Скочи на садржај

Vučićevi mediji iz septičke jame

vučić mitrović wp

Poslednja linija odbrane Adolfa Hitlera nalazila se u kompleksu podzemnih skrovišta u Berlinu. Aleksandar Vučić za tu svrhu koristi televizije i novine iz kojih, kao iz bunkera, rafalnom paljbom gruva po svakome ko mu zasmeta. Otkad je došao na vlast, političke protivnike bombarduje lažima, klevetama i uvredama.

Pod pritiskom, uspaničen činjenicom da se bliži kraj diktaturi, služi se svim sredstvima. Regrutovao je i na front isturio juridive babe padavičarke, botove s odborničkim mandatima, novinarske komandose, pa, na kraju, i najteže tupo oruđe – Željka Mitrovića, Milomira Marića i Dragana J. Vučićevića. U borbi protiv istine, Vučić se poslužio Mitrovićem, a Mitrović onim što simboliše njih dvojicu i sve naprednjačke medije. Sadržaj septičke jame, koji inače koriste za proizvodnju televizijskog programa i novinaskih tekstova, sad su vladar i njegov ružičasti sluga hteli da bukvalno prospu po građanima.

U napadu na javnost učestvovali su svi Vučićevi mediji, od Informera, Kurira, Srpskog telegrafa, Blica, Politike, Studija B i TV Hepi, ali glavni teret su podneli Pink i komandant Mitrović. To ne čudi. Kad je opozicija protestovala pred RTS-om, Vučić se provodio na vikend-ekskurziji s Ivicom Tončevom. Isto bi uradio i kad bi mu zapretili blokadom ili upadom u Srpsku naprednu stranku, pa čak i u porodični zamak u Jajincima. Svaki napad može da podnese, osim na Pink, na svoj najtvrđi i najdraži bastion. Kao pravi gazda, rešen je da svoju imovinu brani do poslednjeg Mitrovića, Gmitrića, Sarape ili bilo kog drugog lika iz te septičke.

Željko Mitrović je najskuplji talac Aleksandra Vučića. Mitrovićeve firme, Pink International Company i ostale, imaju ukupna dugovanja veća od 100 miliona evra, o čemu je već izveštavao Magazin Tabloid u broju 431 (http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=431&cl=13). Svestan da samo od diktatorove volje zavisi njegova i sudbina njegove porodice, Mitrović je pristao na sve. Kako i ne bi kad je ucenjen utajom poreza i drugim krivičnim delima s mnogo tragičnijim ishodom. Samo od Vučića zavisi ishod suđenja Željkovom sinu Aleksandru, koji je u saobraćajnoj nesreći ubio maloletnu Andreu Bojanić, ali i afere s tragedijama Ive i Nade Bodružić. Tragovi postoje, ne samo u Mitrovićevom dosijeu i u arhivama istražnih organa, nego i u izjavama posrednih i pravih žrtava.

Upravo dok je Mitrović zaoštravao kampanju protiv opozicije, portal Rikošet je objavio snimak telefonskog razgovora Saše Mirkovića i Save Bojanića.

Otac poginule devojčice Andree, početkom oktobra 2018. godine, u intervjuu Pinku rekao je da je “slučaj zloupotrebljavan” i da su “postojali politički dueli u kojim bi se pomenulo ime moje ćerke, čak su mi tražili da dolazim na političke proteste da govorim”. Tom prilikom je opisao razgovor sa Mitrovićem, s kojim je, “kao dva oca”, sagledao šta se desilo.

– Željkov stav je u startu bio da se on neće mešati u sve to. Ono što je on uradio je da je odmah odveo Aleksandra u policiju i to je dovoljan razlog da ja ne sumnjam, zapravo sam ubeđen da nijednim postupkom nije učinio ništa što bi uticalo na tužilaštvo ili sud. S kim god da sam razgovarao iz tužilaštva, pravosuđa, policije, službi… nigde nisam došao do saznanja da je bilo direktnog uticaja – rekao je Bojanić.

Mirkoviću je ispričao drugu, mnogo dramatičniju verziju.

– Ja sam morao da dođem na Pink. Doveli su me. Nisam došao sam. Ja sam besan – rekao je Bojanić, a na Mirkovićevu tvrdnju da ne razume zašto nije medijski reagovao, “osim ako su hteli da te prekrate”, odgovorio je: “Bravo, to je to. Moje dete, moj sin, bio je u problemu. I šta… Sad treba i njega da izgubim?”

Naravno, policija i tužilaštvo nisu reagovali na to, nisu ni pokušali da utvrde istinu da li je Bojaniću i njegovom sinu prećeno i da li je na silu doveden na Pink da abolira Željka i Aleksandra Mitrovića. Državni organi nisu reagovali ni povodom sms poruka koje je vlasniku Pinka uputila Jelena Karleuša, a u kojima ga je optužila za najteže zločine.

– Zbog ovoga što su i dalje tvoje kamere na grobu moje majke i što to objavljuješ na televiziji non stop, objavljujem slike tvoje ćerke. Upozoravala sam te. Ti si jedno devijantno čudovište i dabogda tako tebe snimali na groblju tvojih najmilijih svaki dan. Pretiću ti čime god mogu, ološu bolesni. Dabogda tebe tako snimali, pička ti materina devijantna. Raspali narkomanu, nemoj više da sam videla tvoje kamere na grobu moje majke ili će se saznati sve o tebi! Neće ti se svideti! Narkomanu, nemoj da objavim spisak, od pevačice do Bodrože, koje su zbog tebe izgubile glavu. Sa sve slikama, prepiskama i dokazima. Kurva ti je mama, koja te je takvog devijantnog stvorila. Sad će svi imati slike tvoje ćerke koja šmrče i puši kurac – napisala je Karleuša u nekoliko sms poruka.

Mitrović joj je odgovorio podjednako sočnim uvredama i pretnjama da će je satrti “preko svih medija”. Lako mu je da preti Karleuši. Ako ona ima dokaze o njegovoj odgovornosti za smrt Jelene Marjanović i Ive i Nade Bordružić, može samo da se zamisli čime sve raspolaže Aleksandar Vučić. A, on je mnogo opasniji i beskrupulozniji. Kad bi na tren posumnjao u Mitrovićevu lojalnost, javnost bi bila šokirana brutalnom kampanjom u kojoj bi se otkrila pozadina mnogih zločina. Da se to ne bi desilo, Mitrović je pristao da preuzme dirigentsku palicu u orkestriranom napadu na opoziciju i pobunjene građane.

Udario je svom snagom i to ne samo preko Pinka, nego i na Tviteru, društvenoj mreži na kojoj Vučićevi sendvičari ne mogu da se snađu. Za Vučićeve potrebe na Pinku, kao odgovor oživljavanju “Utiska nedelje” Olje Bećković, angažovao je Vericu Bradić da vodi istu vrstu emisije, pod nazivom “Hit Tvit”. Usput, obezbedio je da na Pinku gostuju i razni čudni opozicionari. Tihomir Stanić i Mirjana Karanović nekoliko puta su govorili na građanskim protestima, izgovarali teške reči na račun naprednjačkog režima, ali to ih nije sprečilo u želji da se pojave na Vučićevoj televizijskoj tvrđavi. Poziv za gostovanje uputio je i Branislavu Lečiću, ali on ga je odbio i obećao da će na Pink doći s ostalim demonstrantima, što je Mitrović ocenio kao korektan i očekivan odgovor: “Lečić jedini ima razlog za ljutnju, jer sam ga kao psa najurio iz Pinka, gde je snimao Bravo Šou, a razlog je bila moja reakcija na njegovu ucenu od 5.000 evra dnevno, u kešu”.

Za praktičnu političku kampanju, Mitrović je otvorio nalog na Tviteru i počeo da piše ono što Vučić misli. Pažljivo je birao najodvratnije izraze, da budu u skladu s Vučićevom dijagnozom.

Dragana Đilasa ja nazivao sramotom, bitangom lopovskom, najvećim zlom jedne cele epohe, kukavičkim smrdljivkom i preplašenom pičkicom bez muda. Vuka Jeremića i ostale lidere Saveza za Srbiju vređao je mnogo ređe i nežnije, ali zato je sav sadržaj svoje mentalne septičke istresao na Boška Obradovića. Uz vučićevsku mantru o fašizmu, linču i nasilju nad ženama, Mitrović je dozvolio da mu proradi podsvest. Obradovića je nazivao “čačanskim seljakom”, a i sam vuče poreklo iz tog kraja. Željkov, sad pokojni, otac Dragan Mitrović je iz dragačevskog sela Negrošori, odnosno iz zaseoka Plavičevac, na Ovčaru. Podmukla podsvest navela je Mitrovića i da upozorava Obradovića da “ne sme po Beogradu da gazi ljude”, iako se za predsednika Dveri ne zna da je nekoga zgazio, što se ne može reći za Mitrovićevog naslednika Aleksandra. Podjednako su degutantne njegove optužbe za “nasilje nad ženama”. O tome ne bi trebalo da govori neko ko s Mitrovićevim nerasvetljenim aferama, a posebno ne u kampanji Aleksandra Vučića, o čijem odnosu prema ženama najbolje govore zdravstveni kartoni njegove bivše supruge Ksenije i još zvanične Tamare. 

S namerom da protest Beograđana prizove na svoj teren, pred zgradu Pinka, gde bi lako mogao da se iscenira sukob. Za tu zamku, Mitrović je pripremio sve što treba. U zakazano vreme, 6. aprila, u Pinku se okupilo kompletno obezbeđenje, uključujući i ono iz studija u Šimanovcima, ukupno stotinak ljudi, koji su stimulisani s dodatnih 50 evra po glavi gorile. Pored njih, u zgradi se nalazilo stotinak policajaca, među kojima je većina bila u civilu. U odboru za doček protestanata nalazili su se Oliver Mandić, Ksenija Vučić, Predrag Sarapa, Aleksandar Vulin, Dragan J. Vučićević, Simo Spasić i njima slični simboli naprednjačkog bezumlja. U specijalnom studiju, s pogledom na ulicu, DJ Žeks je miksao muziku, koju je puštao preko zvučnika ispred zgrade, okićene transparentima “Stop nasilju, samo ljubav”, “Điki, vrati pare” i drugih. Inspirisan Vučićevim javnim nastupima, nameravao je da građane poliva govnima.

