Скочи на садржај

Ovako je Dačić izdao Vučića u „Dorijan Greju“

Sve diktatore, pokazala je istorija, obarali su ljudi iz njihovog okruženja. Srpski diktator Aleksandar Vučić o istoriji ne zna ništa, ali ima instinkt uličnog džeparoša, koji mu pomaže da prepozna opasnost. Zato Vučić strepi od ortaka iz svog karela.

Polako i strpljivo plete mrežu oko kuma Nebojše Stefanovića, ali još nije našao hrabrosti da se upusti u konačni obračun. Drugog kuma, Slavišu Kokezu, uspeo je samo da medijskom hajkom kompromituje i smeni s mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na jače i opasnije igrače ne sme da udari. Naročito ne na Ivicu Dačića. Na njega ne sme jer dobro pamti događaje od 4. jula 2008. godine u restoranu “Dorijan Grej”.

Pred majske izbore te godine, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikitović, konsiljere Vojislava Koštunice, dogovorili su se da SRS i DSS formiraju koaliciju i preuzmu vlast. Po tom planu, u slučaju potrebe, ako ne budu osvojili dovoljno mandata u Skupštini, u koaliciju će primiti i SPS. Ivica Dačić je na to pristao, nadajući se da će biti jezičak na vagi. Nada mu se ispunila. Radikali i Koštuničini amiši nisu mogli sami da formiraju vladu, pa su se dogovorili sa Dačićem. Kao predigra za republički nivo, SRS, DSS i SPS svečano, u restoranu “Kalemegdanska terasa”, potpisali su sporazum o formiranju koalicije u Beogradu, po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik.

Naravno, Boris Tadić nije sedeo skrštenih ruku. Pokušao je da vrbuje Dačića. Škrt, pokušavao je na loš način. Ponudio mu je samo mesto potpredsednika vlade, zaduženog za odnose s Rusijom. Potcenjen, Dačić je demonstrativno prekinuo pregovore i sklonio se na bezbednu udaljenost, u Beč, kod Ivice Tončeva, da se bavi odnosima s ruskim i ostalim tinejdžerkama.

U cajtnotu, pošto niko iz vrha DS-a nije mogao da dođe do Dačića, jedan savetnik Tadića organizovao je sastanak u “Dorijan Greju” s Predragom Rankovićem, zvanim Peconi. U početku pregovora, Peconi je odbijao svaku pomisao da posreduje, tvrdio je da podržava Dačića i SPS, ali ne se bavi politikom, zanima ga samo biznis. “To je odlično, ali sad razmisli kako će ti izgledati biznis kad mi raspišemo nove izbore, na kojima ćemo da pobedimo, pa onda formiramo vladu bez tvog Dačića. Moraćemo da preispitamo privatizacije u kojima si kupovao firme, kako si dobijao kredite, poreklo imovine, ko zna šta će sve da se otvori”, rekao mu je Tadićev izaslanik. Gospodinu Rankoviću je trebalo oko šest sekundi da uključi telefon i pozove Dačića, pa da mu objasni kako bi bilo jako pametno da se hitno vrati i pregovara s dobrim momcima iz DS-a, oni su budućnost Srbije.

Peconijev predlog podržali su Vlada Zagrađanin, Aleksandar Antić i još neki Dačićevi drugovi od poverenja. I, eto Dačića u “Dorijan Greju”. Lukav, s osmehom Del Boja, odmah je odbio i da razgovara o mizernoj ponudi za potpredsedničko mesto. Kad je čuo da mu se nudi fotelja ministra policije, pokušao je da odglumi nezadovoljstvo: “Nema šanse, neću da me zovu Ivica Pendrek, kao što su mi tatu zvali Desko Pendrek”. “E, ako ne shvataš koliko je značajno mesto ministra policije, onda nam i ne trebaš”, rekao je žuti pregovarač. Naravno, Dačić je shvatio. Pristao je da otkači tužnog Vučića i uđe u koaliciju s Tadićem. (U tom kadrovskom pretumbavanju nastradala je sujeta Dragana Šutanovca, koji se već uživeo u ulogu ministra policije. No, Šutanovac nije bitan za ovu temu, a i za sve ostalo.) Tri dana posle tajne večere u “Dorijan Greju”, formirana je žuto-crvena koalicija, a Vučiću je ostalo samo da u medijima, a naročito u svojoj Pravdi, kuka što ga je izneverio nesuđeni politički mladoženja.

Epizodu iz “Dorijana Greja” ne pamte samo Vučić i Dačić, nego i međunarodni majstori političkog inženjeringa. Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, nedavno je iz Moskve prezentovao ruski plan za rešenje srpske političke krize. Plan ima više smernica, ali suština se svodi na to da opozicija izvrši vaninstitucionalni pritisak i prinudi Vučića da podnese ostavku. Kao što Ustav definiše, funkciju predsednika vršio bi predsednik parlamenta. Tehnička vlada, u kojoj bi bili samo eksperti, bez stranačkih funkcionera, dobila bi rok od godinu dana da pripremi uslove za nove izbore.

Kad je čuo za tu strategiju, Vučić je pokušao da proveri da li iza nje zaista stoji zvanična Rusija. Nije uspeo, niko iz Kremlja nije hteo da se oglašava tim povodom. Vučić se tešio činjenicom da se Rusija nikad ne meša u unutrašnje stvari drugih država. Eto, Moskva ga više ne podržava, ali neće podržavati ni opoziciju, bar ne javno, logistički i finansijski. Uteha je trajala kratko, samo dok nije obavešten da su ambasadori Kvinte, na prvom redovnom oktobarskom okupljanju, neformalno zaključili da “Dačić uopšte nije loš izbor”. Naravno da nije loš, na njega su tipovali Amerikanci, što je zabeležio i ambasador Vilijem Montgomeri u svojim memoarima, još 2004. godine, a kasnije i Britanci, o čemu je govorila Ketrin Ešton.

Nemoj neko da računa na mene u nečasnim igrama rušenja Vučića ili sa nekim nadama da će on podneti ostavku. A naročito da se u svemu tome može tražiti oslonac u meni. Želim svima da poručim da se već duže javno zalažem za to da Vučić bude naš zajednički predsednički kandidat – tvrdi Dačić, koji već devet i po godina primenjuje strategiju “praviću se mrtav dok medved ne ode”.

Džabe se trudi. Medved mu ne veruje, još ga bole rane iz “Dorijana Greja”. I tada se Dačić zaklinjao u vernost, pa se, pod pritiskom ambicije, promenio.

– Svaka partija ima pravo da radi ono što misli da je dobro za njih, što smatraju da je njihov interes, ja nemam ništa protiv toga. To je sve demokratski, legitimno, ne bi im bio prvi put, i 2008. su to uradili. Meni je važno da to mi nismo uradili – skrušeno je Vučić podsetio na prevaru iz dorćolskog restorana.

Po običaju, na Vučićev znak odmah su na Dačića nasrnuli naprednjački dugodlaki blajhani i drugi goniči.

