Скочи на садржај

ISPRAĆAJ: Todorov ode u ambasadore, uskoro će i Brnabićka

todorov brnabić

Ivan Todorov je konačno preuzeo dužnost ambasadora Srbije u Budimpešti. Bivši zamenik direktora Bezbednosno-informativne agencije dobijanje agremana proslavio je u društvu premijerke Ane Brnabić i kolega iz službe.

Aleksandar Vučić je nastavio tradiciju da islužene bezbednjake prebacuje u diplomatiju i šalje širom sveta. Krajem maja prošle godine, kad je na čelo BIA postavio Bratislava Gašića, njegovog prethodnika Aleksandra Đorđevića poslao je u Sarajevo, a Todorova u Budimpeštu. Đorđević je bez problema dobio agreman Bosne i Hercegovine, ali Viktor Orban nije hteo ni da čuje za Todorova.

Mađarski premijer je godinama tolerisao razlike u odnosu srpskog diktatorskog dvojnika prema Evropskoj uniji, migrantima i, naročito, Džordžu Sorošu. Iako su, po svim tim pitanjima, zastupali suprotstavljene stavove, Orban je to ignorisao, ali ne i pokušaj Andreja Vučića da reketira Lajoša Čakanja, nezvaničnog gospodara Subotice. Mlađi Vučić je prošle godine poželeo da preuzme restoran „Bos“. Čakanj je u pomoć pozvao svog zaštitnika Orbana, koji je jednim telefonskim pozivom uverio starijeg Vučića da se kloni Subotice, nije mu „Bos“ isto što i „Franš“. Braća su podvila rep. Ako su mislili da su time rešili problem i izgladili odnose s Orbanom, pogrešili su.

Todorov nije poželjan zbog uloge koju je imao u reketiranju Čakanja. Prema informacijama kojima raspolaže mađarski premijer, Todorov je zloupotrebio položaj u BIA i Andreju Vučiću dao kompromitujuće podatke o Čakanju.

čakanj andrej vučić wp

Lajoš Čakanj i Andrej Vučić

Problem dugo nije uspevao da ispegla ni Aleksandar Vučić. U nekoliko razgovora, Vučić je uveravao Orbana da Andrej i Todorov nisu krivi, oni nikad nikoga ne bi reketirali. Odgovornost je prebacio na advokata Zorana Jakovljevića, koga je optužio da se lažno predstavlja kao Andrejev zastupnik. Naivni Todorov mu je, eto, poverovao, pa mu je zato pomogao, ne znajući da Jakovljević u svom interesu i na svoju ruku vrši pritisak na Čakanja. Orban u to, očigledno, nije poverovao, pa se donedavno na mestu ambasadora u Budimpešti nalazio Rade Drobac, koji je odavno stekao uslove za odlazak u penziju.

Vučiću je do Todorova stalo koliko i do bedža „Stop haškoj tiraniji – sloboda Šešelju“. Međutim, na tom slučaju se uverio da nema kontrolu nad BIA. Iz razgovora s Orbanom, shvatio je da on raspolaže određenim informacijama koje potiču iz BIA.

Krivca je pronašao u Bratislavu Gašiću. Mnogo je razloga za sumnju. Gašićev dolazak na funkciju direktora BIA neprijatno je iznenadio Todorova, koji se nadao da će dobiti to mesto. Todorov je uradio sve što je mogao kako bi podrio autoritet novog šefa. Uz pomoć starih kadrova, sproveo je internu istragu i prikupio nekoliko zanimljivih informacija. Pored banalnih, kao što je ona o renoviranju bazena, našla su se i saznanja o Gašićevim spornim kontaktima s određenim političkim protivnicima. Todorov se upustio u riskantnu igru, pošto nije mogao da zna da li Gašić to radi s Vučićevim odobrenjem ili čak po njegovom nalogu. Uglavnom, kad je zapelo s ambasadorskim agremanom, svi su opravdano posumnjali da je kruševački gazda Santos umešao prste.

Problem s agremanom je rešen nagodbom između Vučića i Orbana. Vučić je obećao da će podržati poslovne kombinacije Orbanovog sina Gašpara u Srbiji, a Todorov će konačno moći da vrši dužnost ambasadora u Budimpešti. S bivšim zamenikom direktora BIA verovatno će ići i Željko Lazić, Todorovljev zvanični savetnik i nezvanični „poverenik za zanimljive kontakte koje treba sakriti od firme i radoznalih lica“.

todorov proslava ekipa

Željko Lazić, poverenik za sve (u crnom duksu)

Na taj način, Todorov je zaokružio bogatu i zanimljivu karijeru. Počeo je kao telohranitelj Mire Marković, da bi danas, kao zastupnik sumnjivih poslovnih kombinacija braće Vučić, postao ambasador Srbije. I Ana Brnabić se nada da će uskoro, posle najavljenih izbora, preći u diplomatiju i postati ambasadorka u Sjedinjenim Američkim državama. Kakva Srbija, takav i ambasador.

knjige narudžbenica

 

 

 

 

 

 

Advertisements

DOSIJE TONČEV (1.deo) – U mafijaškom krugu, od Petkova do Vučića

tončev wp naslovna

Politička i poslovna karijera Ivice Tončeva detaljno su opisane u zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala. Sve je tu: stranačka i državna funkcija, korupcija i dugotrajna saradnja s mafijaškim gangovima. Ne birajući sredstva, Tončev je stekao mnogo. Vlasnik je sumnjive imperije u Beču, celog Niša i Socijalističke partije Srbije, a pomalo i Aleksandra Vučića. 

Prekretnica u životu Ivice Tončeva dogodila se u zagrljaju Borisa Petkova, rodonačelnika surduličkog klana, koji je devedesetih godina imao značajnu ulogu u transportu heroina od Turske, preko Bugarske i Srbije do evropskog tržišta. Slatkorečivi Petkov prepričavao je mladom zemljaku Tončevu nekoliko anegdota o Ljubi Zemuncu, Giški, Kneletu i Ašaninu, lakim lepoticama, skupim kolima, adrenalinu, zlatnim lancima i metalnim lisicama. Tako je Surdulica ostala bez talentovanog autolimara, virtuoza s autogenim aparatom za varenje, a Srbija je dobila specijalistu za varanje.

tončev i boris petkov

Tončev: Nekad u zagrljaju Petkova, danas Vučića

Vreme je pokazalo, Tončev je bio odličan učenik. Mentor Petkov obezbedio mu je veze u srpskom podzemlju i filijalama u inostranstvu, naučio ga je kako da izbegava sukobe s konkurencijom i da sarađuje s policijom. Tončev je brzo savladao teoriju old shool mafije, da bi je kasnije nadogradio vlastitom strategijom, koja je u praksi donela još bolje rezultate.

– Kriminalci i policajci rade isti posao. Oni su uvek tu negde, postupci su im isti, rade sa istom grupom ljudi, razmišljaju isto, isto se ponašaju. Nose oružje i jedni i drugi. S tim što policajci biju po zakonu – govorio je Petkov.

Tončev je shvatio i unapredio tu duboku mudrost. Zaključio je da nisu isti samo kriminalci i policajci, nego i političari. Uz to, svidela mu se Al Kaponeova izreka, koju je Petkov često citirao: “Više se može postići s lepim rečima i pištoljem, nego samo s lepim rečima”. Tončev je prihvatio i tu devizu, samo u modifikovanoj, modernijoj i bezbednijoj varijanti: “Više se može postići s lepim rečima i novcem, nego bez novca”. U praksi je primenio ta dva principa i stvorio novu, modernu varijantu korupcije. Povezao je kriminalce, policajce i političare. U tome je bio toliko dobar da je sve tri sorte uključio u formiranje svog aktuelnog statusa.

Nikad niko od te fele nije dosegao visine na kojima je sada Tončev. Mučeni Petkov, ni u retkim periodima koje je proveo van zatvora, nije ni na televiziji mogao da vidi predsednika države, a njegov učenik sad tog i ostale funkcionere vodi na bečke ekskurzije, po restoranima i bordelima. Ipak, valja priznati da mu nije bilo lako da stigne do tog nivoa, dugo je morao da ulaže novac, vreme, snagu i živce u saradnju s kriminalcima nižeg ranga od Vučića.

Na vrh zločinačkog sistema Tončev se popeo 2008. godine, kad je postavljen za savetnika za evropske integracije Ivice Dačića, tadašnjeg prvog potpredsednika vlade i ministra policije. Dačića je ekspresno integrisao s narko-bosovima Darkom Šarićem i Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana.