– Boškić, da ne bi bilo da se nisam dobro pripremio za taj tvoj traktor sa govnima, što u Beograd dovozi seljačina poput tebe, odgovoriću adekvatno, punjenje moja dva kanadera i dve cisterne već su u toku. Brate nije na odmet malo smrdljive kišice da te plaknem malo. Brate, što si nervozan, samo ti lepo dođi ako nisi pičkica, a za iznenađenje ne brini, valjda si konačno naučio, za sve ove godine, da se ja gostima uvek radujem, ali pošto ti nisi gost već jedna batinaška bitanga, ja sam ti već nešto obećao kao mali znak pažnje za Gocu Uzelac. Dođi do Pinka govno smrdljivo, da vidiš kako se postupa sa siledžijama i nasilnicima pri upadima na privatni posed. Ona preplašena pičkica od Đilasa nema muda da sam dođe, već potura ovu seosku gluperdu i siledžijsku devojčicu od Boška Obradovića. Brate samo bez nervoze i dođite pred Pink, DJ Žeks vas čeka! Definitivno, ove pičkice Boško, Jeremić i Sergej, hrabri su samo kad lemaju žene i kad prete, a kad treba da malo prošetaju i protestuju ispred Pinka, onda se pretvore u “seka perse” koje ne mogu da predvode ni stado ovaca a kamoli Srbiju. Brate kakve kukavice i pičkice – pisao je Mitrović na Tviteru, dokazujući da mu se dijagnoza preklapa s Vučićevom. S istom vrstom poremećaja, uporedo s ovakvim uvredama, Mitrović je pisao domaćim i međunarodnim medijskim organizacijama moleći ih da zaštite njegovu fekalnu televiziju.

Lideri Saveza za Srbiju su prihvatili izazov. Đilas, Obradović i Jeremić su došli pred Pink, položili venac i fotografiju Olivera Ivanovića, protiv koga je Mitrovićeva televizija vodila stravičnu kampanju, okončanu sa šest metaka u leđa. Dok su oni tražili da se utvrdi odgovornost Pinka za medijski linč nad Ivanovićem, u studiju je sedela njegova udovica Milena Popović, koja se trudila da licemernim izjavama abolira Mitrovića i Vučića od političke i krivične odgovornosti. Njeno ponašanje nehotice je objasnio D.J. Vučićević, koji je optužio lidere SzS da nisu pomogli Ivanovićevoj porodici, dok je vlast našla načina da sa zaposlenjem u Vladi i s nekoliko stotina hiljada evra obezbedi udovicu.

djv mitrović željko protest s poternicama

Mitrovićeva žurka nije dobila govnjivi i krvavi epilog, kakvom su se on i Vučić nadali i kojim su nameravali da obeshrabre građane, da ne dođu na veliki miting 13. aprila.

– Nas sedmorica lidera, bez bilo koga drugog, otišli smo pred Pink, bez straha od Željka Mitrovića i njegovih praznih priča i pretnji, da dokažemo da smo jači od tog epicentra zla u Srbiji i otišli smo da obećamo na tom mestu da ćemo otkriti ko je ubica Olivera Ivanovića i ko je naručio onaj sramni spot protiv Olivera Ivanovića, koji je besomučno emitovan na televiziji Pink u predizbornoj kampanji. I još jednu stvar smo obećali – da će političke promene u Srbiji doći onda kada televiziji Pink bude oduzeta nacionalna frekvencija, a Željko Mitrović završi u zatvoru – rekao je Boško Obradović za Dojče Vele.

Istu vrstu laži, primitivizma i nasilja, Vučić širi i preko televizije Hepi. Kao Željko Mitrovića, Vučićev talac je i Predrag Ranković Peconi. Oba medijska mogula prate brojne kriminalne afere, od utaje poreza do ubistava, zbog kojih su ucenjeni, pa moraju da obavljaju prljave poslove za gospodara. Gospodin Peconi, jedini srpski tajkun koji se još potpisuje otiskom palca, bez otpora se predao Vučiću. Pre 20 godina, kad mu je Ljubiša Buha stavio pištolj na čelo, Peconi je junački rekao: “Pucaj, pare ne dam”. Pre dve godine, dok je izrešetan ležao na krvavom podu hotela Prag, Peconi je pucaču Željku Rutoviću pretio: “Jebaću ti mater u dupe”. No, pred Vučićem ne sme ni da pisne, zna da je pomahnitali diktator suroviji i opasniji od normalnih mafijaša. Zato mu je, uplašen, na raspolaganje dao svoju televiziju i sve ostalo.

Manjak programa i gledalaca, Hepi kompenzuje Milomirom Marićem. Sve Pinkove močuge – od Gorana Gmitrića do Predraga Sarape, uključujući i gostujuće analitičare, politikante, novinare i ostale sluge okupatora – ne vrede koliko jedan Marić. Njegov nedostatak morala i profesionalizma nije samo plod prirodnog talenta, već je stečen mukotrpnim poltronstvom, koji je kalio u odnosu sa svakim vladarom. Marić je verno, do poslednje mrve svog interesa, služio svakog gazdu. Kako su padali s vlasti, odlazeći neki u zatvor, neki u grob, on se bez problema transferisao u tabor pobednika. U vreme Slobodana Miloševića uređivao je Dugu, Zoran Đinđić mu je poverio kontrolu Bogoljuba Karića i BK Telekoma, a Boris Tadić mu je kao formacijsko mesto odredio Peconijevu televiziju, gde i danas glumi glavnog urednika.

Ponosan na svoj nepostojeći autoritet, Marić priznaje da bi sa zadovoljstvom intervjuisao i Adolfa Hitlera. Hitlera bi, ali ne i nekog opozicionog lidera, bar ne pravog. Zadovoljava se svakodnevnim ćaskanjem s lažnim opozicionarima. U tim predstavama, koje jedini smisao imaju u optuživanju i vređanju kritičara naprednjačkog kartela, nastupaju svi Marićevi moralni dvojnici. Među njima ima i nekoliko iskusnijih i pametnijih primeraka od te fele, poput Vojislava Šešelja i Nenada Čanka, koji dobro znaju s kim imaju posla.

Milomir Marić, glavni urednik Duge, prema mojim informacijama, a to se može proveriti u arhivi Vojne bezbednosti u Pančevu, vrbovan je još kao vojnik u Sarajevu, dok je radio u Domu armije 1981. godine, da radi za kontraobaveštajnu sluđbu. Pre 10-15 godina i njegov pomoćnik Vanja Bulić je takođe vrbovan, zbog nekih kompromitujućih detalja iz njegove biografije, da radi za kontraobaveštajnu službu. Zato Duga služi kao poligon za lansiranje raznih dezinformacija, raznih kleveta, raznih izmišljotina koje serviraju Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju i to krilo kontraobaveštajne službe – tvrdio je Šešelj još pre 25 godina, upravo na stranicama časopisa koji je tada uređivao vrbovani Marić.

marić šešelj duga 93đ

Kontraobaveštajna ofiranja Šešelj – Marić, Duga, 22. maj 1993.

– Od svega što Šešelj tvrdi, tačno je samo da sam 1981. godine služio vojsku u Sarajevu i da sam se tada družio sa docentom dr Vojislavom Šešeljem, kome sam pomogao da objavi jedno pismo čitalaca u Dugi, iz kojeg je proizilazilo da je veći i pošteniji komunista od Hamdije Pozderca i Branka Mikulića, a pogotovo od njihovog štićenika Brane Miljuša, koji je (iako partijski funkcioner) prepisao svoj magistarski rad. Prema onome kako se Šešelj nezahvalno i prostački ponašao prema ljudima koji su prema njemu bili daleko veći dobrotvori od mene, ništa me ne iznenađuje. Sve što o meni pronađe u arhivima KOS-a, DB-a i svih mogućih obaveštajnih službi vrlo rado bih odmah objavio na stranicama Duge. Naravno, prethodno će to pokazati na sudu, pošto se iskreno nadam da će i za njega uskoro u Srbiji početi da važi neki zakon da ne može da lupeta što mu padne na pamet – odgovorio je Marić u istom broju Duge, od 22. maja 1993.

Od tada, njihov odnos je zavisio od volje zajedničkih gospodara. Jedan o drugome iza leđa pričali surovu istinu o udbaškim i kontraobaveštajnim aktivnostima, a javno su se nadmetali u poltronstvu. Tako je i danas. Marić uveseljava Vučića tračevima o Šešelju, pa i najprljavijim glasinama o njegovoj supruzi Jadranki i, naročito, sinu Nikoli. Ni Šešelj ne štedi Marića kad ga opanjkava kod Vučića.

Vladar u tome uživa. Godinama je slušao Marićeve optužbe da krvnički tuče svoju, sad bivšu, suprugu Kseniju, kao i svakakve gadosti o sinu Danilu i ćerki Milici. Slušao je i iste, ako ne i gore, priče koje je plasirao Šešelj, a sad obojica moraju da mu služe. Kad god mu se prohte, Vučić pošalje Šešelja kod Marića, da u duetu vređaju građane koji protestuju protiv diktature, brukaju se i stežu omču oko svoje političke i novinarske karijere. Šešelj se s tim pomirio onog trenutka kad je pristao da, za solidan honorar, bavljenje politikom zameni nastupima u rijalitiju. Kakav god bio, ni Šešelj nije zaslužio tako neslavan kraj, obeležen nastupima u “Parovima” i “Zadruzi”.

Marić misli da ni on nije zaslužio da bude izopšten iz normalnog, civilizovanog okruženja. Uvek se iskreno šokira kad ga pristojni ljudi isteraju iz kafića ili s književne tribine, jer ne žele da im kontaminira vazduh koji dišu. Nije navikao na incidente, iako ih svakog jutra trpi u gradskom autobusu, kojim ide na posao. Psovke i kletve ponekad ignoriše, ponekad pokuša da objasni kako je prinuđen da radi to što radi, a najčešće pobegne, izađe neku stanicu ranije, pa čeka sledeći autobus i sledeću turu ponižavanja.

Zašto je to tako, objasnio mu je Nenad Čanak.

