo stegnuli – donela odgovore o mnogim ubistvima u Srbiji otkako je DOS preuzeo vlast. Jovici Stanišiću treba verovati u tom profesionalnom smislu, jer se radi o zvaničnoj izjavi datoj policiji, a ne nekoj medijskoj spekulaciji. Kao profesionalac, Stanišić je tvrdio da je Beba Popović agent MI6. Velika Britanija preko svoje tajne službe nikad nije napuštala Balkan, ona ovde ima svoje interese, zbog toga Beba Popović sve ove godine ima zaštitu, niko ga ne hapsi, niko ga ne poziva na odgovornost.

Medojević tvrdi da Popović povremeno dolazi u Crnu Goru, ali da više nije aktivan kao pre. Nažalost, crne operacije protiv opozicije i retkih slobodnih medija sad vodi u Srbiji, štiteći interese Aleksandra Vučića.

knjige-oglas

 

Kradonačelnici: Svaki je bio lovac na novac

kradonačelnici2

U istoriji Beograda dubok trag su ostavili Rimljani, Huni, Turci, Nemci… Za razliku od tih vladara i okupatora, domaći političari tragove su pravili na Dedinju, u novostečenim vilama, firmama i na svojim bankarskim računima.

Opljačkani Beograđani uskoro će dobiti priliku da izaberu novu garnituru korumpiranih prevaranata, koji se razlikuju po stranačkoj pripadnosti, ali ne i po pohlepi. Normalni građani, naučeni tri decenije dugim iskustvom, u izbore će uložiti jedino što imaju – nadu i glas. Politikantima treba ovo drugo, zato su već počeli da se otimaju.

U novu bitku za Beograd najagresivnije je ušao, naravno, Aleksandar Vučić. On može najviše da izgubi. Gubitak vlasti u glavnom gradu označio bi početak kraja njegove diktature. Opravdano je zabrinut, mnogo je razloga za strah od poraza.

Srpska napredna stranka je u martu 2014. na izborima za Skupštinu grada Beograda osvojila 43,62 odsto glasova. Uspeh je ostvaren zahvaljujući antikorupcionaškoj kampanji, tokom koje je uhapšen tajkun Miroslav Mišković, i minhauzenovskim hvalospevima o „Beogradu na vodi“. Građani, ogorčeni načinom na koji je 13 godina vladala Demokratska stranka, naseli su na trikove barona Vučića. Čim je osvojio plen, dao ga je na upravljanje Siniši Malom i Goranu Vesiću, tehnokratama iz „žutog lopovskog preduzeća“.

Rezultati četvorogodišnje vlasti su očigledni. Naprednjaci su prekršili Ustav, sve zakone i Generalni urbanistički plan, arapskoj kompaniji su poklonili 99 hektara građevinskog zemljišta u centru glavnog grada. Obećana izgradnja kule, dva hotela, dva šoping mola i nekoliko poslovno-stambenih zgrada u „Beogradu na vodi“ do kraja 2016. ostala je mrtvo slovo na naslovnoj strani „Informera“. Vrhovni baron tvrdio je da će tim projektom zaposliti celu Srbiju, ali u poslednje vreme na toj lokaciji radi više konobara u nelegalnim restoranima koje drže njegovi kumovi i prijatelji, nego građevinaca na skelama. Usput, dogodio se i zločin u Savamali, koji je, iako su Vučićevi saučenici imali fantomke, skinuo masku i pokazao pravo lice diktature.

Na Slaviji je podignuta preskupa i neispravna muzička fontana, koja danas simbolizuje naprednjački primitivizam. Da bi ortačke firme imale na čemu da zarade, raskopani su kilometri gradskih ulica, a nije izgrađen ni milimetar kanalizacije. Upravljanje opštinama (poput Palilule, koja ima 170.000 stanovnika, ili Zemuna, sa 168.000) Vučić je poverio limarima i automehaničarima. Javna komunalna preduzeća pretvorio je u deponiju naprednjačkih kadrova po modelu koji personifikuje Dejan Krstović, direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća i predvodnik stranačkih nasilničkih odreda.

