Скочи на садржај

VELIMIR ILIĆ intervju MRTVACI IZGLEDAJU BOLJE OD VUČIĆA

Velimir-Ilić-Medija-centar

Režimski mediji vode brutalnu kampanju protiv Velimira Ilića. Predsednik Nove Srbije nema dileme, zna da hajku predvodi glavni urednik svih naprednjačkih novina i televizija Aleksandar Vučić. U intervjuu Magazinu Tabloid, Ilić govori o uzrocima njihovog sukoba i Vučiću poručuje: „Nesrećo jedna, došao ti je kraj, sve što radiš obiće ti se o glavu!“

MT: Zašto je sad pokrenut ovaj udar na Vas?

ILIĆ: Kad smo napustili koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, Vučić je izvršio udar na Novu Srbiju. Pretrpeli smo otimanje članstva i funkcionera, ucenjivanje poslanika, sve vrste pritisaka i pretnji. Sad je došao red na mene. Montiraju mi sudske postupke, angažovali su javne izvršitelje, pa na kraju i medije, koji o meni objavljuju najvulgarnije gadosti, da se normalnom čoveku digne kosa na glavi kad to pročita.

MT: Zašto sad?

ILIĆ: Pokušao je na sve načine da me kompromituje i uplaši. Nije uspeo. Sad vidi da ne može ni da me uništi, zastraši i kupi. Shvatio je da sam odlučan da ga oborim s vlasti, da ću ići do kraja. To je moj životni cilj. Zato udara na mene. Nekad sam poštovao to što je Vučić stalno potencirao da štiti svoju porodicu, da ne dozvoljava da mrlja padne na njegovu decu. Šta je s našim porodicama? Kako je meni kad mi deca čitaju one gadosti u Kuriru, koje prenosi Pink? Imam petoro dece, šestoro unučića, četiri zeta… Oni čitaju gluposti o tome kako noći provodim sa starletama, koje plaćam 500 evra… Iz Kurira mi otvoreno poručuju da ih tužim, platiće presudu i sutra će me opet staviti na naslovnu stranu, baš ih briga. Iza toga stoji Vučić, ništa u medije ne ide bez njegovog znanja i odobrenja. Da ima malo stida, pozvao bi te urednike i rekao im da ne pišu te prljavštine, neka me napadaju zbog politike ili bilo čega što smatraju spornim u mom javnom poslu, ali ne ove bljuvotine.

MT: Možda je ljut što mu pominjete brata Andreja?

ILIĆ: Šta sam rekao, a da nije tačno? Sve se zna, svi papiri postoje. Svi znaju kako Andrej registruje firme, pa, kad treba da plati porez, neko mu ukrade identitet. Pominjao sam i to da njegov otac vrši inspekcije u firmama, ali nikad nikoga nisam klevetao i vređao. Sve se to zna, Srbija je jedno veliko selo u kome ništa ne može da se sakrije. Znam da Aleksandar Vučić ima tešku prošlost i mnogo ožiljaka. Čuo sam o njemu svašta, pa to nisam zloupotrebljavao u medijima. Čuo sam da mu je otac Šiptar, da mu je žena donela dete u miraz i predstavila ga kao svoju sestru. Čuo sam još mnoge stvari o njemu, njegovoj sadašnjoj ženi, bratu i kumovima, ali ćutao sam, nisam hteo da mu vređam porodicu. A, on po mojoj porodici gazi, piša po njoj. Da li je on normalan? Šta on misli? Najljigavije i najpokvarenije bruka mene, čoveka domaćina, koji ima stotine grobova u Srbiji. Imam šest stričeva i tri tetke, mi smo ogromna porodica, a vređa nas đubre koje nema nijedan grob u Srbiji, tikva bez korena.

MT: Vučić je vodio kampanje i protiv drugih opozicionara, ali ni protiv koga ovako prljavo. Čime ste mu se toliko zamerili?

ILIĆ: Uplašio se, zna da imam sve papire koji će oterati Zoranu Mihajlović u zatvor zbog krađa koje je izvršila, a u kojima je on saučesnik. Lično sam ga obavestio o svemu tome, predao mu dokumentaciju i krivičnu prijavu koju sam podneo protiv Mihajlovićke. Ona je poništila regularan tender na kome je posao izgradnje Moravskog koridora dobila jedna kineska kompanija, da bi kasnije, bez tendera, potpisala 300.000 evra skuplji ugovor sa američkom firmom, čime je nanela štetu državi. Imam sve dokaze o pljački 24 miliona evra na Koridoru 10. U izgradnju tog auto-puta bilo je uključeno nekoliko firmi iza kojih su stajali Milorad Dodik, Andrej Vučić i Zoranin muž Vlada Atanacković. Kad su se posvađali oko para, Zorana je formirala državnu komisiju u kojoj su se našli državni sekretari i pomoćnici u njenom ministarstvu. Komisija je utvrdila da je po dva puta uplaćivan avans i da su plaćeni radovi koji nikad nisu izvedeni. Nestalo je 24 miliona evra. Sve piše u tom izveštaju, koji i ja posedujem. Zna se da su te pare prebačene na Kipar, zatim na Emirate, pa nazad u Srbiju, u „Beograd na vodi“. Eto kako je novac opran i investiran u „Beograd na vodi“. Vučić sve radi tako, prebacuje pare, mulja i vara. To namerava i sa ovim famoznim investicionim planom od 12 milijardi evra, koliko želi da opere na izgradnji metroa, kanalizacije, osam stadiona i svim ostalim što je najavio. To nisu čiste investicije, već klasična pljačka. Sve će da radi bez tendera, a tragove će pokušati da sakrije tako što će ugovore označiti kao državnu tajnu. Uostalom, Zorana Mihajlović to javno priča. Kaže: „Međudržavni ugovori nisu dostupni javnosti“. Kako može da mene zadužuje, a da ja ne smem ni da znam zašto i koliko? Zbog takvog načina Vučićevog poslovanja i odnosu prema javnim resursima napustio sam koaliciju i odlučio da se borim protiv ovog pogubnog režima.

MT: Šta je, konkretno, prevagnulo da prekinete saradnju s Vučićem? Nekad ste ga hvalili.

ILIĆ: Jesam, u početku, dok je bio normalan. Od hapšenja Miškovića, kad je sebi podigao rejting, to više nije isti čovek. Smotali su ga u kandže, pa se potpuno izgubio. Od tada ga zanima samo vlast. Vlast, vlast i vlast.

MT: Kad ste shvatili da je đavo odneo šalu?

ILIĆ: Koaliciju nisam pravio s Vučićem, nego s Tomislavom Nikolićem. Pobedili smo i došli na vlast, a onda su mi neki stranci, u Vašingtonu i Tel Avivu, rekli da je Nikolić samo jednokratno upotrebljen i da će biti izbačen iz igre na prvoj krivini. Onaj “visoki”, kako su zvali Vučića, nije imao snagu sam da pobedi na izborima, pa su morali da angažuju Nikolića, ali da na njega ne računaju, jer nije prihvatljiva njegova nacionalna opcija. Srbija mora da ostane na liniji “Evropska unija nema alternativu”, koju je forsirala Demokratska stranka. Stranci su samo promenili glavnog igrača, a sve drugo je ostalo isto. Zaista, dogodilo se sve što su mi rekli. Vučić je doveo novu ekipu saradnika, koji su zainteresovani samo za svoje poslovne kombinacije. Da je neko osnivačima SNS-a rekao da će neka Ana Brnabić da bude postavljena na mesto premijera, mislim da bi pali u nesvest. Ni oni ne bi glasali za SNS, a kamoli običan narod. Kad sam video u kom smeru to ide, shvatio sam da mi tu nije mesto. Uvek sam birao društvo, nisam hteo da pristajem na sve samo da bih bio u vladi. Kad sam video kakav šljam je Zoran Đinđić uzeo u vladu, odbio sam njegov poziv, ne volim da budem u nekom brlogu. Kasnije sam prihvatio da uđem u vladu Vojislava Koštunice i bio sam najbolji ministar, to su pokazale sve ankete. U vladu Borisa Tadića i Ivice Dačića nisam hteo, procenio sam da će izvršavati naloge Evropske unije i uništiti Srbiju, što se i dogodilo. Taj posao je nastavio Vučić, zato sam odlučio da napustim koaliciju, pređem u opoziciju i učinim sve što mogu da ga smenim s vlasti.

MT: Kako je izgledao vaš razlaz? Kako je on to prihvatio?

ILIĆ: Nije mu se svidelo što sam odlučio da izađem iz vlade, žuljalo ga je to. Godinu i po dana odbijao je da potpiše raskid radnog odnosa, vodio me da radim u vladi, a nisam primao platu. Molio sam ih: “Ljudi, vratite mi radnu knjižicu, ne radim u vladi”. Slao mi je svoje saradnike, da me nagovaraju da popustim i prihvatim neku od njegovih ponuda.

MT: Šta Vam je nudio?

ILIĆ: Imao je nekoliko ideja, ali nijednu nisam hteo da prihvatim. Kad sam mu rekao da više neću da učestvujem u vlasti jer sam čuo da dovodi Anu Brnabić, prvo u ministarstvo, da bi joj kasnije prepustio mesto premijera, on mi je rekao da biram šta hoću da radim. Prvo mi je ponudio da budem ministar, ali da ne petljam oko tendera. “Situacije će ti donositi Nikola Petrović. On će, s ovim mojima, sve da odredi, ko su izvođači i podizvođači, koliko i kad treba da im se plati. Kao ovlašćeni ministar, ti samo puštaj pare, a kome ide i ko šta radi, baš te briga”, rekao mi je. Hvalio me da sam odličan inženjer, odličan operativac. Naravno, odbio sam ga. Nema šanse da drugi uzimaju pare, a ja da im to potpisujem. Ja plaćam, moj potpis na ugovorima i računima, a Zorana Mihajlović da vodi poslove i slika se. Nema šanse! Posvađali smo se. Kasnije me opet zvao, da mi ponudi da vodim Koridore Srbije. Ista priča, oni da pljačkaju, a ja da to potpisujem, pa da kasnije idem na robiju. Rekao sam mu: “Vučiću, da li si ti normalan? Kakav crni direktor? To može da prihvati samo neka budala, koja će izvršavati sve što joj narediš. Hajde da se mi pozdravimo…” Eto, prihvatio je Zoran Babić. Sad se vidi kakvi su rezultati njihovog rada. Meni nije pala ni cigla, a njima se ruši celo brdo, puca asfalt, ginu ljudi. Briga njih, oni samo lažu i kradu. Vučić misli da je genijalan putar, a nit ima pojma, nit dozvoljava stručnjacima da rade. Sad najavljuje još pet auto-puteva. Izgradnja auto-puta je skupa investicija. Da bi bio održiv, auto-put mora da ima osam hiljada vozila dnevno, da bi se od putarine plaćalo održavanje vertikalne i horizontalne signalizacije, rasvete i sve ostalo. Samo Ibarska magistrala i Moravski koridor ispunjavaju taj uslov. Vučića to ne zanima, on gleda samo da se firme njegovog brata i kumova ugrade u poslove. Zorana priča da je napravila 300 kilometara puta. Gde? Kod Grdeličke klisure, za šest godina, urađen je samo 21 kilometar, dakle ni četiri kilometra godišnje. Na deonici Ljig – Obrenovac izgradi se 10 km godišnje, na Koridoru 10 prosek je 8 km godišnje. Gde je to urađeno 300 km? Pravio sam mostove na Dunavu i Savi, tunele i auto-puteve, uradio sam deset puta više nego Zorana Mihajlović, a ona sad kaže da se ranije ništa nije radilo. Uništili su celu Srbiju.

MT: Da, jesu. Uspešni su samo u uništavanju.

ILIĆ: Da, potpuno su ugasili industriju. Srbija je nekad imala i ministarstvo industrije, danas nema ni ministarstvo, ni industriju. Upropašćena je i poljoprivreda. Zamislite, Srbija uvozi meso iz Hrvatske. Toliko su oborili cene da se više ne isplati proizvodnja mesa i mleka. Plodna zemljišta su obrasla u korov, stvara se parlog. U selima su ostali samo starci, koji nemaju kud. Sve mlado, koje može da radi, beži iz Srbije. Ljudi ovde nemaju uslove za normalan život, pa napuštaju svoju zemlju i idu da beru voće po Evropi, rade u staklenicima u Holandiji, Belgiji, Češkoj ili Italiji. Odlaze lekari i inženjeri. Nema više ni šofera, varioca, majstora. Pukla mi je cev u kući, nisam mogao da nađem vodoinstalatera. Svi su otišli, a nekad ih je bilo sto.

MT: Šoferi i automehaničari, koji nisu pobegli, sad su ministri i direktori.

ILIĆ:  Tačno. Autolimari su kupili diplome i postali gradonačelnici ili ministri. Pa, pogledajte sastav vlade, biće vam jasno kakvo ludilo je Vučić napravio. Zubar vodi turizam, ekonomista saobraćaj, a pravnik poljoprivredu. Nema nijednog inženjera. Poslednji inženjer u vladi bio sam ja. Sad Zorana oduzima licence projektantima iz Inženjerske komore. Ona ne zna ništa o tim poslovima, ali ima moć da uništava struku. Zemlja bez inženjera je kolonija, sirovinska baza, a ne država. Vučiću sam objašnjavao kako je Belorusija rešila probleme u kojima je bila, a koji su vrlo slični našim. Lukašenko je skupio inženjere i rekao im da se organizuju, naprave plan za oporavak privrede, dobiće kredite i sve što treba. Neka rade šta znaju, ali za godinu dana Belorusija više ne sme da uvozi traktore, meso i poljoprivredne proizvode. Napravili su najbolji traktor u Evropi, imaju odlične kamione i autobuse. Državna razvojna banka je finansirala privredu i danas je to uređena, ozbiljna država u kojoj nema nezaposlenosti, industrija se razvija, a nema neobrađenih poljoprivrednih površina. To je moguće kad se ima plan za obnovu države, a ne, kao kod nas, za pljačkanje države.

