Skip to content

Vučiću, nemoj da mi prete tvoji kumovi i saradnici, dođi da me sam zakolješ

e mail za vucica

Vučiću,

Najjači si, najopasniji i nahrabriji. U javnim nastupima. U tajnosti, okružen samo kumovima i saradnicima, organizovao si hajku na mene. Umesto da sam, kao nekad kad si lično progonio Slavka Ćuruviju, angažovao si Milisava Čogurića da me zaustavi u objavljivanju istine o tebi i tvom zločinačkom udruženju.

Džabe Čogurić uvredljive i preteće poruke potpisuje sa „koljač“, znam da je nož u tvojoj ruci. Džabe Čogurić najavljuje da će „doći“ i naučiti me pameti, znam da ćeš ga ti poslati. Džabe mi Milisav piše kako je jedva obuzdao svog sina Andriju da me ne masakrira, znam da ćeš mi samo ti presuditi. Džabe me Čogurić svake noći zove na privatni telefon, s njim i s tobom, kao i sa bilo kojim drugim kriminalcem, ne razgovaram.

čogurić milisav mail tabloidu

Ovo ti pišem samo zbog predloga da ne poturaš Milisava i sina mu Andriju, već da dođete ti i tvoj princ prestolonaslednik Danilo, pa da pokušate da me masakrirate.

pozdrav od koljaca

Znam i da zločin koji si pripremio i koji sprovodiš nije po tvojoj volji. Naprosto, primoran si na to. Pre 18 godina, Ćuruviju si progonio po nalogu tadašnjeg šefa Vojislava Šešelja. Sada progoniš mene po nalogu aktuelnog gazde, dvostrukog kuma Nikole Petrovića.

Kad mu je dozlogrdilo da čita tekstove u kojima sam opisivao njegovu spregu sa Stankom Subotićem Canetom, Petrović ti je naredio da uđeš u konačni obračun sa mnom. Njegova se ne odbija. Smislio si jednostavnu i monstruoznu akciju, koja u svakom detalju razotkriva mafijašku prirodu režima na čijem si čelu. Petrović me tužio, a suđenje je organizovao tvoj saradnik Milisav Čogurić, bivši pomoćnik ministra pravde i najbolji drugar tvojih vernih kumova Aleksandra Nikolića, zvanog Foto Toni, i Petra Panića, zvanog Pana.

petar panic pana15

Ništa ne prepuštajući slučaju, Čogurić je predmet dodelio svojoj bratanici, opskurnoj sudiji Maji Čogurić. Ne mareći za pravdu, pravo i propise, Maja Čogurić je solidno odradila prljav posao. Nije baš dogurala do presude, ali učinila je sve što je mogla kako bi nanela štetu. Za zasluge je nagrađana unapređenjem u Apelacioni sud.

Nisam se iznenadio što si izabrao Čogurića za glavoseču. I prvi put kad si bio u vlasti sarađivao si sa zloglasnim klanom Čogorić, s Milisavljevom braćom Slobodanom i Radovanom. U jednom od pretećih pisama, „koljač“ sa ponosom ističe da je njegov brat Slobodan hapsio, kako kaže, ološ iz „Otpora“. Naravno, nije slučajno ni što je upotrebio isti termin – ološ – za protivnike tvoje prve vlasti, koji i ti danas koristiš za diskreditaciju svih nas, koji više verujemo svojim očima nego tvojim lažima.

Milisava Čogurića sam, zbog uvreda i pretnji, prijavljivao Tužilaštvu, zbog njega sam podnosio zahteve za izuzeće njegove bratanice Maje iz postupka protiv mene, obaveštavao Visoki savet sudstva. Sve uzalud. Zahtevi su ili odbacivani ili ignorisani. Ipak, hvala Milisavu, da nije budala ne bi ostavio tragove koje objavljujem i koji vuku prema tebi.

I ovim primerom dokazuješ da se ništa nisi promenio, samo si se raskrinkao. Na isti način koristiš iste ljude za obračun sa istim neistomišljenicima. I, srljaš…

Možda si pomislio da ti je tvoj drugar Milorad Ulemek Legija, koga si proglasio za ključnog svedoka u slučaju ubistva vlasnika „Dnevnog telegrafa“, pomogao da se izvučeš od odgovornosti za političku, policijsku, pravosudnu i medijsku hajku koja je okončana sa 18 metaka u Ćuruvijinim leđima. Možda si pomislio da se ta krv osušila, vreme je za novu.

Sigurno se sećaš našeg poslednjeg razgovora. Odbio sam da u tvojim novinama ispunjavam želje Nikole Petrovića i štitim Caneta Subotića, tada u bekstvu, pod poternicom. Rekao sam ti da Petroviću skreneš pažnju da mi ne preti da ću „proći kao Ćuruvija“. „Prijavi ga policiji“, odgovorio si. Petrović je bahati primitivac, zna sve o pevaljakama i starletama, ali siguran sam da nema pojma o Ćuruviji, za taj slučaj mogao je da čuje od tebe. Zato sam ga prijavio tebi, ne policiji. Nedavno si obnovio tu priču, koju po društvenim mrežama širi izvesni Mićan, šef tvog Hitlerjugenda. Siguran sam da me on i ostali naprednjački botovi ne zatrpavaju porukama „pozdravi Ćuruviju“ po svojoj pameti, već po tvom nalogu.

pokojni toza

Nema veze, pre ću biti žrtva kao Ćuruvija, nego dželat kao Vučić.

No, Ćuruvija je bio naivan. Ako nisi bacio, spalio ili, od besa, pojeo moju knjigu „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije – Oni ne praštaju“, koju sam ti davno poklonio, tamo ćeš naći njegovu tvrdnju: „Vučić je običan kurton, kad ga iskoriste, odbaciće ga“. Jesi kurton, ali nisi običan, uz mnogo sreće možda ćeš se snaći i kad te Petrović iskoristi i odbaci.

Za kraj, umesto Vebera, citiraću tebi najdražeg mentalno poremećenog diktatora: „Izvinite što vas se ne plašim“. U istoj knjizi možeš da nađeš i Ćuruvijinu tvrdnju koju danas potpisujem: „Mentalno ne mogu da me slome, ako hoće da me zaustave, moraće da me ubiju“. Tvoj režim ga je zaustavio. Možda će i mene.

Do tada, ako već nisi spreman da dođeš i da me lično zakolješ i masakriraš, u mraku vinskog podruma sedite Milisav, njegov sin Andrija, ti i tvoj princ Danilo, pa jedan drugome, kao što je Čogurić meni predložio, pušite kurčiće.

https://predragpopovic.wordpress.com/2015/12/02/dinastija-coguric-vladaju-pravosudem-ubijaju-prete-trguju-oruzjem/

knjige akcija curuvija

Vučićev eksploze potvrdio dijagnozu: Paranoidna psihoza

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku“ i redakcije „Kurira“, „Informera“ i Pinka. Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija.

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida“ najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu. Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite. Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno! Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković u magazinu „Optimist“.

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović. Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum. Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu. U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima“ ili narko-bos Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma. Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju. Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i  susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju. Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković“, u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo. Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne. O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

 

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek“, da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta. Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor. Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu. Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša. Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama. To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog. Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…“

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu, kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta. U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić, koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo“, diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu. Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…“

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija. Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

 

 

VUČIĆU, IDI NA MAURICIJUS

aleksandar-vucic-890x395

U svetu trenutno ima nekoliko diktatora raznih sorti. Neograničenu vlast neki od njih prikrivaju komunističkom ideologijom ili nacionalizmom. Srbiji je zapao najgori oblik ogoljenog kriminogenog apsolutizma koji se zasniva isključivo na mentalnim poremećajima Aleksandra Vučića.

U decembru 2010. godine, kad je pročitao rukopis moje prve knjige o Vučiću („Vučićev rečnik“), Vojislav Šešelj mi se javio iz Haga i rekao: „Dobro si pogodio prirodu njegovog ludila“. Nažalost, od tada je ludilo metastaziralo, raširilo se i zarazilo sve segmente društva i države. Nelečen, vladar u toj bolesti uživa, a narod pati.

