Skip to content

Kako su Subotić, Beko, Koštunica i Vučić uništili „Novosti“

novosti

Poreska uprava je sredinom jula blokirala račun Kompanije „Novosti“ zbog neizmirenih obaveza prema državi. Dug od 128 miliona dinara, koji s kamatama ukupno iznosi 284 miliona dinara, nastao je još 2009. godine. Menadžment „Novosti“, koji je 2013. selektovao Aleksandar Vučić, ne samo što nije uspeo da reši taj, nego je stvorio i nove finansijske i ostale probleme.

– Dogodilo se ono o čemu ja govorim već četiri godine, intenzivno zadnjih 12 meseci i zbog čega sam, na kraju, podneo ostavku. Svi moji apeli, molbe da se nešto uradi, ostali su bez odjeka. Radi se o tome da za mog mandata, pune četiri godine, nije rešen nijedan od velikih problema, nasleđenih od onih koji su pre mene vodili Kompaniju „Novosti“, a koje ja, skupa sa ostatkom menadžmenta, nisam mogao i ne mogu da rešim, jer nisu u okviru nadležnosti, ovlašćenja generalnog direktora, odnosno Izvršnog odbora Kompanije. Ti problemi, uključujući ovaj iz 2009. godine, mogu da se reše samo na nivou vlasnika „Novosti“, odnosno nosioca upravljačkih prava u ovoj Kompaniji. Ova blokada računa zaustaviće „Večernje novosti“ i ostala izdanja naše Kompanije, u vrlo kratkom roku, već za nekoliko dana – rekao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović.

Nije Dmitrović tako naivan kao što se pravi. Mudro je ukazao na suštinu problema – nerešenu vlasničku strukturu, propuštajući da otkrije koga je molio za pomoć u rešavanju krize u nekada tiražnim i uticajnim novinama. Upravo s te „anonimne“ adrese, prošle godine je dobio jasan odgovor.

Bog sveti ne može da raspetlja ko su vlasnici „Novosti“. Dok se ne utvrdi ko je vlasnik, logično je da niko ne želi da ulaže svoje pare, bez kojih ne mogu da se reše nasleđeni problemi. Ja ne znam kako to može da se reši, ali mora nešto da se preduzme – rekao je Aleksandar Vučić, tadašnji premijer.

Rekao i slagao. Vučić dobro zna ko je i kako uništio Kompaniju „Novosti“, a i sam je imao istaknutu ulogu u tom zločinu. Iako zna, ne sme ništa da preduzme jer bi time udario na dvojicu svojih najkrupnijih finansijskih, političkih i logističkih sponzora, Stanka Subotića i Milana Beka.

Vlada Zorana Đinđića je 2002. pokrenula privatizaciju Kompanije „Novosti“. Pošto je nemačkoj medijskoj kompaniji WAZ, na čijem čelu se nalazio Bodo Hombah, Đinđić pre toga omogućio da bez tendera, za minimalne pare, preko treće firme, kupi „Politiku“, po sličnom modelu trebalo je da Nemci preuzmu i „Novosti“. Taj posao Đinđić je poverio Stanku Subotiću, koji je sa WAZ-om napravio dogovor da zajednički učestvuju u privatizaciji, s tim što bi Nemci dobili „Večernje novosti“, a on distributivnu mrežu. Bez obzira na ubistvo Đinđića i dolazak Vojislava Koštunice na vlast, WAZ i Subotić nisu izgubili interesovanje za kupovinu „Novosti“. Međutim, posao se značajno zakomplikovao.

– Sredinom 2004. kontaktirao me Milan Beko i saopštio mi da zna za moje namere za kupovinu „Večernjih novosti“ i da mi nudi svoje usluge. Kad smo se sreli, u svom arogantnom stilu stavio mi je do znanja da su „njegovi“, misleći na Koštunicu, došli na vlast, te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji. Tvrdio je da je napravio dogovor lično sa Koštunicom da, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na spisku saradnika bili su Dejan Mihajlov, generalni sekretar Koštuničine vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi. O sadržaju sastanka obavestio sam moje poslovne partnere iz WAZ-a, ali oni nisu želeli ni da saslušaju sve, objasnili su da su oni gigant u medijskoj sferi i da će sve razgovore obavljati direktno sa državom, kao najvećim akcionarom, bez ikakvih posrednika i mešetara. Imajući to u vidu, 27. januara 2005. potpisao sam ugovor sa kompanijom WAZ, a mesec dana kasnije i aneks, kojim smo precizirali naše međusobne odnose u projektu kupovine „Večernjih novosti“. Tom prilikom, ja izdajem i garancije kompaniji WAZ i to kako svoje lične, tako i preko svojih firmi „D-Trade“ iz Beograda i EMI iz Danske – objašnjavao je Subotić svoje i WAZ-ove namere, kao i probleme s kojima su se suočili, u kojima je glavnu ulogu imao Beko.

hombah subotić

Milan Beko je 2005, prema tom svedočenju, održao seriju sastanaka sa Subotićem i predstavnicima nemačke firme, među kojima je bio i Srđan Kerim, direktor WAZ-a za jugoistočnu Evropu. Beko je Kerimu direktno saopštio da „bez njega Nemci neće moći da kupe ništa u Srbiji“. Takve informacije plasirali su i ljudi iz Koštuničinog kabineta, pre svih Dejan Mihajlov i njegov kum Dragi Mićović. Upravo je Mićović, na sastanku u „Vili Montenegro“ na Svetom Stefanu, saopštio Subotiću da je lično Koštunica odlučio da ne prodaje „Novosti“ direktno Nemcima, jer je to suprotno njegovim izjavama i politici koju vodi. Taj stav je potvrđen odlukom vlade da promeni zakon i onemogući privatizaciju putem tendera. Ucenjeni, nemajući drugog rešenja, Subotić i vodeći ljudi WAZ-a pristali su na saradnju s posrednicima.

Napravljen je detaljan plan. Milan Beko i Miroslav Mišković će preko svojih kontakata organizovati da njihov treći, manjinski, partner Manojlo Vukotić, direktor „Večernjih novosti“ tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, kako bi Beko preko Olivere Savović, sekretara u Agenciji za hartije od vrednosti, i Miodraga Đorđevića, direktora Agencije za privatizaciju, organizovao kupovinu akcija preko brokerske kuće „MV investments“, čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci, što će im omogućiti da akcije dobiju po najnižoj ceni. Mihajlov i Nikitović su se obavezali da spreče prodaju paketa akcija koji je u vlasništvu vlade i PIO fonda, što će oboriti cenu prilikom kasnije prodaje. S druge strane, WAZ je ponudio 28 miliona evra za 100% vlasništva nad Kompanijom „Novosti“, dok je donja granica bila spuštena na 51%.

– U tom trenutku WAZ je već prebacio novac na moj račun, pa smo se dogovorili da ću ja potpisati ugovor sa firmama Beka i Miškovića i čim oni obave preuzimanje akcija da ću im ja prebaciti novac, a da će oni akcije prebaciti u roku od 90 dana. Za te potrebe angažovao sam firmu „Senta“ iz Lihtenštajna. Pošto su partneri iz WAZ-a imali moje bankarske garancije, pristali su na njihove uslove i način na koji ćemo doći do akcija – tvrdi Subotić.

Zločinački plan za pljačku državne imovine krenuo je po utvrđenim notama. Beko i Mišković su otvorili nove firme, Manojlo Vukotić je pustio akcije na berzu kako bi ih kupila Bekova birma „Stadlux Investments“ iz Luksemburga, koja je 29. avgusta 2006. postala vlasnik 60,87 odsto akcija „Novosti“. Subotić je prebacio 5.779.069 evra na Bekove dve austrijske firme „Ardos holding Gmbh“, iznos od 5.779.696 evra „Trimax investments Gmbh“ i 3.120.266 evra na kiparsku firmu „Karamat Holdings Limited“.

dokaz subotićeve uplate beku

– Taj novac je Beku uplaćen da pokrije i druge troškove, u koje je, po Beku, spadao i honorar za Manojla Vukotića, u iznosu od 1.000.000 evra za pomoć u privatizaciji, od čega mu je odmah po izvršenoj privatizaciji plaćeno 500.000 evra na račun u Grčkoj. U prisustvu Mićovića, Beko nam je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona evra on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Vojislavu Koštunici – objasnio je Subotić.

Beko je dobio i vlasništvo nad „Novostima“ i pare, a Subotić i predstavnici WAZ-a dobili su priliku da se sastaju s Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem i drugim funkcionerima tadašnje vlasti, koji su ih uveravali da će se sve rešiti posle izbora, koji su zakazani za kraj januara 2007. Otezanje je opravdavano političkim razlozima; zaista ne bi bilo dobro za Koštuničin patriotski imidž da u jeku kampanje obnaroduje prodaju „Novosti“, značajnog srpskog brenda, zlim Nemcima. Kao prelazno rešenje, WAZ je pristao da učestvuje u rukovođenju „Novostima“, pa je Miodrag Đorđević, bivši direktor Agencije za privatizaciju, postavljen na mesto zamenika generalnog direktora Vukotića, dok su Beko i Mišković imenovali članove upravnog odbora.

Korupcionaška afera je kulminirala 6. juna 2007, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal raspisalo poternicu za Stankom Subotićem. Njegov opis načina na koji je to saznao najbolje ilustruje primitivno spletkarenje, koje su primenjivali najmoćniji ljudi u državi.

– Tog dana Miroslav Mišković me pozvao na hitan sastanak u Budvi. S njim je došao Dragi Mićović, a bio je prisutan i Svetozar Marović. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista „Pres“ me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice i hapšenja mojih bivših saradnika. Bio sam šokiran, kako informacijom, tako i drskošću novinara, pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu to priča. Po završenom razgovoru, Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Od svih je dobio slične odgovore da je to urađeno van vlade. Na kraju, Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu, uključujući i sve firme, posebno „Futuru“, prepišem na njega, da bi mi ih on „sačuvao“, jer će, navodno, država da mi sve oduzme. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali nalog za potragu, koja se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je, naravno, bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, što mi je on i objasnio tvrdnjom da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici – kukao je Subotić.

Uzalud je Subotić podizao krivične prijave i prezentovao konkretne dokaze svojih tvrdnji – potpisane ugovore i račune – uhvatio se u kolo s većim mešetarima od sebe, zato je platio visoku cenu.

U tom pljačkaškom kolu plesao je i Aleksandar Vučić. Plesao je na Bekovom lancu. Kad god je trebalo da se kompromituju Subotić i WAZ, Beko ga je pujdao da ujeda. Gde Beko okom, Vučić skokom.

– Prodaji „Večernjih novosti“ se ne protivim zbog toga što se plašim koju će političku opciju da podržavaju novine Stanka Subotića Caneta, Mila Đukanovića i Boda Hombaha. Mi smo naučili na to, ali hoću da ukažem na to da bi to bio veliki finansijski problem, s mnogobrojnim malverzacijama, i da neki ljudi o tome moraju da vode računa. Da, hoćemo strane investicije, ali ne mafijaški kapital – govorio je Vučić u Skupštini sredinom novembra 2004, a onda dodatno objašnjavao u intervjuu „Novostima“:

– Tražim od vlade Srbije da zaštiti deo državne imovine u „Novostima“. Jer, ako neko krene na ovakav način, mafijaškim kapitalom, da osvaja jedan po jedan medij i instituciju, očekujem da posle toga krene i na crkvu. Žuri im se da u ovom mutnom vremenu prigrabe što je moguće više onoga što im ne pripada. I plašim se da će tu biti mnogo opasnije igre nego što neki misle. Tu moraju da budu oprezni i svi koji im se suprotstavljaju. Žuri im se zato što znaju da im vreme ne ide na ruku, jer će se konsolidovati i oni koji žele da se suprotstave otimačini, ali i da ne bi krenule velike priče u javnosti. Ja sam već čuo za neke sastanke pojedinih političara s pripadnicima tzv. mafijaških centara moći. Nema mafijaškog lobija bez političara. Ako mislite da je neko od ovih koje sam pomenuo – Đukanović, Subotić, Hombah – jači, varate se. Drugi su samo miševi. Oni su glavni i ti koji plaćaju. Oni su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške…

Bez obzira što ga je nazivao ubicom i mafijašem, Subotiću se svidelo što Vučić razume igru, zna kako funkcioniše odnos između „gazde“ i „sitnog političara“. Zato je odlučio da sponzoriše Vučićevu ideološku, stranačku i ličnu transformaciju, kao neophodan uslov za dolazak na vlasti. Subotiću je to, pokazalo se, najpametnija investicija u životu. Čim je Vučić došao na vlast ukinuta je poternica za „kraljem duvanske mafije“, da bi nedugo zatim sudski postupak obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela. Uporedo s tim, Vučić je sa Đukanovićem i Subotićem napravio poslovno partnerstvo u projektu „Beograd na vodi“, koji, kako tvrde pojedini političari i ekonomski eksperti, predstavlja mašinu za pranje para stečenih švercom duvana i droge.

