Skip to content

PECONI: Najbogatiji Srbin još se potpisuje palcem

Peconi_1000x0

Srbija je zemlja čuda, to likom i zlodelom najbolje ilustruje Predrag Ranković Peconi. Nepismen je, ali zna da broji. Na računu ima poslovnu imperiju vrednu više od milijardu evra i brojne političare, policajce, tužioce, sudije i novinare. Ima i bogat spisak krivičnih dela koja niko ne sme da procesuira. Njegova privatna biografija i poslovna karijera dokazuju da u Sbiji ne postoji granica između biznisa, kriminala i politike.

Već 25 godina Peconi služi za sprdnju svima koji ga znaju. Jedan advokat se zaklinje da ga je video kako se potpisuje palcem. Psiholog Jovan Marić nije mogao da se načudi kad ga je Peconi pitao da li i slepi, kad su pijani, vide bele miševe. Novinarka „Novosti“ je opisivala kako je razbio televizor, misleći da je neispravan, da bi tek kasnije shvatio da ga nije uključio u struju. U zemunskom naselju Retenzija, nedaleko jedne od njegovih firmi, svojevremeno se pojavio magarac na kome je crvenom farbom bilo napisano „Peconi“. Pravi Peconi je za tu pakost optužio Ljubišu Buhu, pa je preko svog imena žutom bojom napisao „Ćume“. Kao pravi emotivac, požalio se i tadašnjem šefu policije Dušanu Mihajloviću, kome je priznao da je zadovoljan svojim životom, stidi se samo izgleda i nadimka. Satisfakciju je našao u onome što najviše voli, novcu. Za razliku od većine konkurenata, koji su mu se rugali, Peconi je preživeo sve političke i poslovne turbulencije. Uvek je znao kome i koliko mora da plati slobodu.

To zna i Aleksandar Vučić, aktuelni Peconijev zaštitnik i reketaš. Njihov burni odnos obeležen je stalnim smenama perioda sukoba i saradnje. Vučić nikad nije krio da zna ko je Peconi i kako je stekao novac.

U aprilu 2007. godine redakcija Vučićevih dnevnih novina „Pravda“ uselila se u Neltovu zgradu u Karađorđevoj 65. Kad je čuo da se u tom prostoru ranije nalazila Televizija Hepi, Vučić je naredio da se pregleda svaki milimetar u svakoj sobi, da slučajno nije ostao neki gram droge. Uzalud mu je objašnjavano da je u pitanju dečja televizija Hepi.

– Nije bitno, čim ima veze s Peconijem nije dobro, moramo da budemo maksimalno oprezni – tvrdio je Vučić.

Na jednom sastanku, početkom 2009, kad su mu saradnici skrenuli pažnju da su pojedini vojvođanski naprednjaci razočarani podrškom koju je dao Nikoli Džombi, vladaru Kule, Vučić se brecnuo:

– Da, znam da je Džomba lihvar. Pa, šta? Ti, koji ga ogovaraju, ne razdvajaju se od lihvara Peconija. A, velika je razlika između njih. Bio sam prisutan kad je od Džombe pozajmicu tražio neki mladić iz Kule, njegov poznanik. Kad je rekao da mu treba hiljadu evra za sahranu majke, Džomba je izvadio pare iz džepa, dao mu i rekao: „Ništa mi nisi dužan“. Da, progoniće svakoga ko pozajmi za neki biznis, pa kad propadne, beži i skriva se, ali pomoći će onome ko je u nevolji. A Peconi? On bi, za dinar, i detetu polomio kičmu!

Još teže kvalifikacije iznosio je javno, na konferencijama za novinare. U avgustu 2009, Vučić je dao intervju Milomiru Mariću, glavnom uredniku Rankovićeve televizije, koja se zvala „Košava/Hepi“. U uvodnoj špici Marić je ubacio prilog koji je implicirao da je Vučić nasmrt pretukao tadašnju suprugu Kseniju. (https://www.youtube.com/watch?v=h6E5KNN9qV0)

– U poslednjih 20 godina nijedna televizija ni protiv koga nije emitovala tako monstruozno montiran prilog. To je deo kampanje koju protiv mene kreira Predrag Ranković Peconi, vlasnik TV Košava. Kao mali, običan čovek, nemam moć da se suprotstavim njemu, velikom i moćnom, kome su prijatelji ministri policije i ekonomije, ali nastaviću borbu. Ponosan sam što je vlast baš preko Košave emitovala nešto najmonstruoznije što se ikad pojavilo u srpskim medijima – vikao je Vučić.

vucic peconi maric pravda 06.08.09.

Problem je brzo rešen. Ksenija se oporavila, Marić se izvinio, a Peconi platio. Ipak, mir je potrajao samo do sledećeg nesporazuma.

Posle samoubilačkog štrajka infuzijom, Tomislav Nikolić je gostovao na Hepiju. Kad je završena emisija, s Vučićem u društvu otišao je u Peconijev kabinet, na čašicu razgovora. Imali su šta da vide. Na Peconijevom stolu stajalo je desetak primeraka Šešeljeve knjige „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić“. Uzalud se Peconi pravdao da je knjige donela Vjerica Radeta, Vučić je pobesneo.

– Sram te bilo! Jebaću mater i Šešelju i tebi, svima – urlao je nesrećnik.

– Ma, smiri se, znaš da Peconi ne čita knjige – tešio ga je Nikolić, ali džabe.

Vučića je bol mogla da mine tek kad je dobio novu apanažu. Istovremeno, Peconi je dobio novog zaštitnika. Po dolasku SNS-a na vlast nastavljena je tradicija nedodirljivosti kriminogenog tajkuna. Vučić je lično zaustavio istragu Peconijevog poslovanja, čak je i javno tvrdio da „poštuje biznismena koji zapošljava više hiljada radnika i uredno plaća porez“.

Peconija su poštovali i reketaši iz svake prethodne vlasti. Zahvaljujući toj sprezi, obogatili su se i kriminalci i političari. U četvrt veka dugoj korupciji, Peconi je uspešno sarađivao s pojedincima iz vrha Miloševićevog režima. Posle petooktobarskih promena ostao je uz Ivicu Dačića, ali zaštitnika je našao u Mlađanu Dinkiću. Većinu firmi je kupio u vreme vladavine Vojislava Koštunice, a razvio ih je u senci Borisa Tadića.

Svaki korumpirani vladar doprineo je Peconijevom ostvarenju američkog sna na srpski način. Krenuo je s društvenog dna. Odrastao je u novobeogradskim blokovima, uz samohranu majku, čistačicu. Bez obrazovanja, ali s instinktom za samoodržanje, sredinom osamdesetih zaposlio se kao magacioner u IMT-u. Od prvih nekoliko plata uštedeo je dovoljno da kupi tri fliper-aparata, koje je iznajmio kafićima u svom kraju. Sledeće godine nabavio je još desetak slot-mašina. Posao je dobro krenuo, ali Peconi je hteo više. Iskoristio je drugarstvo sa Čumetom, kolegom iz IMT-a, koji ga je uveo u surčinski klan. Dobro se snašao. Iako je vozio „fiću“, specijalizovao se za krađu „mercedesa“. Brzo je stekao poštovanje vođa surčinskog klana Zorana Šijana i Dragoljuba Markovića. U grupi Milana Narandžića, zvanog Limun, proširio je delatnost na dilovanje narkotika i deviza, šverc cigareta i kamatarenje.

Sekira mu je upala u med kad je počeo da uvozi naftu. Pritisnuta sankcijama, Miloševićev režim je podržavao kriminalce koji su se bavili švercom deficitarne robe. Kad bi platio proviziju, Peconi je bez problema mogao da uvozi naftu, koju je kupovao u Rumuniji od Lukoila i Rom Petrola. Tankere je punio u lukama Đurđevo i Galata, a istovarao u Pančevu i Novom Sadu. Robu je uvek plaćao u kešu, nemačkim markama ili dolarima, što mu je pomoglo da stekne poverenje rumunskih i ruskih kolega. Vešt u povezivanju poslova, uz šverc naftom počeo je da se bavi i pranjem para. Za određenu nadoknadu, iznosio je novac svojih šefova iz surčinskog klana, pa i određenih bogataša i političara.

Međutim, svoje švercerske šeme čuvao je samo za sebe. To se nije svidelo vođama ganga. Kad nisu uspeli da se ugrade, Šijan i Čume su odlučili da ga lično oporezuju. Namamili su ga u Surčin, kidnapovali i spakovali u privatni zatvor. Za otkup su tražili milion maraka. Nisu znali na kakvu su se ciciju namerili.

– Pucajte, pare ne dam! – vikao je Peconi, spreman i da ga surčinski zlikovci ubiju i raskomadaju, da ga niko ne nađe, samo da ne da pošteno opljačkani novac.

Ipak, na kraju su se nagodili, pristao je da plati pola miliona maraka, ali slučaj nije prijavio policiji. Peconi je skupo platio školu, ali isplatilo se. Trajno se distancirao od Šijana i Čumeta i bitno je promenio odnose sa Krmivojem i Limunom, koji su shvatili da je uspešniji, bogatiji i moćniji od njih. Takođe, pojačao je mere bezbednosti. Pored ličnog, angažovao je i policijsko obezbeđenje i raširio je mrežu plaćenih policijskih starešina, sudija i političara.

Nije se odrekao samo šverca, naročito cigaretama. Od 1998. do 2003. u tom poslu zaradio je više od 100 miliona evra. Preko fiktivnih firmi iz Jugoslavije, Makedonije i Bosne kupovao je cigarete od „Makedonija tabako“. Fiktivna su bila i preduzeća sa čijim kamionima se obavljao transport robe. Kamioni su imali lažne bosanske registracije, a korišćeni su falsifikovane dozvole i lažni pečati carinarnica, samo su vozači imali originalne dokumente. S papirima, koji su prikazivali da voze pirinač, kamioni su u Srbiju ulazili preko graničnih prelaza u Preševu i Tabanovcima. Čim bi prešli granicu, menjane su tablice. Cigarete su istovarane kupcima ili su skladištene u jednom zemunskom magacinu.

Na sličan način Peconi je pare iznosio iz Srbije. Neposredno pred NATO bombardovanje, procenio je da mu je novac sigurniji u mađarskim, nego u srpskim bankama. Kako su izgledale te akcije nedavno je opisao izvesni D.M, koji je u njima učestvovao kao vozač kamiona.

– Novac smo iznosili u torbama poznatim kao „krmače“. Tokom 1999. u nekoliko navrata sam i ja iznosio pare u Mađarsku. Pred put bi mi njegovi ljudi doneli novac na dogovoreno mesto na Novom Beogradu ili Zemunu, po tri velike torbe „krmače“, pune para, ukupno oko pet miliona maraka. Novac sam krio ispod kreveta u kamionu ili u rezervnom točku, a vozio sam ga na parking u Segedinu. Tu sam ga predavao Peconijevim ljudima, koji su ga nosili u banku. Na granicu smo dolazili s praznim kamionima i srpskim i mađarskim policajcima i carinicima smo govorili da idemo u Segedin na utovar čokolada, koje treba da vozimo za Beograd. Kad smo se vraćali, i na jednoj i na drugoj granici smo govorili da smo prazni jer je utovar otkazan. Novac smo vešto skrivali, tako da ga policija nikad nije otkrila – opisao je insajder D.M. za „Kurir“.

Uporedo sa švercom, Peconi se bavio i legalnom proizvodnjom cigareta. U Podgorici i Banjaluci pravio je „Fast“, koji je prodavao po znatno nižoj ceni od konkurencije. Iako zakon zabranjuje reklamiranje duvanskih proizvoda, preko RTS-a i Pinka vodio je agresivnu kampanju „Kupuje se na kioscima, a nisu novine“. Osnovao je „Monus“ i otvorio fabriku u Inđiji, opet suprotno zakonu, ali uz podršku DOS-ove vlasti. Dragoljub Marković ga je upoznao sa svojim kumom Zoranom Đinđićem, pa su eliminisane sve prepreke za njegovo poslovanje i legalizaciju para stečenih kriminalom.

U to vreme šef policije Dušan Mihajlović je objavio tzv. Belu knjigu u kojoj se, pored svih kriminalaca, nalazi i ime Predraga Rankovića, označenog kao pripadnika Narandžićeve grupe u surčinskom klanu. Peconija nije uznemirio taj pokušaj reketiranja, opušteno je nastavio svoj posao sve do ubistva Đinđića. Uhapšen je tokom „Sablje“, ali posle nekoliko dana je pušten na slobodu, samo s optužnicom za utaju poreza.

Tužilaštvo je utvrdilo da je njegovo preduzeće „Monus“ od januara do decembra 2002. godine, prikazujući falsifikovanu dokumentaciju, utajilo oko 2,6 miliona dinara poreza. Suđenje u beogradskom Četvrtom opštinskom sudu je pretvoreno u farsu. Peconi se pojavljivao na prvih deset ročišta, koja su odlagana zbog izostanka drugooptuženog Aleksandra Milenkovića, odgovornog lica u „Monusu“ ili nekog od njihovih pravnih zastupnika, najčešće Zdenka Tomanovića. Postupajući po odredbama Zakona o krivičnom postupku, sudije su omogućile otezanje postupka. Posle osam godina, kad je proces obustavljen zbog zastarelosti, Odeljenje za nadzor Ministarstva pravde utvrdilo je da su sudije Aleksandar Veljić i Snežana Petričić neopravdano odugovlačile suženje. Pored njih, postupak su vodile sudije Aleksandar Ignjatović, Vesna Živković, Aleksandar Perišić i Katarina Obradović. Završna reč je održana 29. oktobra 2012, da bi dan kasnije sud odbacio optužnicu zbog zastarevanja krivičnog dela.