Mreža za istraživanje kriminala i korupcije objavila je snimak sastanka Tončeva i Radulović, koji je održan 7. aprila 2009. u beogradskom hotelu “Hajat”. Intimniji nego s Anom Nikolić, Radulović je Tončeva grlio, tapšao po grudima, šaputao mu na uvo i ljubio vrlo blizu usana. Nije poznato kako se tek maze kad nisu u javnosti, ali zna se da je Radulović upravo u to vreme organizovao šverc 1,8 tona kokaina iz Južne Amerike u Evropu. Radulović je svojim brodovima “Golden” i “Verti” iz Argentine za Grčku transportovao kokain skriven u kontejnerima sa sojom. Kad je dobio informaciju da srpska BIA i britanska agencija SOCA zna za tu akciju i priprema plenidbu, brodovi su promenili rutu, skrenuli su u jednu špansku luku i istovarili drogu. Kasnije, na suđenju Šariću i Raduloviću, to je potvrdio svedok saradnik Draško Vuković, koji je imao značajnu ulogu u tom krijumčarskom poduhvatu. Vuković je rekao da je Šarićev klan informacije dobijao iz vrha Ministarstva unutrašnjih poslova, ali da ne zna tačno od koga.

Operativci BIA, koji su vodili akciju “Most”, znaju i to, ali džaba, procesuiran je samo Branko Lazarević, tadašnji šef kabineta ministra policije Dačića. Lazarević je optužen za odavanje poverljivih policijskih informacija Šarićevom klanu. Specijalni sud je, pre nekoliko dana, doneo prvostepenu presudu kojom je oslobodio optužbi Lazarevića, policajca Borisa Geru, Šarićevog advokata Radovana Štrpca, pa i Rodoljuba Radulovića. Sudija Danko Laušević je iz sudskih spisa izbacio dokaze i obavio posao.

U postupku za šverc 5,7 tona kokaina, pre mesec dana, Šarić je osuđen na 15, a Radulović na 11 godina robije. Šarić se već više od četiri godine nalazi u pritvoru, a njegov saradnik Miša Banana u bekstvu. Oni su još dobro prošli, bar u odnosu na neke druge ortake Ivice Tončeva.

(Nastaviće se…)

 

Intervju VUK JEREMIĆ: Nestaće Vučić, nestaće i SNS

jeremić vuk tabloid intervju str 09.01.19.

U rekordnom roku, Narodna stranka je postala najjača opoziciona organizacija, a njen predsednik Vuk Jeremić politički i lični neprijatelj broj jedan Aleksandra Vučića. U intervjuu Magazinu Tabloid, Jeremić otkriva zašto Vučić, “karakterni slabić”, neće moći da izdrži spoljne i unutrašnje pritiske i zašto će, posle pada s vlasti, ostatak života provesti iza rešetaka.

Kakva je Vaša predikcija dešavanja u 2019. godini? Da li može doći do promene vlasti u Srbiji?

– Ova godina može da bude itekako prelomna. Mnoge stvari, koje mogu da odrede političku trajektoriju Srbije na duži period, 2019. će dostići kulminaciju. Međunarodni faktori su rešeni da stave tačku na pokušaj otcepljenja Kosova. Istovremeno, raste snaga građanskih protesta, što i na domaćem terenu stvara pritisak na Aleksandra Vučića. Složenost ukupne situacije otvara mogućnost da, posle dužeg vremena, u Srbiji dođe do promena.

Šta bi trebalo da se dogodi, pa da zaista dođe do pada SNS-a s vlasti?

– Vučić je karakterni slabić koji ne može da izdrži čak ni neki malo čvršći pogled, a kamoli ozbiljniji pritisak. Ukoliko dođe do veštog kombinovanja unutrašnjih i spoljnih pritisaka, bez obzira na to što su oni raznorodni, odnosno da guraju u suprotnim pravcima,Vučić će se pogubiti. I onda će se kao kula od karata srušiti njegov kriminalno-siledžijski poredak, koji danas bahato upravlja Srbijom. To ne znači da nas čeka lak posao. Naprotiv, biće potrebno mnogo političke mudrosti i diplomatske umešnosti da se međunarodna i unutrašnja dimenzija relevantnih dešavanja stavi u jedinstven kontekst. Ako u tome uspemo, uskoro ćemo biti svedoci korenitih promena.

Šta može da se postigne građanskim protestima u Beogradu? Podneti su određeni zahtevi, na koje Vučić, sigurno, neće pristati.

– Ne verujem da će Vučić milom pristati na bilo šta, osim na nove izbore. Međutim, opozicija ne bi smela da prihvati da učestvuje na izborima pod okolnostima u kojima su oni organizovani u poslednjih nekoliko godina. Na tome treba insistirati. Vučiću su potrebni izbori jer ne sme da potpiše sporazum s Albancima o Kosovu ako se pre toga ne pokrije narodnom voljom.

Kakav mu je plan?

– On namerava da raspiše izbore na kojima će od naroda tražiti mandat za „istorijski mir“. Šta je tačno „istorijski mir“, to neće precizno definisati, već će tu parolu pokušati da građanima proda kao jedinu alternativu ratu. Međunarodnim faktorima sa Zapada bi rekao da mu treba dvotrećinska većina u parlamentu kako bi mogao da potpiše razgraničenje sa Kosovom. Da bi to ostvario, od Zapada će tražiti da se previše ne uzbuđuju zbog nedemokratskih izbornih uslova, koji su mu potrebni da bi ispunio zadatak i trajno rešio kosovski problem po njihovoj volji. To bi verovatno bilo s njihove strane i prihvaćeno da na beogradskim ulicama nema više desetina hiljada građana. Nije isto sa i bez tih ljudi! Zato je važno da zadržimo sve njih na ulici, samo tako možemo da sprečimo Vučićevo planirano, da iskoristim narodni izraz, „šibicarenje“.

Dakle, protestima se vrši pritisak i na međunarodne centre moći?

– I Vučiću i međunarodnoj zajednici šaljemo poruku da više ne može da se radi kao u proteklih sedam godina. Na prostoru Balkana vlast se nikada u istoriji nije uspostavljala i menjala potpuno nezavisno od međunarodnih faktora. U Srbiji je tako od Nemanjića do danas. Nekad su presudni uticaj imali Turci, nekada Austrijanci, nekada Sovjetski Savez i nekada NATO, ali uvek je neko bio angažovan, u većoj ili manjoj meri. Međunarodni faktori međutim, sami po sebi, ne dovode do promena, ali oni su bitni da u završnoj fazi „dozvole“ ili „zaustave“ promene. Mi moramo prvo da se izborimo u svojoj kući, da stvorimo alternativu i pokažemo dovoljno veliku energiju, pa da onda pronađemo način za saradnju sa strancima kako bi narodnu volju sproveli do kraja.

Šta će se desiti ako Vučić ne pristane na promenu izbornih uslova?

– Bojkot! Bojkot koji bi doveo u pitanje legitimitet na takav način izabranih institucija, kao i svih odluka koje bi one donosile u budućnosti. To se međunarodnim faktorimanimalo neće dopasti. Jedan broj njih hoće da Vučićeve institucije legalizuju nezavisnost Kosova i sve što je do toga dovelo, uključujući NATO intervenciju 1999. godine. Ali taj posao ne mogu da obave nelegitimne institucije. Zato može da se očekuje da će oni po prvi put do sada izvršiti pritisak na Vučića da pristane na promenu izbornih uslova. Tek tada mogu da počnu ozbiljni razgovori, na koje on nije bio spreman svih ovih godina.

Šta ćete da radite ako ipak odbije i zahteve stranaca i organizuje izbore u kojima će opoziciju fingirati radikali ili neko sličan?

– Na takvim izborima nećemo da učestvujemo. Ako nastavi da ignoriše naše zahteve – ne samo povodom izbornih uslova – mi sigurno nećemo sedeti skrštenih ruku i nemo posmatrati njegovu predstavu.

Nego? Šta ćete uraditi?

– Još je rano da o tome govorimo u javnosti. Kada se tako nešto planira, o tome se ne priča, nego se to uradi.

Da li postoji opasnost da Vučić na silu razbije proteste? Na prošlim smo videli Simu Spasića?

– Kada na ulici ima desetine hiljada ljudi, ni Žandarmeriji nije svejedno, a kamoli nekim provokatorima.

Vučić je, kao radikal, uspešno razbijao i proteste koje je sam organizovao. Na nekim od njih pala je i krv.

– Zdravstveni problemi koje Vučić ima, ta previranja koja se svakodnevno odvijaju u njegovoj glavi, ipak nisu, bar do sada, značajnije uticala na eroziju njegove inteligencije. On je lukav čovek, vrlo dobro zna da bi, ukoliko bi potegao za nasiljem, postojala velika verovatnoća da se to nasilje u momentu okrene protiv njega. Zato ne verujem da će se s tim kockati. U vreme dok je bio radikal, on je bio obična isfrustrirana „golja“. Danas je on veliki diktator koji je pokrao stotine miliona evra, ima mnogo više da izgubi nego ranije. Zato verujem da će više puta razmisliti pre nego što se opredeli za neki nasilan potez.

jeremić vuk na protestu

Vučić će, kad-tad, pasti s vlasti. Šta će tada biti s njim? Možete li da ga zamislite u ulozi lidera neke opozicione stranke?

