Skip to content

Ministar Lončar namestio tender za opremu KBC Niš

Zlatibor-Loncar-Ana-Brnabic

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar umešan je u nameštanje tendera za nabavku opreme Kliničko-bolničkog centra Niš i zbog toga mora biti smenjen i uhapšen, tvrdi Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke.

Radikalski ekspertski tim analizirao je celokupnu dokumentaciju vezanu za sporni tender i utvrdio brojne nepravilnosti za koje odgovornim smatra ministra Lončara. Prema tim podacima, tender je produžavan i izmenjene su tehničke specifikacije uređaja, tako da bi se uskladile s opremom koju ima kineska firma „Sinofarm“, kako bi ona dobila vreme da pripremi ponudu i dobije posao vredan 18 miliona evra.

– Sve se radilo preko ministrove „prijateljske“ firme „Magna Farmacija“, koja je imala ulogu konsultanta „Sinofarma“. „Sinofarm“ nije ispunio uslove iz konkuresne dokumentacije, ali s tom firmom je 9. aprila prošle godine Ministarstvo zdravlja ipak potpisalo ugovor, iako dva zahteva za zaštitu prava tada nisu bila rešena. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki prihvatila je zahtev firme „Medikom“ o poništavanju postupka u celini, što znači da ugovor ne može da se realizuje. Ministar je ipak nastavio da realizuje poništenu nabavku i sve se svelo na to da Lončar kupuje opremu bez tendera i javne nabavke – istakao je Šešelj.

Ovaj tender predstavlja školski primer zloupotrebe službenog položaja i načina na koji se krše zakoni kako bi se omogućila zarada prijateljskim firmama. Svaki detalj u postupku je sporan, što je potvrđeno i odlukama Republičke komisije, kojima su prihvaćeni zahtevi za zaštitu prava ostalih ponuđača, koji su oštećeni.

U budžetu Republike Srbije za 2017. godinu planirana je nabavka opreme za KBC Niš u vrednosti 2.285.860.000 dinara. Javna nabavka je objavljena 20. decembra 2016. s rokom za dostavljanje ponuda do 20. januara 2017, za kada je određeno i otvaranje ponuda. Vrednost posla je 1,9 milijardi dinara, bez PDV-a. Tražena oprema je prvo podeljena u 113, a kasnije u 119 pozicija. Za svaki uređaj određena je tehnička specifikacija, a potencijalni ponuđač bio je obavezan da za sve aparate dostavi dokaze o ispunjavanju zahteva. Već u prvobitnu konkursnu dokumentaciju ubačen je uslov koji diskriminiše domaća preduzeća. Za učešće na tenderu zahtevano je da se prilože dokazi da je ponuđač u poslednje tri godine imao realizaciju veću od 30 miliona evra. S obzirom da je Ministarstvo zdravlja u tom trogodišnjem periodu naručilo opremu ukupne vrednosti od 28.374.355 dinara, jasno je da ne postoji domaća firma koja bi mogla da ispuni taj uslov. Pošto u Srbiji ne postoji ponuđač koji bi mogao da formira celovitu ponudu, objedinjenu za sve uređaje, prednost su u startu dobile najveće evropske kompanije.

Rok za podnošenje ponuda odlagan je dva puta, prvo 25. januara 2017, a onda i 20. februara, dva dana pre otvaranja ponuda koje su poslali italijanski „Inso“ i dve austrijske firme, „Vamet“ i „Odelga med“. Pomeranjem rokova, firma „Sinofarm“ je dobila vreme da pripremi ponudu, pošto se do tada nije ni prijavila na tender. Istovremeno, na spisak tražene opreme dodati su novi uređaji i izmenjena je tehnička specifikacija, prilagođena robi kojom raspolaže samo kineska firma.

Kao u kriminalističkom filmu, izmena je izvršena 10. februara 2017, u petak, u 23 sata. Taj trik skratio je vreme ostalim ponuđačima da pripreme novu ponudu. Do isteka roka ostalo je 10 dana, ali kad se uračunaju po dva vikenda i dva neradna dana zbog državnog praznika, ostala su samo tri dana da se zadovolje konkursni uslovi. Svi ponuđači su se našli u vremenskom tesnacu, osim „Sinofarma“, koji je unapred znao koje uređaje i s kakvom tehničkom specifikacijom treba da ponudi.

Pored toga, šabačka „Magna Farmacija“ je „Insu“, „Vametu“ i „Odelgi“ ponudila svoje uređaje po znatno višim cenama u odnosu na cene koje je dala „Sinofarmu“. Izmenom specifikacije i povećavanjem razlike u ulaznim cenama, čiji ukupni iznos ide do oko 1,5 milion evra, ostali ponuđači su dovedeni u neravnopravan položaj.

Odluku o izboru najbolje ponude donela je Komisija za nabavku opreme za KBC Niš. Ni taj proces nije prošao bez tragikomičnih postupaka. Pored toga što su promenjena dva člana Komisije, fascinantno je vreme u kome su pregledane i ocenjene pristigle ponude. Ceo posao je obavljen za manje od tri sata.

– I to je urađeno na zahtev ministra Lončara. Svaka ponuda je imala najmanje 2.000 stranica teksta koji je morao da se pročita i analizira. Tri sata nije bilo dovoljno samo za listanje jedne, a kamoli četiri pristigle ponude. Zanimljivo je i to što je kompaniju „Sinofarm“ predstavljala nepostojeća osoba, izvesna Jasna Tomić. Ona je komunicirala sa dobavljačima i to isključivo preko i-mejla. Niko je nije znao, nije je upoznao, niti je ikad video. To je normalno, pošto ta osoba i ne postoji, izmišljena je. Pretpostavka je da je to ime vlasnika konsultantske firme „Magna Farmacija“ Jasne Stanivuk, a prezime Luke Tomića, šefa kabineta Siniše Malog, jer je poznato da su te dve osobe koordinisale sve ove aktivnosti, naravno zajedno sa ministrom Lončarom – tvrdi Vojislav Šešelj.

Iako je ceo tenderski proces montiran, prilikom otvaranja ponuda došlo je do velikog iznenađenja. Bez obzira na sve prednosti koje je imala, kompanija „Sinofarm“ nije dala najnižu cenu. „Sinofarm“ je tražio 1.544.987.297 dinara, bez PDV-a. Bolju ponudu dala je bečka „Odelga“, od 1,536.938.532 dinara. „Inso“ je tražio 1.634.667.170, a „Vamed“ 1.720.050.150 dinara.

Ministarstvo zdravlja je ponudu „Odelge“ proglasilo neispravnom, iako su i sve ostale imale iste nedostatke. Najpovoljnijom je proglašena ponuda „Sinofarma“, koja takođe nije bila potpuno ispravna, ali Komisija nije ragovala. Između ostalih bitnih nedostataka, ističe se da samo „Sinofarm“ nije dao zajedničku ponudu sa domaćom firmom, što je bio uslov iz tenderske dokumentacije. Ministarstvo zdravlja je 9. aprila 2017. potpisalo ugovor sa „Sinofarmom“ iako tada još nisu rešena dva zahteva za zaštitu prava.

kbc niš rešenje komisije wp

Republička komisija u postupku javnih nabavki 18. aprila 2017. godine donela je Rešenje 4-00-50/2017, kojim poništava postupak u celini. Poništavanje tendera znači da više ne postoji ni javna nabavka, pa ne može ni da se realizuje. Ipak, ministar Lončar je nastavio da krši zakon i realizuje ukinuti tender. Ministarstvo zdravlja uplatilo je avans „Sinofarmu“.

U to vreme usvojen je i zahtev firme „Odelga“, ali Lončar je, pravdajući se da je doveden pred „svršen čin“, nezakonito realizovao ugovor sa „Sinofarmom“.

kbc niš rešenje komisije wp odelga

– Sa stanovišta zakona i odluka Republičke komisije za zaštitu prava, ugovor sa kineskom firmom apsolutno je ništavan i to će da se dokazuje na sudu – istakao je Marko Maksimović, pravni zastupnik firmi „Medikom“ i „Odelga Med“.

Prema rešenjima Republičke komisije, Ministarstvu zdravlja je već naređeno da „Medikomu“ isplati 500.000, a „Odelgi“ trostruko veći iznos.

Suprotno zakonu, na osnovu poništenog tendera oprema je izručena i instalirana. No, ni tu nije kraj prevarama ministra Zlatibora Lončara. Sporna je i nabavka sajber noža, za koju je izdvojeno 800.000.000 dinara sa PDV-om.

– Završen je tender za nabavku sajber noža. Odvojen je novac, ugovor se potpisuje. Navedite mi zemlju gde pacijenti za osnovno zdravstveno osiguranje imaju dostupan gama nož, sajber nož – pohvalio se Lončar sredinom oktobra prošle godine.

Međutim, problem je u tome što Ministarstvo zdravlja nije kupilo sajber nož, nego linearni akcelerator iz sistema Edž.

– Ministar je napravio veliku propagandu oko nabavke sajber noža, koji zapravo nije nabavio. Za razliku od gama noža, koji se koristi samo za glavu, sajber nož se koristi za lečenje tumora i drugih problema i na ostalim delovima tela. Ministarstvo je kupilo linearni akcelerator, koji je mnogo jeftiniji, a platilo ga je po ceni sajber noža. Prihvaćena je jedina ponuda na tenderu, koji je dao proizvođač „Varijan“, opet preko zastupnika „Magna Farmacije“, kojima je plaćen 791 milion dinara – tvrdi Vojislav Šešelj.

Zbog ovog slučaja predsednik SRS-a zahteva smenu i hapšenje ministra zdravlja. Kakav će biti odgovor nadležnih organa može da se zaključi na osnovu reakcije režimskih medija. Svi su prećutali skandalozno nameštanje tendera, pa to može da se očekuje i od policije i tužilaštva. I ovaj primer kriminala i korupcije u vrhu vlasti moraće da na sudski epilog sačeka pad naprednjačkog kartela.

knjige-oglas

 

Advertisements

Izlivi crno-žutog primitivizma: Kurva Jerkovka i govnar ja

jerkov wp

Aleksandra Jerkov je ustaška kurva i profuknjača, tvrde radikali. Ljuti što je njihovog vođu nazvala osuđenim ratnim zločincem, opkolili su je u Skupštini i zasuli najvulgarnijim uvredama.

Znam koliko joj je bilo neprijatno, i ja sam se tako osećao kad me je na Fejbuku opkolila horda funkcionera Demokratske stranke, zatrpavajući me psovkama i gadostima na kojima bi im pozavidela i Vjerica Radeta. Kao i Jerkovka radikale, tako sam i ja „demokrate“ iznervirao istinom.

Sredinom oktobra prošle godine podelio sam link teksta iz „Blica“ u kome se navodi da će Dragan Šutanovac biti kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Beograda. Iz nepoznatih razloga, funkcioneri i glasači DS-a su patološki bes iskalili na meni.

Dokazujući da Šutanovac neće biti kandidat, raspalili su rafal uvreda na moj račun: „To je policijska izmišljotina… Radio je i još radi za Vučića… Lizao je dupe Vučiću… Nije novinar, on je govno…“ U pisanju i lajkovanju izliva žutog primitivizma istakli su se članovi Glavnog odbora Ivan Krstić Krcko i Goran Stojanović, sve uz podršku psihopata poput Dragana Trifunovića, Miljana Ivanovića i Predraga Zagorčića.