Na sličan način, Peconi je rešio problem s optužnicom koja ga je tretila da je, s dvojicom rukovodilaca preduzeća za vodne puteve „Ivan Milutinović“, Žarkom Šurlanom i Aleksandrom Stojanovićem, tokom 2000. godine zloupotrebio službeni položaj i oštetio firmu za 225.000 maraka.

Ipak, čak i svemoćni Peconi ponekad upadne u problem s pravosuđem, kad se nameri na sudiju koji poštuje zakon na isti način kao on. O tome svedoči njegov problem sa Sperancom Jančić, predsednicom Privrednog suda u Pančevu. Jančićeva je donela presudu u sporu preduzeća „Viacom Tim“ i Peconijeve pančevačke firme „Luka Dunav“. Nezadovoljan, Ranković je izdao saopštenje u kome je istakao da Speranca Jančić i njen suprug, bivši tužilac i advokat, „kontinuirano sprovode organizovane kriminalne radnje“. Ko se suočio sa Sperancom, zna da Peconi ne laže. Kukanje mu nije pomoglo, Privredni apelacioni sud je potvrdio presudu.

Bez obzira na povremene probleme s pravosuđem, Ranković je uspešno razvijao biznis. Uvek uz pomoć političara iz vlasti. Tako je bilo i kad je BAT, jedna od najvećih svetskih kompanija, došla u Srbiju. Vlast je preuzela obavezu da reguliše tržište duvana. U skupštinskoj proceduri se našao predlog izmene zakona o akcizama, kojim je trebalo da se ujednače cene cigareta. Čim je taj predlog stavljen na dnevni red u Skupštinu, tačnije u Poslanički klub SPS-a stigla je ekipa iz „Monusa“. Posle burnog razgovora, Branko Ružić je podneo amandman, kojim je Peconijev „Fast“ zadržao povlašćeni status na tržištu. Ružić je objasnio da se time štiti životni standard siromašnih pušača, a to su na glasanju podržali poslanici Demokratske stranke Srbije i Čankovih „ligaša“.

To nikoga nije začudilo, znalo se da Peconi ne finansira SPS iz ljubavi, nego iz interesa. Informacije o toj vezi stigle su do Vašingtona, preko depeše koju je potpisao tadašnji američki ambasador Majkl Polt.

– Naši izvori izveštavaju da postoje tvrdnje da je Ivicu Dačića u velikoj meri finansirao Predrag Ranković, zvani Peconi, vlasnik nekoliko kockarnica u Beogradu. U nastojanju da „legalizuje“ svoj novac Ranković je kupovao preduzeća i pružio veliku finansijsku pomoć SPS-u. Navodno veliku novčanu pomoć dao je Dačiću direktno – navodi se u Poltovoj depeši.

Drugi izvori su isticali i Peconijevu saradnju sa Mlađanom Dinkićem. Kao potpredsednik vlade i ministar privrede, Dinkić je, u borbi protiv sive ekonomije, vodio akciju „prijavi komšiju“, nagrađujući sa po 500 dinara svakog ko cinkari prodavce koji ne izdaju fiskalni račun. Istovremeno, nije mu palo na pamet da proveri poslovanje Peconijevih firmi.

čume wp

Peconijevim biznisom bavio se Čume. Sa statusom zaštićenog svedoka, Čume u poslednje vreme nije mogao baš da opet kidnapuje Peconija, pa se zadovoljio ucenom. Mesecima mu je slao mejlove sa skeniranim dokumentima koji Peconija terete za šverc cigarete. U emotivnim porukama, pozivajući se na „staro prijateljstvo“, obećavao je da će, ako dobije pristojnu nadoknadu, ćutati kao zaliven i da dokumenti nikada neće stići u medije ili do policije. Peconi se nije upecao, ignorisao je ucenjivačke mejlove. Da bi ga podsetio na svoju prisutnost, Čume je u junu 2010. iscenirao saobraćajni incident.

Na autoputu kod beogradske „Arene“, na kolonu s Peconijevim vozilima naleteo je „mercedes“ sa švajcarskim tablicama u kome se nalazio Ljubiša Buha. Došlo je do „češanja“ u kome je stradao retrovizor na automobilu Peconijeve pratnje. Kad je prepoznao Buhu, jedan telohranitelj je ispalio nekoliko metaka u njegovom smeru. Buha je zaustavio „mercedes“ pozvao policiju i s osmehom prišao i zagrlio Peconija, smirujući ga rečima „batice, ovo je bilo stvarno nepotrebno“.

Batica Ranković je priveden, ali nije zadržan, pošto je utvrđeno da ni on, ni njegov vozač nisu bili naoružani. U pritvoru je završio pucač Bojan Smiljković, koji je još od 2004. radio u Peconijevom obezbeđenju iako je bio aktivni policajac. Smiljković je osumnjičen za pokušaj ubistva svedoka saradnika. Uz njega je bilo i jedno „vojno lice“, što dokazuje tradicionalnu spregu policijskih i vojnih službenika i kriminalaca.

Mnogo veći problem Peconija je zadesio u martu prošle godine, kad ga je izrešetao Željko Rutović. Incident se dogodio u hotelu „Prag“, na proslavi koju je priredio novi vlasnik Srđan Milovanović. Iako se priča da su na slavlju bili Andrej Vučić i Petar Panić, zveda večeri postao je Peconi. Dok je sedeo u separeu, prišao mu je Rutović, nekadašnji kolega iz zvezdarskog klana i sada iz ugostiteljskog biznisa. Peconi u vlasništvu ima skadarlijske kafane „Dva bela goluba“ i „Tri šešira“, kao i „Butik“ na Trgu republike, dok je Rutović gazda „Kalenića“, „Trandafilovića“ i „Orašca“. S namerom da prošire taj biznis, obojica su hteli da privatizuju zemunski kultni restoran „Venecija“. Izgleda da je Peconi bio brži, pa je, preko svog saradnika Aleksandra Kajmakovića, 2015. godine iznajmio „Veneciju“ s idejom da je kupi. Rutoviću se to nije svidelo, pa je iskoristio susret u „Pragu“ da izvređa nelojalnog konkurenta. Peconi je uzvratio psovkama. Svađa je prekraćena revolverskim hicima.

Rutović je iz tašne „pederuše“ izvadio oružje i ispalio nekoliko metaka u noge protivniku. Kad je Peconi pao, crnogorski žestoki momak nekoliko puta ga je udario pepeljarom i nogom u glavu. Tek tada su skočili Peconijevi telohranitelji, gađajući stolicama napadača. Rutović je bez problema pobegao iz Beograda u Podgoricu. Peconi je završio u Urgentnom centru, ali odbio je da sarađuje s policijom. Bez obzira na snimke bezbednosnih kamera, po svemu sudeći, odgovornost će opet preuzeti neko od telohranitelja, a dvojica vinovnika sukoba naći će način da se pomire. Već u prvoj vesti o pucnjavi strogo kontrolisani mediji počeli su da minimiziraju slučaj. Kao, posvađali su se zbog neke starlete. Rutović je uvredio devojku, a Peconi je džentlmenski stao u njenu odbranu.

– To veče sam došla na slavlje vlasnika TV Kopernikus i nisam znala ko dolazi, niti me je zanimalo. Pucnjavu nisam čula, ali sam videla gužvu i brzo shvatila šta se dogodilo. Pucnjavu nisam mogla da čujem jer je bilo dosta ljudi i male dece, koja su pevala i vrištala. Svima nam je život bio ugrožen, ali ne mogu da pričam mnogo zbog istrage. Nije na meni da otkrivam ko je napadač, već na policiji. Ja nisam bila predmet svađe, imam lep poslovni odnos sa gospodinom Rankovićem i gospodinom Srđanom Milovanovićem. Potresla sam se jer sam dovedena u direktnu vezu sa punjavom – rekla je pevačica Tijana Radivojević.

Potresen je bio i Aleksandar Vučić, uplašen da se ne pominje ime njegovog bate Andreja. Nije mu prijatno ni što je umešan Srđan Milovanović, čiji brat Zvezdan je poverenik Srpske napredne stranke za Niš. Zato je ceo slučaj brzo nestao iz medija.

Ostale su samo teške povrede na Peconijevim nogama, zbog kojih se otežano kreće. Za utehu, preživeo je, može da nastavi da širi poslovnu mrežu, čiju vrednost je sam procenio na milijardu evra.

Strani investicioni fondovi nedavno su pokazali interesovanje da kupe industriju ulja „Vital“, „Rubin“ i fabriku cigareta „Monus“. Iako je vladalo uverenje da će Ranković, posle ranjavanja i pod pritiskom velikih kreditnih obaveza, pristati na prodaju, on je odbio kupce. Bez obzira na finansijske probleme i loše uslove na tržištu, Peceni ne želi da se odrekne imperije „Invej“ u čijem sastavu se, pored pomenutih firmi, nalaze „Ratar“, „Albus“, „Milan Blagojević“ Smederevo, ugostiteljsko preduzeće „Stari grad“, hotel „Kasina“, televizija Hepi, internet provajder „Verat net“, „Medela“, Luka Pančevo, fabrika lekova „Srbolek“, „Sunce“, „Siti port“, restoran „London“ i kafana „Tašmajdan“. Umesto da uspori, Peconi je na sednici Skupštine akcionara „Rubina“ obećao da će nastaviti da kupuje sve što može, čak i od samog sebe. Svi su mu se smejali, ali on je čak i to sproveo u delo.

Preko svog preduzeća „Komak-pan“ iz Pančeva, Ranković je na Beogradskoj berzi već kupio 21,3 odsto akcija somborske fabrike ulja „Sunce“, koje se nalazi u vlasništvu njegove firme „Cesun“. Ako postoji način da u kupovini od samog sebe nešto zaradi, Peconi će ga naći.

U tome je vešt. Kao i u podmićivanju političara, policajaca i sudija, zahvaljujući kojima je nekažnjeno stekao imovinu vrednu milijardu i po evra. Sve na štetu građana Srbije, najsiromašnijih u Evropi.

 

antrfile: Tortura nad robovima i Marićem

Iako važi za trenutno najbogatijeg Srbina, Predrag Ranković je zadržao skromnost. Živi u istom kraju u kome je odrastao, odeću kupuje na rasprodaji, škrtari na svemu, naročito na platama svojih radnika.

U svakom preduzeću koje je kupio zaveo je strahovladu, u sindikate ubacio svoje sluge, zabranio štrajkove, pa i prigovore na uslove rada. Kako se odnosi prema radnicima opisala je novinarka „Novosti“, koja ga je jednom prilikom pratila u poseti fabrici ulja „Vital“.

– Dok je šetao kroz pogon samo je delio kazne. „Vidi onoga, došao u crvenim patikama na posao, skini mu 30 odsto s plate“, rekao bi poslovođi. Drugog radnika je kaznio sa 20 odsto jer ga nije pozdravio, trećeg s 50 odsto jer se podbočio. Nije se potrudio ni da pita kako se zovu ljudi koje kažnjava – rekla je novinarka.

Torture nije pošteđen ni Milomir Marić, glavni urednik Televizije Hepi. Dok je u studiju ili redakciji, Peconi preko bezbednosnih kamera prati svaki njegov pokret. U početku mu nije dozvoljavao da izađe iz zgrade. Čim bi primetio da ide ka vratima, zvao bi ga da se vrati. Kasnije je smislio veću pakost. Puštao bi Marića da ode s televizije, pa bi ga nazvao i rekao da se hitno vrati.

– Sto puta se desilo da iz Zemuna dođem do Trga republike, taman pomislim da sam ga se rešio, a on bi me zvao da dođem na sastanak, imamo nešto važno da rešimo. Kad bih stigao, ostavljao bi me da satima čekam, da bi mi na kraju rekao da idem kući, da se odmorim. Ne znam zašto mi to radi – kuka Marić.

Naravno, on dobro zna u čemu je problem.

– Ako moram da Marića plaćam 5.000 evra mesečno, mora da odradi svaki cent – tvrdi Peconi, tvrd na parama, ali poslušan pred Marićevim zaštitnikom Vučićem.

Ipak, bolje je prošao nego Isidora Bjelica, koja je nameravala da pobegne iz Srbije zbog Peconijevih pretnji.

bjelica isidora protiv peconija

– Peconi me maltretira i vrši teror nada mnom. Poslao mi je tužbu da sam mu ukaljala ugled. Šalje mi sumnjive osobe, koje mi prenose njegove pretnje. Njegova namera je da se ti ljudi okome na mene i moju porodicu i onda me nateraju da napustim Srbiju. Dosta mi je više svega. To je osoba koja ima novca i mođe da kupi šta hoće, ali i da radi šta hoće. Nema respekta, vrši teror, jer je najmoćniji. Pre bolesti sam platila veoma visoku sudsku taksu, ali prosto se ne može protiv njega. Želim da zaštitim svoju porodicu – tvrdila je Bjelica.

 

knjige narudžbenica

Advertisements

VISLAVSKI U KONTRANAPADU: Protiv mafije u sportu

vislavski promocija 023

U jugoslovenskom, srpskom i vojvođanskom sportu Miroslav Vislavski ostavio je dubok trag. O tome svedoče rezultati fudbalskog i, pre svega, odbojkaškog kluba Vojvodina. Ostvarenja u novinarstvu zabeležena su u brojnim televizijskim emisijama koje je uređivao i vodio, kao i u novinskim tekstovima. Poslednju seriju tekstova, objavljenih u magazinu „Tabloid“ sabrao je u knjigu „Kontranapad njima i njihovim“.

U recenziji te knjige napisao sam:

Ako novinarstvo shvatimo kao dečju igru u kojoj ništa nije ozbiljno osim poštenja, onda Miroslavu Vislavskom treba priznati da je vrhunski igrač. Svakim tekstom i medijskim nastupom, upravo po toj liniji, on opisuje mrak u kome se Srbija nalazi i, istovremeno, ukazuje na svetle primere vrlina i vrednosti, koje ipak opstaju. Upravo poštenje, kojim definiše odnos prema sebi, junacima svojih tekstova, čitaocima, informacijama koje iznosi i načinu na koji ih analizira, predstavlja temelj na kome Vislavski gradi stavove o opisanim temama.