– On je davno uništio mostove za sobom, više ne može mirno da siđe s vlasti i nastavi da se bavi politikom. Da li će pokušati da pobegne u inostranstvo, to ne znam, ali u svakom slučaju moraće da odgovara za sve što je radio u proteklom periodu. Da bi se to desilo, Narodna stranka se zalaže za tri stvari: zakon o lustraciji, zakon o poreklu imovine i uspostavljanje institucije specijalnog tužioca za visoku korupciju. To bi stvorilo zakonski okvir koji bi omogućio ekipi pravnika – poštenih, hrabrih i stručnih ljudi – da urade svoj posao. Ne želim da nagađam kakav će biti rezultat rada institucija, ali intimno bih bio veoma začuđen ukoliko se ispostavi da je moguće da Vučić ostatak života provede na slobodi.

Šta mogu da očekuju Vučićevi saradnici, koji su takođe imali značajne uloge u brojnim kriminalnim i korupcionaškim aferama?

– Pravosuđe je u Srbiji danas zarobljeno od strane izvršne vlasti. Kada se uspostavi vladavina prava i kada pravosuđe počne da slobodno i nezavisno obavlja svoj posao, sigurno neće odgovarati samo Vučić, nego i svi ostali koji su se ogrešili o zakone i zloupotrebili funkcije i državne resurse.

Nekima bi trebalo, čini mi se, na vreme ponuditi status svedoka saradnika, to bi ubrzalo rasturanje SNS-a.

– Kada stručna i hrabra ekipa dobije zakonom definisani tužilački mandat, ona će znati šta da radi. Najvažnije je obezbediti kvalitetne zakonske okvire. Za dokaze ne brinem, ima ih u ogromnim količinama. U prošlosti smo imali mnogo problema s raznim vladajućim garniturama ogrezlim u korupciju, ali ovako beskrupulozne, bezobzirne i otvorene pljačke, i to na svim nivoima, toga stvarno nikad nije bilo. Vučićeva kamarila se ponaša kao da će na vlasti ostati doveka. Nije mi jasno, na primer, zar neko zaista misli da će pljačka Telekoma preko Kopernikusa proći bez posledica, da nikada neće biti procesuirana?

Građani prejudiciraju, insistiraju na revolucionarnoj pravdi, na onom 6. oktobru, koji se nije desio 2000. godine…

– Na nama je da uspostavimo zakone koji će omogućiti pravosuđu da efikasno obavlja svoj posao. To ne može da se desi za jedan dan. Bolje je da se to napravi solidno, pravno nepropusno, da niko ne bi posle imao šansu da iskoristi eventualne procesne nedostatke i izvuče se od odgovornosti. Tome treba da se ozbiljno posvetimo, kako bismo sprečili mogućnost da nam se naprednjačko zlo ikad više ponovi. Svi prestupnici moraju biti kažnjeni, ali ne samo otkad je SNS na vlasti. Po meni, zakon o lustraciji i poreklu imovine trebalo bi da se odnosi na period od 1990. do danas. To je veliki i značajan posao, ne može se završiti preko noći. Pravda je spora, ali dostižna, ako se postavi na ispravne, čvrste temelje.

S takvim stavovima rasteraćete potencijalne partnere, sponzore, glasače.

– Neću, ne brinite.

Posle pada s vlasti, šta će ostati od SNS-a?

– Ništa – ta stranka neće postojati. S vlasti je 2000. godine pala Socijalistička partija Srbije, ali ona je uspela da opstane, jer je bila nešto drugo. SPS je imala korene u ozbiljnim, ideološki utemeljenim političkim organizacijama – zato je preživela mnoga iskušenja. Srpska napredna stranka nije takva, njene članove ne veže nikakva ideologija, nego samo interes, i to kratkoročni. Kada njega nestane, nestaće i SNS. Mislim da će se na studijama političkih nauka, i to ne samo u Srbiji, generacijama izučavati fenomen SNS-a, od njenog dolaska na vlast do pada.

Trebalo bi izučavati i način na koji je formirana, ko je u tome učestvovao, koji domaći političari i tajkuni, kao i strane diplomate poput Metjua Palmera i Vilijema Montgomerija.

– O načinu na koji je nastala SNS postoji mnogo priča, od kojih su neke istinite, a neke urbani mitovi, ali sve ukazuju na to da je ona formirana isključivo zarad vlasti, da se prigrabe neka sredstva i da se po nečijoj volji reši pitanje Kosova. Motiv i način na koji je stvorena Srpska napredna stranka garantuje da će njen kraj biti jako neslavan. Pre nego što smo ušli u poduhvat formiranja Narodne stranke, dugo sam razmišljao i razgovarao sa meni bliskim ljudima o tome šta će omogućiti dugovečnost tog projekta. Zaključili smo da su to ideologija i program. Koliko god ideologija danas bila devalvirana kao koncept i koliko god program bio nebitan za mnoge glasače, odlučili smo da na upravo tom temelju gradimo stranku. Za svega godinu dana, Narodna stranka je postala vodeća opoziciona stranka, sa preko 100 teritorijalnih organizacija širom Srbije, a to nije malo u ovim okupatorskim uslovima i opštem razočarenju naroda u političare i političke organizacije.

Može li da se desi da Narodna stranka postane podobno mesto za preletače iz Srpske napredne stranke? Deo javnosti je vrlo negativno reagovao kad je Predrag Belić, bivši naprednjački predsednik opštine Alibunar, najavio prelazak u Vašu stranku?

– Narodna stranka je zaista demokratski ustrojena, decentralizovana, sa institucionalnim mehanizmom koji podrazumeva da lokalni odbori i drugi nadležni organi samostalno odlučuju o tome da li će neka aplikacija biti procesuirana i prihvaćena. Ja nisam Vučić, pa da u stranci u kojoj sam predsednik, sam odlučujem o svemu. Koliko je meni poznato, ta aplikacija koju pominjete, popunjena je, ali nije uspešno prošla proces verifikacije. Ali treba da budemo svesni toga da su mnoge stvari pre 2012. godine bile jako pogrešne – zato su ljudi tada i glasali za promene. Glasali su za SNS i bili su prevareni.Mnogi su se razočarali, ali to ne mora da znači da su se ogrešili o zakone i državu, niti da se zbog toga moraju smatrati amoralnim i bezobzirnim. Među glasačima i članovima SNS-a ima ljudi koji su se vodili dobrim namerama. Možda takvi nisu u većini, ali ima ih, neke od njih sam upoznao. U svakom slučaju, posle promene vlasti, neće biti „lova na veštice“.

Pa, lov na veštice, posle svega, ne izgleda kao loša ideja.

– „Lov na veštice“ često završi tako što mnogi stradaju na pravdi Boga. To treba izbeći. Dosta nam je podela i ostašćenosti, nije nam potrebna još jedna istorijska epizoda bratoubilaštva. Pravosudni organi neka rade svoj posao, a političke organizacije neka obezbede normalne uslove za to.

Posle smene naprednjačke vlasti, kakvo rešenje može da se traži za pitanje Kosova i Metohije?

– Naš veliki zadatak je da Vučića osujetimo u nameri da Kosovo, u međunarodno pravnom smislu, trajno otuđi od Srbije. On uveliko radi na pripremi sporazuma o tzv. sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, odnosno razgraničenju Srba i Albanaca. Odmakao je u tom poslu. Iz pisma američkog predsednika Donalda Trampa, koje je uputio Vučiću i Tačiju, vidi se da smo na svega korak od takvog dogovora. Da nije tako, Tramp to ne bi napisao, i to na memorandumu Bele kuće. O tajnim pregovorima Vučića i Tačija obaveštavao sam javnost. Neko je verovao, neko nije, a sad se pokazalo da je to, nažalost, bilo tačno. Ukoliko dođe do potpisivanja sporazuma, ukoliko to dozvolimo Vučiću, Brnabićki ili nekom drugom njegovom satrapu, naći ćemo se u vrlo ozbiljnoj situaciji, čije će posledice osećati i buduće generacije. Problem je kompleksan, ali sad da ostavimo na stranu pitanje, za mene vrlo bitno, nacionalnog identiteta i značaja Kosova u tom kontekstu, ne samo u smislu našeg formativnog predanja i mita, nego i Srpske pravoslavne crkve, imajući u vidu da se na teritoriji Pokrajine nalaze neke od naših najvećih svetinja. Da na stranu ostavimo i činjenicu da Vučić, baš na 800-tu godišnjicu uspostavljanja autokefalnosti SPC-a, namerava da nas razgraniči od Savinog trona. Da li to doživljavate kao prokletstvo, to je intimna stvar, koja zavisi od toga da li ste verujući ili ne. Za ovu priliku, hajde da se bavimo praktičnim posledicama tog akta. Kad Kosovo postane članica UN-a, što će mu omogućiti Vučićev i Tačijev sporazum, više neće biti prepreke za stvaranje Velike Albanije. Biće dovoljno da Albanija i Kosovo pismom obaveste UN da se ujedinjuju. To više neće biti tema za diskusiju ili odlučivanje u Savetu bezbednosti. Ako dopustimo „razgraničenje“, uopšte više nije pitanje da li će to da se desi, nego kada će se desiti – za godinu, dve, tri ili četiri, ali ne više od toga. Stvaranje Velike Albanije označilo bi početak nove faze nestabilnosti na Balkanu.