Usput, zloupotrebom službenog položaja, Vučić je izvršio pritisak na tužilaštvo i sprečio i pomisao da se povede istraga o spornoj privatizaciji Kompanije „Novosti“. Zločin je izvršen, država je opljačkana, razbojnici su na slobodi. Briga Vučića za to, njegova jedina ambicija je da se ta korupcionaška afera što pre zaboravi, čak i po cenu da se Kompanija ode u stečaj i da „Večernje novosti“ i ostala izdanja prestanu da se štampaju. Vučiću je i to bolje rešenje od raščićavanja računa između Subotića i Beka.

Subotić je svakakav, samo nije naivan. Sve sastanke s korumpiranim političarima i tajkunima snima i detaljno dokumentuje, ne uzdržava se od tužakanja i objavljivanja računa, kojima dokazuje koga je koliko plaćao. Kako to izgleda na svojoj koži su osetili Dušan Mihajlović, Boris Tadić, Ružica Đinđić, Aleksandar Tijanić i mnogi drugi njegovi abonenti, koji su mislili da mogu uzeti pare, a kasnije se pretvarati da ništa nije bilo. Subotićevi najistaknutiji medijski neprijatelji, koji su 2002/03. objavljivali tekstove o švercu duvana, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, završili su dva metra ispod zemlje. Crnogorska i hrvatska policija nisu otkrile ko je nalogodavac atentata. Srpska policija do danas nije otkrila ko je i zašto naručio ubistvo Milana Beka.

Da se ne bi, kao Beko, stalno osvrtao preko ramena, Vučić se mudro ne petlja u „Novosti“. Neka bude što mora da bude. Neka se Kompanija ugasi, neka 1.200 zaposlenih ostane na ulici, baš ga briga. On će lagati da nema veze s tim slučajem, pokušavajući da sakrije činjenicu da je vrlo aktivno učestvovao u prevari koja je, prema zvaničnim podacima, za rezultat u 2008. i 2009. godini imala 6.836.532 evra gubitka „Večernjih novosti“.

Kad su naprednjaci preuzeli vlast, pod Vučićevom šapom našla se i Kompanija „Novosti“. Ratko Dmitrović je godinama, kao urednik frankfurtskih „Vesti“, žestoko kritikovao Vučića, sve dok nije dobio ponudu koja se ne odbija. Dmitrović je pristao da preuzme funkciju generalnog direktora i glavnog urednika novina koje su propale. S komesarskim karakterom kontrolisao je redakciju, da se slučajno ne omakne neka istina o Vučiću. Na šta je spreman, dokazao je progonom kolege Srđana Škora, koji se u jednoj televizijskoj emisiji usudio da primeti kako je Vučić ministarske mandate mogao da poveri i nekim kvalitetnijim kadrovima. Bezazlena primedba poslužila je Dmitroviću da vođi dokaže svoju pravovernost. Hrabri novinari su glasno ćutali dok je trajalo šikaniranje Škora, koje je završeno njegovim izbacivanjem iz „Novosti“. Iako su znali da je u pitanju politički progon, kolege su otpor zadržali na nivou ogovaranja Dmitrovića, tvrdeći da mu Vučić svakog meseca na ruke isplaćuje 10.000 evra, pa, eto, mora da mu slepo služi.

Vučićev odnos prema „Novostima“ video se i na primeru lista „Sport“. Kad je Saša Mirković poželeo da preuzme najstarije sportske dnevne novine na Balkanu, vođa je naredio Dmitroviću da napravi kombinaciju i proda taj brend. Međutim, kad je Mirković napustio SNS i počeo da kritikuje vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da uništi „Sport“. Uspeo je. 

Vučić je Poreskoj upravi dozvolio da pre mesec dana blokira račun „Novosti“ samo zato da bi stranim diplomatama mogao da plasira neistinu da hajku na „Kurir“ ne vodi zbog uređivačke koncepcije, nego zbog utaje poreza. Eto, „Novosti“ drže prorežimsku politiku, hvale ga i štite od istine, ali ni to im neće pomoći ako ne plate dug državi. Providnim alibijem vezao je „Kurir“ za gigantskog mrtvaca „Večernje novosti“, s namerom da ih zajedno sahrani. Ipak, prestanak rada „Novosti“ i preteće nezadovoljstvo brojnih novinara, kojima će biti ugrožena egzistencija, poslednje je što Vučiću treba pred izbore u Beogradu i, izvesno, vanredne parlamentarne izbore. U svom stilu, jedan zločin Vučić prikriva drugim. S njegovim odobrenjem organizovana je finansijska šema, po kojoj pojedini radnici Kompanije „Novosti“ plate dobijaju s računa drugih firmi. Iako su, kako tvrde novinari, zakinuti za penzione i zdravstvene doprinose, zabrinuti i uplašeni za egzistenciju još ćute i nadaju se kakvom-takvom rešenju, koje će omogućiti nastavak rada „Večernjih novosti“.

Možda i hoće. Do izbora. Posle, neka se žale upravi za sleganje ramenima.

antrfile

Subotić plaćao i Vukotićeva odela

Stanko Subotić je 2010. podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Manojla Vukotića, generalnog direktora „Večernjih novosti“, zbog zloupotrebe službenog položaja i primanje mita u procesu privatizacije Kompanije „Novosti“.

U detaljnom opisu te korupcionaške afere, Subotić je istakao da je u jesen 2002. od predstavnika WAZ-a saznao da oni već sarađuju s Vukotićem, koji im je ponudio svoje usloge u postupku privatizacije „Novosti“.

– Početkom 2003. godine partneri iz WAZ-a su me obavestili da su u završnoj fazi potpisivanja ugovora sa Vukotićem i da su dogovorili honorar od 500.000 evra za njega ako završi uspešno kupovinu „Novosti“ za WAZ. Ubrzo potom me obaveštavaju da su ugovor potpisali da su mu čak, po njegovom zahtevu, prebacili 70.000 evra na račune Vukotićevog sina i kuma, jer mu je novac hitno trebao za kupovinu stana za ćerku, odnosno vraćanja kredita kojim je kupovao stan, negde na Slaviji u Beogradu – naveo je Subotić u krivičnoj prijavi.

Za svedoke, Subotić je predložio Joakima Kaumcegela, direktora WAZ-a za Srbiju od 2004. do 2007, Petra Langea, člana borda direktora WAZ-a, Srđana Kerima, direktora WAZ-a za jugoistočnu Evropu, Predraga Bubala, ministra privrede u Koštuničinoj vladi, Vladimira Vukotića, Manojlovog sina, Radojka Mrlješa, kuma Manojla Vukotića, pa i Dragana Bogutovića, Svetlanu Vuković i Đuru Bilbiju, akcionare „Novosti“, koji su još 2005. podnosili krivične prijave protiv Vukotića.

Pored objašnjenja Vukotićeve sporne uloge (uzeo je avans, a opstruisao je realizaciju dogovora), Subotić nije propustio da pomene ni lične primedbe:

– U Parizu sam se 8. novembra 2002. sreo sa Vukotićem, koji je na sastanak došao sa ćerkom i Goranom Čvorovićem, dopisnikom „Novosti“ iz Pariza. Tom prilikom me zamolio da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za njega, ćerku, ženu… Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja „Salon Spas Katharin Max“ i tamo ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukotić sa ćerkom uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi sa privatizacijom „Novosti“ nisam Vukotića zvao da pitam zašto nije platio račun za garderobu…

 

 

 

LEČIĆ: Ubica medija, brutalniji od Vučića

lečić kurir o gušenju medija

Aleksandar Vučić je u pravu kad Branislava Lečića naziva nesrećnikom. Tačno, Lečić je nesrećan po mnogo linija, a najviše po tome što liči na Vučića.

Kao ministar protiv informisanja u crno-crvenoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, Vučić je, strasno i agresivno, predvodio hajku na Slavka Ćuruviju i njegove novine „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“. U progonu je zloupotrebljavao policiju i pravosuđe. Montorao je sudske postupke, lično je izdavao naloge ko će i za šta da optuži nepodne medije, koji sudija će da vodi postupak i kakvu kaznu će da izrekne. U poslednjem činu tih morbidnih predstava, kad izdavač ne bi mogao da plati drakonsku kaznu, potpisivao je rešenja o plenidbi imovine i zabrani rada redakcije. Bez obzira na sve, Vučić se bar trudio da zločin uvije u zakonske oblande. U tome se razlikuje od Lečića.

Kao ministar protiv kulture i informisanja u DOS-ovoj vladi, šest dana posle ubistva Zorana Đinđića, Branislav Lečić je zabranio rad dnevnog lista „Nacional“.

lečić zabrana nacionala

„Zbog više tekstova u kojima se govori o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vanrednom stanju“, naveo je Lečić u objašnjenju zabrane, o kojoj je obavestio Betu i Tanjug tri sata pre nego svoju žrtvu.

– „Nacional“ je zabranjen jer postoji osnovana sumnja da su članovi njegovog upravnog odbora povezani sa zemunskim klanom – dopunio je svoju laž dan kasnije, 19. marta 2003. u intervjuu Studiju B.

Lečić je potpisao rešenje u ubistvu jednih novina, a nije se ni potrudio da objasni u čemu je njihova krivica i koji tekstovi su sporni. Koliko je brutalan i primitvan  prevarant najbolje potvrđuje činjenica da „Nacional“ nije ni imao upravni udbor, pa njegovi nepostojeći članovi nisu mogli da budu povezani s bilo kim. I od tog detalja postoji još teži dokaz Lečićevog monstruoznog diletantizma. U rešenju ne pominje „Ekskluziv“, magazin koji je radio u okviru iste izdavačke kuće, pa su se dželati iz UBPOK-a, koji su dobili nalog da unište „Nacional“, našli u čudu, nisu znali šta da rade s novinama, koje je Lečić propustio da targetuje za likvidaciju.

Uzalud je Lečić kasnije glumio nevinost, tvrdeći da su ga Beba Popović, Čeda Jovanović i Goran Vesić naterali da zabrani „Nacional“. Iako ne treba sumnjati da su ga ta trojica ekstremista iskoristili da obavi prljav posao, to ga ne abolira od odgovornosti.

Beba, Čeda i Vesić, tada Đinđićevi, danas Vučićevi saradnici-kriminalizatori, imali su mnogo motiva da se osvete „Nacionalu“. U tim novinama svakodnevno su raskrinkavane njihove veze sa surčinsko-zemunskom mafijom i brojne korupcionaške afere u kojima su oni nosili glavne uloge. Da u „Nacionalu“ ništa drugo nije objavljivano osim kolumne Danice Drašković bilo bi dovoljno da se oni razjare. U svakom tekstu ona je vrtela istu mantru o „žutim beretkama“, koje štite Legiju, Spasojevića, Čumeta i ostale mafijaše, vođe Miloševićevih eskadrona smrti.

Dok je „Nacional“ na naslovnoj strani objavljivao da su Legija i Spasojević obične jajare, lideri DOS-a cupkali su na Bajaginom novogodišnjem koncertu u Kuli uz stihove „ba-ba-ba-bam, neću ništa da znam“, a Lečić se javno divio šarmu i harizmi komandanta JSO. Kad je Legija poslao Đinđića u Aleju velikana, njegovi politički zaštitnici su odlučili da ubiju novine u kojima su ofirani.

lečić fame

Metak je ispalio Branislav Lečić.