I treći „Kontranapad“ ima sve karakteristike seriozne hronike propadanja države i društva. Za razliku od mnogih kolega, ovaj autor ne izbegava da navede imena ljudi koji su kreirali haos u kome danas nestaju šanse za bolju budućnost. Na taj način, Vislavski ne samo što ispunjava osnovni novinarski zadatak, da bude korektiv svake vlasti, nego i određuje smer u kome treba tražiti izlaz. Izbor tema i teza upotpunjen je konkretnim činjenicama, sve s pravom dozom otrežnjujućeg cinizma. Junaci ovih tekstova trajno su obeleženi, tetovirani istinom. Sadašnjim čitaocima, svedocima dešavanja na političkoj i sportskoj sceni, Vislavski pomaže tumačenjem društvenog i političkog konteksta i predikcijom posledica. Neki budući čitaoci, rasterećeni predrasuda o ovom smutnom vremenu, verovatno će se, suočeni s objavljenim činjenicama, naći u neverici. Kako i ne bi, nije lako prihvatiti zdravo za gotovo da je državom vladala kasta kriminogenih konvertita. Kako da se shvati stanje u društvu koje je pristalo da se dobrovoljno transformiše u robovlasnički sistem? Kako poverovati da su se na čelu sportskih saveza nalazili ljudi poput Slaviše Kokeze? Možda će ti, budući, čitaoci, mnogo srećniji od današnjim, ove tekstove čitati kao pedagoški preteće basne. No, da bi neka buduća generacija uopšte dobila priliku da čita, uči i razvija se, moraće i aktuelna nešto da preduzme. Moraće da iste ove tekstove shvati i kao svojevrsne optužnice, pisane protiv svih prozvanih zlikovaca, ali i nas, koji nismo imali dovoljno pameti i snage da ih na vreme sprečimo da se razmahnu i unište sve čega se dohvate.

Medijski kontranapad Miroslava Vislavkog osuđen je na pobedu. To je logično, s obzirom na količinu istine koju iznosi. Međutim, bar koliko i istina, toliko je značajna i hrabrost da se ona kaže i napiše. Spremnost na ličnu žrtvu, na plaćanje cene za osvojenu slobodu, izdvaja Vislavkog, tim više što je glasnije ćutanje mnogih kolega, saradnika i poznanika koji, zarad lukrativnih interesa, pristaju na ulogu saučesnika u opštoj propasti. Da takvi oportunisti ne bi mirno spavali, „Kontranapad“ im budi savest i uliva hrabrost i nadu, poziva ih na otpor i odbranu elementarnog dostojanstva. Vislavski to radi na najkonkretniji način, ličnim primerom. Sklapajući mozaik razbijenih vrednosti, koje je sticao i razvijao profesionalnim i sportskim dostignućima, a zapečatio novinarskim i publicističkim delima, Vislavski je iskoračio iz lične biografije i stao u red majstora pisane reči, bez čijih svedočanstava neće biti moguće na pravi način tumačiti ovaj, po mnogo čemu tragični, period u istoriji Srbije.

Rasterećen pretenzije da u tekstovima tuži i sudi, autor je izneo svoja saznanja, prezentovao informacije i obavezao sve čitaoce da sami donesu zaključke. Jednog dana, kad se ovaj mrak raziđe, a i to se mora desiti, „Kontranapad“ će biti dokaz da su postojali novinari koji su u toj „dečjoj igri“ uspeli da ostanu pošteni. Pošteni prema sebi i istini. Miroslav Vislavski je uradio svoj deo posla, ostalo je na nama, njegovim čitaocima i poštovaocima. –

Promocija „Kontranapada“ održana je 11. maja u Novom Sadu. Knjigu su predstavili Jovan Tandurdžić, Zoran Šećerov, Mladen Bulut i Milojko Pantić.

vislavski promocija pantić wp

Uz njih, govorio sam i ja. Ravnoteže radi, objasnio sam razloge zbog kojih me nervira dobri drug Vislavski.

Srpsko novinarstvo je katastrofalno, a njegov najgori resor je sportski. Takav utisak formirao sam na osnovu konkretnih primera najprimitivnije korupcije. Ima ih milion, ali istakao sam samo dva, kojima sam lično svedočio.

vislavski promocija.4

Prvi slučaj dogodio se u leto 1997. U vreme prelaznog roka pokrenula se polemika o tome da li jugoslovenskim košarkaškim klubovima treba dozvoliti da angažuju strane igrače. Na osnovu stavova koje su iznosili treneri, igrači, navijači i rukovodioci KSS prevladalo je uverenje da bi stranci zauzeli mesto našim mladim talentima, oduzeli im minutažu i usporili razvoj. Bez disonantnih tonova, takve stavove zastupali su i sportski novinari „Dnevnog telegrafa“ u kome sam tada radio. Pošto sugestije nisu urodile plodom, zloupotrebio sam funkiciju pomoćnika glavnog urednika i napisao tekst na tu temu. Umesto mišljenja, izneo sam činjenice. U tom prelaznom roku KK Partizan potpisao je ugovore sa četvoricom, a KK Crvena zvezda s trojicom domaćih igrača starijih od 30 godina. Kako je moguće da isluženi košarkaši, pri kraju igračke karijere, ne oduzimaju minutažu perspektivnim juniorima, a to rade, recimo, desetak godina mlađi Amerikanci? Pored ukazivanja na licemerje, pomenuo sam i neke druge sporne teze, ali sve to nije bitno za ovu priču. Važne su reakcije kolega iz sportske rubrike DT-a. Jedan po jedan, prilazili su mi, svi s istom mantrom: „Hvala ti, zbog ovog teksta Zvezda neće da me vodi na pripreme u Sloveniju“… „Hvala ti, ništa od mog puta s Partizanom…“ Iskrenim kukanjem su dokazali da ih ne zanimaju interesi čitalaca i novina u kojima rade, već samo ostvarenje ličnih ambicija. To su potvrdili vlastitim primerima, jedan je dve decenije u upravi Partizana, drugi je desetak godina bio portparol Fudbalskog saveza, treći i četvrti su s raznim klubovima i reprezentacijama po nekoliko puta proputovali ceo svet.

Još karikaturalniji slučaj dogodio se u redakciji „Pravde“. U leto 2008. gost sportske rubrike bio je izvesni fudbaler azerbejdžanskog Bakua, Subašić, ako se dobro sećam prezimena. Sutradan je u novinama koje sam, sram me bilo, uređivao, objavljen intervju s njim u kome se tvrdilo da se za njega interesuju Milan i Barselona, čiji stručnjaci su procenili da ima „stil igre, komplementaran s Mesijem“. Ne znam gde je završio taj momak, da li u Čukaričkom ili nekom korejskom klubu, ali verujem da je njegovih sto evra upotpunilo budžet novinara koji je napravio skandalozni intervju.

Na osnovu takvih iskustava stekao sam uverenje da u sportskom novinarstvu ne postoji niko ko nije korumpiran. Onda sam počeo da pratim rad Miroslava Vislavskog. Zbog njegovih tekstova morao sam da korigujem stav i da uvek naglašavam – sportsko novinarstvo je dno, ali ima neki Vislavski…

Na sreću, ima neki Vislavski. To znaju i oni koji se nisu pojavili na promociji njegovog „Kontranapada njima i njihovim“, bivši odbojkaški reprezentativci čijem razvoju je Vislavski presudno doprineo, ali danas nemaju hrabrosti da ga prisustvom podrže. Naravno, i to je dokaz značaja ove knjige i njenog autora.

 

 

Haos u SNS: Đubre čisti đubrad

sns wp

Aleksandar Vučić priprema kadrovsku čistku u svom kartelu. Na udaru će se naći lokalni naprednjački moćnici, koji mu ne obezbeđuju dovoljno novca i poslovnih kombinacija. Ko god nije caru dao carevo stavljen je na spisak za odstrel, pa može da očekuje posetu Darka Glišića, Branka Malovića, Damira Zobenice ili nekog drugog nosača Vučićevog svilenog gajtana.

Srpska napredna stranka nije normalna politička organizacija. Tomislav Nikolić ju je napravio u stilu akcionarskog društva za trgovinu nacionalnim i državnim interesima. Na tim temeljima Vučić je napravio kriminalnu mrežu, kojom je prekrio celu Srbiju. U početku, oslonio se na preuzetu radikalsku infrastrukturu i kadrove. Širom je otvorio vrata za konvertite iz drugih stranaka. U srpskom jeziku ne postoji pretnja i uvreda koju Vučić nije uputio borskom šerifu Blagoju Spaskovskom Sosi. Dok je Boško Ničić, 2009. godine, učestvovao u Pinkovom rijalitiju „Farma“, Vučić je sms-porukama glasao za njega, tvrdeći da je za Srbiju dobro da „zaječarski parazit“ što duže ostane u zatvorenom prostoru. Tokom dugogodišnjeg sukoba, razvio je toliko iskrenu i strasnu mržnju prema Goranu Vesiću da ga je čak i pozivao na dvoboj. Milenka Jovanova i Branislava Nedimovića je nazivao „Koštuničinim pederčićima“, a Aleksandra Martinovića „Šešeljevim majmunom“. Na kraju, sve ih je okupio u svom zločinačkom udruženju. Što je neko kompromitovaniji, to mu je draži i bliži.

Za poslednjih pet godina u SNS se učlanilo oko 500.000 lakovernih nesrećnika i pohlepnih primitivaca, ali stranka nikad nije zaživela. Od 167 opštinskih odbora, više od 120 nema legalno izabrano rukovodstvo već poverenike, koje je nametnula centrala u Beogradu. Kao što upravlja državom, Vučić vodi i svoju stranku. Drži je u trajnom stanju haosa, u kome je on jedini autoritet koji odlučuje kome će pripasti koliki komad ratnog plena. Ko hoće da učestvuje u tom prljavom, ali unosnom poslu, mora bespogovorno da izvršava sve naloge. Za održavanje takvog stanja zaduženi su Andrej Vučić, Darko Glišić, Branko Malović i, ako baš zatreba, Zoran Milojević Zelja i Petar Panić Pana.

U prvo vreme, usled medijske halabuke o Vučićevoj beskompromisnoj borbi protiv kriminala i korupcije, lokalni naprednjaci su se pritajili, uplašeni da i sami ne budu kažnjeni za stara krivična dela, koja su vršili dok su na vlasti bili kao predstavnici DS-a, DSS-a, SPS-a, G17 ili nekog drugog pljačkaškog ganga. Međutim, brzo su shvatili da Vučić s borbom protiv kriminala ima veze koliko i s moralom, dakle duplo golo. U samoodbrani, pokušavajući da za sebe zadrže što veći deo kolača, uradili su mu ono što on radi celoj Srbiji. Kao što on laže o svemu, tako oni lažu da ga vole i da su mu beskrajno verni.

Nedostatak ideologije, političkih principa i ciljeva Vučić je kompenzovao izgradnjom kulta ličnosti. To se svidelo naprednjačkim parazitima na svim nivoima. Po uzoru na Nebojšu Stefanovića i Aleksandra Vulina, hvalospevima su se razmahali i ostali stranački funkcioneri. U Skupštini briljiraju Marko Atlagić, koji je za Vučićev poslednji premijerski ekspoze tvrdio da je najbolji u istoriji, od prote Mateje do danas, i dr Ljubiša Stojmirović, koji je zahtevao da se vođin govor povodom 19. godišnjice NATO bombardovanja hitno ubaci u udžbenike. Ma koliko se trudili, naprednjački politikanti, koji su spremni da bestidnim izlivima poltornstva pokušaju da obezbede poslanički mandat, ne mogu da se takmiče s majstorima iz lokalnih odbora, koji to rade kako bi se domogli mnogo većih poslova i para. Nezainteresovani za lično dostojanstvo, lokalni moćnici kače Vučićeve slike u kabinetima, ulice ukrašavaju parolama „Ako mislimo kao Vučić, Srbija će biti spašena“, a batu Andreja i ostale uterivače straha dočekuju za bogatim trpezama, kao najdraže goste. E, kad gosti odu, oni nastave da šire vlastite imperije.

Vučić je dokazao spremnost da oprosti sve uvrede kojima su ga čašćavali, spletke i prevare, sve osim da udaraju tamo gde ga najviše boli, po džepu. Kad je primetio da mu opštinski knezovi šalju sve manje para i nameštaju slabije poslove, opasno se naljutio.

Osvetu će sprovesti preko Darka Glišića, predsednika Izvršnog odbora. Boljeg čoveka nije mogao da izabere. Još 2002. godine Glišić je dokazao lojalnost kumu Vučiću. Tada je u Ubu organizovao Vučiću tribinu na kojoj su zajedno vređali Stanka Subotića Caneta, optužujući ga da je šef duvanske mafije. Zajedno su sedeli na optuženičkoj klupi, odgovarajući po Subotićevoj tužbi. Od tada dele iste stavove, uticaj, pare i, čini se, isti mozak. Razlika je samo u tome što Glišić javno govori ono što Vučić misli.

glišić darko

– Pojam demokratije nikad nisam apstraktno doživljavao, mislim da je to neka reč koja je nama ovde nametnuta. Demokratija? Stvarno ne razumem šta je to. Demokratija je fraza koja nam je nametnuta i kojom mlati ko god stigne – rekao je Glišić nedavno u jednom intervjuu, priznavši sklonost ka diktaturu koju sprovodi njegov svemoćni kum.

Po ustaljenoj šemi, kao što Vučić reketira bogataše, prvo je medijskom kampanjom pripremljen teren za juriš na lokalne naprednjake. Plasirane su priče o problematičnom ponašanju pojedinih članova SNS-a koji su na visokim pozicijama, neki čak i na funkciji gradonačelnika. „Mnogi od njih su umislili da su jači od stranke, da su jači od predsednika stranke i Srbije Aleksandra Vučića“, navodi se u javnoj optužnici protiv svih koji su „zaboravili da ne bi ni dobili te funkcije da nije bilo stranke“.