Kako da se reši pitanje migranata?

– To je ozbiljna opasnost. Srbija ne može da utiče na dešavanja na Bliskom istoku, od kojih prevashodno zavisi da li će biti novih migrantskih talasa. Verujem da je samo pitanje vremena kad će do toga doći. Evropa je, očigledno, odlučila da Srbiju tretira kao tampon zonu. Ako izbeglice krenu s Bliskog istoka, a ne smeju da stignu do Beča i Berlina, gde one mogu da ostanu? Ako pogledate mapu, biće vam sve jasno. Ako čitate istoriju, opet će vam sve biti jasno, jer nas je Evropa i ranije koristila kao bedem prema Bliskom istoku. Moramo da izbegnemo tu sudbinu, a Vučić svojim evropskim partnerima upravo nudi takvu varijantu – da Srbiju pretvori u migrantski centar, a da zauzvrat dobije podršku za opastanak na vlasti.

Ima li rešenja za „Beograd na vodi“?

– S obzirom da su u tom projektu napravljeni najveći ekscesi, to će biti jedan od najsloženijih slučajeva za pravosuđe nakon promene vlasti. U bescenje su dati ogromni nacionalni resursi, prekršeni su mnogi zakoni i Ustav, pričinjena je ogromna šteta državi i oprano je mnogo novca, u šta su bili uključeni i mnogi međunarodni akteri. Neće biti lako razmrsiti to klupko, ali se to mora učiniti – „Beograd na vodi“ je verovatno najveći simbol naprednjačkog banditizma. Ne zastupam principe revolucionarne pravde, pokušavam da budem racionalan, ali taj simbol korupcije treba rastočiti na inteligentan i kompetentan način.

Ovim i ovakvim izjavama u rekordnom roku ste stekli status Vučićevog političkog i ličnog neprijatelja broj jedan. Izloženi ste stalnoj medijskoj kampanji, koja je nedavno rezultovala i napadom na Vašu suprugu. Koliko ste zabrinuti za svoju i bezbednost svoje porodice?

– Samo bi iracionalan čovek bio nezabrinut. Nedavni napad na moju suprugu ispred zgrade u kojoj živimo je eklatantan primer čemu vodi ovo ludilo. I sam sam nedavno imao jedan susret, doduše daleko manje neprijatan, ali koji jasno ilustruje posledice besomučne režimske kampanje laži i uvreda. Dok sam šetao Vračarom, zaustavila me jedna starija gospođa i začudila se što nisam u zatvoru. „Zar vi niste uhapšeni u Americi zbog međunarodne korupcije?“ – pitala me, izvinjavajući se i objašnjavajući da je to čula na televiziji. Vučić se rukovodi Gebelsovim pravilom da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Vučić se tako, kao prava kukavica, obračunava s ljudima s kojima ne sme da se suoči – nikad i nigde. Tužio sam ga, a on se sakrio iza predsedničkog imuniteta. Ne sme, ne daj Bože, ni da pomisli na televizijski duel sa mnom. Inače, mi se s vremena na vreme srećemo na diplomatskim prijemima, gde me zovu kao bivšeg ministra spoljnih poslova i predsednika Generalne skupštine UN-a. Kada se tamo sretnemo, on momentalno sklanja pogled, okreće se na peti i u pratnji obezbeđenja odlazi u drugi deo prostorije. Ne sme da me pogleda u oči čak ni kad je okružen telohraniteljima, a kamoli u sudnici ili nekom televizijskom studiju. Međutim, neizbežno će doći dan kada će se ostvariti njegova najveća noćna mora – da se sa mnom nađe licem u lice.

 

Vučić i protesti: NATERAĆE NAS DA GA OTERAMO

protest ti brojiš

Aleksandar Vučić ima apsolutnu vlast, kontroliše policiju, vojsku, obaveštajne službe, pravosuđe, sve državne institucije, medije… Ima podršku određenih stranih centara moći i dela domaće opozicije. Ima i ogromne količine novca, ali sve mu je džabe. Manjak inteligencije i višak spornih karakternih osobina vuku ga na dno. Na vlast je došao zahvaljujući političkim kombinacijama koje su smislili drugi, pametniji od njega. S nje će pasti isključivo zbog samog sebe.

Filip Litman, bivši agent FBI, u memoarima je opisao način na koji je uništen klan Džona Gotija. “Svi smo želeli da mislimo da je Goti pametan i jak. A, nije. Da se nije bavio dilovanjem droge, iznudama, pljačkama i prevarama, čistio bi klozete. On nije bio zločinački genije. On je bio patološki lažov na putu najmanjeg otpora”, istakao je Litman.

Isti ili sličan opis važi i za srpskog Gotija Vučića. Splet, po Srbiju tragičnih, okolnosti hteo je da Vučić pobedi na vašingtonsko-briselskom konkursu za izdajnika. Pristao je da preda Kosovo u zamenu za vlast. Da nije toga, možda ne bi baš bio čistač javnih toaleta, ali ne bi odmakao mnogo dalje. Tata Anđelko je pametnijeg sina, čim je stasao, zaposlio u Narodnoj banci, a mama Angelina bi prvorođenog mogla da ubaci u medije, da bude ono što je danas Barbara Životić. Uostalom, sam Aleksandar Vučić je, kad je poslednji put lagao da se povlači iz politike, pričao da može da radi kao prevodilac, marketinški stručnjak ili menadžer u klinici svog brata Andreja, za koju se ne zna da li postoji. Na nesreću, sudbina je htela da patološki lažov postane vođa političko-kriminalnog kartela koji pljačka i uništava Srbiju.

No, neće još dugo. Sustigli su ga rezultati “rada”. Nesposoban da uradi bilo šta korisno, otkad je došao na vlast proizvodio je samo zlo.

Za šest i po godina, pred najezdom naprednjaka iz Srbije je pobeglo više od 600.000 mladih i obrazovanih. Domaći i strani šeici razgrabili su preostalu državnu imovinu, firme i oranice. U siromaštvu živi više od dve trećine stanovnika, 400.000 dece nemaju tri obroka dnevno, a oko 700.000 penzionera je izloženo progonu javnih izvršitelja. Vučić im je oteo 10 odsto penzije, naterao da se zadužuju i da biraju šta će da plate, lekove ili račune. Ko je kupio lekove, sad dočekuje izvršitelje da mu plene nameštaj ili skidaju deo penzije. Dok vladar priča kako može dobro da se živi od 20.000 dinara, a njegova premijerka to snižava do nivoa od 5.000, narod tone u bedu. Prema podacima Erostata, kancalarije za statistiku Evropske unije, individualna potrošnja u Srbiji pada iz godine u godinu, danas je samo 45 odsto od prosečne potrošnje u EU. Tužne činjenice svako vidi u svom novčaniku i frižideru, ne mogu da ih ulepšaju režimske laži. Istina je poznata i radnicima “Ikarbusa”. Dok štrajkuju, jer od septembra nisu dobili platu, mogu samo da evociraju uspomene na 9. mart 2014. godine, kad ih je Vučić lagao da će “Mercedes” investirati u “Ikarbus”. S osmehom, on je mahao znakom nemačkog giganta, a danas radnici mogu da mašu praznim kašikama. Diletant, bez ikakvog znanja o privredi, Vučić i dalje igra predstave sa stranim investitorima. Pre nekoliko dana, u propagandne svrhe, otvorio je fabriku kablova u Trsteniku. Strani biznismeni su investirali aplauze, a Srbija 4,6 miliona evra. Posao će dobiti 130 radnika, što znači da je za svakog od njih iz državnog budžeta “investitoru” plaćeno 35.385 evra. Ako im plata bude 200 evra, vlasnici fabrike će sledećih 14 godina imati besplatnu radnu snagu. To je suština poslovne strategije Aleksandra Vučića.