– Dobro se sećam istorijskih pomirenja koje je Dačić pravio s Borisom Tadićem i drugima, tako da od socijalista ne može baš mnogo da vas iznenadi. Puno je onih koji bi da sruše Vučića. Ali ne može Dačić da sruši Vučića. Uostalom, ko kaže da SNS hoće Dačića? Stalno se oslanjaju na naša leđa. Sećam se svih prethodnih kampanja, pa Dačić ne kaže “mi socijalisti”, nego kaže “ja i Vučić” jer zna da jedino tako može da dobije glasove – kaže Zorana Mihajlović, a takve pretnje Dačiću ponavljaju Miloš Vučević i ostali naprednjaci.

Što god oni pričali i koliko god minimizirali njegov značaj, Dačić je prihvatljiv za sve, jednako za Vašington, Brisel i Moskvu, pa i za srpsku opoziciju. Kako god i kad god došlo do smene vlasti, Dačić i SPS će imati značajnu ulogu u tom procesu.

Pošto Šešelj i ostala boranija

Srpska napredna stranka je deponija političkih prevaranata, parazita i štetočina, najsramnijih manekena nesreće koja tri decenije uništava državu i narod. Po tom modelu Aleksandar Vučić je napravio i vladajuću koaliciju, ali i lažnu opoziciju. Vučić pokušava da diktaturu, koju je zaveo pre devet godina, sakrije iza Šešelja, Vacića, Obradovića, Radulovića, Miloša i Čedomira Jovanovića, Čanka, Lečića i mnogih drugih pohlepnih statista u izbornim predstavama. Neki od njih imaju stalni angažman, pa dobijaju mesečni honorar, a neki su se zadovoljili predizbornim obećanjima i medijskom podrškom. Različiti po ideologijama, stavovima i postupcima, svi Vučićevi abonenti imaju istu želju da se uvale na državne jasle, dobiju poslaničke mandate i direktorske funkcije u javnim preduzećima, sve o trošku građana. Saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, kao što sada dele plen, posle oslobođenja moraće da podele i odgovornost s Vučićem za sve zločine nad Srbijom.

Sve što ima, Aleksandar Vučić je stekao lažima, prevarama i pljačkom. Na isti način priprema sledeće predsedničke i vanredne parlamentarne izbore. Da bi stvorio lažni utisak poštovanja demokratskih principa, diktator je odlučio da izbornu listu okiti sa svim opskurnim simbolima prošlosti koja traje, plus njihovim moralnim dvojnicima iz nove generacije parazita. Celu predstavu, zajedno sa scenografijom, glavnim glumcima, beznačajnim epizodistima i publikom, zaduženom za aplaudiranje i glasanje, režiser Vučić platiće novcem opljačkanim od građana.

Pre 33 godine, dok se raspadao Savez komunista, a s njim i SFRJ, Slobodan Milošević je anticivilizacijski otpor pružao pokušajima da demokratizaciju društva zaustavi nametanjem ideje o formiranju jednopartijskog pluralizma. Milošević je od toga odustao pod pritiskom zdravog razuma. Bez tog pritiska, bez zdravog razuma, Vučić je Miloševićevu ideju sproveo u delo. Stvorio je političku scenu na kojoj postoji samo Srpska napredna stranka oko koje se vrti grupa alavih štetočina. Iako nemaju političku težinu, imaju određenu upotrebnu vrednost u diktatorovim prevarama. Nemaju stranke, infrastrukturu, glasače i uticaj, ali Vučiću je dovoljno njihovo ime na glasačkom listiću kako bi stvorio privid višestranačja. S njima će, kao smokvinim listom, pokušati da sakrije diktatorsku prirodu nakaradnog režima, kojim je porobio Srbiju.

Vučić je na taj politički inženjerig prinuđen spolja. Američki i evropski licemerni puritanci tobože ne tolerišu jednopartijski skupštinski sastav. Ne smeta im što je predsednik države i vladajuće stranke istovremeno šef organizovanog kriminala, što njegov gang upravlja tokovima evropskog narko trafikinga, pere prljavi novac svih belosvetskih mafijaša, pljačka državu i narod, ubija, zlostavlja i progoni konkurente iz drugih klanova, ali i političke protivnike. Zapadnim centrima moći ne smeta što je familija Vučić zavela strahovladu i stvorila kastu milijardera, koji čerupaju javne resurse i gule kožu s leđa normalnih ljudi. Ne smeta im što su policija i pravosuđe pretvoreni u servise za zaštitu vođe, njegovih rođaka, kumova i ostalih saučesnika u zločinačkom udruženju. Briga ih za Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i stotine drugih žrtava naprednjačkog kartela. Važno im je da se zadovolji demokratska forma, da u Skupštini budu zastupljene i opozicione partije, nije bitno kakve, s kolikom podrškom birača i na kakvim izborima će biti ugurane u parlament.

Svestan tog zahteva, Vučić je prošle godine organizovao izbore s namerom da u Skupštinu ubaci nekoliko satelitskih stranaka. Nije uspeo. Iako je centrala SNS-a naredila opštinskim odborima da poguraju neke od podobnih lažnih opozicionih lista, lokalni naprednjaci su krali glasove samo za sebe. Svaki lokalni šerif je gledao svoj interes, otimao samo za sebe, a to se pretvorilo u sabotažu Vučićevog plana da u parlament uđu radikali, monarhisti i bar jedna od koalicija građanske orijentacije. Propašću Vučićevog plana potvrđen je uspeh bojkota, koji je zagovarao Savez za Srbiju, predvođen Strankom slobode i pravde, Narodnom strankom, Demokratskom strankom i Dverima. Na kraju, Vučić je dobio Skupštinu u kojoj disonantne tonove unose samo dva albanska poslanika i nesrećni Vladan Glišić. Kakav je Glišić opozicionar vidi se po tome da je do poslaničkog mandata došao na listi Aleksandra Šapića, ali i po fotografijama s pijanki na kojima se grli i peva s prestolonaslednikom Danilom Vučićem.

Što se Vučića lično tiče, ovakav skupštinski saziv je idealan. Koga se pametan stidi, njime se diktator ponosi. Bakarec, Rističević, Atlagić, Đukanović, Kebara i ostali simptomi savršeno opisuju mentalne poremećaje Vučića. Na njegovu žalost, američki i evropski mentori zakeraju, zahtevaju da montira novu izbornu predstavu, kako srpski parlament ne bi baš toliko ličio na severnokorejski. Kad to obavi, njima će biti lakše da ga otvoreno podržavaju u daljem uništavanju Srbije, a on će dobiti još četiri godine bezgranične vlasti.

 Vučić ima konje i za tu trku. Za svaku stazu ima po nekoliko grla, gladnih i spremnih na sve. Na izborni hipodrom izvešće reprezentativne primerke svih političkih opcija, ideologija, nacija i vera. Svako od njih biće dobro pripremljen, finansijski i medijski istimaren, ohrabren obećanjem da će ući u parlament, da se tovi na državnim jaslama.

Na prošlogodišnjim lažnim izborima Vučić je biračima s jačim nacionalnim i patriotskim nervom punudio svog kuma i bivšeg vođu Vojislava Šešelja. Kiks. U Šešeljev patriotizam i politički kapacitet više ne veruju ni njegove kolege iz rijalitija Zmaj od Šipova i Maca Diskrecija, a kamoli bivši radikalski glasači, razočarani transformacijom vojvode u starletu iz “Parova” i “Zadruge”.