MT: Ovde, s ovom vlašću, nije moguća obnova.

ILIĆ: Moramo potpuno da promenimo organizaciju države. Ovde pedesetak ljudi po dve-tri decenije ne izlazi iz vlasti. Upropastili su sve što su mogli, a još su tu, vladaju. Otac svega nakaradnog u Srbiji bio je Miki Rakić. On je stvorio Borisa Tadića, da bi, preko obaveštajnih službi s kojima je sarađivao, napravio Aleksandra Vučića i doveo ga na vlast. Vučić je doveden da se ništa ne bi promenilo, da se Srbija ne bi oporavila. U vrh vlasti uveo je Anu Brnabić, koja je još u NALED-u uništavala državu. Zadržao je sve ljude Mlađana Dinkića. Dinkićev šef kabineta Ivica Kojić, sad je Vučićev šef kabineta. Tu su Siniša Mali i Zorana Mihajlović. Tu su i kadrovi iz vremena Slobodana Miloševića, od Ivice Dačića i Aleksandra Vulina do Željka Mitrovića i Peconija, velikih televizijskih magnata. Tu su Beba Popović, Vučićevi kumovi i svi ostali, koji su godinama rasturali ovu državu. Oni su rak rana ovog društva. To mora da se potpuno demontira i da se postave temelji jedne nove, ozbiljne države.

MT: Kako da se to uradi? Kako da se obori Vučić?

ILIĆ: Bilo bi dobro da se to uradi na izborima. Vučića podržava jedna četvrtina građana, a tri četvrtine ga organski ne podnose. U takvim okolnostima, on ne može da opstane na vlasti. Potrebno je da stalno vršimo pritisak na ulici. Pošto mediji nisu slobodni, moramo da dođemo do ljudi na ulici, preko društvenih mreža, na sve načine. Imamo mnogo kvalitetnih ljudi, ali oni beže od politike, ne žele da ih Vučić provlači kroz blato svojih medija, da ih šutira i maltretira. Ozbiljni ljudi, od struke i nauke, ne žele da prolaze kroz ovo što preživaljavamo ja i mnogi drugi koji se suprotstavljaju režimu.

MT: Kako da se ljudi oslobode straha? Posebno posle gašenja protesta.

ILIĆ: Protesti će ponovo početi, narod ne može da trpi ovu vlast. Opozicija mora da dozvoli narodu da iznedri nove vođe, ljude kojima može da se veruje. U Srbiji nema demokratije, vlast krade izbore, mediji su blokirani, kriminal i korupcija rastu, imamo milion problema, a opozicija nikad slabija. Savez za Srbiju ima podršku 11 odsto birača. Pa, kako to? Na proteste izađe ceo Beograd, ali neće da glasa za te lidere. Narod traži nove, nekompromitovane ljude. Mi, koji smo dugo na političkoj sceni, moramo da pomognemo da se stvore uslovi za to. Ne može, bre, više ovako. Mene ne zanima vlast, ne želim da budem ni ministar, ni premijer. Hoću da pomognem savetima, da ne ponavljamo stare greške. Znam ko su najbolji inženjeri i ekonomisti, koji mogu da pokrenu Srbiju. Meni ne treba funkcija, nego ozbiljna država, sa institucijama koje rade, s parlamentom u kome se donose odluke, s vladom koja se brine za državne i nacionalne, a ne za privatne interese raznih kumova i braće. Vučić se toga plaši, zato pokušava da napravi svoju opoziciju. Zamislite, ministarstvo pravde pravi ravnogorski i monarhistički pokret. Toga nema nigde. Monarhiste mu vodi neki Žika iz Sombora, gde nikad nije postojao nijedan monarhista. Glavni na desnici je neki Miša Vacić, koji vodi neku tajnu policiju. Vučić ih sve podmićuje. “Zavetnici” su po Beogradu urlali protiv njega, kritikovali ga i napadali. Sad, kad su se dogovorili, sve je rešeno, super im je Vučić. Tako je i sa Čedom Jovanovićem, Čankom, muftijom, svi ga hvale. Ovde mora da se sprovede lustracija. Tim ljudima, koji nas godinama sistemski uništavaju, treba zabraniti da se bave politikom. Pojedine stranke, poput Šešeljeve, moraju da se zabrane.

MT: Kako objašnjavate Šešeljevu transformaciju?

ILIĆ: Vojislav Šešelj sve radi za pare. Tomislav Nikolić mi je jednom prilikom lepo rekao da Šešelj ima tarifu. Dok mu nije dao pare, Vučić mu je bio najgori. Čim su se dogovorili da svakog prvog stiže apanaža, Vučić je postao najbolji. Srbija mora da progleda. Ljudi moraju da razmisle o tome kako žive, kako žive njihova deca i zašto ne žele da žive ovde. Ne može ovako. Ljudi, čija je ovo država?

MT: Vučićeva, on je vanknjižni vlasnik.

ILIĆ: On tako misli. Svu vlast je prigrabio za sebe i svoje. Mi, sa tri Morave, nemamo nijedno ministarstvo. Iz Šumadije imamo samo Slavicu Đukić Dejanović, ali ona, jadna, ne na ni šta traži u toj vladi. Zato Tuzla ima dva ministra, a Bugojno nam vodi državu, vuče sve konce. Još malo pa će u svaku kuću ubaciti po jednog Bosanca, da nam vlada. Doveo je i one sa severa Kosova, oni sve vode.

MT: Da li poznajete Zvonka Veselinovića i njegovu ekipu?

ILIĆ: Ne poznajem Veselinovića. Iz te ekipe znam samo Zelju, prao mi je kola. Nekad je imao takva zaduženja, sad je glavni u tom društvu. Vučić se okružio takvim ljudima, koji uništavaju sve što stignu. Eto, njegova ekipa iz Srpske liste pomogla je Ramušu Haradinaju da dođe na vlast na Kosovu i Metohiji. Kad se u kosovskoj skupštini glasalo o zakonu kojim je od Srbije oduzet rudnik Trepča, poslanici Srpske liste bili su uzdržani. Ko su ti ljudi? Ko ih je tamo instalirao? Nisam ja, Vučić je. Njegova vlast ne mari za srpske interese. O sudbini Srbije odlučuju strane sile. Da li smo mi s njima razgovarali? Da li smo uspeli da dođemo do vrha američke administracije? Nismo! Evropska unija je odlučila da Srbija potpiše nezavisnost Kosova i ništa drugo je ne zanima. Evropska unija nam nije prijatelj, to je dokazala više puta. Oduzima nam 13 odsto teritorije, a nije ispunila ništa od preuzetih obaveza. Nema povratka prognanih Srba, nema bezbednosti, pa ni zajednice srpskih opština. Znači, trebalo bi da se zahvalimo Evropskoj uniji i Euleksu, pa da problem vratimo na rešavanje u okviru Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je jedina merodavna institucija za ta pitanja. Međutim, Vučić trguje Kosovom, ne zanima ga ni Ustav, ni volja naroda, koji ne želi da se odrekne svoje teritorije. Vučić nije uspeo da reši nijedan problem. Velike kompanije odlaze iz Srbije. Fijat je rizičan, Er Srbija je propao projekat, IMT propao, PKB je pokraden, rasprodaju se aerodromi… Narod je osiromašen i opljačkan.

MZ: Da, penzioneri su opljačkani, radnici svedeni na nivo robova, a sad sve čerupa preko nameta i javnih izvršitelja.

ILIĆ: Dokazao sam da se preko javnih izvršitelja sprovodi najveći lopovluk u istoriji Srbije. Napravljen je sistem za pljačku preko Infostana. Uloga Infostana je da objedini račune i krade građane. U tim računima više niko ne može da se snađe, ne zna koliko je potrošio vode, struje, koliko kome duguje. Sad su uveli upravnike zgrada i neku njihovu administraciju. Ubiše nas! Ko zakasni s plaćanjem, stradao je. Za dug od 2.000 plaća 25.000 dinara. To je najveća pljačka. Računao sam, ugrubo, preko pola milijarde evra godišnje otmu javni izvršitelji. Vi platite račun, odete u kancelariju, javni izvršitelj neće da vas primi, već izda nalog za izvršenje i naplati vam još jednom. Ako niste dobili rešenje, kažu da vas nisu našli kod kuće, pa su ga okačili na oglasnu tablu. Kako da se ljudi bore protiv toga? Pa, Miloš Obrenović je 1836. godine doneo zakon kojim je određeno šta može da se oduzme nekom dužniku, a da mu se ne ugrozi egzistencija. U Miloševoj Srbiji niko nije mogao da čoveku oduzme kuću i zemlju i stoku, koja mu je neophodna da prehrani porodicu. Nepismeni Miloš Obrenović smislio je zakon koji štiti ljude, pomaže im i da vrate što duguju, a da ne propadnu i da ne beže iz ove zemlje. Danas, u Vučićevoj Srbiji ljudi ostaju bez kuće i stana zbog duga od 5.000 evra. To je zločin! Pljačkaju običan svet, a ne diraju tajkune, koji duguju milione evra za poreze. Ne može tako!

MT: Kako da se ispravi sve to?

ILIĆ: Prvo, mora da se sprovede lustracija. Vučića i ove njegove, čuvaćemo ih kao oko u glavi dok do zadnje pare ne vrate što su ukrali. Postoje tokovi novca, tenderi, ugovori, svedoci, postoji sve.

MT: Ako bude kažnjavanja, moraće i Zorana Mihajlović na robiju?

ILIĆ: Pa, bogami, nju to čeka. Ako bude sve lepo priznala, možda ćemo dozvoliti da je u zatvoru posećuje šminkerka.

MT: Vučić misli da se to nikad neće dogoditi, da će zauvek ostati na vlasti.

ILIĆ: I Vučić zna da će mu se obiti o glavu ovo što radi. E, moj Vučiću, nesrećo jedna! Došao ti je kraj! Pa, pogledajte na šta liči. Mrtvaci izgledaju bolje od njega. Sapliće se dok hoda po ravnom. Mnogo se zaigrao. Verujte, nekad mi bude ga bude žao, kad ga vidim takvog, ali moraće da snosi odgovornost za sve što je uradio.

knjige narudžbenica

Advertisements

Dušan Bajatović: NAJSKUPLJI POLITIKANTSKI PARAZIT

FoNet-SRBIJAGAS-NOVINARI

Politička i radna karijera Dušana Bajatovića opisane su u zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala. Tu je sve – sprega izvršne vlasti, policije, pravosuđa i mafije. Tu su i svi simboli zla koje decenijama uništavaju Srbiju – Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Darko Šarić, korumpirane sudije, ruski mafijaši i američki diplomatski trgovci uticajem… Na kraju, tu je i Bajatovićeva imovinska karta, koja dokazuje da je on najskuplji politikant u novijoj istoriji.

U poslednjih 11 godina, koliko se nalazi na mestu generalnog direktora „Srbijagasa“, Bajatović je napravio štetu od 141 milijarde dinara, odnosno 1,2 milijarde evra. Vlada Srbije je 26. marta ove godine usvojila Zaključak kojim su ti gubici otpisani. Umesto da nadležni organi sprovedu istragu i utvrde ko je odgovoran za toliki dug, vlast je problem rešila tako što je krivcima sve oprostila i teret prebacila na budžet, na građane. Ista vlast je, u poslednjih četiri i po godine, toliko otela penzionerima, tobože kako bi se Srbija spasila od bankrota. Dakle, sav novac, bez koga je ostalo više od 700.000 penzionera, potrošen je na pokrivanje duga „Srbijagasa“. Penzioneri, kao i ostali normalni građani, zbog neplaćenih računa nalaze se na udaru javnih izvršitelja. Ko duguje nekoliko hiljada dinara, ostaje bez nameštaja, frižidera i televizora, a za dugove od dve-tri hiljade evra leti iz kuće ili stana. Kroz to vreme, najvećem gubitašu, Dušanu Bajatoviću, svakog meseca legne nekoliko plata u ukupnom iznosu od 2.385.244 dinara, plus godišnja jednokratna uplata iz tri preduzeća od oko 22.750.000 dinara. S prosečnim mesečnim primanjima od 50.000 evra, Bajatović je najplaćenija štetočina na srpskoj političkoj sceni. Naravno, Bajatović se samo našao u pravo vreme na pravom mestu, pa to nemilice koristi. Ova vlast, kao i prethodna, ne štiti njega nego “Srbijagas”, zlatnu kravu, koju je muzao ko god je stigao.

Na mesto direktora „Srbijagasa“ Bajatović nije došao slučajno. Nastao u inkubatorima SPS-a i DB-a, projektovan je za ulogu parazita. Čim ga je put, od rodnog Ravnog Sela kod Vrbasa, doveo u Novi Sad, angažovao se u raznim društveno-političkim organizacijama i stručnim institucijama. Postao je član Saveta Univerziteta u Novom Sadu i generalni sekretar Omladinskog saveza Srbije. Diplome inženjera elektrotehnike i ekonomiste stekao je u Višoj elektrotehničkoj školi i Ekonomskom fakultetu u Subotici. Posle petooktobarskih promena i pada SPS-a s vlasti počeo je njegov uspon u partiji. Bio je poslanik u pokrajinskoj Skupštini, potpredsednik Izvršnog veća AP Vojvodina i član Izvršnog odbora novosadske Regionalne privredne komore. U Skupštini Državne zajednice Srbije i Crne Gore obavljao je dužnost šefa poslaničke grupe SPS-a, a od tada je redovno dobijao poslanički mandat u Skupštini Srbije.