Ni u drugim državničkim poslovima nije bolji. Uradio je sve što je mogao na učvršćivanju državnosti albanske republike Kosovo, a preostale Srbe zatvorio je u geto kojim upravljaju njegovi namesnici, opaki kriminalci. S kosovskim tzv. premijerom Ramušom Haradinajem razvio je blisku poslovnu saradnju, pre svega u švercu oružja, droge i duvana, a zatim i u građevinarstvu. Još čvršću vezu ima s kolegom Hašimom Tačijem. Po sistemu spojenih posuda, njih dvojica upravljaju političkim procesima s obe strane Ibra, a i mnogo severnije. Spojeni krvavom prošlošću, aktuelnim kriminalom i zatvorskom perspektivom, Vučić i Tači vedre i oblače. Da bi odložili pad s vlasti i suočavanje sa zakonom, manipulišu i svojim zajedničkim mentorima iz Brisela. Evropski komesari insistirali su da Kosovo i Srbija do kraja 2018. potpišu sporazum o dobrosusedskim odnosima, čime bi to pitanje zauvek stavljeno ad akta. Vučić i Tači znaju da bi tada i oni izgubili upotrebnu vrednost, posle čega će biti stavljeni na optuženičku klupu. Mentorima su rekli da pristaju, biće sve u redu, a onda su se dvaput sastali u Italiji. Prvi tajni susret održan je 4. novembra u prostorijama Delegacije EU u Vatikanu. Dogovorili su način na koji će se formirati vojska Kosova. Pred briselskim posrednikom, nižerangiranim činovnikom, ljubazno su se rukovali i otišli svak na svoju stranu. Dva sata kasnije, večerali su u jednom rimskom restoranu. Bez prevodioca i svedoka napravili su plan kako da sabotiraju ono na šta su se malopre obavezali. Tači je pristao da, suprotno prvobitnom sporazumu, svoju vojsku razmesti i na sever Kosova, kako bi Vučić imao razloge da glumi nezadovoljstvo. Da bi izazvali dodatne tenzije, albanska vlast je pristala da podigne takse na određene proizvode iz Srbije. Uz sve to, za svaki slučaj, dogovoreno je da na čelo albanskog pregovaračkog tima bude postavljen Fatmir Ljimaj. Tačija to ništa ne košta. Naprotiv, pred svojim sunarodnicima i glasačima predstavio se kao zaštitnik nacionalnih interesa, opet je pobedio Srbe, formirao Oružane snage Kosova i zatvorio granicu sa Srbijom. S druge strane, Vučić je dobio priliku da patriotskim i populističkim trikovima osvoji poneki politički poen. Organizovao je proteste u Kosovskoj Mitrovici, na kojima su pevali Goran Rakić i Ceca Ražnatović, a u prvom redu cupkali Zvonko Veselinović i članovi njegovog ganga. Glumeći ljutnju, Vučić je poručio gazdama iz Brisela da pregovori s albanskom stranom neće biti nastavljeni dok vlast u Prištini ne poništi sve odluke. U svom licemernom stilu, zgrožen, odbio je svaku mogućnost da sedne za pregovarački sto sa, kako je istakao, ratnim zločincem Ljimajem. Kao da Tači i Haradinaj nisu ratni zločinci, pa nije bilo problema da se s njima viđa, i poslovno i privatno. Spletka je uspela. Tači je dobio sve što je hteo, a Vučić ništa nije izgubio. Za razliku od njega, izgubili su Srbi s Kosova, ali oni, za njega, nisu bitni.

Više mu nisu bitni ni strani gospodari. Kad je doveden na vlast, Vučić je imao podršku zapadnih i istočnih svetskih sila. Očas posla ostao je bez svih saveznika. Sve ih je varao i lagao, svi su ga napustili. Kratke pameti, mešao se u predsedničke izbore u SAD i to na strani gubitnika, a kasnije sklopio privatni aranžman sa Sorošem, Trampovim arhineprijateljem. Amerikanci su priznali grešku, pomirili se sa činjenicom da im je propala investicija u Vučića, pa su ga stavili na crnu listu. Evropske birokrate došle su do istog zaključka, ali ne mogu da ga sankcionišu jer je i njima vreme isteklo, ova korumpirana garnitura odlazi u maju, iz Brisela će se preseliti na optuženičke klupe u raznim državama. U Rusiji je Vučić i ranije dočekivan kao ćaknuti rođak sa sela, koga se stide, ali moraju ponekad da prime u goste. Uzeli su od njega pare za rashodovane avione, ali ne i za azil. Kad ovde padne, tamo neće moći da se skriva. Kinezi su od Srbije uzeli sve što su mogli, samo neće Vučića. Knjiga spala na dva slova, na Orbana i Erdogana, a i to samo dok ima novca.

Nije mu bilo lako da prihvati činjenicu da je odbačen, ali, čim se pomirio sa sudbinom, Vučić je krenuo u kontranapad.

– Amerika je podržala osnivanje vojske Kosova, Amerikanci žele da poraze i ponize Srbiju. Zbog toga tri noći nisam spavao, ali sad, kad sam doneo odluku, sad mi je mnogo lakše – priznao je Vučić nedavno u intervjuu na Televiziji Prva.

Tri noći nije spavao, budan je sanjao kako se vraća na fabrička radikalska podešavanja. Prelomio je i odmah mu je lakše, spreman je da se suprotstavi svima koji mogu da mu ugroze vlast, pa nek su to i gazde iz Lenglija.

Na stare staze, Vučić je krenuo prepoznatljivim izjavama i patetikom. Istom rečenicom – tri noći nisam spavao, ali, sad kad sam doneo odluku, mnogo mi je lakše – obeležio je dva prethodna velika životna zaokreta. Prvi put se to desilo u ponedeljak 8. septembra 2008. godine, kad je raskrstio sa Srpskom radikalnom strankom. Punih 15 godina je pričao da mu je SRS druga porodica, a Vojislav Šešelj politički otac. Odlučno, kao da veruje sebi, naglašavao je da će, ako se to desi, kad napusti SRS napustiti i politiku. Posle odluke Tomislava Nikolića da podnese ostavku na sve funkcije u SRS, Vučić je tvrdio da tri noći nije mogao da sklopi oka, vagajući kom carstvu da se privoli. Istu laž ponovio je u sredu, 1. juna 2010, kad je autora ovog teksta, tadašnjeg glavnog urednika dnevnog lista Pravda, obavestio da je, posle tri neprospavane noći, odlučio da dozvoli kumu Nikoli Petroviću da, kao zvanični suvlasnik, novine proda Draganu Đilasu. Do tada je tvrdio da mu je Pravda treće dete i da bi pre napustio politiku nego taj medij. Ipak, sa osmehom je objasnio da mu je “mnogo lakše otkad je doneo tu tešku odluku, bez tog tereta može lakše da nastavi dalje”.

Posledice takvih odluka uvek su na svojoj koži osetili drugi, a on je profitirao. Sa naprednjacima je došao na vlast, dok su radikali prvo pali ispod cenzusa, a onda i ispod svakog nivoa. Novinarima Pravde ostao je dužan nekoliko plata, a za sebe je zadržao pare od prodatog tiraža i reklama. Sad se nada da će profitirati i iz sukoba s Amerikancima. Srbiji će na teret navući jakog i nemilosrdnog protivnika, a sebe će, po staroj matrici, opet predstaviti kao žrtvu svetskih žandara, da bi obnovljenim patriotskim floskulama obezbedio opstanak na tronu. Kao i u svim prethodnim Vučićevim ratovima, on će paradirati od televizije do televizije, stradaće normalni ljudi.

Prekid saradnje s vašingtonskim gazdama nije izazvan Vučićevom voljom, ali to ne znači da nije bio spreman na takvu mogućnost. Prihvatao je sve naloge, izvršavao je ono što nije pogađalo njega lično, davao je tuđe, a dobijao podršku za diktaturu kakva ne postoji u Evropi. Zavlačio ih je oko njima najbitnijih pitanja, Kosova i borbe protiv međunarodnog kriminala. Sad, kad je idila završena, ceh njegovih avantura mora da plati Srbija.

Kako se bude povećavao američki pritisak na Vučića, tako će on povećavati dozu nasilja nad građanima. Već je etiketirao neprijatelje. Za saradnju sa stranim službama, koje, kako tvrdi, hoće da poraze i ponize Srbiju, optužio je opoziciju i nepodobne medije. Još pre nekoliko meseci napravio je listu od 500 građana osumnjičenih za podrivačku delatnost. Marko Parezanović, šef odeljenja državne bezbednosti u BIA, javno je priznao da služba obrađuje sve političare i novinare za koje sumnja da sarađuju sa stranim agenturama. U ratu protiv Srbije, Vučić upotrebljava i ostale državne institucije, policiju i pravosuđe, ali i stranačke eksadrone botova i batinaša.