– Stranački kriterijum za izbacivanje je nedostojno ponašanje, a postoje i optužbe za pronevere ili razne vrste mobinga. Svako za koga se utvrdi da je nešto od navedenog uradio biće isključen iz stranke, a smene s funkcija su predviđene za loš rad. U toku je analiza svih odbora, a očekujem da će jedan broj njih zaista biti raspušten – tvrdi Glišić.

Iako su pronevere i mobing krivična dela koja bi trebalo da analiziraju i sankcionišu nadležni državni organi, tužilaštvo i sudovi, to će uraditi Glišić, čija stranka je jača od pravosuđa. Za koga on utvrdi da je kriv, leteće iz ganga. Ili će platiti otkup grehova.

Čim je najavljena čistka, režimski mediji su počeli da licitiraju imenima kandidata za odstrel. U vrhu liste nalaze se naprednjaci iz Niša i to iz svih frakcija. Zahvaljujući njihovim internim sukobima gradska vlast nije uspela da mirno, mimo javnosti, sprovede Vučićevo naređenje da se lokalni aerodrom vrati pod upravu Vlade Srbije. Odgovornost za neuspeh trebalo bi da snosi Zvezdan Milovanović, poverenik SNS-a za Niš. Umesto da reši problem, on se mudro zaklonio iza Vučića.

Kao što već godinama ne može da stabilizuje unutarstranačke odnose u Nišu, Vučić nema rešenje ni za Zrenjanin. Dok ga nije oborila bolest, grad je pod kontrolom držao Goran Knežević. Kad se pročulo da se nalazi u teškom zdravstvenom stanju, počela je borba nekoliko pretendenata za nasledstvo nad Zrenjaninom. Knežević je još aktivan, drži sastanke i pokušava da kontroliše situaciju, ali ne uspeva.

Prvi na udaru našao se Nikola Novaković, poznati zrenjaninski ugostitelj i finansijer Kneževićevog klana, za koga se veruje da je ekspert za pranje para uzetih iz budžeta. U znak zahvalnosti za pružene usluge, pre pet godina mu je omogućeno da postavi splav na mirnom jezeru u centru grada. Bez obzira na upozorenja ekologa, primedbe urbanista i proteste građana, splav je tamo stajao do pre nekoliko nedelja. Stare zasluge su prestale da važe početkom februara ove godine, kad je Novaković uhapšen zbog sumnje da je nezakonito zauzeo deo parcele kod Begejske petlje, koja je u vlasništvu Republike Srbije i korisnika JVP „Vode Vojvodine“. Posle saslušanja u Osnovnom javnom tužilaštvu, Novaković je pušten na slobodu, a mesec dana kasnije i njegov splav niz vodu.

– Vodna dozvola je istekla 31. decembra prošle godine i samim tim investitor je izgubio pravo na ostale dozvole. Naši organi su sproveli kontrolu, izdali su rešenje i splav mora da se skloni iz jezera. Ova odluka je izvršna i mora da se ispoštuje – rekao je Čedomir Janjić, gradonačelnik Zrenjanina.

Ovim potezom Janjić, predvodnik naprednjačke interesne grupe iz vrha legalno izabrane vlasti, pokazao je šta čeka ostale Kneževićeve ljude. Posle Novakovića, na tapetu će se naći Kneževićev kum Nenad Karapandža, koji je neformalno upravljao gradom poslednjih nekoliko godina. S obzirom da je raspolagao budžetom, organizovao tendere i vodio kadrovsku politiku, sigurno je ostavio dovoljno tragova spornih radnji, koje će Janjić iskoristiti u konačnom obračunu.

karapandža nenad

Izražene ambicije ima i pokrajinski poslanik Darko Bađok, koji je bio pod patronatom Kneževića i Karapandže. Bađokova biografija je puna detalja na kojima bi mu pozavideo svaki pravi naprednjak. Karijeru je počeo kao navijač Proletera. Sportsku ljubav je spojio s poslom, pa je otvorio prodavnicu pirotehnike, kako bi uvek imao na raspolaganju baklje i ostale vatrene rekvizite. Mladalački dosije upotpunio je kad je počeo da širi biznis i vodi kafiće i picerije. Njegov naprednjački mentalitet na svojoj koži je osetila Valentina Nestorović. Kad se drznula da traži dve zaostale plate za rad u njegovom kafiću, Bađok ju je išamarao. Sud ga je kaznio sa 7.000 dinara. To je podmirio, ali ne i one plate. U svojim kasnim četrdesetim, naprasno je završio fakultet, stekao master diplomu i već priprema odbranu doktorata na Tehničkom fakultetu u Zrenjaninu. Zbog svih naprednjačkih performansi, Bađok nije bez šansi da osvoji Vučićevu milost i nasledi Kneževića.

Na prvi pogled stiče se utisak da je slično rasulo i među vršačkim naprednjacima. Dolaskom na vlast, lokalni SNS se podelio u nekoliko frakcija, koje povezuje samo iskrena želja za uzajamnim istrebljenjem. Naravno, prednost imaju primitivniji i agresivniji. Zahvaljujući takvim karakteristikama, uspeli su da iz SNS-a isteraju sve koji su se suprotstavili pogrešnom načinu vođenja stranke i grada. Iz opštinske vlasti najureni su pojedinci koji su najzaslužniji za izborni uspeh – dr Ivan Josić, Marijana Golomeić i Nataša Ćirić-Bošković. Na mesto gradonačelnika Vršca postavljena je Dragana Mitrović, marioneta bez uticaja i realne moći.

Sa zadatkom da zaustavi unutarstranački haos i uspostavi političku i finansijsku kontrolu, Vučić je za poverenika delegirao Branka Malovića, zvanog Šef. Uz status potpredsednika Izvršnog odbora SNS-a i koordinatora za Južnobanatski i Podunavski okrug, Malović je doneo i famu o izuzetnoj bliskosti s predsednikom Vučićem, s kojim se, navodno, druži još od malih nogu, pošto su odrasli u istoj zgradi u novobeogradskim blokovima. Malović je politički uspon počeo kao šofer u Ministarstvu rudarstva, da bi avanzovao do nivoa Vučićevog dahije. S obzirom na takve karakteristike, ne čudi što je odmah zaveo gvozdenu disciplinu.

vučić i branko malović - Copy

Težinu njegove ruke osetila je gradonačelnica Mitrović. Narodna poslanica Marinika Tepić je krajem prošle godine ministru policije Nebojši Stefanoviću postavila pitanje šta je preduzeo povodom toga što je Malović išamarao Draganu Mitrović. Incident je detaljnije opisala Dragana Rakić, odbornica Demokratske stranke u vršačkoj gradskoj skupštini.

– Po svedočenju članova SNS-a, ova antologijska scena šamaranja, u kojoj imamo čoveka dvometraša nasuprot krhe mlade žene od jedva metar i šezdesetak centimetara izgledala je ovako: prvo je Šef sa obe ruke pažljivo skinuo gradonačelnici naočare, a onda ju je levom i desnom rukom, nimalo nežno, šamarao. Šljas! Šljas! – tvrdi Rakićeva.

Malovićev bes izazvan je sumnjom da je Dragana Mitrović pomogla Rodoljubu Draškoviću da, bez građevinske dozvole, počne sa izgradnjom ogromnog poslovnog objekta u centru Vršca. Grad Vršac je podneo krivičnu prijavu zbog divlje gradnje, ali Malović je zahtevao i da se sruši sve što je do tada sazidano. Zahtev je, logično, Vučićev. Pre četiri godine braća Vučić su, preko jedne kineske kompanije, pokušali da po bagatelnoj ceni kupe „Vršačke vinograde“. Kombinacija je propala, da bi kasnije, u februaru 2017, Draškovićev koncern „Svislajon“ postao vlasnik nekadašnjeg vršačkog poslovnog giganta i to po nižoj ceni od one koju su Vučići hteli da plate. Dovoljno za osvetu, ako ne po Draškoviću lično, onda makar po obrazima trenutne gradonačelnice.

Kad bi Vučić i Malović znali da se služe mozgom koliko šakama, shvatili bi da im probleme ne pravi Dragana Mitrović, nego pravi vladari Vršca, bivši predsednik opštine Čedomir Živković i bivši predsednik opštinskog parlamenta Jovica Zarkula. Malo ko je tako uspešno iskoristio Vučića kao njih dvojica. Čim su videli kako vetar duva, odrekli su se svoje prošlosti u Grupi građana „Vršačka regija – evropska regija“ i SPS-u i, ogrnuti Vučićevom parolom o borbi protiv kriminala i korupcije, uništili bivšeg vršačkog gazdu Ljubišu Šljivića. Razbili su SPS, Šljivića ispratili u pritvor, a zatim u političku i poslovnu penziju. Glasače SNS-a čašćavali su prasićima, dokazujući lojalnost i kupujući poverenje Šefa Malovića. Njemu iza leđa, podrugljivo se hvale kako su uspeli da sa sto prasića kupe celog vola. Od svih kombinacija u vršačkoj regiji, oni zadržavaju 90 odsto, a skromni ostatak šalju sultanu Vučiću.

Ipak to ne znači da je rat za Vršac završen. Svi lokalni naprednjaci izvršavali su naloge Malovića, donosili su brojne sporne odluke i rešenja, a na njima su njihovi, ne njegovi potpisi. Kad zatreba, sve to može da završi u tužilaštvu, a onda im neće pomoći objašnjenje da im je to naređivao stranački poverenik.

U istom problemu naći će se i pančevački naprednjaci. Gradonačelnik Saša Pavlov na sva usta hvali Malovića i uklanja njegove tragove iz afera koje su otvorene u Izbištu, projektu Severne industrijske zone i budžetu Regionalne razvojne agencije. Pošto je Pavlov iskusan bezbednjak, čudi njegova naivnost. No, možda je u pitanju iskonski strah. To bi moglo da se razume, pošto Malović ne šamara samo žene. Njegove udarce iskusio je i Željko Sušec, naprednjački narodni poslanik iz Pančeva. Takođe, Malović je osumnjičen da je nedavno, tokom kampanje za lokalne izbore u Smederevskoj Palanci, organizovao prebijanje Igora Milenkovića, aktiviste Narodne stranke.

Inače, Brankov brat Baja Malović je koordinator SNS-a za Mačvu. Nije se proslavio, izgubio je Šabac. Ostalo je upamćeno da lokalnim medijima nije platio stranačke predizborne oglase i da je, kao pravi balkanski špijun, na svim sastancima fotografisao prisutne naprednjake, kako bi vođu precizno obavestio o tome kako je ko glasao. Ali, baš ga briga, dobro mu je na radnom mestu izvršnog direktora u Er Srbiji.

Potpuni haos vlada i u Lučanima. Iako SNS ima apsolutnu većinu, čak i ne računajući koalicione partnere iz Nove Srbije i SPS-a, sukobi među zavađenim strujama ne jenjavaju već četvrtu godinu. Vesna Stambolić, predsednica opštine, kontroliše opštinsko veće, ali ne može da izađe na kraj sa svojim zamenikom Milivojem Dolovićem. Dok je trajala izborna kampanja Dolović se proslavio pokušajem kupovine Vukašina Vujovića, odborničkog kandidata s liste Dveri.

– Dobar si dečko, nisi jajara. Šta tražiš da odustaneš od kandidature? Hoćeš posao? Pređi u SNS i bićeš prvi na listi kad se budu zapošljavali vatrogasci. Tek će da bude stranačkog zapošljavanja, neće moći nijedan da se zaposli dok to ne potpiše predsednik Opštinskog odbora SNS-a, ni čistačica. Mi smo ispostava Aleksandra Vučića. Ne možemo mi kako hoćemo, nego kako Aleksandar Vučić kaže, on je naš šef – obećavao je Dolović, što je zabeleženo na snimku koji i danas stoji na internetu, ali nadležno tužilaštvo ne reaguje.

Dolović ima zaštitu Slobodana Jolovića, načelnika Moravičkog okruga i neformalnog gospodara Lučana.

– Jolović je napravio silne propuste u radu, bahato se ponašao i zadužio opštinu. Samo za kamate kredita koje je uzimao daćemo 65 miliona dinara. Jedan kredit je potrošio za one silne i nepotrebne mostove u Guči, a drugi, od 110 miliona dinara, utrošio je za izgradnju sportske hale u Lučanima, koja još nije završena. U SNS-u postoje dve frakcije. Jedna je ona koja radi kako radi Vlada i vodi računa o svakom dinaru, investicijama, a druga je ona kojom manipuliše jedan čovek zarad svoje lične promocije – javno priznaje Vesna Stambolić.

nikolić mihailo miško frkan

Najjaču podršku ima u svom pomoćniku Mihailu Nikoliću, zvanom Miško Frkan. Bivši Arkanov borac i telohranitelj Boška Radonjića nekoliko puta je pretio da će se i fizički obračunati s pojedincima iz Jolovićeve ekipe. Kad god bi strasti suviše uzavrele, dolazio bi Darko Glišić da zavede red. Primirje bi trajalo dok ne ode, a onda sve po starom. Sukobe ne može da spreči ni Ostoja Mijailović, čačanski tajkun, koji je postavljen za koodrinatora SNS-a za Lučane. Možda bi i mogao, ali nema mandat za to, nego za održavanje ravnoteže snaga zaraćenih strana. Takvo stanje najviše odgovara Vučiću. Dok svađe traju, obe frakcije su zagledane samo u njega, pokušavaju da mu se dodvore i steknu njegovu podršku.