U vreme raskola u SPS-u, Bajatović je primenjivao svoju životnu devizu – jedno dupe na dve klupe. Zbog generacijske i karakterne bliskosti podržavao je Ivicu Dačića, ali i Mirka Marjanovića, kao predstavnika Slobodana Miloševića. Milutin Mrkonjić je svim srcem agitovao kod Bajatovića, pokušavajući da ga zadrži na tvrdoj liniji. U brojnim intervjuima, Mrkonjić je isticao da Bajatović nije “prostitutka DOS-a” kao Dačić i Branko Ružić. Međutim, na Bajatovića je veći uticaj imao njegov mentor Jovica Stanišić. Na Stanišićev nagovor prešao je na stranu “prostitutki”. U maju 2005. godine, Milošević je iz haške ćelije bacio anatemu na Dačića, Ružića i Bajatovića, ne shvatajući da će njihov lukrativni pragmatizam vratiti SPS na vlast, gde se, nažalost, nalazi i danas.

Tri godine kasnije, Bajatović je postavljen na mesto generalnog direktora “Srbijagasa”. Dobio je sve što je mogao da poželi – vlast, uticaj, moć, neograničene količine tuđeg novca, trajnu zaštitu od pravde i pravosuđa, veze s domaćim i belosvetskim političkim i ostalim prevarantima, poslanički imunitet i mesto u vrhu partije. Dok je bio mali, pričaju njegovi poznanici, bio je toliko siromašan da mu je jedina igračka bilo ono što ga je razlikovalo od devojčica, ali direktorsko mesto ga je lansiralo do tajkunskih nivoa. U imovinskoj karti, na kojoj mogu da mu pozavide sve kolege iz političke kaljuge, priznao je da poseduje tridesetak njiva i građevinskih placeva, nekoliko vikendica, stambenih i pomoćnih zgrada. Prećutao je vlasništvo u raznim preduzećima koja se vode na tuđa imena. Novosađani pričaju da je Bajatović “tihi partner” u firmama Bože Cicmila, biznismena koji se uspešno bavi proizvodnjom rakije i piva, kao i hotelijerstvom. Za partijske potrebe osnovao je regionalnu televiziju Most, ali nikad nije imao sreće s medijima.

Na Bajatovićev status mediji su uticali bar koliko i mentor Jovica. U početku sage, kad se tek namestio u direktorsku fotelju, osvojene pare je ulagao u zemljište i biznis. Na spisku 59 nekretnina nema nijedne koju je stekao nasledstvom, sve je sam kupio. Usput, napunio je i bankarske račune i sefove. Kupio bi još više njiva i uložio bi u druge poslove, ali strategiju su mu pokvarili zli novinarski jezici. Prvo su ga proglasili za škrticu, onda su mu se rugali zbog fizičkog izgleda – zdepast i bucmast, sa frizurom “na nokšir” – da bi ga osumnjičili za sklonost ka dečkićima. Nervozan kao tetreb u sezoni parenja, Bajatović je nekoliko puta dolazio u redakciju novosadskog “Dnevnika” u potrazi za novinarom koji je proširio glasine da je biseksualac.

Bajatović jeste smešan, ali nije naivan. Smislio je odličan način da demantuje taj trač. Preko noći se transformisao u plejboja. Tačnije, u karikaturu plejboja. Pozirao je s pištoljem u jednoj i dekoltiranom lepoticom u drugoj ruci. Mačo imidž je dokazivao i fotografijama iz lova, nasmejan nad ubijenim divljim svinjama. Za potrebe šumskih avantura s vojnog lagera nabavio je kamion, a za hedonističke akcije dva džipa, audi i skupoceni rečni gliser. Gde su oružje i sponzoruše, tu je i fudbal. Zato se Bajatović udenuo u upravu FK Vojvodina. Svedoci prepričavaju kako je, na jednoj klupskoj proslavi, Bata Buturović, tadašnji gazda Vojvodine, novinarima rekao: “Ako o meni pišete kao o kriminalcu, šta ćete tek o Bajatoviću…”

bajatović i buturović

Buturović i Bajatović: Ko je veći krimos?

Šta novosadski ljubitelji fudbala misle o Bajatoviću vidi se iz teksta nedavno objavljenog na portalu dnevnagazeta.rs.

– Fudbalska sezona 2018/19 ostaće u senci korupcije, kriminala i sistemskog uništavanja kluba od strane uprave. Nezadovoljstvo navijača kulminiralo je lošim rezultatima, ali i kriminalizacijom ove institucije, koju predvodi Dušan Bajatović. Bahatost, lopovluk i samovolja očigledno kod Bajatovića ne poznaju granice, pa tako od kluba sa renomeom pokušava napraviti svoju privatnu filijalu iz koje će izvlačiti ogromne svote novca. Da ima isključivo ljubav prema ličnoj koristi, a nikako prema klubu, pokazuje činjenica da se on i uprava nisu udostojili čestitati 105 godina postojanja ove institucije. Očigledno nezadovoljstvo kulminiralo je na nekoliko mečeva, što je jasan znak da princezi na zrnu gasa iz Ravnog Sela i njegovim poltronima nije mesto u ovom klubu – navodi se u tom tekstu.

Princezi iz Ravnog Sela stalo je samo do novca, nebitno da li iz gasa, fudbala, rakije, hotela… S jakim preduzetničkim duhom, rado bi svu zaradu investirao u poslovne kombinacije, ali zbog zločestih novinarskih cinkaroša morao je da troši na starlete i manekenke. Da čudo bude veće, Bajatović je toliko samouveren da se ruga i Aleksandru Vučiću. Kad se proširila vest da ga je zbog Vučića otkačila televizijska voditeljka Katarina Šišmanović, Bajatović je hrabro rekao: “Kad bi mi on skinuo ribu, odmah bi se ubio”.

Iako je mnogo uložio u izgradnju statusa “najpoželjnijeg neženje”, u vezi s Danijelom Maletić, partijskom drugaricom i koleginicom s posla, dobio je sinove Miloša i Velimira, a uskoro će i ćerku. Kako i pristoji svakom skorojeviću, kome je sekira upala u tuđi med, Bajatović se transformisao u vernika. Godinu dana je odbijao da prizna očinstvo, ali, kad je popustio, odveo je naslednika Miloša u manastir Hopovo na krštenje. U pravoslavnom nadahnuću, finansirao je izradu mantija za celu Arhiepiskopiju beogradsko-karlovačku, pa mu je u februaru 2011. godine patrijarh Irinej dodelio orden cara Konstantina za “nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi”. Bajatović je bio toliko revnosan da je platio izradu ordena koji mu je prikačen na grudi prepodobne.

Svega toga ne bi bilo da nije “Srbijagasa”. To zna i Bajatović, zato se pošteno odužio svima koji su mu pomogli da muze tu državnu “zlatnu kravu”. Nedugo po dolasku na direktorsko mesto, suprotno zakonu i internim propisima u “Srbijagasu” zaposlio je rođake Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

– Da, učinio sam to ličnim angažovanjem. Nije bilo javnog konkursa, ali dao sam posao po jednom članu tih porodica, kako bi se haški optuženici Stanišić i Simatović osećali bolje – priznao je Bajatović.

Ispunio je i obaveze prema Socijalističkoj partiji Srbije. Kako sam kaže, kad u “Sokačetu” popije koji viski više, pola svoje plate daje partiji. Koliko pretače s računa “Srbijagasa” na račun SPS-a, naročito u vreme izbornih kampanja, nikad nije utvrđeno. Svaka vlast na isti način je raspolagala državnim preduzećima. Demokratska stranka i Srpska napredna stranka, koje su uvek prve birale, uzimale su “Telekom” i Elektroprivredu Srbije, a socijalisti su se zadovoljavali ceđenjem para iz “Dunav osiguranja” i “Srbijagasa”. Bajatoviću je zapalo da glumi direktora, potpisuje račune i nada se da će izbeći odgovornost.

Dobro se snašao u toj ulozi. Svestan svoje pozicije u lancu organizovanog kriminala, uživa u ulozi. Na kritike odgovara s osmehom vašarskog prevaranta. Kad mu novinari prigovore na astronomskoj plati, Bajatović iz rukava izvuče šeretski odgovor: “Ja jesam socijalista, ali ne želim da budem socijalni slučaj”. Iza tog cerekanja u lice žrtvama, od čije muke živi, krije se činjenica da jedna njegova mesečna plata državu košta koliko i 590 socijalnih slučajeva ili 310 porodiljskih dodataka ili 80 lekarskih plata. U istom stilu, bez stida, dokazuje da je jači od zakona. Iako Zakon o javnim preduzećima predviđa napuštanje ili zamrzavanje stranačkih funkcija kadrova koji se nalaze na čelu javnih preduzeća, Bajatoviću to ne pada na pamet, opušteno kaže da “nema potrebu” da poštuje Zakon jer je to “u interesu države”.

bajatović acas maj 2019.

– Možda nisam najpametniji, ali sam svakako najbolje rešenje za sva ta direktorska mesta. Imam veoma dobre odnose i iskustva sa “Gaspromom”, ali i sa EU. To je korisno za Srbiju. opravdano je da imam i pet funkciju. Svuda u svetu radi se tako, samo je kod nas to bauk – kaže Bajatović.

Zbog izjava i izgleda, mnogi ga potcenjuju. Povremeno bi se neki političar ohrabrio i počeo da ga kritikuje u medijima. Neposredno pred izbore 2012, koji su zavili Srbiju u crno, to je uradio Tomislav Nikolić. Povod za medijsku čarku bilo je hapšenje Dušana Stupara, vlasnika “Univerzal holdinga”, koji je u konzorcijumu s dve litvanske firme privatizovao pančevačku “Azotaru”. Zbog sumnje da su fabriku za proizvodnju veštačkog đubriva oštetili za oko 8,3 miliona evra i pri tom stekli nezakonitu imovinsku korist od 5,4 miliona evra uhapšeno je sedam čelnih ljudi “Azotare”. No, Stupar nije tikva bez korena. Pored toga što je, u vreme dolaska Slobodana Miloševića na vlast, bio visoko kotiran u Državnoj bezbednosti, Stupar se istakao i kao uspešan biznismen s jakim vezama u Rusiji, ali i sa srpskim politikantima. Istovremeno kad se upustio u kupovinu “Azotare”, sredinom 2006, kupio je Nikolića i Vučića, kome je finansirao dnevni list “Pravda”. Kad su njih dvojica napustili radikale, Stupar im je po povoljnoj ceni iznajmio prostorije u koje su smestili centralu Srpske napredne stranke.

– Umesto Stupara, trebalo je nekog drugog uhapsiti u vezi sa “Azotarom”. Dušan Bajatović je organizovao ovo hapšenje da ne bi bio on uhapšen – rekao je Nikolić.

Bajatović je priznao da je podneo krivičnu prijavu protiv Stupara i ostalih osumnjičenih, ali da to ne znači da je on i tužilac i sudija. Usput, obećao je da će “iza petka” otkriti sve detalje. Taj petak do danas nije svanuo.

Nekoliko meseci kasnije, kad su SPS i SNS formirali vladu, Bajatović je učestvovao u pripremanju optužnice protiv bivšeg ministra poljoprivrede Saše Dragina, ekonomskog savetnika Zvonimira Nikezića i Radoslava Vujačića, zamenika generalnog direktora “Srbijagasa”, koji su osumnjičeni za malverzacije prilikom prodaje regresiranog đubriva “Azotare”. Posle neuspešne kombinacije sa Litvancima, Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor i za privremenog zastupnika državnog kapitala imenovala Vujačića, pošto je “Srbijagas” bio najveći poverilac “Azotare”. Na mesto direktora “Azotare” postavljen je Miljan Đurović, koji je krajem novembra 2017. uhapšen zbog sumnje da je oštetio pančevačko preduzeće za 180 miliona dinara. Godinu dana kasnije, Đurović je stajao pored Bajatovića pred upravnom zgradom “Azotare” kad im je saopšteno da firma ide u stečaj, a oni na ulicu. U tom trenutku “Azotara” je dugovala oko 110 miliona evra. Novac su godinama izvlačili politikanti i njihovi tajkuni, gubitak je podmiren iz budžeta, a radnici su dobili otkaze i otpremninu. Tužilaštvo nikad nije utvrdilo ko je odgovoran za pljačku pančevačkog giganta.