Svim potezima i izjavama Vučić sprovodi lobotomiju nad podanicima, pretvarajući celu Srbiju u vlastito ogledno dobro. Samovoljno, vođen ličnim hirovima, upravlja svim institucijama. Policiju je pretvorio u pretorijansku gardu koja služi za zaštitu imperatora i njegove dvorske svite. Naoružane odrede dao je na upravljanje Nebojši dr Stefanoviću, koji, bahat i primitivan, povodom masakra u Žitištu izjavljuje: „Kad primetite nešto sumnjivo, odmah zovite policiju“. Vučićeva policija će pomoći građanima, osim ako ih hapse i zlostavljaju režimski mafijaši pod fantomkama, kao u Savamali ili na vidikovačkoj pijaci, gde je brutalnost komunalaca plaćena jednim životom.. Da od lošeg uvek ima gori, vođa će dokazati za koji dan kad umesto dr Stefanovića na mesto šefa policije postavi Aleksandra Vulina.

U još teže stanje Vučić je doveo pravosudni sistem. Njegovi sudovi oslobodili su krivične odgovornosti za najteža dela Stanka Subotića Caneta, Mihalja Kertesa, Zvonka Veselinovića i poništili prvostepenu presudu narko-bosu Darku Šariću. Umesto režimu podobnih švercera i prevaranata, sudovi drakonski kažnjavaju normalne građane. Tortura je toliko uzela maha da ljude koji nisu platili prekršajne kazne hapse na granici. Ko je uhvaćen u autobusu bez karte i nije podmirio ceh od 6.000 dinara, ne može da ide na letovanje. E, kad Željko Mitrović duguje šest miliona evra neplaćenog poreza, to nema veze, bez problema može da Mediteranom krstari svojom jahtom vrednom deset miliona evra. Kad majstori iz Elektrodistribucije uhvate Lepu Brenu da u nekoliko svojih objekata pomoću „šokatora“ krade struju vrednu preko 40.000 evra, nikom ništa. Štetu će nadoknaditi sudski izvršitelji, koji progone obične proleterske porodice koje, usled neimaštine, duguju po nekoliko hiljada dinara.

Istovremeno dok uništava ostatke srpske privrede, mandatar se minhauzenski maštovito i uporno divi nepostojećim uspesima svoje vlasti.

– Bili smo na rubu propasti, sada samo među najbogatijim državama u Evropi – ruga se Vučić žrtvama ekonomske katastrofe koju je lično kreirao.

S namerom da opseni i opet prevari lakoverne glasače, tokom izborne kampanje svakodnevno je seckao crvene vrpce i sadio kamen-temeljce, otvarajući nezavršene puteve i najavljujući izgradnju preduzeća. Kako to u praksi izgleda vidi se na primeru fabrike municije u Uzićima kod Požege. Krajem aprila predsednik Srpske napredne stranke položio je temeljac i obećao da će u toj firmi biti uposleno 350 radnika koji će godišnje proizvoditi 140 miliona komada razne municije. Investiciju od 90 miliona evra obezbedio je „Borbeni složeni sistem“, ćerka-firma Jugoimport-SDPR-a. Dva i po meseca kasnije, u Uzićima je nikla velelepna livada. Jednog dana u dalekoj budućnosti, kad iskopaju Vučićev kamen-temeljac, arheolozi neće uspeti da rastumače zašto ga je neko zakopao usred nedođije.

Radnici su pretvoreni u roblje. Ko ima sreće, u podljudskim uslovima radi kod domaćih ili stranih gulikoža. S prosečnom zaradom od oko 250 evra može samo da plati račune i ponekad da jede. I s takvim prihodom srpski proleter mora da bude zadovoljan, bolje išta nego ništa. Do kraja ove godine još 60.000 radnika ostaće bez posla. Pošto Vučić priča da je Srbija postala „ekonomski tigar“, otpušteni radnici mogu da se pridruže penzionerima, pa da zajedno rasteruju pse lutalice od kontejnera, boreći se za koru suvog hleba.

Ponosan na svoje vizionarske sposobnosti, Vučić veselo objavljuje kako je srpsku ekonomiju zaštitio od potresa koje je u svetskom privrednom sistemu izazvao izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Devalvirali su funta i evro, ali, zahvaljujući mudrim potezima naše vlasti, dinar je stabilan i neuništiv. Vučić je na vreme, kaže, pripremio plan za odbranu privrede. Upotrebio je najsavremenije naučne metode, još samo da kiša padne 25. jula i imaćemo najveći uspon bruto domaćeg proizvoda (BDP) u istoriji. Iste načine za organizaciju ekonomije koristili su vračevi iz plemena Čiroki.

Najuspešniji srpski stend-ap komičar, aktuelni mandatar, koristi svaku priliku da uveseljava publiku. Povod nije bitan, jednako strasno iznosi sve vrste emocija. Kad „Fijat“ najavi ukidanje jedne smene i otpuštanje 900 radnika iz fabrike u Kragujevcu, mandatar održi konferenciju za novinare i, sav skrušen, prizna da je to loša, jako loša vest. Onda ode u Torino, razgovara s portirom u „Fijatu“, vrati se u Beograd i svečano objavi mnogo radosnu vest – italijanski automobilski gigant zaista će ukinuti jednu smenu, ali nastavlja da radi u dve, bar još neko vreme, ako dobije novi paket subvencija. Loša je vest i to što Evropska unija nije otvorila pregovaračka poglavlja 23 i 24. Naravno, to je i odlična vest, jer Vučić neće nikoga da moli.

Kao pravi Srbin s dna bugojanske kace, vladar odbija terapiju i leči se sam. Upravo na konferencijama za medije. Nema tog leka koji bolje smiruje živce od istresanja nervoze na novinare. Statisti iz režimskih medija bombarduju ga žestokim pitanjima, poput: „Da li je moguće da ima i onih koji ne vide da ste vi u pravu“, „Zašto ulažu napor da vam se suprotstave kad se zna da ste nepobedivi“ i sl. Posle takvog petinga, u drugom činu horor-predstave reč dobije i poneki novinar iz nezavisnog medija, tek da bi Vučiću nabacio šlagvort za režanje. Scenario je uvek isti. Vladar se prvo snuždi, malo prediše i koluta očima, zgrožen činjenicom da, eto, ipak ima i onih koji sumnjaju u njegove maestralne uspehe. Ali, neka, zna on da je ta sumnja neiskrena, da nju podjaruju domaći izdajnici i strani plaćenici. Posle dahtanja i prenemaganja, Vučić skida masku i pokazuje svoje pravo lice – agresivne babe piljarice.

– Draga Jelena, i vi znate da dokazi za vaše tvrdnje ne postoje, iako biste vi silno želeli da vam neko poveruje. Draga, nemojte da se ljutite što vas se ne plašim. Ja nikada neću… – i onda počinje siktanje koje nema veze s postavljenim pitanjem.

Zamena teza uspevaće dok se ne nađe novinar koji će mu odgovoriti kako zaslužuje:

– Dragi Aleksandre, nisam vas to pitao.

Vučić je već dokazao da ne preza od najprljavijih uvreda i laži u obračunu s retkim medijima koji objavljuju istinu, a ne hvalospeve njemu u čast. Nekoliko novinara nazivao je ološom i šljamom, u svojim biltenima pokretao monstruozne kampanje kako bih satanizovao i izložio linču. No, vredi priznati, on i najbliže saradnike provlači kroz kaljugu.

U okviru priprema za konstituisanje nove vlade, mandatar konsultacije vodi preko naslovnih strana „Kurira“ i „Informera“. Na njima targetuje Zoranu Mihajlović, bogatašicu koja besramno iritira sirotinju svojim skupim firmiranim satovima. Ivica Dačić je još gori. Ne samo što je uzimao mito u koferu i poslovao s najopasnijim narko-bosovima na svetu Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, i Darkom Šarićem, nego ima i pomamljene ljubavnice koje šenluče po partiji i javnim preduzećima. Vučićevi bilteni su sablažnjeni Dačićevim ponašanjem. Nekada se hvalio da je ćerku Andreu napravio u jednom hotelu na Šanzelizeu, gde noćenje košta 3.000 evra, a sad se, po mnogo većim cenama, tamo provodi s nestašnim saradnicama. Ni Aleksandar Antić nije bolji. Izgleda tunjavo, ali spreman je na svako nepočinstvo, pa i da reketira koga stigne.

Sve njih, kad za to dođe vreme, Vučić će skinuti sa stuba srama, na koji ih je sam okačio, pa će ih ubaciti u vladu i dati im, takvima kakvi su, najodgovornije funkcije. No, ko hoće da se uhvati u kolo s njim, mora da prođe kroz kurirsko sito i informersko rešeto.