2

Šutanovac je, kao što se videlo, postupio kao ozbiljan političar, nije poturio nekog kolegu iz Gradskog odbora DS-a, nego je svoje ime stavio u vrh izborne liste. Dakle, pošto je u praksi potvrdio tačnost informacije iz „Blica“, običnom logikom moglo bi da se dođe do zaključka da su uvrede, upućene meni, zapravo usmerene prema njemu. No, to je njegov i problem njegovih kolega iz vrha DS-a, koji su sad uznemireni pljuvačinom po Jerkovki, a ćutali su, pretvarajući se da ne vide gadosti kojima su Krstić i Stojanović udarali po svakome ko im zasmeta.

Dok „demokrate“ ne raščiste u svojim redovima, neće se razlikovati od radikala, Jerkovka će biti ustaška kurva, a ja Vučićevo govno, kao i Šutanovac. Ovako, građani ne mogu da ih razlikuju. To se vidi i po izbornim rezultatima, koji su i DS i SRS gurnuli ispod cenzusa. Po zasluzi. Primitivizam se ne isplati, svejedno da li je crn ili žut.

PS

Istu vrstu političkog i botovskog stila DS-a i SRS-a njihovi simpatizeri dokazali su na mom nalogu na Fejsbuku. Za devet godina, samo dva puta su mi anonimni manijaci prijavljivali nalog. Prvi put su to uradili radikali, 2012, kad sam objavio tekst o tome kako je Šešeljeva sekretarica, danas poslanica Ljiljana Mihajlović otela stan porodici Barbalić. Drugi put, krajem prošle godine, prijavili su me „demokrate“, kad sam objavio dokument koji dokazuje da je Branislav Lečić, aktuelni potpredsednik DS-a, zloupotrebio funkciju ministra kulture i informisanja.

 

 

Stefanović: Ovako su Vučić i Rakić lovili generala Mladića

stefanović aleksandar

Aleksandar Vučić je pomagao Miodragu Mikiju Rakiću u lovu na generala Ratka Mladića. Na tajnim susretima u Vučićevoj kući u Jajincima, koja je korišćena kao centar „lovačkog udruženja“, angažovani su saradnici i kupovane informacije o komandantu Vojske Republike Srpske, za kojim je tragao Haški tribunal. Kakvu ulogu je u poteri imao Vučić otkriva Aleksandar Stefanović, bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

U svojoj ispovesti, pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću, Stefanović je opisao kako su Vučića angažovali saradnici CIA.

Vučić je još 2002. godine vrbovan od strane američke CIA, za koju sam i ja radio. Zoran Korać, agent CIA, bio je konkretno zadužen za tu akciju. Koraća je u Vučićev stan odveo Vladan Batić, tadašnji ministar pravde. Vučić je kasnije preko CIA stupio u kontakt s Mikijem Rakićem, za koga je posle tvrdio da su veliki prijatelji. Odakle potiče to prijateljstvo, neka sad objasni Vučić. Što god da kaže, to bi spadalo u domen protivprirodnog bluda. Vučić je bio idealan saradnik američkim obaveštajcima. Imao je imidž vođe ultranacionalista koji su se protivili Haškom tribunalu, pogotovo insistiranju da se uhvati i u Hag privede Ratko Mladić. Zbog toga se približio i porodici Mladić i često puta su Ratkovog sina Darka, Vučić ili njegov kum Nikola Petrović, izvodili na ručkove, večere… Ukratko, Vučić se predstavljao kao čovek kome je baš stalo da se u svakom pogledu zaštiti general Mladić – objašnjava Stefanović.

Pošto srpske bezbednosne službe nisu mogle da uđu u trag generalu Mladiću, pod pritiskom Zapada rukovođenje potragom preuzeo je Miodrag Rakić. U maju 2006. uhapšena je grupa jataka Ratka Mladića. Prvooptuženi je bio pukovnik Jovo Đogo.

– Sa Đogom sam se često viđao u restoranu „Aleksandrija“, koji je bio u vlasništvu Momčila Mandića, gde mi se on poverio da je glavni čovek za vezu sa generalom, o čemu smo često pričali. Nakon što je Đogo uhapšen, od njegove žene, s kojom sam održavao kontakt, preuzeo sam pismo koje je Jovo napisao u zatvoru i u kome je vrlo kritički govorio o tadašnjoj vlasti. To pismo dajem novinarki „Kurira“ Ani Mileusnić, koja ga je u celosti objavila. Zbog toga Ana dobija poziv iz policije da dođe na informativni razgovor. Vidno uplašena, obavestila me o tome. Savetovao sam je da na informativni razgovor obavezno povede advokata, koga ću ja da nađem i platim. Pošto je to prihvatila, odveo sam je u advokatsku kancelariju Zorana Stojkovića, koji je pristao da ode s njom u gradski SUP u Ulici 29. novembra. Posle toga, kod mene dolazi moj poznanik čiji identitet ne želim da otkrijem. On mi je rekao da jedan vrlo važan čovek hoće da razgovara sa mnom. Kad sam ga pitao ko je taj važni čovek, on mi je rekao da ću videti. Ja pristajem i sedamo u crni „audi u“ i on me vozi put Avale. Na izlasku iz naselja Jajinci, prema Avali, on skreće desno u jednu usku ulicu, pa opet desno i tu ulazimo u jedno dvorište, stajemo i izlazimo iz automobila, a u tom trenutku na vratima kuće pred koju smo došli pojavljuje se Vučić, prilazi mi i srdačno se pozdravljamo. On me zove da uđem u kuću, što i činim. On ide ispred mene i vodi me u podrum, koji po izgledu mogu da nazovem „vinskim podrumom“. Vučić mi je objasnio da jedan čovek hoće nešto da priča sa mnom, ali malo kasni. Tražio je da ugasim telefone i da mu ih predam, da ih on iznese iz prostorije. Usput mi govori da razgledam njegovu enoteku, gde u rafovima stoji, možda, par stotina flaša raznog vina. Kaže mi da mu je najdraža jedna boca francuskog šampanjca, koju mu je iz Francuske doneo Dragan Todorović, inače moj kum. Nudi me da popijem jedno vino i preporučuje kaberne, na šta ja pristajem. Sipao mi je vino u čašu i napustio prostoriju, da bi se posle kratkog vremena vratio u pratnji jednog čoveka, koga ja nisam nikada video, ali prepoznao sam ga po fotografijama iz novina. Bio je to Miki Rakić. Delovao je vrlo zbunjeno. Prilikom pozdravljanja čak menja boju lica – detaljno je opisao Stefanović.

vučić rakić

Za razliku od nervoznog Rakića, Stefanović je, kako kaže, zadržao pribranost i koncentraciju, pa je predložio da odmah pređu na stvar.

– Rakić se još više zbunio, rumenilo mu izlazi na lice, ali uz tuc-muc kaže mi da je tema Ratko Mladić i njegovo lociranje. Kaže mi da ima pouzdane informacije da ja znam gde se general skriva. Ostao sam pribran i dao sam mu sledeći odgovor: „Gospodine Rakiću, ja stvarno dosta toga znam, ali na Vašu žalost, ne znam gde se krije general Mladić“. Ja ga onda pitam da li je u kontaktu sa Darkom i Bosom, Ratkovom suprugom. On potvrđuje. Ja mu onda kažem da im daju „serum istine“, ali on odgovara da to ne rade, jer za tako nešto nemaju dozvolu. Pita me da li se Mladić krije u Beogradu i ja mu kažem da je general davno napustio Beograd. On tada, vidno nezadovoljan, ustaje i uz pozdrav napušta prostoriju, govoreći mi, usput, da, ako se predomislim, mogu uvek preko Vučića da stupim u kontakt sa njim. Ja ustajem, a posle kraćeg vremena u prostoriju ulazi onaj moj poznanik i kaže mi: „Ajmo, Rodrigez“, kako mi se inače obraćao. Uzimam telefone, izlazimo iz kuće, sedamo u kola i odlazimo. Miki Rakić je ostao u kući kod Vučića, koji se nije ni pozdravio sa mnom – navodi Aleksandar Stefanović i ističe da je sve što je rekao i napisao „lako proverivo“.

Zbog poslednjih nastupa u javnosti, u kojima iznosi poverljive informacije koje kompromituju Vučića, Stefanoviću je ugrožena bezbednost i to ne prvi put. Pre desetak godina, kad je trebalo da svedoči u Tribunalu u postupku protiv Vojislava Šešelja, Stefanović je saznao da mu Vučić radi o glavi.

Vučić je unajmio neke Bosance da me likvidiraju. To mi je konkretno preneo Jadranko Vuković, radikalski narodni poslanik, u restoranu studentskog doma „Lola“, u prisustvu Ljubiše Petkovića i advokata Zorana Stojkovića, uz sugestiju da bi bilo dobro da sednem sa Vučićem i rešim stvar. Obzirom da sam bio deo SRS-a, dobro sam znao na šta su spremni i istog momenta sam sa Petkovićem seo u kola i otišao kod Vučića. Zatekao sam ga sa ženom i decom u stanu u Ulici Mihajla Pupina broj 10a. Rekao sam Kseniji Vučić da izvede decu u drugu prostoriju, što je ona i uradila, a onda sam pitao Vučića u čemu je problem. Vučiću je bilo vrlo neprijatno. Prvo, jer smo godinama bili prve komšije. Drugo, ja sam ga lično, pri mom odlasku iz SRS-a, postavio na moje mesto, a pre toga sam mu godinama bio pretpostavljen u stranci i prema njemu sam gajio očinski odnos. On se, takođe, prema meni odnosio vrlo korektno. Pitao sam ga zbog čega hoće da me likvidira i kako ga nije sramota da to meni uradi, na šta je on odgovorio da to od njega zahteva Šešelj. To sam mu poverovao – izjavio je Stefanović.

Zbog tog iskustva, znajući s kim ima posla, Stefanović i sada očekuje da se nađe na Vučićevom udaru.

Vučić je spreman da, zarad svojih interesa, uradi sve. Zato sam, zbog svoje bezbednosti, koja mi je i te kako ugrožena, dokazni materijal za navedeno dostavio na deset poverljivih adresa. Ne daj Bože da se meni nešto desi, ima ljudi koji znaju gde su sklonjeni svi dokumenti, svi dokazi i sav audio i video materijal, koji će tek tada da bude plasiran u javnost – tvrdi Aleksandar Stefanović.

Svoju ispovest on namerava da objavi u knjizi „Nezaštićeni svedok“, čija priprema se privodi kraju. S obzirom na ove detalje, koje je dosad otkrio, Stefanovićevo svedočanstvo može značajno da doprinese razjašnjenju brojnih spornih aktivnosti Aleksandra Vučića, zbog kojih bi morao da snosi političku i krivičnu odgovornost.

knjige-oglas

Lekari traže smenu ministra Lončara

ministar zdravlja zlatibor loncar

Vlada Srbije treba da razreši dužnosti ministra zdravlja Zlatibora Lončara zbog urušavanja dostojanstva i ugleda lekarske profesije, navodi se u zahtevu Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.