Po povratku iz haške ćelije, Šešelj je dočekan kao heroj. Pored radikala, obradovali su mu se i normalni ljudi, koji su se ponadali da će osvetnički bes iskaliti na Vučiću i postupiti u skladu s devizom Tarasa Buljbe – ja rodio, ja ubio. U to je verovao i Šešelj. Još na surčinskom aerodromu, oduševljenim sledbenicima je obećao da će osloboditi Srbiju od Vučića i Tomislava Nikolića. “Imam dva raka na jetri. Jednom sam dao ime Vučić, drugom Nikolić. Obojicu ću eliminisati”, zakleo se Šešelj. Jak na jeziku, kao nekad, nije štedeo na pretnjama svojim odbeglim kumovima: “Osvetiću se Vučiću i Nikoliću i njihovim pokolenjima. Rekao sam – osvetiću se. Ako ne stignem ja, to ću preneti na moje naslednike. Vučić i Nikolić su svesni mog osvetničkog raspoloženja, znaju da se ne šalim”, tvrdio je Šešelj.

Raspoloženje mu je splasnulo kad je shvatio razmere tiranije koju je zaveo Vučić. U režimskim medijima je puštan samo da se bruka na televiziji Hepi, gde se grlio sa Gastozom i Brendonom, i na Pink, gde je u “Zadruzi” pričao s “drvetom mudrosti”. Dozvoljeno mu je da pljuje i vređa Tomislava Nikolića, a Vučića je mogao da kritikuje samo u nezavisnim medijima, ali i to umereno, da ne naljuti bivšeg potrčka, koji ga je pretvorio u svog aktuelnog potrčka.

– Vučić je čovek od danas do sutra. Vlada uz pomoć televizije. Važno mu je da manifestuje neki svoj uspeh, pravi ili fiktivni. Nije sistematičan u poslu, njegovi uspesi su momentalni, pa se izduvaju kao balon. Vučić je najsposobniji manipulator kojeg je Srbija imala – govorio je Šešelj u kampanji za predsedničke izbore 2017. godine.

Dok se bavio politikom, Šešelj je objavio četiri knjige o Vučiću, jednu pod naslovom “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”. Svog bivšeg miljenika poredio je s nemačkim baronom, koga legenda predstavlja kao najvećeg lažova ikada. Šešelj je Vučićevu potrebu za lažima objašnjavao psihološkim poremećajem, tzv. Minhauzenovim sindromom. Kad je napustio politiku i pristao na ulogu zvezde u Vučićevom rijalitiju, Šešelj je zaboravio na osvetu.

Na gubitak memorije presudno je uticala mesečna apanaža, koja je zadovoljila Šešeljev apetit. Boško Obradović, lider Dveri, tvrdio je da Vučić preko Komercijalne banke Šešelju isplaćuje 60.000 evra mesečno. Po toj ceni baron Šešelj laže Srbiju da Vučić junački brani nacionalne interese, bori se za Kosovo i Metohiju, razvija privredu, održava odlične odnose s Rusijom i Kinom, prkosi interesima Amerike i Evropske unije, a idejom o “Srpskom svetu” nastavlja tamo gde je stao s Velikom Srbijom.

Šešelj je tužio Obradovića, a vansudski mu uzvraća istom merom, ali po nižem cenovniku. Po tvrdnjama radikala, lider Dveri od Vučića dobija 8.000 evra mesečno. Obradović taj honorar ne dobija iz Komercijalne banke, nego od kompanije “Galens”, koja pod patronatom Andreja Vučića gradi kompletna naselja u Novom Sadu.

Šešelju i Obradoviću malo šta treba verovati, ali ne bi bilo čudno da u ovom slučaju jedan o drugome govore istinu.

– Šešelj je kao džuboks, peva pesmu koju želi onaj ko mu ubaci novac. Ranije je glumio velikog nacionalistu i patriotu, pored koga je Milošević izgledao kao prihvatljivo, normalno rešenje. Sad obavlja prljave poslove za Aleksandra Vučića – tvrdi publicista Dejan Lučić.

Obradović nema šešeljevski kapacitet, ali ima veću upotrebnu vrednost. Šešelj se već obrukao, rasturio je svoju stranku i razočarao i najnaivnije poštovaoce onoga šta je i kako radio u Haškom tribunalu. I Obradović je ekstremnim politikantskim zaokretima – prema Đilasu, pa od Đilasa prema Vučiću – rasterao dverjane. Za kraj, Vučić mu je priredio ono sramno poziranje sa čašom vina na režimskoj žurci, koju je Ana Brnabić priredila povodom stvaranja pakta o nacionalnom jedinstvu.

Posle raspada Đilasovog Saveza za Srbiju, pred Obradovićem su bila dva puta. Jedan ga je vodio nazad u Čačak, za radni sto u gradskoj biblioteci. Drugi – Vučiću pod suknju. Obradović je pristao da glumi opozicionara, pa da na sledećim izborima nastupi u patriotskoj koaliciji, koju će mu sklepati Bratislav Gašić i Marko Parezanović. Ako preskoči cenzus, obezbediće 25.000 evra mesečno iz republičkog budžeta, što će omogućiti preživljavanje Dveri.

– Oko 15 odsto birača na prošlim izborima nisu želeli da glasaju za SNS i SPS jer ih ne smatraju dovoljno patriotskim opcijama, već su svoj glas dali nekome drugom ko se tako predstavljao. Još najmanje 15-20 odsto patriotskih birača je bojkotovalo izbore, što znači da izborni potencijal jedne ujedinjene patriotske izborne liste dostiže 20 odsto glasačkog tela – izračunao je Obradović.

Na listu “Ujedinjenih patriota”, on bi hteo da okupi Narodnu stranku Vuka Jeremića, Zavetnike, Demokratsku stranku Srbije, Pokret za obnovu kraljevine Srbije, Dosta je bilo i još nekoliko patriotskih pokreta.

Od toga nema ništa. Iako je krenuo vrlo ambiciozno, pokušavajući da se nametne kao lider svih Vučićevih patriota, Obradović će morati da se zadovolji koalicijom sa Zavetnicima, koje predvodi Milica Đurđević Stamenkovski.

Vučić već godinama investira u Micu Avetnicu, kako je sam naziva. Dozvolio joj je medijsku promociju, finansijsku i logističku podršku, pa i pravosudnu zaštitu za njenog supruga Stefana Stamenkovskog. Vučić za Stamenkovskog priča da je narkoman i ostrašćeni kockar, zbog čega se stalno nalazi u dužničkom ropstvu. Diktator voli takve robove, zato podržava i Zavetnika Nemanju Ristića, koji je još pre 25 godina osuđen na dugogodišnju robiju zbog ubistva. Bivši član voždovačkog klana iz zatvora je izašao 2012. godine, da bi odmah dokazao da rehabilitacija nije uspela. Zbog pretnji Zagorki Dolovac, Veranu Matiću i tadašnjem američkom ambasadoru Majklu Kirbiju određena mu je obavezna mera psihijatrijskog lečenja na klinici “Laza Lazarević”.