Tu cenu spreman je da plati i Čedomir Jovanović.

– Čeda Jovanović je dolazio kod mene, bilo mi ga je žao, bio je Zoranov saradnik i mislio sam da mu treba pomoći. I pomagao sam mu, finansijski sam mu pomagao. I njemu nije bilo dovoljno kada mi se desilo ovo što mi se desilo, onda je dolazio u moju firmu i počeo da reketira moju firmu. Onda sam ga zvao, nije hteo da mi se javi na telefon. Onda mu pošaljem poruku, kažem mu: „Molim te, sada ćeš lepo ili da vratiš taj reket koji si uzimao ili da mi vratiš novac koji sam ti davao, pošto ne mogu i da te pomažem i da me reketiraš. Govori šta hoćeš od to dvoje.“ E, pošto se njemu pare nisu vraćale, onda je i njemu leglo super da ode da prijavi da je u opasnosti od mene i onda je dobio obezbeđenje. On je, bitanga, dobio obezbeđenje zbog toga što mu je Boris Tadić dao. A pošto su pajtosi po krvi, lopovi koji su me zajedno prevarili, onda im je naravno sistem isti – rekao je Stanko Subotić u ispovesti za magazin „Ekspres“, čije delove su preneli Vučićevi mediji, kako bi i Jovanovića provukli kroz blato.

Čedi to ne smeta, samo neka se udomi u vladi. Iako je u početku gajio ambiciju da bi mogao dobiti resor za saradnju s Evropskom unijom, prema poslednjim kalkulacijama, izvesnije je da će ga zapasti ministarstvo zdravlja. I to je ok, ima para i provizija, što može da pomogne razvoju privatnog lanca apoteka. Jovanovićeve firme „Fidelinka“, „Agroposlovi“ i „Agrohub“ nalaze se u blokadi, po njima vršljaju ekipe poreske policije i sudskih izvršitelja, ali lider LDP-a ne mari, zna da jedan poziv menja sve. Da li će i ove, kao i desetak poslednjih, letovanja provesti na Mikonosu, zavisi od Vučića. Za tu nadu ima osnova, vladar je već pokazao sklonost da našim parama iz budžeta finansira privatne poslove svojih slugu.

Isti tretman mogu da očekuju i ostali Vučićevi saveznici koji se nadaju ulasku u vlast. Dakle, neka se na blato pripreme Nenad Popović, Velimir Ilić, Dragan Marković Palma… Drhtaće dok mandatar ne podeli resore i ne napiše ekspoze. Na 200 strana. Iako je dovoljna samo jedna rečenica: „Država, to sam ja!“

Kako sa koalicionim partnerima, Vučić se tako ponaša i prema onima koji su ga doveli i koji ga još trpe na vlasti. Amerikanci su još prošlog leta zategli povodac, pokušavajući da pripitome i dresiraju svog ljubimca. Otvoreno su mu dali do znanja da neće tolerisati nerešavanje slučaja ubistva braće Bitići, nekažnjavanje učesnika korupcionaške afere u kojoj je stradala firma Marka Krandala i Lidije Udovički, kao i zavođenje medijskog mraka. Vučić je pokušao da balansira, ali karakter je jači od inteligencije. Prvo je lažirao rezultate izbora, a onda je, kao kompletni idiot, organizovao noćno rušenje objekata u Savamali i zlostavljanje građana. Dovoljno da Amerikanci finansijski i logistički podrže pokret „Ne da(vi)mo Beograd“.

Neki od glasova koji se mešaju u Vučićevoj glavi rekao mu je da ambasadora Kajla Skota tretira kao Dačića, da ga malo satanizuje kroz svoje medije, a sam da, na konferencijama, pokaže muške mišice herojskim izjavama kako račune polaže samo svom narodu. Preigrao se. Ne ide to tako, ne s Amerikancima.

U sred Vučićeve igranke, kad je pripremio spektakl s prvim letom „Er Srbija“ za Njujork, Skot mu je zabranio put u SAD. I u Brisel. Čak i u Srebrenicu. Da bi dokazao ko kosi, a koja snaša vodu nosi, američki ambasador je srpskog mandatara izolovao i ostavio da treperi u neizvesnosti. Pored disciplinskih mera, Skot je zahtevao da Vučić otkaže najavljeno formiranje vlade pre dolaska kineskog predsednika Si Đinpinga. U okviru nadgornjavanja na globalnom nivou, Amerikanci su iskoristili Vučića da bi ponizili predsednika Kine.

Iako se odazvao zvaničnom pozivu kolege Tomislava Nikolića, Si Đinpingu je obećano da će ga dočekati i srpski premijer, a ne mandatar. Posle te sramote, srpski državnici gostu iz Kine priredili su seriju najglupljih diplomatskih kikseva. Iako su dobili jasne instrukcije šta je dozvoljeno, a šta ne, mimo protokola uručivali su mu poklone koje nije mogao, odnosno smeo, da prihvati. Predsednik Nikolić je čak okupio celu porodicu da se slika sa Đinpingom, sve izvinjavajući se što i tašta Milka nije prisutna, pokvarila joj se proteza, hitno je morala kod zubara. Umesto tašte, incident je napravila first lady Dragica, koja je, po bajčetinski, prigrlila i izljubila Peng Lijuan, suprugu kineskog predsednika, inače vojno lice u činu generala.

Očigledno, Amerikanci nisu morali ni da prave spletku protiv Kineza, Nikolić i Vučić su, vođeni vlastitim umom, dovoljno obrukali gosta. Na to su mogli da računaju, znaju s kim imaju posla. Sećaju se da je Vučić prilikom pregovora u Briselu demonstrativno odbio da ide u hotel kako bi spavao na podu neke kancelarije i da je celu vladu naterao da satima stoji na kiši pred ruskim predsednikom Putinom. U depešama američkih diplomata zabeležena je Vučićeva sklonost ka poremećenom ponašanju, kakvo je demonstrirao razbijajući kvake na vratima svog kabineta, da građanima zakazuje razgovor u pet ujutru i da po 14 sati odbija da ide u toalet, kako bi mu se Zoran Babić divio koliko može da izdrži da ne piški i ne kaki.

Iako im je poznato s kakvim šarlatanom imaju posla, Amerikanci Vučića još tretiraju vrlo ozbiljno, što može da se proceni bar po zahtevima koje mu ispostavljaju. Uz mnoge ultimatume vezane za Kosovo i Republiku Srpsku, ambasador Skot od Vučića traži i konkretne kadrovske promene u vrhu zvanične i neformalne vlasti.

Osnovni zahtev je jednostavan – eliminacija Nikole Petrovića iz Vučićevog okruženja i oduzimanje svih javnih funkcija. Amerikance ne zanimaju „sitne“ činjenice poput te da je Petrović moćniji od Vučića. Vašigntonska administracija je na isti način, zanemarujući realnost na srpskoj političkoj sceni, od Slobodana Miloševića tražila da Albancima preda Kosovo, a kasnije od Zorana Đinđića da ceo bivši državni i vojni vrh izruči Haškom tribunalu i da se obračuna s mafijom. Milošević i Đinđić nisu imali snage da izvrše te zadatke, ni Vučić ne može da se reši dvostrukog kuma.

Naprotiv, odlučan da tera do kraja, Vučić je Petroviću namenio mesto generalnog direktora EPS-a. Inaćenjem i besmislenom zaštitom svog konsiljerea, Vučić ne može da profitira. Naprotiv, ako je birao najkraći i najbrži put za propast, dobro je izabrao.

Toga su svesni svi u vrhu Srpske napredne stranke, ali, uplašeni Petrovićevom moći, ćute i čekaju rasplet. Čak ni batica Andrej, koji ima istančan osećaj za opasnost, ne talasa protiv kuma. Izgleda šokantno, ali vladara otvoreno, bez uvijanja i šlihtanja, na probleme upozorava jedino Goran Veselinović.