Grupa parazita je, uz blagoslov svih stranaka koje su se smenjivale u vlasti, uništila “Azotaru” na isti način na koji Bajatović uništava “Srbijagas”. Međutim, sve krivične prijave, koje su podnete protiv njega, volšebno nestanu u mraku nadležnog tužilaštva. U jednoj od optužnica navodi se da je Bajatović u julu 2011. godine sklopio ugovor kojim se “Srbijagas” obavezao da vrši transport gasa novosadske “RST korporacije” do krajnjih korisnika. Neverovatna prevarna šema otkriva da “RTS korporacija” kupuje gas od ciriške kompanije “Gasprom Švajc” 228 dolara jeftinije nego “Srbijagas” od “Gasproma” iz Moskve. Uz to, “Srbijagas” je garant “RTS korporacije” i plaća transport njenog gasa kroz Mađarsku. “Srbijagas” je pristao da monopolski položaj u nabavci gasa prepusti RTS-u, firmi čije je sedište u zgradi “Srbijagasa”. Na tom poslu “Srbijagas” godišnje gubi oko 50 miliona evra čiste dobiti. Taj slučaj korupcije i kriminala mogao bi da reši svaki priučeni komunalni milicajac, ali godinama to ne može da raspetlja niko u tužilaštvu. U nekoj fioci čami i dokumentacija koja pokazuje da je Bajatović oštetio “Srbijagas” za dve milijarde dinara odlukama da učestvuje u vlasništvu nad preduzećima “Azotara”, “Agroživ” i paraćinske “Srpske fabrike stakla”, čime su preuzeti i njihovi gubici. Podnosioci krivičnih prijava tvrde da postoji i skriveni gubitak od oko 20 milijardi dinara nastao na tim i takvim kombinacijama. Bajatović je osumnjičen za nezakonito poslovanje, pošto je bez saglasnosti osnivača, Vlade Republike Srbije, kupio gasovodne mreže “Misa Pančevo”, “Atel Pančevo” i “Kruševac”, kako bi došao u posed nepokretnosti vrednih 1,8 miliona evra. Na tom crnom spisku nalazi se i Bajatovićeva odgovornost za štetu koja je nastala jer nije realizovan kredit EBRD namenjen izgradnji gasnog skladišta i gasovoda Banatski dvor – Itebej – Pančevo. “Srbijagas” je uzeo kredit od 100 miliona evra, nije povukao novac, ali platio je EBRD-u oko dva miliona evra. Takođe, nije realizovao ni projekat gasifikacije kompanije “Fijat”, iako je država Srbija obezbedila garancije i kredit od 9,5 miliona evra. Propao je i gasovod Aleksandrovac – Tutin, zbog čega je bez tog energenta ostao sever Kosova i Metohije. Zbog kašnjenja sa izradom projektne dokumentacije, kasnilo se i sa gasifikacijom Užica, Arilja, Zlatibora, pa i magistralnog gasovoda Niš – Dimitrovgrad. .

Skroman, kakav je, Bajatović se ne odriče ni manjeg plena. Po njegovom nalogu “Srbijagas” je 2012. godine firmi “Mikrofilm sistem” platio 257.885 evra za “softversko rešenje za skeniranje i upravljanje dokumentima”. Program je kupljen direktnom pogodbom, bez tendera. Bajatović je objasnio da s “Mikrofilmom” sarađuje od 2005. i da je dobio najnaprednije rešenje, pa nije hteo da se drži zakona kao pijan plota. U tom maniru, suprotno zakonu, “Srbijagas” svake godine neosnovano, bez odluke Vlade, troši oko 1,5 milion evra za humanitarne, sportske i naučne namene. Za reprezentaciju, Bajatovićeve žurke, viski i tompuse, godišnje ode skoro 300.000 evra i još 450.000 evra za propagandu. Suprotno Zakonu o javnim preduzećima i delatnosti od opšteg interesa, Bajatović je novac “Srbijagasa” trošio po svojoj volji.

bajatovic i svinje

bajatović lepotica i zver

Bajatović s trofejima

Odmah po dolasku naprednjaka na vlast, Državna revizorska institucija podnela je prekršajnu prijavu protiv Bajatovića zbog kršenja Zakona o javnim nabavkama. “Srbijagas” nije imao godišnji plan javnih nabavki, a zaključio je ugovore vredne tri milijarde dinara. Takođe, bez tendera sklapani su ugovori o izgradnji gasovoda vredni više od deset milijardi dinara. Utvrđene su i nepravilnosti kod dugoročnih finansijskih plasmana. “Srbijagas” je bez saglasnosti Vlade i odluke Upravnog odbora kupio imovinu “Agroživa” i zaključio ugovor o jemstvu sa “Agrobankom”, vredan 723 miliona dinara, čime je opet prekršio Zakon o javnim preduzećima. Bajatović je prevaru prikrio na najjednostavniji način, taj posao nije prikazao u finansijskom izveštaju. Pored toga, nije promenjen Statut Javnog preduzeća “Srbijagas”, na čemu je insistirala Vlada, niti je deo ostvarene dobiti uplaćen u državni budžet.

Sudski epilog objavio je lično Bajatović.

– Sud je odbio sve pritužbe protiv “Srbijagasa” – rekla je princeza na zrnu gasa, ne navodeći da je prekršajna prijava odbačena zbog zastarevanja.

Prijava DRI-a je podneta 4. decembra 2012. godine. Rok za pokretanje postupka je bio 31. decembar, ali prijava je na razmatranje stigla 23. marta 2013, kad je sud samo konstatovao njenu zastarelost. Sprezi vlasti, pravosuđa i kriminala suprotstavila se Zorana Mihajlović, tada na funkciji ministarke za energetiku.

– Takva sudska odluka je nedopustiva. Šta to znači – zastarelost? Dakle, neko se nije ponašao po zakonu i ne sme zastarelost biti način, očito nameran, da neko bude oslobođen takve optužbe ili krivice – mudro je zaključila Mihajlovićka.

Ministarka, tobože zabrinuta zbog godišnjih gubitaka od 200 miliona evra, predložila je reorganizaciju “Srbijagasa”. Javno preduzeće “Srbijagas” bi se bavilo distribucijom i trgovinom gasom, a Vlada bi osnovala drugo pravno lice, s radnim nazivom “Transgas”, koje bi se bavilo transportom i skladištenjem gasa. U oba preduzeća bili bi postavljeni profesionalni menadžeri, a ne partijski kadrovi.

Pritisak na Bajatovića izvršio je i Aleksandar Vučić.

– Najveća muka i najveći problem za Srbiju predstavljaju državna preduzeća, koja su doživljavana kao partijske prćije i od tih kompanija napravljeni su privredni bogalji, kojima država daje novac da bi preživeli. To mora da se menja. Zato kreću smene direktora. Neće više biti mesta za direktore koji su se srodili s foteljom i funkcijom, a uveć su nekako bežali od rezultata, a i rezultati od njih – pretio je tadašnji premijer.

Bajatović je znao kako da sačuva fotelju. Prvo je po skupštinskim kuloarima i određenim redakcijama razglasio da će otkriti koliko novca je iz “Srbijagasa” otišlo na sponzorisanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Onda je Vučiću dao deo svoje provizije i problem rešen. Mihajlovićka i Vučić su naprasno ućutali, Vlada je odustala od ukidanja partijskih prćija, a sudovi su odbacili i ostale prijave protiv “Srbijagasa” zbog kršenja Zakona o trgovini i Zakona o deviznom poslovanju, kao i Zakona o računovodstvu i reviziji. Samo po jednoj tužbi Bajatović je bio prinuđen da se nagodi, pa je u humanitarne svrhe uplatio honorar od članstva u Upravnom odboru “Jugorosgasa”. Sve ostale mahinacije nastavio je da razvija po starom. Na štetu građana Srbije, a na Bajatovićevo veliko zadovoljstvo, ništa se nije promenilo do danas.

Odbrambenu auru oko sebe Bajatović gradi pričama o tome kako ga podržavaju i Rusi i Amerikanci. U novčaniku, koji retko otvara, nosi fotografiju Alekseja Borisoviča Milera, s kojim je u maju 2009, u ruskom letovalištu Soči, potpisao ugovor o saradnji “Srbijagasa” i “Gasproma” na izgradnji “Južnog toka”. Iako voli da se predstavlja i kao “prijatelj i saradnik” ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, pravi Medvedev koji s njim muti oko gasa zove se Aleksandar Ivanovič, drugi čovek “Gasproma”. Uz pomoć A. I. Medvedeva, Bajatović se udomio u  Nadzorni odbor ruske osiguravajuće kuće “Sogaz”, gde prima mesečnu apanažu od 10.000 evra. Mali problem je nastao krajem 2014. godine, kad se “Sogaz” našao pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država.

– Baš me briga za Amerikance, pecam na Dunavu – rekao je Bajatović novinarima, koji su se raspitivali za posledice koje mogu da zadese “Srbijagas” zbog poslovanja s ruskim kompanijama i bankama s američke crne liste.

Iskusni Bajatović znao je da nema razloga za brigu. Ne baš kao srpske starlete sa splavova, ali izdašno je sponzorisao i tadašnju američku ambasadorku Meri Vorlik. Čim je shvatio da nju više zanimaju srpski antikviteti od politike, Bajatović ju je zatrpao skupim poklonima, od slika i knjiga do starih pegli i točkova za čeze. Na podmićivanju nije štedeo ni prema njenim naslednicima u ambasadi, ionako trošak ide na račun građana.

Nije štedeo ni u drugarstvu s Darkom Šarićem. U zgradi SPS-a, na Studentskom trgu u Beogradu, Šarić je zakupio prostor za noćni klub “Vanila”, a sa Bajatovićem je bio komšija i u novosadskom naselju Tatarsko brdo. Bajatović nije propuštao priliku da se pohvali kako u svojoj vili ima više oružja nego njegov drugar narko-bos. Podjednako uverljivo, na sudu je, u statusu svedoka odbrane, opravdavao partijskog kolegu Branka Lazarevića, optuženog da je policijske informacije prodavao Šariću. Sud je odbacio optužbe protiv Lazarevića, koji uživa u diplomatiji.

U Nadzornom odboru “Srbijagasa”, odlukom Vlade Srbije, uživa Muamer Redžović. Dok je bio predsednik Upravnog odbora Agencije za privatizaciju, preduzeće “Trgopromet”, u kome Redžović ima vlasnički udeo od 14 odsto, preuzela je potraživanja firme “Jedinstvo”, preko koje je Šarić prao novac stečen kriminalnim aktivnostima. Redžović je rekao da nije znao za poslove svog preduzeća, u čiji Nadozorni odbor je ubačen bez svog znanja. Vlada Srbije mu je poverovala, pa ga je udomila u “Srbijagas”, da kontroliše Bajatovića.

Za 11 godina gazdovanja “Srbijagasom”, Dušan Bajatović je budžetu Srbije napravio štetu od 1,2 milijarde evra. Umesto da insistira na istrazi i sudskom procesu, Vlada je dug prebacila na sve građane. Otpis grehova Bajatović je proslavio u novosadskom restoranu “Plej”. Sav srećan, ponavljao je da nema razloga za brigu, zbog pljački tolikih razmera u Srbiji još niko nije obešen. I, u pravu je, zasad.

knjige narudžbenica

 

Vučićeva glava na panju

vučić vijesti.me

Aleksandra Vučića samo smrt može odvojiti od vlasti. To ne tvrdi neki militantni opozicionar, nego lično diktator. Retko mu se dešava, ali u ovom slučaju govori istinu. I on zna da mu posle pada s trona nema života, bar ne na slobodi, zato svima, i svojim naprednjacima i normalnim građanima, preti da će se za ostanak na vlasti boriti do smrti. 

– Možete da mi glavu na panju odsečete, ali neću da vam ispunim nijedan zahtev – odlučno je rekao Vučić u poslednjem junskom obraćanju javnosti.

Treba mu verovati, ne laže samo kad preti. Pokušavajući da se junači pred svojim plaćenim tzv. simpatizerima, Vučić je iskreno i tačno definisao stanje na srpskoj političkoj sceni. U jednoj rečenici objasnio je sve: 1. Vučić nije normalan čovek; 2. ne pada mu na pamet da dopusti održavanje izbora u demokratskim uslovima; 3. vlast će braniti nasiljem. Ako je, kao što kaže, spreman da rizikuje svoju ludu glavu, spreman je i da na panj stavi glavu svakog političkog i medijskog protivnika.

U toj izjavi Vučić je priznao sve što aktuelna opozicija skriva. On se hvali rešenošću da ne ispuni nijedan zahtev građana koji sedam meseci protestuju, a lideri opozicije to ignorišu jer ne žele da priznaju da nemaju snage, sposobnosti i volje da zaštite interese unesrećenog naroda. U početku protesta, kad se probudila nada u promene, građani su zahtevali sve i svašta: ostavku Vučića, Ane Brnabić i Nebojše Stefanovića, utvrđivanje odgovornosti svih učesnika u aferama „helikopter“ i Savamala, otkrivanje naručilaca i izvršilaca ubistva Olivera Ivanovića, zabranu izgradnje mini hidroelektrana u zaštićenim parkovima prirode, obustavu rada javnih izvršitelja, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi i promenu uređivačke politike Javnog servisa… Na kraju, Savez za Srbiju je iz svega toga izvukao dva zahteva: promenu izbornih uslova i obavezu RTS-a da u svakom Dnevniku emituje petominutne priloge o aktivnostima opozicionih stranaka. I tako oktroisane uslove SzS nije podneo u ultimativnoj formi, nego kao predlog za dijalog s predstavnicima režima. Lideri Saveza nisu se ni potrudili da objasne smisao te ideje, ako on upošte postoji. Umesto toga, plasirali su floskule koje zveče, ali ništa ne znače.

– Dijalog mora da se otvori sa režimom, sa kim god da oni odrede. Ukoliko se to ne desi, nemamo uslova za izlazak na izbore. Na to nas obavezuje Sporazum sa narodom i tu neće biti odstupanja. Podržavamo dokument grupe stručnjaka i on je naš osnov za razgovore, ukoliko ih bude. Nema povratka u bilo koju skupštinu i njihova radna tela u Srbiji gde se uskraćuje prava opozicija i sprovodi uzurpacija od strane režima. Imamo zahteve pobunjenog naroda i tražimo dijalog o ispunjenju – naglasio je Borko Stefanović.

Stavove SzS nisu prihvatili ni neki njegovi istaknuti članovi. Narodni poslanici sa liste Demokratske stranke Radoslav Milojičić Kena, Gordana Čomić i Nataša Vučković učestvuju u radu skupštinskih odbora, suprotno odlukama stranke kojoj pripadaju, Saveza i Sporazuma čiji su potpisnici. Možda bi trebalo da SzS formira grupu za dijalog s neposlušnim poslanicima iz DS-a, koji bi, opet, za pregovore mogli da ovlaste Đorđa Vukadinovića, pošto i on, kao samostalni poslanik, učestvuje u radu Skupštine.