Šta misle o Vučiću, Beograđani su pokazali pre dva meseca, na predsedničkim izborima. Za njega je glasalo 44,03 odsto, a protiv, za sve opozicione kandidate, ne računajući njegovog slugu Šešelja, čak 48,67 odsto. Na predstojećim lokalnim izborima, ma koliko se naprednjaci kleli u njega, Vučićevo ime neće biti na glasačkom listiću. Taj nedostatak teško će se nadoknaditi uobičajenim pretnjama i podmićivanjem siromašnih birača.

Na sve to, Vučiću se na leđa natovario i Siniša Mali, sa najcrnjim mogućim imidžom. Nema gliba u koji se Mali nije uvaljao. Optužen je za plagiranje doktorata, kriminal i korupciju, pa čak i za nasilje u porodici. Takav, diktatoru može da bude od koristi samo ako nestane s političke scene.

Vučiću najveću pomoć pružaju njegovi navodni protivnici. Pripremajući se za beogradske izbore, opozicioni derivati Demokratske stranke smislili su strategiju koja garantovano vodi u propast.

Osnovnu političku smernicu odredio je Dragan Šutanovac. Mantrom „treba da se ujedinimo oko rešenja, ne oko mržnje“, aktutelni predsednik DS-a svesno i tendenciozno tera vodu na Vučićevu vodenicu, predstavljajući svaku kritiku vlasti kao mržnju prema vladaru. U okviru istog šablona, Šutanovac neuporedivo odlučnije odbacuje mogućnost saradnje sa „Dosta je bilo“ i Dverima nego sa Srpskom naprednom strankom. Za ujedinjenje su mu podobni i dovoljni Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Saša Janković. S dvojicom prethodnih šefova DS-a je bio u žestokoj svađi, a samo je Jankovića ogovarao žešće nego Jeremića. Međutim, postupajući po direktivama iz Lenglija zanemario je emocije i prihvatio se okupljanja dokazanih gubitnika. To je lak posao, srpska politička praksa je milion puta dokazala da se oko zajedničke akcije lakše dogovori deset pohlepnih pokvarenjaka, nego tri poštena čoveka.

Dok Šutanovac uživa u ulozi frontmena te ekipe, njen pravi ideolog je Dragan Đilas. I to ne svojom voljom. Vučićevom.

Vučić-i-Đilas

Đilas je otkupio grehove, prežalio mnoge biznis-kombinacije, napustio je politiku i taman kad se ponadao da će, dok zlo ne prođe, moći da uživa u hibernaciji, đavo je došao po svoje i rekao mu: „Vraćaj se, potreban si Vučiću“. Bivši predsednik DS-a gicao se koliko je mogao, ali stavljen je pred izbor: ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju koja će epilog dobiti u nadležnom sudu ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju posle koje može da se nada učešću u vlasti. Ucenjeni mučenik je prihvatio drugu opciju.

Pristao je na novu ulogu u Vučićevoj predstavi, u kojoj nema šta da ponudi osim afera u kojima je bio glavni junak. A, njih ima u ogromnim količinama. Iza svega što je pet i po godina radio kao gradonačelnik Beograda, za Đilasom se vukao neki konvertibilni rep.

„Reka Sava ove noći od vatrometa je blistala posebnim sjajem, dok je iznad nje novi most oduzimao dah posetiocima koji su posmatrali spektakularno osvetljenje na njemu. U svečanosti i vatrometu su, pored hiljada građana, uživali i predsednik Srbije Boris Tadić, gradonačelnik prestonice Dragan Đilas i predsednik gradske skupštine Aleksandar Antić, kao i mnogi drugi gradski funkcioneri“, opisao je „Blic“ proslavu najvećeg Đilasovog gradonačelničkog uspeha, mosta na Adi. Uz hvalospeve, navedeno je da most košta samo 190 miliona evra i da je od izuzetnog značaja za grad.

Kasnije, kad je pao s vlasti, objavljeni su podaci koji upućuju na to da je na izgradnju mosta potrošeno 450 miliona evra, a da će pristupne saobraćajnice koštati trostruko više. Koliko je galantan, Đilas je pokazao odlukom da iz gradske kase plati devet miliona evra više kako bi svi radovi bili završeni do 31. decembra 2012, pa da doček Nove godine ulepša Tadićem i vatrometom.