Veselinović je uz Vučića ceo život, još od školskih dana i odrastanja u novobeogradskom bloku 64. Sve što ima, a tokom poslednjih godina zgrnuo je mnogo, stekao je kao Vučićeva najvernija pratilja. S tim pedigreom, on ima slobodu da gospodaru ukaže na neizbežno rušenje naprednjačke kule od karata. Vučić, naravno, sve to zna, ali ništa ne preduzima. Veselinovićeve predikcije neslavne budućnosti koja ih čeka, sasluša mirno i pažljivo, ali na kraju sve amortizuje šalama: „Ko ti je rekao da je Nikola problem? To si čuo od svojih najboljih prijatelja Džeka Danijelsa i Aleksandra Čivasa.“

Možda se Veselinović zaista propio, kao što se priča u vrhu naprednjačkog kartela, ali beli miševi priviđaju se Vučiću. Tačnije, plaše ga žute patkice. U nastupu nervnog rastrojstva, pred kamerama Pinka i RTS-a, mandatar je nedavno izvršio puč, pogazio Ustav države kojom vlada i svima dao do znanja kako mu ne pada na pamet da mirno preda vlast.

– Može i dva miliona ljudi da protestuje pred vladom, ja neću odstupiti. Ne zanima me nikakav referendum o priključenju Evropskoj uniji, to je demagoški i populistički zahtev – tvrdi diktator.

Da li će biti organizovan bilo kakav referendum ne odlučuje mandatar, premijer ili bilo koji nosilac državne funkcije. Ustav Republike Srbije definiše način na koji se raspisuje i održava referendum, pa i činjenicu da je dovoljno sakupiti 100.000 potpisa sa zahtevom da se građani izjasne o određenom pitanju. Stavljajući svoju volju iznad Ustava i javnim obećanjem da neće predati vlast ni po cenu da se suprotstavi milionima građana, Vučić je ozvaničio diktaturu.

Ima nekoliko načina kojima može da se leči ta bolest. Jedan od njih su fer izbori. Nadajmo se da će oni biti dovoljni da se Srbija, kao Britanija od EU, razdruži od Vučića.

Pun kompleksa, svestan da njegov diletantski avanturizam nema podršku normalnih građana, Aleksandar Vučić se javno identifikovao s Milanom Stojadinovićem. Kaže, jednog dana imaće isti tretman.

stojadinovic pavelic

Delimično je u pravu. Kao predsednik vlade u Kraljevini Jugoslaviji, Stojadinović je pokušao da potpiše konkordat, na štetu Srbije. Nije uspeo. Pao je s vlasti i, na zahtev Britanaca, prognan je na Mauricius. Posle Drugog svetskog rata, u emigraciji, sarađivao je sa Antom Pavelićem.

S obzirom da sličnost zaista postoji, treba podržati Vučićevu ideju da što pre i zauvek otputuje na Mauricius.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

 

 

 

Vučićev rat protiv građana: ILI ON, ILI SRBIJA

aleksandar-vucic

Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promenama. Aleksandar Vučić je nepromenjiv. Odrekao se stare ideologije, stranke, kumova, saradnika, prijatelja i, naravno, supruge. Međutim, ostao je isti, karakter mu je jači od inteligencije.

Vučić–radikal ni u čemu se ne razlikuje od Vučića-naprednjaka. U fanatačnoj želji da ispuni isključivo lične interese koristi istu primitivnu populističku demagogiju, iste šibicarske trikove i načine za manipulaciju lakovernim podanicima. Po istom mentalnom šablonu izaziva podele i sukobe u društvu. Kritičare vlasti opet naziva stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, preti im i progoni ih, zloupotrebljavajući policiju, pravosuđe i medije. Protivnike ne bira, kao ni sredstva za njihovo uništenje. Kao svaki pravi vojskovođa, zna da nema velikih i malih bitaka, zato se s istom strašću obračunava sa stranim ambasadorima i anonimnim tinejdžerima koji mu se sprdaju na internetu.

Radikalska patologija, čije simptome vođa prezentuje na svakodnevnim konferencijama za novinare, izazvana je realnim problemima. Najozbiljniji među njima inicirani su sa Zapada. Medeni mesec je prošao, vašingtonski i briselski sponzori nisu zadovoljni ponašanjem svoje mlade, pa zatežu povodac. Za četiri godine vladavine, Vučić je ispunio sve što mu je naređeno. Obavio je sve prljave poslove oko utvrđivanja državnosti albanske države Kosova, uzeo je više od sedam milijardi evra kredita i Srbiju bacio u dužničko ropstvo, dokrajčio privredu i ozakonio mogućnost stranim kompanijama da za sitne pare kupe vojvođanske oranice. Uzalud, ni to mu ne garantuje zaštitu od procesa deratizacije, koji vode Sjedinjene Američke Države. Čišćenje balkanskih država od političkih simbola ratne i kriminalne prošlosti Amerikanci uspešno sprovode u Sloveniji i Hrvatskoj, a taj talas će se preliti na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo i ostatke Srbije. Rok je istekao za Izetbegovića, Dodika, Đukanovića, Tačija, Gruevskog i, logično, Vučića i njegov gang.

Navikao na spletkarenje s domaćim cicibanima, Vučić je potcenio Amerikance. Mislio je da mu je dozvoljeno sve što hoće i koliko hoće. Da stvari ne stoje baš tako uverio se prošle godine, kad je grupa kongresmena obavestila Stejt Department o spornim poslovima u vezi telekomunikacija, energije i medija, u čemu prednjače bata Andrej i kum Nikola Petrović. Tadašnji ambasador Majkl Kirbi, iskusni diplomata i obaveštajac, nije slučajno razglasio da Vučić svakog meseca iz Srbije u strane banke iznosi dva miliona evra. Šta mu je pripremljeno u Lengliju Vučić je shvatio kad je saznao da Amerikanci finansiraju pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, koji će uskoro mutirati u „Ne damo Srbiju“, novu verziju „Otpora“, koji je već jednom najurio crno-crvenu pošast s vlasti. Pored svega, posebnu brigu mu zadaju upozorenja pojedinaca iz diplomatskog kora da je Kajl Skot u Beograd došao sa zadatkom da dovrši stari vašingtonski projekat preuređenja „postkosovske Srbije“, čiji prioritet predstavlja raščišćavanje političke scene. Kako to u praksi izgleda, Vučić je ukapirao kad mu je lično Skot rekao da ne putuje u Vašington, tamo nije dobrodošao.

To je bilo dovoljno da u vođinoj glavi ožive reči i slike iz 1998, kad je prvi put bio na vlasti i kad je predvodio propagandni i svaki drugi rat protiv SAD. Iz spomenara je izvukao stare optužbe: Amerikanci žele da porobe Srbiju i finansiraju napade na njega i, po običaju, na njegovu porodicu. U vreme NATO agresije „američki nacisti“, kako ih je nazivao, stavili su ga na „crnu listu“ i organizovali atentat. Pokušali su da ga ubiju 23. aprila 1999, kad je tomahavk razneo zgradu RTS-a u Aberdarevoj.

– Leri King, voditelj Si-En-Ena zakazao mi je intervju. Trebalo je da se uključim u program u trenutku kad je bomba udarila u zgradu državne televizije, baš u studio u kome je predviđeno da ja sedim. Eto, Amerikanci su, valjda, hteli da imaju direktni prenos ubistva ministra informisanja Srbije – tvrdio je morbidni Vučić, predstavljaju kao žrtvu sebe, a ne 16 radnika RTS-a.

Po istoj matrici, sada ponavlja lažnu kukumavku. Po Vučićevom naređenju, znak za juriš dao je dr Stefanović, koji je optužio Amerikance da preko svoje televizije N1, ispostave Si-En-Ena, prizivaju „balkansko proleće“, u kome jadnička Vučića čeka sudbina kakvu je imao Gadafi u „islamskom proleću“. (Čudi što se nije identifikovao sa Sadamom Huseinom, s njim je bio intimniji, od iračkog diktatora na poklon je dobio mali arapski posrebreni bodež.)

Uživljen u ulogu Tita, maršal Vučić se setio da se, u inat Obami, okrene Putinu. Nenajavljeno je otišao u Moskvu. I vratio se. Podvijenog repa.

Bez obzira na brojna otvorena pitanja između Amerike i Rusije, više nije moguće tražiti politički spas na toj klackalici. Da u toj igri neće uspeti, Vučiću je postalo jasno kad mu je lično Skot rekao da zna sve detalje o poseti Moskvi. Amerikanci znaju da je Vučić tamo sedeo dva dana, čekajući da se Putin odobrovolji i primi ga na razgovor. Znaju i da mu je Putin, na vapaj za finansijskom pomoći, odgovorio pitanjem: „Srbija ima više od četiri milijarde evra u bankama, zašto ne uzmete taj novac?“ Znaju i za Vučićev susret s Bogoljubom Karićem, kad je dogovorena strategija kako da se odbegli tajkun vrati u Srbiju i kako da se izvuče od odgovornosti za pljačku „Mobtela“. Što je najvažnije, znaju i za spremnost Rusije da investira u Srbiju čim se zadovolji jedan jedini uslov – da Vučić ode s vlasti.