– Nema Lečića čega da bude sramota – poručio je pre neki dan Lečić svom moralnom dvojniku Vučiću.

Treba mu verovati, on ne zna za sramotu. Uostalom stid, i kad bi ga imao, ne bi bio dovoljan, treba da odgovara za zločin koji je izvršio. Nažalost, zasad, u Srbiji u kojoj on, takav, može da bude potpredsednik Demokratstke stranke, koja sebe predstavlja kao najozbiljniju alternativu naprednjačkom kartelu, Lečić može da se opravdano nada da su svi zaboravili sve, pa i to da su on i Vučić 2009. zajedno posećivali redakciju „Kurira“, kako bi ga podržali od političkog progona.

– Gušenjem medija ubijaju nam decu – kaže ubica koji je ugušio „Nacional“, dokazujući da je u patološkoj patetici prevazišao čak i Vučića.

PS

U „Dnevnom telegrafu“ bio sam pomoćnik glavnog urednika, a u „Nacionalu“ glavni urednik. U tri poslednja meseca Ćuruvijinog života, svakodnevno sam razgovarao s njim, pripremajući biografsku knjigu „Poslednja ispovest – Oni ne praštaju“. Objašnjavajući ko i kako ga progoni, Ćuruvija je opisao i tadašnjeg ministra protiv informisanja:

– Vučić je beznačajan, on je obični kurton, koji će biti odbačen posle upotrebe…

Danas se vidi, pogrešio je. Umesto Vučića opisao je Lečića.

 

Branko Ružić: MANEKEN LAŽI I PREVARE

branko-ruzic-cita-politicku-fukraru

Svi političari koje sam upoznao, lagali su me. Neki su opušteno plasirali netačne informacije, neki su se trudili da, detaljima i digresijama, ulepšaju i upotpune svoje spletke. Svako je lagao na svoj način, ali niko tako brutalno i beskrupulozno kao Branko Ružić.

„Dok gledam drvene afričke maske – izobličenih crta lica, razjapljenih usta, razrogačenih očiju i nabreklih žila – shvatam koliko je teško biti zao“, napisao je Breht.

Da je video Ružića, shvatio bi da pravo zlo može da ima napuderisanu bejbi-facu, širok osmeh, tupav pogled i sposobnost da imitira ljudska osećanja prema potrebi prevare koju u određenom trenutku realizuje. Nažalost, imao sam priliku da se u kratkom vremenskom razmaku suočim sa svim njegovim izdanjima.

Ružića sam upoznao u leto 2006, ne svojom voljom. Dok sam bezazleno radio svoj posao, u redakciju mi je banuo Nemanja Đorđević, zvani Krmača. U stilu Del Boja, slatkorečiv i nametljiv, pozvao me na piće u obližnji kafić. Tamo nas čeka Bane, baš bi voleo da me upozna.

Po običaju, prihvatio sam đavolji poziv. Ni posle dve kafe i sat i po razgovora nisam shvatio šta je povod za susret. Tek kad su iscrpljene opšte teme, Ružić je prešao na suštinu. Zamolio me da sutra obavezno dođem na suđenje, kako bi se, posle mog saslušanja, konačno završilo i to višegodišnje natezanje po Palati pravde.

– Čeka se da još samo ti daš iskaz, pa da Ana odustane od tužbe i da to zaboravimo. Hajde, molim te, doći će i Vučko… Nije dobro da se mi, drugovi, povlačimo po sudovima… – smejao se, cupkao na stolici, u jednoj rečenici po deset puta ponavljao tu divnu reč „druže“…

Kad sam mu rekao da nisam dobio nikakav poziv, odmah je pozvao Dragana J. Vučićevića i proverio termin ročišta i broj sudnice. Pošto se s njim već ranije dogovorio za zajednički odlazak na suđenje, preda mnom je samo potvrdio dil.

Pristao sam, što ne bih?

ružić i ružićka

U magazinu „Ekskluziv“, koji sam uređivao 2001, objavio sam intervju D.J. Vučićevića s Mirjanom tzv. Anom Đurović, tadašnjom portparolkom SPS-a i Ružićevom suprugom. Vučićević, koga sam tada slabo poznavao, doneo mi je kratak i plitak tekst, pun hvalospeva „srpskoj Pameli“, „novoj zvezdi političke scene“. Da učinim Vučku, objavio sam tu primitivnu odu ženi njegovog drugara iz fakultetskih dana, taman da popunim 17. stranu.

I, umesto zahvalnosti, eto mi tužbe. Gospođa tužilja je pretrpela stres kad je videla „intervju“, koji to nije. Procenila je da njeni duševni bolovi vrede 2.000.000 dinara, što je bilo oko 40.000 maraka.

Suđenje se oteglo, menjale su se sudije, poništena je jedna oslobađajuća presuda i, posle Ružićkine žalbe, postupak je ponavljen. Iako nisam dobio poziv, odazvao sam se Ružićevoj molbi i došao na ročište. Sreli smo se pred sudnicom i nekoliko minuta opušteno ćaskali o političkim temama.

Kad je rasprava počela, čim je dobio reč, svedok Branko Ružić je skinuo masku i pokazao pravo lice patološkog lažova. Što god je rekao, slagao je.

Uz mnoge nebitne neistine, sav uplakan tvrdio je da je njegova supruga „zadobila komplikaciju u trudnoći koje nije imala pre“. Da bi dobio 40.000 maraka, bez imalo moralnih dilema, lažima je izazivao sažaljenje sudije, pozivajući se na opasnost u kojoj se našlo njegovo nerođeno dete.

U monstruoznu konstrukciju uvukao je dvoje lekara. Milica Berisavac, sa Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra, i Jovan Rodić, iz Instituta za majku i dete, svedočili su da je njihova pacijentkinja Mirjana Ružić imala komplikacije „koje nastaju zbog fizičkog ili psihičkog stresa“. Lekari su samouvereno i sugestivno zastupali stavove tužilje i njenog supruga. Dok nije izvršen uvid u nalaze koje su sami potpisali. Iz medicinske dokumentacije videlo se da je tužilja kontrakcije i srčane tegove imala mesec dana pre objavljivanja teksta i da su problemi nastali zbog hormonskih poremećaja. Lekari su znali istinu, znali su da su pod zakletvom da na suđenju govore samo istinu i opet su lagali.

Hvala im, verovatno je njihov besmislen pokušaj da, suprotno materijalnim dokazima, podrže Ružiće uticao na sud da odbaci tužbu kao neosnovanu.

ružić đurović presuda miljuš

Po završetku ročišta, sprečio sam Ružićev pokušaj da pobegne niz hodnik.

– Kako te nije sramota da tako lažeš? – pitao sam, zajapuren kao Vučićević.

Nije odgovorio. Bezizražajnog lica, nekoliko trenutaka je gledao u mene, okrenuo se i bez reči otišao da nekog drugog laže i vara.

Dok sam se spuštao niz stepenište Palate pravde pozvao sam njegovog drugara Nemanju Krmaču. Moje urlanje mu je bilo smešno:

– Ne čudi me što je Bane tako postupio. Nije on loš momak, ali slab je, mora da radi što mu žena kaže…

Slabića više nikad nisam čuo i video. Oko 0,26% greha oprostio sam mu kad je u Skupštini Srbije čitao moju knjigu o Aleksandru Vučiću. I tu fotografiju je koristio u skladu s trenutnim potrebama. Kad mu je trebalo da se predstavi kao „tvrdo krilo SPS-a“, služio se s njom kao dokazom da je toliko hrabar da prkosi čak i Vučiću. Kad mu je bilo isplativije da podvije rep, zvao je svog moralnog dvojnika Zorana Panovića da u drugom izdanju promeni kompromitujuću fotku kako ne bi naljutili zajedničkog vođu.

Po svim moralnim karakteristikama, Branko Ružić je zaslužio status manekena naprednjačko-socijalističkog kartela na vlasti.

PS

Drago mi je što je Mirjana Ružić rodila dečaka, nadam se da ne liči na tatu.

knjige-oglas

 

CECA: Simbol treša, neukusa i nemorala

ceca glogovac

Ceca je simbol vremena, junak našeg doba – tvrdi glumac Nebojša Glogovac.

Da je u pravu, potvrdili su beogradski mediji, koji su preneli delove njegovog intervjua sarajevskom nedeljniku „Dani“. Odgovarajući na pitanje novinarke Tamare Nikčević o ulozi Hamleta, koga igra u novoj predstavi Aleksandra Popovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Glogovac je istakao da je neverovatna sreća što je, posle toliko vremena, pred publiku stigla ta genijalna Šekspirova drama.

– Baš tako će, pretpostavljam, za sto i kusur godina generacije imati sreću da do njih, umesto svirke nekog talentovanog klinca koji na klaviru danas razvaljuje Rahmanjinova, dođe Ceca. Jer Ceca je Šekspir današnjice! To je realnost: gomilanje slika koje su proteklih decenija dominantno eksploatisane. Kako od medija, tako od države i političara. Ceca je simbol vremena, junak našeg doba. Ona je srpska majka, ej! Ta ginekologija je veoma interesantna. Možda je tu bilo i nekog masovnog silovanja, pa otud „srpska majka“? Ili je reč o nečem drugom? Ko to zna? Ipak, ponavljam: ta osoba je tek posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom. Istovremeno, reč je o očitoj nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne sadržaje. Zašto? Verovatno zato što znaju da je čoveku koji živi u ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da kada se vrati kući, pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovena… Možete li u bilo kojoj od država tzv. regiona da zamislite bogatog doktora nauka, inženjera, naučnika, umetnika? Možete li? Pokažite mi čoveka koji je crkao učeći, koji u malom prstu ima sve znanje ovog sveta, a koji od svoje plate ovde može da živi životom dostojim čoveka? Pa, nema ga! Nema takvog! Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte! Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene, danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci… Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu. Po tome gde i kome novac ide, lako možete zaključiti u kakvom društvu živimo, za koje se vrednosti zalažemo, šta se ceni. A ceni se Dara Bubamara, jebi ga! Ona napuni koju god hoće halu, kad god poželi! I puna je love! Verovatno ima i neke dodatne aktivnosti, ali, bože moj! Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu je Dara Bubamara zakon, ne ja – rekao je Glogovac.

Njegove izjave privukle su pažnju beogradskih novinara, ali samo na temu Bubamarinih silikonskih sisa i dupeta. Suština kritike srpskog društva, koje simbolizuje „srpska majka“ Ceca Ražnatović, detaljno je cenzurisana. Na sajtu „Kurira“ objavljen je i deo u kome Glogovac poredi Cecu sa Šekspirom, ali ekspresno je obrisan. Ostao je deo u kome se pominje Dara Bubamara. Iskusniji zaštitnici Cecinog lika i nedela, majstori iz „Blica“, nisu sebi dozvolili takav kiks, oni su odmah cenzurisali Glogovčevu analizu Cece i zgrozili se nad njegovim „rečima i psovkama“ na račun Dare Bubamare.

„Blic“ i „Kurir“ su na najkonkretniji način dokazali da je Ceca Ražnatović zaista simbol vremena u kome, kao što je opisao Glogovac, mediji i političari promovišu treš, neukus i nemoral.

knjige-oglas

Kletva cara Aleka: Rđom kapo ko se ne odrekne Kosova

Vucic-na-Kosovu-Samo-jaka-Srbija-moze-da-zastiti-svoj-narod

„Ne menja se samo magarac“, pametno kaže Aleksandar Vučić. U pravu je, on se nije promenio.

Odrekao se radikalskog velikosrpskog nacionalizma i prihvatio evroatlantski antisrpski fanatizam, okružio se mračnim tipovima koje je doskora optuživao za pljačke, ubistva i ostali najteži kriminal, našao je novu ženu, postao je najbogatiji diktator u Evropi, ali suština mu je ostala ista, i dalje je mali, iskompleksirani i pohlepni nesrećnik s metastaziranim mentalnim poremećajima. Svaki detalj njegove „nove“ politike potiče iz radikalske matrice u kojoj je oblikovan. To se najjasnije vidi na temama na kojima parazitira već četvrt veka, naročito u odnosu prema Kosovu i Metohiji.