Kad se udruže ludaci iz Zavetnika i Obradovićevi ortaci s pedigreom iz “Crvenih beretki” moći će više od Šešelja da obrukaju srpski patriotizam.

Ništa bolji nisu ni pripadnici konkurentske lažne patriotske grupacije, koja se nazvala “Nada”, a u kojoj se nalaze DSS i POKS. Iako je projektovano da još na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima dobiju poslaničke mandate, kako bi glumili opoziciju, plan je propao jer lokalni naprednjaci nisu hteli da im poklone dovoljno ukradenih glasova. Da ne bi rizikovao, pošto nisu preskočili ni cenzus smanjen na tri odsto, Vučić je sada odlučio da ih spoji na zajedničku listu.

Miloš Jovanović, predsednik DSS, dokazao je podobnost za ulogu omiljenog opozicionara. U javnosti se predstavlja kao “junak s Košara”, branilac svete srpske zemlje. Imidž ratnog heroja malo je pokvario kad je angažovao jednu detektivsku agenciju da prati njegovu suprugu, kako bi otkrio s kim ga vara. Kao što se Jovanović predstavlja kao srpski patriota, tako i svoju suprugu, Tajlanđanku, predstavlja kao Francuskinju, valjda mu to zvuči otmenije. Tako laže i za Vučića, koga opisuje kao borca za Kosovo i Metohiju, rusofila i reformatora. Po naprednjačkom scenariju, Jovanović za sve Vučićeve izdaje i prevare optužuje prethodnu vlast.

– Demokratska stranka je, kroz rekonfiguraciju Unmika i otpočinjanjem tzv. tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine pokrenula proces tzv. normalizacije, tj. priznanja kosovskih secesionističkih vlasti. Vuk Jeremić, kao ministar spoljnih poslova u toj vladi, snosi veliki deo odgovornosti. Politika “I Kosovo i Evropa” predstavlja strašnu prevaru građana i neko mora da odgovara – tvrdi predsednik DSS-a, kome ne pada na pamet da na odgovornost pozove Vučića, koji je albanskoj lažnoj državi Kosovo prepustio imovinu Srbije, pravosudni sistem, energetska postrojenja i sve ostalo.

Jovanović svoj patriotizam dokazuje odbacivanjem ideje o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju i mahanjem parola o Kosovu.

– Evropska unija je osuđena na neuspeh jer nije uspela da razvije osećaj kolektivne pripadnosti, bez kojeg nijedna politička zajednica ne može opstati. Priča o evropskim integracijama Srbije je anahrona, jer je EU, kakvu danas poznajemo, obolela i polako ali sigurno ulazi u terminalnu fazu – tvrdi Jovanović.

Sa istim uverenjem, Jovanović ponavlja: “Kosovo je Srbija. Tačka.” Takav, ulazi u koaliciju sa Pokretom za obnovu kraljevine Srbije, koji predvodi Žika Gojković, koji tvrdi da je Srbija nema šta da traži na Kosovu, ono je zauvek izgubljeno.

– Na Kosovu ima više od dva miliona Albanaca i mi, sa onoliko ljudi koliko je ostalo na Kosovu, jednostavno ne možemo reći da je Kosovo samo srpsko. Kosovo treba izbaciti iz preambule Ustava Srbije, jer je to još jedna “magla” kojom su za vreme vlasti DSS i DS pokušani da se prevare birači – tvrdi Gojković.

Nestašni Gojković, rodonačelnik monarhizma u Somboru, zadovoljava sve uslove za ulogu Vučićevog potrčka. Karijeru je gradio u Srpskom pokretu obnove, da bi, kao poslanik s liste Aleksandra Vučića postao lider opozicionog POKS-a. Nespretan, dozvolio je da mu se omakne objavljivanje prepiske u kojoj Gorana Vesića podseća na svoj dogovor s Andrejem Vučićem da mu se dodeli poslovni prostor u centru Beograda.

Nedavno mu se omakla i tuča s jednim komšijom. Gojković se pohvalio kako je junački skrckao za glavu višeg opakog Crnogorca. Portal politički.rs objavio je bitno drugačiju verziju tog sukoba: “Žika je izudarao duplo starijeg čoveka, koji je tražio da mu vrati pare, koje je pokrao dok je bio predsednik Sportskog saveza Sombora”.

– Devedesetih godina službenici DB-a nisu izlazili iz Žikine kuće, imali su običaj danima da tamo jedu i piju, a majka Vida je bila visokopozicionirana u SPO. Žiki škola nije išla od ruke, pa ga je Služba ubacila u lokalni fudbalski klub, gde je trčao za loptom i primao neku platicu. Ispostavilo se da nema talenat ni za fudbal. Priča se da je Žika najuren iz kluba jer je imao običaj da u svlačionici i na tuširanju spopada saigrače. Kažu da je kasnije Žiki i Žikinoj porodici DB namestila posao sa izgradnjom stanova, tako da je Žikin tata srušio kuću u kojoj su živeli i izgradio prvu privatnu zgradu u Somboru sa stanovima i lokalima. Još u toku izgradnje svi stanovi su se prodali, a Gojkovići su zaradili ozbiljne pare. Žika se nikad više nije bavio stanogradnjom, rešio je da uđe u politiku – navodi se u tekstu portala politički.rs.

Šta je od toga istina, znaju samo Žika Gojković i DB. No, svakako ne treba verovati u priče o njegovim erotskim avanturama pod tuševima u svlačionici. Žika je to, ne svojom voljom, demantovao kad je u Skupštinu Srbije privodio Plejbojevu zečicu Slobodanku Tošić. Kolege su mu čestitale na izboru švalerke, ali ne samo zbog njene lepote, nego i njegove hrabrosti da se petlja sa ženom koja je osumnjičena za uščešće u pet ubistava i više milionskih pljački.

Gojković je neuspešno pokušao da preotme SPO. Vuk Drašković i danas o njemu ne želi da govori. “Ćutim, jer me sramota njegove sramote”, tvrdi predsednik SPO-a. Za razliku od njega, Vučić se ne stidi saradnje s Gojkovićem. Ne stidi se ni Mirko Jović, opozicioni prvoborac, osnivač Srpske narodne obnove, u kojoj su bili angažovani Drašković i Šešelj.

Posle tri decenije tvrdog patriotskog staža, Jović je pristao na koaliciju sa Gojkovićem, koji zagovara predaju Kosova Albancima. Sve što je radio, na svim ratištima i na srpskoj političkoj sceni, Jović sada trampi za šansu da dobije poslanički mandat, i to uz Vučićevu pomoć, u Vučićevom interesu.

Značajan trofej u Vučićevoj kolekciji podobnih opozicionara predstavlja Saša Radulović. Lider DJB je i pre, bez režimskih stimulacija, pristajao da učestvuje u izbornim maskaradama, ali uvek je pravio probleme. Posle prošlogodišnjih izbora, Radulović je dokazao krađu glasova, brojne falsifikate i ostale nepravilnosti. Uzalud se trudio. Niti su izbori poništeni, niti je DJB preskočila cenzus.