U panici, ne časeći, pokrenuo je kontraofanzivu. Odredi njegovih internet-džihadista uvredama i pretnjama zasuli su targetovane neprijatelje: ambasadore Skota i Devenporta i njihove plaćenike Jugoslava Ćosića, Slobodana Georgijeva, Biljanu Lukić, Slavišu Lekića, Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića, nekoliko funkcionera Demokratske stranke i, usput, čak i autora ovog teksta. Naprednjački botovi su, imitirajući vođu, uzeli sebi za pravo da ocenjuju ko od prozvanih „nije dostojan da živi“. Policija i tužilaštvo, koji revnosno reaguju, hapse i progone sve koji bi takvu preteću poruku preko Fajsbuka ili Tvitera uputili vođi, nečinjenjem su podržali hajku.

Ozbiljnost svojih mentalnih poremećaja Vučić je pokazao organizacijom naprednjačkih demonstracija u Novom Sadu. Na ideju o kontramitingu Slobodan Milošević je došao u decembru 1996, posle devet godina vladavine, kad je pregrmeo ratove, sankcije i inflaciju, a kroz sve to vreme opozicija mu je duvala za vratom, podržana od svih zapadnih sila. Vučić, u potpuno drugačijim okolnostima, kad opozicija ne pruža nikakav ozbiljan otpor njegovoj samovolji, ne može da izdrži ni najmanje tenzije. Umesto mišića, u Novom Sadu je pokazao skicu svog problematičnog uma. Naprednjaci su demonstrirali protiv Radio-televizije Vojvodina, koju su prethodno očistili od nepodobnih novinara, i Bojana Pajtića, koji više nije pokrajinski premijer. Miting je bio lep, stranački turisti su se dobro oznojili, ali vredelo je. U matineu, publiku je zabavljao bend koji je pevao stari hit pop-grupe „Baltazar“. Kad je, cupkajući u petom-šestom redu, Nikolica Selaković čuo refren „dugo nam je smetala mala grupa pedera“, malo se štrecnuo, uplašen mogućnošću da to vođa njemu šalje neku poruku. Da ludilo bude potpuno pobrinuo se komičar Petrući, koji je vučićevske sendvič-saborce uveseljavao skečevima u kojima se rugao Vojislavu Koštunici! Više bi logike bilo da su Fiko ili Salveta imitirali Vučića, ali onog iz Srpske radikalne stranke, to bi moglo još nekako i da se objasni, ali uvrede na račun Koštunice…

Uporedo s tim, Vučić je priredio i nekoliko spektakularnih medijskih akcija. Za širenje paranoje, najavama atentata, državnih udara i revolucija, diktator je zadužio svoja dva glavna tupa oruđa, Pink i „Informer“. Na prvom kontramitingu, dok je bio JUL-ov jurišnik, Željko Mitrović je stao korak iza Slobe. Sad je u prve redove isturio Željka Cvijanovića, Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, zavetnika Stefana Stamenkovskog i slične kreature. Na komemorativnom skupu detaljno su satanizovani svi koji smatraju da Vučić nema pravo da zloupotrebljava službeni položaj i omogućava svojim mafijaškim odredima da u saradnji s policijom nekažnjeno okupiraju deo Beograda, hapse i zlostavljaju građane. U svojim emisijama na Pinku, a naročito na Tviteru, bivšeg muža gorljivo brani i Ksenija Janković-Vučić. Kivna je na aktiviste pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“. U svakoj polemici ponavlja mantru: „Vašu patku nećemo progutati“. Kao da joj neko zaista nudi da guta. Patku.

Na udaru su se našli opozicioni lideri, građanski aktivisti, Soroš i CIA. Naravno, i nepodobni mediji, prvenstveno „Tabloid“.

Pokušavajući da opet zameni teze i predstavi sebe kao žrtvu negativne propagande, Aleksandar Vučić je najavio osnivanje „Muzeja apsolutizma i Vučićeve diktature“. Vučić četiri godine sprovodi samovolju; potpisuje međunarodne ugovore koji negiraju naš pravni poredak; javno se hvali kako ga Ustav i zakoni ne zanimaju i ne mogu sprečiti da realizuje projekat „Beograd na vodi“; sa ciničnim osmehom poručuje penzionerima da u budžetu ima dovoljno para da im se penzije vrate na stari nivo, ali eto, on ne da, pa šta mu ko može; kad u helikopterskoj nesreći pogine sedmoro ljudi, Vučić se isprsi, preuzme odgovornost na sebe i zabrani istragu; na konferencijama za medije najavljuje hapšenja, optužuje i osuđuje koga hoće… Ko piše i priča o tome, taj smeta. Objavljivanje istine budi građane iz kolektivne hipnoze, a kad se probude – ustaće.

U strahu od neizbežnog svođenja računa, diktator je smislio trik kojim namerava da izazove sažaljenje javnosti i još jednom odigra ulogu ljudoždera-vegetarijanca.

– Iznajmićemo neku halu i u njoj ćemo napraviti „Muzej apsolutizma i Vučićeve diktature“. Videćete novine u kojima se na 62 od 64 strane govori o meni i mojoj porodici. Gde se vređam i nazivam prostitutkom i pederom. Takođe, u državnim novinama me porede sa Hitlerom – zavapio je Vučić.

Ideju vredi podržati. Vučić zaista zaslužuje muzej diktature. Magazin „Tabloid“ je dao veliki doprinos u borbi protiv zla koje on širi. Svaki broj tog časopisa predstavlja skicu buduće optužnice protiv vladara koji je svojom političkom prostitucijom stekao i opravdao nadimak kojim se opisuje njegov karakter. Ne samo na ulicama, stadionima i koncertima, ne samo u „Tabloidu“, već i deca u školi znaju kako da opišu diktatora. Nedavno je jedan đak na internetu objavio ispit iz srpskog jezika u kome je, na pitanje „On ne voli da gubi izbore – šta je ’on’ u rečenici“, tačno odgovorio: „On je peder“. Ako je „Tabloid“ bar malo doprineo širenju te istine, svaka mu čast.

Međutim, ove novine su u muzej diktature unele i Vučićevog brata, kumove, saradnike i ostale saučesnike u uništavanju Srbije. Nikola Petrović, Petar Panić Pana, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Željko Mitrović i drugi čelnici naprednjačkog kartela zasluženo krase stranice „Tabloida“. Nikako ne treba zaboraviti i Vučićevoj tajnog savetnika Vladimira Popovića, zvanog Beba. Upravo Beba je kreirao ovaj napad na medije koji nerviraju diktatora.

U pokušaju da od kritike zaštiti svog crnogorskog klijenta, gospodara Mila Đukanovića, Popović je u novembru 2013. godine u Podgorici režirao višednevnu konferenciju pod nazivom „Riječ, slika i neprijatelj“. Na zidove i po podu hale u kojoj je održano neformalno suđenje kritičarima, istaknute su naslovne strane crnogorskih novina „Dan“, „Vijesti“ i „Monitor“, na kojima su crvenim markerom označeni nepodobni naslovi.

Koristeći iste metode, Beba Popović je svim svojim gazdama pravio medveđu uslugu. Zahvaljujući njegovim postupcima, brutalnim i besmislenim, Zorana Đinđića je uvukao u sukob s medijima. To je uradio i Đukanoviću, a očigledno uspeva i s Vučićem.

U maju 2003, kad je ukinuto vanredno stanje u Srbiji i zaustavljena policijska akcija „Sablja“, Popović je javno kukao što to nije potrajalo duže, bar pet godina. Na njegovu sreću i na opštu žalost, želja mu se ostvarila dolaskom naprednjaka na vlast. Vučić već četiri godine vlada u uslovima vanrednog stanja, zloupotrebljava policiju, pravosuđe i medije. Građane je pretvorio u taoce svojih politikantskih avantura i izazvao sukobe sa svim slojevima društva. Kako i ne bi, kad su ga izdali. Ko ne živi bolje, taj nije ispunio premijerova obećanja i zaslužuje kaznu.