– Spreman sam da preuzmem odgovornost za Kosovo, hoću da nađemo rešenje i okončamo ovaj zamrznuti konflikt – kaže danas Vučić.

Isto je govorio i pre 20 godina, kad je junački obećavao da će oružjem odbraniti svetu srpsku zemlju. Kao div-junak, isprsio se pored svojih tadašnjih partijskih vođa Šešelja i Nikolića, i pretio da će s dve četničke divizije preko Prokletija proterati sve Albance s Kosova. Nije se plašio ni NATO-nacista, kako je nazivao svoje današnje sponzore, verovao je da će kompjuteri u američkim bombarderima prestati da rade kad nadlete mileševskog Belog anđela, a tvrdio je da jedva čeka da Nemci pošalju svoje avione, oboriće makar jednog, onda može mirno da umre. U istom stilu zastrašivao je i domaće izdajnike i dezertere. Sad kuka što mu neko proklinje porodicu, uveren da su svi zaboravili da rodonačelnik tog patološkog diskursa nije Vjerica Radeta neko upravo on. Još dok je Radeta bila u Socijalističkoj partiji Srbije, Vučić je citirao Lazarevu kletvu: „Ko je Srbin i srpskog roda, a ne došao na boj na Kosovo ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, rđom kapo dok mu je kolena“. Da pojača kletve, političke i medijske protivnike progonio je zloupotrebom policije, pravosuđa i paravojnih odreda.

Sad je, kaže, spreman da preuzme odgovornost. Dirljiv je taj osećaj požrtvovanja, ali u normalnoj državi trebalo bi da odgovara i za svu nesreću koju je dosad izazvao svojim morbidnim političkim avanturama. Primitivnim nacionalističkim parolama huškao je u rat za Kosovo. Cenu je platilo nekoliko ubijenih hiljada vojnika i civila, više od 200.000 proteranih i opljačkanih Srba, kao i oni mučenici koji su se odrekli normalnog života da bi ostali na Kosmetu, u najvećem koncentracionom logoru u savremenoj Evropi.

Vučić nije snosio nikakvu političku, a kamoli krivičnu odgovornost. Naprotiv, u svom politikantstvu nastavio je da zloupotrebljava sve simbole nepotrebnih i uzaludnih tragedija, od heroja s Košara, preko male Milice Rakić do Slavka Ćuruvije. Bez imalo savesti, sad nariče nad njihovim ugašenim životima, koje je on skupo naplatio.

Iste iluzionističke trikove, komplementarne s njegovom ličnom šizofrenijom, Vučić primenjuje i danas.

– Dobro je što imamo mitove, lepe su priče o nebeskoj Srbiji, ali moramo da gradimo budućnost – tvrdi Vučić.

Dok je on, gorljivo i agresivno, veličao mitove i zaklinjao se u nebesku Srbiju, nesposoban da shvati te teme, stvarana je mračna sadašnjost u kojoj je država rastočena, narod porobljen i ojađen, a profitirao je on i njema sličan ološ. Istu prevaru sada ponavlja, samo izvrnutu kao rukav. Sad optužuje svoje žrtve da ga, zadojeni mitologijom, sprečavaju da povede Srbiju u svetlu evro-atlantsku budućnost.

I tu spletku sprovodi perfektno. U januaru 2015. lično je Vučić otkrio spomenik kralju Milutinu u Gračanici. Na prošli Vidovdan, pod parolom „Povratak cara Lazara na Kosovo“, u centru Kosovske Mitroviće podignut je spomenik Lazaru, ali umesto njega svečanost je uveličao kukavni Marko Đurić. U januaru ove godine vlast je na Kosovo pokušala da pošalje „crkveni voz“, čija unutrašnjost je oslikana ikonama, a spolja porukama da je „Kosovo srce Srbije“.

vučić kralj milutin

Prostački nacionalizam Vučić je iskoristio, kao i ranije, za prikupljanje jeftinih političkih poena. U organizaciji kriminogenih vođa njegovog naprednjačkog kartela, na Kosovu je dočekan kao jedini zaštitnik vaskolikog srpstva. Ulice su okićene njegovim posterima, a gladni, zastrašeni i ucenjeni Srbi mahali su zastavicama i skandirali njegovo ime. Šareni voz mu je poslužio kao krunski dokaz patriotizma. Iako nije postojao nijedan logičan razlog za tu egzibiciju, pošto godinama bez problema saobraća redovna vozna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, Vučić je to iskoristio da se predstavi kao beskompromisni borac i spasilac ugroženih Srba. Predstava za režimske medije počela je na beogradskoj Glavnoj železničkoj stanici, glavni glumac Marko Đurić se vozio pet kilometara, do stanice na Topčideru, da bi kompozicija bila zaustavljena u Raškoj zbog pretnji albanske policije. Rezultat je poznat: Hašim Tači je dokazao da ima moć da oružanim snagama uđe u Kosovsku Mitrovicu i spreči srpsku provokaciju, dok se Aleksandar Vučić promovisao u mirotvorca, koji je, eto, svima u svetu prezentovao spremnost da učini sve što može kako bi se izbegli sukobi koje on izaziva.

Iako sam maksimalno eksploatiše nacionalnu mitologiju, Vučić kao kočničare obećane budućnosti proziva srpsku sirotinju koja pokušava da preživi na Kosmetu. Njima su potrebni hrana, lekovi i posao koji može da im obezbedi egzistenciju. U očajanju, Srbi prodaju Albancima hektar šume za hiljadu evra. Vlast u Srbiji i ne pokušava da im pomogne, umesto da subencioniše njihovu proizvodnju novac iz budžeta se deli tzv. stranim investitorima. Nijedan Srbin nije od Srbije dobio kredit da, na primer, napravi pilanu i pravi drvenu građu, ali zato su svi dobili priliku da vide spomenike bivšim kraljevima i postere s likom aktuelnog cara. Za Srbe nema para, ali Vučićev režim bez problema finansira Albance iz Preševske doline koji studiraju u Prištini.

U Kliničko-bolničkom centru u Gračanici nema lekova. U skladu s kosovskim propisima, koji su definisani Briselskim sporazumom, zabranjen je uvoz lekova i medicinske opreme iz Srbije, pa Srbi u albanskim apotekama kupuju neophodne lekove. Dok leže u bolničkim krevetima, sigurno ne razmišljaju o caru Lazaru, nego kukaju zbog sudbine koja ih je zadesila.

Nebeska Srbija ne zanima mnogo ni nesrećnike kojima albanske komšije kradu traktore, stoku i letinu, spaljuju kuće, seno i sve što stignu. Ostavljeni na milost i nemilost dušmanima, bez ikakve pravne zaštite, oni pokušavaju samo da prežive još jedan dan, sve s nadom da će sutra naći način da pobegnu što dalje iz kolevke srpstva.

Vlast Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i pratećih satelita uspela je da Srbe koji su ostali na Kosmetu podeli u tri kaste. U prvoj, najmoćnijoj nalaze se naprednjački politikanti i njihovi kriminogeni partneri, koji bespogovorno izvršavaju Vučićeva naređenja i nanose nesagledivu štetu srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji. Oni dobijaju legalne poslove, nelegalni im se opraštaju, busaju se u grudi srpske, junačke, dok uspešno sarađuju sa sebi sličnim Albancima. Pod njihovom kontrolom nalazi se naprednjačko politikantsko udruženje „Srpska lista“, preko koje Vučić pomaže učvršćivanje državnosti albanske Republike Kosovo. Predstavnici „Srpske liste“ učestvuju u organima vlasti, zahvaljujući njima Hašim Tači je izabran za predsednika i usvojeni su mnogi zakoni i propisi koji nanose trajnu štetu Srbima. „Srpska lista“ je, između ostalog, podržala osnivanje tzv. Agencije za verifikaciju imovine. Proklamovani ciljevi, zbog kojih je navodno formirano takvo telo, predstavljaju samo pokriće za pljačku srpske imovine. U praksi, Albanac koji je uzurpirao neku srpsku kuću ili zemljište može da ode u Agenciju i podnese prijavu u kojoj sebe označava kao vlasnika. Njegova prijava će biti istaknuta na oglasnoj tabli u nadležnom sudu, recimo u Peći, Đakovici, Prištini ili gde god. Posle 15 dana, ako ne bude osporena, prijava se smatra validnom i kao takva unosi u katastar. Naravno, malo koji Srbin, posebno ako je proteran u Niš ili Novi Sad, ima mogućnost da posećuje sud i proverava da li se neko proglasio vlasnikom njegove imovine. Ako i sazna za to, mora u sudskom postupku da dokazuje svoje pravo vlasništva.

„Srpska lista“ je prošle godine pokušala da ukine srpske fakultete koji su opstali na Kosovu. Po nalogu Marka Đurića, šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, trebalo je da se formira univerzitet u okviru „zajednice srpskih opština“, koja ne postoji. Iako je i Slavko Simić, lider „Srpske liste“ pokušao da to sprovede u delo, pod pritiskom lokalnih Srba privremeno je obustavljena realizacija tog plana, uz tragikomično Đurićevo opravdanje da „nije ni znao šta potpisuje“. Da je znao i da će na tome nastaviti da radi pokazuje i zahtev da se srpsko školstvo uskladi sa kosovskim sistemom. Hteli to ili ne, Srbi će morati da obavljaju nastavu po albanskom programu ili im neće biti priznate diplome.

Kad je Vučić došao na vlast, Srbi su imali kakvu-takvu kontrolu na severu Kosmeta, gde su se održale osnovne institucije – policija, sudstvo, sistem civilne zaštite, platni promet, školstvo i zdravstvo. Potpisivanjem Briselskog sporazuma i oko 70 pratećih dokumenata, Srbija se odrekla svega toga. Vučić dedovinu u bugojanskom zaseoku Čipuljić ne da nikom, ali lako i brzo je albanskim vlastima prepustio kompletan energetski sistem, imovinu i infrastrukturu Elektro-privrede Srbije, termoelektrane i rudnike. Telekomunikacijski sistem „Telekoma“ prepustio je Albancima, zajedno s međunarodnim pozivnim brojem. Prevaru je „pokrio“ praznom pričom o tome kako ustupak nije učinjen prema Republici Kosovo, nego „geografskoj oblasti“, što god to značilo. S uverenjem da će trik lakše proći, u prištinskoj Agenciji za privredne registre prijavio je novo preduzeće MTS doo, koje ne posluje po srpskim, nego kosovskim zakonima, pri tom oročeno na dve godine, posle čega će morati da na tenderu pokuša da dobije licencu. Početkom ovog meseca Srbi su dobili prve račune tog MTS-a, i to ne u dinarima, nego u evrima, što potvrđuje da je u praksi ukinut srpski platni promet.

U opštinama sa srpskom većinom nisu organizovani lokalni izbori u okviru Srbije, već se nezakonito održavaju „privremeni organi vlasti“. Istovremeno, voljom vlasti iz Beograda, Srbi su prinuđeni da učestvuju na kosovskim izborima. I ne samo što učestvuju, nego „Srpska lista“ proglašava uverljivu pobedu, do koje je došla na isti način kao i Vučić na predsedničkim izborima – nasiljem, pretnjama i podmićivanjem. Iako je u beogradskim režimskim medijima vođena kampanja protiv Ramuša Haradinaja niko neće biti iznenađen kad upravo predstavnici „Srpske liste“ uđu u koaliciju s njegovom Alijansom za budućnost Kosova. Ako se to i ne desi, „Srpska lista“ je već učinila više štete Srbima nego sve albanske partije zajedno. U Gračanici, gde je „Srpska lista“ na vlasti, Srbi su izgubili većinu, a taj trend više ne može da se zaustavi. Uostalom, jedina mera uspeha politike koju vode vlast u Beogradu i njena kosovska filijala jeste broj povratnika. Dakle, nula. Više Srba je ubijeno prošle godine, nego što se vratilo od 1999. To pokazuje i besmisao parola o potrebi da se ne rešavaju statusna već životna pitanja. Prioritetna tema je zaista rešena, života nema, bar ne u civilizivanim uslovima.