Radulović je godinama najoštrije kritikovao vlast, podneo je seriju tužbi protiv Vučića zbog uvreda, prevara i pljačkaških akcija. Vučić mu je uzvraćao političkim diskvalifikacijama i prljavim medijskim kampanjama u kojima je vređao Radulovićevu porodicu, a i u Skupštini mu se rugao pričom kako mu je kupovao kolače, kojih je lider DJB bio željan.

Poput Dveri, samo još uz glasniji prasak, raspao se i pokret Dosta je bilo. Poput Obradovića, Radulović je najzaslužniji za rasturanje svoje organizacije. Za razliku od Obradovića i Dveri, Radulović je menjao ideološke stavove. Krenuo je s pozicija beskompromisnog evropatlantskog integraliste, tvrdeći da EU nema alternativu i da je Kosovo zauvek izgubljeno. Dok je stigao na aktuelne pozicije suvereniste i antiglobaliste izgubio je sve saradnike.

No, u Vučićev zagrljaj nisu ga odvele ideološke stranputice, nego pravosudni pritisak. Agencija za borbu protiv korupcije otkrila je nepravilnosti u poslovanju pokreta DJB, zbog čega je Drugo osnovno javno tužilaštvo pokrenulo krivični postupak. Finansijski izveštaji DJB za 2017. i 2018. godinu pokazuju da je Radulović novac, koji je dobijao iz budžeta, ulagao u investicioni fond jedne zapadne banke. Uložio je oko 20 miliona dinara, a u dva navrata je sakrio ostvarenu dobit. Prema navodima Agencije za borbu protiv korupcije Radulović nije prikazao dobit od kupoprodaje investicionih jedinica u iznosu od 232.518,67 dinara. Do 14. novembra 2019. godine na isti način zaradio je još 524.906,22 dinara. Pošto zakon zabranjuje nenamensko trošenje budžetskih sredstava, eto krivične prijave za Radulovića. Evo i dodatnog motiva za saradnju s Vučićem, za ispijanje vina, dogovore o izbornim uslovima i, najvažnije, pristanak na učešće na izborima, koji imaju za cilj produžetak vladavine naprednjačkog kartela.

Osim jeftinih patriota, Vučić je obezbedio i društvo parazita građanske orijentacije. Lak zadatak.

– Vučić dosijeima ucenjuje Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i mnoge druge – tvrdi Vojislav Šešelj, a to još detaljnije objašnjava Dejan Lučić.

– Čanak je stari agent srpske obaveštajne služe. On je to radio i u Miloševićevo vreme. On je pokrivao jedan deo političke scene, Drašković drugi, Mićunović treći, Šešelj četvrti… Oni su bili i ostali muzička grupa u kojoj je svako znao šta peva. Čanak pokriva separatističku opciju u Vojvodini. Pošto Vučić mora da se svojim biračima predstavlja kao patriota, potrebni su mu izdajnici. Tu ulogu igra Čanak, iako je u novosadskoj vlasti u koaliciji sa SNS-om. To je pozorišna predstava koju smo gledali mnogo puta – kaže Lučić.

Vučić je okupio, pretnjama i mitom, statiste za svoj izborni igrokaz, kojim namerava da produži diktaturu. Na njihovu žalost, sve ih je isterao na čistac, sad je svima jasno da oni nisu opozicija Vučiću, nego Srbiji. Red je da s njim podele odgovornost za sve izvršene zločine nad državom i narodom.

Šta Amerika još sprema Srbiji

Okupacija dela teritorije od strane izviđačkih jedinica NATO pakta je sinhronizovana sa vojnom vežbom koju NATO pakt vrši zajedno sa vojskom Srbije u Vojvodini. Miroslav Lajčak je u Beogradu, dnevno izdaje naloge samozvanom diktatoru, čak mislim da mu i dostavlja nebulozne govore koje mučenik čita po medijima i sluđuje narod. Evropska unija je pre neki dan dozvolila diktatoru da pokrade buduće naprednjačke izbore, upravo na Jarinju testiraju njegovu poslušnost i uspeh dresure. Pred srpskim narodom je težak poduhvat koji nam predstoji a to je oslobođenje od okupacije i osvajanje slobode, piše Stevan Zivlak u tekstu, koji će biti objavljen u sledećem broju Magazina Tabloid.

Republika Srbija preživljava možda i najteže dane u svojoj novijoj istoriji, upravo svedočimo o početku ratnih operacija NATO pakta na teritoriji naše domovine. Naime, specijalne jedinice terorističke organizacije koja sebe naziva „Republika Kosovo“, a koju već godinama zdušno podržava režim Srpske napredne stranke i njen koalicioni partner Socijalistička partija Srbije, su ušle oko jedan kilometar na teritoriju uže Srbije, prešle tzv. administrativnu liniju i osvojile prostorije zajedničkog administrativnog prelaza Jarinje, te počeli da naplaćuju neke naknade vozačima motornih vozila koji tuda prolaze.

Na teritoriju uže Srbije su ušli neometano, okupirali su objekte, parkirali oklopna vozila i već danima paradiraju sa naoružanjem i opremom, dokazujući veleizdaju našeg diktatora, i nemoć državnih organa Srbije da se suprostave okupaciji dela suverene teritorije koju vrši oko sedamdeset vojnika izviđačkih jedinica NATO pakta, koje su navodno oružana sila nepriznate terorističke kosovske države.

Srpski diktator je odmah pribegao zombiranju i otvorenom laganju preko okupiranih medija, lamentirajući nad navodnim kršenjem Briselskog sporazuma, krivicom prethodne vlasti, okrivljujući gospodina Đilasa, i ostalim glupostima na koje smo već svikli i na žalost ne obraćamo više dužnu pažnju ozbiljnoj krizi u koju je uveo srpsko društvo.

Okupacija dela teritorije od strane izviđačkih jedinica NATO pakta je sinhronizovana sa vojnom vežbom koju NATO pakt vrši zajedno sa vojskom Srbije u Vojvodini, u kojoj učestvuju osim naših vojnih jedinica i vojska Mađarske i Nacionalna garda Ohaja iz Sjedinjenih Država. Uvežbava se odbrana reke Tise, negde oko Bečeja, valjda od ruskih trupa koje će, kada hipotetički osvoje Rumuniju, napredovati preko Banata na tom prostoru.

Ponavlja se situacija sa upadom terorističkih jedinica na graničnom prostoru karaule na Košarama, kada je Slobodan Milošević takođe neadekvatno i kukavički reagovao, bežeći od stvarnosti i ostavio hrabre srpske graničare da izginu braneći domovinu. Dvadeset godina posle tog kukavičkog događaja kada je naša vojska potpuno neadekvatno reagovala i dopustila NATO paktu neviđeno divljanje nad našim narodom, ponavlja se identična situacija.

Sadašnji diktator je načinio korak dalje, ostavio je rok od mesec dana da se te izviđačke jedinice NATO pakta povuku sa srpske nacionalne teritorije, a da bi ih osigurao, poslao je naivne Srbe sa severa Kosova i Metohije da organizuju demonstracije i ustvari naprave živi štit oko tih nekoliko desetina NATO izviđača, kako bi onemogućio da se sa par raketnih hitaca ne eliminišu iz okolnih šuma.