Vučićevu podršku ima i Dragan Stevanović Boske, potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a i koordinator za Pčinjski okrug. Dok je bio radikal, Stevanović je učestvovao u promociji knjiga „Vučićev rečnik“ i „Vučić, politička fukara“, na kojima je toliko vulgarno ogovarao Aleksandra Vučića da je i autor morao da ga koriguje primedbama da „čak ni Vučić nije toliko pokvaren i zao“. Međutim, sa instinktom za profit, stečenim u vreme dok je konobarisao u kafiću „Pegaz“, Stevanović je polizao svu pljuvačinu po Vučiću, učlanio se u SNS, dobio funkciju državnog sekretara u Ministarstvu privrede i postao najplaćeniji konobar u Srbiji.

Ipak, nedavno je Stevanović iznervirao Vučića, jer je prećutno podržao inicijativu lokalnih socijalista da u Surdulici podignu spomenik Slobodanu Miloševiću. Vučića nije zadovoljilo objašnjenje da je kult pokojnog vožda još jak na jugu, da je Milošević i dalje počasni građanin Vranja, a Mira Marković Bujanovca. Vučić je svakakav, ali nije naivan. Nije zaboravio da su upravo surdulički socijalisti pre tri godine pokrenuli hajku na Stevanovića, optužujući ga da zatvara preduzeća i otpušta radnike, a da za to iz budžeta dobija 185.000 dinara mesečno. Aktuelna saradnja s lokalnim SPS-om podjarila je Vučićevu sumnju da Stevanović sedi na dve klupe. Zato neće biti iznenađenje ako Darko Glišić zaključi da i Stevanović nanosi štetu stranci i dodeli mu šut-kartu.

Kako god bilo, pravu čistku u Srpskoj naprednoj stranci neće sprovesti Aleksandar Vučić. S obzirom na kriminalnu strukturu Vučićevog kartela, njime će morati da se bave policija, tužilaštvo i sud. To će biti komplikovan i krupan posao za pravosuđe, ali dok se ne obavi Srbija neće biti normalna, pravna država.

knjige narudžbenica

 

 

Zoran Bašanović: Vučić mi je krstio dete, a sad priča da sam kriminalac

basanovic vucic_0

Aleksandar Vučić je lažov, prevarant i podlac. Ipak, mora mu se priznati da na isti način, bez povlastica, tretira sve protivnike. S istom strašću uništava anonimne kritičare, kao i dugogodišnje kumove, prijatelje i saradnike.

Kako prolaze svi koji mu se suprotstave najbolje ilustruje primer Zorana Bašanovića. Upoznali su se pre 18 godina. Iskusni estradni menadžer uložio je mnogo novca, vremena i strpljenja da bi emancipovao tadašnjeg ministra informisanja. Vodio ga je po elitnim restoranima, učio kako se upotrebljava escajg i zašto nije pristojno da hleb drobi u supu. Upoznao ga je s nekoliko misica, manekenki i pevačica. Druženje je vremenom preraslo u prijateljstvo, a onda i u kumstvo. Odlaskom Vojislava Šešelja u Hag, Vučić je napravio paralelni centar moći u Srpskoj radikalnoj stranci. U tom društvu, koje je kreiralo i realizovalo puč među radikalima i napravilo Srpsku naprednu stranku, zapaženu ulogu je imao Bašanović. Kao glavni Vučićev operativac za poslove u sivoj zoni, upravljao je naprednjačkim medijima, namicao pare za kampanje, posredovao u tajnim komunikacijama s raznim političarima i tajkunima i bespogovorno izvršavao sve zadatke.

Idila je okončana u jesen 2016. Istog časa kad je podneo ostavku na članstvo u Glavnom odboru SNS-a, Bašanović je proglašen za personu non grata, a na leđima mu je nacrtana meta u koju su počeli da gruvaju svi Vučićevi mediji. Preko noći je proglašen za kriminalca, špijuna i izdajnika. Po naređenju s vrha vlasti, sprečen je da normalno radi u Srbiji, a brutalan pritisak je izvršen i na njegovu televiziju „Naša“, koja je u kampanji za predsedničke izbore otvorila prostor i za opozicione kandidate. Posle godinu i po dana ćutanja, Bašanović je nedavno otkrio pozadinu sukoba s vladarom.

– Aleksandar Vučić očigledno ne može da se oslobodi radikalskog stava: ko nije sa mnom, taj je protiv mene. Bio sam jedan od osnivača SNS-a i član Glavnog odbora, a od dana kad sam dao ostavku na funkcije u SNS-u, krenula je satanizacija mene lično, moje porodice i moje televizije. Eto, neka to ide njemu na obraz i čast. Za njegovu porodicu nikad nisam izgovorio nijednu ružnu reč, a ni za njega. Ovo je prvi put da ga pominjem, pogotovo javno. Dugo sam mislio i osećao da smo obostrano iskreni prijatelji. Zato sam ga dobronamerno savetovao da pazi šta radi i koga postavlja na najznačajnije funkcije. Nekoliko puta sam ga pitao ko su ti „novi ljudi“ u njegovom okruženju. On je znao da kaže da sam dobar menadžer, ali loš političar. U fazonu, ne razumeš ti to. Dobro, to je njegovo mišljenje, ali ipak sam nastavio da mu predlažem da raščisti neke stvari i skloni ljude za koje sam smatrao da čine veliku štetu i njemu i stranci. Međutim, nisam naišao na razumevanje. To je tinjalo jedno vreme. Na kraju sam ga pozvao, dao ostavku i rekao da više ne podržavam njegovu politiku, ali da, što se mene tiče, ostajemo prijatelji i kumovi, to ne možemo da poništimo. Nisam očekivao nikakvu zahvalnost za sve što sam uradio za njega i SNS, ali ni ovo što me zadesilo – priznao je Bašanović.

U osvetničkom zanosu, Vučić je udario svom snagom. Preko svojih medija plasirao je priču da se Bašanović lažno predstavljao kao njegov savetnik i da je zloupotrebio poznanstvo kako bi se ugrađivao u razne poslove.

– Govorili su kako sam se lažno predstavljao kao savetnik prvog potpredsednika vlade Vučića i to koristio da dobijam poslove, ucenjujem ljude i pribavljam neku imovinsku korist. Lagali su, iako su znali da imam rešenje kojim sam 1. oktobra 2012. imenovan za Vučićevog savetnika za ekonomske odnose. To rešenje mi je u Vučićevom kabinetu uručio Aleksa Jokić. Pre mene je samo Gojko Radić postavljen za savetnika za bezbednost – kaže Bašanović.

U pokušaju da ga kompromituje Vučić koristi i slučaj s kraja 2012. godine, kad su Zoran Bašanović i njegova supruga Bojana uhapšeni u Sjedinjenim Američkim Državama. Kad se dogodio taj skandal, režimski mediji su ga vešto prikrili. Sad, kad je stavljen u vrh Vučićeve liste za odstrel, iste novine još veštije manipulišu, ne bi li Bašanovića prikazali kao lopova. U seriji tekstova, do detalja se citiraju navodno zvanični dokumenti američke policije, u kojima su opisani razlozi za hapšenje. Prema tim podacima, Bašanovići su osumnjičeni da su na Floridi, u Sanrajsu, izvršili krađu u jednom tržnom centru.

bašanović mediji wp

– Pet godina sam ćutao o tom neprijatnom događaju u Americi. Incident se desio 27. decembra 2012. Kod sebe nisam imao pasoš, pa su me policajci priveli i zadržali do jutra, kad sam, uz kauciju, pušten. Na ročištu, koje je održano 9. maja 2013, oslobođen sam optužbi da sam izvršio bilo kakvo krivično delo. To može da se proveri na zvaničnom sajtu suda na Floridi. Međutim, Vučić se već godinu i po iživljava na meni i mojoj porodici. On vrlo dobro zna šta se dogodilo, njemu su prvom javili. Kaucija mi je vraćena, a s tim sam dobio i mogućnost da tužim američku policiju za grešku koju je napravila. Nisam to uradio kako ne bih remetio Vučićeve odnose s Amerikancima. Vučić dobro zna da sam oslobođen optužbi, ali ovde me predstavlja kao kradljivca donjeg veša, posteljine i ćebadi. Da podsetim, Aleksandar Vučić je krstio moje dete, a sad me prikazuje kao kriminalca. Ako ne zna kako izgledaju kriminalci i misli da sam to ja, neka se osvrne oko sebe. Levo i desno, a i otpozadi, u svom najbližem okruženju videće gomilu kriminalaca. Ja ih sve znam. Znam šta su nekada vozili, od čega su i kako živeli, a znam i šta sada voze, gde imaju kuće i stanove, u zemlji i inostranstvu, znam šta danas rade, koliko para dobijaju, a da ne pričam o njihovim tajnim kombinacijama, za koje možda čak ni Vučić ne zna. Što se mene tiče, živim u istoj kući kao pre. Kad je Vučić prvi put došao u nju, daleke 2000. godine, u mojoj garaži je stajao „ferari“. Mislim da je Vučić tada prvi put uživo video takav auto. Posle svega, ja se nisam pomerio ni napred, ni nazad – priča Bašanović.

Vučiću za ljubav, u kampanju se uključio i Željko Mitrović, koji je u jednom otvorenom pismu optužio Bašanovića ne samo za lopovluke, već i za lažno poreklo, aludirajući da je Albanac.

„Bašanović je poseban slučaj. Na 40 stepeni u osunčanoj Floridi u prodavnici je krao ćebad! Za njega se manje-više sve znalo, ali da sad i treći put promeni ime i prezime, naciju, veru i državu samo zarad brisanja tragova pokradenih ćebadi, bilo je teško za poverovati. Prvo je bio Basani, pa zatim Bašanović, a sad se preziva Bašanovski, ali i to će verovatno trajati samo dok makedonski premijer Zajeb shvati da mu ovaj krade torbice pederuše, viljuške i tanjire iz kuće. Makedonski premijer Zajeb ima da ga vrati u Basanija brzinom munje, jer za povratak u Bašanović bojim se da je kasno“, napisao je Mitrović.

U svojim narkomanskim fantazijama, Željko Mitrović je izrekao gomilu najprljavijih i najmonstruoznijih laži o meni. Da li neko može da zamisli da jedna takva moralna nakaza i njegovi nalogodavci pričaju kako ne treba u međusobne konflikte uvlačiti porodice. Ja se sa tim popuno slažem, ali u mom slučaju se ne radi o diranju porodice. Željkov sin Aleksandar je pregazio moju sestru Andreu Bojanić, ćerku mog ujaka Sava Bojanića, na pešačkom prelazu, u njenoj 17. godini, kad je tek počela da živi. Mi, kao porodica, već nekoliko godina čekamo sudski epilog, koji po svoj prilici nije ni počeo. I još mi poručuje da je on moja noćna mora, zaboravljajući da je on za celu moju porodicu već godinama noćna mora. Mitroviću, sram te bilo – odgovorio je Bašanović.

Uporedo s javnom kampanjom, Vučić sa istom žestinom vodi šaptačku diverziju protiv nepodobnog kuma. Direktnim pretnjama zastrašuje Bašanovićeve prijatelje.

Aleksandar i Andrej Vučić su lično zvali gomilu mojih prijatelja i zabranjivali im da se sa mnom vide ili čuju telefonom. Pošto imaju mogućnost da prisluškuju ljude, direktno su im pretili: „Budemo li saznali da kontaktirate s Bašanovićem, istog dana vam sledi smena s funkcija na kojima se nalazite“. To su govorili i mnogim dobrim i poštenim ljudima, koji se sećaju šta sam sve za njih učinio. Ima i onih koji su bili na mojoj kvoti, koje sam ja predložio za članstvo u Glavnom odboru. Oni i danas sede tamo, a meni se ne javljaju na telefon. Ima i onih koji se jave preko treće osobe, pozdrave me, čisto da mi daju do znanja da misle na mene. Ima, naravno, i onih koji se bez problema javljaju, ali ja nikoga ne zovem da ne bih pravio probleme. Bilo bi mi lakše da ne znam da Vučić upravlja tom hajkom. Ako postoji neki problem, postoji između njega i mene. Ne znam zašto je to moralo da poprimi tolike razmere da preti i mojim prijateljima i saradnicima, ali to je do njega – tvrdi Bašanović.

U svakom obračunu Vučić ide do kraja. Ne zadovaljava se samo medijskom satanizacijom i spletkarenjem, nego želi potpuno uništenje svakog neprijatelja. Bašanoviću je pokvario gotovo sve poslove u Srbiji, ostalo je još samo da mu uguši TV „Naša“.

U okviru priprema za dolazak naprednjaka na vlast, Bašanović je početkom 2011. preuzeo u vlasništvo televizijski kanal pod nazivom „Produkcija Svet plus“. Program je izgledao kao celodnevni reklamni spot, a voditelji i novinari kao jurišni odredi SNS-a. Kao danas Dragan J. Vučićević i Gordana Uzelac, tako su nekad nosači mikrofona s TV „Svet plus“ pravili skandale na konferencijama za medije političkih protivnika. Agresivan stil urodio je plodom u maju 2012, kad je pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima zavila Srbiju u crno.

– Naša televizija je najzaslužnija za pobedu Nikolića i dolazak Vučića na vlast. Ono veče, kad je održan drugi krug predsedničkih izbora, Nikolić je rekao da je moja televizija bila njihov jedini prozor u svet. U to vreme, Dragan Đilas je bio gradonačelnik, a Boris Tadić i Miki Rakić su držali kompletnu vlast, kao danas Aleksandar Vučić. Ipak, njima nije padalo na pamet da vrše pritisak na našu televiziju, iako im je bila veliki trn u oku. Ljutili su se na nas, nisu hteli da gostuju u našim emisijama i da odgovaraju na pitanja, ali nisu ni pokušali da nas izbace iz kablovskih mreža i tako spreče da radimo. Vučić je bio dobar prijatelj s Rakićem, od njega je naučio mnogo toga o kontroli medija, a sad je to sproveo u praksi i to na mnogo agresivniji način – kaže Bašanović.