U obrazloženju zahteva, koji je 9. marta 2018, upućen premijerki Ani Brnabić, sindikalci su istakli da Lončar vređa kolege, ne poštuje Hipokratovu zakletvu i nesavesno se ponaša prema pacijentima, zbog čega ga smatraju odgovornim za loše stanje zdravstva u Srbiji. Ministar je, tvrde članovi SLFS, ignorisao njihove pozive za saradnju i predloge za poboljšanje urušenog zdravstvenog sistema.

– Kako ministar zdravlja odgovara za svoj rad Vladi, zahtevamo njegovu hitnu smenu, koju smatramo neophodnom merom zarad očuvanja ugleda i časti lekarske profesije – ističe se u zahtevu SLFS.

zahtev za hitnu smenu zlatibora lončara

Konkretan povod za ovu odluku Sindikata dao je ministar Lončar. Gostujući na Radio-televiziji Srbije izneo je niz neistinitih tvrdnji o kolegama iz kraljevačke Opšte bolnice „Studenica“.

Anesteziolozi te bolnice krajem januara odbili su da rade jer aparati za anesteziju nemaju potvrdu o funkcionalnoj ispravnosti, koja garantuje njihovu bezbednu upotrebu. Rade Panić, anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, rekao je da nije u pitanju štrajk ili obustava rada.

– Zakon zabranjuje korišćenje aparata koji nema potvrdu o ispravnosti. Rad s takvim aparatima predstavljao bi preveliki rizik i lekari bi snosili odgovornost za sve što se desi pacijentu. To je nebezbedno ne samo za pacijenta, čiji život može biti ugrožen, nego i za anesteziologe i sve u operacionoj sali – tvrdi Panić.

U kraljevačkoj Opštoj bolnici dnevno se obavlja 20-30 operacija. Zbog problema s aparatima, operacije se vrše samo u hitnim slučajevima, dok je većina odložena ili prebačena u drugu zdravstvenu ustanovu. Anesteziolozi su nekoliko dana radili bez atesta aparata. Pošto menadžment bolnice nije ispunio obećanje da će rešiti problem, lekari su procenili da više ne smeju da preuzimaju toliki rizik i da snose odgovornost ukoliko nešto krene naopako tokom operacije.

mrvić zoran wp

Kad je obavešten da lekari odbijaju da rade na neispravnim aparatima, direktor „Studenice“ Zoran Mrvić im je zapretio otkazom. Anesteziolozi su zahtevali da Mrvić potpiše pismenu naredbu, ali Mrvić je to odbio. Ministarstvo rada i njegova Uprava za bezbednost nisu reagovali, ali jeste ministar zdravlja.

– Ma, kako da ne… Koji anesteziolozi? Bave se politikom, nemaju veze sa medicinom. Ustao sindikat koji nije reprezentativan i sad spremaju štrajkove, zato što su plaćeni od nekih tamo. Šta misle, da mi ne znamo šta oni rade i ko ih plaća. Imamo podatke o protoku novca, kako im je uplaćeno, šta i kako rade – vikao je, vidno uznemiren, ministar Lončar.

Službe anesteziologije, reanimatologije i intenzivnog lečenja Opšte bolnice „Studenica“ demantovale su Lončara i zahtevale njegovo izvinjenje za uvredljive tvrdnje da su „strani plaćenici“ i „sitne plaćene grupe“ koje po pozivu „nekih tamo“ skidaju nalepnice sa aparata za anesteziju.

– Ministar Lončar je izneo niz tvrdnji, koje su jasnim dokazima utvrđene kao neistinite. Smatramo ga direktno odgovornim za iznošenje neproverenih i neistinitih informacija u javnost. Lončar je lekare koji su zabrinuti za sigurnost pacijenata predstavio kao „neku tamo grupicu“ koja organizuje štrajk i kao političke aktiviste, a ne prave lekare. I, najvažnije, izneo je neistinite tvrdnje da su aparati funkcionalno ispravni. Ministarstvu zdravlja je 6. februara 2018. upućen dopis sa dokazima ovlašćenih servisera aparata za anesteziju. Ljudi koji se leče u ustanovama sa funkcionalno neispravnim aparatima imaju pravo da znaju za stanje u kome se ti aparati nalaze, a zdravstvena ustanova je dužna da se brine za njihovo zdravlje, ne da ga ugrožava. Tvrdnja da su aparati za anesteziju i respiratori u „Studenici“ i uopšte aparati u Srbiji bezbedni direktno je opovrgnuta radnjama i delovanjem servisera koji su popravljali predmetne aparate. Ministar Lončar je svojim izjavama doveo javnost u zabludu – ističe Sindikat lekara i farmaceuta Srbije.

Takođe, Lančar je narušio ugled Sindikata, predstavljajući ga kao „političku organizaciju, plaćenu za podsticanje prekršajnih radnji lekara i organizovanje štrajka“.

– Molimo da se poštuju prava na sindikalno udruživanje i da se ustanova sindikata, kao takva, ne urušava i ne dovodi u vezu sa politikom. Osnovni zadaci SLFS, kao i drugih sindikata u struci, jesu predstavljanje, unapređenje i zaštita profesionalnih i radnih interesa naših članova, te zahtevamo poštovanje nas, kao predstavnika lekara i svih zaposlenih u zdravstvu – navodi se u dopisu SLFS, kojim se od Vlade Republike Srbije zahteva hitna smena ministra Zlatibora Lončara.

sindikat lekara

Za četiri godine ministarskog staža, u tri različite vlade, nekoliko puta je tražena ostavka Lončara. Lekari su ukazivali na njegovu odgovornost za katastrofalno stanje u zdravstvu, a političari na njegovu nikad razjašnjenu vezu s Dušanom Spasojevićem, vođom zemunskog klana. Pored toga, Lončar je imao značajnu ulogu u udesu helikoptera, kad je stradalo sedmoro ljudi. U prljavoj kampanji protiv jednih novina, ministar zdravlja je javno, na televiziji Pink, pokazao i čitao medicinsku dokumentaciju određenog pacijena. Iako je na najdrastičniji način prekršio lekarsku etiku i nekoliko zakona koji štite ljudska prava, nije snosio nikakvu odgovornost. Istražni organi nisu se bavili optužbom da je zloupotrebljavao službeni položaj prilikom sklapanja ugovora s farmaceutskom kućom „Novartis“.

Ipak, u najavama rekonstrukcije aktuelne Vlade, predviđene za sredinu aprila, pominje se i mogućnost da Lončara na mestu ministra zdravlja nasledi Zoran Radojičić, direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj i nosilac liste Srpske napredne stranke na nedavnim beogradskim izborima. Ako Lončar zaista bude smenjen, to neće biti urađeno na zahtev Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, već iz nepoznatih razloga kojima se rukovodi Aleksandar Vučić. U svakom slučaju, ministrove neistine o lekarima iz kraljevačke bolnice i insistiranje da rade na neispravnim aparatima, rizikujući živote pacijenata, zaslužuju ne samo političke, nego i krivične sankcije.

 

 

 

Vučić rekonstruiše „ratnu vladu“

brnabić vlada.2

Aleksandar Vučić sija od sreće. Predsednički mandat trajaće mu još četiri godine, kao i vladavina u Beogradu, dok republička većina ima rok do 2020. Kontroliše sve državne institucije, od policije i vojske do pravosuđa, nekažnjeno krši Ustav i zakone, komanduje kriminalcima, uređuje skoro sve medije, otima šta stigne i trpa u džepove, radi što hoće, cela Srbija je njegova. Vučić svesno stvara takav utisak, hrabri sebe i članove svog klana. Ipak, i on dobro zna da je priteran uza zid, da ga čeka teško vreme u kome svaki potez ima hamletovski fatalizam – biti il ne biti.

Strani mentori više ne tolerišu njegovo odugovlačenje, pod hitno mora da završi kosovsku dramu i prinudi Srbiju da se zauvek odrekne prava na „kolevku srpstva“. Ukoliko to ne uradi, biće teško kažnjen, Ujka Sem ne prašta. Belosvetski i domaći kriminalci, Vučićevi finansijeri i poslovni partneri, upali su u probleme, američke bezbednosne službe presekle su nekoliko značajnih lanaca za pranje para, koji vuku do Srbije, do „Beograda na vodi“. Bez priliva tog novca megalomanski projekat na obali Save doživeo je sudbinu Skadra na Bojani. Propali su i ostali privredni eksperimenti, ekonomija je uništena. Iscrpljeni su i privrednici koji su, dobrovoljno ili pod pritiskom, sponzorisali Srpsku naprednu stranku i njenog vođu. Politička scena vri, opozicija traži način da kanališe nezadovoljstvo naroda i ugrozi vladajući kartel.

Nesposoban i slab, u borbi za opstanak na vlasti Vučić nema drugog rešenja osim da nastavi po starom, da stoput primenjenim trikovima pokuša da odgodi neizbežan pad. U škripcu, opet će se poslužiti istim asortimanom prevara, laži i manipulacija, kojima je i ranije kupovao vreme.

U svojoj laboratoriji spletki već je pripremio plan za novo zamajavanje stranih gospodara i domaćih podanika. Umesto da rešava nagomilane probleme, odlučio je da javnost zamajava kadrovskim promenama u Vladi Srbije. Medijskom halabukom o smeni loših ministara i licitacijom njihovih naslednika Vučić namerava da dobije mesec-dva, taman do leta, a onda nema smisla da u vreme godišnjih odmora raspisuje referendum za promenu Ustava i konačno izvršenje obaveza prema vašingtonskim gazdama.

Ipak, mora mu se priznati da je smislio zanimljivu kadrovsku vrtešku, mnogo značajniju od prethodnih, kozmetičkih. Sredinom aprila, uporedo s konstituisanjem nove beogradske vlasti, bez ministarske funkcije ostaće Dušan Vujović, Zlatibor Lončar, Vanja Udovičić i, naravno, Vladan Vukosavljević.

Za rad Vlade najvažnija je promena na čelu Ministarstva finansija. Da stvar bude gora po Vučića, to nije njegova, nego Vujovićeva odluka. Krajem prošle godine, Vujović je napravio predlog budžeta i otišao svojim putem. Dva meseca ne učestvuje u radu Vlade, ne pojavljuje se na sednicama, nema ga u javnosti, a ni u tajnosti ne komunicira s kolegama. Ana Brnabić, uverena da je zaista predsednica Vlade, prvo je pokušala da natera Vujovića da radi. Uzalud je slala mejlove i sms poruke, nije dobila odgovor. Kad je izgubila strpljenje, cinkarila ga je Vučiću. Opravdano ljuta, tražila je od svog šefa da utiče na Vujovića, da ga natera da dolazi na sednice i izvršava obaveze. Vučić ju je smirivao pričom da Vujović ima privatnih problema, teško je oboleo. Vođa je imao razumevanja sve dok odbegli ministar nije prestao i njemu da se javlja. Posle desetak propuštenih poziva i ignorisanih poruka, Vučić je shvatio da Vujović beži s broda koji tone, kao što je uradio Lazar Kostić.