Drugu kastu čine Srbi koji su shvatili da od Srbije ne mogu da očekuju nikakvu ozbiljnu podršku, pa su, pomireni sa sudbinom, pristali da se asimiluju u kosovsko društvu i državu. Tu opciju biraju uglavnom mlađi ljudi, koji ne žele da budu moneta za političko potkusurivanje vlasti u Beogradu i Prištini. Rasterećeni nacionalnog patosa, bez obzira na etničku i versku pripadnost, spremni su da budu prva generacija „Kosovara“, državljana nezavisne Republike Kosovo.

Transformaciju, podržanu od strane međunarodnih institucija, politički ambiciozniji i aktivniji pojedinci počeli su kroz razne nevladine organizacije. Umesto rešavanjem problema naroda kome pripadaju, oni se bave zaštitom ljudskih prava, promovišu multi-kulti društvo, LGBT populaciju i slično. Njihove aktivnosti doprinose promociji albanske Republike kao slobodne, demokratske države u kojoj manjine nisu ugrožene. Taj primer slede i mnogi drugi Srbi, koji teška srca, sa još svežim uspomenama na pogrome iz 1999. i 2004, uzimaju kosovska dokumenta. Kao „Kosovari“ mogu da računaju na pravnu zaštitu, mogu da rade, putuju i da se leče. Takvi Srbi ulaze u institucije kosovskog državnog sistema, pa čak i u tzv. Bezbednosne snage, kako se eufemistički naziva vojska Kosova. Početkom jula diplomirala je nova klasa u kojoj je bilo 57 Srba i trojica Crnogoraca, koji su položili zakletvu Kosovu.

– U skladu sa preporukama bezbednosnog sektora i u saradnji sa relevantnim institucijama radi se na transformaciji Bezbednosnih snaga u Oružane snage. Niko na Kosovu, u regionu, a ni šire, ne treba da se brine u vezi ovog prirodnog i neophodnog procesa. Siguran sam da ćete nakon transformacije, vi, pripadnici svih zajednica, nastaviti da dostojanstveno služite u interesu zaštite suverenosti Kosova, zaštite imovine i vašeg nasleđa. Vi i danas doprinosite u izgradnji i u očuvanju regionalne i globalne stabilnosti – pohvalio je podobne srpske vojnike u vojsci Kosova njihov vrhovni komandant, predsednik Republike Hašim Tači.

Svaki od tih Srba – vojnika koji će oružjem braniti suverenitet nezavisnog albanskog Kosova – sigurno je tokom sukoba izgubio nekog člana porodice, ali to ga ne sprečava da svoju budućnost gradi u saradnji sa ubicma iz UČK. Neko će njihov izbor shvatiti kao izdaju, a neko kao logičan odgovor „majci Srbiji“, koja se prva odrekla njih, pa su joj odgovorili istom merom.

Vučićeva vlast u tom smeru, kosovarskom, gura i pripadnike treće kaste, koju sačinjava sirotinja rasuta po selima. Iako ugroženi po svim nivoima – ekonomski, politički i bezbednosno – rasuti po planinama opstaju Srbi koje češće posećuju razbojničke bande nego humanitarci. Većina ostaje na svojim imanjima jer ne zna kako i gde da pobegne, a ima i onih koje održava inat, naprosto neće da odu sa zemlje svojih predaka, da napuste groblja u kojima i njih čeka zatravljeno mesto.

Vremenom, takvi Srbi će nestati. Za starije će se pobrinuti biologija, a mlađi neće imati izbora, moraće da prihvate kosovsko državljanstvo i da nacionalnu pripadnost neguju u svoja četiri zida.

U tom projektu značajnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. Kao što je SPC kroz istoriju delila sudbinu svog naroda, tako i posle 1999. traje haos u koji su se, pod političkim pritiscima, utopile i mnoge vladike. Neposredno posle bombardovanja i proterivanja oko 200.000 Srba s Kosmeta, vladika raško-prizrenski Artemije prvi je pružio ruku Hašimu Tačiju. Tada ga je Vučić optuživao da je šiptarski sluga i izdajnik srpstva. Deset godina kasnije, kad je Artemije proteran s Kosova, Vučić ga je hvalio kao poslednjeg zaštitnika srpstva, a sad je na to zaboravio i pružio podršku tzv. episkopu Teodosiju.

Što su Vulin i Đurić sprovodili na političkom nivou, to je Teodosije radio na verskom. Ucenama i podmićivanjem obezbedio je podršku za svoje ekumenističke poteze, koji u potpunosti prate smernice iz Beograda. Vernici laici mogu samo da posmatraju raskol u Crkvi, dok sveštenici i monasi spas traže u bekstvu s Kosmeta. U mnogim manastirima, gde je doskora bilo po desetak monaha, ostao je po jedan ili dva, tek da se ne ugase kandila. Nedavno, pred uskršćnje praznike, Visoke Dečane su napustila trojica monaha, ali SPC se nije ni oglasila, a kamoli da je nešto preduzela kako bi sprečila put u propast. Vučićev režim podržava taj proces, stimulišući odvajanje Crkve od naroda. Za običan svet, koji balansira na ivici egzistencije, vlast nema para, ne može da mu pomogne hranom i lekovima, ali za Teodosijeve biznis-kombinacije uvek se nađe koliko je potrebno. Po modelu koji je zaživeo u ostalim srpskim eparhijama i na Kosmetu se crkve i manastiri pretvaraju u destilerije za proizvodnju alkoholnih pića. Crkveno preduzeće „Patrijaršijska dobra“ upravlja vinogradima u Sremskim Karlovcima i godišnje proizvede oko 25.000 litara vina koje se prodaje u flašama ukrašenim grbom SPC. Trgovački rafovi u lancu „Delez“, kao i u regionu, puni su dunjevače iz manastira Kovilj, šljivovice iz Žiče, viljamovke iz Lelića, Bišnje i Sukova. Od 600 registrovanih vinskih brendova, sto potiče iz srpskih manastira. U Tvrdošu se proizvede oko 300.000 flaša vina „vranac“, „šardone“ i „merlo“.

U vinariji manastira u Visokim Dečanima godišnje se napravi oko 50.000 litara vina od grožđa iz Velike Hoče. U preduzetničkom duhu igumana-biznismena Save Janjića razvijena je i proizvodnja „manastirskog – hilandarskog“ hleba. Iako je bratstvo Hilandara izdalo saopštenje u kome se ogradilo od prodaje takvog hleba, on se i dalje prodaje s blagoslovom episkopa Raško-prizrenskog.

Pre neki dan, pod parolom „obnove svetinje“ u manastiru Banjska, kod Zvečana, obnovljena je pivara.

– Pozivam Srbe sve i svuda i sve građane Srbije da posete naše svetinje i narod na Kosovu i Metohiji da dođu i da probaju ovo fantastično banjsko pivo – rekao je Marko Đurić na otvaranju pivare.

– Kao što je nekada sveti kralj Milutin ustrojio ovu obitelj i dao sela potrebna za život ovog manastira, evo i mi u naše vreme potvrđujemo da isto delo činimo, da smo na istom putu i da ne odstupamo od zadužbinarstva naših vladara, arhiepiskopa i patrijarha koji su celu zemlju srpsku posejali svetinjama – dodao je vladika Teodosije, narugavši se i kralju Milutinu i okupljenim Srbima, koji bi se više obradovali otvaranju narodne kuhinje, nego manastirske pivare.

Tači, Haradinaj, Kurti i ostali albanski teroristi-političari ne bi uspeli tako efikasno da unište sve srpske vrednosti na Kosmetu kako je to uradio Vučić. Tokom pregovora pod patronatom Evropske unije, Albancima je dao sve što su tražili, a zauzvrat je dobio bajku o „zajednici srpskih opština“ i zagrljaje Ketrin Ešton, Johanesa Hana i Sebastijana Kurca.

Kroz istoriju, Srbija je često gubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali prvi put je jedan srpski vladar dobrovoljno i presudno uticao na utvrđivanje tuđe državnosti na toj teritoriji. Izdvajanjem Kosova iz pravnog sistema Srbije definitivno je okončan proces stvaranja albanske države. Posle toga, od Srbije niko neće i ne treba da traži priznanje nezavisnog Kosova. Posao koji su u krvi započeli teroristi UČK završio je aktuelni predsednik Srbije, isti onaj koji je pozivao u novi boj na Kosovu. Sa istom strašću uskoro će početi da poziva na promenu Ustava, kako bi se iz Preambule izbacila obaveza odbrane Kosova i Metohije, odnosno državnog integriteta i suvereniteta Srbije.

kosovo dokument

Uporedo za zatiranjem srpstva na Kosmetu, Vučić se okružio opskurnim likovima iz tog kraja. U naprednjačkom kartelu značajnu ulogu imaju Jorgovanka Tabaković, Milosav Miličković, Zoran Milojević Zelja, Dejan Kostović, kao i Zvonko Veselinović i Simo Spasić. Pored njih, u Beogradu je stasala cela plejada biznismena, krupnih građevinara i trgovaca, koji preko SNS-a dolaze do unosnih poslova, a zavičaja se sete samo kad u kafanama pevaju „ko da mi iz duše uzme Kosovo“.

Ipak, Vučiću valja priznati da je prema Srbima s Kosmeta zadržao dosledan stav, kao i prema svim građanima Srbije. Ne pravi razliku, i njih uništava jednako žestoko kao i ostale. U vreme vladavine Slobodana Miloševića opozicionari su vrteli pogrešnu mantru – na Kosovu je došao na vlast, na Kosovu će je i izgubiti. Milošević je ratovao za Kosovo, izgubio ga je, ali s vlasti je pao u Beogradu. Tim putem ide i Vučić. Njegove prevare i izdaje izazvale su trajne posledice po Kosovo, ali to će biti samo deo računa koji će mu se ispostaviti u Beogradu, na nekim sledećim izborima. Kao što je i sam najavio, moraće da preuzme odgovornost. Dok se to ne desi, Srbima je svejedno gde žive, u Prizrenu, Paraćinu ili Opovu, za njih nema budućnosti dok se ne suoče s prošlošću čiji je najmračniji simbol Aleksandar Vučić.

 

Krv tate Fatmira, Seljima ili Fahrija

Politički analitičari, psiholozi i psihijatri, baš niko ne može da objasni patološku transformaciju Vučića radikala u Vučića naprednjaka. Iako, na prvi pogled, krajnje različitih stavova po pitanju Kosova i Metohije, oba Vučića stvarala su uslove za uništenje Srba na toj teritoriji. U nedostatku racionalnih objašnjenja, kad je i medicina postala nemoćna, pojavile su se medijske spekulacije o nacionalnom poreklu Aleksandra Vučića. Pošto zdrav razum ne može da protumači njegov albanski šovinizam, usmeren protiv Srba, uzroci se traže DNK analizom.

Kako mi se zove otac? Neki Fatmir ili Seljim Seljimi? – zapitao se Vučić nedavno u jednom televizijskom intervjuu, tobož ne znajući ko je Fahri Musliu.

Prvenstveno zbog izrazite fizičke sličnosti, ali i zbog ostrašćenih antisrpskih stavova koje dele njih dvojica, poznavaoci odnosa među beogradskim novinarima starije generacije osumnjičili su Musliua da je biološki otac aktuelnog gospodara Srbije. Bez obzira na priče o bliskosti kraljice majke Angeline s tadašnjim kolegom sa RTV Beograd, ta teza deluje suviše nategnuto, pošto je Musliu pristojan čovek, gospodskih manira.

Međutim, jedan penzionisani službenik Državne bezbednosti tvrdi da je još pre dvadesetak godina, kad je Vučić privukao pažnju Službe, lično izvršio DNK analizu. Uz detaljne opise postupaka pomoću kojih je došao do Vučićevog i Musliuvog brisa, on tvrdi da su rezultati analize bili pozitivni.