Vučić ima razloga za strah. Pljačkom, prevarama i ponižavanjem uspeo je da akumulirano nezadovoljstvo građana usmeri prema sebi. Godinama je nekažnjeno krao na izborima, a i drugde, otimao je sve što mu zapadne za oko, punio je džepove i račune u stranim bankama, iz državnog sistema je izbacio istinu i pravdu, pa se sad čudi što mu se ona vraća sa ulice. Umesto opozicije, Vučić je na proteste izveo normalne ljude, kojima je puklo trpilo.

Dok su mu se suprotstavljali samo lideri opozicionih stranaka, Vučić je bio opušten. Satanizovao ih je u svojim medijima i Skupštini, nameštao im je afere, pretio im i zastrašivao ih. Mogao je da im radi šta hoće, oni su pristajali na njegova pravila igre. Zainteresovani da sačuvaju poslaničke mandate, ni po koju cenu, bez obzira koliko ih ponižavali Rističević i Atlagić, nisu hteli da napuste skupštinsku salu i, naročito, restoran. Tobože, važna im je Skupština, samo u njoj mogu da govore i dopru do glasača. A, sve opozicione parlamentarne stranke, od prošlih izbora, ili su pale ispod cenzusa ili su se raspale. Isto tako, pristajale su da učestvuju na svim izborima iako su znale da neće biti regularni. Trošile su vreme, novac i strpljenje građana čije interese, tobože, štite i zastupaju. I kad su režimski batinaši prešli s reči na dela, što je na svojoj glavi osetio Borko Stefanović, opozicija nije znala kako da odgovori na to nasilje.

Pod parolom “Stop krvavim košuljama”, beogradski studenti su 8. decembra organizovali protest na Akademskom platou. Došlo je desetak hiljada ljudi. Sledeće subote, po kijametu, okupilo se još više protestanata, među kojima su, naravno, bili i lideri opozicionih stranaka. Ni tada ništa nisu shvatili. Čim je protest završen, čelnici Saveza za Srbiju razišli su se po kafićima, da na miru, uz kafu i vino, na Tviteru šeruju vesele selfije. Euforija nije dugo trajala. Samo dva sata kasnije uplašili su se uspeha, nisu znali šta da rade s njim i ljudima koji od njih očekuju plan za rušenje diktatora. Dragan Đilas se setio spasonosnog rešenja, spasonosnog i po njega i po Vučića – sledeći protest će zakazati tek za sredinu januara, kad se istopi energija koja je građane izvela na ulicu. Zadatak da obznani dezerterstvo izvršio je Željko Veselinović, predsednik sindikata “Sloga”.

– Bravo, Srbijo. Više od 30.000 ljudi večeras na ulicama Beograda. Vidimo se 16. januara, na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića. Nema predaje – poručio je Veselinović na Tviter nalogu.

veselinović željko najava protesta tw

Građani su mu odgovorili na najbolji način, besom. Ogorčeni šetači nisu štedeli teške reči kojima su vajnim opozicionarima poručili da nemaju strpljenja i da neće čekati da se oni vrate sa skijanja po Kopaoniku ili Kicbilu. Đilas je razumeo poruku. Izvinio se kolegama iz Saveza, možda i Vučiću, pa je, opet preko istog telala, razglasio promenu termina.

– Zbog velikog broja formalnih i neformalnih organizatora došlo je do male zabune. Protest 16. januara će svakako biti organizovan, ali pre toga na ulice izlazimo najverovatnije 22. 12. – objavio je Željko Veselinović.

“Malu zabunu” je izazvala “velika zabuna”, koja se ogleda u tome što je njemu i njemu sličnim politikantima pripala obaveza da predvode opoziciju, no to je druga tema. Uglavnom, da je do stranačkih lidera, protest bi se ugasio. Da se to ne desi potrudio se Aleksandar Vučić, svojim bahatim izjavama i postupcima na ulicu je isterao ozbiljne i zabrinute ljude, spremne da se izbore za promene, bez straha od njegovih ćelavih falangista u crnim džipovima bez tablica.

Vučića je uhvatila panika. Kako i ne bi, i prvi put je s vlasti oteran motkama, Džoovim bagerom i ostalim revolucionarnim sredstvima. U ono vreme, pod sankcijama i u izolaciji, sestre radikalke i sestre radikale tešio je citatima Platona. Omiljena sentenca mu je bila: “Od slobodnog čoveka ne može da nastane rob, slobodan čovek je slobodan i u zatvoru”. Bio je u pravu. Slobodni ljudi su ostali takvi i u ovom zatvoru, u koji je pretvorio celu Srbiju. Slobodni ljudi su konačno shvatili da se ključna istina nalazi u drugom Platonovom citatu: “Demokratija nije prirodan poredak, jer tiranin može biti izabran demokratskim putem, ali ne i smenjen”. I to je Vučić dokazao ličnim primerom. Na vlast je došao relativno regularnim izborima, da bi brzo i lako pokazao svoju pravu tiransku prirodu, koja ne priznaje demokratsku proceduru.

– Šta hoćete? Ja da vam nešto popuštam, tim vašim glupostima i za šta se zalažete, neću. Nisam ni četiri meseca kada su šetali. Unapred vam kažem da mi ne pada na pamet. Može pet miliona da vas se sakupi, nijedan zahtev neću da vam ispunim – poručio je Vučić i priznao da mu ne pada na pamet da zaustavi nasilje nad političkim protivnicima.

Naravno, i on zna da ne treba pet miliona ljudi da izađe na ulicu, biće dovoljno 50.000, ali tada zahtevi više neće biti bitni, niti će mu biti postavljeni. Oteo je Srbiju, a s takvim otimčarem nema pregovora. Kad se to desi, Vučić će moći samo da žuri na aerodrom, da pobegne iz Srbije, a i to pod uslovom da mu Željko Mitrović dozvoli da uskoči u cesnu Air Pinka. Ako ne stigne da zbriše, moraće da odgovara za žrtve iz helikoptera, Savamalu, pljačku Telekoma, PKB-a, borskog rudnika i sve ostale zločine koje je izvršio njegov kartel.

To je jedini scenario koji plaši diktatora. Zato preduzima sve što može da bi sprečio njegovu primenu u praksi. A, pošto više ne može nazad, mora da nastavi s lažima, pretnjama i nasiljem. Za plasiranje brutalnih uvreda i neistina zaduženi su naprednjački bilteni, a sablasne pretnje društvenim mrežama i sms porukama šire anonimni botovi, ali i narodni poslanici. Repertoar je prepoznatljiv iz Vučićevog radikalskog vremena, čak se ponavljaju i imena njegovih žrtava.

– Svi mediji koji podržavaju “Savez za Srbiju – Petu Kolonu”, sećajte se kako je prošao Slavko Ćuruvija – navodi se u poruci koja je poslata s telefona 064/287-5524, pa podeljeno na Tviteru.

Pod svojim imenom, izvesna naprednjakuša Ljiljana Božić, zapretila je Sergeju Trifunoviću.

– Sergej. Kakvo divno rusko ime… Kakav degenerik!!! Treba mu oduzeti srpsko državljanstvo i deportovati ga nazad u Mostar ili još bolje u Ameriku. Da se ja pitam… ja bi to mnogo radikalnije… Zna se, šta se radi sa izdajnicima u svim zemljama… Kineski metod: Metak u čelo na Terazijama… kao opomenu drugim izdajnicima – napisala je Božićka ono što Vučić misli, a nema ko da sankcioniše prikladnom sudskom kaznom.

Vučićeve pretnje, koje su pre dvadesetak godina završavale rafalima u leđa i mecima u čelo, danas na srpskoj političkoj i medijskoj sceni prosipaju njegovi mentalni dvojnici poput Miše Vacića. Na društvenim mrežama Vacić služi za podsmeh, kao ilustracija nakaradnog naprednjačkog režima. Da, on izgleda smešno, ali to ne znači da nije opasan. Naprotiv. Vacić je hapšen i osuđivan zbog nasilničkog ponaša i nelegalnog posedovanja oružja. U izbornim kampanjama predvodio je odred huligana, koji je pretukao Zorana Radojičića, narodnog poslanika iz Dveri. Aleksandar Vučić ga je spasao robije, a Andrej Vučić nagradio sa 200 evra. Po malo skupljem cenovniku, Vacić i danas obavlja prljave poslove za braću. Na opozicione skupove šalje provokatore, koji brutalno vređaju i ponižavaju koga stignu, kao što je iskusio Borislav Novaković, funkcioner Narodne stranke, koga su pola sata zlostavljali na ulici.