Biznis sa „Bus plusom“ smislio je tako dobro da alavi naprednjački prevaranti, kad su ga nasledili, ništa nisu menjali, samo su nastavili da cede pare od sirotinje. Tendersku dokumentaciju za posao naplate karata u javnom prevozu otkupila je 51 kompanija, tri su poslale ponudu, od kojih je jedna bila samo propagandni materijal. Pet stranih firmi tražilo je produženje roka da bi preveli dokumentaciju na engleski. Gradska Direkcija za javni prevoz je odbila taj zahtev, iako je, prema Zakonu o javnim nabavkama, ona bila obavezna da to sama obavi. Posao je dobio konzorcijum tri firme, „Kentkart“ iz Istanbula i dve beogradske, „Lanus“ i „Apeks solušn tehnolodži“, a sve su povezane vlasničkim odnosima. „Lanus“ poseduje 90 odsto „Apeksa“, a ostatak je u vlasništvu jedne od firmi iz grupe „Kentrakt“. Misterija vlasničkih odnosa kasnije se samo komplikovala, pa su u jednom danu u Agenciji za privredne registre dva puta menjani podaci.  U septembru 2010, kad su Grad Beograd i konzorcijum potpisali ugovor, „Apeks“ je imao samo jednog zaposlenog radnika i kapital od 500 evra. Ugovorom je određeno da posle deset godina sistem „Bus plus“ postaje vlasništvo Grada, dok bi po isteku četvrte godine Beograd dobio pravo da ga otkupi za 5,6 miliona evra. Međutim, umesto konzorcijuma, ugradnju validatora u vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća platio je Grad, što je iz budžeta odnelo još šest miliona evra.

Za isti iznos, oko šest miliona evra, Beograd je oštećen i prilikom rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra. Prema krivičnoj prijavi protiv bivšeg gradskog menadžera Aleksandra Bijelića i bivšeg direktora Agencije za investicije i stanovanje Marka Blagojevića, oni su osumnjičeni da su zloupotrebom službenog položaja oštetili budžet Grada za 642.333.852 dinara i pribavili nezakonitu imovinsku korist od 130.000.000 dinara. Posao vredan 17 miliona evra dodelili su „Balkan gradnji“, iako je firma „Svitelski Baugelšaft“ dala ponudu povoljniju za oko šest miliona evra. Blagojević je odluku gradske vlasti objasnio tvrdnjom da „Beograd sebi više ne može da dozvoli da radi sa firmama koje nemaju ni dovoljan broj zaposlenih, a kriju se iza stranih firmi jer ne mogu da ispune zahteve“. U tom objašnjenju ima logike, koju su isti Đilasovi saradnici zanemarili kad su „Apeksu“ dali mnogo kompleksniji i unosniji posao sa „Bus plusom“. U svakom slučaju, istraga tog slučaja ugasila se istog časa kad je bivši gradonačelnik svom drugu Vučiću platio indulgenciju.

Sličnu akciju Đilasova vlast sprovela je i u posrnulom gigantu PKB-u. Grad je sa kikindskom firmom „Turbo gas“ potpisao ugovor o izgradnji farme krava muzara u Vrbovskom. Posao je, prema ugovoru, bio vredan 3.448.500 evra, a cena je na kraju skočila do 10.298.948 evra, od čega je 7,8 miliona evra otišlo „Turbo gasu“, a ostatak drugim izvođačima radova. Na taj način stvoren je ogroman dug, koji je ugrozio likvidnost preduzeća. Izveštaj Komisije za reviziju otkrio je Đilasovu nameru da od celog PKB-a napravi ličnu kravu muzaru. Planirano je, navodno, da se promeni namena 28.000 hektara zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko. Ideja nije komplikovana, povlašćeni komitent kupio bi poljoprivredno zemljište po ceni od 400 evra za ar, čija vrednost bi, posle prevođenja u građevinsko, skočila za deset puta. S obzirom na veličinu posla, potencijalni kupac je mogao da dođe do koristi od čak 25 miliona evra. Đilas nije stigao da završi tu akciju, ali možda će dobiti drugu priliku posle sledećih izbora.