– Mariću, to što nema protesta opozicije protiv tebe, samo govori o kolapsu morala u ovoj zemlji – mudro je zaključio Čanak.

I, u pravu je. Da ima morala, opozicija bi morala da protestuje protiv Marića, a ne samo protiv Mitrovića i Bujoševića. Pink i RTS su značajniji i uticajniji, ali Marić je učinio sve što je mogao da bi stekao istu količinu gađenja i prezira. Posle svega što je uradio, Marić ne može da se nada uspešnom preletanju na stranu buduće vlasti. Po svemu sudeći, biće prinuđen da, prvi put u životu, podeli sudbinu diktatora kome je služio.

Ako bude sreće i pameti, isti epilog čeka i ostale Vučićeve medijske septičke jame, pa i Informer. Zvanični vlasnik i glavni urednik tog naprednjačkog biltena, Dragan J. Vučićević, verovatno će pokušati da se pravda menatalnim poremećajima i halucinacijama izazvanim upotrebom nedozvoljenih sredstava. Kao dokaze može da priloži bilo koji svoj tekst, oni ionako više liče na narko-test, nego na proizvod pisanja, odnosno kucanja po tastaturi. Olakšavajuće okolnosti, valja priznati, ipak postoje. Vučićević je svojevremeno detaljno opisivao Vučića kao Šešeljevu podguznu muvu, a pripremajući se za kampanju pred izbore za predsenika SR Jugoslavije, 2000. godine, iznosio je najteže optužbe na račun tadašnjeg ministra informisanja. Nažalost, kandidatura DJ Viteza, kako je Vučićević sebe nazivao, nije prihvaćena zbog nepotpune dokumentacije. Šteta. Da je tada ušao u visoku politiku, danas bi novinarstvo bilo čistije.

djv predsednička kandidatura.1

Srbija neće biti pravna država dok na krivičnu odgovornost ne budu pozvani svi koji su Pinku, Hepiju, pa i Kuriru omogućili da ne plaćaju porez, ali i da učestvuju u propagandnom ratu koji Vučić vodi protiv naroda. Posle oslobođenja, suđenje diktatoru i njegovim najbližim saradnicima, po ugledu na nirnberšku katarzu, trebalo bi da primerenim kaznama pedagoški i preteći deluje na svakog sledećeg avanturistu koji može da pomisli na reprizu naprednjačke tiranije. Isto tako, sve Vučićeve sluge na nižim nivoima treba da budu upozorene da u međunarodnom pravu još važe tzv. Nirnberški principi. Suđenje u Nirnbergu nije završeno samo presudama najvećim ratnim zločincima, nego svima koji su učestvovali u tom poduhvatu. Kažnjeni su i oni koji su “samo obavljali svoj posao”. Naprednjački posleratni zločinci zaslužuju isti tretman. Na optuženičkoj klupi moraju da se nađu svi koji su podržavali Vučićeve veleizdajničke odluke kojima je, kršeći Ustav i zakone, utvrdio državnost albanske republike Kosovo, podjarmio državne institucije, realizovao najveći evropski korupcionaški projekat “Beograd na vodi”, oteo javne resurse, zloupotrebio policiju i pravosuđe u borbi protiv nepodobnih pojedinaca, gasio medije i gušio ljudska prava, štitio narko dilere i ubice, a hapsio i uništavao živote čak i maloletnika koji su ga nervirali.

Sav medijski izliv Vučićeve patologije, koji je u ovih sedam godina tiranije izašao na Pinku, Hepiju, RTS-u, Informeru i ostalim naprednjačkim biltenima, sve to treba vratiti u septičku jamu, gde mu je i mesto. Samo tako Srbija može da se očisti i uredi kao normalna država.

knjige narudžbenica

 

Advertisements

Mrtav, a preti

vučić mrtav a preti

Aleksandar Vučić ne poštuje nikakve zakone, ni ljudske, ni prirodne. Mrtav je, a laže i preti. Doduše, mrtav je samo politički. Otkazuju mu svi vitalni organi – stranački, pravosudni, policijski, mafijaški… Obdukciju vrše građani koji protestuju na ulici. Generalna proba proglašenja smrti odigrala se 17. marta, tačno u podne, na konferenciji za novinare u Predsedništvu.

U opkoljenoj zgradi, Vučić je konferenciju pretvorio u komemoraciju. Podbuo od lekova, izbezumeljen od straha, drhtavim glasom je pričao da neće mirno predati vlast, da je mnogo hrabar i da će ga braniti beskrajno odani i dobro naoružani pripadnici „Kobri“. Što su se glasnije čuli povici „gotov je“ i „uhapsite Vučića“, to se on više znojio i mucao. Prinuđen da nastupi u toj predstavi, kako bi osokolio prestravljene pripadnike dvorske svite, Vučić je celom svetu pokazao kako izgleda diktator u padu. Gore pancir, dole pelene, a u srcu panika. On zna zašto.

– Dokle god Vi imate vlast svakoga po svojoj volji, bez ikaka uzroka pogubiti, uzeti mu sve što ima i osramotiti ga, dotle i narod ima pravo, kako mu bude moguće, činiti od Vas i Vaše dece šta mu je volja – naveo je Vuk Karadžić u pismu knezu Milošu Obrenoviću 24. aprila 1832. godine.

Ista upozorenja danas knezu Vučiću upućuju građani koji stradaju od njegovih brutalnih pljački. Puklo je trpilo, poniženi i osramoćeni više se ne plaše naprednjačkih batinaša, medijska hipnoza ne deluje, došlo je vreme za svođenje računa. Vučićev pametniji i iskreniji politički predak, Benito Musolini, govorio je; “Koliko neprijatelja, toliko časti”. Da je to tačno, Vučić bi bio najčasniji čovek na svetu, a ne obrnuto. Protiv diktature ustale su žrtve njegovih prevara, političari i ostale javne ličnosti koje godinama provlači kroz blato svojih medija, kao i običan svet, normalni ljudi koje je zavio u crno. Sve što penzioneri misle o Vučićevoj krađi njihove imovine, napisano je na transparentu koji u Beogradu svake subote nosi jedna gospođa: “Luciferu, lažove, vraćam ti ulizičko predizborno pismo, a ti mi vrati moju penziju. Odžepario si me za veš mašinu, frižider, šporet i TV.” Na ulici su i proleteri, koji kod domaćih biznismena i stranih investitora rade za minimalne plate, manje od cifre koju prestolonaslednik Danilo svake noći popije na splavovima. Bude se i meštani iz sredina u kojima život ugrožavaju mini-hidroelektrane Vučićevih kumova i poslovnih partnera. Tu su i roditelji čija deca su se, pred najezdom naprednjačkih varvara, evakuisala iz Srbije sa željom da se ne vrate, bar dok ne dođe do smene vlasti. Već drugi mesec štrajkuju zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu. Katastar ne radi, pa štetu trpe prodavci i kupci nekretnina. U katastrofalnom stanju su sve državne institucije, javna preduzeća, bolnice, fakulteti, mediji, pa i sportski klubovi.

Zločinačka vlast uništava sve slojeve društva, zato u Srbiji više nema podele, svi su protiv Aleksandra Vučića.

I Vučić je svestan posledica koje je izazvala njegova diletantska politika, zasnovana na lažima, prevarama i pohlepi. Svestan je i odgovornosti s kojom će morati da se suoči, kao i kazne koju neće moći da izbegne. Mnogo je signala koji ga upozoravaju da je stiglo vreme za podvlačenje crte. Dok sluša skandiranje “gotov je”, na Vučićevom licu se vidi kako blokatori popuštaju, a depresija uzima maha. Još veći strah ga hvata kad primeti kolebanje svojih saradnika, lojalnih u pljačkaškim pohodima i nespremnih da mu prave društvo na optuženičkoj klupi.

Vučić je politiku uvek shvatao kao kriminal, zato u praksi primenjuje iskustva svojih filmskih idola iz tog žanra Vita i Majkla Korleonea, Tonija Soprana i sličnih. Od njih je naučio da nijedan don, koji se nada dugovečnosti, ne sme da pripadnicima svog ganga pokaže da je slab i uplašen. Takav vođa nikome nije potreban, posebno ne parazitima koji gledaju samo lični interes.

Da bi sakrio istinu o svom mentalnom stanju, o panici koja ga je obuzela, Vučić je pojačao dozu laži i pretnji na račun političkih protivnika. Najveća kukavica koju je svet video, sad se predstavlja kao neustrašivi div-junak, kako bi digao moral svojim sledbenicima, jednako prestravljenim kao što je i on. Bez mrve stida, laže i falsifikuje stvarnost kojoj je svedočila cela Srbija.

– Vi, junaci, uzmite po motku pa dođite. Sam ću da izađem, pa da vidim šta ćete da mi uradite. Pa, videćete – ništa, samo ćete pobeći glavom bez obzira, toliko ste hrabri – sokolio je diktator sam sebe početkom februara.

Pet nedelje kasnije, kad je poziv prihvaćen, kad su građani, naoružani samo željom za slobodom, došli pred zgradu Predsedništva, junak je obamro od straha. Održao je komemorativnu predstavu za novinare, na kojoj je čitao telegrame podrške voljenom sebi. Herojski, okružen Barbarom, Suzanom i ostalim kobrama, vređao je 1023 protestanta (lično ih je izbrojao) i obećao da ni po koju cenu neće mirno sići s vlasti. Verovatno nije tačno da mu je Nebojša Stefanović, kad su se novinari razišli, davao veštačko disanje, ali zna se da su njih dvojica iz Predsedništva pobegli tunelom, koji vodi do skupštinskog zdanja u Ulici srpskih gospodara. Kad su protestanti otišli u Bulevar despota Stefana, pred zgradu beogradske policije, gde je privedeno desetak gimnazijalaca i studenata, knez Vučić je odigrao marketinšku predstavu pred Predsedništvom. Gegajući se kao Džon Vejn, okružen telohraniteljima, pojavio se pred dvadesetak građana, ispred kojih je postavljena zaštitna ograda i grupa policajaca u civilu. S bezbedne udaljenosti, ulazeći u vozilo, Vučić im se kiselo smeškao i poželeo “prijatan dan”.