Njegova televizija, koja je 2013. promenila naziv i umesto „Svet plus“ postala „Naša“, prošle godine je u predsedničkoj kampanji odradila sličan posao kao nekad za naprednjake. Opozicioni kandidati samo na njoj su dobili prostor za promociju svojih programa i kritiku vlasti. Takvu uređivačku koncepciju TV „Naša“ nastavila je i u tokom kampanje za beogradske izbore.

bašanović i zaev wp

– I dok sam bio funkcioner Srpske napredne stranke, moja televizija je vodila nezavisnu uređivačku politiku. Pozivali smo predstavnike tadašnje vlasti, ali oni nisu hteli da gostuju u našim emisijama. Na isti način bojkotuju nas i ovi koji su danas na vlasti, moji bivši partijski drugovi. Zbog toga što se sada u našem programu pojavljuju Đilas, Jeremić, Janković i drugi opozicionari, Vučić je pojačao udar na mene i moju televiziju. Ne propušta priliku da me javno uvredi. Po ustaljenom šablonu, kad god se pojavi pred novinarima, bez obzira kojim povodom, neko sa Pinka mu postavi pitanje vezano za njegove političke protivnike. Vučić to uvek iskoristi za obračun s njima, ali i da mene proglasi za „kriminalca iz kabineta Zorana Zaeva“. Kao što sam nekad bio Vučićev, tako sam danas poslovno angažovan kao savetnik makedonskog premijera Zaeva. Radim za mnogo manju platu, nego što Vučić daje svojim novim savetnicima Guzenbauru i Šrederu. Ipak, on me uporno naziva kriminalcem, a dobro zna da nikad nisam izvršio nikakav kriminal u Srbiji. Da jesam, verovatno ne bih o ovome pričao. Naravno, kopali su, tražili su bilo šta što bi mogli da iskoriste kako bi me kompromitovali. Ništa nisu našli, jer nisu imali šta da nađu – objašnjava vlasnik TV „Naša“ uzroke zaoštravanja sukoba s vladarom.

U skladu sa svojom starom devizom „ko ti smeta, ti ga uništi“, Vučić je lično rukovodio pritiskom na TV „Naša“. Prvi ozbiljan udarac zadao je 1. januara ove godine, kad je „Naša“ izbačena iz kablovskog sistema KDS PTT, čime je ostala bez potencijalnih 70.000 gledalaca. Milan Krkobabić, čija partija kontroliše PTT, nije skrivao razlog za udar na Bašanovićevu televiziju, otvoreno je priznao da „samo postupa po naređenju s vrha“.

Drugi, još teži udarac dogodio se pre dve nedelje, kad je i „Telekomov“ IPTV isključio signal TV „Naše“. Prljavi posao odradila je Jana Ljubičić, članica Predsednišva SNS-a, državni sekretar u MUP-u i izvršni direktor „Telekoma“.

– Dobili smo obaveštenje da nam ističe ugovor i da dođemo na dogovore za njegovo produženje. Predlog koji je iznela Jana Ljubičić nema veze s poslom, već s klasičnim reketiranjem. Od nas je traženo da platimo po 12.000 evra za svaki od naša tri kanala, čiji program je preuzimao IPTV. Znali su da mi ne možemo da to platimo, nemamo toliki novac. Kad su nas isključili na KDS-u, obraćali smo se našim novinarskim udruženjima, ali ni UNS, ni NUNS nam nisu odgovorili. Povodom IPTV-ovog reketiranja obratićemo se svim svetskim organizacijama za zaštitu medija. Tužićemo Janu Ljubičić i dokazadaćemo da je zloupotrebila funkciju. Istovremeno dok od nas traži da platimo emitovanje našeg programa, IPTV prenosi 60 Pinkovih kanala. I, ne samo što oni ne plaćaju IPTV-u, nego IPTV plaća njima. Unazad četiri godine, Željko Mitrović od KDS PTT-a, IPTV, IPTV Republike Srpske i IPTV Crne Gore, dobija evro po korisniku. Znači, on mesečno dobija više od 500.000 evra za izmišljene kanale, od kojih samo dva proizvode program, dok se ostali emituju sa servera. Novcem koji uzimaju od pretplatnika, 12 evra mesečno, Mitroviću se plaća 60 kanala, a nas se reketira. To je strašan kriminal. Naš kanal sigurno nije gledan kao Pink 3 Info i, pogotovo, kao Pink, koji ima nacionalnu frekvenciju. Ipak, gledaniji smo od mnogih drugih televizija, čijim vlasnicima IPTV ništa ne naplaćuje. Garantujem da ni dinar nije tražen od vlasnika Televizije „Kopernikus“, koju vode braća Milovanović, od kojih je jedan predsednik Gradskog odbora u Nišu Srpske napredne stranke. Program te televizije ne gleda niko, čak ni članovi familije njenih vlasnika. Osim u  Jagodini, niko ne gleda TV „Palma plus“, ali ko sme da Draganu Markoviću Palmi naplati emitovanje na kablu. Ima još sijaset takvih primera, među kojima je i Studio B, koji je nekad bio zaštitni znak Beograda, a danas je najprljavija televizija u Srbiji. Uglavnom, izbacivanje iz IPTV-a naneće veliku štetu našoj televiziji, koja je najzaslužnija za Vučićev dolazak na vlast. Ostali smo samo na SBB-u, koji je privatna kompanija sa stranim vlasništvom, pa je i Vučiću teško da na njih izvrši pritisak i prinudi ih da nas ugase – kaže Bašanović.

Pored izbacivanja iz kablovskih sistema, Vučić izbacuje TV „Naša“ i iz poslovnih prostorija. Kako bi otežao rad televizije koja ga nervira, kreirao je i realizovao pravosudnu spletku, koja je završena iseljenjem redakcije.

Vučić je Vladi Tomiću, direktoru „Filmskih novosti“, u čijim prostorijama se nalazi TV „Naša“, još pre skoro godinu dana naredio da nas tuži za nepostojeći dug i da nas istera na ulicu. Naređenje je izvršeno. Dobili smo otkaz i moramo, na pravdi Boga, da se iselimo i tražimo novu adresu. Nemamo kome da se žalimo u ovoj zemlji. Možemo samo da budemo strpljivi, da sačekamo promenu vlasti i da se nadamo da će Srbija postati pravna država u kojoj će važiti zakoni i isti poslovni uslovi za sve – smatra Bašanović.

Dok se to ne dogodi, on će, kao i svi ostali kritičari vlasti, da bude na listi za odstrel. Aleksandar Vučić je progonom Zorana Bašanovića dokazao da je spreman da nanese svako zlo čak i ljudima s kojima ga veže dugogodišnje prijateljstvo i kumstvo. Uostalom, Bašanović je samo poslednji u nizu bivših saradnika i svedoka svih zločina Vučića i naprednjačkog kartela. Kad dođe vreme za svođenje računa, a ono se već približilo, njihovi iskazi će pomoći da se utvrdi odgovornost aktuelnog diktatora za sve zloupotrebe koje sada vrši. Vuči to zna, zato se plaši i pokušava da uništi sve ljude koji su se usudili da ukažu na tragove njegovih zločina.

knjige-oglas

 

 

Reketaš Vučić: Otima bogatima, daje sirotom sebi

vučić kosmajac

Aleksandar Vučić je najbogatiji političar u Evropi. Zloupotrebom službenog položaja kontroliše sve finansijske tokove, namešta tendere i bankarske kredite, ugrađuje se u poslove i brutalno ucenjuje tajkune i kriminalce. Kao Robin Hud, otimao je bogatima i delio sirotinji. Otimao je Miškoviću, Kariću, Dinkiću, Subotiću, Beku, Šariću, Đilasu i sličnima. Delio je sirotom sebi, bati Andreju, pa tati Anđelku i mami Angelini.

Slučaj Dragoslava Kosmajca u potpunosti raskrinkava Vučićev način reketiranja. Prvo je organizovao medijsku kampanju, zatim je montirao optužnicu, koja je na kraju odbačena kao neosnovana. Sredinom juna 2014. godine, Vučić je na konferenciji za novinare Kosmajca opisao kao „najinteligentnijeg čoveka u zrelim godinama, kojim su svi fascinirani“.

– U policiji postoje ljudi koji se viđaju sa Kosmajcem, koji je bog i batina. Svi se, bre, plaše i svi ćute o tome da ljudi iz policije i drugih službi imaju kontakte sa njim. Tražio sam da udare na Kosmajca, ali to do danas nije urađeno. Ni mediji nikada ništa nisu objavili o tom čoveku. Njegovo ime niko ne sme da pomene, ja sam jedini koji sme da kaže da je Kosmajac najveći narko-diler u Srbiji – izjavio je Vučić.

Da bi naglasio svoju hrabrost i spremnost na žrtvu, dodao je da se „ne plaši da bi mogao da bude ubijen kao Zoran Đinđić“ i da se neće smiriti dok Kosmajac ne bude uhapšen i osuđen.

U spektakularnoj policijskoj akciji, pred televizijskim kamerama, u novembru 2014. Kosmajac je uhapšen u svojoj kući. Istraga nije otkrila da se bavio trgovinom narkoticima, sud je odbio optužni predlog za utaju poreza, pa je procesuirana samo prekršajna prijava za zloupotrebe prilikom kupovine zemljišta. Posle četvorogodišnje političke i medijske hajke, pre nekoliko dana Viši sud u Beogradu prvostepeno je oslobodio Kosmajca optužbe da je nezakonito stekao 7,5 ari na Zvezdari.

kosmajac wp

Daleko od javnosti, Vučić je vodio privatni spor s Kosmajcem. Posle medijske i pravosudne hajke, „najopasnijem čoveku u Srbiji“ poslao je ponudu koja se ne odbija. Za odbacivanje krivične prijave za dilovanje droge i oslobađanje od drugih nezakonitih dela tražio je 20 miliona evra. Prema tadašnjim informacijama iz Vučićevog okruženja, Kosmajac je pristao da plati 8 miliona evra odmah i još četiri kad se završe svi sudski postupci. Sudeći po epilogu, dogovor je postignut, sve ovce su na broju, a Vučić sit.

Taj modelu reketiranja Vučić primenjuje već 15-tak godina. Još kao mladi radikal, 2004, predvodio je skupštinski Anketni odbor za utvrđivanje činjenica u trgovini električnom energijom. Vučić je tri meseca prikupljao dokaze o spornom poslovanju kompanije EFT, čiji vlasnici su tada bili tajkuni Vuk Hamović i Vojin Lazarević, saslušao je više od sto svedoka i potpisao Zaključak, kojim je zahtevano da „nadležni državni organi preispitaju eventualnu krivičnu odgovornost tih trgovaca strujom“. Krivičnu prijavu je devet godina kasnije podneo Antikorupcijski tim Ministarstva energetike, ali ona je zaturena u nekoj fioci u Specijalnom tužilaštvu.

– Lazarević i Hamović nisu oslobođeni odgovornosti. Naprotiv, platili su krivicu, ali ne državi – priznao je tada Vučić.

O načinu kako reketira tajkune govorila je i Nataša Jovanović. Na jednoj sednici Skupštine Srbije ona je prozvala Miroslava Miškovića, Miliju Babovića i Žarka Zečevića za razne malverzacije. U pauzi zasedanja, prišao joj je Vučić i skresao u lice da „nikada više ne pomene te ljude“ i da „ne priča o njima budalaštine, jer ne zna koliko pomažu stranci“. Naravno, oni nisu sponzorisali stranku, nego Vučića. Svi radikalski poslanici su znali koje tajkune ne smeju da pominju kako ne bi kvarili posao Vučiću.

Pet godina je Vučić kriminalizovao Stanka Subotića Caneta. Koristio je svaku priliku da ga optuži da je kralj duvana, švercer droge i šef najopasnije mafije u Srbiji, koja nekažnjeno ubija ljude, seče ih i u kesama baca u Dunav. Između ostalog, tvrdio je da je Subotić naručio i organizovao likvidaciju policijskog generala Radovana Stojčića Badže. Zbog tih izjava, Subotić je tužio Vučića, pa su se 2002. upoznali u sudnici Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, kod sudije Dragana Atanasijevića. Na Vučićevu sreću, dok su krivični postupci trajali, ubijen je Zoran Đinđić, pa se promenio odnos vlasti prema Subotiću. Umesto zaštite, našao se na udaru mutirane DOS-ove vlade. S jednakom žestinom progonili su ga predsednik države Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica. Iz fioke su izvukli stari slučaj „Mreža“, kojim je Subotića pokušao i delimično uspeo da reketira Dušan Mihajlović, dok je bio ministar policije.

Nužda nekad natera lisicu da s kokoškama spava, tako je i Subotić 2006. pristao na saradnju s Vučićem. Pokazalo se, to mu je bila korisna investicija. Godinama je izbegavao suđenje u Beogradu i strahovao od hapšenja po Interpolovoj poternici. Sve probleme je rešio kad se upustio u poslovni ortakluk s Vučićem. Subotićevo preduzeće „Futura Plus“ postalo je generalni distributer Vučićevih privatnih dnevnih novina „Pravda“. To je omogućilo nesmetan i nekontrolisan protok novca. Nije se znalo koliko para je završilo na računu „Pravde“, koliko u Vučićevom džepu. Sistem je nastavio da funkcioniše i nakon što su Tadić, Đilas i Miki Rakić oterali „Futuru“ u stečaj. Jedina promena je bila u tome što je Vučić pare od prodaje svojih novina dobijao u kešu. Plus proviziju.

Uporedo s poslovnom, Subotić i Vučić su uspostavili solidnu političku saradnju. Subotić je finansijski i logistički podržao razbijanje Srpske radikalne i nastanak Srpske napredne stranke. Skupo je platio odbranu od pravosudnog progona, ali, za utehu, može da se pohvali da je jedini čovek koga Vučić nije ni pokušao da prevari.