Kao i njegov gazda Vučić, tako i Đilas nikad nije zanemarivao interese svojih kumova. Čim je Đilas preuzeo vlast u Beogradu, procvetali su poslovi njegovog kuma i partijskog druga Dragana Kopčalića, jednog od najvećih poreskih dužnika. O kakvoj vrsti tajkuna je reč govori i zahtev Evropske unije da Srbija reši njegovu privatizaciju preduzeća „Trudbenik“.

Načinu na koji Đilas štiti interese svojih kumova razotkrili su Nenad Milenković, bivši predsednik opštine Novi Beograd i odbornik Dragan Vujević. Oni su detaljno opisali kako su podmitili sudskog veštaka Ljubodraga Đorđevića („za samo 200 evra“) da fiktivno proceni građevinske radove u interesu Zorana Stojisavljevića, Đilasovog kuma i vlasnika firme „Pampero“.

– Dobio sam garancije Dragana Đilasa da će nas štititi njegovi advokati i da će nam garantovati opstanak na funkcijama do daljnjeg, ali prevario nas je, a njegov kum uz moju pomoć okreće po 50 miliona dinara svake godine – naveo je u otvorenom pismu Vujević, koji je kao dokaz priložio odluku JP Poslovni prostori – opština Novi Beograd.

Pored ovih nekoliko, postoji još mnogo primera koji raskrinkavaju štetočinske poslovne kombinacije Đilasa, od toga kako je preko svoje firme „Multikom“ na prevaru izgradio kuću za rijaliti šou „Veliki brat“, do afere s „Arena sportom“, koji je nezakonito prodao „Telekomu“, na čijem čelu se tada nalazio Branko Radujko. O tome, kao i o još mnogo čemu, izjasnio se i Željko Mitrović.

– Pink je dugovao šest plata, ali ja sam izabrao da budem dužan, jer nisam hteo da kradem, a ti si izabrao da kradeš i da budeš dužan. Danas mnogi duguju, jer si ih ti, dragi Điki, pokrao i ucenjivao. Ja ti nisam ni Boris, ni Šule, a ti si onaj koji je sve svoje prijatelje „pobio“ na spavanju. I Sakana i Ivana Stankovića i Borisa Tadića i Dragana Šutanovca i mnoge druge koji se usudiše da veruju u prijateljstvo – optužio ga je Mitrović, priznavajući da su zajedno smišljali kampanju „kako je Dragan Đilas lep, pametan i pošten“.

Koliko je pošten vidi se iz podatka da se tokom njegove vladavine Beograd zadužio za 900 miliona evra, a da su istovremeno njegove firme 800 puta uvećale prihod. Dok je kupovao vile na Senjaku i Dedinju, Đilas je policiji naređivao da, uz upotrebu sile, ruši kioske, a komunalci da zlostavljaju ojađene građane koji nisu imali para za autobusku kartu.

Posle svega, umesto da sedne na optuženičku klupu i na sudu razjasni sve afere u kojima je učestvovao, Đilas je kaznu platio Vučiću. Ne zna se koliko je diktatoru dao para, ali prepustio mu je sve unosne marketinške poslove, na kojima je i stvorio svoju bivšu imperiju. U istom paketu, Vučiću za ljubav demolirao je Demokratsku stranku i doveo je na ivicu cenzusa. Kao i svaki drugi talac vlastite prošlosti, Đilas je sad prinuđen da se vrati u političko blato i odradi novi zadatak u interesu svog gospodara.

Još 2004. godine, kad ih je Milka Forcan ugostila u svom kabinetu u „Deltinu“, Vučić se zakleo da će uništiti Đilasa. Osam dugih godina trpeo je poniženja, pristajao je da igra po notama žutog tajkuna. Đilas je oglasima Grada Beograda i „Telekoma“ finansirao Vučićev privatni dnevni list „Pravda“. Kad je osnovana Srpska napredna stranka, gradonačelnik je iz budžeta Beograda plaćao autobuse koji su dovozili Vučićeve simpatizere na mitinge, čak i na onaj na kome je Nikolić najavio štrajk glađu. Za uspeh puča u SRS i uspon SNS zaslužniji je Đilas nego Vučić. U saradnji s Tadićem i Rakićem, on je omogućio naprednjacima da nekažnjeno ukradu poslaničke i odborničke mandate, dao im je medijsku i finansijsku podršku. Uveren da je mnogo pametan, da se nikada neće promeniti uloge gazde i sluge, dopuštao je sebi slobodu da provocira i ponižava Vučića. Kad je shvatio grešku već se našao na kolenima, moleći za milost.