U tom ludilu ima sistema. Vučić nije sposoban da osmisli i realizuje bilo šta korisno i kvalitetno, zato je, kao što ilustruje celokupna njegova privatna biografija i politička karijera, prinuđen da kreira haos. Samo u opštoj nesreći, u stradanju i destrukciji njegov primitivni populizam može da prevari lakoverne očajnike. Da bi stvorio prostor za svoje manipulacije, vođa namerno potencira sukobe svih sa svakim.

Ima mnogo saučesnika u zločinu koji se desio u Savamali, ali Vučić je onaj „kompletni idiot“ koji je naredio policiji da ne štiti građane od mafijaša pod fantomkama. Samo u njegovom interesu policija hapsi i progoni ljude koji na internetu napišu neku prejaku reč ili javno kažu da su gladni. Štiteći svoje lukrativne interese, Vučić ponižava i policajce i žrtve njihove torture. S istim ciljem podjarmio je veliki broj sudija, koji su prinuđeni da ne mare za zakone već za interese klana na vlasti.

Bahat i brutalan, Vučić se ostrvio i na društvenu elitu. Eksperte koji su ukazivali na greške u projektu „Beograd na vodi“ nazvao je „zatucanom većinom“ i „cvrčcima koji mogu samo da crvče“ dok on, „mrav“, tera po svom. Grupa naučnika, među kojima je bilo i onih koji predaju na evropskim univerzitetima, objavila je analizu doktorata Nebojše Stefanovića i utvrdila da se radi o plagijatu. Vučić je celu ekipu profesora demantovao tvrdnjom da „ništa gluplje od njihove analize u životu nije pročitao“. Okružen prevarantima s kupljenim diplomama, kritičare s visokim obrazovanjem nazivao je kvaziintelektualcima i lažnom elitom, a neke je optuživao i da „prizivaju krvoproliće i žele da uzmu pravdu u svoje ruke“, iako se nikada nije desilo da su intelektualci hapsili vlast. Uvek je obrnuto.

U radnom veku, mimo politike, nije uradio ama baš ništa. Jedini poslovni eksperiment, osnivanje dnevnih novina „Pravda“, imao je neslavan kraj. „Pravda“ mu je služila za reketiranje bogataša i političkih protivnika, pa i za pranje para. Zaradu, koja je stizala od prodaje na kioscima, trpao je u svoj džep, nezainteresovan za novinare, kojima je ostao dužan za šest plata. Tadašnji politički partneri Tadić, Đilas i Rakić štitili su ga od tužbi za brojne prevarne radnje. Na kraju, izdavačko preduzeće gurnuo je u bankrot, oprao ruke i rekao: „Nije bitna ’Pravda’, napraviću ’Informer’, pa idemo ispočetka“. Na isti način, s izvesnim istim konačnim ishodom, danas vodi Srbiju.

Bez dana radnog staža, najtežim kvalifikativima vređa radnike. Srbi su lenji, nezainteresovani, hoće sve na gotovo, smatraju da platu ne moraju da zarade već da je dobiju na poklon… „Srbi nemaju preduzetnički duh, ne žele ništa da rizikuju, da zasuču rukave i nešto sami naprave“, kaže najveći neradnik u savremenoj istoriji Srbiji.

– Otkud ti stan u „Ju biznis centru“?

– Država mi poklonila kad sam bio ministar protiv informisanja.

– Otkud ti stan u „Belvilu“?

– Tata mi kupio.

– Otkud ti zamak u Jajincima?

– Tata ga je napravio.

– Otkud tati stan na Vračaru?

– Uf, dobio ga je…

– Otkud tvojoj novoj ženi stan u „Belvilu“?

– Kupio joj ga je njen tata…

– Otkud tvom bratu stan?

– Tata mu je kupio…

Sve što ima stekao je političkim mahinacijama. I od tate, valjda, Anđelka. Pretpostavlja se da klan Vučića ima oko 1.000 kvadrata stambenog prostora, nekoliko stanova na luksuznim lokacijama i vilu u Jajincima, s legendarnim vinskim podrumom za koji vođa s ponosom tvrdi da vredi bar 200.000 evra, iz koga se izlazi u dvorište s košarkaškim terenom pokrivenim najskupljim tartanom. Dok upire prstom u lenje srpske proletere, koji balansiraju na ivici egzistencije, srećni kad u robovlasničkim okolnotima dobiju priliku da rmbaju ceo mesec za 200 evra, na diktatorovoj ruci cakli sat „Frenk Miler“, vredan 82.000 evra. Sve to priča na Pinku, na kome je direktorsku funkciju dobila bivša supruga Ksenija, koja se hvali njegovim poklonima – narukvicom od 30.000 evra i „verdu“ telefonom od 7.000 evra.

Pod Vučićevim režimom sve propada, raste samo stopa nezaposlenosti. Železnice Srbije otpustiće, navodno, 3.000, „Fijat“ 1.500, koliko i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Prema sporazumu s MMF-om, iz javne oprave moraće da ode još oko 9.000 zaposlenih. S obzirom na sve podatke, logično bi bilo da Nacionalna služba za zapošljavanje preseli u kancelarije Srpske napredne stranke, samo tamo može da se, preko reda i veze, čak i bez stručnih kvalifikacija, dobije radno mesto.

zeljko-mitrovic-aleksandar-vucic-dragan-kadic-1411079743-570885

Dok radnicima deli otkaze, Vučić svojim tajkunima poklanja pare iz budžeta. U dve tranše Željku Mitroviću je, preko Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, poklonio je 3,9 miliona evra. Pink je, verovatno, nagrađen za izvoz režimske propagande.

Vučić ne bira sredstva u napadu na političke protivnike. Demolirao je Dragana Đilasa, kroz pravosudno i medijsko blato provukao je stotine funkcionera Demokratske stranke, predizborne kampanje pokretao je raznim „gromovima“ i „sekačima“, a na poslednjem mitingu naprednjaci su zahtevali lustraciju Bojana Pajtića i Saše Radulovića. Dok je novinare vređao da su „šljam“ i „ološ“, za političke konkurente je tvrdio da su „mrzitelji“, „vucibatine“ i „banditi“. Na takav rečnik je, verovatno, navikao u krugu svoje porodice, ali to ga ne opravdava u javnoj komunikaciji. No, da je spreman da s reči pređe na dela Vučić je dokazao najprljavijim napadom na lidera pokreta „Dosta je bilo“.

U statusu mandatara, pozvao je na razgovor Radulovića i besprizorno izvređao njega, njegovu suprugu, kumove i saradnike. Vučiću za to treba priznati hrabrost. Ko ima žene kakve su njegove, a naročito kumove mafijaše, ubice i lopove, teško bi se usudio da bilo koga vređa na taj način. U primitivizmu je otišao i korak dalje. Raduloviću je dao mapu Beograda s ucrtanim putem od sedišta „Dosta je bilo“ do bolnice „Laza Lazarević“. Možda je taj letak Vučiću pre razvoda dala Ksenija. Ili Tamara. Nema veze ko je autor, diktatoru će zatrebati ta mapa, makar kad padne s vlast.

Na koji način će Vučić braniti vlast direktno je objasnio njegov alter-ego Dragan J. Vučićević.

– Ili oni, ili Srbija – napisao je Vučićević.

Nije Vučić prvi apsolutista koji se vodi devizom „Država, to sam ja“. Nažalost, u tu patološku tvrdnju ne veruje samo Vučićević. Da je Vučić – Srbija ubeđeno je sve više mladih, koji jedini spas vide u bekstvu u inostranstvo, što dalje od Vučića, odnosno njegove Srbije. Koliko je taj trend uzeo maha, plašim se, uskoro ćemo u Srbiji ostati samo on i ja.

Ipak, istorija je puna diktatora koji nisu uspeli da vladaju kako i koliko dugo su želeli. U ratu protiv Srbije Vučić nema šanse. Da je u čitanje eseja Maksa Vebera uložio i napor razumevanja prepoznao bi mudro upozorenje: „Što u ratu ne odnese neprijatelj, odneće prijatelj“. Kad bude poražen, Vučić će sam snositi odgovornost. Plen, koji je osvojio za vreme vlasti, podeliće njegovi kumovi i naprednjački prvoborci, za koje će se već naći udomljenje u nekoj drugoj stranci, pod skutima nekog novog gospodara. Od sudbine se ne može pobeći. Naročito ako bolesnik odbija lečenje.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

 

 

 

Režim sprovodi nasilje, opozicija ćuti

prodavac lubenica

Usled torture pripadnika Komunalne policije Beograda preminuo je Vladimir Marinković.