Neposredno po dolasku naprednjaka na vlast, pred više svedoka, Vladimir Cvijan, tadašnji Vučićev glavni operativac za montiranje sudskih postupaka, predložio je da se Subotić još jednom pritegne, kako bi se „dodatno otvorio“.

– Ne, ni govora. Takve igre možeš da vodiš s Miškovićem i Karićem, Subotić je opasan, s njim nema šale – odbacio je Vučić predlog da od odbeglog tajkuna traži još jednu reketašku ratu.

Vučić je ispunio svoje obaveze. Prvo je naredio da sud prihvati samo pola miliona evra kaucije (Mišković je dao 12 miliona), posle čega je ukinuta poternica za Subotićem, da bi ubrzo bio oslobođen optužbi za šverc duvana usled nedostatka dokaza.

U paketu sa Subotićem, Vučić je uspostavio saradnju i sa Darkom Šarićem. Šarić je 2008. kupio „Futuru Plus“, pa je nastavio praksu ulivanja novca u Vučićeve džepove. Samo u jednoj tranši, Šarić mu je dao pet miliona evra, navodno, na ime dugovanja prema „Pravdi“, ali te pare su završile u vinskom podrumu u Jajincima, ne na računu novina.

Od svog drugara Rakića, Vučić je u leto 2010. saznao da se sprema progon Šarića. Odmah ga je obavestio i obećao političku i svaku drugu pomoć. Naravno, uz nadoknadu. Poznato je sve što se kasnije događalo u lovu, hapšenju i suđenju „najvećem evropskom šverceru droge“. U leto 2016. Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je prvostepenu presudu Specijalnog suda, kojom je godinu dana ranije Darko Šarić osuđen na 20 godina robije zbog organizovanja kriminalne grupe koja se bavila švercom narkotika. Postupak je vraćen na novo suđenje, a Šarić je zadržan u pritvoru zbog suđenja za pranje para. Po svemu sudeći, čim se stvore podobne političke okolnosti, i ovaj slučaj završiće oslobađajućom presudom, opet u režiji Aleksandra Vučića.

Iste usluge, ali po mnogo manjoj ceni, aktuelni vladar obećao je svom starom drugaru Dejanu Stojanoviću Keki. Još 2002, u „Beloj knjizi“, koju je priredio MUP Srbije, Stojanović je označen kao osnivač i vođa novobeogradskog klana, sa sedištem u Bloku 45, u kome je odrastao Vučić. Iako su se poznavali, Vučić nije hteo da lično kontaktira sa Stojanovićem, već mu je za vezu odredio Slavišu Kokezu, zajedničkog ortaka, koji se dobro snalazio u takvom okruženju, pošto je i sam bio hapšen tokom „Sablje“.

Na ime pomoći Srpskoj naprednoj stranci, Stojanović je Vučiću dao dva puta po 200.000 evra. Bar je tako pričao Vučić. Ako je dao i toliko, previše je. Godinama se skrivao u Južnoj Americi, nekoliko puta je bežao pred brazilskom i kolumbijskom policijom, sve dok, u martu 2016. godine nije zastarela optužnica za krijumčarenje kokaina.

Šef naprednjačkog kartela pomogao je i Sretenu Jociću, zvanom Joca Amsterdam. Vučić je i njega, kao i Šarića, obaveštavao o svim saznanjima i namerama vlasti. Poslednji srpski don starog kalibra, Joca Amsterdam, našao se na udaru optužbe da je naručio i platio ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, koje je izvršeno u julu 1995. u Beogradu. Vučić je Jociću, s kojim se i privatno družio, obećao da će „založiti sav svoj autoritet kod Mikija Rakića“, pa ne mora da brine. Međutim, u oktobru 2008. ubijen je Ivo Pukanić, vlasnik zagrebačkog nedeljnika „Nacional“, pa je Jocić uhapšen zbog sumnje da je organizovao taj atentat. Da ne bi bio izručen Hrvatskoj, procesuiran je po optužnici za ubistvo Marjanovića.

joca amsterdam wp

I pre nego što je došao na vlast, Vučić se stavio na raspolaganje Jociću. U njegov advokatski tim ubacio je Cvijana, tada člana Predsedništva SNS-a, koji je direktno priznao političku vezu stranke i kriminalca.

– Jocić nije član moj stranke, ali me je angažovao kao branioca i insistirao da se uključim u predmet kad je shvatio da se protiv njega vodi politički montirani proces. Pravno gledano, ovo je nebuloza. Sreten Jocić je obećao da će, kad izađe iz zatvora, finansijski pomoći Srbiju i sagraditi još jedan most u Beogradu. Pitate me gde konkretno? Tamo gde mu to bude rekla buduća vlast – tvrdio je Cvijan, najavljujući dolazak SNS-a na vlast i izlazak njegovog klijenta iz zatvora.

Zasad, sve ide po planu. Jocićev kum i glavni operativac Slobodan Đurović u Zagrebu je osuđen za ubistvo Pukanića, a on je u Beogradu oslobođen optužbe usled nedostatka dokaza. Međutim, Jocić je osuđen na 15 godina robije kao nalogodavac ubistva Marjanovića. Pošto mu je kazna smanjena za godinu i po dana, u skladu s naprednjačkim Zakonom o amnestiji, Jocić je već odslužio polovinu kazne, pa je samo pitanje dana kada će zatražiti i dobiti uslovni otpust.

I pre nego što je zaglavio robiju, Jocić je znao od koga može da se očekuje pomoć. Prilikom slučajnog susreta s jednim novosadskim biznismenom, koji se 2008. našao na udaru vlasti Tadića i Ivice Dačića, Jocić mu je dao pametan predlog.

– Ovi „žuti“ su gori od nas, pravih kriminalaca. Mi ne udaramo po poštenim ljudima. Zato, ako ti je ostalo još nešto para, obrati se Vučiću, on može da ti sredi neku kombinaciju – posavetovao je Jocić svog nesrećnog prijatelja.

Taj predlog poslušao je Bogoljub Karić. Kad se kandidovao na predsedničkim izborima 2004. godine, Karić je gurnuo prst u oko svim politikantima koje je do tada finansirao. Uplašeni da će im uzeti glasače i pokvariti posao, svi su udarili po njemu, Vučić najžešće.

– Nema veće lopuže od Bogoljuba Karića. Ako on dođe na vlast, Srbija neće postojati, on će je opljačkati i uništiti. Karić je kupio sve političare iz vlasti. Oni ga, kao, progone, pokreću neke tužbe, onda on pobegne u London ili Moskvu. Na kraju, kad im plati reket, vrati se u Srbiju i nastavi da pljačka. Karić je svom pobratimu Ekremu Luki prodao deo „Mobtela“ i telekomunikacijske sisteme, kao da je to njegovo vlasništvo. Moraće da odgovara i da bude kažnjen. To ne može da urade korumpirani režimski političari, ali mogu ja, ja sam jedini čovek koji se ne plaši da kaže lopuži Kariću da će ga smestiti u zatvor – pretio je Vučić na isti način kao i Kosmajcu.

Takav stav o Karićima držao je i u aprilu 2010, kad je govorio da posle svakog susreta s Bogoljubovom suprugom Milankom i bratom Dragomirom prvo prebroji koliko ima prstiju na ruci, da mu nisu neki ukrali dok su se rukovali. U oktobru iste godine Vučić je uzeo Karićev Pokret „Snaga Srbije“ u koaliciju sa SNS-om. Iako je Vučić obavestio tadašnjeg šefa Tomislava Nikolića da je Bogoljub dao samo dva miliona evra i da se obavezao da toliki iznos plati pred svaku izbornu kampanju. Nikolić mu, naravno, nije poverovao. Po njegovoj proceni, Karić je od tada Srpskoj naprednoj stranci dao 50 miliona evra, ali 30 se zagubilo negde usput, verovatno u džepu kurira Aleka.

Talenat za mešetarenje Vučić je dokazao vrteći oko prsta Nikolića i Karića. Nikoliću se zaklinjao da Karić laže, samo obećava, a ne daje pare, a Kariću je pričao da je sve pare uredno predao Nikoliću. Nekoliko puta je lično sabotirao njihove dogovore o Karićevom povratku u Srbiju. Taman kad bi Nikolić obećao, za dobru apanažu, da Karić može bezbedno da se vrati, Vučić bi dao izjavu da „Bogoljub može da dođe, ali u zatvor“. Tek kad je Karić shvatio koja je jedina adresa na kojoj može da se reši optužnice za pljačku 60 miliona evra od Srbije, omogućeno mu je dođe i proslavi oslobađajuću presudu. Bogoljubu je to dovoljno da se razmahne, pa da, umesto salatom, počne da maše projektom „Tesla Grada“, koji će podići na Makišu, pa i ambicijom da po bagatelnoj ceni kupi Poljoprivredni kombinat Beograd. Pošteno je, opljačkanim parama, platio slobodu, red je da u njoj uživa.

U isto vreme, krajem 2016, Tužilaštvo za organizovani kriminal donelo je naredbu o obustavi istrage protiv Mlađana Dinkića, koja se vodila dve godine zbog osnovane sumnje da je zloupotrebio službeni položaj prilikom zaključivanja sporazuma sa 13 poslovnih banaka, kojima je 2002. na period od tri godine data na korišćenje imovina SR Jugoslavije.

– Zar je moguće da nema nikakvih dokaza protiv Dinkića i Karića? – vikao je premijer na ministarku pravde Nelu Kuburović, objavili su režimski mediji.

Dokaza ima u ogromnim količinama, baš kao i novca kojim je plaćen zaborav na njih. Iako je 2007. sa skupštinske govornice mahao zatvorskim odelom, spremnim za Dinkića, Vučić ga je, po dolasku na vlast, uzeo za poslovnog partnera. Dinkićeve kadrove rasporedio je na državne funkcije, a njemu je poverio kontrolu nad finansijskim kobinacijama s arapskim šeicima.

Rešenost da se bori protiv kriminala i korupcije Aleksandar Vučić je dokazao progonom Miroslava Miškovića. Vlasnik „Delta Holdinga“ godinama je finansirao Vučića i Nikolića, pomalo i njihove stranke, naročito u vreme raskola u SRS-u.

– Mišković je kupio Tomu, dao mu je šest miliona evra, tri za njega, tri za Srpsku naprednu stranku. Kad ga je pitao da li je obezbedio moju podršku, Toma mu je rekao da ne brine, „mali je podmiren“. E, pa, zajebali su se. Ako hoće moju podršku, Mišković mora sa mnom lično da razgovara, a ne sa velikim Tomom – ljutio se Vučić kao Mirko Topalović, zainteresovan da se utvrdi koliki je njegov deo.

Posle dve nedelje tihovanja, Vučić se nagodio s Miškovićem. Ipak, upravo je njega iskoristio da se predstavi kao neustrašivi borac protiv svemoćnih tajkuna. Montirao je optužnicu i sudski postupak. Veći deo optužnice vremenom je odbačen, Miroslav Mišković je osuđen na pet godina, a njegov sin Marko na tri i po godine zatvora zbog utaje poreza. Apelacioni sud u Beogradu, sredinom septembra prošle godine, ukinuo je tu presudu i naložio novo suđenje pred Specijalnim sudom.

Svi nabrojani primeri, a takvih ima u ogromnim količinama, odigrani su po istom scenariju. Svi tajkuni su dobili oslobađajuće presude, Vučić je stekao impozantnu imovinu, a građani Srbije će platiti štetu koja je naneta usled neosnovanog pritvora i drugih sudskih grešaka.

Marko Mišković je u januaru 2017. podneo tužbu protiv Srbije pred Međunarodnim centrom za regulisanje investicionih sporova u Vašingtonu. Naslednik vlasnika „Delte“ zahteva nadoknadu poreskog duga prema njegovoj firmi „Mera invest“ i očekuje da mu država isplati oko tri miliona evra. Za spor protiv Srbije, Mišković je angažovao austrijsku kancelariju „Šonher Rečsanvalte GmbH“ i beogradsku „Moravčević, Vojnović i partneri“.

Stariji Mišković će zadovoljenje pravde zatražiti pred sudom za ljudska prava u Strazburu. Pored odštete za vreme provedeno u pritvoru, tražiće da mu Srbija nadoknadi gubitke koji su nastali usled sprečavanja da putuje i realizuje poslove, što bi, kad sudski postupak bude okončan, moglo da dostigne cifru od 30 miliona evra. Dakle, građani Srbije će platiti Vučićevu propagandnu predizbornu predstavu s hapšenjem Miškovića.

Još dok je bio u bekstvu, Bogoljub Karić je pred sudom u Strazburu pokrenuo postupak protiv Srbije zbog oduzimanja zgrade „Aeroinženjeringa“ u Beogradu. Karić je angažovao kancelariju „Vajt and Kejs“. Iako je najavljivao da će tužiti Srbiju i zbog „Mobtela“, odmah po povratku u Beogradu, Karić je odustao od te namere jer, kako kaže, voli svoju otadžbinu i nema duše da je povlači po međunarodnim sudovima.

Slično je postupio Stanko Subotić Cane. U maju 2008, neposredno pre nego što je uhapšen u Moskvi, po srpskoj poternici, Subotić je podneo tužbu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu zbog povrede prava na odbranu. Subotićev advokatski tim je tvrdio da su mu u postupku pred beogradskim Specijalnim sudom „povređene sve odredbe Zakonika o krivičnom postupku“, koje se odnose na pravo okrivljenog da angažuje branioca. Posle presude kojom je oslobođen optužbi za šverc duvana, Subotić je nameravao da sudskim putem traži odštetu od Srbije. Na kraju, odustao je od tužbe i zadovoljio se time što mu je vraćeno 538.000 evra kaucije, koju je dao kako bi mogao da se brani sa slobode, kao i nekretnine koje su mu zaplenjene. Kad je dobio rešenje o povraćaju sedam stanova u Kneza Miloša, stana u Knez Mihailovoj od 184 kvadrata, vile na Dedinju i porodične kuće u Ubu, Subotić je odustao od tužbe.