Nesporno je da Kurtijeva navodna administracija ima dozvolu da naplaćuje takse na tablice, to mu je dozvolio upravo diktator Vučić potpisom Aneksa Briselskom sporazumu iz 2016. godine, ali je sporno što je iskorišćen taj benigni razlog da bi se poslale trupe NATO pakta na teritoriju naše zemlje da bi se taj posao vršio na našoj teritoriji.

Treba reći da srpski narod na Kosovu i Metohiji nije ugrožen, da je on zahvaljujući Vučićevoj i Dačićevoj veleizdajničkoj politici, integrisan u administrativni sistem, da učestvuje u prištinskim vlastima i da se radi o najobičnijim lažima bez osnova. Ugrožen je teritorijalni integritet Srbije, osvojen je od strane izviđačkih NATO trupa administrativni prelaz Jarinje, na način da su NATO trupe ušle bar jedan kilometar na našu teritoriju i primenjujući vojnu silu uvele carinsku i poresku vlast terorističke države na toj teritoriji. Ovo znači početak okupacije preostalog dela Srbije, na taj način, mogu doći do Niša, Kragujevca, Kopaonika, pa i samog Beograda. Da su te ROSU jedinice nastavile vožnju, siguran sam da bi bez otpora došle do one tačke u Srbiji do koje bi imali goriva da voze svoja oklopna vozila, takvo je stanje odbrane naše domovine.

Naš samozvani diktator je suočen sa otvorenom agresijom NATO trupa koje su prešle sa svojim izviđačkim odredom sastavljenim od albanskih kvislinga, koja znači otvoreno negiranje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

U sličnim situacijama, posle Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito je rušio američke avione iznad teritorije suverene Jugoslavije, sukobio se na mađarskoj i rumunskoj granici sa Staljinovim trupama u vreme Kominterne, danas naša zemlja demonstrira potpunu nemoć, i nedostatak vojnih i policijskih sposobnosti za odbranu teritorije i suvereniteta.

Treba otvoreno reći, naše vojne i policijske snage su prilagođene za teror nad sopstvenim stanovništvom, za koloniju ovog tipa nije predviđeno da ima ozbiljnije vojne snage sposobne za odbranu teritore od agresije, mi suverena država više nismo.

Verni čitaoci se verovatno pitaju šta je rešenje u ovoj situaciji. Odgovor je krajnje jednostavan: treba neizostavno pozvati sve civile da se udalje od tog administrativnog prelaza, da uklone svoja motorna vozila, povući naše carinske i druge organe koji i dalje tamo bitišu, dati rok od desetak minuta tim izviđačkim jedinicama NATO pakta da napuste suverenu teritoriju naše domovine. Ukoliko to ne ućine, situacija se rešava jednim plotunom iz višecevnog bacača, pod uslovom da naprednjačka vlast nije sve raketne bacače rasprodala zajedno sa kompletima municije.

Nikakve reakcije međunarodne javnosti ne bi bilo, taj plotun bi bio shvaćen na ispravan način, crvena linija bi bila jasno povučena.

Smešne i amaterske scene su vozanje navodne oklopne tehnike putevima naše zemlje, pretnje praznom puškom, sastančenje nekih namrgođenih amatera koji su potpuno nekompetentni za odgovorne poslove na koje su postavljeni po naprednjačkim kriterijumima. 

Gospodin Lajčak je u Beogradu, dnevno izdaje naloge samozvanom diktatoru, čak mislim da mu i dostavlja nebulozne govore koje mučenik čita po medijima i sluđuje narod.

Evropska unija je pre neki dan dozvolila diktatoru da pokrade buduće naprednjačke izbore, upravo na Jarinju testiraju njegovu poslušnost i  uspeh dresure.

Pred srpskim narodom je težak poduhvat koji nam predstoji, a to je oslobođenje od okupacije i osvajanje slobode.

Sad je kristalno jasno da od slobodnih izbora nema ništa, da je protivnik slobodarskim snagama u našoj zemlji direktno NATO pakt, ostaje da se vidi kako i na koji način prići oslobođenju naše domovine. Svi oni koji učestvuju u današnjoj vlasti su obični kvislinzi, njihova sudbina je jasna  Kriterijumi srpskog naroda su prilično visoki kada čisti svoj narod od veleizdajničkog taloga.

OPTUŽNICA PROTIV BELIVUKA (1. deo): Koordinator u podrumu i klanici

Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je 30. jula optužnicu protiv Veljka Belivuka i još 29 pripadnika njegove kriminalne grupe. Optužnica ih sumnjiči za pet teških ubistava, jednu otmicu, jedno silovanje i trgovinu drogom i oružjem.

Pored Belivuka, na spisku okrivljenih nalaze se Marko Miljković, Miloš i Marko Budimir, Vladimir Grek, Milovan Tadić, Filip Ivanovski, Srđan Lalić, Boris Karapandžić, Nemanja Đurić, Vlado Draganić, Aleksandar Vučeljić, Dejan Tešić, Nikola Stefanović, Nemanja Lakićević, Nikola Spasojević, Željko Kodžić, Nebojša Janković, Vlado Georgiev, Slađana Sekulić, Marko Andrić, Bojan Hrvatin, Vojislav Đorđević, Slobodan Mitić, Aleksa Dunjić, Miloš Selak Lukić, Aleksa Stošić, Mijat Simeunović, Aleksandar Šćepanović i Aleksa Šejić.

Većina pripadnika Belivukovog klana ima čistu krivičnu evidenciju, ranije nisu imali problema sa zakonom. Neosuđivan je Vlado Draganić, vlasnik kuće u Ritopeku u kojoj su, kako se navodi u optužnici, izvršena ubistva. Neosuđivan je i Srđan Lalić, koji je pažnju javnosti privukao fotografijom na kojoj pozira prilikom zlostavljanja jedne od žrtava. Nikada pre nisu osuđivani ni Georgiev i njegova supruga Slađana Sekulić, Spasojević, Stefanović, Đurić, Đorđević, Stošić, Dimitrijević, Simeunović, Dunjić i Kodžić, koji je radio kao zatvorski čuvar.

Veljko Belivuk je osuđivan dva puta, prvo na kaznu zatvora od pet meseci i 15 dana, a zatim i na godinu dana kućnog zatvora. Marko Miljković je osuđen 2017. godine na osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Dve uslovne kazne ima Marko Budimir, a njegov brat Miloš je 2014. godine osuđen na 4 godine i dva meseca robije zbog proizvodnje, držanja, nošenja i prodaje veće količine oružja, municije i eksplozivnih sredstava. U toj kriminalnoj grupi samo je Hrvatin osuđivan zbog ubistva. Odslužio je 10 od 15 godina dosuđene robije.

Podaci koji su navedeni u optužnici pokazuju da većina pripadnika te organizovane kriminalne grupe ima srednjoškolsko obrazovanje. Srđan Lalić, Marko Andrić, Aleksa Stošić i Vlado Georgiev su završili fakultet, a Miloš Lukić Selak je student Filološkog fakulteta, na odseku za arapski jezik. Belivuk je, po obrazovanju, mašinski tehničar, a po zanimanju „koordinator u podrumu pića“. Miljković je sportski menadžer, a Lalić ekspert za trgovinu bitkoinom na berzi. Devetnaestogodišnji Vojislav Đorđević je profesionalni rukometaš u Partizanu. Neki od članova te grupe imaju privatne radionice i menjačnice.