– Zaboravi na Vujovića, on više nije bitan, uskoro će se na njegovom mestu naći Siniša Mali, s njim ćeš dobro da sarađuješ – rekao je nedavno Vučić Brnabićki.

Ona se obradovala, pošto je s Malim odavno spajaju privatne i poslovne veze. Mali bi se više radovao kad bi dobio priliku da još jedan mandat ostane na mestu gradonačelnika Beograda, ali moraće da prihvati sve što mu Vučić ponudi. S tom rokadom Vučić ništa ne gubi. Naprotiv, Mali je zanat ispekao odavno, još pre petnaestak godina u Agenciji za privatizaciju. Uz to, njegovim prebacivanjem u ministarsku fotelju Vučić će lakše objasniti izbor novog gradonačelnika.

Odluka Dušana Vujovića da digne sidro nije iznenađenje. Ima uspešnu karijeru, veliku imovinu i ništa manje zdravstvene i porodične probleme. Poslednje što mu treba jeste maltretiranje s naprednjačkim diletantima.

Za razliku od njegovog slučaja, smena Zlatibora Lončara predstavlja misteriju. Vučić je uskom krugu saradnika najavio Lončarev odlazak, ali nije dao nikakvo objašnjenje. Njegovo ćutanje stvorilo je prostor za brojna nagađanja. Mnogi su se odmah setili kako je Lončar „visio“ i prilikom sastavljanja aktuelne Vlade. Kao mogući razlozi za njegov pad u gospodarevu nemilost navodilo se da je samostalno, bez odobrenja, s Nikolom Petrovićem i Aleksandrom Đorđevićem sklopio sporan posao sa švajcarskom farmaceutskom firmom „Novartis“. Vučić je posumnjao da su uzeli poveću proviziju, zaboravljajući da njemu daju ušur. Naravno, nikad nije vođena zvanična istraga tog slučaja, ali Petrović i Đorđević su tiho i skoro neprimetno smenjeni s funkcija. Mnogo veću pažnju javnosti privukao je Lončarev sukob s Boškom Đukanovićem, direktorom Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“. Đukanović je neoprezno i naivno, u kafanama i u svom kabinetu, ogovarao Vučića. Đorđević je to snimio i obavestio šefa. U nastupu besa, Vučić je naredio Lončaru da najuri nelojalnog Valjevca, što je ekspresno urađeno. Međutim, čim se malo smirio, Vučić je zaključio da su mu Lončar i Đorđević namestili igru i posvađali sa čovekom koji ga je zadužio u nekoliko slučajeva. Nije Vučiću bilo žao što je na neslavan način okončao karijeru prof. dr Đukanovića, šokirala ga je činjenica da najbliži saradnici imaju hrabrosti da manipulišu s njim. Za inat, na mesto direktora „Dedinja“, Šešelju za ljubav, Vučić je postavio Milovana Bojića, koji s Lončarem ima dugu istoriju sukoba.

Dok je trajalo nagađanje ko će sve dobiti mesto u Brnabićkinom kabinetu, Lončar je javno tvrdio da mu neće teško pasti ako ne bude ponovo izabran za ministra zdravlja. Sada ćuti, ali to ne znači da već nije počeo da pakuje stvari i priprema predaju dužnosti nasledniku. I to nikom drugom, nego svom kumu Zoranu Radojičiću, direktoru Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, koji je na političku scenu stupio kao nosilac naprednjačke liste na beogradskim izborima. Radojičić je već na prvom koraku pokazao da ima sve karakteristike koje Vučić traži – ne drži se zakona kao pijan plota, izvrće činjenice, obmanjuje javnost… Naprosto, stvoren za ministra u ovakvoj Vladi.

Niko ne zna zašto je Vladan Vukosavljević izabran za ministra kulture i informisanja, ali svi znaju da zbog njegovog odlaska niko neće zakukati. Ni on. Vukosavljević je godinama gradio imidž ozbiljnog poslovnog čoveka, medijskog partnera Dragana Đilasa, Dragana Kopčalića i sličnih sumnjivih magnata. Sve je palo u vodu kad je seo u ministarsku fotelju. Umesto da se bavi svojim poslom, on je putovao, provodio se i uživao. Novinare, koji bi ga obaveštavali o pritiscima vlasti, uveravao je da su sami krivi, ko ih je terao da se kače s Vučićem. Dok je trajalo, njemu je bilo lepo. Sad, kad se vrati u vlastitu beznačajnost, ostaće mu pečat parazita i to neuspešnog.

U političkom dometu nema velike razlike između Vukosavljevića i Vanje Udovičića. Ipak, Udovičić je u Vladu kao miraz uneo status vrhunskog sportiste. Na izlasku, sa sobom je poneo imidž naprednjačkog primitivca koji misli da je Pančićeva omorika dobila naziv po Pančevu.

U ovoj predstavi o rekonstrukciji, bez uloge će ostati i Goran Knežević, ministar privrede. Prvi put je izbačen iz Vlade zbog aflatoksina, sada će zbog tumora. Kad je obavestio Vučića o opakoj bolesti s kojom se bori, Knežević je dobio patetičnu verbalnu podršku. Čim je okrenuo leđa i otišao, Vučić je pokazao šta iskreno misli.

– Eto, kakav je to čovek! Ima rak na mozgu, poremećen mu je centar za ravnotežu, jedva stoji, otežano govori. Zna da ni lekari u Kamenici ne mogu da mu pomognu, ali svejedno hoće da ostane na ministarskoj funkciji. Sad bi trebalo da ga sažaljevam? Pa, neću. I ja sam bolestan, pod stalnim sam stresom, pritisak me uništava, svakog časa mogu da se šlogiram. Voleo bih, ali ne mogu da se mirno povučem iz politike i posvetim lečenju. A, on meni kuka… – rekao je Vučić, dokazujući da empatiju gaji samo prema voljenom sebi.

Za Vučića ljudi su potrošni materijal, koji sada namerava da iskoristi za nametanje teme koja će, uz pomoć režimskih medija, privući pažnju javnosti. Umesto naprednjačkim manipulacijama na beogradskim izborima, katastrofalnim rezultatima vlasti i ugroženom egzistencijom, građani će se baviti analizom kadrovskih promena. Iza pozornice, na kojoj će jedne lutke zameniti druge, konce će nastaviti da vuče isti zli lutkar.

stefanović

Suština će ostati ista, usklađena s Vučićevom potrebom da ima ratnu Vladu, spremnu da suzbije svaki pokušaj građana da se oslobode od tiranije. Dok organima sile upravljaju Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin i Bratislav Gašić, Vučić je uveren da će uspeti da, po svaku cenu, odbrani tron. Upravo u tom smislu nedavno je održao militantan govor, pripremajući saradnike za obračun s nezadovoljnim građanima. Obavestio ih je da BIA i MUP raspolažu saznanjima da opozicija opet namerava da realizuje „makedonski scenario“. Optužio je Dragana Đilasa, Sašu Jankovića i Vuka Jeremića da planiraju da pozovu građane na protest posle beogradskih izbora. Navodno, oni su angažovali stranu agenciju koja je napravila predizborno istraživanje, koje je pokazalo da SNS ima podršku 31 odsto birača. Sve što naprednjaci osvoje preko tog nivoa biće označeno kao krađa izbornih rezultata i predstavljeno kao povod za ulične proteste.

– Nećemo imati milosti prema bilo kome ko nas ugrozi. Sad se žale na diktaturu? E, pa, tek će videti šta će ih snaći – rekao je Vučić.

Ne plaši se on lidera razbijene opozicije, navikao je da manipuliše njima i njihovim interesima. Kao iskusni populista, dobro obučen da prepozna raspoloženje naroda, Vučić zna da mu prava opasnost preti od gladnih, pokradenih i poniženih očajnika. Prvih 20 godina svoje mračne političke karijere Vučić je parazitirao na nezadovoljstvu običnog sveta. Jakim parolama osvajao je njihovo poverenje, a s njim i poslaničke mandate, status, uticaj, stanove, automobile i novac. Zahvaljujući njihovoj energiji i nadi u promene, Vučić je 2012. došao na vlast. Umesto da sprovede obećane reforme, opljačkao je penzionere i radnike i stvorio robovlasnički sistem od koga korist imaju samo on, njegova dvorska svita i tzv. strani investitori.

Nikad nijedan okupator nije uspeo da nanese toliku privrednu i biološku štetu Srbiji. Prema zvaničnim podacima, iz Vučićevog feuda godišnje pobegne oko 40.000 mladih i obrazovanih, a umre 30.000 više nego što se rodi. Zamrlo je više od hiljadu sela, a u gradovima se život pretvorio u test izdržljivosti. Većina građana balansira na ivici bede. Oko 50 odsto radnika dobija plate manje od 212 evra, a čak 70 odsto ispod 320 evra. Penzioneri su prinuđeni da svakodnevno prave izbor – da li da kupe lekove ili hranu, ne mogu oboje. Uz sve to, vlast povećava namete, cedi građane kao suvu drenovinu. Industrija ne postoji, proizvodi se samo papir za režimske biltene i sudska rešenja, kojima se legalnim uterivačima dugova daju ovlašćenja da otimaju televizore, veš mašine i sve što nađu u domaćinstvima, što osiromašeni vlasnici već nisu prodali na buvljaku u bescenje.

Kao da ta nesreća nije dovoljna, Vučić u obračunu sa svojim žrtvama zloupotrebljava državne službenike. Policajci, koji rade za bednu platu, asistiraju u otimanju imovine građana, čuvaju stražu naprednjačkim razbojnicima dok ruše zgrade i tuku novinare. Ponižene sudije, uplašene za vlastitu egzistenciju, ne postupaju u skladu sa zakonom, već prema interesima vladara. Lekari, nastavnici, intelektualci, novinari… Svi su uvučeni u naprednjački paralelni poremećeni univerzum u kome dominiraju laž i strah. Iako su to normalni ljudi, koji samo žele da izvršavaju svoje profesionalne obaveze, Vučić ih je pretvorio u saučesnike u njegovom zločinu nad Srbijom.

U nekom trenutku, koji se neminovno bliži, građani će morati, u samoodbrani, da dignu glavu i suprotstave se torturi. Pravda, koja je iz državnih institucija najurena na ulicu, sa ulice će se i vratiti. Vučić to zna, zato se plaši svakog protesta, bez obzira ko ga organizuje, penzioneri, studenti ili građanska udruženja. Svaki otpor je opasan po naopaki režim, lako može da se pretvori u iskru koja će zapaliti njegovu kulu od karata. Ko je napravio robovlasnički sistem mora da računa na to da će se suočiti s pobunom robova.

Džon Kenedi je upozoravao da će „oni koji mirnu revoluciju čine nemogućom izazvati nasilnu revoluciju“. Na to ukazuju i poneki aktuelni srpski intelektualci, poput sociologa Jove Bakića.

– Glad za pravdom biće u velikoj meri zaslužna za Vučićev pad. Naše društvo je najmanje jednako u Evropi, a ta nepravda je toliko velika da vapi za ispravljanjem. Bez potpunog uništenja ovakvog političkog sistema nema napretka Srbije – tvrdi Bakić i otvoreno preti „revolucionarnom pravdom“ svima koji su „kreirali i održavali ovaj zloćudni sistem“.