Što je tražio, dobio je. Vučić ga je uzeo pod svoje; bolje da za protivnika ima Đilasa, nego nekog novog, nekompromitovanog i hrabrog. Zato ga sada istura kao glavnog konkurenta u borbi za Beograd.

Dobar izbor. Đilas nema i ne može ništa novo da ponudi. Osim demagogije, kakvu je nedavno izneo u pompeznom „planu za ekonomski preporod Srbije“.

– U Srbiji pola miliona ljudi nema posao, a još toliko radi za 200 evra. U teoriji svi znaju rešenje – da se pokrene privreda. Ali u praksi su za to neophodne investicije, a za njih je kapital. Najvažnije pitanje je gde danas naći novac – mudro je ocenio Đilas.

U pravu je, novac treba naći kod onih koji su ga oteli od građana. Kod Đilasa i njemu sličnih tajkuna, koji su iskoristili tranziciju da, u uslovima privrednog i socijalnog kolapsa, stvore imperije.

Da je fokusiran isključivo na održanje tog naopakog sistema Đilas je pre neki dan potvrdio i pokretanjem inicijative da jedan beogradski bulevar dobije naziv po pokojnom gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću. Peticiju su, pored njega, potpisali Tadić, Šutanovac, Jeremić i Saša Janković. Ne bi pogrešili ni da su, umesto ličnog imena, predložili naziv „Bulevar tajnih računa, sefova i stanova“. Dođe na isto.

Status simbola postđinđićevske Demokratske stranke Bogdanović je dobio učešćem u korupcionaškim aferama, nameštanjem poslova kumovima, partijskim i privatnim drugarima, spornim tenderima i vrdanjem pred zakonima. U vreme njegovog upravljanja Beogradom potpisan je ugovor sa hrvatskom kompanijom „Montmontaža“ o zakupu građevinskog zemljišta na Adi Huji, s desne strane Pančevačkog mosta, na 50 godina. U tom poslu sve je sporno, od tendera, izbora ponuđača, cene zakupa, pa do prenosa ugovora na luksemburški investicioni fondu „Brif“.  Fond je „Montmontaži“ 2007. godine platio 13,5 miliona evra s namerom da uloži još 85 miliona evra i zaokruži projekat u koji je ušao 2002. Posao nije uspeo jer je Grad u međuvremenu prodao Luku Beograd, pa je nastao spor oko vlasništva nad zemljištem na Adi Huji. „Brif“ je 2009. podneo krivičnu prijavu protiv Đilasa, Milana Beka i nekoliko sekretara iz gradske vlasti. Šta je bilo s tim sudskim postupkom, nije poznato. Međutim, zna se da se u sličnom problemu, suočivši se sa istim likovima – Bogdanovićem, Bekom, Đilasom – našao i Risto Gojković, investitor iz Velike Britanije. Nerazjašnjene su ostale i afere s „Alma Kvatrom“ i nabavkom preskupe opreme za „Arenu“.

Bogdanović je pazio na to da svi osetljivi poslovi ostanu u krugu porodice i prijatelja. Pod njegovom kontrolom Tenderska komisija, na čijem čelu se nalazila njegova supruga Dragana, odbacila je ponudu svetskog giganta „Simensa“ i opremu za „Telekom“ kupila od preduzeća „Saga“, po dva miliona evra većoj ceni. U to vreme direktor jednog sektora u „Telekomu“ bio je Bogdanovićev kum Kosta Mitrović, a predsednik Upravnog odbora Milan Božić, koji je danas predsednik Nadzornog odbora „Telekoma“, a čija kuma je Dragana Bogdanović.