– Nisam se uplašio, uopšte. Onaj dan, sa šest metara razdaljine, gde je njih hiljadu divljalo, nešto vikalo, u lice sam rekao svakome od njih: ti si fašista, ti si lopuža, ti si tajknuska lopuža. I kažem im – možete samo da me ubijete, ja neću da bežim odavde. I, šta ćete sad? I, šta ćete sad? Vaš je problem što ste se namerili na jednog čvrstog, koji neće da plače i kuka – lagao je uplakani kukavac, čvrst kao ono po čemu je ministar Stefanović dobio nadimak.

Iako postoje medicinski stručnjaci koji ostavljaju mogućnost da Vučić ne laže svesno, da on zaista veruje u to što priča, nesposoban da razlikuje realnost od vlastitih iluzija, to ne menja suštinu problema. Bez obzira na njegove mentalne poremećaje, nedopustivo je da on u njima uživa, a da od njih pate svi građani. Kakve god bile njegove halucinacije, podržane Pinkom i Informerom, u stvarnosti se videlo da knez Vučić nije smeo da izađe pred građane.

Ni prase ne želi da ide na Božić, pa mora. Uzalud se Vučić upinje da dokaže da je hrabar, nepogrešiv i besmrtan. Pre njega, ukletog slabića koji upropasti sve čega se dotakne, upokojila se njegova politika. Uništio je privredu, oterao više od 600.000 mladih i obrazovanih, a preostale, uključujući i nekoliko sledećih generacija, opteretio je s dodatnih 15 milijardi evra duga, poništio je Ustav i zakone, državne institucije stavio u službu svoje familije, kumova i naprednjačkih lopova. Ova, Vučićeva, Srbija nija država nego pusta teritorija. Zbog svega toga, kao što pametno ističe advokat Vladimir Gajić, narod ima pravo na pobunu.

Pobuna je počela, a Vučića više niko ne želi da brani. Jedan po jedan, otkazuju sistemi naprednjačkog mehanizma. Tužnu sudbinu odlazećeg diktatora ne želi da deli većina pripadnika njegovog kartela.

Srpska napredna stranka ima, navodno, čak 700.000 članova. Kao dinosaurus, ima ogromno telo i mali mozak. Vučićev. Ipak, sve je više onih koji se distanciraju i peru ruke od prljavih poslova koje su obavljali u svom i u interesu vođe. Ima i ambicioznijih primeraka, koji se pripremaju za transfer u neku od partija koje pretenduju za učešće u budućoj vlasti. Strah se provlači kroz ceo kartel, od dna do vrha. Najzabrinutiji su zlikovci koji su pristali da vlastitim potpisima overavaju Vučićeve korupcionaške projekte. Zorana Mihajlović strepi zbog Beograda na vodi i malverzacija na izgradnji Koridora. Nebojša Stefanović zbog rušenja Savamale i ostalih vlastitih afera, ali i onih u kojima glavne uloge imaju njegov otac Branko i kum Dmitar Đurović. Jorgovanka Tabaković ni Veljku Odaloviću, a kamoli istražnim organima, ne može da objasni šta se desilo i gde je nestalo zlato iz sefa Josipa Broza Tita. Zlatibor Lončar bi pre priznao šta je bilo u infuziji Veselina Božovića, nego kako je montirao tender za nabavku medicinske opreme za KBC Niš i koliku proviziju je dobio za ugovor sa “Novartisom”. Maji Gojković, čim se seti ATP Vojvodine, vrate se tikovi, ali i nada da će je primiti u Demokratsku stranku ili Dveri, pa da tamo potraži spas od zatvora čim dođe do smene vlasti. Nije lako ni Tomislavu Nikoliću. I ovakav, u stanju hibernacije, zna da će kad-tad na dnevni red doći i pitanje njegove odgovornosti za šverc oružja i to ne samo u Afriku, nego i na Bliski istok. Dok je bio na dužnosti predsednika Srbije, Nikolić je uspeo da od Rusa, po izuzetno povoljnoj ceni, nabavi razne vrste oružja, među kojim je i bio i sistem “Kruška”. Čim je stiglo u Srbiju, oružje je prosleđeno u Bosnu i Hercegovinu, tobože na remont. Preko Bosne prebačeno je u Jordan, da bi ga ruski komandosi našli u Siriji, u jedinicama pobunjenika. Skandal nije izbio u javnosti, ali tragovi su sačuvani, za razliku od Nikolića, koji više nikome nije potreban.

Zasad, u potrazi za zaštitom najkonkretniji su Ana Brnabić i Siniša Mali. Oni su američkim istražnim organima već dali sve podatke o reketaškim kombinacijama braće Vučić. U tom smeru ide i doskora svemoćni kum Nikola Petrović, koji upadljivo izbegava sve Vučiće, pa i ostale naprednjake. Još nije prelomio i pobegao iz Srbije, ali sve češće putuje svetom, širi vlastiti biznis i priprema uslove za definitivno povlačenje na rezervni položaj.

petrović nikola nova devojka zimovanje

Nikola Petrović ne mari za muke kuma Vučića, uživa u Italiji

Samo Goran Vesić nije zabrinut. Lukav i namazan, Vesić zna da od odgovornosti ne bi mogao da pobegne ni da je Hudini. Kao Skarlet O’ Hara, plakaće sutra.

Da je vrag odneo šalu, nedavno je nevoljko priznao i Vučić. S omčom koju mu oko vrata stežu strane obaveštajne službe, vladar je najbližim saradnicima zabranio da se ubuduće upuštaju u bilo kakve afere. Na neodređeni rok, pod pretnjom hapšenjem, zabranio im je da nameštaju tendere, reketiraju domaće preduzetnike i uzimaju provizije od tzv. stranih investitora.

Još nije poznato kako će te sankcije uticati na već započete korupcionaške akcije. Pod direktnom Vučićevom kontrolom, a u realizaciji Dragana Stevanovića Bosketa, državnog sekretara u Ministarstvu privrede, koji je zanat ispekao kao konobar u surduličkoj kafani “Pegaz”, odmakle su pripreme za privatizaciju “Laste”. Trenutna vrednost imovine tog auto-transportnog preduzeća procenjuje se na oko 70 miliona evra, s godišnjom zaradom od oko 50 miliona evra. Vlast već duže vreme vredno sprovodi razne sabotaže, kako bi prodajnu cenu oborila na 27 miliona evra. Vučić je pronašao i kupca, jednu hrvatsku firmu, koja je spremna da mu plati debelu proviziju. Hrvati bi “Lastu” dokapitalizovali sa 160 svojih autobusa, turske proizvodnje, koji ionako ne zadovoljavaju evropske standarde, što bi naprednjačka vlast predstavila kao investiciju u gradski saobraćaj u Beogradu.

Pored toga, Vučić je počeo pripreme oko privatizacije Elektro-privrede Srbije, toplana i Železnice, uključujući i Beovoz. Ti zadaci bili su povereni Neveni Veselinović, ali otkad se razvela od Vučićevog kuma Gorana i vratila devojačko prezime Jeličić posao je preuzeo Nikola Selaković. S obzirom da samo kombinacija s toplanama vredi oko 500 miliona evra, a EPS više od milijardu evra, teško je i pretpostaviti koliki deo tog kolača očekuje Vučić. Međutim, sreću su mu, u ključnom trenutku, pokvarili strani faktori. U obračunu s balkanskim kriminalom, evropske i američke službe zaoštrile su kontrolu. Otkud vetar duva, Vučić je shvatio kad je obavešten da su pod posebne nadzorne mere stavljene sve firme u Sloveniji, čiji vlasnici su srpski državljani, pa i one koje posluju sa Srbijom. Vučić ne zna šta su sve strane službe otkrile i kakvim kompromitujućim informacijama raspolažu, pa sad pokušava bar da spreči širenje požara u kome će prvi on izgoreti.

Kako u vrhu naprednjačke piramide, tako i na dnu, u bazi, Vučić trenira strogoću. Svi moraju da učestvuju u njegovom putujućem cirkusu. Lokalni funkcioneri obezbeđuju novac za prevoz, sendviče i dnevnice, kao i sirotinju koja je zadužena za aplaudiranje. Za kontrolu je nadležan Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, koji svaki stranački skup snima i dokumentuje, kako bi se videlo ko je lojalan vođi, a ko je sumnjiv. Raste pritisak na obične članove i aktiviste, ali sve je teže napuniti autobuse.

Nije lako ni s kriminalcima, i oni otkazuju poslušnost. Vođeni istančanim instinktom za samoodržanje, mnogi su prekinuli saradnju, a ima i onih koji prelaze u suprotstavljeni tabor. Opozicioni lideri do juče nisu mogli da angažuju žestoke momke za održavanje reda na mitinzima. Uzalud su nudili duple honorare, niko nije hteo i smeo da prihvati posao. Sad se nude, i sebe i informacije o odnosima u naprednjačkom gangu.

Da se nešto čudno dešava Vučić je shvatio ono novembarsko veče kad je u Kruševcu pretučen Borko Stefanović. Kao da je predosetio kakvu lavinu taj incident može da pokrene, Vučić je zahtevao da policija hitno otkrije i uhapsi napadače. To je i urađeno. Pritvoreni su Danijel Gmijović Cafta, Marko Živković Buvac i Miloš Šaponjić, a saslušan je i Goran Makragić, poslovni partner Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Režimski mediji, koji inače takve slučajeve ignorišu, na Vučićevo insistiranje dugo i opširno su izveštavali o ovom skandalu, plasirajući tezu da napad na predsednika Levice Srbije nema veze s politikom. Takva saznanja je prikupio i gospodar Kurševca i Bezbednosno-informativne agencije Bratislav Gašić. Ipak, u detaljnim izveštajima, koje je dao vođi, Gašić je izostavio informacije o pravom motivu za taj zločin. Da ne priziva gnev Aleksandra Vučića, nije hteo da pominje glasine da je napad izvršen kako bi se izazvao revolt opozicije, a sve da bi se napakostilo Andreju Vučiću. Navodno, mlađi Vučić je u nekom poslu prevario Makragićevu ekipu, pa su mu se osvetili na ovaj način. Ako je to tačno, u potpunosti su uspeli. Napad na Stefanovića poslužio je kao povod za proteste koji su se proširili celom Srbijom i uzdrmali diktatora.