Bakić smatra da revolucionarnu pravdu zaslužuje Željko Mitrović, tvorac „ogromnog zla koje treba zatrti, jer Televizija Pink zaslužuje da nestane“.

Kad god Vučić čuje takve stavove, pretrne od straha. Koliko god bio poremećen, ipak je svestan da svaka žrtva njegovih prevara ima neki svoj spisak i silnu želju da kazni krivca. Ipak, karakter mu je jači od inteligencije, ne dozvoljava mu da se pribere i odustane od torture. Naprotiv, očigledno je rešen da vlast brani svim sredstvima, nezainteresovan za posledice koje će izazvati, i koje će biti vrlo neprijatne i po njega i po normalne ljude.

– Od braće Vučić i kriminalaca kojima su okruženi treba očekivati sve, oni su sada u fazi „biti ili ne biti“. Beogradski izbori, unapred pokradeni i namešteni, njihov su poslednji pokušaj da ostanu na slobodi. Od očajnika koji idu na sve ili ništa može se očekivati baš sve – tvrdi uticajni kolumnista Peđa B. Đurović.

Njegova procena svakodnevno se potvrđuje u praksi. Naprednjački batinaši nekažnjeno zlostavljaju građane, sukobljavaju se s aktivistima opozicionih stranaka, napadaju novinare i sve druge nepodobne pojedince. Vučićevim eskadronima komanduju kriminalci, ali i državni funkcioneri i direktori javnih preduzeća. Kao u svakom predizbornom uterivanju straha, akcije naprednjačkih odreda organizuje i predvodi Zoran Milojević Zelja, direktor kosovskog „Telekoma“, a nedavno se istakao i Milan Bojović, batajnički siledžija, koji se trenutno nalazi na funkciji savetnika za bezbednost u Jugoimport SDPR-u, državnoj firmi za trgovinu oružjem. Lomeći opozicione štandove i nasrćući na političke protivnike oni su pokazali na šta su spremni i šta sve može da se očekuje od njih, ako vrhovni vođa naredi da udare žešće.

U stvaranju takve atmosfere prednjači, naravno, Aleksandar Vučić. On to i ne krije. Pred nekoliko svedoka, prilikom jednog susreta s Nebojšom Stefanovićem, skrenuo mu je pažnju da popravi kondiciju.

– Zapustio si se, to nije dobro. Vidiš da nas čekaju teški dani, moraš da ideš u teretanu – rekao je Vučić ministru policije.

Inače, u „Spartakusu“, u koji ponekad svrati Stefanović, nekada je redovno vežbao Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi, vođa Partizanovih navijača i režimski narko-diler, koji je izrešetan baš ispred te teretane.

I Vučić je zapostavio fizičke aktivnosti. Malo zbog lenjosti, više zbog bolesti, koja uzima maha. Dekadentni način života uzima danak. Narod kojim vlada tavori u bedi, ali zato Hajle Vučić Selasije uživa. Zaboravio je na zavičajnu bosansku kuhinju, kao nikad niko iz Čipuljića krka samo vrhunske gurmanske specijalitete, koje mu priprema lični kuvar. Oblači najskuplje Tadžijeve modele, kakve nose Erdogan i Putin, odseda u ekskluzivnim hotelima, vozi se blindiranim „mercedesom GL500“, koji je dobio na poklon od svog arapskog drugara Muhameda bin Zajeda.

Vučić voli da prima poklone, ali i da daje. Federiki Mogerini, visokoj predstavnici Evropske unije, nedavno je poklonio sat vredan 30.000 evra. Prilikom posete Hrvatskoj, obećao je da će Srbija sa dva miliona evra pomoći izgradnju pruge Sisak – Karlovac. Mogerinijevu podmićuje kako bi dobio podršku za opstanak na vlasti, a Hrvate kako bi zaboravili da je upravo na toj trasi nekada crtao granice Velike Srbije. Ne škrtari kad ne daje svoje. Pare za te poklone obezbediće građani Srbije, koji će morati da plate kazne za šverc u autobusu, nepropisno parkiranje ili već neki sličan prekršaj.

Da bi izbegao plaćanje svojih grešaka, Vučić je primenio srednjovekovni način vladavine. Prvo je podjarmio vlastelu. Montirao je optužnicu i uhapsio Miroslava Miškovića. Na najkonkretniji način pokazao je svim ostalim tajkunima da se u njegovim rukama nalazi i nož i pogača. Posle toga nikome od njih nije palo na pamet da finansijski podrži opoziciju ili nezavisne medije. S druge strane, pomogao je mnogim kriminogenim bogatašima da reše probleme sa tužilaštvom i sudovima. Bahatom vladaru, dok na predizbornom mitingu tobož brani interese običnih proletera od alavih tajkuna, aplaudira Bogoljub Karić. Nema veze što je Karić preko „Mobtela“ opljačkao više od 60 miliona evra, optužnica je zastarela, sad može da nastavi da s Vučićem čerupa ono što je od Srbije ostalo.

U temelje svoje vlasti Vučić je ugradio samo laž. Šest godina je lagao mentore iz Vašingtona i Brisela da će brzo i lako rešiti kosovski problem i omogućiti potpunu državnost nove albanske republike. Građane Srbije je lagao da se privreda oporavlja, stiže bolji život, samo što nije. Više nema kud, prinuđen je da izvrši što je obećao, zahvaljujući čemu je dobio priliku da vlada. Kad to obavi, postaće nepotreban i štetan simbol ružne prošlost. Tada će na red doći svođenje računa, i spoljnih i unutrašnjih. Stranci su pomogli rušenje režima Slobodana Miloševića, a u oslobođenju od Vučića biće dovoljno samo da mu ukinu podršku. Građani Srbije, gladni hleba i pravde, sami će obaviti sav posao. Cenu, kojom će biti plaćena sloboda, odrediće Aleksandar Vučić. Ako bude pametan ili, što je realnije, ako bude prinuđen da bude pametan, dobrovoljno će s vlasti otići na optuženičku klupu. No, teško je očekivati takav rasplet ove bajke s elementima horora. Naprosto, nije moguće zadovoljiti suprotstavljene strane, nikad nije bio i Vučić sit i Srbija na broju.

knjige-oglas

 

SLAVIŠA PETKOVIĆ: Zaustavićemo Vučićev zulum na Kosovu

petković slaviša

Likvidacija Olivera Ivanovića uplašio je mnoge Srbe s Kosova i Metohije, ali i motivisao ih da pruže otpor nasilju koje sprovodi lokalna filijala Srpske napredne stranke. U taj posao uključio se Slaviša Petković, koji u intervjuu za „Tabloid“ tvrdi da će sprečiti Aleksandra Vučića da Kosmet prodaje kao da je njegova privatna imovina.

Kakva je situacija na Kosovu posle ubistva Olivera Ivanovića?

– Taj zločin je obeshrabrio Srbe, koji su i pre živeli pod konstantnim pritiscima i pretnjama od strane Srpske napredne stranke i njenih satelita iz tzv. Srpske liste. Od dolaska SNS-a na vlast, na severu Kosova i Metohije izvršeno je bezbroj napada na Srbe. Bacane su bombe na kuće, paljeni su automobili, prebijani su dekan i profesori mitrovičkog Univerziteta, prećeno je porodicama viđenijih Srba, koji nisu hteli da učestvuju u predavanju i prodavanju opština na severu KiM institucijama u Prištini. Nažalost, moralo je da se desi ubistvo Olivera Ivanovića da bi Srbi sa KiM rekli da je dosta, da više neće da trpe zulum Srpske napredne stranke.

I Ivanović je bio izložen pretnjama.

– Da, svi smo bili svedoci brutane hajke koju je SNS vodio protiv njega. Na severu Kosova i Metohije SNS je instalirao kriminalni sistem, koji ima za cilj da Srbe drži u stalnom strahu, s jasnom pretnjom šta može da im se desi ako neko samo pomisli da može da ugrozi vladavinu SNS-a. U našoj istoriji nijedna vlast nije nanela veću štetu Srbima na KiM od vlasti SNS-a. Vučićev potrčko Marko Đurić bio je najgrlatiji u optuživanju Olivera da je strani plaćenik, šiptarski igrač, da je glas za Olivera – glas za neprijatelje Srba i Srbije… Dan posle ubistva, Aleksandar Vučić je doneo odluku da Oliver bude sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Pa, zar se „izdajnici i strani plaćenici“ sahranjuju u Aleji velikana. Vučić mora da odgovori na pitanje da li su on i njegova bratija svesno lagali ili je Oliver zaista bio izdajnik, kao što su pričali. Vučić i SNS se ne libe da šire najmonstruoznije laži o neistomišljenicima i nije ih briga za posledice koje će izazvati. Ali, Bogu hvala, život se neće zaustaviti kada SNS padne s vlasti, moraće da odgovaraju za svo zlo koje su napravili Srbiji i srpskom narodu. Pravda je nekad spora, ali i dostižna.

vučić venac za ivanovića.wp

Šta očekujete, da li će se ikad otkriti nalogodavci i izvršioci atentata na Ivanovića?

– Kao čovek, moram i hoću da verujem da će brutalna likvidacija Olivera Ivanovića biti do kraja rešena. Prema izjavama nadležnih službi na Kosovu i Metohiji, može se zaključiti da se dosta odmaklo u istrazi i da prikupljeni dokazi daju nadu da će se doći do izvršilaca i nalogodavaca.

Da li postoji mogućnost da je ubistvo Ivanovića motivisano nečim drugim, osim namerom da se spreči njegovo političko delovanje?

– S obzirom da nijedna služba ne poseduje nijedan podatak da se Oliver bavio bilo kojom vrstom kriminala, ostaje jedino objašnjenje da je njegovo ubistvo politički motivisano.

Pošto ste se i Vi vratili u politiku, i to kao opozicija Srpskoj listi, da li ste zabrinuti za svoju bezbednost?

– Nisam napuštao politiku, samo sam u jednom momentu pomislio da više nema smisla… Međutim, posle likvidacije Olivera Ivanovića shvatio sam da moramo da se dobro politički organizujemo i da na izborima proteramo taj naprednjački polusvet iz tzv. Srpske liste sa Kosova i Metohije.

Naći ćete se na udaru.

– Mnogi se pitaju zašto je Vučić toliko brutalan prema Srbima sa KiM. Podsećam, Vučić i Tomislav Nikolić na vlast u Srbiji nisu dovedeni zbog prosperiteta države, nego obrnuto, da završe kosovsko pitanje tako što će Kosovu omogućiti punu i potpunu nezavisnost. Pripremu za to probaće da sprovedu izbacivanjem Kosova i Metohije iz preambule Ustava, u kojoj se Pokrajina definiše kao sastavni deo Srbije, i potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma, koji će Kosovu garantovati stolicu u UN-u. Vučić već dugo pokušava da javnost u Srbiji ubedi da je Kosovo i Metohija samo mit za koji se ne vredi boriti. Zamislite, posle jedanaest vekova srpske države, na njenom čelu se našao čovek koji za koren te iste države, koju brutalno siluje svaki dan, kaže da je mit ili tamo neka fikcija koju su Srbi izmislili. Hvala mu što nam je, posle 11 vekova, otvorio oči. Ni uz pomoć svih tih laži i obmana, pa ni uz brutalnu silu koju primenjuje, na KiM više neće moći da dobija glasove Srba. Znam da će me, posle ovog intervjua, častiti svim onim lažima i uvredama, kojima su častili i pokojnog Olivera, ali ih se ne plašim, ne interesuje me njihovo mišljenje o meni. Samo, niko ne treba da zaboravi da batina ima dva kraja.