Na vidikovačkoj pijaci trojica komunalaca su odlučili da ga kazne jer mu kavez s lubenicama viri 20 cm izvan pijačne kapije. Kad su mu zatražili ličnu kartu, da bi napisali kaznu, Marinković je odbio. Dobro ih je poznavao, sto puta su ga globili bez razloga. U raspravi, zamolio ih je da ne vrše pritisak, već je imao dva infarkta.

– Dobićeš i treći – rekao mu je komunalac G.B.

To se i dogodilo. Marinkovića je izdalo srce, pao je i umro. Komunalci su pozvali policiju i otišli svojim putem.

Komunalna policija je izrazila žaljenje zbog nemilog događaja prilikom „redovnog posla u kontroli komunalnog reda“. Režimski kerber Dragan J. Vučićević tragičnu vest objavio je pod vickastim naslovom „Ne valja vam to nerviranje“. Na konferenciji za medije, mandatar Aleksandar Vučić izneo je milion stavova o svemu i svačemu, samo ovaj slučaj nije pomenuo. Novinari su mu postavili 29 pitanja, ali ne i o nasilju komunalaca.

Ni opozicione stranke ne zanima ova, poslednja u nizu, žrtva Vučićevog režima. Na sajtu Demokratske stranke Bojan Pajtić kuka zbog medijskih prozivki na njegov račun, Balša Božović se bavi Savamalom, Nataša Vučković analizira Vučićevu želju da digne spomenik Zoranu Đinđiću. Pokret „Dosta je bilo“ raskrinkava dešavanja prilikom konstituisanja vlasti u opštini Vračar, opisuje lik i delo Marjana Rističevića i u otvorenom pismu Tomislavu Nikoliću denuncira Vučića da je objavio „nepotpunu biografiju“. Nova stranka Zorana Živkovića otkriva da Vučiću odgovara nepostojanje vlade i parlamenta i zaklinje se da nikad neće pregovarati s njim. O Liberalno-demokratskoj partiji i Srpskoj radikalnoj stranci ne vredi ni govoriti. Kao ni o Dverima, koje još slave potpis ugovora o saradnji s Putinovom Jedinstvenom Rusijom.

dsdjb

Samo Demokratska stranka Srbije na svom sajtu ističe zahtev da se hitno sprovede istraga i utvrdi odgovornost komunalnih policajaca u tragediji na Vidikovcu.

13584960_638192713024904_2734026264477220385_o

Umesto stranaka, konkretnu akciju sproveo je pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, čiji aktivisti su razbili 200 kg lubenica na ulazu u zgradu beogradske Komunalne policije.

Vladimir Marinković je samo još jedno ime, koje će već sutra biti zaboravljeno, na spisku žrtava režimskog nasilja. U normalnoj državi normalni građani bi, predvođeni normalnim opozicionim strankama, organizovali proteste čiji epilog bi moralo da bude utvrđivanje političke i krivične odgovornosti pripadnika Komunalne policije. Međutim, pošto je Srbija ovakva kakva je, zaista treba poslušati Vučićevićev savet. Ne valja nam ovo nerviranje. I ne zaslužujemo boljeg vladara od Vučića.

 

IGOR MIROVIĆ: Majstor za behaton i Vučića

igor_mirovic_srbijaizbori

Malo je Vojvođana kojima je žao što s vlasti u pokrajini odlazi Bojan Pajtić, mnogo ih je koji će zakukati što na njegovo mesto dolazi Igor Mirović.

Uspon Mirovića na funkciju pokrajinskog premijera nije obradovao ni Aleksandra Vučića. Iako je Mirović, u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci, obavio najteži posao i u naprednjački kartel preveo većinu opštinskih odbora i istaknutih šešeljevaca i obezbedio krupne sponzore, Vučić ga je tri i po godine držao dalje od vlasti. Zavlačio ga je lažnim obećanjima i kroz to vreme otimao njegove ljude, poslove, uticaj i pare. Subverzivne aktivnosti, čiji cilj je bio slabljenje Mirovićevih pozicija, uspešno su obavljali brat Andrej Vučić i batica Zvonko Veselinović. Tek kad su odradili svoje i sveli Mirovića na prihvatljivu meru, dopušteno mu je da sedne u Pajtićevu fotelju.

Uzajamna netrpeljivost, nastala još u vreme njihovog staža u Srpskoj radikalnoj stranci, nije izazvana političkim razlikama već sindromom malih razlika. Iskusniji svedoci njihovog odnosa tvrde da ne postoje dva čoveka koja više liče.

– Napravljeni su po istom šablonu. Politiku shvataju kao biznis, umesto prijatelja imaju samo mušterije, nema toga što ne bi uradili za pare. Razlika je samo u tome što je Mirović mnogo pre Vučića osetio ukus vlasti. Još 2004, kad su radikali osvojili vlast u Novom Sadu, u saradnji sa svojim kumovima Miloradom Mirčićem i Majom Gojković, Mirović je dobio priliku da zgrće pare. Vojvodinu i Novi Sad smatrao je ličnim feudom, ne dopuštajući stranačkim liderima da mu se mešaju u poslove. Sve profitabilnije kombinacije vodio je samostalno, a u manje je pripuštao Tomu Nikolića i Vučića, tek da ih zadovolji i, još važnije, drži u šaci. Za Mirovića može da se kaže sve i svašta, ali ne i da je površan. Precizno je vodio evidenciju i čuvao dokaze. To ga je i spasilo. Da nema argumenata protiv Vučića, odavno bi sedeo na optuženičkoj klupi. Međutim, sistem spojednih posuda održao ga je u vrhu stranke – kaže za „Tabloid“ pouzdan izvor iz novosadskog odbora SNS-a.

Koliko je Mirović ozbiljan i neugodan takmac potvrđuje i činjenica da je svoje ljude slao tragom oba Vučića i Veselinovića. Gde god bi Vučići ušli u posed neke zemljišne parcele, firme ili restorana, tu su se pojavljivali Mirovićevi saradnici da prikupe izjave i dokumentaciju. Za „zlu ne trebalo“.

Kad se Mirović razbaškari na mestu pokrajinskog premijera, Vučić će imati manji uticaj na Vojvodinu nego u vreme Pajtićevog mandata. No, mnogo veći problem imaće građani.

Iza Demokratske stranke ostale su pljačkaške afere u Fondu za razvoj Vojvodine i „Tesla“ banci, a to je bleda senka u odnosu na skandaloznu otimačinu Auto-transportnog preduzeća „Vojvodina“ i slučaj „behaton“, kojima se obogatio i proslavio Igor Mirović dok je bio direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada.

Maja Gojković je 2006. potpisala sporni ugovor s ATP Vojvodina o izgradnji nove autobuske stanice. Na osnovu donetih rešenja, na zemljištu tog preduzeća napravljena je najsavremenija stanica, „Mercedesov“ servis i drugi prateći objekti. Investicija vredna 30 miliona evra finansirana je iz kredita za koje je Dević garantovao ličnom imovinom, svojim preduzećima „Mankop“ i „Mankop agrar“. Kad je sve završeno, nova autobuska stanica je svečano otvorena, ali Grad nije ispunio ugovorom definisanu obavezu da preusmeri saobraćaj. Bez očekivanog obima posla, pod pritiskom kreditnih rata, ATP Vojvodina je otpustila više od 500 radnika, Devićeva imovina je konfiskovana, a preduzeće je na kraju gurnuto u stečaj. Samo inicijalnom tužbom Dević traži odštetu od 57 miliona evra, a kasnijim krivičnim prijavama, kad se uračunaju kamate, Novi Sad će morati da mu isplati više od 160 miliona evra. U maju 2012. godine Privredni sud je doneo presudu po kojoj Grad Novi Sad mora da isplati 14 miliona evra poveriocima ATP-a.

Pre nego što je podneo prvu tužbu, Dević je pokušao da urazumi čelnike SRS-a Nikolića i Vučića.

– Dević je podmićivao Maju i Igora, neka sad njima kuka. Meni nije dao ni dinara, ne zanima me – rekao je Vučić posredniku koji mu je predložio da razgovara s vlasnikom ATP-a.