Kruševački primer nije usamljen, od Gakova do Kosovske Mitrovice širi se nezadovoljstvo lokalnih krimosa, koji više nemaju strpljenja za spletke braće Vučić. Mnogima je dosadilo da im čine usluge, a zauzvrat dobijaju samo obećanja. Zato pokazuju zube i odbijaju da izvršavaju prljave poslove.

Isto raspoloženje vlada i među kriminogenim navijačima. Slaviša Kokeza, Vučićev poverenik za rad s tom vrstom huligana, sve teže uspeva da ih drži pod kontrolom. Navijači Crvene zvezde još su spremni da, za solidan honorar i razne usluge, odrade neki zadatak, ali ne propuštaju priliku da plasiraju tvrde nacionalističke poruke u kojima Vučića optužuju za izdaju Kosova i Metohije. Kao i uvek, ta vrsta kriminalaca spremna je da služi svakom gospodaru dok god od njega ima koristi. Takođe, s lakoćom prelazi na suprotnu stranu čim se steknu okolnosti. A, trenutne okolnosti ukazuju da im nije pametno da podržavaju diktatora u padu.

Uznemirili su se i kriminalci u pravosuđu. Po preuzimanju vlasti, Vučić je lako i brzo podjarmio korumpirane sudije i tužioce. Bez po muke, podmićivanjem i pretnjama, pravosuđe je pretvorio u servis za progon političkih protivnika i, istovremeno, za zaštitu vladajuće kaste. Tužioci su pristali da, po njegovom nalogu, montiraju optužnice protiv svakoga ko mu se zameri, svejedno da li je to neki političar, tajkun ili običan građanin koji bes izliva na društvenim mrežama. Vučićeve sudije izricale su presude koje zauzimaju istaknuto mesto u istoriji beščašća. I toj idili je došao kraj.

Pomahnitali vladar, uplašen upadom protestanata u zgradu RTS-a i opkoljavanjem Predsedništva, zahtevao je hapšenje i strogo kažnjavanje “šačice fašista”. Policija je postupila po naređenju. Uhapšeno je nekoliko gimnazijalaca i studenata, pa i Zrenjaninci Miljan Čičić i Milan Pernar, članovi pokreta PUF, koji je pažnju javnosti privukao parodijama na račun režima. Na protestu 16. marta, oni su nosili električnu testeru i komad drveta, kao rekvizite u performansu kojim su ukazivali na seču stabala na Kalemegdanu. Kad su protestanti ušli u RTS, drvo su ostavili pred ulazom, a poneli su pozajmljenu testeru. To je bilo dovoljno da vlast plasira laž da su izvršili nasilje. Policija ih je uhapsila i podigla krivičnu prijavu. Međutim, Viši sud u Beogradu odbacio je prijavu i pustio ih na slobodu. Propao je i pokušaj zlostavljanja omladinaca koji su ekspresno osuđeni na po mesec dana zatvora zbog prekršaja.

puf kontrAVerzna testera

Vučić je teško podneo vesti o neposlušnosti sudija. Ta čaša žuči počela je da se puni prošle godine, kad je nekoliko sudova donelo presude u korist penzionera, koji su tužili državu zbog oduzimanja stečene imovine.

Prvu takvu presudu, po tužbi izvesnog J.M. protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, zbog smanjenja penzije, krajem prošle godine doneo je osnovni sud u Bačakoj Palanci. Vučić je odmah poveo hajku protiv postupajućeg sudije. Javno je mahao njegovim dosijeom, tvrdeći da će se “svi iznenaditi kad vide ko je, kako i zašto doneo takvu odluku”. Umesto da bude kažnjen zbog zloupotrebe položaja, Vučić je uspeo da izvrši pritisak na Viši sud u Novom Sadu, koji je poništio prvostepenu presudu i potvrdio pravo vlasti na pljačku građana.

Još većoj torturi bila je izložena Stanka Simonović, predsednica Višeg suda u Pančevu, koja je dvaput donosila presudu kojom je prihvatila zahteve hiljadu penizonera iz Vršca, kojima je gradska vlast nezakonito odbijala od penzije određeni iznos novca za samodoprinos za izgradnju kanalizacije. Iako je postupala u skladu sa zakonom, protiv sudije Simonović, koja iza sebe ima 40-godišnji staž, pokrenuta je stravična medijska hajka.

Kragujevački sudija Nenad Baković nedavno je dobio pretnje zbog učešća na protestima. Iako je, kako sam kaže, bunt i nezadovoljstvo izražavao samo šetnjom, to je bilo dovoljno da ga izvesni advokat, blizak SNS-u, upozori da će “najebati” ako nastavi da ide na proteste.

Iako nema mnogo sudija koji su spremni da se javno pobune protiv diktature, svaki pojedinačni primer razbija strah i unosi dah slobode. Vučić nema načina da to spreči. Ne može da mu pomogne ni policija. U vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova instalirani su kerberi, koji neprestano reže i laju, pa i kidišu na svakoga ko im zasmeta, ali većina policajaca deli muku naroda i razume nezadovoljstvo koje se izlilo na ulice. Na koju stranu će preći policajci, Vučić je shvatio dok je gledao snimke sučeljavanja građana i kordona. Pored nekoliko ostrašćenih i agresivnih uniformisanih primitivaca, nalazila se i većina normalnih policajaca, koji su opušteno komunicirali s protestantima, uzimali keks i čokoladu, već svojom pristojnošću dokazujući da ne pripadaju naprednjačkom krdu.

Nezadovoljan tim scenama, Vučić je kreirao medijsku spletku s namerom da se predstavi kao zaštitnik policije. Za spinovanje je iskoristio vest o dolasku Nasera Orića u Srbiju, koju su objavili neki portali. Orić je, navodno, sredinom marta obišao svoje imanje kod Ivanjice i lovište pored Valjeva. Čim se to pojavilo na internetu, Vučić je reagovao. Umesto da objasni zašto srpska policija hapsi maloletne beogradske đake, dok joj se pred nosom šeta optuženik za najteže ratne zločine, režimski blatoidi su izmislili priču da Orić preti atentatom na Nebojšu Stefanovića. Ministar policije je, u junačkom stilu svog vođe, objasnio da se ne plaši nepostojećih pretnji, a onda je sasuo rafal uvreda na račun opozicionih lidera i građana koji protestuju.

Za tu vrstu agresije Vučićeva kamarila koristi medijsku artiljeriju. Najprljavije optužbe gruvaju s naslovnih strana naprednjačkih biltena, a u ofanzivi prednjači Željko Mitrović. Vlasnik Pinka, čiji sin je izazvao saobraćajni udes u kome je ubijena maloletna Andrea Bojanić, psuje Boška Obradovića i ostale “čačanske seljačine koje misle da mogu da gaze Beograđane”. U vučićevskom ludilu, Mitrović krajnje degutantno podseća na nekažnjeni zločin njegovog sina, a pri tom tragikomično skriva vlastito poreklo, pošto je i njegov pokojni otac Dragan iz čačanskog kraja, iz sela Negrišori, podno Ovčara. Na nivou tih uvreda, Vučić stranim emisarima plasira laž da je RTS pod kontrolom opozicije. Na osnovu tačne činjenice da su vodeći kadrovi, Dragan Bujošević i Nenad Lj. Stefanović, na funkcije direktora i glavnog urednika javnog servisa postavljeni u vreme vladavine Demokratske stranke, kao i da se u Upravnom odboru RTS-a nalaze Nebojša Krstić, bivši savetnik Borisa Tadića, i Zoran Panović, dojučerašnji glavni urednik nezavisnog lista Danas, Vučić konstruiše zaključak da oni vode opozicionu uređivačku koncepciju.

Nema te laži kojom Vučić može da vaskrsne svoju upokojenu političku karijeru. Već 13. aprila, kad se u Beogradu okupi normalni deo Srbije, krenuće na put bez povratka, u mračnu politikantsku prošlost, gde mu je i mesto.

knjige narudžbenica

Sergej, nenavođeni đavo

trifunović sergej sa upaljačem sns

Kao u ogledalu, na primeru Sergeja Trifunovića svi politički akteri pokazali su svoje pravo lice. Reagujući na ono što u njemu vide, raskrinkali su vlastite nedostatke. U istu zamku upali su naprednjaci i njihovi koalicioni paraziti, ali i opozicionari svih boja.

U rekordnom roku, Trifunović je uspeo da postane državni neprijatelj broj jedan. Bez po muke, ne menjajući prepoznatljiv nekonvencionalni stil, uradio je nekoliko značajnih stvari koje su poremetile odnose na političkoj ceni. Prihvatio je rvanje u glibu i dokazao da se ne plaši režimske medijske mašinerije za kompromitaciju protivnika. Na najprljavije uvrede koje mu upućuju naprednjački reprezentativci, Trifunović odgovara istom merom. Umesto da se iščuđava i kuka, uzvraća svom snagom. Nema problem s tim da Aleksandra i Andreja Vučića nazove kriminalcima i da diktatoru rođendan čestita porukom „dogodine u Zabeli“. O Maji Gojković svi, njene trenutne stranačke kolege kao i kritičari, svi za nju misle da je besramna politička fuksa, ali samo Trifunović to javno govori. Ne samo u medijima, nego i u sudskim spisima postoje dokazi saradnje Zlatibora Lončara sa zemunskim klanom, ali samo ga Trifunović oslovljava nadimkom Doktor Smrt, koji mu je prilepio tadašnji šef Dušan Spasojević. Za Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka tvrdi da su režimski pacovčići koji služe za potkosurivanje. Dobro, Čanka opisuje i kao vreću čvaraka i debelo krme, pa ga, kao i Dragana J. Vučićevića, izaziva na dvoboj, na ferku, bez telohranitelja koji su držali Pavla Lešanovića dok mu je hendikepirani vođa Lige socijaldemokrata Vojvodine štapom razbijao glavu.