I sami ste ranije ukazivali na nasilje koje pojedinci iz Srpske liste vrše nad Srbima. Kako može da se suzbije ta strahovlada?

– Više nećemo ćutati, niti ćemo trpeti teror koji je SNS sprovodila preko svojih satelita. Mnogo štete su naneli i sad je definitivno dosta. Obavestićemo međunarodnu zajednicu o svemu što se dešava i od tog momenta njene institucije snosiće svu odgovornosti za buduće događaje. Ubuduće će se jasno videti politički otpor Srba sa KiM režimu i strahovladi SNS-a.

U beogradskim medijima, kao gospodari severnog Kosova pominju se Zvonko Veselinović, Milan Radojčić i Zoran Milojević Zelja. Da li je taj utisak tačan?

– Što se tiče Zvonka Veslinovića, koliko znam, on sa Kosmetom više nema ništa, živi negde u Srbiji. Što se tiče druge dvojice, apsolutno je tačno. Na bezbroj skupova smo ih videli pored Vučića. Ko su oni najbolje odgovore može da pruži policija iz Novog Pazara i Raške, pošto su im bili česti gosti. I MUP Srbije raspolaže pozamašnim dosijeima pomenutog dvojca. Pazite, Milan Radojčić rukovodi Srpskom listom, a Zoran Milojević Zelja je direktor „Telekoma“ Kosova. To vam je slika režima Aleksandra Vučića i njegovih kadrova, koji u crno zavijaju sever Kosova. Koliko znam i čujem, posle ubistva Olivera Ivanovića, kosovska policija i Euleks rešili su da se na severu obračunaju s kriminalom. Pitanje je dana kada će svi takvi završiti tamo gde im je mesto, odnosno u zatvoru. Osim ako im Vučić, što može da se očekuje, ne pruži utočište u centralnoj Srbiji.

Koliko štete oni, a i politički lideri Srpske liste, nanose Srbima na Kosmetu?

– Nema političkih lidera, ima samo poslušnika i izvršilaca, koji rade po Vučićevom diktatu. To je polusvet, koji ne shvata da političke odluke vuku za sobom i političku, pa i krivičnu odgovornost. Ako neko misli da ima prava da nekome preti isterivanjem s posla ili da to zaista ostvari, samo zato što neće da glasa za izdajničku opciju SNS-a, a da za to neće odgovarati, onda je on politički nepismen ili lud. Dosta smo mi, Srbi s Kosmeta, trpeli da nad nam iz Beograda vrše eksperimente. Više nećemo, neka svi budu uvereni u to. Znam da će sada polusvet iz SNS-a reći kako im pretim, ali to nije tačno. Ne pretim, samo kažem da će odsad dobijati adekvatne odgovore za ovo što rade na štetu Srba sa Kosova i Metohije.

Tvrdili ste da Srpska lista nema autoritet. Zar nije Aleksandar Vučić autoritet iz koga SL crpe snagu i uticaj?

– Aleksandar Vučić je već sebe kandidovao za najvećeg izdajnika u srpskoj istoriji, to svojim delima pokazuje i dokazuje svaki dan. Tako da i njegov autoritet u Srpskoj listi ima kraj. A, politički kraj SNS-a i njegove prikolice Srpske liste je veoma blizu, koliko na sledećim izborima na Kosovu i Metohiji, koji će, po svoj prilici, biti održani u ovoj godini.

U takvim okolnostima, kad je Srpska lista dominantna, čemu se Vi nadate? Kako ćete ohrabriti građane da Vas podrže?

– Srbima na Kosovu i Metohiji već je sve jasno u vezi Vučićeve politike i apsolutna većina nema nameru da poklekne pod pretnjama. Srbi ne moraju da podrže mene, neka podrže sebe i svoju budućnost na KiM. U tom smeru vodiću, sa svojim saradnicima, sledeće političke aktivnosti već od početka marta.

Kakav program ćete ponuditi glasačima? Osim ekonomskih pitanja, da li ćete se odrediti i prema suštinskoj dilemi – da li bi Srbi s Kosova trebalo da se okrenu Prištini?

– Program ima dve suštinske tačke, opstanak Srba i povratak Srba na KiM. Obe tačke zavise od ekonomije. Srbi su okrenuti Prištini samo onoliko koliko je neophodno. Na primer, apsurdna je situacija sa dokumentima. Vlada Srbije Srbima sa Kosmeta izdaje pasoše za koje im je potrebna viza za putovanje u Evropsku uniju. Pa, zar postoji veći i očigledniji primer diskriminacije i kršenja osnovnih prava matične drđave prema svojim građanima? Taj postupak se pravda objašnjenjem da Albanci s Kosova uzimaju dokumenta u Srbiji i tako putuju u EU. Ako je tako, odlično. To znači da priznaju Srbiju kao svoju državu. Samim tim, priča o statusu Kosova je završena. I, sada se, navodno zbog Albanaca, Srbima uskraćuje bezvizni pasoš. Toliko o brizi SNS-a i Vlade Srbije o svojim građanima sa Kosova i Metohije.

Predsednik Srbije pokrenuo je „unutrašnji dijalog“, koji bi trebalo da ponudi predlog za definisanje statusa Kosova i Metohije u budućem Ustavu. Pretpostavljam da Vi niste pozvani, ali, da jeste, šta biste predložili?

– I da sam pozvan, a nisam, iako se politikom na KiM bavim već 16 godina, ne bih se odazvao jer neću da dajem legitimitet čoveku koji se sprema da preda Kosovo i Metohiju. Nejasno je čemu žurba da se sad i odmah reši status KiM. Kome je interes da preko noći, kao što su ukinute sve srpske institucije na KiM, reši status? Srbima nikako, osim ako rešenje nije ostanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Sva ostala rešenja predstavljaju gubitak KiM. Ako znamo da ovog momenta ne možemo da kroz dijalog sa Zapadom zadržimo Kosovo, zašto ga vodimo i potenciramo da se brzo završi. Kiparski problem traje od 1974, pa niko do danas nije odredio kad mora da se reši. Predlažu model dve Nemačke. Nemačka je podeljena dogovorom sila pobednika u Drugom svetskom ratu, a Kosovo je uz pomoć zapadnih sila izvršilo nasilnu i jednostranu secesiju. Znači, ne može model Nemačke. Može Vučić da deli i da poklanja svoju imovinu Albancima, Arapima i kome još, ali srpsku zemlju na Kosovu i Metohiji neće, sigurno mu to Srbi neće dozvoliti, budite uvereni u to.

Pre pet godina podržali ste potpisivanje Briselskog sporazuma. S obzirom kako je implementiran, izgleda da su Srbi loše prošli?

– Nisam podržao potpisivanje, nego početak pregovora. To je bilo u vreme kada su Vučić i Nikolić prevarili celu naciju pričom da će voditi računa o Srbima i srpskoj državi, nisu rekli da će Srbiju prodati Arapima, a Kosovo i Metohiju Albancima. Sve što je moglo da se izgubi, odnosno preda u Briselu, sve je predato. I ono malo srpske države, koja je bila na severu KiM, i to je Vučić, uz pomoć srpske žandarmerije i iz saglasnost Albanaca, ukinuo i predao u ruke Prištini. Sa ličnom kartom i vozačkom dozvolom Republike Kosovo bez smetnje ulazite u centralnu Srbiju, ali sa dokumentima koje izdaju policijske uprave sa Kosova i Metohije, izmeštene na teritoriju centralne Srbije, sa njima ne možete da uđete na teritoriju KiM. Sve to piše u sporazumu koji je Vučić prihvatio. U principu, sve što je Vučić dogovorio i potpisao u Briselu zaokružuje nezavisnu državu Kosovo. E, to smo dobili na poklon od velikog vođe Aleksandra Vučića i njegovih trabanata.

Kad ste, pre 13 godina, ušli u vladu Ramuša Haradinaja, između ostalih i Vučić Vas je etiketirao kao izdajnika. Danas je njegova filijala na Kosovu u koaliciji sa Haradinajem, ali Vas njegovi mediji opet nazivaju izdajnikom srpskih interesa. Kako to objašnjavate?

– Vučić je kroz moj primer pokazao da je doktor za manipulacije. Ja sam bio u vladi koja je u svom naslovu glasila – samoupravna institucija pod upravom UN. Kako da normalan čovek komentariše notornog lažova i manipulatora, koji se igra državom i koji smatra da je država njegova privatna prćija.

Šta očekujete od Specijalnog suda za ratne zločine pripadnika OVK? Da li će taj sud imati snage da procesuira Tačija, Haradinaja i druge bivše komandante OVK-a, koji danas vrše vlast na Kosovu?

– Ako je Zapad rešen da procesuira sve one koji su počinili zločine, pravda će biti zadovoljena. Zasad, ostaje nam da sačekamo početak rada suda, da vidimo ko će sve biti optužen.

knjige-oglas

 

Đilas i Vučić, blizanci iz epruvete Mikija Rakića

Djilas-Vucic1123

Čim je najavio povratak u politiku, mnogi opozicionari su Dragan Đilasa proglasili za Vučićevog trojanskog konja. Ocena je gruba i netačna. S obzirom da je Đilas za sve vreme naprednjačke vlasti bio na usluzi gospodaru Aleksandru Vučiću, pre bi moglo da se kaže da ima ulogu teglećeg konja.

Đilas je Vučiću ispunio sve snove. U američkoj ambasadi je garantovao za upotrebnu vrednost i političku podobnost tadašnjeg radikalskog generalnog sekretara. Istu garanciju dao je tajkunima koji su finansirali puč u SRS-u i osnivanje Srpske napredne stranke. Medijski je pripremio Vučićevu transformaciju iz velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika. Ušao je u poslovno partnerstvu u Vučićevim dnevnim novinama „Pravda“. Presudno je uticao na dolazak SNS-a na vlast. Najurio je Borisa Tadića i pocepao Demokratsku stranku, spuštajući je na ivicu cenzusa. Ostao je bez svih unosnih marketinških poslova, a morao je da plati i oprost grehova. Usput, boravak na slobodi obezbeđivao je hvaleći Vučićevu državničku genijalnost. Da se opozicija ne bi konsolidovala i stvorila uslove za pobedu na beogradskim izborima Vučić je vratio Đilasa u igru i rešio sve dileme – ko god pobedi, vlast će ostati u rukama aktuelnog diktatora.

Putevi Vučića i Đilasa prvi put su se spojili 2005. godine u „Deltinu“, u kancelariji Milke Forcan. U to vreme, Čedomir Jovanović je tvrdio da „Zoran Đinđić nije dozvoljavao Đilasu ni da se uhvati za kvaku na vratima Demokratske stranke“. Đilas mu je tolerantno poručio da će mu nalupati šamare kad ga vidi. Gorljivi Vučić odmah je to iskoristio da javno kompromituje Đilasa. Da bi se zaustavilo medijsko prepucavanje, gazda Miroslav Mišković je organizovao sastanak u „Deltinu“.