(Uskoro: Drugi deo optužnice protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka)

Vulin u zagrljaju Belivukovog drugara Kovača

Fotografija ministra policije Aleksandra Vulina i više puta osuđivanog navijača FK Rad Vladimira Kovačevića ilustruje spregu izvršne vlasti i kriminala.

Veljko Belivuk i Marko Miljković nedavno su, na saslušanju u Tužilaštvu za organizovani kriminal, otkrili detalje saradnje s Aleksandrom Vučićem i Aleksandrom Vulinom. Miljković je rekao da se s Vulinom upoznao krajem 2019. godine u noćnom klubu „Gotik“. „Vulin mi je predložio da im nađem jedan štek van Beograda na neko određeno vreme. Vodio sam ga prvo u dve kuće na levoj obali Dunava, to znači Krnjača, Borča, Ovča itd. Njemu se tamo nisu svidele te dve kuće iz više razloga, a glavni razlog je bio što sam ja upravo iz tih krajeva, pa da nas ne bi povezivali. Nakon toga odveo sam ga u Ritopek, gde je bio oduševljen. Rekao mi je da u tu garažu niko ne dolazi dok je oni koriste“, naveo je  Miljković, koji tvrdi da je Vulina poslednji put video u leto 2020. godine.

– Da nisu počinili toliko užasa, ovo bi bilo smešno. Apsolutno nikakve veze nemam ni sa jednim od njih, ni sa jednim! – odgovorio je Vulin.

Ministar policije je danima objašnjavao da ne poznaje Belivuka i Miljkovića, kao ni bilo kog drugog kriminalca iz te grupe. Demantuje ga fotografija na kojoj pozira zagrljen s Vladimirom Kovačevićem, zvanim Kovač, vođom navijačke grupe „Junajted fors“ Fudbalskog kluba Rad, iz koje je Belivuk stigao na Partizanov jug, među „Janjičare“. Kovač je blizak prijatelj Aleksandra Vidojevića, zvanog Aca Rošavi, najboljeg druga Danila Vučića.

Kovač je hapšen zbog napada na službeno lice, nasilničkog ponašanja, izazivanja opšte opasnosti i teške krađe. U maju 2020. godine uhapšen je u jednoj kladionici na Voždovcu. Policija je kod njega pronašla „škorpion“, za koji je Kovač rekao da nije njegov, već mu ga je dao prijatelj „da ga pričuva“. Kovač je odbio da otkije identitet prijatelja, vlasnika „škorpiona“.

Pet meseci kasnije, u oktobru 2020, odmah po izlasku iz zatvora, Kovač je napadnut na Banjici. Nepoznati napadač je na njega ispalio 7-8 metaka, pa pobegao.

– Sve se desilo oko 12,30 na ulici. Prolaznici, koji su se tu zatekli, bili su vidno uznemireni i prijavili su policiji pucnjavu. Uviđaj je obavljen. I sam Vladimir Kovač je dao izjavu policiji. Rekao je da je napadač bio maskiran, da zato ne može da ga prepozna, ali i da ne zna zašto bi neko želeo da mu naudi – objavio je Kurir izjavu anonimnog izvora iz istrage.

Aleksandar Halabrin je nestao 20. marta 2020. godine, a njegovo telo je nađeno zakopano u plitkoj jami na nekoj njivi pored Sopota. Mara Halabrin, majka pokojnog Aleksandra, u intervju za You Tube kanal Slavija Info istakla je da se njen sin družio s Vladimirom Kovačem.

U zadnje vreme, pre nego što je nestao, moj sin se najviše čuo s Vladimirom Kovačem, s kojim je trebalo da se nađe tog dana kada je nestao. Kad sam prvi put išla u SUP da prijavim nestanak sina nisu hteli ni da me saslušaju, rekli su da znaju za slučaj. Drugi put su mi rekli da nisu znali za nestanak. Izjavu sam dala 27. marta, u ponedeljak, a u sredu je uhapšen Vladimir Kovač u jednoj kladionici u jutarnjim časovima. Ja sam to pročitala u novinama, zato što je nosio oružje. Proveo je četiri meseca u zatvoru. Policajci su mi rekli da su ga tamo obišli da ga pitaju za Aleksandra, zato što je bio njegov zadnji kontakt s njim, što je i utvrđeno. Policajci su mi rekli da Kovač ne želi da o tome priča. To sam dobila kao odgovor. Vladimir Kovač je posle, opet sam saznala od policije, pušten uz nanogicu, posle četiri meseca. Kad god sam ih pitala što ne zovu opet Kovača, mene je to kopkalo, nadala sam se da će možda nešto reći, oni su mi govorili da su ga pitali jednom i ništa im nije rekao i da nema ništa novo da im kaže. Tako cele godine, isti odgovor. Rekli su mu da slučaj ubistva mog sina možda nikad neće biti rešen – rekla je Mara Halabrin.

Aleksandar Halabrin je neko vreme živeo u stanu Petra Panića Pane, kuma Aleksandra Vučića, a družio se i s Danilom Vučićem.

– Aleksandar je živeo otprilike godinu dana u stanu za koji su mi rekli da je vlasnik Petar Panić. Imam i adresu koju sam dala policiji, da obiđu stan. Oni su, navodno, bili tamo i nisu našli nikoga. Meni je to bilo neobično, jer se može proveriti u katastru ko je vlasnik, taj kraj u Zemunu je pokriven kamerama, može da se vidi ko ulazi. Par puta sam pitala policajce da li su zvali Panića na informativni razgovor. Prećutali su, nikada mi nisu dali odgovor, videla sam da izbegavaju tu temu. Moj sin se družio i s Danilom Vučićem. Kad mi je to prvi put rekao, nisam poverovala. Međutim, znam da su zajedno išli na litije do Crne Gore – rekla je Mara Halabrin.

Ubistvo Aleksandra Halabrina nije obuhvaćeno istragom protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka. Do danas nije rešeno, a Vladimir Kovač, poslednji čovek s kojim se Halabrin susreo, odbija da sarađuje s policijom. Umesto da sarađuje sa inspektorima, Kovač se grli s ministrom policije.

S obzirom na debeli kriminalni dosije, pošto je državljanin Crne Gore, Vladimiru Kovaču je zabranjen ulazak u Srbiju, ali ni to mu ne predstavlja problem da se druži sa šefom srpske policije Aleksandrom Vulinom.

Mrtve duše sudije Stepanovića

Rešenjem Dragane Ilčić, sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, nastavljen je izvršni postupak protiv Milovana Brkića. Sudija Ilčić je 2. avgusta 2021. godine donela odluku kojom je omogućila javnom izvršitelju Milošu Mitroviću, koga je angažovao poverilac Milan Špiček, da nastavi postupak protiv izvršnog dužnika Brkića.  