Ako u Narodnoj skupštini, centralnoj grani vlasti, ne mogu da vode normalan dijalog s vladajućom većinom, teško je očekivati da će to biti moguće u nekim ekspertskim sekcijama. Ako ne mogu da pregovaraju s Majom Gojković, zašto misle da će moći sa, recimo, Oliverom Zekić? Tek da bi predlog za dijalogom izgledao smislenije nego što jeste, opozicionari su zahtevali da počne najkasnije 9 meseci pre nego što budu održani redovni parlamentarni izbori. Na to su već dobili odgovor. Pošto je poslednji rok za izbore 19. april sledeće godine, a od pregovora nema ništa, očigledno je su zahtevi SzS unapred odbijeni.

Uz sve to, protesti su postali veće opterećenje za opoziciju, nego za vlast. Da bi se rešili tog tereta, mudraci iz SzS poručili su, preko Branislava Lečića, da bi najbolje bilo kad bi se privremeno prekinuli, makar do jeseni. Leto je, vrućina, odmori, studenti se razišli… Kao u parodiji Beketove drame, Beograđani ipak šetaju svake subote, ali umesto Godoa, s bine im se obraća opet Lečić.

Tragikomediju upotpunjavaju opozicioni restlovi. Glumac Nikola Kojo prvi je osporio tapije Dragana Đilasa na komandnu ulogu u opozicionom bloku. Na tom kritičkom talasu formirala se grupa „Samoodbrana“, u kojoj se nalaze Predrag Koraksić, Duško Petričić, oba Bakića, Dragoljub i Jovo, Rale Milenković, Želimir Žilnik, Vida Petrović Škero, Dubravka Stojanović, Filip David i Dušan Teodorović. Ta družina se istovremeno brani od naprednjaka, ali i sumnjivih saboraca iz Saveza. Žestoko kritikuju Vučića, a peckaju opozicionare.

samoodbrana poster

Samoodbrana od režima i opozicije

– Kandidati sa bilo koje izborne liste ne smeju da imaju zajedničke fotografije iz prošlosti sa Dušanom Spasojevićem, Kumom, Petrom Panićem Panom i Mišom Bananom – napisao je akademik Teodorović na Tviteru.

Pošto ne zadovoljava te izborne uslove, reagovao je Sergej Trifunović, koji je upitao da li može da se kandiduje akademik čija supruga je bila članica Jugoslovenske levice. Dvojica vrlih opozicinara tviteraški dijalog su završili blokiranjem.

Vučić uživa u sukobima među opozicionarima. Pokušavajući da bude vickast, građanima se ruga pošalicom kako na ulicama ima više prosjaka, nego protestanata. Za Đilasa tvrdi da je već otišao na letovanje u neki grčki luksuzni hotel, dok Vuk Jeremić u Kembridžu obilazi školske drugove. Boško Obradović pre podne poziva na sabornost i dijalog, uveče preti ulicom, a noću kuka da mu režim sprema hapšenje. Pri tom, Vučić pomno prati kretanje rejtinga. I nedeljni izveštaji daju mu razloge za zadovoljstvo. Njegov i rejting SNS-a prestao je da pada, a lideri i stranke Saveza za Srbiju ne rastu.

Tako to izgleda na prvi pogled. Kad bi mu inteligencija, prirodno ograničena, dozvoljavala, Vučić bi, na drugi pogled, shvatio da ima mnogo ozbiljnih razloga za brigu.

Svesno ili slučajno, Savez za Srbiju je primenio strategiju „defanzivne realnosti“, jedinu moguću u ovom trenutku. Prilika za konkretniji i žešći otpor režimu nije iskorišćena u aprilu, kad je oko 80.000 ljudi došlo na protest u Beogradu. Posle toga, postalo je jasno da ne postoji energija koja bi mogla lako i brzo da dovede do promena. Iza izjava o dugim cevima ne stoji nikakva realna snaga, nego samo dug jezik. Duštvo je obolelo od apatije. Naprednjački batinaši u Novom Sadu su pretukli dvojicu studenata, a njihove kolege su se odvažile na jedan protest i ništa više. Nisu ih podržali ni profesori. Sa istom vrstom ravnodušnosti, nastavnici su posmatrali proteste đaka zbog krađe tekstova, kao da ih ne zanima što vlast uništava temelje obrazovnog sistema. Pred godišnje odmore, proleteri su skinuli pelene i opustili se na radničkim sportskim igrama. Kad su se vratili kućama, slegali su ramenima, ne znajući kako deci da objasne da ni ove godine neće ići na more. U Srbiji ima 24.000 sindikata, a radnici imaju prava kao u vreme robovlasništva. Umesto na političku pobunu i klasnu borbu, radnici maštaju o bekstvu u inostranstvo. Od borbe za egzistenciju odustali su i seljaci. Poneki, kad se baš iznervira, motornom testerom poseče svoj voćnjak. Većina ćuti i trpi. U 2012. godini, poljoprivrednici su dobijali 12.000 dinara subvencije, dizel gorivo je koštalo 139 dinara, a kilogram pšenice 22,50 dinara. Ove godine, naprednjačka vlast je subvencije smanjila na samo 4.000 dinara, cena dizela je skočila na 164, a pšenice pala na 16,50 dinara. Pored toga, subvencije su namenjene samo politički podobnim gazdama. Razlozi za pobunu postoje, ali poljoprivrednici umiru u tišini. U istom stilu na onaj svet odlaze i penzioneri. Deo najstarije populacije, oni primitivniji, potpali su pod uticaj režimske propagande, pa veruju da samo Vučiću mogu da zahvale na crkavici koju dobijaju. Obrazovaniji deo zna da je penzija stečena imovina, a ne milostinja, ali ni oni nemaju snage i volje da se odupru naprednjačkoj pljačkaškoj hordi.

U takvim okolnostima, Vučiću se čini da je nedodirljiv, da će zaista ostati na vlasti dok ga zdravlje služi, pa i kasnije. Još dok je bio u radikalima, Vučić je dugo i uporno analizirao greške zbog kojih su s vlasti padali Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Naravno, zaključio je da to ne može njemu da se desi, pametniji je od svih njih zajedno. Za razliku od Miloševića, koji je oboren jer se protivio zapadnim silama, Vučiću to ne pada na pamet. Da, lagaće i zavlačiće vašingtonske i briselske mentore, ali nikad neće negirati njihove stavove, a kamoli da im se suprotstavi. Neće ni ponoviti Đinđićevu naivnost u odnosima s mafijašima. Đinđić je, pre i posle petooktobarskog puča, upotrebljavao žestoke momke s beogradskog asfalta. „Guske su spasle Rim, ali kasnije nisu vladale njime“, govorio je Đinđić. Prevario se. Kao nadoknadu za te usluge, surčinsko-zemunskim mafijaškim gusanima dao je prst, a oni su prvo hteli celu ruku, da bi mu na kraju uzeli glavu. Vučiću ne može da se dogodi takva greška. On nije saradnik, nego vođa svih kriminalnih gangova. Koštunica i Tadić su najdalje otišli u zloupotrebi vlasti, ali nisu znali da je sačuvaju. Prvi je, dureći se na koalicione ortake i glasače, vratio premijerski mandat narodu, a drugi je, posle poraza na izborima, mirno predao vlast. Dakle, nikakve sličnosti s Vučićem.

Uveren da ne može da napravi nijednu grešku svojih prethodnika, aktuelni vladar zanemaruje sve ostale pouke iz prošlosti, pa i onu najvažniju – vlast ne smenjuje pojedinac, nego većina nezadovoljnih građana. Milošević nije pao zbog Đinđića i Koštunice. U zimu 1996/97, Miloševićev režim doživeo je težak poraz, prvo na lokalnim izborima, a zatim od demonstranata koje je predvodila koalicija „Zajedno“. Međutim, i posle gubitka vlasti u Beogradu, Nišu i još dvadesetak gradova, Đinđić i Koštunica su zajedno imali duplo niži rejting od Vojislava Šešelja, a trostruko niži od Miloševića. Ipak, tri godine kasnije, došli su na vlast.

I danas, promene ne zavise od pojedinaca. Ni od Đilasa, Jeremića ili nekog drugog opozicionog lidera, nego od naroda. Da je pametan, Vučić bi znao da „defanzivni realizam“ nije ništa drugo do zatišje pred buru. Što je najgore po njega, u ovom zatišju glasnije se čuju njegove patološke uvrede i pretnje. Preslab da obuzda vlastiti karakter, Vučić predstavlja najslabiju kariku u lancu kojim je vezana sudbina Srbije. Kad dođe do pucanja, to neće biti zbog smrtonosnog doktora Zlatibora Lončara, deformisane Zorane Mihajlović, slinavog dr Nebojše Stefanovića, agresivnog Gorana Vesića ili korupmirane ekipe oko Ane Brnabić i Siniše Malog. Zločinački mehanizam naprednjačkog režima raspašće se samo zbog Vučića.

Kad dođe stani-pani, nikome neće biti važno u kakvim su odnosima Đilas i Jeremić, što se Trifunović slikao zagrljen s Vučićevim kumom Panićem, da li je Teodorovićeva supruga bila u JUL-u i kakav mazohizam vodi Vukadinovića i Čomićku na skupštinsku deponiju. U odnosu na nesreću u kojoj se nalazi Srbija, svi oni su potpuno beznačajni. Njihov posao obaviće Vučić, on će isprovocirati narod da zaboravi na strah i izađe na ulicu, pa da tera do kraja, do oslobođenja.

Sad, dok misli da se izvukao iz škripca i obezbedio opstanak na tronu, Vučić poručuje da ni za živu glavu neće pristati ni na kakve zahteve. Kad narodu pukne trpilo, Vučić će, prekasno, shvatiti da niko ne traži njegov pristanak na bilo šta. Umesto zahteva, njemu će se upućivati samo obaveštenja kad i u kojoj sudnici mu je zakazano ročište, na koje će biti sprovođen u bukagijama.

Dok se to ne desi, Vučić će nastaviti po starom. Nastaviće da laže, vređa i krade. U njegovoj laboratoriji zabluda uvek ima dovoljno repromaterijala za sve vrste populističkih trikova. U svakodnevnim stend ap seansama, vođa svoje lakoverne podanike zasipa obećanjima kao niko pre. Na jednoj njegovoj konferenciji za medije čuje se više laži nego što su izgovorili svi srpski političari u poslednje tri decenije. Laže čim zine. I to bez griže savesti.

Po Vučićevom naređenju, pokradene su pare koje su iz evropskih fondova stigle 2014. za sanaciju posledica poplava i za pripremu odbrane od takvih elementarnih nepogoda. Nestalo je 170 miliona evra, a obična junska kiša izazvala je humanitarnu katastrofu u celoj Srbiji. Najteže je pogođen Beograd, posebno naselja s leve obale Dunava. Potopljene su kuće i njive, izlile su se septičke jame, naneta je ogromna šteta, a Vučić je i tu nesreću iskoristio za svoje propagandne akcije. Posetio je Borču, Kotež i Krnjaču. Očajne građane utešio je šeretskom tvrdnjom da je voda u gradskom vodovodu ispravna, samo nije za upotrebu. Dok su mu stranački aktivisti aplaudirali, obećao im je hitnu izgradnju kanalizacije. Sendvičari su se obradovali, kao da su zaboravili da ih je to lagao i pre dve i po godine, pred predsedničke izbore. Tada su u Krnjači postavljene table s obaveštenjima da počinju radovi na izgradnji kanalizacione mreže. Rok za završetak radova bio je 19. decembar 2017. Dok je trajala kampanja, nekoliko bagera je raskopalo jednu ulicu i otvorilo kanal, što je izazvalo pucanje zidova na kućama. Majstori su zatrpali kanal, skinuli table i otišli kući. Kanalizacija nije napravljena, ali nema veze, Vučiću je ta predstava donela većinu glasova istih jadnika, kojima danas opet prodaje istu laž o izgradnji kanalizacije.

krnjača kanalizacija

Krnjača: Kanalizacija će biti završena 19. decembra 2017.

U tom stilu, na Vidovdan je organizovao otvaranje aerodroma “Morava” u Kraljevu. Kompletan državni vrh, plus Milorad Dodik, čestitao je Vučiću novi infrastrukturalni uspeh. Svi su znali da aerodrom nema upotrebnu dozvolu i licencu i da pre novembra neće početi s radom, ali to ih nije sprečavalo da hvale vođu i njegovu viziju. Stotinak najuticajnijih državnih funkcionera je pristalo da učestvuje u horor-komediji, a nijedan nije istupio i rekao – mrš, magarče, ne ponižavaj narod. Zašto je to tako, objasnio je Tomas Man još 1933. godine, kad je opisao Vučićevog političkog i moralnog pretka Adolfa Hitlera: “On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam, koji zna da može da prifitira samo u takvom sistemu.” Kao nekad nemački, tako danas srpski šljam aplaudira babi koja kmeči i besomučno laže o kanalizaciji, aerodromima, železničkoj pruzi Beograd – Budimpešta i “hiljadama mostova” koje je izgradio u svojoj mašti i na naslovnim stranama Kurira i Informera.

Žene, lekari i Vučić znaju koliko laž može da bude korisna. Vučić je 1997. godine, u Šešeljevoj predsedničkoj kampanji, obećavao da će radikali cenu hleba spustiti na tri dinara. Svi su se smejali toj brutalnoj laži, ali Šešelj je pobedio. Ekspresno je prodao pobedu, no to nije promenilo Vučićev utisak da se isplati lagati. Naviku, koje se pristojan svet stidi, on je prihvatio kao osnovni supstrat svog političkog delovanja.