Žestokim optužbama i istim takvim rečnikom, Trifunović gruva, kako kaže, po guzicama koje bi prodale majku i parče zemlje zarad još malo novca. Takvim istupima razbija strah i raspiruje bes. A, Vučić se toga najviše plaši, to mu izbija iz ruku najjače oruđe. Diktatora ne brinu suvoparne izjave raznih opozicionara, njihove parole o demokratiji, poštenju i moralu, to s lakoćom pokrije svojim lažima i prevarama. Kao vrhunski manipulant, Vučić zna da mu prave probleme stvara onaj ko izaziva ljutnju kod građana, ko ih poziva na borbu za golu egzistenciju i to spuštenog garda, bez akademskog foliranja.

Nedovoljno kreativan da smisli bolji način za suprotstavljanje jurodivom glumcu, Vučić ga je podvrgnuo istoj vrsti subverzivnih delatnosti, kojom cele svoje karijere demolira političke protivnike. Degutantne uvrede, kojima su naprednjaci svih sorti zasule Trifunovića, na kraju su se vratile Vučiću u lice.

Ministar Lončar je mesecima neuspešno pokušavao da nađe bilo kakve nezakonite radnje u humanitarnoj organizaciji „Podrži život“, kako bi kompromitovao njenog osnivača Trifunovića. Kad u tome nije uspeo, zablistao je tvrdnjom da veliki glumac ima mali kompleks u gaćama, penis mu je samo četiri cantimetra, a medicina nema načina da ga poveća bar na 14. Taj štos je čuo na bazenu, dok se slikao sa zemunskim ubicama, ili u Jajincima, u dvorskom vinskom podrumu, dođe na isto. Možda ga je odmerio dok je gledao sado-mazo pornić s Trifunovićem i nekakvom Rebekom u glavnoj ulozi, koji je režirao Željko Mitrović. Lako može da se zamisli scena: u predsedničkoj vili Bokeljki, u mraku koji remeti samo svetlo s ekrana kompjutera, sede stručni porno-analitičari braća Vučić, Mitrović, Lončar, Selaković i D.J. Vučićević. Zadihani, gledaju Trifunovićev erotski šou, smeju se njegovom portabl alatu i usput se nežno dodiruju. Sami sebe ili jedan drugog, nije ni bitno. Posle srećnog završetka filma, zaključuju da bi bilo dobro da to iskoriste da obrukaju protivnika. Sram ga bilo, kresao je nešto i pre nego što je ušao u politiku!

Još veću budalaštinu plasirao je izvesni Lepomir Ivković, gradski odbornik iz redova SNS-a i glumac poznat samo po ulogama u Vučićevim skarednim predizbornim spotovima. Lepomiru je palo na pamet da u beogradskom parlamentu predloži da se izvrši analiza DNK Sergejevog oca Tomislava. Kad je to čuo, Vučić samo što se nije šlogirao. Kako i ne bi, kad ga svako pominjanje utvrđivanja očinstva podseti na nestašluke mame Angeline i Fahrija Musliua.

U srpskoj političkoj areni već četvrt veka valjaju se isti kečeri. Potreba za promenom bila je najvažniji mamac na naprednjačkoj udici, na koju su ulovili vlast. Od tada, umorna od svih lidera i liderčića poniklih u Demokratskoj stranci, normalna Srbija vapi za novim i nekompromitovanim čovekom, koga nije moguće uplašiti i uceniti, koji se nije obogatio političkim biznisom. Iako je kasta etabliranih politikanata uspevala da sputa svakog nekontrolisanog novajliju, ko zna kako provukao se Sergej Trifunović. I pored svih režimskih sabotaža, uspeo je da animira omladince, jednako one koji su se, razočarani, povukli u intimni egzil, kao i većinu apstinenata, zgroženih spoznajom da su „svi političari isti“. Trifunović je pokazao da nije od te fele; galami, vređa, psuje, preti, sva četiri cantimetra ga bole za mišljenje licemera s obe strane političkog teatra. Takvim nastupima dao je veštačko disanje obamrlom Pokretu slobodnih građana, oživeo ga i podigao preko cenzusa, s tendencijom rasta. Uspeh mu je, naravno, stvorio jaku bazu neprijatelja i među lažnim saveznicima.

– Uspon rejtinga PSG je rezultat drastične promene politike pokreta, jer je pokret bio građanski i izrazito proevropski orijentisan, što nikada nije bilo popularno kod nas. Promenom ove politike i sadašnjim zastupanjem desne, nacionalne politike sa izrazitim evroskepticizmom je došlo do povećanja podrške, jer je Srbija uvek bila plodno tlo za populizam i estradu – tvrdi Aleksandar Olenik, Trifunovićev neuspešni konkurent na izborima za predsednika PSG, dok Srđan Škoro, jedan od osnivača tog pokreta, kaže da ne veruje u istraživanja, pa ni u rezultat koji pokazuje uspon PSG-a.

Većina kritičara osporava Trifunovićev scenski nastup, kojim često puca sebi u nogu. Njegove psovke smetaju čak i Draganu Đilasu, koji ističe da ne odobrava vulgarni rečnik, a sam je nedavno, u uličnoj prepirci, jebao mamu pedersku aktivistima grupe Marks 21. Vesna Pešić opisuje Trifunovića kao napasnog i neuračunljivog drugara Milorada Ulemeka Legije, o čemu vrlo gorljivo govori i Čedomir Jovanović. Niko od njih ne pominje da je Legija, u vreme Zorana Đinđića, u vladi DOS-a imao mnogo značajnije i uticajnije poslovne ortake i političke zaštitnike nego što je bio popularni i nestašni glumac.

– Posle ovolike količine skandala, Sergejeva ostavka je čestita stvar – smatra Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, koja se isticala i kao komesarka za moral Saše Jankovića, Trifunovićevog prethodnika na čelu PSG.

Takav stav deli i Gligorijevićkina ženstvenija verzija iz istih novina, Teofil Pančić, koji priznaje da drhti od straha pred Trifunovićevom donkihotovskom pojavom. Iste prigovore na nedostatku pristojnosti i sličnih trivijalnosti, iznose i drugi, mnogo uticajniji kontrolori čestitosti u javnim nastupima. Uvereni da s pravom imaju status notara zaduženih za overu tuđe moralno-političke podobnosti, te Rosinante ne shvataju da većini normalnih ljudi nije bitno ko i kako psuje i vređa, nego koga psuje i vređa.

Naravno, ima i ozbiljnijih opozicionara, koji su u Trifunoviću prepoznali konkurenta koji brutalno otima deo birača na koji oni računaju. Pametniji među njima puštaju Gligorijevićku da vodi šaptačku diveziju i tobože dobronamerno upozorava Trifunovića da ga „neki ozbiljni ljudi“ smatraju Vučićevim čovekom. Iz istog izvora cure glasine da je „Trifunović veliki glumac kome je veliku ulogu dao veliki režiser Vučić“. Tu tezu su ilustrovali njegovom fotografijom s Vučićevim kumom Petrom Panićem, bivšim pripadnikom surčinskog klana.

Slaba vajda od tih podrivačkih akcija. Za razliku od većine lidera Saveza za Srbiju, Trifunović se ne zadržava na kritici opštih mesta. Bez telohranitelja, PR stručnjaka i ostale svite, ide u Brus, da obara Jutku, u Doljevce da traži pravdu za porodicu Stanike Gligorijević, koju je ubilo vozilo Zorana Babića, zahteva odgovornost Nebojše Stefanovića, koji je svom kumu Predragu Đurđevu dao 12 dozvola za oružje, iako je bio labilna osoba, što je dokazao ubistvom kolege Mirka Butulije. Građani to prepoznaju i cene, pa ne mare za njegove verbalne delikte.

trifunović sergej u aspenu, mart 19

  • Dignite dupe, da oborimo SNS – reče Sergej i ode na skijanje u Aspen

Politička korektnost je kopile fašizma, tvrdi Trifunović, svestan da se vučićevski prostakluk ne može pobediti još većim prostaklukom, ali može da posluži za buđenje javnosti.

– Sergej je u dubini duše čist momak. Jako je nepredvidiv, zovu ga „nenavođeni projektil“ jer može da pogodi u metu, ali nekad mu se desi da nanese puno kolateralne štete. Takav je, tasmanijski đavo – dobro ga je opisao kolega Nikola Kojo.

Tek će se videti da li taj projektil ipak neko navodi i koga njime gađa, ali zasad Sergej Trifunović pogađa u metu i nanosi štetu Aleksandru Vučiću i njegovim tihim patrnerima iz opozicije.

knjige narudžbenica

Obradoviću, gde je nestalo 1,3 miliona evra?

nogo i obradović

Boško Obradović, predsednik Dveri, oformio je grupu koja je izvršila razna krivična dela, falsifikovala dokumentaciju, zloupotrebljavala finansije te stranke, kršila Statut i Program i izvršila uzurpaciju Dveri sa ciljem sticanja imovinske koristi – navodi se u disciplinskoj prijavi koju je podneo narodni poslanik Srđan Nogo.

U prijavi, Nogo ističe da je Obradović odgovoran za štetu koja je naneta Dverima, kroz koje je u poslednje tri godine, iz budžeta i donacija, prošlo preko 1.300.000 evra, a samo zanemarljiv iznos je uložen u razvoj strukture i ništa u sopstvene medije.

– Boško Obradović, kao zakonski zastupnik Dveri, a i po svom statutarnom i političkom položaju, snosi najveću odgovornost za pravno i finansijsko poslovanje Dveri. Podneo sam prijavu i protiv Slobodana Dimovića, Jugoslava Kiprijanovića i više saučesnika, zbog finansijkih malverzacija, ali najveću odgovornost snosi Obradović, jer nije moguće da se neki posao preduzme a da on to ne odobri. Do sada se tako nešto u Dverima nije desilo. Više puta sam ukazivao na nenamensko trošenje sredstava i protivpravno sticanje imovinske koristi od strane Dimovića i Kiprijanovića, zahtevajući od Obradovića njihovu smenu, ali ih je on štitio. Obradović je upoznat sa radom te grupe, podržavao ih je i podstrekivao da čine krivična dela kojima je oštećen budžet Srbije i same Dveri, a sa ciljem plaćanja određenog broja funkcionera po stranci, kao i sticanja protivpravne imovinske koristi. Takođe, Obradović je podstrekivao grupu visokih funkcionera da falsifikuju zvaničnu dokumentaciju stranke. Falsifikovane su brojne odluke Izvršnog odbora, za šta će biti podnete krivične prijave protiv predsednika IO Borka Puškića – obrazložio je Nogo razloge za pokretanje disciplinske prijave.