Za građane Srbije i naročito Kosmeta nije ni bitno da li je to tačno. Nije bitno ni Vučiću, svejedno da li mu se otac zove Anđelko, Fatmir, Seljim ili Fahri, njegove politikantske avanture u crno su zavile milione Srba, Albanaca i drugih naroda u regionu.

knjige-oglas

ŠEF POLICIJE I NJEGOVA PORODIČNA FABRIKA PREVARA

DSC_4812

Nebojša dr Stefanović još jednom je opravdao nadimak koji ga krasi. U naletu strasti, gostujući na Pinku, dok je iznosio seriju optužbi protiv Aleksandra Rodića detaljno je opisao sebe i svoju porodicu.

– Aleksandar Rodić je od 2002. do 2015. čak 43 privredna subjekta registrovao na sebe i članove svoje porodice. Kad jedna firma mora da plati porez ili iz bilo kog drugog razloga mora da plati dažbine državi, on je preregistruje, promeni ime i nastavi izdavanje dnevnog lista „Kurir“, što je bilo potpuno suprotno zakonu – izjavio je dr Stefanović.

Treba mu verovati, malo ko se bolje od njega razume u tu vrstu prevara. Na isti način je Aleksandar Vučić, zloupotrebivši troje Stefanovića, nekoliko godina sprovodio prevarne radnje u svom dnevnom listu „Pravda“. Većinski suvlasnik izdavačkog preduzeća „Pravda Pres“ bio je Nemanja Stefanović, brat Nebojše iz Beograda. Osim što je pozajmio svoje ime, Nemanja ni na kakav način nije učestvovao u radu izdavačke kuće i njenih novina. Poslom su upravljali braća Vučić i svemoćni kum Nikola Petrović. Radili su to na isti način na koji sada gospodare Srbijom. „Pravda“ je završila u stečaju, a ni Srbija neće bolje proći.

Prve dve godine Vučićeve novine su poslovale pozitivno. Dobar tiraž i solidan prihod od marketinga stvorili su dobit, koju su vlasnici proćerdali na besmislene nagradne igre i slične egzibicije s katastrofalnim posledicama. Tokom 2009, kad su problemi nabujali, Vučić je smislio odličan model za uštedu – prestao je da zaposlenima isplaćuje platu i da plaća Štampariju „Borba“. Neki urednici i novinari su potražili bolje redakcije, dok su drugi pokušali da se štrajkovima izbore za zarađene plate. „Borba“ je blokirala račun „Pravda Presa“ i podnela tužbu za odštetu od 60 miliona dinara.

– Neka tuže, nikad neće dobiti te pare. Sami su krivi. Kad su videli da ne plaćamo račune, što nisu prestali da štampaju novine? Nisam ih ja terao da nas toliko trpe. Suze mi teku niz leđa zbog njihovih problema – mudro je procenio Vučić.

Umesto da plati dugove, primenio je isto rešenje za koje sad optužuje Rodića. U saradnji sa Duškom Vuksanovićem, operativcem u službi Stanka Subotića Caneta i aktuelnim kontrolorom „Informera“, osnovao je novo preduzeće „Pravda Plasman“. Vuksanović je imao 40 odsto, a Ana Stefanović, supruga dr Sline, 60 odsto vlasništa u novoj firmi. Istovremeno, Vučić je Anu postavio za direktora „Pravda Presa“.

img282

Pošto je račun „Pravda Presa“ bio u blokadi, prihod od prodaje i oglasa uplaćivan je na račun „Pravda Plasmana“. U prevarne radnje Vučić je uvukao svoje lažne političke protivnike i prave logističke i finansijske sponzore Miodraga Rakića i Dragana Đilasa. Iako su znali da vrše krivično delo, Grad Beograd i „Telekom“ su „Pravda Plasmanu“ plaćali reklame koje su objavljivane u novinama čiji je izdavač „Pravda Pres“. Pored svega, Canetov multimedijalni prevarant Vuksanović napravio je paramarketinško odeljenje „Pravdashop“, koje je, mimo zakona, u „Pravdi“ objavljivalo svoj oglasnik. U prevarnim radnjama učestvovala je i advokatica Snežana Rakočević, tada pravni zastupnik „Pravde“, a danas predstavnik naprednjačkog kartela u Republičkoj izbornoj komisiji.

img281

Prevare Vučićevog klana nikada nisu kažnjene. „Pravda“ se ugasila sama od sebe, a njeni zvanični i nezvanični vlasnici preuzeli su vlast u državi. U skladu sa svojim karakterom, bahato optužuju svoje medijske i političke protivnike za ista krivična dela koja su i sami izvršili. Nije neka uteha, ali ostaje nada da će se kad-tad neko setiti da i njih, kao što su se oni sada setili Rodića, pozove na odgovornost.

PS

Nebojša dr Stefanović je u istom intervjuu na Pinku osuo drvlje i kamenje na Miroslava Miškovića, optužujući ga da pruža finansijsku podršku Rodiću. Upravo zbog toga treba proveriti informacije koje tvrde da je Mišković po Vučićevom nalogu platio dug „Pravde“ prema Štampariji „Borba“.

knjige-oglas

 

Ko je ko u novoj Vladi: ROBIJAŠI, KRIMINALCI, NARKOMANI…

brnabić vlada

Da bi se procenila inteligencija vladara dovoljno je samo pogledati ljude kojima je okružen. Primenjena u aktuelnoj srpskoj političkoj praksi, ta Makijavelijeva deviza raskrinkala bi ne samo inteligenciju, nego i karakter vladara Aleksandra Vučića.

Koliko je pametan vidi se po nesrećnicima kojima je dodelio ministarske funkcije. U Vladi, trećoj u tri godine, uspeo je da okupi gomilu robijaša, nedokazanih kriminalaca, narkomana, prevaranata i sebi nalikih moralnih kreatura. Među 22 člana Vlade gotovo da nema nijednog koji se nije ogrešio o zakone, ili on ili neki član njegove porodice. Iza svakoga se vuče neki korupcionaški rep, čiji tragovi su ostali u novinama, umesto u nadležnim sudovima. Pripadnici te parazitske kaste, bez obzira na ideološke i lične razlike, ujedinjeni su pohlepom i strahom da će kad-tad morati da odgovaraju za sve što su činili. Okupljeni na gomilu, svaki od njih predstavlja detalj u sablasnoj slici Vučićeve diktature.

Na vrhu piramide zla nalazi se, naravno, njen tvorac Aleksandar Vučić. Njegova privatna biografija i politička karijera izgledaju kao romansirana verzija Krivičnog zakonika. Teško je pronaći zlodelo koje nije izvršio. Sve je tu – veleizdaja, prevare, zloupotreba službenog položaja, sve… U avanture je uvukao i rođenog brata Andreja. Iako zvanično ne učestvuje u raspodeli vlasti, Andrej Vučić raspolaže istom količinom moći i uticaja kao i stariji brat. Kako koristi taj status vidi se u brojnim aferama, od fantomske firme „Asomakum“, „Franša“, zemljišta u Sremu i Bačkoj, „Vršačkih vinograda“, „Beograda na vodi“, spletki s pasošima… Andrej je svakakav, ali nije naivan, zna da će jednom morati da odgovara za sve što mu se stavlja na teret, zato je na vreme počeo da se raspituje za azil u Rusiji. Na zapad ne može, s te strane će doći računovođa da svede konačni saldo, pa mlađi bata mudro priprema teren za transfer u Moskvu, u komšiluk Mire i Marka.

Pre nego što dođe vreme da pakuje pinkle i beži iz Srbije, Andrej će morati, kako bi sva vlast ostala u krugu porodice, da obavlja dužnost nezvaničnog predsednika Vlade Srbije. Da bi mu posao bio lakši, na mesto premijera postavljena je Ana Brnabić, osoba sporna po svim linijama. Iako dobar deo prosečnih srpskih glasača neće imati razumevanja za njeno nacionalno poreklo i seksualnu orijentaciju, ona ima mnogo ozbiljnijih nedostataka za obavljanje funkcije predsednika Vlade. Pristupnicu Vučićevom dvoru dobila je pre dve godine, kad je svedočila u korist svemoćnog kuma Nikole Petrovića. Kad su Lidija Udovički, supruga Marka Krandala, vlasnika američke kompanije CWS, tadašnji ambasador Majkl Kirbi i predsednik DS-a Bojan Pajtić tvrdili da je Petrović tražio dva miliona evra kako bi omogućio toj firmi da posluje u Srbiji, Brnabićka je, s pozicije direktorke jednog od sektora CWS-a, demantovale navode o reketiranju. I, eto nje na ministarskoj funkciji, a njenog brata Igora u prilici da, bez obzira na sukob interesa, sklapa unosne poslove s državom.

Većina Srba neće zameriti Ani Brnabić preteranu sklonost ka alkoholu, iako nije baš prihvatljivo što pijana vozi. Problem je što će je sudije zaštiti od zakona. Upravo na dan kad je izabrana za novog gej-premijera, protiv Brnabićke je krivičnu prijavu podneo Srđan Nogo, narodni poslanik iz pokreta Dveri.

brnabić ana kriv prijava

– Ana Brnabić je izvršila dva krivična dela. Prvo i najozbiljnije je sastavljanje netačnih biračkih spiskova, a drugo je zloupotreba službenog položaja. Jedinstveni birački spiskovi formirani su još 2012, kao određeni eksperiment. I još tada se pojavila sumnja da veliki broj upisanih birača niti živi u Srbiji, niti glasa, a mnogi su čak i umrli. Jedinstveni birački spisak zaključuje ministar državne uprave, a na poslednjim izborima to je upravo bila Ana Brnabić. Dakle, ona je lično zaključila Jedinstveni birački spisak, svojim potpisom i pečatom ministarstva i ona je odgovorna za sve nepravilnosti.  Ona je još tada postavljena da završava prljave poslove Aleksandra Vučića – navodi se u krivičnoj prijavi koja će uskoro biti odbačena kao neosnovana.

Vučiću su potrebne marionete poput Brnabićke, kompromitovane i beznačajne, lake za upravljanje. Potrošiće je za tri do šest meseci, u zavisnosti od procene kad će mu više odgovarati raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Bolju žrtvu nije mogao da nađe. Za Brnabićkom niko neće zakukati, a i ona će morati da ćuti i trpi.

Iz istih razloga već dugo ćuti i trpi Nebojša Stefanović. Umesto da bude predmet policijske obrade, dobio je drugi mandat na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. Trenutno, lepo mu je, zaštićen je od istrage za saučesništvo u fantomskom rušenju u Savamali, zloupotrebe službenog položaja i drugih krivičnih dela. Ne mora da objašnjava kako je plagirao doktorat, a ni da dokazuje poreklo imovine.

Ni Nela Kuburović, tzv. ministarka pravde, ne mora da objašnjava zašto je u zatvorskoj bolnici umro čovek koji je osuđen zbog sms poruka u kojima je pominjao Njegovu Bolesnu Ekselenciju. I njeni prethodnici na toj funkciji, posebno Nikola Selaković i Snežana Malović, zaslužili su mesto u istoriji beščašća, ali tek u Kuburovićkinom mandatu došlo je do istorijskog pomirenja organizovanog kriminala i pravosuđa.

Taj zločin nad pravdom personifikuje Zlatibor Lončar, ministar zdravlja. Karijeru, koju je uspešno gradio u Šilerovoj ulici, u punoj meri razvio je tek u Vučićevom okruženju, u poslovima sa kumovima Nikolom Petrovićem, Aleksandrom Đorđevićem i Petrom Panićem.

U vreme „Sablje“ Lončar je bio osumnjičen za saradnju sa zemunskim klanom, a kasnije, na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, svedoci saradnici Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, optužili su ga da je bio plaćenik Dušana Spasojevića. Nedavno su objavljene i fotografije Lončara i Spasojevića pored bazena u Šilerovoj. Ko ih je video, primetio je Šiptarev kiseo osmeh, kao da se stidi što je u lošem društvu.