S tim će nastaviti sve dok mu glava, kao što sam najavljuje, ne padne na panj. Dok se to ne desi, Vučić neće prihvatiti zahteve naroda za slobodom i normalnim životom. Bez obzira na opasnost koju nosi ta borba, ishod je unapred poznat. Diktator je osuđen na propast, ne zna se samo s koliko žrtava će biti plaćena sloboda. Tu cenu je već odredio Vučić. Glavu daje, ali vlast ne.

knjige narudžbenica

Vučić bolnicu “Sveti Sava” poklanja Arapima

bolnica sveti sava

Aleksandar Vučić nastavlja da otima državnu imovinu. Megalomanskim projektom “Beograd na vodi” od glavnog grada oteo je sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta. Malo mu je, pa sad namerava da uzme zgradu Specijalne bolnice za cerebovaskularne bolesti “Sveti Sava”.

Po tom planu, zgradu će priključiti projektu “Beograd na vodi” kako bi je, bez zakonskih peripetija, prodao nekom od svojih tajkuna. Deo dobijenog novca će, naravno, zadržati za sebe, a deo će oprati kroz “Beograd na vodi”. Objekat je projektovao beogradski arhitekta Petar Gačić, a izgradnja u Nemanjinoj 2 trajala je od 1928. do 1931. godine. U zgradi se prvo nalazio Središni ured za osiguranje radnika Zagreb – filijala Beograd, da bi vremenom nekoliko puta menjao namenu i naziv. Od 1988. godine ova ustanova nosi aktuelni naziv. U maju 1992. mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan osveštao je kapelu Svetog apostola i jevanđeliste Luke, prvu pri bolnicama u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Zgrada je izdržala bombardovanja i okupacije, strane i domaće vladare, da bi završila u vlasništvu fantomskih arapskih investitora.

Vučić namerava da otimačinu pokrije pričom o izgradnji nove bolnice na Bežanijskoj kosi, koja neće biti specijalizovana samo za cerebovaskularne bolesti, već će imati i porodilište. I na izgradnji i opremanju nove bolnice Vučić će uzeti masnu proviziju, tako da će jednim udarcem napuniti oba džepa.

– Bog otac ne zna gde je nestao novac namenjen zdravstvu – zakukao je nedavno Vučić.

Ako on ne zna, zna njegov lični bog otac Vojislav Šešelj. Vojvoda je o tome javno govorio i objavljivao dokumente koji otkrivaju kako je ministar Zlatibor Lončar namestio tender za opremanje KBC Niš, vredan oko 19 miliona evra. Bog otac Šešelj optuživao je Lončara i njegov gang, u kome su prozvani tadašnji šef BIA Aleksandar Đorđević i svemoćni kum Nikola Petrović, o mutnim poslovima sa švajcarskom farmaceutskom kućom “Novartis” i izgradnji doma zdravlja na Kopaoniku. Pare, namenjene zdravstvu, nestale su u Vučićevim i džepovima njegovih kumova i saradnika, ali bar da ih koriste za lečenje…

knjige narudžbenica

ĐINĐIĆ: Bojkot izbora donosi kratkoročnu štetu i dugoročnu dobit

đinđić pukovnik ili pokojnik, nin avgust 1997

– Bojkot nije sjajna strategija, ali jednom se mora reći dosta siledžijstvu, poniženju, nacionalnom i građanskom propadanju – govorio je Zoran Đinđić 1997. godine, a to bi rekao i danas, samo sad ne bi imao ko da ga čuje.

Ne postoje izbori koje će izgubiti Aleksandar Vučić, kao ni izbori koje će bojkotovati opozicija. Volja birača ne može da pobedi Vučićev monstruozni sistem krađe, pretnji i podmićivanja, baš kao što ne može da utiče na većinu opozicionih stranaka.

– Vučić će izgubiti izbore, to je najgluplji vic koji sam čuo. Jednako je glupa najava bojkota izbora – tvrdi Vučić.

Kad dođe vreme za raspisivanje izbora, diktator će lidere Saveza za Srbiju podmititi s nekoliko nastupa na Radio-televiziji Srbije i prepustiće njihovim ekspertima da urede birački spisak. Na to bućkalo upecaće se svi gladni opozicioni somovi, srećni što će dobiti priliku da to predstave kao veliki uspeh protesta i vlastite mudre strategije. U izbornoj noći, predvodnici Saveza će istaći prigovor na nepravilnosti na nekoliko biračkih mesta, kukaće što nisu imali ravnopravan tretman u medijima, priznaće poraz i razići će se kućama, da u krugu porodice proslave osvajanje poslaničkog mandata.

Taj scenario je već počeo da se realizuje. Demokratska stranka, potpisnica „Sporazuma sa narodom“, u kome je istaknuta obaveza bojkota Narodne skupštine, prednjači u izazivanju razdora u Savezu za Srbiju. Dragan Šutanovac, dojučerašnji predsednik DS, subotom nije išao na protestne šetnje, imao je prečeg posla, morao je da navija za košarkaše Crvene zvezde. Na društvenim mrežama vredno kritikuje opozicionare koji bojkotuju rad parlamenta. Slične stavove zastupa Radoslav Milojičić Kena, a Gordana Čomić otvoreno bojkotuje bojkot i učestvuje na sednicama skupštinskih odbora. U sabotaži bojkota naročito se ističe Zoran Živković, predsednik Nove Srbije.

Razloge za protivljenje bojkotu, Živković objašnjava kroz dva primera. Prvi je bojkot izbora 1997, koji je vodila Demokratska stranka, a drugi su izbori 2000. na kojima je opozicija pobedila.

– Zapad 1997. nije razumeo taj akt bojkota i pitali su šta se dobija i da li time postajemo jači. Nažalost, bili su u pravu. U prvim analizama koje smo radili u DS, zaključili smo da od toga nismo dobili ništa i da niko nije pitao da li su izbori legitimni ili ne jer DS i još nekoliko partija nije učestvovalo. Međutim, 2000. nas je Zapad uveravao i skoro na ivici da preti govorio da ne učestvujemo na izborima sa obrazloženjem da će Milošević da ih pokrade i da nećemo moći da ga uhvatimo u krađi kao 1996. I Vašington i Brisel, i Pariz i London i Berlin su nas ubeđivali da ne treba da izađemo. Ali, pobedili smo – rekao je Živković za dnevni list Danas.

U toj proceni sve je sporno, osim Živkovićeve namere da pokuša još jednom da dobije poslanički mandat. On se, kao i sve njegove bivše stranačke kolege, ponikle u DS-u, zaklinje u viziju Zorana Đinđića, a ovakvim izjavama i postupcima pokazuje da ga nije razumeo, ni tada, ni sada.

Na sednici Glavnog odbora, početkom avgusta 1997, Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Đinđićev predlog da se bojkotuju ti izbori kritikovao je samo Zaharije Trnavčević.

– Nema sumnje da je sa stanovišta interesa same partije izlazak na izbore višestruko koristan i logičan cilj. S druge strane, neophodno je razrešavanje dugotrajne političke krize u zemlji i političke patologije, kao i da otklonimo opasnost od gubljenja kredibiliteta. Lakše ćemo podneti režimsku represiju, nego gubitak kredibiliteta kod građana. Patriotski i demokratski interes je boriti se za reforme, a ne pozicije članstva. Nije cilj postati najjača životinja u džungli. Deset godina doživljavamo poniženja i poraze. Deset godina nema uspeha ni radosti. Trebaju li nam još jedni tužni izbori? Ovi izbori pripremljeni su tako da se svakom zgadi politika i da svi izgube nadu da u Srbiji može biti drugačije nego što je sada. Izbori su farsa, mi smo suviše vredan i dobar narod da bismo morali da pristanemo na tako niske standarde. Ima onih koji kažu bolje išta nego ništa. Mi u DS ne govorimo tako, mi smo realisti. Svesni smo toga da je uspostavljanje dobrog društvenog uređenja dug i tegoban posao. Međutim, na poniženja ne pristajemo. Ne vidim da bismo pristajanjem na ultimatume i ucene režima pomogli svojoj zemlji. Kad me pitaju šta će biti sa DS van parlamenta, odgovaram pitanjem – šta će biti sa Srbijom bez reformi. Nema razlike da li ćemo propadati u parlamentu ili van njega. Ako za dve-tri godine ne zaustavimo propadanje, bićemo u tako lošoj situaciji da mi je svejedno da li sam u parlamentu ili nisam, da li imam stranku ili nemam, jer društvo onda teško može da se izvuče iz te rupe – govorio je Đinđić.

Za bojkot, tada je glasao i Zoran Živković. S naknadnom pameti, 22 godine kasnije on smatra da bi trebalo učestvovati na Vučićevim izborima ukoliko bi se promenilo stanje u medijima i vlast obavezala da pozove posmatrače OEBS-a. Stanje u medijima ne može da se promeni s pet opozicionih minuta u Dnevniku, ne posle sedmogodišnje torture. A, posmatrači OEBS-a su značajni koliko i lanjski sneg. Oni ne mogu da zaustave Vučićeve batinaške eskadrone, niti da ublaže pritisak na zaposlene u javnim preduzećima. Uostalom, i Slobodan Milošević je 1997. pozvao misiju OEBS-a na izbore koje je organizovao, pa ga to nije sprečavalo da krade glasove i lažira rezultate.

Kad ukazuje na razlike u rezultatima izbora 1997. i 2000, Živković svesno izbegava uzročno-posledičnu vezu. Izbore 1997. bojkotovale su DS, DSS, SLS, Demokratski centar i GSS. Tri godine kasnije, pobedu nad Slobodanom Miloševićem kreirali su upravo lideri DS-a i DSS-a. Tome je, verovatno, doprinela i Đinđićeva procena da odbrana kredibiliteta može izazvati kratkoročnu štetu, ali i dugoročnu dobit.

O kredibilitetu, odbrani patriotskih i demokratskih vrednosti, istinskim reformama i zanemarivanju ličnih i stranačkih interesa u odnosu na nacionalne i državne, o tome Đinđićevi samozvani naslednici i ne razmišljaju. Da, postoji razlika u okolnostima u kojima se Đinđić odlučio na bojkot Miloševićeve režirane izborne farse i Vučićeve tiranije. Razlika je očigledna, sada je stanje neuporedivo gore i teže. Između ostalog, za građane je teže jer među opozicionim liderima nema nijednog koji bi imao hrabrosti da citira Đinđićev stav da nije bitno šta će se desiti s njegovom stankom ako u Srbiji ne dođe do promena, da li će propadanje nastaviti u parlamentu ili van njega.

Đinđić je vodio kampanju „Protiv izborne krađe, za poštene izbore“, kojom je pokušavao da građanima objasni smisao poštenih izbora i da ih podseti na nekažnjene krađe, kršenje zakona i cenu koju čitava zemlja plaća zbog bahatosti SPS-a i njenih satelita. U toj kampanji i Đinđić je plaćao cenu, kao što je i očekivao: „Pokušaće da nas uguše na svaki način, to je prirodno, jer oni između sebe mogu da se nagode oko podele kolača, ali ne mogu da trpe civilizacijsku alternativu kakva smo mi“. Bio je u pravu, svi su nasrnuli na njega. Pored medijske kompromitacije, trpeo je i fizičke napade. Na antiizbornom mitingu u Kraljevu, jajima su ga gađali simpatizeri SPO-a. Vuk Drašković, kome je tada Milošević dodelio ulogu kakvu je danas Vučić prepustio Vojislavu Šešelju, poredio je Đinđića s Nikolom Pašićem, koga su građani takođe gađali jajima. Tada su tri predsednička kandidata – Zoran Lilić, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković – napadali samo lidera DS-a, koga su prepoznali kao prenju njihovom naopakom sistemu. Ričard Holbruk nije krio protivljenje bojkotu izbora, ali za to nije marila ni Vesna Pešić, predsednica Građanskog saveza Srbije. Metju Palmer je uspešniji od Holbruka, lideri Saveza za Srbiju prihvataju njegove preporuke i pripremaju se da, čim im vlast udeli medijske mrvice, poteraju vodu na Vučićevu vodenicu i omoguće mu legitimitet za nastavak uništavanja Srbije.

knjige narudžbenica

 

Vandali su pobedili, Beograd je uništen

SINISA MALI, ZORAN RADOJCIC, ALEKSANDAR VUCIC, GORAN VESIC

Otkad je sveta i veka, svaka civilizacija, kultura i religija pokušavala je da odgonetne da li ima života posle smrti. Odgovor na to pitanje videće se na sudbini Beograda, ako uspe da se oporavi posle vladavine Srpske napredne stranke.

Zasad, glavni grad Srbije suočava se s uništavanjem čije razmere prevazilaze posledice bombardovanja iz 1941. i 1999. godine. Za pet godina vlasti, naprednjački kartel je oteo skoro dve trećine površine Beograda. Po bagatelnoj ceni fantomskoj arapsko-srpskoj firmi „Al Dahra“ iz Iriga prodat je Poljoprivredni kombinat „Beograd“, koji se prostire na 30.000 hektara, Leks specijalisom je arapskoj kompaniji „Igl Hils“ poklonjeno sto hektara uz savsku obalu za „Beograd na vodi“, a slična sudbina je namenjena Makiškom polju, koje ima 680 hektara, na kome Bogoljub Karić planira da izgradi „Tesla Siti“. Uzurpirani su i Savski kej, Kalemegdan, brojne parcele u Zemunu i Novom Beogradu, kao i u centru grada.