Moćan i samouveren, Bogdanović nije mogao a da se javno ne žali na bezobrazne građane koji se drže zakona kao pijanci plota:

Bilo koji građanin, iz bilo kojeg razloga, napiše krivičnu prijavu protiv, na primer, sedam članova gradske vlade. I onda dođe policija da ih sasluša. Problem je što tužilaštvo reaguje istog trenutka na tako banalne stvari. To je za nas neverovatno…

Bio je u pravu, njegove akcije lakše su se sprovodile bez uplitanja policije i tužilaštva. Ipak, osim emocionalnih, nije imao većih muka. Štitio ga je Boris Tadić, predsednik države. Kad je utvrđeno da je Bogdanović prekršio zakon i „zaboravio“ da u imovinskoj karti navede da poseduje i jedan stan viška, Tadić je diplomatski opravdao druga: „Pa šta ako je kupio stan, to je efemerno“… Jednako gorljivo branio je Bogdanovića i posthumno, kad je na ostavinskoj raspravi otkriveno da je imao 16 bankarskih računa i dva zakupljena sefa. Koliko je para prešlo preko tih računa nikada neće biti istraženo.

Gde je Bogdanović stao, Đilas je nastavio. Posle njega Beogradom je zavladao Vučić, uz pomoć marionete Malog.

Vučiću se ta vlast osladila, neće je lako predati. Naprotiv, da bi odbranio Beograd spreman je i da izazove još jedne vanredne parlamentarne izbore. Opozicija bi, u tom slučaju, morala da ide u nekoliko kolona; kampanja ne bi bila koncentrisana samo na Beograd, dakle na Malog, Savamalu, „Beograd na vodi“, fontanu i druge naprednjačke katastrofe, što bi rasulo iovako skroman budžet opozicionih stranaka. Koaliciji oko SNS bilo bi dovoljno da ponovi rezultat s poslednjih izbora, pa da osvoji većinu mandata u Gradskoj skupštini.

Ako se to i ne ostvari, Vučić ima rezervno rešenje, kakvo je primenio u Zaječaru. Boško Ničić je tri godine vodio proteste protiv SNS-a i lično Vučića, govorio je na mitinzima Demokratske stranke… Na predsedničkim izborima podržao je Vuka Jeremića, da bi mesec dana kasnije, posle pobede u Zaječaru formirao koaliciju sa SNS-om. Ako može Ničić, zašto ne bi mogao, recimo, Aleksandar Šapić. Bivši potpredsednik DS-a i aktuelni predsednik opštine Novi Beograd već najavljuje saradnju s Vučićem. Bez obzira na medijsku kampanju koju trenutno vodi protiv Đilasa, vezujući ga za Aleksandra Rodića i Miroslava Miškovića, Vučić neće biti poražen ako se on vrati na mesto gradonačelnika. Kao i Malom, i Đilasu će za kontrolora postaviti Gorana Vesića i šou može da se nastavi. U tom slučaju, Šutanovčev apetit moraće da se zadovolji učešćem u vlasti u nekim beogradskim opštinama i svi zadovoljni. Osim Beograđana. No, oni nisu ni bitni. Njihovo je samo da se nadaju i da glasaju, svejedno za koga. Tako će biti dok se ne pojavi nova, ozbiljna opoziciona snaga, spremna da sprovede realne promene, na štetu korumpiranih politikanata, a na korist njihovih dosadašnji žrtvi.

knjige-oglas

Trivan: Mladi socijalista sa zastarelim krivičnim delima

trivan

Dok je pisao ekspoze na 250 strana, pre godinu dana, Aleksandar Vučić je zaboravio da formira i ministarstvo ekologije. Grešku, na koju su ga upozorili mentori iz Brisela, sada ispravlja na najgori način, izborom Gorana Trivana za šefa tog ministarstva.

Trivan, dosadašnji sekretar za zaštitu životne sredine grada Beograda, dobiće priliku da vodi resor koji nije značajan samo zbog poglavlja 27 u procesu priključenja Evropskoj uniji, nego i zbog 11 milijardi evra, koliko će morati da bude uloženo u rešavanje ekoloških problema u Srbiji. Iako je Trivan funkcioner Socijalističke partije Srbije, osvojio je poverenje premijera Vučića. Ne slučajno. Spojile su ih brojne zajedničke karakterne osobine.