Isto veče, u svom stanu, dok je u košarkaškom dresu šetao ispred nekoliko saradnika i novinara, među kojima je bio i autor ovog teksta, Vučić je vrlo koloritno opisao susret sa Đilasom i svoje, po svemu negativne, utiske.

Đilas je klasični primer srpske bogate budale. Zato što ima para misli da je najpametniji čovek na svetu. Pa, majstore, svi znamo kako si se obogatio! Znamo ko ti je i kako u Slobino vreme dao da se ugradiš u marketing RTS-a. Možda smo svi mi glupi i ludi, ne znam kakvi, ali neki od nas znaju da nisi ništa proizveo, nego ti je Miloševićeva vlast omogućila da zadržiš deo para koje je puštala preko tvojih marketinških agencija. To nije nikakva mudrost. Nisi bio pametan, nego podoban! – vikao je Vučić na odsutnog Đilasa. – Sad, kad je postao pravi tajkun, hoće još. Malo mu je, nije zadovoljan svim milionima koje je uzeo na štetu RTS-a, odnosno budžeta Srbije. Sad hoće da se bavi politikom. Juče je ušao u Demokratsku stranku, i to preko svog starog drugara Borisa, osnovao nezakonitu instituciju, tu svoju Narodnu kancelariju, preko koje opet pravi neke trange-frange kombinacije, i već misli da mu niko na političkoj sceni nije ni do kolena…

– Čime te toliko iznervirao? – pitao sam.

– Zamisli, Đilas mi je direktno u oči rekao da mu je cilj da za deset godina bude premijer Srbije. Zamisli! Kakav je Đilasov politički pedigre? Ne postoji! U stranku je ušao tek kad je došla na vlast, pa mi sad pametuje kako je Srbiji dosta starih, potrošenih političara. Da, pare su značajne, s parama čovek može mnogo toga da napravi. Ali, majstore, to nije dovoljno. Ne možeš da izađeš pred birače i da kažeš: „Ja sam najbogatiji, najviše sam novca uzeo iz budžeta, direktno od vas, glasajte za mene“.

– Da li si mu objasnio da si ti sledeći premijer?

– Ne, nisam mu to objasnio! Pitao sam ga kako se osniva jedan opštinski odbor, kako se pravi izborna lista, kako se biraju članovi izborne komisije, kako funkcioniše poslanička grupa, po kakvoj proceduri se podnose amandmani. To sam ga pitao. Nije mi odgovorio. Misli, kupiće ljude koji će to da obave umesto njega. E, baš bih voleo da ga vidim kako u onom skupom odelu i cipelama koje koštaju više nego nečija prosečna godišnja plata, da takav ode u neko selo, pa da u blatu pijanim budalama odgovara na provokacije, da ih nagovori da se uključe u rad mesnog odbora i da na izborima glasaju za njega. Da, lepo je ići od jedne do druge televizije, a na svakoj te dočekuju kao gazdu, jer im uplaćuješ velike pare, i to tuđe, pa te voditelji vole. Da, ali to nije politika. Za ovih deset godina obišao sam sva mesta u Srbiji, sva! Nema sela u koje nisam ušao. Negde su me dočekivali kao člana familije, negde su me najstrašnije vređali. Narod je takav, ali šta da se radi, moram svakome da se smeškam, i kad me hvale i kad me pljuju. A ako me pitaš da li imam veće šanse od Đilasa da postanem premijer, reći ću ti: „Da, imam“. Ne mogu vešto kao on da pravim kombinacije s tajkunima i medijima, ali čini mi se da imam malo bolji rejting nego on.

Za kombinacije nisu bili zaduženi ni Vučić, ni Đilas, nego Miodrag Miki Rakić, glavni kreator zla koje je zadesilo Srbiju. Rakić je preuzeo na sebe da realizuje američki plan za preuređenje „postkosovske Srbije“. Značajan deo tog plana odnosio se na formiranje dvopartijske političke scene. Demokratski blok, odnosno Demokratsku stranku, trebalo je da predvodi Đilas, a patriotske birače, usmerene na Srpsku naprednu stranku, Vučić. Po toj ideji, njih dvojica bi se doživotno smenjivali na vlasti, delili moć i pare, a u medijskom ringu bi, kao kečeri, glumili da su protivnici.

rakić miki wp

U početku, Đilas je imao ogromnu prednost, političku, finansijsku i medijsku. Da bi smanjio razliku, Vučić je u martu 2007. osnovao „Pravdu“. Stanko Subotić Cane pomogao mu je preko svoje distributerske kuće „Futura“, a Đilas s parama. Ne svojim. Preko „Dajrekt medije“ omogućio je „Pravdi“ marketinške poslove s brojnim firmama i biznismenima, koji se bez Đilasove preporuke nikada ne bi upustili u saradnju s Vučićem. Zahvaljujući „Telekomu“, a onda i Gradu Beogradu, na račun „Pravde“ stizale se ogromne pare. Đilasa ništa nije koštalo, a Vučiću lepo.

Sticajem okolnosti, prihvatio sam Vučićevu ponudu da radim kao glavni urednik „Pravde“. Iako je veći deo javnosti pretpostavljao da su to novine SRS-a, istina je bila bitno drugačija. Kad bi se provukao neki tekst negativan po Vučića, radikale i kasnije naprednjake, nikom ništa. Mnogo pažljivije sam se bavio kritikom Đilasa i DS-a. Kao dobar autocenzor, nisam želeo da remetim njihov odnos, niti da kvarim poslovanje s „Dajrekt medijom“. Međutim, smisao svakog medija jeste upravo u tome da bude korektiv vlasti. S uverenjem da su, ipak, čitaoci najozbiljniji poslovni partneri novina koje uređujem, objavljivao sam i tekstove čija sadržina nije uvek odgovarala interesima Vučića i Đilasa.

Naravno, neuoporedivo osetljiviji bio je Vučić. Iako se prvo složio s mojim predlogom da odnos „Pravde“ prema Đilasu i DS-u zadržimo na nivou konstruktivne kritike i spremnošću da krajnje korektno prenosimo i njihove stavove, uskoro se to pretvorilo u komičnu cenzuru svega i svačega.

– Moram da te zamolim, nemoj više da pominješ „pomadu na bazi jojobe“ u tekstovima o Tadiću. Žuti su poludeli od toga, ne mogu da verujem koliko im smeta. Ludaci! – zahtevao je Vučić kao da ne shvata koliko je smešan.

Posle „jojobe“, iz „Pravde“ su nestali i termini koji su imali isključivo internu upotrebnu vrednost, poput „mede na santi leda“. (Pun romantike, kad se zaljubio u Ivu Prelević, Đilas je na grudima tetovirao medveda na ledu, što je Vučić iskoristio da mu se sprda, dok mu nije zabranjeno.) Ništa značajno, može i bez tih pošalica. Može i bez fotografija posečenih zdravih platana u Bulevaru kralja Aleksandra, izveštaja o spornom poslovanju „Kolubare“, haosa u GSB-u, preskupog popločavanja ulica, nameštanja poslova kumovima i prijateljima, nenamenskog trošenja gradskog budžeta.

Zbog serije besmislenih Vučićevih zahteva, za koje sam bio uveren da su izraz njegove podaničke svesti a ne tuđih ultimatuma, prilikom novogodišnjeg intervjua 2008, u kabinetu gradonačelnika, pitao sam Đilasa:

– Priznaj da namerno nerviraš Vučića sa primedbama na rad „Pravde“. Siguran sam da sedneš u neki kafić, pa u društvu smišljaš kako da ga šikaniraš. Onda ga nazoveš i kažeš: „Ju, kakav je ono tekst protiv mene, mnogo sam ljut“…

– Ma, ne… Dobar je Aleksandar, samo je ponekad previše revnosan – rekao je Đilas.

Bio je u pravu, Vučić je revnosno izvršavao sve njegove naloge. Ipak, stideo se da prizna kako mu naređenja izdaje Đilas, pa je objašnjavao da ona stižu s Andrićevog venca, odnosno direktno od predsednika države, a to se ne odbija.

Pored suludih, Vučić je imao i ozbiljnih intervencija. Lik i delo svog prijatelja iz DS-a štitio je čak i od Tomislava Nikolića.

– Nadam se da nisi pustio Tominu izjavu o Đilasu? – zvao me panično posle nekog Nikolićevog govora u Skupštini.

– Misliš na onu o „suvom kriminalcu“?

– Da. Jesi li izbacio to?

– Naravno. Zar Toma da opanjkava našeg poslovnog partnera?

– Samo se ti sprdaj, ali nisi daleko od istine. Kad im treba prostor u novinama, sto mojih prijatelja zove i traži usluge. I Toma zna da mi pametuje kakva je „Pravda“ i šta treba da objavljuje. E, kad bi trebalo da pomognu s nekom reklamom, nigde nema nikoga. Znaš kako bi Toma reagovao kad bih mu rekao da smo zbog njegovog lupetanja ostali bez Đilasovih reklama? Nasmejao bi se i odmahnuo rukom, baš ga briga. Vidiš, mene je briga. Mi moramo da obezbedimo pare za štampu, plate i ostale izdatke. Bez toga ne bismo mogli da pravimo novine u kojima ćemo objavljivati Tomine mnogo pametne uvrede. Obrati pažnju, ne smemo da ugrozimo saradnju s korektnim i značajnim partnerima.

Razumeo sam ga, nije mu bilo lako. Đilas se nalazio na udaru radikala, a kad već nije mogao u Skupštini, Vučić ga je štitio u „Pravdi“.

– Da li ti je u redakciju dolazila Jadranka Joksimović? – siktao je od besa.

– Ne. Šta će mi?

– Sad je rekla da ide u „Pravdu“. Hoće da ti dovede nekog Ivana Ninića, da ti ga preporuči za saradnika. Saslušaj ih, ali ni u ludilu nemoj da mu objavljuješ tekstove.

– Nemam pojma ko je to.

– Neki kreten, piše za „Veliku Srbiju“. Kad ti donese tekst, biće ti jasno. To namerno rade protiv mene. Ne znam kako, ali odbij saradnju.

Ivan Ninić se nikada nije pojavio u „Pravdi“, ali „Velika Srbija“ je objavila njegov ogroman tekst, i to odličan, o brojnim Đilasovim malverzacijama. Eto šta je onoliko razbesnelo časnog Aleksandra Vučića.

Pred kraj mog staža u „Pravdi“, uglavnom nehotice i ja sam uspevao da ga opasno iznerviram. U nedostatku boljih tema, preko cele naslovne strane objavio sam fotografiju policijske akcije kojom je iz centra Beograda, na zahtev gradskih vlasti, uklonjen „Loki“, privatni objekat, koji je godinama važio za kultno mesto. Snimak vrhunski. Tri policajca oborila čoveka u sneg, zavrnuli mu ruke na leđa, a jedan uniformisani skot, dok mu je lomio vrat, gleda pravo u objektiv, lica izobličenog od mržnje.