U Vacićevom čoporu posebno mesto ima Tomislav Lovreković, nezalečeni alkoholičar i narkoman. Karijeru ludaka Lovreković je počeo kao pripadnik Liberalno-demokratske partije i saradnik “Peščanika”. Usled neke krize, ko zna čime izazvane, prešao je u Treću Srbiju, da bi pažnju javnosti privukao kad je u studiju jedne novosadske televizije pokazao majicu s natpisom “Vučiću pederu”. Valjda je poverovao da je Vučić zaista peder, pa ga je prigrlio. U Novom Sadu se priča da Lovrekoviću mesečnu apanažu od 500 evra daje Vučićev rođak i visoki funkcioner SNS-a Damir Zobenica. Lovreković pošteno odrađuje taj honorar, otvoreno preti mnogim kritičarima naprednjačkog režima, a krajem 2017. uhapšen je zbog teksta na jednom portalu, u kome je naveo da Mariniku Tepić, tada poslanicu Nove stranke, treba “ućutkati jednom za svagda”, “za početak snajperski”. Zbog pretnje ubistvom, u pritvoru je proveo manje od 48 sati, da bi ga vlast pustila na slobodu, da nastavi s ugrožavanjem bezbednosti targetovanih opozicionara. Lovrekovićev primer razotkriva sav haos u društvu, ovakvom kakvim ga stvara Vučić. Lovreković, Hrvat, optužuje Rumunku Mariniku Čobanu-Tepić za izdaju srpstva.

Spregu kriminalaca, ludaka i političara upotpunjuje advokat Vladimir Đukanović. Posle Lovrekovićevih pretnji Tepićevoj, prvo je Vacić upotrebio slogan “Marinika, shvati, nećemo stati”, a onda ga je prihvatio narodni poslanik Đukanović. On zna da takvim pretnjama krši zakon, ali zna i da ga od zakona štiti Vučić, glavni podstrekač na nasilje. Sa bizonskom upornošću, Đukanović ponavlja vučićevske uvrede, nazivajući opozicionare ološom i šljamom. Kad zatreba, ume i da preti.

– Ukoliko polusvet sa tajkunskog mitinga bude pokušao na ulici da dođe na vlast, valjalo bi odmah preduzeti kontrarevolucionarne mere i tim ništicama zaista pokazati šta narod misli o njima – napisao je Đukanović.

Istim rečnikom i Vučić se pre dvadesetak godina obraćao demonstrantima protiv crno-crvene koalicije. “Ništice” su mu na ulici pokazale šta o kome misli narod. Po svemu sudeći, sprema se repriza petooktobarskog ustanka protiv zločinačke vlasti. Kao i prvi put, kad je kao ministar informisanja sprovodio teror, Vučić je i sada generator krize. Samo, sad je brutalniji. U obračunu protiv normalne Srbije, protiv pravde i budućnosti, koristi agresivne psihopate, ucenjene i potplaćene kriminalce, policiju, Bezbednosno-informativnu agenciju, sudije i novinare.

Sve mu je uzalud. Razbojnici mogu da pretuku nekog opozicionara, nezavisnom novinaru da spale kuću, možda se ostvare snajperske pretnje, ali narodnooslobodilačku borbu više niko ne može da zaustavi. Ne da Vučić. Ukinuo je demokratiju, izbore, medije i osnovne ljudske slobode. Uslovljen vlastitim karakterom, ne ume da stane, nastaviće da vrši nasilje, čime će nas naterati da ga oteramo.

knjige narudžbenica

 

 

 

 

 

 

 

Drumski razbojnici na Koridoru 10

mihajlović zorana đurović dmitar koridor 10

Brže i bolje su Mrnjavčevići izgradili Skadar na Bojani, nego što će Vučići Koridor 10 na Zorani. Slavni srpski vladari žrtvovali su Gojkovicu mladu, a ovi današnji tu ulogu su dodelili Dmitru Đuroviću, bivšem direktoru „Koridora Srbije“. Režimski mediji vode hajku na Đurovića, a skrivaju tragove njegovih saučesnika, među kojima je i Zorana Mihajlović.

Da ta afera ipak uđe u pravosudnu proceduru pobrinuo se Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije. Ilić je podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv potpredsednice Vlade Srbije i ministarke građevine, saobraćaja i infrastrukture. Ministarka Mihajlović je svesno i s umišljajem propustila da prijavi krivično delo zloupotrebe službenog položaja, koje je izvršio Đurović.

ilić velimir kp protiv zorane mihajlović

Prilikom izgradnje četiri obilaznice na autoputu E-80, od Niša do Dimitrovgrada, direktor „Koridora Srbije“, bez ikakvih osnova, omogućio je isplatu ogromnih suma novca izvođaču radova, grčkoj firmi „Aktor“. Na zahtev Zorane Mihajlović formirana je Radna grupa sa zadatkom da izvrši prikupljanje i proučavanje svih podataka u vezi s realizacijom Projekta izgradnje autoputa E-80 na Koridoru 10. U Radnoj grupi su se nalazili v.d. pomoćnici ministrke Saša Stojanović i Jovanka Atanacković, stručni saradnik Predrag Pavlica i građevinski inženjeri Nebojša Pavlović i Vladimir Gucić. U izveštaju br. 119-01-366/2016-03, od 27. decembra 2016. godine, utvrđene su mnoge nepravilnosti u poslovanju „Koridora Srbije“ i preduzeća „Aktor“. Umesto da izvrši svoju zakonsku obavezu i nadležnom tužilaštvu prijavi izvršioce krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje je predviđena kazna zatvora od pet godina, Mihajlovićeva je prikrila Izveštaj. Tim postupkom i ona je prekršila zakon.

Izveštaj Radne grupe detaljno opisuje spregu kriminala i vlasti. O kakvim prevarnim radnjama je reč vidi se već u uvodnim napomenama, gde su taksativno istaknuti podaci o novcu koji je namenjen za realizaciju projekta. Ugovor između „Koridora Srbije“ i „Aktora“ vredan je 3.880.362.649,41 dinar. Do 10. novembra 2016. realizovano je 2.617.681.642,72 dinara. Na ime avansa, do 30. novembra 2016, grčkom preduzeću je isplaćeno 853.309.370,73 dinara, a u tom roku avans je opravdan s ravno 0,0 dinara. Prosto rečeno, investitor je uplatio više od 7,1 miliona evra, a izvođač radova nije uradio apsolutno ništa.

Prema ugovoru, početak radova je planiran za 15. mart 2012. godine, a završtak za 5. mart 2014. „Koridori Srbije“ su prihvatili zahtev za pomeranje roka za 555 dana, a nisu se izjasnili o dodatnom produženju za još 900 dana, prema kome je posao trebalo da bude završen do 27. februara 2018. To, očigledno, nije izvršeno.

U izveštaju je precizno opisano stanje na terenu. Tokom 2016. godine realizovano je 2% predviđenog posla. Na deonici Prosek – Bančarevo, dugoj 800 metara, izvođeni su zemljani radovi, ali posao je prekinut, mašine i radnici su, navodno, prebačeni na deonicu obilaznice oko Dimitrovgrada. Inspekcija je tamo zatekla samo objekte pod skelama koji su, kako se navodi, već dve godine čekali radnike. Grčki izvođač radova je odgovornost prebacio na Institut za puteve, koji nije predao projekte. Institut to zaista nije uradio zato što su Grci već napravili dug od 30 miliona dinara. U izveštaju je konstatovano da „Aktor“ „ne reguliše svoje finansijske obaveze prema partnerima, dobavljačima i kooperantima“, već dodatne avanse „zloupotrebljava svojim neaktivnim odnosom prema projektu“. Račun „Aktora“ je duže od godinu dana bio u blokadi za iznos od oko 10 miliona dinara.

Investitor, „Koridori Srbije“, nastavili su da ignorišu činjenice, a čak je prihvaćen i zahtev da se izvođaču radova omogući isplata garantnog depozita, dvaput po 62.653.183 dinara. Krajem 2014. godine „Koridori“ su, posebnim aneksom, pristali da izvođaču daju beskamatni zajam i dodatni avans od 388.036.264 dinara.

„Izvođač nije završio nijednu prihvaćenu obavezu zbog kojih je dobio dodatni avans“, navodi se u Izveštaju Radne grupe Ministarstva građevinarstva, u kome je konstatovano da su „nadzorni organ, investitor i konsultant svojim nečinjenjem i nepreduzimanjem nikakvih mera prema izvođaču direktno činili štetu“. Radna grupa je zaključila da je stepen izvršenja radova, od samo 35%, dovoljan razlog za raskid ugovora. Takođe, ističe se da „Koridori Srbije“, kao investitor, „nije blagovremeno prepoznao problematiku vezanu za izvođenje radova i snosi najveći deo odgovornosti što je posle 4,5 godine od sklapanja ugovora izvšeno samo 35% fizičke realizacije uz finansijsku realizaciju od 56,25% u tom periodu“. Uz sve to, investitor je potpisivao anekse ugovora bez odobrenja banaka, plaćao popravke i sanacije štete nastale greškama izvođača radova, a jedna deonica je predata investitoru iako nije urađen završni sloj asfalta. Na kraju, „Koridori“ su 14. oktobra 2016. pristali da plate građevinski materijal, koji je već jednom plaćen, nabavljen i donet na gradilište.