Kao što se Vučić, u početku svoje politikantske karijere, zaklinjao u Vojislava Šešelja, tako se Trivan istakao idolopoklonstvom prema Slobodanu Miloševiću. Kad je ispraćao Šešelja u Hag, Vučić je plakao. Trivan je bio mnogo muževniji. U one dve noći, kad su policijske i mafijaške jedinice opkolile vilu „Mir“, on je organizovao „narodne straže“ i proteste pred Centralnim zatvorom. Miloševića nije spasao, ali  kroz udruženje „Sloboda“ vrlo angažovano je pomagao njegovu odbranu u Hagu. Kasnije, kad je većina rukovodilaca SPS-a zaboravila na Miloševića, Trivan mu je i posthumno ostao veran, redovno je odlazio na grob u Požarevcu.

Kao i Vučić, Trivan je 2001. bio osuđen po zakonu o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu. Kaznu od 88.000 nemačkih maraka nije platio. Zakon je ukinut, on je imovinu zadržao.

Iako se tu provukao, 18. oktobra 2001. uhapšen je u Kladovu i predat istražnom sudiji Okružnog suda u Negotinu. Trivan je bio osumnjičen da je izvršio krivično delo „podstrekivanja“, čime je omladinski kamp „Karataš“ kod Kladova oštećen za 6,5 miliona dinara. Zbog zloupotrebe službenog položaja optužen je Šimo Čičković, direktor kampa.

Optužnicom je Trivanu stavljeno na teret da je 2000. godine s umišljajem podstrekivao Čičkovića da mu, kao odgovorno lice, sa računa kampa uplati 5,9 miliona dinara (oko 250.000 maraka) radi kupovine stana. Trivanu je Javno preduzeće „Srbija Šume“, u kome je bio zaposlen, obezbedilo 70 kvadrata luksuznog stana u Beogradu. Da bi kupio ostalih 78 kvadrata tog stana za pomoć se obratio prijatelju Čičkoviću, moleći ga u više navrata, kako se navodi u optužnici. Čičković je u saradnji sa Milivojem Ilićem, tadašnjim načelnikom Borskog okruga, izdejstvovao da Hidro-elektrana „Đerdap“ na račun omladinskog kampa uplati 6,5 miliona dinara, a onda je 5,9 miliona prosledio na račun Korporacije „Caričin grad“ iz Beograda. Prvo je „idealni deo stana“ Trivanu dat u zakup na neodređeno vreme, da bi mu kasnije bio omogućen otkup za iznos od 248.711 dinara.

Prvostepena presuda Trivanu i Čičkoviću izrečena je 9. decembra 2013. godine. Obojica su oslobođeni odgovornosti, ali Tužilaštvo je uložilo žalbu i Apelacioni sud u Beogradu je 6. maja 2014. poništilo presudu i Višem sudu naložilo novo suđenje. Konačnom odlukom Apelacionog suda, krajem juna prošle godine, postupak je obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenih. Tako je Trivan stao u dug red socijalista kojima su se bez problema izvukli od odgovornosti za razna krivična zlodela.

Trivan nije imao mnogo muke ni u SPS-u. U početku, kao lider Mladih socijalista, oslanjao se na podršku Gorana Perčevića. Jedno vreme je, kao tvrdolinijaš, pratio Uroša Šuvakovića, da bi na vreme prešao u dobitnički tabor Ivice Dačića s kojim nikada nije bio u dobrim odnosima. Pametno je procenio da će imati više koristi ako se prikači uz Aleksandra Antića. Zahvaljujući tom mentoru, 2008. imenovan je na funkciju gradskog sekretara za zaštitu životne sredine, na kojoj se nalazi i danas.

I avanzovanje na mesto ministra ekologije Trivan može da zahvali Antiću, za koga niko ne zna da li je Dačićev ili Vučićev kadar. Sa Goranom Trivanom Vučićev kabinet će dobiti još jednog kompromitovanog člana, koji je ličnim primerom dokazao da su političke veze važnije od zakona.

knjige-oglas