Na to druženje, u raspravi o najnovijoj Vučićevoj Vladi, podsetio je lider Nove stranke Zoran Živković. U sred Skupštine najbrutalnije pretnje odmah su mu uputili Lončar, Aleksandar Martinović i Nebojša Stefanović. Širenjem laži, uvredama i pritiscima na svakog ko se ohrabri da kaže istinu, naprednjački gang neće uspeti da sakrije kriminalne tragove svojih jurišnika, može samo da odloži susret sa zakonom.

Lončar je osumnjičen za najteže zločine, ali najduži zatvorski staž zasad ima Goran Knežević, aktuelni ministar privrede. Policija je 1. oktobra 2008. uhapsila tadašnjeg zrenjaninskog gradonačelnika i njegovog saradnika Nikolu Halasa, načelnika opštinskog Odeljenja za urbanizam, pod sumnjom da su zloupotrebili službeni položaj i primali i davali mito. U istoj akciji uhapšeno je još osam pripadnika „građevinske mafije“, koji su osumnjičeni da su po unapred dogovorenim uslovima i cenama znatno nižim od tržišnih, izbegavajući zakonsku proceduru, dobijali gradsko građevinsko zemljište na najatraktivnijim lokacijama u dugoročni zakup na 99 godina, da bi ih kasnije po znatno višim cenama prodavali drugim pravnim licima.

U to vreme, kad je istragu vodilo Specijalno tužilaštvo, na čijem čelu se nalazio Miljko Radisavljević, Knežević je bio član predsedništva Demokratske stranke. Posao je obavljen perfektno, u vrhunskom stilu optužnica je montirana kako bi se eliminisala glavna politička meta, ali da pri tom ne izazove štetu stranci kojoj pripada i da za sobom ne povuče druge, jače figure. Građevinski i ekonomski veštaci na glavnom pretresu promenili su iskaz i procenili da nije oštećen gradski budžet. Sud nije utvrđivao ni poreklo 160.000 evra, koliko je pronađeno u Kneževićevom sefu. On je tvrdio da pare nisu njegove, već da pripadaju Demokratskoj stranci, čiji je bio član predsedništva, ali kasnije je zaboravio da ih vrati.

Na kraju, Knežević je oslobođen, a da nikad nije odgovarao za ostale sporne poslove, koji se pamte još iz devedesetih. Kao direktor turističkog preduzeća u okviru Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Servo Mihalj“, rasprodao je radnička odmarališta u Vrnjačkoj Banji, Promajini, Poreču, Kranjskoj Gori i Bledu. Iza tih akcija ostao je samo jedan ugovor iz 2000. godine, o prodaji zemljišta i zgrada u Baškoj Vodi za milion nemačkih maraka, ali nije poznato gde je završio novac. Nema dokaza ni kako je privatizovan „Dijamant“, koji je kasnije preprodat hrvatskom „Agrokoru“. Poznavaoci političko-poslovnih dešavanja u Zrenjaninu ističu ulogu Predraga Grgića, tadašnjeg šefa Demokratske stranke za Banat, koji je jedno vreme bio ekonomski ataše u Zagrebu. Zrenjaninska urbana legenda kaže da je Grgić jedno veče doneo Kneževiću kofer pun para. Ne zna se da li je to pomoglo Ivici Todoriću da po bagatelnoj ceni kupi fabriku ulja i kako su pare podeljene, ali činjenica je da je Grgić napredovao do funkcije šefa Republičke izborne komisije 2012.

knežević goran ugovori. s potpisom

Odmah po izlasku iz pritvora, Knežević se udomio u Srpskoj naprednoj stranci. Zahvaljujući iskustvu i karakteritikama zgodnim za ucenjivanje brzo je stekao Vučićevo poverenje. Kao ministar poljoprivrede je zabrljao s aferom oko aflatoksina, u kojoj je finansijsku štetu imao Vučićev sponzor Miodrag Kostić. Knežević je, po Gašićevom modelu, privremeno udaljen iz vlasti, a za utehu je dobio mesto u Upravnom odboru s platom od 10.000 evra mesečno, plus auto, vozača, kabinet, sekretarice, sve što vole mladi… Čim je javnost zaboravila na aferu s otrovnim mlekom, Vučić ga je vratio u Vladu.

Zatvorsko iskustvo ima i novi ministar Goran Trivan. Mnogo skromniji od Kneževića, pozicije u Socijalističkoj partiji Srbije iskoristio je da dobije stan od 150 kvadrata u centru Beograda. Javno preduzeće „Srbijašume“, u kome je bio zaposlen, platilo mu je 70 kvadrata, a ostalo je „pokrio“ preko omladinskog kampa „Karataš“, kome je Hidro-elektrana Đerdap uplatila 6,5 miliona dinara, koji su kasnije završili kod Trivana. Sredinom oktobra 2001. uhapšen je u Kladovu i procesuiran. Prvostepena oslobađajuća presuda je 2014. poništena, ali suđenje nije ponovljeno zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Usput, nije platio ni 88.000 poreza na ekstraprofit.

Gde su pare, stanovi, firme, provizije, mito i korupcija, tu su socijalisti. U vreme Slobodana Miloševića SPS je vodio naopaku politiku, koja je u crno zavila Srbiju i Srbe iz svih krajeva bivše SFRJ. Zarad opstanka na vlasti, Milošević se upuštao u pogubne ratne avanture, uništio je privredu, opljačkao građane i rasturio državne institucije. Ipak, njegove odluke su imale kakve-takve političke motive. Dačićev SPS ima veze s ideologijom koliko i Halid Bešlić sa Pavarotijem.

O vezama Ivice Dačića s organizovanim kriminalom sve se zna. I sve to Vučić zloupotrebljava da bi manipulisao s njim i njegovom partijom.

– Policiju koja je dopustila onako laganom i brzom Dačiću da pobegne iz stana s koferom punim novca i da joj kasnije postane komandant zaista treba ukinuti – govorio je Vulin 2009. godine, podsećajući na korupcionašku aferu „Kofer“, u kojoj je lider SPS-a uzeo 700.000 evra da bi omogućio da Narodna banka Srbije vrati dozvolu za rad Kreditno-eksportnoj banci.

Umesto Dačića, koga je spasao Dejan Mihajlov, prvi operativac tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, uhapšeni su direktor SPS-a Vladimir Zagrađanin i Dejan Simić, viceguverner NBS. Iako su uhvaćeni na delu, s rukama u tegli, odnosno u koferu, nije bilo većih problema za kriminalce. U februaru 2011. pravosnažno su oslobođeni optužbi za uzimanje mita, Zagrađanin je nastavio da razvija lični i partijski biznis, Simić je prvo vraćen u NBS, a pre nekoliko meseci Tomislav Nikolić ga je imenovao za svog savetnika u Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom.

– Oslobađajuća presuda u aferi „Kofer“ nije samo najveća sramota, nego i dokaz da pravosuđe u Srbiji više ne postoji – u pravedničkom zanosu je tada lelekao mladi radikal Aleksandar Vučić.

Kasnije mu se svidelo što pravosuđe ne postoji. Bez nezavisnog tužilaštva i suda Vučiću je lakše da Dačića ucenjuje dokazima o saradnji sa Mišom Bananom i Darkom Šarićem, čerupanju „Dunav osiguranja“, „Galenike“, „Srbijagasa“ i drugih javnih preduzeća koja su pala u ruke socijalista. Svestan da će iz vlasti otići pravo u zatvor, Dačić je prinuđen da trpi sva poniženja i ispunjava Vučićeva naređenja. U toj igri učestvuju i ostali paraziti iz vrha SPS-a.

Od 2004, kad se „banda crvena“ vratila u vlast, partijski prvaci bave se isključivo biznisom. Sistem su razradili do tančina, ne propuštajući nijedan detalj u zločinačkoj slagalici. Po sistemu Koza Nostre u posao su uvukli članove svojih porodica kako bi razgranali uticaj i sakrili tragove.

Kako to izgleda u praksi vidi se na primeru zamenice predsednika SPS-a Slavice Đukić-Dejanović, trenutno ministarke bez portfelja zadužene za populacionu politiku. Nežna i humana, ona koristi svaku priliku da obeća kako će se zalagati za zaštitu „ugroženih i osetljivih grupa“. U tome je već ostvarila odlične rezultate. Sina je poslala u Portugal, daleko od uticaja SPS-a, a muža zaštitila od odgovornosti za malverzacije u privredi. O tuđim porodicama se brine vršeći krivična dela.

Pre godinu i po, kad je prvi put pokrenuta hajka na „Kurir“, Đukić-Dejanović je, s pozicije direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“, prekršila Zakon o zaštiti pacijenata i omogućila objavljivanje u javnosti medicinske dokumentacije pacijenta Aleksandra Kornica. Za to krivično delo, krajnje nečasno, Đukić-Dejanović nikad nije odgovarala.

Ni njen suprug Ranko Dejanović nije odgovarao za sporne poslove, prvenstveno u firmi „Zastava elektro“ iz Rače Kragujevačke. S dvojicom ortaka, Dejanović je 2006. privatizovao fabriku i obezbedio finansijsku podršku Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Izvozio je radnike. U partnerske firme iz Slovačke i Rumunije slao je radnike iz Rače. Iz Poljske je, kao investiciono ulaganje, doneo mašine koje nikad nisu stavljene u pogon, a njihova realna vrednost je bila daleko niža od one koja je predviđena ugovorom. Krajem 2008. blokiran je račun „Zastava elektro“. Dejanovićeva firma godinu dana nije uplaćivala doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje, kao i plate, koje su i inače bile ispod republičkog minimalca.

Ogorčeni radnici tri meseca su štrajkovali, blokirali su autoput i ulaz u zgradu opštine Lapovo. Agencija za privatizaciju je prihvatila lažni izveštaj revizorske kuće „Fineks“ i odbila da postupi po zakonu i pokrene postupak za raskid ugovora o prodaji preduzeća. Podršku štrajkačima dao je Aleksandar Vulin. S namerom da se predstavi kao hrabri zaštitnik ojađenih proletera, Vulin je držao proteste pred fabrikom i junački vređao Dejanovića, bivšeg partijskog druga s kojim je osnivao JUL, tražeći od državnih organa da ga uhapse i prinude da isplati dugove radnicima. Protesti su urodili plodom, Dejanović je napustio fabriku, zbog sporne privatizacije protiv njega je podignuta optužnica, ali još nije procesuirana. Iako u medijima kuka da je nezaposlen, da sedi kod kuć, pegla i kuva ručak ženi, Dejanović je prošle godine u Beogradu otvorio restoran brze hrane „Posejdon“. U tom poslu partner mu je Živojin Stanić, javnosti poznat kao saradnik Srđana Adžemovića.

Skromni Ranko voli da svoju suprugu predstavlja kao „pravi primer poštenja Socijalističke partije“. Podjednako dobar i pošten, a i mnogo ženstveniji je Branko Ružić, potpredsednik SPS-a i novopečeni ministar, koji je od Brnabićke nasledio resor državne uprave i lokalne samouprave.

branko-ruzic-cita-politicku-fukraru

Otkad je pročitao knjigu „Aleksandar Vučić – politička fukara“, Ružić se u potpunosti identifikovao s glavnim junakom. Mimo politike nikad ništa nije radio, ali ima sve što poželi. Pošto imovinu ne može da objasni poslaničkom platom od oko 900 evra, koristi Vučićeve primitivne trikove.

– Otkud ti stan od 450 kvadrata?

– Kupio mi tata.

– Otkud ti sat od 10.000 evra?

– Poklonio mi jedan prijatelj.

Pored bogatog tate i darežljivih anonimnih prijatelja, Ružić ima i uspešnog tasta. Ljubiša Đurović je stari socijalista, dugo u vladajućim strukturama, ali uvek u senci, da ne privlači pažnju. Na njegovu nesreću, zet je nekoliko puta izjavama nervirao Vučića, pa su naprednjački bilteni povremeno prozivali Ljubišu. Čim je drčni Bane stao u zaštitu svog drugara Dragana Đurića, kriminalca koji je priznao zloupotrebe u privatizaciji Veterinarskog zavoda i protiv koga se vodi postupak za malverzacije prilikom kupoprodaje mineralnih đubriva pančevačke „Azotare“, u jednom od svojih biltena Vučić je objavio da „Ružićev tast štiti građevinsku mafiju“. Ljubiša Đurović je, prema tim tvrdnjama, zloupotrebio službeni položaj potpredsednika opštine Palilula kako bi omogućio Miletu Vekiću, vlasniku kompanije „Milvek sistem“, da nelegalno podigne objekte od ukupno 15.000 kvadrata. Gradska građevinska inspekcija nije uspela da spreči nelegalnu gradnju, Đurovićev uticaj je bio jači.