Odštetu nije tražio ni Mlađan Dinkić, zadovoljio se onim što je zgrnuo dok je bio u vlasti. Međutim, mnoge druge žrtve Vučićevih prevara debelo su naplatile vreme provedeno u pritvoru. Takva praksa će se nastaviti, zato je budžetom Srbije i za ovu godinu izdvojeno 40 miliona evra za plaćanje pravosudnih propusta.

Vučić je iz sudova isterao pravdu na ulicu. Kad mu se sa ulice vrati, uzalud će mu biti sve pare što je oteo reketiranjem. Dok se to ne desi, Srbija neće biti pravna država nego plen kriminalaca i njihovih zaštitnika iz vlasti.

knjige-oglas

 

Ministar Lončar namestio tender za opremu KBC Niš

Zlatibor-Loncar-Ana-Brnabic

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar umešan je u nameštanje tendera za nabavku opreme Kliničko-bolničkog centra Niš i zbog toga mora biti smenjen i uhapšen, tvrdi Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke.

Radikalski ekspertski tim analizirao je celokupnu dokumentaciju vezanu za sporni tender i utvrdio brojne nepravilnosti za koje odgovornim smatra ministra Lončara. Prema tim podacima, tender je produžavan i izmenjene su tehničke specifikacije uređaja, tako da bi se uskladile s opremom koju ima kineska firma „Sinofarm“, kako bi ona dobila vreme da pripremi ponudu i dobije posao vredan 18 miliona evra.

– Sve se radilo preko ministrove „prijateljske“ firme „Magna Farmacija“, koja je imala ulogu konsultanta „Sinofarma“. „Sinofarm“ nije ispunio uslove iz konkuresne dokumentacije, ali s tom firmom je 9. aprila prošle godine Ministarstvo zdravlja ipak potpisalo ugovor, iako dva zahteva za zaštitu prava tada nisu bila rešena. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki prihvatila je zahtev firme „Medikom“ o poništavanju postupka u celini, što znači da ugovor ne može da se realizuje. Ministar je ipak nastavio da realizuje poništenu nabavku i sve se svelo na to da Lončar kupuje opremu bez tendera i javne nabavke – istakao je Šešelj.

Ovaj tender predstavlja školski primer zloupotrebe službenog položaja i načina na koji se krše zakoni kako bi se omogućila zarada prijateljskim firmama. Svaki detalj u postupku je sporan, što je potvrđeno i odlukama Republičke komisije, kojima su prihvaćeni zahtevi za zaštitu prava ostalih ponuđača, koji su oštećeni.

U budžetu Republike Srbije za 2017. godinu planirana je nabavka opreme za KBC Niš u vrednosti 2.285.860.000 dinara. Javna nabavka je objavljena 20. decembra 2016. s rokom za dostavljanje ponuda do 20. januara 2017, za kada je određeno i otvaranje ponuda. Vrednost posla je 1,9 milijardi dinara, bez PDV-a. Tražena oprema je prvo podeljena u 113, a kasnije u 119 pozicija. Za svaki uređaj određena je tehnička specifikacija, a potencijalni ponuđač bio je obavezan da za sve aparate dostavi dokaze o ispunjavanju zahteva. Već u prvobitnu konkursnu dokumentaciju ubačen je uslov koji diskriminiše domaća preduzeća. Za učešće na tenderu zahtevano je da se prilože dokazi da je ponuđač u poslednje tri godine imao realizaciju veću od 30 miliona evra. S obzirom da je Ministarstvo zdravlja u tom trogodišnjem periodu naručilo opremu ukupne vrednosti od 28.374.355 dinara, jasno je da ne postoji domaća firma koja bi mogla da ispuni taj uslov. Pošto u Srbiji ne postoji ponuđač koji bi mogao da formira celovitu ponudu, objedinjenu za sve uređaje, prednost su u startu dobile najveće evropske kompanije.

Rok za podnošenje ponuda odlagan je dva puta, prvo 25. januara 2017, a onda i 20. februara, dva dana pre otvaranja ponuda koje su poslali italijanski „Inso“ i dve austrijske firme, „Vamet“ i „Odelga med“. Pomeranjem rokova, firma „Sinofarm“ je dobila vreme da pripremi ponudu, pošto se do tada nije ni prijavila na tender. Istovremeno, na spisak tražene opreme dodati su novi uređaji i izmenjena je tehnička specifikacija, prilagođena robi kojom raspolaže samo kineska firma.

Kao u kriminalističkom filmu, izmena je izvršena 10. februara 2017, u petak, u 23 sata. Taj trik skratio je vreme ostalim ponuđačima da pripreme novu ponudu. Do isteka roka ostalo je 10 dana, ali kad se uračunaju po dva vikenda i dva neradna dana zbog državnog praznika, ostala su samo tri dana da se zadovolje konkursni uslovi. Svi ponuđači su se našli u vremenskom tesnacu, osim „Sinofarma“, koji je unapred znao koje uređaje i s kakvom tehničkom specifikacijom treba da ponudi.

Pored toga, šabačka „Magna Farmacija“ je „Insu“, „Vametu“ i „Odelgi“ ponudila svoje uređaje po znatno višim cenama u odnosu na cene koje je dala „Sinofarmu“. Izmenom specifikacije i povećavanjem razlike u ulaznim cenama, čiji ukupni iznos ide do oko 1,5 milion evra, ostali ponuđači su dovedeni u neravnopravan položaj.

Odluku o izboru najbolje ponude donela je Komisija za nabavku opreme za KBC Niš. Ni taj proces nije prošao bez tragikomičnih postupaka. Pored toga što su promenjena dva člana Komisije, fascinantno je vreme u kome su pregledane i ocenjene pristigle ponude. Ceo posao je obavljen za manje od tri sata.

– I to je urađeno na zahtev ministra Lončara. Svaka ponuda je imala najmanje 2.000 stranica teksta koji je morao da se pročita i analizira. Tri sata nije bilo dovoljno samo za listanje jedne, a kamoli četiri pristigle ponude. Zanimljivo je i to što je kompaniju „Sinofarm“ predstavljala nepostojeća osoba, izvesna Jasna Tomić. Ona je komunicirala sa dobavljačima i to isključivo preko i-mejla. Niko je nije znao, nije je upoznao, niti je ikad video. To je normalno, pošto ta osoba i ne postoji, izmišljena je. Pretpostavka je da je to ime vlasnika konsultantske firme „Magna Farmacija“ Jasne Stanivuk, a prezime Luke Tomića, šefa kabineta Siniše Malog, jer je poznato da su te dve osobe koordinisale sve ove aktivnosti, naravno zajedno sa ministrom Lončarom – tvrdi Vojislav Šešelj.

Iako je ceo tenderski proces montiran, prilikom otvaranja ponuda došlo je do velikog iznenađenja. Bez obzira na sve prednosti koje je imala, kompanija „Sinofarm“ nije dala najnižu cenu. „Sinofarm“ je tražio 1.544.987.297 dinara, bez PDV-a. Bolju ponudu dala je bečka „Odelga“, od 1,536.938.532 dinara. „Inso“ je tražio 1.634.667.170, a „Vamed“ 1.720.050.150 dinara.

Ministarstvo zdravlja je ponudu „Odelge“ proglasilo neispravnom, iako su i sve ostale imale iste nedostatke. Najpovoljnijom je proglašena ponuda „Sinofarma“, koja takođe nije bila potpuno ispravna, ali Komisija nije ragovala. Između ostalih bitnih nedostataka, ističe se da samo „Sinofarm“ nije dao zajedničku ponudu sa domaćom firmom, što je bio uslov iz tenderske dokumentacije. Ministarstvo zdravlja je 9. aprila 2017. potpisalo ugovor sa „Sinofarmom“ iako tada još nisu rešena dva zahteva za zaštitu prava.

kbc niš rešenje komisije wp

Republička komisija u postupku javnih nabavki 18. aprila 2017. godine donela je Rešenje 4-00-50/2017, kojim poništava postupak u celini. Poništavanje tendera znači da više ne postoji ni javna nabavka, pa ne može ni da se realizuje. Ipak, ministar Lončar je nastavio da krši zakon i realizuje ukinuti tender. Ministarstvo zdravlja uplatilo je avans „Sinofarmu“.

U to vreme usvojen je i zahtev firme „Odelga“, ali Lončar je, pravdajući se da je doveden pred „svršen čin“, nezakonito realizovao ugovor sa „Sinofarmom“.

kbc niš rešenje komisije wp odelga

– Sa stanovišta zakona i odluka Republičke komisije za zaštitu prava, ugovor sa kineskom firmom apsolutno je ništavan i to će da se dokazuje na sudu – istakao je Marko Maksimović, pravni zastupnik firmi „Medikom“ i „Odelga Med“.

Prema rešenjima Republičke komisije, Ministarstvu zdravlja je već naređeno da „Medikomu“ isplati 500.000, a „Odelgi“ trostruko veći iznos.

Suprotno zakonu, na osnovu poništenog tendera oprema je izručena i instalirana. No, ni tu nije kraj prevarama ministra Zlatibora Lončara. Sporna je i nabavka sajber noža, za koju je izdvojeno 800.000.000 dinara sa PDV-om.

– Završen je tender za nabavku sajber noža. Odvojen je novac, ugovor se potpisuje. Navedite mi zemlju gde pacijenti za osnovno zdravstveno osiguranje imaju dostupan gama nož, sajber nož – pohvalio se Lončar sredinom oktobra prošle godine.

Međutim, problem je u tome što Ministarstvo zdravlja nije kupilo sajber nož, nego linearni akcelerator iz sistema Edž.

– Ministar je napravio veliku propagandu oko nabavke sajber noža, koji zapravo nije nabavio. Za razliku od gama noža, koji se koristi samo za glavu, sajber nož se koristi za lečenje tumora i drugih problema i na ostalim delovima tela. Ministarstvo je kupilo linearni akcelerator, koji je mnogo jeftiniji, a platilo ga je po ceni sajber noža. Prihvaćena je jedina ponuda na tenderu, koji je dao proizvođač „Varijan“, opet preko zastupnika „Magna Farmacije“, kojima je plaćen 791 milion dinara – tvrdi Vojislav Šešelj.

Zbog ovog slučaja predsednik SRS-a zahteva smenu i hapšenje ministra zdravlja. Kakav će biti odgovor nadležnih organa može da se zaključi na osnovu reakcije režimskih medija. Svi su prećutali skandalozno nameštanje tendera, pa to može da se očekuje i od policije i tužilaštva. I ovaj primer kriminala i korupcije u vrhu vlasti moraće da na sudski epilog sačeka pad naprednjačkog kartela.

knjige-oglas

 

Izlivi crno-žutog primitivizma: Kurva Jerkovka i govnar ja

jerkov wp

Aleksandra Jerkov je ustaška kurva i profuknjača, tvrde radikali. Ljuti što je njihovog vođu nazvala osuđenim ratnim zločincem, opkolili su je u Skupštini i zasuli najvulgarnijim uvredama.

Znam koliko joj je bilo neprijatno, i ja sam se tako osećao kad me je na Fejbuku opkolila horda funkcionera Demokratske stranke, zatrpavajući me psovkama i gadostima na kojima bi im pozavidela i Vjerica Radeta. Kao i Jerkovka radikale, tako sam i ja „demokrate“ iznervirao istinom.

Sredinom oktobra prošle godine podelio sam link teksta iz „Blica“ u kome se navodi da će Dragan Šutanovac biti kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Beograda. Iz nepoznatih razloga, funkcioneri i glasači DS-a su patološki bes iskalili na meni.

Dokazujući da Šutanovac neće biti kandidat, raspalili su rafal uvreda na moj račun: „To je policijska izmišljotina… Radio je i još radi za Vučića… Lizao je dupe Vučiću… Nije novinar, on je govno…“ U pisanju i lajkovanju izliva žutog primitivizma istakli su se članovi Glavnog odbora Ivan Krstić Krcko i Goran Stojanović, sve uz podršku psihopata poput Dragana Trifunovića, Miljana Ivanovića i Predraga Zagorčića.

2

Šutanovac je, kao što se videlo, postupio kao ozbiljan političar, nije poturio nekog kolegu iz Gradskog odbora DS-a, nego je svoje ime stavio u vrh izborne liste. Dakle, pošto je u praksi potvrdio tačnost informacije iz „Blica“, običnom logikom moglo bi da se dođe do zaključka da su uvrede, upućene meni, zapravo usmerene prema njemu. No, to je njegov i problem njegovih kolega iz vrha DS-a, koji su sad uznemireni pljuvačinom po Jerkovki, a ćutali su, pretvarajući se da ne vide gadosti kojima su Krstić i Stojanović udarali po svakome ko im zasmeta.

Dok „demokrate“ ne raščiste u svojim redovima, neće se razlikovati od radikala, Jerkovka će biti ustaška kurva, a ja Vučićevo govno, kao i Šutanovac. Ovako, građani ne mogu da ih razlikuju. To se vidi i po izbornim rezultatima, koji su i DS i SRS gurnuli ispod cenzusa. Po zasluzi. Primitivizam se ne isplati, svejedno da li je crn ili žut.

PS

Istu vrstu političkog i botovskog stila DS-a i SRS-a njihovi simpatizeri dokazali su na mom nalogu na Fejsbuku. Za devet godina, samo dva puta su mi anonimni manijaci prijavljivali nalog. Prvi put su to uradili radikali, 2012, kad sam objavio tekst o tome kako je Šešeljeva sekretarica, danas poslanica Ljiljana Mihajlović otela stan porodici Barbalić. Drugi put, krajem prošle godine, prijavili su me „demokrate“, kad sam objavio dokument koji dokazuje da je Branislav Lečić, aktuelni potpredsednik DS-a, zloupotrebio funkciju ministra kulture i informisanja.