– Nije nam trebala ova naslovna strana. Skupo će nas koštati. Sad me zvao, znaš ko, i rekao da zaboravim na avans za reklame – uzdisao je Vučić, sav skrušen. – Mogao si to da objaviš negde unutra, gde baš na naslovnoj…

Iz Grada Beograda reklame su ipak nastavile da stižu. I nova naređenja. Jedno od Vučiću najbolnijih odnosilo se na feljton iz knjige Milorada Ulemeka Legije.

Nikada nisam pročitao nijednu Legijinu knjigu, pa ni tu, kojoj se ne sećam naslova. Roman o ratnim dešavanjima jedinice koja stiže na Kosovo. Na prvih dvadesetak strana, koliko sam video pripremajući feljton, autor vrlo uverljivo, s mnogo topografskih i tehničkih detalja, opisuje situaciju u kojoj se našla grupa boraca koju je vodio glavni junak. Rukopis ravan, dosadan, bez umetničkih pretenzija. Prva tri dela feljtona pustio sam hronološki, copy-paste. Nameravao sam da ga razvlačim dve nedelje, ali nije moglo, Vučiću je neko to zabranio.

– Molim te da ovo što ću ti reći shvatiš krajnje ozbiljno. Znaš, s najvišeg mesta, s Andrićevog venca, zahtevali su da ne objavljujemo Legijin feljton… Da je Legija pisao nešto o politici, o Đinđiću ili ne znam o kome drugom, mogao bih i da ih razumem. Ovo, ne. Što im smeta priča o ratu na Kosovu? S pažnjom sam pročitao sva tri dela feljtona. Ne samo što nema ništa sporno, već je i vrlo interesantno napisano. Opisuje baš ona mesta gde su se vodile žestoke borbe sa šiptarskim teroristima. Bio sam u tom kraju, tačno se sećam linija na kojima su bili sukobi. Moraš da mi nabaviš tu knjigu, pročitaću je sa zadovoljstvom. Preterali su. Znaju da im se može, pa ucenjuju. Neka, samo neka oni rade što misle da je najbolje za njih. Mi ćemo sve podneti. Mogu da traže što god im padne na pamet, ispunićemo. I to s osmehom. Ali, zaklinjem se da ću im se osvetiti. Platiće mi za svako poniženje. Đilas misli da me može vrteti oko malog prsta. Možda i može, trenutno. Ja ti kažem da će zažaliti zbog toga. Uništiću ga! Neće ni znati šta ga je snašlo. Kad počne da pada, neću imati milosti. Ne znam da li će se to desiti sutra, za godinu dana ili za sto godina. Čekaću ga koliko bude bilo potrebno, a onda… Neće mu biti dobro, garantujem ti!

Vreme je pokazalo, Vučić, za divno čudo, nije lagao. Kao i Đilas, ni ja u tom trenutku nisam razmišljao o pretećoj budućnosti koja je Vučiću donela priliku za osvetu. Tada, krajem 2009, već sam bio na izlaznim vratima iz „Pravde“. Iz te nevolje definitivno sam se izvukao u junu sledeće godine, kad me Vučić obavestio da je Nikola Petrović, zvanični suvlasnik izdavačkog preduzeća „Pravda Press“, prodao novine Đilasu. Vučić je tvrdio da ga je kum Nikola izdao („mogao je bilo kome drugom da proda novine, samo ne najvećem neprijatelju, Đilasu“) kako bi se lakše uvukao u društvo Đilasovog partnera Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Možda u tome ima i delić istine, pošto je poznato da su Kovač i Petrović sarađivali oko izgradnje mini-hidroelektrana, a Kovač i Đilas sa „Bus plusom“. Takođe, Vučić je govorio da se Đilas dogovorio sa Miškovićem da otplati dug od 600.000 evra, koji je „Pravda“ imala prema štamparijama „Borba“ i „Politika“.

Čim je obezbedio dolazak na vlast, Vučić je ugasio „Pravdu“, a malo kasnije i Đilasa. Naplatio mu je svako poniženje i oteo mu sve što je mogao. Svi krupni komitenti napustili su „Dajrekt mediju“ i prešli u Vučićeve marketinške agencije, koje i danas vodi njegov bivši šofer Goran Veselinović, zvani Baba. U tom paketu stigla je i Jasmina Stojanov, legendarna Džesi, koju je Vučić godinama optuživao da je Đilasov medijski kerber i glavni urednik svih „žutih“ novina i televizija. Sad Džesi hvali svoju novu najbolju prijateljicu Nevenu Veselinović, Babinu suprugu, i znanje stečeno pod Đilasovim okriljem koristi za agitaciju u slavu gospodara Vučića.

– Od Đilasa sam uzeo 50 miliona evra. U kešu. Trebalo je da tražim više – pričao je Vučić početkom 2013, posle brutalne medijske kampanje koju je vodio protiv svog dojučerašnjeg pandana.

Đilas nije odgovarao ni za jednu optužbu za korupciju. Umesto u pritvoru, Vučiću je bio korisniji na slobodi. Ne zna se da li je i koliko evra isplatio vladaru za indulgenciju, ali zna se da je kamatu otplaćivao javnim hvalospevima.

– Više puta sam rekao i ponoviću još jednom, neću da kritikujem ono što je dobro. Neću da kritikujem Aleksandra Vučića, jer verujem da on ima iskrenu nameru da se bori protiv korupcije – pričao je Đilas.

Usput, hvalio je i Vučićeve megalomanske političko-poslovne prevare, kao što su „Beograd na vodi“ i metro:

– Sa Vučićem sam postigao konsenzus o značaju projekta „Beograd na vodi“, koji bi uz metro mogao da promeni sliku Beograda. Kao što smo postigli konsenzus po pitanju Kosova, Briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i na nekim drugim temama. Verujem da uz saradnju republičke Vlade i gradskih vlasti na projektu metroa i „Beograda na vodi“ možemo da uradimo ono što je zaista dobro za sve Beograđane.

Saradnja se nije prekidala ni posle Đilasove smene s mesta gradonačelnika Beograda, ni nakon odlaska iz SNS-a. Na Vučićev nagovor, Đilas je otkupio dugove Demokratske stranke, nastale u izbornim kampanjama na republičkim i gradskim izborima koje je on vodio, i tako postao njen suštinski vlasnik. Na poslednjim beogradskim izborima Đilas je poražen, ali zadržao je odborničko mesto. Nijednom nije došao na sednice gradske Skupštine, ali uredno je primao platu, za njega smešnih 16.000 dinara. Valjda nije imao šta da prigovori radu Siniše Malog i Gorana Vesića.

Ipak, treba ga razumeti, bio je zauzet sastancima sa Vučićem. Suzana Vasiljević, Vučićev savetnik za medije, žalila se kako ne može da dođe do svog šefa, stalno je sa Đilasom. U to se uverio i Željko Mitrović, vlasnik Pinka.

– I danas, dragi Điki, ti i dalje Srbiju gledaš u retrovizoru prošlosti i ne pada ti napamet da Srbija više nije brlog i ćumez iz tvog vremena, prepun marketinške korupcije čiji si ti apsolutni gospodar bio skoro pune dve decenije, ali i skrivenih tajnih i crnih dilova, čiji si ti tvorac i rodonačelnik, a po čemu će te sigurno pamtiti generacije nekih novih i pristojnih ljudi. To što sam te poslednji put slušao uživo u Bokeljki na Vučićevom kanabetu, pre tačno tri godine, gde jeftino nudiš sebe i svoje usluge meni ločno je bilo mučno, ali razumem da čovekov instinkt za preživljavanje ponekad nadvlada samopoštovanje i minimum digniteta – naveo je Mitrović u jednom od otvorenih pisama Đilasu.

Do istog zaključka došli su i mnogi opozicioni lideri, čak i oni koji danas javno podržavaju Đilasovu novu kandidaturu za gradonačelnika. Prošle godine, posle konvencije u Novom Sadu, predsednički kandidat Saša Janković je saradnicima, kako tvrdi Kristina Kovač, rekao da je Đilas „glavni čovek SNS-a za organizovanje krađe na izborima“. Iako Janković sad tvrdi da to nije izgovorio i da ima potpuno poverenje u Đilasa, neće biti iznenađenje ako se posle 4. marta seti da je bio u pravu kad ga je optuživao za saradnju s Vučićem.

Saša Radulović, predsednik pokreta „Dosta je bilo“, odlučno tvrdi da nije moguća saradnja sa Đilasom.

– Uzrok svih problema u Srbiji je partokratija. Partokratija i bratija su nam pojele državu, otele društvo, uništile institucije. SNS radi isto što su radili pre njih. Samo „bolje“. Bolje za njih, gore za građane. Saradnja s partokratijom koja je bila na vlasti, sad se preobukla, pa bi ponovo, jer je SNS gori od njih, za DJB nije opcija. Đilas nije nužnost – tvrdi Radulović.

Đilasa ne podržava ni akademik Dušan Teodorović, bivši radnik Radulovića i Jankovića. On kaže da neće glasati za Đilasa, između ostalog, i zato što je, kao još uvek aktuelni odbornik Skupštine Beograda, ćutao poslednje četiri godine.

Nezainteresovan za tu kritiku, Đilas vodi kampanju koja će se završiti Vučićevim uspehom. Ako uspe Vučićev plan, Đilas će osvojiti manje od 20 odsto glasova, pa ni uz podršku ostalih pravih i lažnih opozicionara neće uspeti da se vrati u fotelju gradonačelnika. Pored toga, svaki glas za Đilasa biće glas manje za Demokratsku stranku, koja bi lako mogla da klizne ispod cenzusa i neslavno nestane s političke scene. Ako se desi neko čudo, pa Đilasova lista osvoji dovoljno da, uz Aleksandra Šapića i nekog trećeg koalicionog partnera, formira novu beogradsku vlast, Vučiću opet dobro. Uz štap i šargarepu, od Đilasa će napraviti novog Boška Ničića. Uostalom, Đilas je u čvršćem obligacionom odnosu s Vučićem nego Siniša Mali. Kad je hteo da smeni Malog, nije uspeo. Morao je da podvije rep, da ne rizikuje da isplivaju detalji o pozadini rušenja Savamale, izgradnji famozne muzičke fontane, rekonstrukciji ulica i drugim sumnjivim poslovima. Sa Đilasom sve ide mnogo lakše, gde Vučić okom, on skokom.

Kako i ne bi, kad Vučić u fioci čuva optužnice koje u svakom trenutku mogu da budu procesuirane. Istovremeno, tu je i šargarepa, odnosno šansa da se Đilas, bez obzira na izborni rezultat, nametne kao novi lider opozicije. Janković to nije uspeo, Jeremić je posrnuo na prvom koraku, Šutanovac ne može da dobaci i eto prilike da se Đilas vrati na velika vrata i oživi Rakićevu ideju o dvopartijskom sistemu. To bi bilo dobro i za njega i za njegovog gazdu Vučića, a katastrofalno za Srbiju. No, njima Srbija nije ni bitna, oni je drže zatočenu u prošlosti čiji su glavni simboli upravo njih dvojica, Vučić i Đilas.

knjige-oglas