Zorana Mihajlović je Izveštaj pročitala i sakrila ga na dno fioke, ispod sveske sa programima za dijetu, da ga nikad više niko ne vidi. Da li je to uradila svojevoljno ili po nečijem nalogu otkriće Tužilaštvo za organizovani kriminal ako pokrene istragu po krivičnoj prijavi Velimira Ilića. Istraga bi trebalo da otkrije ko se sve ugrađivao i uzimao proviziju i da li je Aleksandar Vučić, tada na funkciji premijera, upotrebio Izveštaj Radne grupe za reketiranje Dmitra Đurovića.

Đurović je smenjen s mesta direktora “Koridora Srbije”, na njegovo mesto je postavljen karikaturalni Zoran Babić i sve je nastavljeno po starom. U Vučićevom stilu, Zorana Mihajlović je jednu prevaru prikrivala stvaranjem nekoliko novih.

– Kompletan Koridor 10 biće gotov do decembra ove godine – rekla je Mihajlovićeva u junu.

Decembar je stigao, Koridora nema. Ministarku to ne zanima, ona nastavlja s obećanjima. S istim entuzijazmom najavila je i izgradnju pruge Niš-Dimitrovgrad, koja će koštati oko 260 miliona evra, a već početkom 2019. trebalo bi da počnu poslovi na trasi Niš-Merdare-Priština. Vlada Srbije je za tzv. Put mira izdvojila 200 miliona evra i završila projektnu dokumentaciju, ostalo je samo da se namesti tender, pa da se realizuje i ta korupcionaška akcija.

Takođe, afera s Koridorom 11 trebalo bi da dobije sudski epilog i to na inicijativu ministarke građevinarstva. Mihajlovićeva je u oktobru prošle godine podnela krivičnu prijavu protiv Milutina Mrkonjića i još 13 lica osumnjičenih da su izazvali štetu od oko 10 miliona evra prilikom izgradnje deonice Ub-Lajkovac. Tužilaštvo za organizovani kriminal je počelo da postupa po toj prijavi tek pre nekoliko nedelja. Mrkonjić se smatra odgovornim jer je omogućio da se kroz zajedničku aktivnost izvođača radova i ovlašćene laboratorije, u kolovoznu konstrukciju ugrađuje nekvalitetan materijal i da se, kasnije, sve verifikuje montiranim aktima i odobrenjima.

I u tom skandalu zapaženu ulogu ima Zorana Mihajlović. Prošle godine je napisala krivičnu prijavu, a pre četiri je hvalila Mrkonjića i izvođače radova na tom delu autoputa.

– Završetak deonice za svega tri meseca rezultat je pojačane kontrole i jasnog plana za okončanje tog posla. Ubuduće će svi izvođači radova imati podršku države uz jasna pravila – rekla je Mihajlović 12. decembra 2014, kad je obišla završnu deonicu Koridora 11, na kojoj su bile angažovane domaće firme “Planum” i “Putevi Užice”, protiv kojih se takođe danas pokrenuta istraga.

Kriminalci iz vlasti iskoristili su izgradnju infrastrukture za brutalnu otimačinu. Napunili su svoje džepove i naneli ogromnu štetu državi. Da bi se demontirao taj pljačkaški mehanizam nije dovoljno voditi medijsku kampanju protiv Đurovića i montirati istragu protiv Mrkonjića. Neophodno je da se na optuženičkoj klupi nađu Zorana Mihajlović i njen šef Aleksandar Vučić. Dokazi, navedeni u Izveštaju Radne grupe Ministarstva građevinarstva, dovoljni su da svi završe iza rešetaka.

knjige narudžbenica

 

Odloženo saslušanje Milovana Brkića

brkić foto s.kolektiv

Milovan Brkić, glavni urednik Magazina Tabloid, danas je došao u Policijsku upravu Beograda, ali nije saslušan iz procesnih razloga.

Policija i Više javno tužilaštvo postupili su po prijavi Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, koji tvrdi da mu je Brkić ugrozio bezbednost, ali ne navodi kako i čime. Druga prijava je anonimna, a upućena je Tužilaštvu za organizovani kriminal. Ne samo što je i ona potpuno besmislena, kao Petrovićeva, nego je misteriozno, bez objašnjenja, prosleđena Višem javnom tužiocu za visokotehnološki kriminal. U toj prijavi se navodi da je Brkić u intervjuu internet televiziji „Srpski kolektiv“ izvršio krivično delo ubistva Nikole Petrovića u podstrekivanju, kao i druga krivična dela.

Ivan Ninić i Stevan Damjanović, pravni zastupnici Milovana Brkića, zatražili su izuzeće zamenika tužioca Aleksandra Momčilovića, jer je učestvovao u procesu koji je vođen protiv Brkićevog zamenika Milana Malenovića. Na Momčilovićevo insistiranje, Malenović je šest meseci proveo u pritvoru, da bi na kraju pravosnažnom presudom bio oslobođen krivične odgovornosti.

Saslušanje Brkića je odloženo dok se ne donese odluka o zahtevu za izuzeće tužioca, što će se, verovatno, dogoditi krajem decembra. Odlaganje saslušanja ukazuje da tužilac nema nikakve dokaze, nego samo pod pritiskom Nikole Petrovića pokušava da izvrši zadatak koji mu je određen, da uhapsi Brkića i uguši Magazin Tabloid.

Vlast sutra hapsi Brkića

brkić foto s.kolektiv

Režim Aleksandra Vučića obavio je sve pripreme za hapšenje Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid. Akcija, pripremljena za danas, 13. decembra 2018, iz procesnih razloga odložena je za sutra.

Brkić se danas odazvao pozivu na informativni razgovor u Policijsku upravu Beograda – Odeljenje za javni red i mir. Brkić je pozvan u svojstvu građanina, po prijavi Nikole Petrovića, bivšeg direktora EMS-a. Petrović tvrdi da mu je Brkić ugrozio sigurnost izjavama u intervjuu internet televiziji „Srpski kolektiv“, koji je emitovan 23. novembra 2018. Druga, anonimna, prijava tereti glavnog urednika Magazina Tabloid da je „pokušao izvršenje krivičnog dela teškog ubistva Nikole Petrovića u pokušaju“. Policija i ne krije da je posredi montiranje postupka, pa je pre tri dana uručila poziv za saslušanje po tako ozbiljnoj prijavi.

U Policijskoj upravi, Brkiću je saopšteno da je došao i Aleksandar Momčilović, zamenik Višeg tužioca za tehnološki kriminal, sa namerom da preuzme ispitivanje.

– Brkiću je saopšteno da će mu biti određen pritvor. Nakon konsultovanja, tužilac je naložio da se ispitivanje Brkića, ovog puta u svojstvu osumnjičenog, odloži za sutra, 14. decembra 2018, u policiji, ali pred tužiocem – navodi se u saopštenju redakcije Magazina Tabloid i dodaje da je tužilac čekao da se danas pojavi novi broj tog časopisa, pa da vidi da li je Nikola Petrović ponovo tema tekstova, a kad se uverio da je zaista tako, rešio je da ga zaštiti pritvaranjem glavnog urednika.

___________________________________________________________________________________________

pozivi oba

            Dva poziva za saslušanje: Trapava priprema hapšenja

__________________________________________________________________________________________

Najavljeno hapšenje Milovana Brkića predstavlja novi pritisak na novine koje uređuje. Nikola Petrović svakodnevno podnosi tužbe protiv Magazina Tabloid, pokušavajući da spreči izveštavanje o njegovim prevarama i zidanju kuća i vila opljačkanim parama. Petrovićeve političke i pravosudne sluge uporno prete zatvaranjem novina, pa i fizičkom likvidacijom određenih novinara i urednika. Petroviću logističku podršku pružaju Nataša Krivokapić, Viši javni tužilac, i Bratislav Gašić, direktor BIA, koji je naredio totalni nadzor nad redakcijom Magazina Tabloid.

Treba napomenuti da je Milan Malenović, zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, po nalogu istog tužilaštva uhapšen i držan u pritvoru punih šest meseci pod optužbom da je ugrozio bezbednost Aleksandra Vučića, a potom Nebojše Stefanovića. Viši sud u Beogradu je pravosnažnom presudom oslobodio Malenovića krivične odgovornosti, ali je njemu, usled nastale bolesti, narušeno zdravlje i osam meseci se nalazi na bolovanju. Ministarstvo pravde odbilo je da mu isplati nadoknadu štete.

tabloid redakcija

– Redakcija će nastaviti rad. Brkića će zamenjivati Predrag Popović. Očekujemo nastavak pritisaka, pa i gubitke u ljudstvu, ali ne odustajemo od obaveze da objavljujemo istinu – navodi se u saopštenju Magazina Tabloid.

Intervju Milovana Brkića možete da gledate na linku