– Nijedan lokal, poslovni prostor, ni lokacija na Paliluli ne može da se dobije dok za to ne aminuje neko iz vrha opštine, među kojima je i Đurović, a ta „usluga“ košta od 5.000 do 10.000 evra za manje objekte, pa čak 50.000 do 100.000 evra za veće objekte i bolje lokacije. Najveći deo tog novca ide stranci socijalista, u čijem je vrhu Đurovićev zet – objavio je naprednjački bilten „Alo“.

Dolaskom naprednjaka na vlast u Paliluli, Đurović je ostao bez funkcije, ali zadržao je uticaj i, što mu je mnogo važnije, tužilaštvo nije sprovelo istragu optužujućih navoda da štiti građevinsku mafiju.

Dok su članovi aktuelne Vučićeve Vlade čitali tekst zakletve, stari-novi ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić nije mogao da se koncetriše. Samo je na kraju rekao – živeli! Jednako opušteno će, kad Srbija postane pravna država, stajati pred sudijom i slušati optužnicu. Dok se ostali istaknuti socijalisti otimaju o sve što im padne pod ruku, Antić kulira. Vođen boemskim navikama, ne robuje novcu. Toliko je ravnodušan da ne plaća ni kiriju, ni račune za momački stan koji je iznajmio. Ne uzbuđuje se ni kad ga podsete da mu je setra Ljiljana udata za Milana Zarubicu, lekara koji je 2003. uhapšen i osuđen na 12 godina robije zbog proizvodnje narkotika. Antić se trzne samo kad neko pomene narko-test, na narko-bosove je navikao.

Zarubica je 1995. osnovao firmu za proizvodnju lekova „Varan Hemikals“. Pod sumnjom da u nekoliko legalno registrovanih pogona u okolini Beograda pravi sintetičku drogu ekstazi, više od 400 operativaca MUP-a i DB-a početkom 2002. godine učestvovalo je u akciji koja je završena hapšenjem Zarubice i 14 njegovih saradnika. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović i šef beogradske policije Milan Obradović to su proglasili „najvećim uspehom u istoriji srpske policije“. Zarubica je završio u Zabeli, da bi 2011. MUP otkrio još tri njegove laboratorije za proizvodnju tableta amfetamina, koje su, navodno, bile namenje za tržište u Australiji.

Šta se dešavalo i da li je Antićev zet zaista narko-bos razjasniće sud u Strazburu, koji je prihvatio predstavku u kojoj je Zarubica istakao da mu u Srbiji nije bilo omogućeno pravično suđenje. Nije mu dozvoljeno da dokaže poreklo svog novca, pa mu je s računa u srpskim i švajcarskim bankama skinuto 10 miliona dolara, a sud je u presudi iskoristio dokaz koji je ranije izuzet iz spisa jer je nezakonito pribavljen, što ukazuje da je ceo postupak montiran.

Antić se nije izjašnjavao o tom slučaju. Protiv njegove sestre Ljiljane, koja je suvlasnik firme „Varan Hemikals“, Tužilaštvo za organizovani kriminal nije vodilo istragu. Beogradsko Prvo tužilaštvo podiglo je optužni predlog protiv nje zbog netačnog iznosa sniženja cena u butiku čiji je vlasnik. Inače, u tom butiku je svoju modnu liniju 2011. godine predstavila i Ana Nikolić, pevačica i tadašnja intimna prijateljica Rodoljuba Radulovića, poznatijeg kao Miša Banana, koji se godinama nalazi u bekstvu.

Možda Antić nema nikakve veze sa svime što se stavlja na teret njegovog zeta, ali njegovi drugovi kažu da mu se oči zacakle čim čuje reč – ekstazi. Kao i Aleksandru Vulinu.

Za razliku od svih kolega iz aktuelne Vlade, novi ministar odbrane je jedini robijao iz političkih razloga. U leto 2003, posle dve i po godine bežanja pred haškom poternicom, u svom stanu u beogradskom naselju Cerak uhapšen je pukovnik Veselin Šljivančanin. Iako Šljivančanin nije pružao otpor prilikom hapšenja, policija je imala pune ruke posla s demonstrantima koji su opkolili zgradu i izazvali sukobe u kojima je povređeno 46 pripadnika MUP-a. Patriote, njih više od hiljadu, koji su pokušali da spreče hapšenje Šljivančanina, predvodili su Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin. Vučića, uplakanog od suzavca, primetili su samo novinari kojima je, kad je sve prošlo, davao patetične izjave. Dok je on mitingovao, Vulin je uhapšen i ekspresno osuđen na mesec dana zatvora zbog remećenja javnog reda i mira. U Centralnom zatvoru delio je ćeliju s Momčilom Mandićem, bosanskim tajkunom, koji je tamo smešten još u vreme „Sablje“.

– Ne priznajem vaš nenarodni sud, priznajem samo sud svoje partije – rekao je tada Vulin, imitirajući jednog od svojih idola, druga Tita.

Kasnije se promenio, pa novom Titu, Vučiću, izigrava Reksa. Otkad se stavio na raspolaganje Njegovoj Ekselenciji Aleku, Vulin je umešan u nekoliko afera, ali na odgovornost će biti pozvan tek kad se Srbija oslobodi naprednjačke tiranije.

U normalnoj, pravnoj državi na sudu bi morao da odgovara i Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a i ministar bez portfelja, zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća, koji je u izbornoj kampanji 2016. izvršio više krivičnih dela, šireći paniku i otvoreno iznoseći pretnje da „penzioneri ne čekaju poštara ako ne glasaju za Vučića“. No, u Vučićevom kalifatu sve je moguće, pa i da ministarka pravde Nela Kuburović vrši pritisak na sudije i pravosudni sistem stavlja na raspolaganje familiji na vlasti.

U razvijenim zapadnim demokratijama, ma koliko to izgledalo licemerno, postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju uspon političara koji su kompromitovani. Ko god je povezan sa kriminalom, lično ili preko bliskih rođaka ili saradnika, automatski biva diskvalifikovan s političke scene.

U Srbiji to pravilo ne važi. Naprotiv, veze s mafijom ovde predstavljaju garanciju uspeha. Ko ne veruje, neka pogleda Rasima Ljajića.

„Brat Rasim“ uskoro će proslaviti punoletstvo učešća u vlasti, punih 16 godina sedi u vladi. Pošto je njegova izborna jedinica u američkoj ambasadi, bio je podoban svim premijerima, od Đinđića i Koštunice, pa do Vučića i njegove marionete Brnabićke.

– Nemam dokaza da je Rasim Ljajić mafijaš, ali zna se da je političku funkciju koristio da štiti svog rođenog brata Esada, zvanog Kero. Zna se da je Kero, svaki put kad bi bio hapšen, umesto advokata zvao brata Rasima, koji mu je omogućavao da ekspresno bude pušten na slobodu – tvrdio je Vučić pre nego što mu je naređeno da Ljajića zadrži u vlasti.

esad ljajić

Esad Kero Ljajić je još 1991. godine u Beogradu osuđen zbog trgovine drogom. Na suđenju se držao junački, preuzeo je odgovornost na sebe i tako zaštitio narko-bosa za koga je radio, Jevrejina s turskim državljanstvom. Posle odslužene trogodišnje zatvorske kazne nagrađen je povlasticom da heroin iz Turske prodaje na bogatom londonskom tržištu. Kero je u Novom Pazaru napravio čvrstu mafijašku mrežu u kojoj se nalazio i Hikmet Hajrović, koji je, kao i njegov šef, prilikom hapšenja, još dok je vitlao pištoljem, znao od koga da traži pomoć. „Zovite mi ministra Rasima Ljajića“, govorio je Hajrović, što je novopazarske političare, policajce i kriminalce ubacilo u dilemu – čija je droga i laboratorija za preradu heroina, koju je MUP zaplenio.

Kao i Rasim, i Kero je znao da sklapa najčudnija prijateljstva. I u Sandžaku su se čudili pričama o tome kako Kero, svaki put kad dođe u Beograd, svrati kod Arkana na kahvu. Da u tome ima istine potvrđuje i činjenica da je Kero bio na Arkanovoj sahrani. Takođe, govorilo se da Karićima pozajmljuje velike sume novca, naravno na kamatu. Početkom 2002. godine, optužen je za pokušaj ubistva dva čoveka, pa se neko vreme skrivao od policije. Poternica je ukinuta na nečiju intervenciju iz tadašnje vlade.

Krajem marta 2003, u jeku akcije „Sablja“, u Novom Pazaru je uhapšeno tridesetak kriminalaca osumnjičenih da su saradnici zemunskog klana. Među uhapšenima je bio i Esad Ljajić.

Tri godine kasnije, dok je radio u svojoj laboratoriji za preradu narkotika, Ljajić je umro. Obdukcija je utvrdila da je smrt nastupila usled gušenja otrovnim hemijskim supstancama. U Novom Pazaru se verovalo da do tragedije nije došlo slučajno, Ljajićevom nepažnjom, već da mu je neko zamenio boce sa kiselinom. Policija, tužilaštvo, sudovi, pa i mediji, tako dobro su zataškali ceo slučaj da se ne zna ni gde je nestala cela laboratorija.

Rasim Ljajić se nije izjašnjavao o liku i delu svog brata. Nije ni morao, bez obzira na mafijaške delatnosti svog brata, Rasim će ostati konstanta u srpskoj vlasti sve dok Srbija ne postane pravno uređena država.

Kakva je Vlada, takva je Skupština i kompletna vladajuća nomenklatura. U poremećenom sistemu vrednosti ne postoje ni zakoni, ni moralni principi koji bi sprečili kompromitovane pojedince da preuzmu poluge vlasti. U normalnoj državi ne bi moglo da se desi da ministarsku funkciju dobije osoba poput Jadranke Joksimović, čiji brat Aleksandar je osuđivan na zatvorsku kaznu, da bi po usponu SNS-a na vlast njegova krivična evidencija bila diskretno očišćena. U normalnoj državi poslaničke mandate ne bi mogla da dobije Milanka Karić, čiji muž je, pod optužbom da je opljačkao budžet Srbije za 60 miliona evra, deset godina bio u bekstvu. Civilizovani svet ne poznaje primer kakav personifikuje Muamer Zukorlić, koalicioni partner naprednjačkog kartela, koji učestvuje u zakonodavnoj vlasti, a bahato krši zakone, sav ponosan što mu niko ništa ne može.

Kompromitovani paraziti raširili su se po svim državnim institucijama, jednako u policiji i pravosuđu, kao i u sportu. Dok je tako, Srbija nije država nego ratni plen pohlepnih kriminogenih politikanata. Bolest je uzela maha, ali lekovi postoje – zakon o poreklu imovine i lustracija. Za razliku od prosečnih građana, koji odlično znaju otkud im svaki dinar, malo koji političar bi mogao da objasni kako je s platom od hiljadu evra uspeo da nagomila kuće, stanove, automobile, satove, tompuse, ljubavnice… Zar je moguće da svi imaju, kao Vučić, očeve koji im pozajmljuju stotine hiljada evra za kupovinu stana, a pritom i sami, od penzije, uspevaju da uštede za 500 stambenih kvadrata u Beogradu. Ili imaju prijatelje, kao Siniša Mali i Branko Ružić, koji im poklanjaju po 60.000 evra godišnje za školovanje dece ili skupe „rolekse“. Umesto tih bajki, pravim istražnim organima, zainteresovanim za istinu i pravdu, morali bi da ponude mnogo čvršće dokaze porekla imovine. Ili da u zatvorskim ćelijama kukaju što im je oduzeto sve što su stekli nezakonitim postupcima. Tek kad se to desi, Srbi će dobiti šansu da stanu u red civilizovanih naroda.

knjige-oglas