Između ostalog, Nogo je optužio Obradovića da je podstrekivao funkcionere Dveri i da falsifikuju disciplinski postupak, koji je protiv njega vođen zbog nošenja makete vešala na protestima u Beogradu. Po Obradovićevom nalogu, odluku o isključenju Srđana Noga potpisao je predsednik disciplinske komisije Miloš Rakonjac, doskorašnji šofer predsednika Dveri.

Obradović je zloupotrebio uticaj u stranci i prilikom odlučivanja o ulasku Dveri u Savez za Srbiju.

– Za odluku o pristupanju koaliciji bila je potrebna natpolovična većina ukupnog broja članova Glavnog odbora. Ipak, odluka je doneta prostom većinom, pravdajući se da je to savez političkih stranaka, a ne koalicija, iako su se dogovarali mandati. Obradović je falsifikovao odluku, jer je Glavni odbor konstatovao saradnju u opoziciji bez Borisa Tadića, Zorana Živkovića i Saše Jankovića, a sada je potpisan koalicioni sporazum, „Ugovor sa narodom“, u kome je dogovorena saradnja upravo sa Tadićem i Živkovićem. Razlog za formiranje Saveza za Srbiju bilo je Kosovo i Metohija i činjenica da je većina programa Dveri sadržana u 30 tačaka koje je Savez usvojio. Međutim, taj program je zamenjen nekakvim „Ugovorom sa narodom“, u kome nema ni Kosova i Metohije, niti politike Dveri – naveo je Nogo.

On je osporio i Obradovićevu kadrovsku politiku. Kao najproblematičnije primere istakao je Slobodana Dimovića i Mariju Janjušević.

nogo dp foto3 wp

Disciplinska prijava o kojoj Dveri ne smeju da se izjasne

– Mišljenja sam da, finansijskim aferama i krivičnim postupkom aktuelna vlast drži u šaci Boška Obradovića i ucenjuje ga ili će ga ucenjivati, kako bi izbegao krivičnu odgovornost i osuđujuću presudu. Dveri ne smeju biti taoci toga. Zbog toga pozivam Disciplinsku komisiju da sprovede postupak protiv Obradovića zbog kršenja Statuta i Programa Dveri i predlažem da ga kazni isključenjem iz Dveri – napisao je Srđan Nogo u disciplinskoj prijavi o kojoj se do danas nije izjasnio niko u Srpskom pokretu Dveri.

 

 

RADOJIČIĆ: Interesna kasta je uzurpirala i kriminalizovala Dveri

radojičić zoran dveri

Srpski pokret Dveri nije privatna stranka Boška Obradovića i klike poslušnika i interesdžija, koji su izdali stranački program i ideje i vrednosti, tvrdi narodni poslanik i član predsedništva Dveri Zoran Radojičić.

U pismu članovima Dveri, Radojičić ističe da se interesni lobi dugo širio u pokretu, osvajao sve više uticaja i uklanjao svakoga ko bi mu se suprotstavio, što je dovelo Dveri na ivicu nestanka.

– Događaj koji je alarmirao na opasnost koja preti našem Pokretu je slučaj protivpravnog isključenja Srđana Noga iz Dveri. Svedok sam da se falsifikovao disciplinski postupak i da je unapred doneta odluka o njegovom političkom uklanjanju – navodi Radojičić u pismu, naglašavajući da ne podržava Noga personalno, „već zato što je u pravu, zato što brani ideje i politiku Dveri, a zbog čega je isključen iz Dveri“.

Radojičić je članove Dveri obavestio o genezi problema koji je metastazirao u poslednjih godinu dana.

– Srđan Nogo je u vrhu Dveri bio predvodnik suprotstavljanju kriminalu i promeni naše autentične politike. Lično sam bio svedok da je Nogo ukazivao na nepravilnosti i da je zahtevao odgovornost i otklanjanje brojnih loših stvari. On je ta pitanja hteo da pokrene i prezentuje na predstojećim izborima u Dverima i da Sabor reši sve sporne stvari. To mu nije dozvoljeno montiranim disciplinskim postupkom. Nogo je podneo disciplinske prijave protiv odgovornih za urušavanje i kriminalizaciju Dveri. Ako su mislili da su njegovim isključivanjem rešili problem, varaju se. I ja ću podneti disciplinske prijave i nadležnom organu, ali i celom našem članstvu, jer istina mora izaći na videlo – tvrdi narodni poslanik Zoran Radojičić.

On smatra da su članovi i glasači Dveri žrtve prevare i izdaje koju sprovodi rukovodeća interesna kasta. Taj stav dokazuje konkretnim primerima.

Ceo vrh stranke zna da je Marija Janjušević mason. Pripadnost masoneriji je nespojiva sa Dverima. Znamo i da se nudila SNS-u, da pređe kod njih, ali su je čak i oni odbili. Svi znamo za njen istorijat, od Vladana Glišića do raznih drugih okolnosti koje je kompromituju. Mnogi znaju i za Slobodana Dimovića i njegove stavove koji su suprotni programskim aktima Dveri. On se na sednicama Predsedništva javno zalagao za priznanje nezavisnosti Kosova. Ćutimo i na finansijske malverzacije i ozbiljan kriminal u koji smo uvučeni bez našeg znanja. Finansijeri Dveri se kriju i od države i od članova i funkcionera stranke. Jedan izveštaj se šalje unutrašnjoj strukturi, drugi državi, a treći, onaj stvarni, poznat je nekolicini ljudi. Niko od nas ne zna stvarne tokove novca, a brojni saborci su uvučeni u kriminal ili na pravdi Boga provlačeni kroz blato u medijima i saslušavani u policiji. I niko za to ne odgovara. Nisam bio upoznat sa finansijskim tokovima Dveri, niti želim da se moje ime dovodi u vezu sa kriminalom i krađom sredstava iz budžeta, niti želim da ćutim o tome. Gde je novac i ko je potkradao i budžet države i Dveri? Moramo to isterati na čistac. O trošenju novca diskreciono je odlučivalo par ljudi, u prvom redu Boško Obradović, Slobodan Dimović i Jugoslav Kiprijanović. Sa delom tog novca su kupovani ljudi i stvarana interesna kasta u Dverima, koja je i najveći kancer Dveri – napisao je Radojičić.

dimović slobodan dveri

Dimović: Direktor za mutne radnje i prodaju Kosova

Pored kadrovskih rešenja i unutastranačke korupcije, on je osporio i ulazak Dveri u Savez za Srbiju.

Ušli smo u Savez sa onima koji su odgovorni za uništenje države, ogroman kriminal i izdaju, dolazak SNS na vlast, sa onima koji su nas pokrali na izborima održanim 2012. godine i sa kojima nemamo dodirnih programskih tačaka. Ta odluka je doneta na prevaru, od strane Boška Obradovića i klike oko njega. Ulazak u Savez pravdan je skorim izborima i odbranom Kosova i Metohije. Navodno je naš program nametnut celom Savezu u tolikoj meri da se nigde ne pominje EU. Jasno je rečeno da neće biti Živkovića i Tadića. Međutim, samo par meseci kasnije, cela priča je doživela kolaps. Efekte Saveza videli smo u Lučanima. Očekivanja su bila minimum 25 odsto, a nadanja preko 30 odsto. Na izborima je Savez osvojio nešto preko 9 odsto, za razliku od pre četiri godine, kada su same Dveri imale skoro 12 odsto. Od 30 tačaka sporazuma Saveza, dobili smo nekakav ugovor sa građanima, gde nema ničega iz naše politike, osim opštih mesta o slobodi medija, izbora i institucija. Kosovo i Metohija su sklonjeni u zaborav, a Evropska unija se povampiruje. Na mala vrata u koaliciju su nam ubačeni i Tadić i Živković, prvo kroz tzv. sporazum sa narodom, a potom i kroz ukrupnjavanje DS-a. Uz veoma neizvesne okolnosti koje su pred Savezom za Srbiju, postoji realna verovatnoća da će se taj projekat neslavno završiti i imajući u vidu da je Boško Obradović, prilikom ulaska Dveri u Savez, javno rekao da će u slučaju neuspeha Saveza podneti ostavku, u toj okolnosti treba tražiti razlog uklanjanja Srđana Noga, kako bi interesna grupa u vrhu Dveri izbegla odgovornost i ostala na svojim pozicijama, zadržavajući privilegije i finansijska sredstva koja zloupotrebama protivpravno prisvajaju – naveo je Zoran Radojičić u pismu članovima Dveri.

Odbori Dveri su u rasulu, tvrdi on, administratori se postavljaju s vrha, od oko 4.000 članova pitanje je da li u radu stranke učestvuje i njih 400, a najmanje 40 odsto članova Glavnog odbora su na plati u Dverima ili su tu po nekim rođačkim, prijateljskim ili interesnim linijama.

– Dveri nisu privatna stranka Boška Obradovića, Slobodana Dimovića, Marije Janjušević, Jugoslava Kiprijanovića i klike poslušnika i interesdžija. Moramo da formiramo nepristrasnu komisiju koja bi ispitala sve odluke organa Dveri i otklonila, te sankcionisala falsifikate, zatim ispitala finansijske tokove i odlučivala o svim disciplinskim prijavama protiv Noga, ali i protiv Obradovića, Kiprijanovića, Janjuševićeve, Dimovića i svih drugih. Takođe, potrebni su nam izbori u stranci, prvo sabori opštinskih i gradskih organizacija, a onda i izborni Sabor. Mišljenja sam da će nas istina osloboditi. Dveri su tamo gde je ideja i politika koja nas je okupila – zaključio je Radojičić.

Navodi iz njegovog pisma nisu iznenadili istaknutije bivše i aktuelne članove Dveri. Bivši su potvrdili činjenice koje je izneo Radojičić, ističući da su zbog toga, za razliku od njega, napustili Dveri. Akutelni dverjani, posebno pripadnici Obradovićeve klike, na društvenim mrežama odmah su pokrenuli kampanju protiv autora pisma.