Slučaj ATP Vojvodina nalazi se u vrhu „crne liste“ Evropske unije, koja zahteva rešenje 24 sporne privatizacije, a naročito tog skandala, nezabeleženog u svim istočnoevropskim tranzicijama, pošto je to jedini primer u kome nije oštećena država, nego investitor. S obzirom da se glavni akteri te korupcionaške afere, Gojkovićka i Mirović, nalaze u vrhu vlasti, teško je pretpostaviti kakav će epilog imati istraga, ali može da se očekuje da je uskoro prekriju snegovi, ruzmarin i šaš, pa i novi kriminalni slučajevi istih aktera.

Igor Mirović je u politiku ušao kao pesnik. S dve objavljene zbirke („Nebo nad Vizantijom“, 1994, i „Kremen plamen“, 2003.) danas važi za najvećeg tajkuna među pesnicima. Mimo politike, radnog iskustva nema. Ali, ima oko 600 kvadrata stambenog i poslovnog prostora.

Sredinom 2005. godine Mirović je smislio odličan način da se stambeno obezbedi. Kao direktor ZIG-a organizovao je uređenje trotoara u Novom Sadu. Prethodna vlast je nameravala da se to obavi granitnim pločama, ali Mirović se setio „jeftinije“ varijante – behatona. Posao je dodeljen JKP “Vojvodina-put“, iako nisu ispunjeni svi uslovi propisani tenderom. Na Mirovićev zahtev odbijena je firma „NM Komerc“, koja je ponudila behaton ploče po ceni od 11 evra, a prihvaćena je saradnja sa „AIC Project Internationalom“, koji je austrijski behaton naplaćivao 42 evra i to preko hrvatske filijale „Semel rock stain and design“. Razlog za tu odluku zove se Darko Čović, kome je najznačajnija funkcija – kum Igora Mirovića. Po vučićevskom političko-poslovnom modelu, Čović se ugradio u posao vredan 600.000 evra, a zauzvrat je Mirovićeva porodica dobila dva stana. Prema podacima iz novosadskog sudskog registra, prvo je Igorov brat Predrag od Čovića „kupio“ stan (OV1-53130/04), a zatim su, dve nedelje kasnije, to uradili i roditelji Milo i Olga (OV1-56703/04).

Mirović je negirao da je stanove dobio na poklon, pa čak i kumstvo sa Čovićem. Negirao je i optužbe za zloupotrebu službenog položaja prilikom izvođenja radova na deonici magistralnog puta Novi Sad – Beograd kod Kaćke petlje. Tužilaštvo u Novom Sadu vodilo je istragu pod sumnjom da je ZIG prodavao zemljište, a da ga nije komunalno opremio, čime su oštećeni kupci.

S tako bogatim iskustvom, Igor Mirović, kad postane predsednik pokrajinske vlade, imaće velike šanse da krivični dosije upotpuni s novim korupcionaškim aferama. Pošto sad ima mnogo ozbiljnije saučesnike, Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića, kojima Gojkovićka i Mirčić nisu ni za prineti, može da se očekuje laka i brza rasprodaja vojvođanskih oranica, novosadske luke i ono malo preostalih firmi koje još rade.

 

Antrfile

Vučiću, jebo te Todor…

Igor Mirović nikada nije pokazivao respekt prema Aleksandru Vučiću. Naprotiv, koristio je svaku priliku da mu se ruga i da minimizira njegov značaj. Ples na oštroj ivici sukoba, koji je počeo u radikalima, nastavili su i nakon Vučićevog dolaska na vlast.

– Mirović koristi svaku priliku da izaziva Vučića. Na jednom sastanku, dok je Vučić glumio zabrinutost zbog podela u stranci, svi su ga slušali pognute glave, drhteći od straha, samo se Mirović nasmejao i dobacio: „Ma, ne plači, mali, biće sve ok“… Vučić je napravio grimasu, ali nije smeo da mu odgovori. Do ozbiljnog incidenta je došlo kad je Vučić, posle hapšenja Darka Šarića, u jednom govoru posredno optužio pojedince da su u aferi s ATP Vojvodinom sarađivali sa Šarićem i da je lepo što to priznaju u medijima. Pošto je tada Mirović izjavljivao da su „neke firme, koje nisu dobile taj posao, pripadale Šariću“, osetio se prozvanim. Direktno Vučiću u lice, rekao je: „Jebo te Todor, koji te doveo“. I inače, Mirović je često zabavljao društvo pričama o tome kako je Dragan Todorović u radikale doveo Vučića i dao ga Miroviću „na obradu“. Zbog toga, Mirović stalno ponavlja kako se oseća krivim što je Vučić ispao ovakav – kaže za naš magazin sagovornik iz novosadskog SNS-a.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

 

VUČIĆEV SPISAK: Ko nije dostojan da živi

sns napad6

Aleksandar Vučić u ratu protiv građana koristi sav arsenal režimskog tupog oruđa, od Pinka i Informera, preko dr ministra policije, lažnih opozicionara i istih takvih analitičara, do jurišnih odreda naprednjačkih botova.

U obračunu, služi se istom strategijom kao i pre 18 godina, kad je bio Miloševićev ministar protiv informisanja. Da bi izbegao odgovornost za vlastite zločine, zamenio je teze, smislio optužnicu protiv svih koji misle drugačije, izabrao mete i poveo medijsku kampanju satanizacije i zastrašivanja.

Povod za novu ratnu avanturu stvorio je „kompletan idiot“ koji je u izbornoj noći komandovao nasiljem u Savamali. Uveren da će se, kao u brojnim prethodnim skandalima, izvući ignorisanjem, kad je organizovan prvi protest pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, Vučić je otišao u provod na Maltu. Lampuki pita mu je zastala u grlu kad je video da beogradskim ulicama demonstrira šačica od 20.000 pripadnika zatucane većine. Ruke iz vatre pokušao je da izvuče prozivkom „idiota“ iz gradske vlasti. Lep trik, nedovoljan da ućutka sve koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima. Na sledećem protestu se pojavilo još više „patkica“.

Eto njih, eto njega. Rat.

Američki ambasador Kajl Skot i njegov evropski kolega Majkl Devenport potplatili su „patkice“, sindikalce, marksiste i antiglobaliste i preko NATO televizije N1 najavili „balkansko proleće“. U samoodbrani, da ne prođe kao Gadafi, Vučić je, čak, najavio i kontramiting naprednjaka u Novom Sadu, i to protiv Televizije Vojvodina i Bojana Pajtića. Nema veze što je RTV očišćena od nepodobnih novinara, a Pajtić iz Banovine.

slina tviter

Signal za juriš dao je Nebojša dr Stefanović jučerašnjim (12. jun 2016.) tvitovima, kojima je identifikovao neprijatelje. Hajku su sutradan nastavili naprednjački botovi, predvođeni bivšom Ksenijom Vučić, Nebojšom Krstićem, Vladom Đukanovićem dr Bizonom… Na Fejsbuku i Tviteru žestoko su se obrušili na targetovane pojedince: Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića, Jugoslava Ćosića, Slavišu Lekića, Slobodana Georgijeva, Dunju Mijatović, Biljanu Lukić, Gordanu Čomić… Vučićevi sendvičari (Svetlana Marković, Mr.Neny, Milos M, Mr. No, Jana, Gospođica Miletić, Buba, Bora sa Mora…) nisu propustili da izvređaju i mene.

ksenija i patkaMr. No sns bot block

„Panika, bato“, „Frkica“, „Nervozni ste“, „Očaj vas hvata“, „Pojebala vam se taktika“, „Plakaćete u tišini“ – navodi se u porukama hrabrih i moćnih naprednjačkih botova, skrivenih iza pseudonima i tuđih fotografija. Komotni u ludilu, uzeli su sebi za slobodu da procenjuju i ko je „dostojan da živi“, kako se navodi u poruci koju je izvesni „Smica Simic“ uputio Georgijevu: „Njegovo ime blati i samu pomisao na novinarstvo, nije dostojan da živi sa nama, plaćenik“.sns napad

 

Naravno, atmosferu nasilja nisu kreirali „Smica“, „Jana“ i „Mr.Neny“, nego Aleksandar Vučić. Rat je njegov prirodni ambijent; na frontovima od Karlobaga do Prizrena stekao je sve što ima, nezainteresovan za žrtve svojih avantura. A, vlast koju trenutno ima, vidi se po aktuelnom obračunu s građanima, braniće na isti način, po svaku cenu.

 

 

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 451 другом пратиоцу