Aleksandar Vučić, Siniša Mali i Goran Vesić doživljavaju Beograd kao ratni plen. Megalomanske projekte vode kao najveće evropske praonice prljavog novca. U temelje „Beograda na vodi“ ugradili su brutalno nasilje, razbojničko i pravosudno. Pre tri godine naprednjački kriminalni odredi, pod okriljem noći, dok pošten svet spava, sušili su zgrade u Savamali. Pomagali su im radnici komunalnih preduzeća, stražu su čuvali pripadnici MUP-a, a kasnije su ih od odgovornosti zaštitili tužioci, tako da ni posle tri godine taj zločin nije dobio sudski epilog. Svi rokovi su probijeni, dignuto je nekoliko zgrada bez elementarnih uslova za život, pored kojih rade samo pumpe za izbacivanje vode i restorani „Savanova“ i „Salon 1905“ u prisvojenoj zgradi „Geozavoda“, legatu Luke Ćelovića. Železničku stanicu, koja je radila od 1885, naprednjačka vlast je ukinula prošle godine i saobraćaj preusmerila na Prokop. Autobuska stanica je prebačena u kontejnere na novobeogradsku ledinu na kojoj nije ni počela gradnja novog objekta. Pred prošlogodišnje lokalne izbore, Goran Vesić je obećao da će svi stanovi u Kuli 1 biti useljeni do kraja marta. Prošlo je više od godinu dana, a tamo ne živi niko od nesrećnika koji su učestvovali u predizbornim propagandnim skečevima. Nema veze, prevara je uspela, SNS je ostala na vlasti, srpski tajkuni peru novac preko „Beograda na vodi“, a provizija se sliva u džepove Aleksandra Vučića.

bg na vodi pumpe jun 19.2

Pumpe u „Beogradu na vodi“ rade danonoćno 

Bogoljub Karić priča da je Vučiću još 2016. godine isplatio 20 miliona evra za dozvolu da na vodoizvorištu Makiš izgradi naselje za 30.000 stanovnika. U tu cenu uračunata je i nacionalna frekvencija za BK Televiziju. Dobio je obećanje i širok osmeh, pa se sad duri i preti Vučiću. Ako ne plati dodatni mito, bar će biti sačuvani reni bunari na Makišu, koji čistom vodom snabdevaju četvrtinu grada.

S istim motivom, da opere pare stečene kriminalom i za sebe uzme pozamašan ušur, Vučić je odlučio da u Surčinu izgradi „Nacionalni stadion“, da fudbalska reprezentacija ima gde da igra. Dva velika beogradska stadiona, Zvezdin i Partizanov, zvrje prazni, tribine se popune na tri-četiri utakmice godišnje, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice i zdrav razum sputavaju njegove korupcionaške ambicije.

– Ceo koncept treba da se zove „Stradion siti“, a plan je da u okviru stadiona napravimo ceo grad. Biće tu izložbeni sajmovi, prostor za kulturu i koncerte, akvaparkovi, ali i tehnološki park koji uključuje dolazak velikih svetskih trgovačkih lanaca, kao što je Ikea, a biće mnogo poslovnog prostora i kompletan stambeni blok – objasnio je aktuelni ministar finansija Mali, koji je najavio da će stadion, kapaciteta od oko 60.000 mesta, koštati između 50 i 70 miliona evra.

Kao pod uticajem halucinogenih sredstava, Mali tvrdi da će taj projekat promovisati Srbiju, jer će „Nacionalni stadion“ biti domaćin Lige šampiona i Lige Evrope, pa i svetskog prvenstva u fudbalu. U republičkom budžetu za ovu godinu već su opredeljena sredstva za projektovanje stadiona, a pre nekoliko dana pokrenuta je procedura za dobijanje svih potrebnih dozvola.

– Graditi potpuno nov objekat za samo nekoliko utakmica godišnje, a čija će ukupna cena premašiti 250 miliona evra, koliko je odvojeno samo u budžetu za 2019. godinu, predstavlja ludost i iživljavanje nad poreskim obveznicima. Pored toga, objekat je predviđen na relativno izolovanoj lokaciji, nepovoljnoj za gradnju i van dometa javnog saobraćaja, zna se da će ga graditi turske, a ne domaće firme. Za taj novac mogu se obezbediti besplatni udžbenici za sve đake u Srbiji, stambeni dodatak za mlade bračne parove, pomoć majkama sa troje i više dece, a mogu se izgraditi i obdaništa, kojih u Beogradu nema dovoljno – kaže Nikola Jovanović, šef odborničke grupe Saveza za Srbiju u gradskoj Skupštini.

Jovanović može da priča šta hoće, naprednjačku vlast to ne zanima, kao što se može videti iz izjave Slavka Gaka, gradskog sekretara za obrazovanje i dečju zaštitu: „Grad nema obavezu da deci obezbedi mesto u vrtiću, mi nismo bebi servis“.

Gak je u pravu, gradska vlast je Vučićev servis za zgrtanje novca. Čerupanjem Beograda i Srbije, Vučić je postao najbogatiji političar u savremenoj istoriji Evrope. Najviše se ovajdio otimanjem imovine u glavnom gradu i preuzimanjem monopola u infrastrukturalnim poslovima. Nije gadljiv ni na manje unosne kombinacije, posebno kad može da ih koristi za politikantsku propagandu. Pre dve godine izgrađena je fontana na Slaviji. Iako košta 15.000 evra, građani su je platili više od dva miliona evra, a niko ne zna ko je i kako podelio razliku. Po tom receptu sad namerava da izgradi gondolu preko Save.

Za tu nepotrebnu i nezakonitu egzibiciju, od koje će korist imati samo vlastodršci koji se ugrade u posao, biće potrošeno oko 15 miliona evra. Koliko je ceo projekat štetan vidi se i po tome što je predviđeno da Grad Beograd iz budžeta pokriva buduće troškove. Londonska gondola preko Temze, slične dužine i cene karata, mesečno pravi gubitak od 200.000 evra. Čak i kad bi se životni standard u Srbiji približio onom u Britaniji, to znači da će kalemegdanska gondola praviti štetu od 2,4 miliona evra godišnje. Briga Vučića, on ne plaća, nego naplaćuje.

Radovi na Beogradskoj tvrđavi počeli su i pre nego što je Ministarstvo građevinarstva izdalo dozvolu. Pneumatskim čekićima rastureni su mnogi objekti i stepeništa na Kalemegdanu, a motornim testerama posečena stogodišnja stabla kako bi se napravio prostor za žičaru. Stručna javnosti – pravnici, arhitekte, istoričari i mnogi drugi – kao i opozicione stranke i građani pokušali su da spreče uništavanje tog spomenika kulture od izuzetnog značaja, nastalog pre dve hiljade godina. Izgradnji gondole usprotivili su se, između ostalih, Odeljenje istorijskih nauka SANU, konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Regulatorni institut za obnovljive izvore energije i zaštitu životne sredine, na čiji zahtev je Upravni sud u Beogradu 19. aprila doneo rešenje kojim se nalaže zaustavljanje radova na Kalemegdanu do donošenja konačnog rešenja o zakonitosti građevisnke dozvole koju je za pripremne radove izdalo Ministarstvo građevinarstva. Upravni sud je procenio da bi „izvršenjem rešenja o građevinskoj dozvoli bila naneta šteta širim interesima javnosti, koja bi se teško mogla nadoknaditi“. Ministarstvo Zorane Mihajlović odmah je uložilo žalbu, sve s nadom da će sud zanemariti zakone i omogućiti nastavak uništavanja Beogradske tvrđave i arheološkog nalazišta „Antički Singidunum“.

Kakav odnos naprednjaci imaju prema arheološkim nalazištima videlo se na primeru Virtemberške, odnosno Stambol kapije na Trgu Republike. Radovi na rekonstrukciji glavnog beogradskog trga počeli su prošle godine. Kad su uklonjene ploče, nasred trga su se pojavili ostaci Virtemberške kapije. Zavod za zaštitu spomenika kulture formirao je „Komisiju za donošenje predloga mišljenja o prezentaciji kapije na Trgu Republike“, koja je zaključila da arheološki ostaci treba da budu prezentovani i dostupni javnosti. Ideju je prihvatio i Goran Vesić, svemoćni zamenik gradonačelnika Beograda.

bg virtemberška kapija

Virtemberška kapija – otkrivena, pa zalivena betonom

– Grad Beograd se ponosi svojom istorijom i mi ćemo sačuvati ovaj lokalitet, da građani mogu da vide ove bedeme. Radiće se izmena projekta rekonstrukcije. Uradićemo otkop. A, arheološki lokalitet biće pokriven staklom. Pored će se nalaziti informativna tabla. Nemamo mi baš tako puno spomenika da bismo imali taj luksuz da ih ne čuvamo i ne pokazujemo – rekao je Vesić.

U tu svrhu produžen je rok od 420 dana za rekonstrukciju Trga Republike i povećan predviđeni budžet od 922 miliona dinara. Na kraju, Virtemberška kapija, koju su Austrijanci izgradili u periodu između 1723. i 1739. godine, zalivena je betonom i dubokim zaboravom. Naprednjačkim vladarima istorija nije bitna, oni pišu novu, svoju.

Mnogo je primera koji dokazuju vandalsku opsesiju gospodara Beograda prema betoniranju i seči stabala. Sve takve akcije opravdavaju se istim floskulama – parkovi su devastirani, zelenilo je mrtvo. Na Ušću je posečeno 150 stabala, a nešto manje u Ulici Stepe Stepanovića. Doskora prelep drvored od Dušanove do Ruzveltove ulice, koji je bio ponos grada, masakriran je „topping“ načinom orezivanja, koji je zabranjen u svim civilizovanim državama. U Hajd parku oborene su zdrava stabla platana. Raskopan je park u Mileševskoj, a Cetinjska, jedna od centralnih beogradskih ulica, 9. aprila je asfaltirana, da bi dva dana kasnije opet raskopana. U novobeogradskom Bloku 45 radnici Gradskog zelenila su posekli stabla kako bi bilo rekonstruisano šetalište. Ista sudbina čeka Karađorđevu ulicu i Topličin venac, pa i ulice Džorža Vašingtona, cara Dušana i kraljice Marije, čiju će rekonstrukciju Beograđani platiti čak 18,2 miliona evra.

gradilište u parku u mileševskoj

Rušilačke egzibicije paralizovale su život u centru Beograda. Ukinute su sve trolejbuske linije, pa od Slavije do Trga Republike saobraćaju samo autobusi 27 i 31, što nije dovoljno ni da prebaci pet odsto redovnih putnika. Ulice koje vode od Pančevačkog i Brankovog mosta svakodnevno su zakrčene, pa nastaju kilometarske kolone kroz koje ne može da se probiju ni vozila Hitne pomoći.

Revoltirani stanovnici centralne opštine Stari grad pokrenuli su niz akcija kojima pokušavaju da pravo na normalan život odbrane od „kraljevačkog Nerona“ Gorana Vesića. Marko Bastać, predsednik jedine slobodne beogradske opštine, pokrenuo je inicijativu za održavanje referenduma na kome bi se građani izjasnili o građevinarskim poduhvatima gradske vlasti. Dok je čekao odgovor na taj zahtev, Bastać je predvodio protestante koji su svakodnevno blokirali bagere na Trgu Republike.

– Protiv Marka Bastaća biće podneta krivična prijava zbog svih kriminalnih radnji koje je sproveo kao predsednik opštine. Bastać se bahati jer misli da ima zaštitu kriminalaca iz Crne Gore. Kriminalci nikad više neće voditi opštine i državu – zapretio je Vesić.

marko bastać i jugoslav kiprijanović iz dveri

Pobunjenici: Marko Bastać i Jugoslav Kiprijanović, zvani Cipiripi

Nervoza „Iznoguda“ Vesića može da se razume, Bastać ga izluđuje kao niko nikad pre. Ne samo što uklanja saobraćajne znakove, table Parking servisa i ograde gradilišta, nego na pokušaje kriminalizacije odgovara i nekonvencionalnim metodama. Umesto suvoparnih saopštenja, Bastać je otišao pred Vesićevu zgradu, da se pogledaju u oči. Iz mračne sobe, skriven iza zavese, Vesić je poručio da nije kod kuće. Da mu je devojka bila prisutna, nju bi poslao da blokira ulaz, kao što je uradio sa padavičarkama iz Gradske skupštine. Bastać je pomerio granice komunikacije s političkim protivnikom i pozivom na dvoboj.

– Pozivam večitog zamenika na sportski dvoboj u bilo kojoj od sledećih disciplina: stoni tenis, tenis, šutiranje slobodnih bacanja, šutiranje penala u fudbalu, šutiranje sedmeraca u rukometu, trka na 100, 200, 400, 800 i 1.500 metara, skok u dalj, skok u vis, bacanje kugle, bacanje diska, boćanje, plivanje, ronjenje na dah, dizanje tegova, pikado, klikeri, boks, ne ljuti se čoveče, obaranje ruke… Ukoliko izgubi, večiti zamenik Vesić Goran se obavezuje da će odustati od izgradnje gondole, otimanja centra grada, getoizacije Starog grada i izgradnje jarbola. Ako izgubim, obavezujem se da ću prestati sa svakodnevnim ometanjem večitog zamenika Vesić Gorana u njegovom projektu uništavanja Beograda i maltretiranja Beograđana – napisao je Bastać na svom nalogu na Instagramu.

Vesić nije prihvatio izazov. Nastavio je da se bruka napadima na druge lidere opozicionih stranaka. Dragana Đilasa, predsednika Stranke slobode i pravde, optuživao je za sve i svašta, od toga da je postao milioner pljačkajući narod, do ludačkih tvrdnji da proteste na beogradskim ulicama organizuje po nalogu Ramuša Haradinaja. Kad je Đilasu dozlogrdilo, zatrpao ga je sa dvadesetak tužbi.

Protiv Vesića i Zorane Mihajlović krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo je Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke, zbog sumnje da su zloupotrebili službeni polažaj, prekoračili ovlašćenja i, svesni protivpravnosti svojih postupaka, pokušali da izgradnjom gondole nanesu Beogradu direktnu i nenadoknadivu štetu kolosalnih razmera.

nikola jovanovic krivična prijava protiv vesića

Jovanović: Tužba protiv kolosalne štetočine Vesića

Suđenja traju, a Vesić dokazni postupak vodi pred sudskim većem Pinka. Ratuje i na društvenim mrežama, gde mu na prozivke odgovara Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd.