– Ubeđena sam da je cilj ovakvog obraćanja pokušaj urušenja organizacije i da će režimski mediji sasvim sigurno deliti podjednaku zabrinutost sa autorom ovog dopisa i svojski se truditi da se u Srbiji sve češće čuje priča o tome kako je „ideja izneverena“ i kako je potrebno da dođe do katarze u kojoj će se roditi te nove, čiste i neukaljane Dveri. Rezignirana sam pismom narodnog poslanika Zorana Radojičića, koji već nekoliko godina prima poslaničku platu zahvaljujući radu svih nas, a pri tom ja zaista ne vidim šta nam je konkretno za uzvrat ikada dobro vratio. Ne pamtim da je obišao neki lokalni odbor, ne pamtim da je imao zapaženo izlaganje u republičkoj Skupštini niti u realizaciji aktivnosti Pokreta. Takođe, ne znam ni iz jedne priče, niti ličnog iskusta da je pozvao bilo koga od članova Glavnog odbora da nas pita kako smo, kako istrajavamo i treba li nam bilo kakva vrsta pomoći – napisala je Sanja Kondić, članica GO Dveri i kriminogenog tima Slobodana Dimovića zaduženog za finansijske malverzacije.

Po nalogu Boška Obradovića, a u organizaciji Dimovića, na ime Sanjinog supruga Dragana Kondića 7. aprila 2017. registrovana je firma „Drakon“. Firma je ugašena 15. maja 2018, a u međuvremenu su Dveri na njen račun uplatile ukupno 3.206.940 dinara. Prema tvrdnjama izvora iz Dveri, posle svake uplate, Dragan Kondić je podizao novac sa računa, zadržavao dogovoreni procenat i ostatak, preko supruge Sanje, slao Dimoviću, tada direktoru stranke. Po tom modelu Obradović je kriminalizovao Dveri.

Posle svega, Obradović ima podršku korumpirane dverjanske klike, političkog i poslovnog saveznika Dragana Đilasa i državnih istražnih organa, koji su prikupili sve podatke o spornim finansijskim avanturama grupe iz vrha Dveri, ali ništa ne preduzimaju, jer su im korisniji dok na slobodi imitiraju opoziciju. S druge strane nalaze se Radojičić, Nogo i većina članstva Dveri. Ako je Radojičić u pravu, kad kaže da istina oslobađa, za Dveri ne bi bilo loše da istina nekoga i zatvori, posebno pripadnike Obradovićeve kaste.

(Sutra: Disciplinske prijave koje je Srđan Nogo podneo protiv Boška Obradovića, Marije Janjušević i Slobodana Dimovića)

Srbija da proglasi okupaciju Kosova

kosinus ja2

– Srbija konačno mora da prihvati realnost da je Kosovo njen okupirani deo i da zvanično proglasi okupaciju dela teritorije, pa da u tom smeru vodi pregovore, izjavio je FoNetu novinar Predrag Popović.

On je, u okviru serijala razgovora Kosinus, objasnio da bi pregovori u konačnom ishodu trebalo da dovedu do sporazuma kojim bi se omogućila mirna integracija tog dela teritorije u pravni i politički sistem Srbije.

– To znači da je nemoguće, rekao je Popović novinaru Davoru Lukaču i ukazao da se sporazum koji nude Zapad i albanska strana svodi „na nivo kapitulacije“. Između toga i zamrznutog konflikta, on smatra da je bolje da Srbija izabere drugu varijantu i sačeka promene na međunarodnoj političkoj sceni.

Prema stavu Popovića, Srbija bi trebalo da prihvati principe kojima se rukovode SAD. Kako je podsetio, kada Amerika brani svoje nacionalne interese, onda zastupa stav da nema pregovora sa teroristima. Isto tako, Srbija ne bi trebalo da pregovara sa „albanskim teroristima koji su okupirali Kosovo“, sugeriše Popović i navodi da je nemoguće postići kompromis između „dželata i žrtve“.

On je uveren da je teže realizovati razgraničenje Srbije od Kosova, od srpske istorije, Dečana i Pećke partijaršije, „nego razgraničenje Srbije od predsednika koji upravo sa tezom o razgraničenju krši Ustav i to, nažalost, nekažnjeno“. Popović ne veruje u mogućnost normalnog dijaloga Beograda i Prištine, ali ističe da bi bilo dobro kada bi za to postojali uslovi. On, međutim, tvrdi da se u „lažnoj državi Kosovo i isto tako u lažnoj državi Srbiji“ na vlasti nalaze ljudi koji su deo problema, a ne deo rešenja. Takvi ljudi, prema Popovićevoj oceni, ne mogu da vode bilo kakav dijalog koji bi mogao da stvori nešto što bi bilo dobro i za građane albanske i srpske nacionalnosti, bez obzira da li bili na Kosovu ili u ostatku Srbije.

Popović je ironično konstatovao da bi Kosovo trebalo da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama (UN) na isti način na koji i teroristička „Islamska država“. On je obrazložio da ne bi bilo korektno da međunarodne institucije „albanskim teroristima odobre ono što zabranjuju arapskim teroristima“.

Upitan da li bi u Srbiji trebalo održati referendum o problemu Kosova, Popović je podsetio da su se Srbi već nekoliko puta kroz istoriju o tome izjašnjavali, počev od 1389. i 1912.godine, do 1999. On je „uveren da bi i ova naša generacija dala isti odgovor na pitanje da li je Kosovo deo Srbije“.

Popović naglašava da svoj lični stav o Kosovu nije formirao na osnovu nekih konkretnih iskustava, jer nikada u životu tamo nije bio. Jedino što je moja veza sa Kosovom u praktičnom smislu jeste poznanstvo sa nekim policajcima, političarima i tajkunima koji su poreklom s Kosova, rekao je Popović. Kako je napomenuo, „žao mi je što sam ih upoznao, žao mi i Albanaca koji su morali da žive sa njima i pod njima jedno vreme“. Popović je ističe da to, međutim, ne može da utiče na njegov stav o Kosovu kada su u pitanju nacionalni identitet, kultura, običaji i vera. „Kao svaki Srbin“, Popović o Srbima, Srbiji, srpskoj istoriji i o sebi „ne može da misli i priča bez Kosova“.

 

Narodni sud pravde osudio 12 sudija na 36 godina robije

nogo na protestu

Narodni sud pravde osudio je 12 sudija na ukupno 36 godina zatvora i zabranu vršenja sudijske funkcije od pet do osam godina. Zbog kršenja zakona od strane sudije, prvostepenom presudom K. br. 1/19 osuđene su sudije Vrhovnog kasacionog suda Zoran Tatalović, Radmila Dragičević-Dičić, Maja Kovačević-Tomić, Sonja Pavlović i Milunka Cvetković, zatim sudije beogradskog Višeg suda Olivera Đurić, Dušanka Đorđević, Anja Zrelec i Slađana Marković, kao i sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu Živko Jevđenijević, Zoran Bursać i Goran Ramić.

Sudije su oglašene krivim zbog nezakonitog postupanja u predmetu K. 25011/10 i drugim, čime su naneli štetu Dejanu Dragojkoviću, kome je, između ostalog, određen pritvor zbog sumnje da je izvršio krivično delo koje ne postoji u Krivičnom zakoniku Republike Srbije.

Presudu je doneo Narodni sud pravde, koji su osnovali narodni poslanik Srđan Nogo i njegov tim saradnika.

– Zadatak pravosuđa je da obezbedi da se zakon primenjuje i da se sankcioniše njegovo kršenje, ali umesto da obavljaju svoj posao, naši nosioci pravosudnih funkcija štite kriminalce i duboko su ogrezli u korupciju, poltronstvo i bezakonje.  Pošto sudovi u Srbiji ne sude po zakonu, oformili smo Narodni sud pravde, koji će, za razliku od do sada postojećih sudova, striktno primenjivati važeće zakone. Ako želimo da obezbedimo primenu zakona, njegovo jednako važenje za sve i da se obračunamo s kriminalom i korupcijom, onda je prvi korak da se uvede red kod onih čiji je ovo zadatak, a to su sudije i tužioci. Ovom presudom rešen je problem kršenja zakona 12 sudija, koji su sankcionisani i odstranjeni iz pravosuđa, a otvoreno mesto za izbor 12 novih sudija, koji će čvrsto biti privrženi Ustavu, zakonu i pravdi. Mi već sad imamo dokaze i vodimo postupke da na isti način razrešimo i krivičnopravnim putem sankcionišemo oko 150 sudija i tužilaca samo u Beogradu – kaže Srđan Nogo.

 

Presudu Narodnog suda pravde Nogo ističe kao primer kako će funkcionisati pravosuđe ako on dobije poverenje da, kao ministar pravde, obezbedi jednoobraznu, bespogovornu i pravičnu primenu zakona.

– Najveću odgovornost za nepravdu i kriminal koji nas uništava snose oni čija je dužnost da se staraju o primeni zakona i da se bore protiv njegovog kršenja, a to su sudije i tužioci. Evo primeda kako treba raditi i kako se može srediti pravosuđe, brzo, efikasno i zakonito. Ova presuda je dokaz da oni koji krše zakon mogu biti procesuirani, sankcionisani i odstranjeni iz pravosuđa, a da se ceo postupak može završiti brzo, bez odugovlačenja i opstrukcija, jer postoji volja da se zakon primeni bez srdžbe i pristrasnosti. Presuda je dostavljena osuđenima i oni imaju pravo na izjavljivanje žalbe, a po pravosnažnosti presude, istu ćemo dostaviti drugim nadležnim organima za izvršenje – Visokom savetu sudstva, Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ukoliko država ne preduzme ništa da uvede red u pravosuđu, a ima konkretan primer koji ne može biti jasniji, bićemo prinuđeni da izgradimo čitav sistem paralelnih institucija. Pored Narodnog suda pravde stvorićemo i paralelne ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i da sami sprovodimo pravosnažne sudske odluke Narodnog suda pravde. Neko mora da konačno vrati pravdu Srbiji i njenim građanima – kaže Nogo, koji je uveren da će, ako se reši katastrofalno stanje u pravosuđu biti rešeno 80 odsto problema u kojima se nalazi Srbija..