– Goran Vesić iznosi laži o meni i o Novom Beogradu. Priča o rušenju, jer je to njemu dobro poznata oblast. Pa, da se osvrnem malo na samo neka od Vesićevih rušenja i urušavanja. Srušio je Šilerovu 2003. godine, odmah nakon raspisane poternice za “Zemuncima” i umesto da je ceo kompleks od više hiljada kvadrata preuređen u, recimo, neki vrtić, oni su ga sravnili sa zemljom, po lično njegovom nalogu, iz samo njemu znanih razloga. Vodio je i srušio KK Crvenu zvezdu pre 10 godina i doveo do stečaja i skoro do gašenja, a onda nestao. Vodio je i srušio FK Crvenu zvezdu i napravio najveće dugove u istoriji srpskog klupskog fudbala od oko 50 miliona evra, iz kojih ni dan danas klub ne može da se izvuče i oporavi. I opet je nestao. Danas vodi i ruši Beograd i srušiće ovu Upravu grada, što me i nije mnogo briga, nego što mi Beograđani svakog dana na svojoj koži osećamo njegov rušilački karakter, jer nam uništava grad koji volimo. Nisam prvi iz sveta sporta koji se našao pod napadima Vesića, na samo njemu znan i podmukao način. Iznoseći laži, slično su nekad prolazili Dule Vujošević, Duda Ivković, Divac, Piksi… Iza sebe je uvek ostavljao samo pustoš, čemer i jad, a koliku pustoš će ostaviti iza grada Beograda, to ćemo tek videti. Sve što Vesić uništi decenijama ne može da se oporavi. Ali, Vesiću, ima nas koji ne zaboravljamo, a još manje te se plašimo. Ima nas koji ne zaboravljamo da nema toga čega si se, Vesiću, ti dohvatio, a da nisi upropastio – napisao je Šapić na Fejsbuku.

Vesićevom demoliranju Beograda suprotstavljaju se i mnoga udruženja građana. Novobeogradski aktivisti pokušavaju da odbrane Savski nasip od bahatih moćnika, koji su tamo nelegalno podigli celo naselje i ugrozili vodoizvorišta. Branioci nasipa svakodnevno objavljuju informacije o nezakonitim aktivnostima bogatih uljeza pod zaštitom vlasti. Udruženje “Ulice za bicikliste” nedavno je održalo protestnu šetnju nasipom, ali isprečili su se vlasnici nelegalnih objekata, pa je sukob izbegnut samo zahvaljujući tome što su pametniji popustili.

– Ta gospoda su uzurpirala nasip, izgradila nelegalne vikendice, to može da zagadi vodoizvorišta. Mi hoćemo da se ti objekti uklone i da Savski nasip postane park prirode koji mogu da koriste svi građani, a ne samo ovih 300 ljudi, koji nemaju pravo svojine ili korišćenja – rekao je Zoran Bukvić iz udruženja “Ulice za bicikliste”.

U tom pojasu ogromne kuće su, bez ikakvih dozvola, napravili sinovi Tomislava Nikolića. Ipak, veći problem predstavlja desetak splavova “Cunami House”. Aleksandar Zubac, mladi tajkun, nelegalno je postavio splavove, ogradio prilaz obali, oteo deo šetališta, kršeći sve moguće propise. Građani uzalud prijavljuju njegove nezakonite postupke, niko ne reaguje.

aleksandar zubac vlasnik splavova cunami2

Zubac: Vlasnik „Cunamija“, Savskog nasipa i svega ostalog

– Zahvaljujući Vesiću, obale reka izgledaju ovako, jer se gradom upravlja po meri mafije. Borimo se za slobodan pristup obalama reka, želimo da Beograd bude grad svih nas, a ne Vesićeva prćija. Vesić otima i obalu Dunava, devastira grad u kome živimo, radi šta želi, ne poštuje zakone, a još manje štiti javni interes. Od Vesića jedino mafija ima korist – ističu branioci Savskog nasipa.

Devastiranju grada suprotstavlja se i Građanska inicijativa Ne davimo Beograd, čiji aktivisti su pokrenuli nekoliko akcija za odbranu Kalemegdana, Ušća i ostalih lokacija na kojima naprednjačka vlast demonstrira silu. Ksenija Radovanović demistifikuje režimsko objašnjenje da će megalomanski i vandalski projekti privući strane turiste.

– Čudno je što u naprednjačkoj Srbiji ne postoji ideja da bi turista možda voleo da vidi grad na dve reke koji se stepenasto podiže (bio je vekovima takav, dok majstori nisu smislili čudovište od “Beograda na vodi”), primerak art-deko stila oličen u zgradi “Ikarusa”, arheološko nalazište Singidunuma ispod Studentskog trga, originalnu veziju Skadarlije, zaštićeno područje Knez Mihailove umesto tržnog centra u Rajićevoj, a možda i poneko drvo. Možda ćemo turistima biti interesantni mi koji smo kidnapovani zajedno sa Beogradom i igramo ovu igricu treniranja kondicije preskakanjem polomljenih trotoara, treniranja strpljenja korišćenjem javnog prevoza, treniranja izdržljivosti disanjem otrova izduvnih gasova – napisala je Ksenija Radovanović.

Šta beogradske dahije misle o njenoj kritici videlo se na javnoj raspravi o izgradnji gondole. Gradski arhitekta Milutin Folić, predstavnik vlasti, u debati koja je trajala šest sati izgovorio je samo jednu rečenicu, upućenu Radovanovićki: “Znam gde ti rade roditelji”.

Povezani tragovima provizija, manipulacija, otimačina i ostalih zločina, naprednjaci zaštitu prose od svog vođe. Siniša Mali je godinama ponavljao refren u kome se hvalio kako ga je za funkciju gradonačelnika predložio lično Andrej Vučić. Otkad je priznao da se stidi Demokratske stranke, Vesić ispravlja prošlost, pa iz nje izvlači događaje koji predstavljaju plod bujne mašte. “Sa Vučićem sam išao po žurkama”, tvrdi Vesić, pokušavajući da dokaže nepostojeću bliskost s vladarom. Za razliku od njegove selektivne svesti, postoje građani koji pamte da su njih dvojica najbliže bili jedan drugome 2004, kad je Vučić izazvao Vesića na dvoboj, ali mnogo žešći nego onaj sportski, koji predlaže Bastać. Vesić ne mari za činjenice, stalo mu je samo da ostane u milosti svog gospodara. Dok idila traje, zaštićen je od sabotaže unutar kartela, a povećava nadu da će mu se ispuniti ambicija da ga Vučić predloži za svog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke.

– Kada bi Goran Vesić štampao sva svoja nedela, mislim da bi bio proglašen za nobelovca – smatra novinar Srđan Škoro.

Kad dođe vreme, trebalo bi da nadležno tužilaštvo štampa optužnicu protiv Vesića, tek to bi bilo remek delo savremene srpske publicistike, polu-horor, polu-bajka. Umesto Nobelove nagrade, Vesić i njegovi saučesnici u uništavanju Beograda zaslužili su adekvatnu sudsku presudu, koja će ih na duži rok zadržati u nekoj od renoviranih ustanova zatvorenog tipa.

knjige narudžbenica

 

Zvonko Veselinović dao pola miliona evra za helikopter „Sikorski S-76“

helikopter zvonka veselinovića odlazi sa žurke

Na proslavu naprednjačkog biltena Informer, u kosjerićko selo Rosići, društvo s poligrafa – Milan Radoičić i Nikola Petrović – stigli su helikopterom čiji vlasnik je Zvonko Veselinović.

Šef kosovskog klana je nedavno u Nemačkoj kupio helikopter “Sikorski S-76”. Taj američki model, koji može da ponese 12 putnika i dva pilota, s doletom od 761 km, košta oko pola miliona evra. Veselinović ga je ofarbao u boje srpske zastave i smestio u hangar na batajničkom aerodromu. Isti tip helikoptera koristi i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Obojica to prevozno sredstvo upotrebljavaju iz bezbednosnih razloga, samo što sve češće lete u različitom smeru, svak na svoju stranu.

Sve što se dosad o Veselinoviću spekulisalu u retkim slobodnim medijima, nedavno je ozvaničeno u istražnom postupku koji vodi kosovsko tužilaštvo. Pod sumnjom da su učestvovali u atentatu na Olivera Ivanovića, prošlog novembra su uhapšeni Nedeljko Spasojević, Dragiša Marković i Marko Rošić, a u bekstvu se nalazi Milan Radoičić. Istraga je proširena na Milana Mihailovića i Zvonka Veselinovića, koji su osumnjičeni za organizovanje kriminalnog klana i izvršenje više krivičnih dela, među kojima i za teško ubistvo.

Vučić je znao da će mu taj problem kad-tad zakucati na vrata. Po svom starom običaju, pokušao je da se pripremi na dva načina. S jedne strane, Veselinoviću je lično garantovao zaštitu, a s druge je pristao na saradnju s kosovskim tužilaštvom. Na Vučićev zahtev, BIA je pripremila iscrpan izveštaj, koji je prosleđen u Prištinu i na još nekoliko adresa, u kome se Veselinović opisuje kao vođa mafijaškog klana koji se bavi trgovinom droge, švercom oružja i nafte i pranjem novca. Uporedo s tim, vladar kosovskog severa u januaru je u Pirotu osuđen na dve godine zatvora zbog nelegalne eksploatacije šljunka. Tu presudu Vučić namerava da iskoristi za hapšenje Veselinovića ili za njegovo zastrašivanje. Ako ne bude imao drugog izlaza, Vučić će montirati neku novu istragu protiv Veselinovića, koji u strahu od hapšenja može da se skloni samo na Kosovo, mečki na rupu. Tamo, u Kosovskoj Mitrovici, bio bi dostupan albanskim policajcima. Šta će kasnije da se dešava, Vučića ne zanima. Ako Veselinović bude uhapšen, nema veze. A, ako pruži otpor i bude ubijen, opet nema veze, jedan neprijatan svedok manje.

Veselinović nije naivan, shvata šta mu se sprema, zato izokola preti: “Svako može da postane silueta kredom nacrtana na betonu, možda ću to biti ja, možda onaj ko krene na mene”. Naravno, ne pominje ime drugog potencijalnog modela za siluetu na betonu.

Istovremeno s otkrivanjem informacije o proširenju istrage za ubistvo Ivanovića, u pojedinim medijima pojavile su se fotografije Zvonka Veselinovića i Andreja Vučića. Istraživačka mreža KRIK objavila je dve njihove zajedničke fotografije, snimljene krajem marta 2015. godine u restoranu “Salaš 137” na Kopaoniku. Na sajtu BIRN-a objavljen jr selfi, koji je napravio lično Veselinović, dok je sedeo pored Andreja Vučića u kancelariji marketinške agencije “Inviktus” tokom predizborne kampanje 2014. godine. Nemanja Milutinović, vlasnik “Inviktusa” uspešno posluje sa državnim institucijama i režimskim medijima. Njegova agencija ima milionske ugovore s opštinom Rakovica, Studijom B i, naravno, sa Srpskom naprednom strankom, koja joj je samo za saradnju u kampanji 2014. platila 7.344.725 dinara.

Fotografije vođe kosovskog klana i mlađeg brata srpskog vladara demantovale su tvrdnje da se oni “jedva poznaju”.

– Moj brat je, možda, jednom video tog Veselinovića, valjda na nekoj svadbi. Sedeli su u istoj prostori sa još 200 ljudi, pa šta? – lagao je Aleksandar Vučić.

Na istu temu lagao je i Zvonko Veselinović: “Ja sam se sa njim jednom sreo, na zdravo-zdravo, dok su još bili u opoziciji, pre 2012. Čoveka ne poznajem, niti imam kontakt s njim. Ako neko kaže da me viđa s njim, taj laže. To je još jedna vaša dezinformacija, još jedan spin, kao i svaki tekst o meni. Ako imate fotografije s mojih i Andrejevih susreta super, izbacite fotografije u medije. Nisam se viđao sa njim, stojim iza toga – rekao je Veselinović novinarima KRIK-a.

Objavljivanje dokaza o sprezi mafije i vlasti, Aleksandar Vučić je dobro shvatio kao stezanje omče oko vrata. Abeljard Tahiri, kosovski ministar pravde, sredinom marta je predsednika Srbije osumnjičio kao nalogodavca za atentat na Ivanovića.

– Istraga ubistva Olivera Ivanovića zaglavljena je onog trenutka kad su sve osnovane sumnje dovele do Milana Radoičića. Umesto saradnje i stavljanja pred zakon kao glavnog osumnjičenog, on je amnestiran od strane predsednika Aleksandra Vučića.Nema nijednog racionalnog objašnjenja osim činjenice da između Vučića i Radoičića postoji odnos nalogodavca i izvršioca – rekao je Tahiri.

Vučić ne zna šta će još isplivati u javnost o tom slučaju i da li će se sve završiti samo na obračunu s Veselinovićem ili će strani centri moći, za koje je uveren da vuku sve konce, ići do kraja, do njega. Nedovoljno hrabar da upre prstom u američke diplomate i obaveštajce, zasad se brani optužbama na račun Rade Trajković i novinara koji su ofirali njegovog batu. Ti plaćenici, po nečijem nalogu, u kritičnom trenutku, dok strane sile Srbiji otimaju Kosovo, kriminalizacijom njegove porodice urušavaju srpske nacionalne i državne interese. Bez obzira koliko to izgledalo besmisleno, može da bude opasno. Da bi opstao na vlasti, Vučić se neće uzdržavati od otvorenog nasilja.

knjige narudžbenica