Aleksandar Stepanović, predsednik beogradskog Višeg suda, tim povodom je dobio pismo dirljive sadržine, koje prenosimo u celini.

„Poštovani gospodine Stepanoviću, rab Božji Milovan Brkić posetio je pre neki dan moju večnu kuću. Ispričasmo se, a on mi pročita jedno rešenje, kojim ga u moje ime globite za veliki novac. Naveo mi je još četiri takva rešenja, koja će ga brzo dovesti meni na trajni boravak. I, kaže mi rab Božji da Vi stojite iza svih napada na njega. Ja se sećam da me pre šest godina niste primili na razgovor, a preporučio me čovek iz Vašeg kartela. Sedim tako na malom uzvišenju u predvorju raja i pita me rab Božji da li vidim kako Vaše kolege vode u pakao i moli me da im mahnem. Ako Vam je u krvi da nekom podmećete, gledajte da to ne činite i preko mene. U očekivanju da Vam mahnem, Milan Špiček“, navodi se u pismu šefu naprednjačkog pravosuđa.

Ako sudija Ilčić može da donese rešenje na zahtev poverioca, koji je umro u oktobru prošle godine, onda pokojnik može i da piše sudiji Stepanoviću. Ovo je još jedan morbidan dokaz katastrofalnog stanja u kome se nalazi pravosuđe, prepuno zlih kretena, spremnih da izvrše svaki nalog vlasti, pa i ne samo da krše zakon, nego za to koriste i mrtve duše.

Đorđević: Tužili su me žuti dripac Vesić i lažni opozicionar Radulović

Bez mogućnosti da se suoče u medijima, političari mišljenja, stavove i optužbe razmenjuju u sudnicama. Šampion u parničenju je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda. Em on tuži sve koji ga kritikuju, em mnogi tuže njega zbog uvreda koje uporno plasira.  

Vesić ne bira mete, tuži koga stigne, svejedno mu je da li je to Dragan Đilas, vladika Grigorije ili Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje. Đorđević je u intervjuu za portal Nova.rs podsetio da su Demokratskoj stranci mnogi tvrdili, i to ne tako tiho, da “većeg lopova i zla od Vesića u DS-u nema”. Đorđević nije promenio mišljenje, i sada za Vesića tvrdi da je “kreatura, spodoba i čovek koji je Beogradu naneo više štete nego sva bombardovanja kroz istoriju”, kao i da je on beskrupolozna ličnost bez imalo osećaja sramote, koja ne preza ni od čega da bi sebi ostvario korist.

– Tužio me je bivši član žute bagre Goran Vesić, sada član mafijaške organizacija zvane SNS, koju vodi šef jajinačkog klana Aleksandar Vučić. Velika je čast da te tuži jedan od najodvratnijih dripaca u istoriji političkog beščašća, čovek, ako to jeste, koji je u crno zavio sve čega se dohvatio, od Crvene zvezde do Beograda i Srbije. On me je tužio što sam u nekom tekstu naveo da je SNS mafijaška organizacija, pa je, kao visoki funkcioner SNS-a, osetio duševnu bol, pa je nekoliko dana bio van sebe i nije mogao da uništava Beograd. Od pre par dana smo saznali da je Veljko Belivuk član SNS-a od 2011. godine, pa mogu misliti kako je tananoj duši policajca i dezertera rodom iz Kruševca. Ili iz Kraljeva, kako se Vesić predstavlja, po potrebi. Goranu Vesiću želim dug život, kao i njegovom šefu Aleksandru Vučiću, da zdravi i živi dočekaju pravedno suđenje, a pre toga hapšenje i oduzimanje svega što su opljačkali od srpskog naroda, da bi potom završili na dugogodišnjoj robiji, u istoj ćeliji sa svojim partijskim drugom Veljom Nevoljom – kaže Đorđević za Magazin Tabloid.

Mlađan Đorđević vodi sudske sporove i sa Sašom Radulovićem, liderom pokreta Dosta je bilo.

– Tužio me i lažni opozicionar Saša Radulović, jer sam rekao da je uvek spreman da kritikuje Nemačku, ali nikada Ameriku i NATO pakt. Raduloviću, kao lažnom odskora nacionalisti, ne smeta što su Amerikanci okupirali Kosmet i tamo napravili NATO bazu Bondstil bez odobrenja Srbije i Ujedinjenih nacija. Ne smeta mu, jer ne želi da grize ruku koja ga hrani. Radulović je bio neslavni ministar kod Vučića i zavio je u crno mnoge srpske firme, po čemu je poznat. Od liberala je postao kvazi nacionalista, koji se bavi vakcinama i migrantima, predstavljajući se kao antiglobalista i veliki borac za Kosmet, a sve da bi prebacio onih Vučićevih tri posto i ponovo uskočio u Skupštinu i na grbaču srpskog naroda – tvrdi Đorđević.

Ceo tekst pročitajte na linku:

Šapić u novembru postaje gradonačelnik

Aleksandar Šapić će smeniti Zorana Radojičića na mestu gradonačelnika Beograda u novembru, posle kongresa Srpske napredne stranke.

U okviru priprema za predstojeće izbore, Aleksandar Vučić namerava da sprovede kadrovsku čistku u vrhu stranke. Posebnu pažnju je posvetio beogradskom odboru, koji je nedavno ostao bez predsednika, nakon smene Nebojše Stefanovića. Iako je bilo dogovoreno da Šapić nasledi Stefanovića, Vučić je odustao od te ideje zbog neočekivano jakog otpora većine opštinskih odbora i uticajnih stranačkih funkcionera s prvoboračkim stažom. Beogradski odbor SNS-a je već razbijen sukobima suprotstavljenih interesnih grupa i brojnim korupcionaškim aferama, što je uticalo na pad rejtinga i stvorilo uslove za poraz na sledećim izborima, koji bi trebalo da se održe sledećeg proleća.

Da bi popravio šanse za izborni uspeh, Vučić je odlučio da ne rizikuje sa Šapićem. Umesto njega, kao prvog favorita za predsednika beogradskog odbora promovisaće Radeta Petrovića. Iako nije bio uključen u stranačku nomenklaturu, Petrović zbog dugogodišnjeg prijateljstva s Anđelkom Vučićem ima status člana porodice i čoveka od krajnjeg poverenja. Očekuje se da on bude promovisan u predsednika beogradskog odbora na novembarskoj izbornoj skupštini SNS-a. Do tada, najvećim i najznačajnijim stranačkim odborom rukovodiće Ana Brnabić.

Na sledećim beogradskim izborima kandidat SNS-a za gradonačelnika biće Aleksandar Šapić. S procenom da će kampanja biti uspešnija ako je bude vodio s pozicije vlasti, Vučić je odlučio da Šapića već u novembru postavi za gradonačelnika Beograda. Na taj način, rešiće se Gorana Vesića, koga smatra najodgovornijim za pad rejtinga stranke. Bez Vesića i Radojičića, kao još nekih gradskih funkcionera, SNS će pokušati da se Beograđanima predstavi u novom svetlu. Šapić će poslužiti kao smokvin list, kojim Vučić namerava da od glasača sakrije odgovornost naprednjačke vlasti za višegodišnje uništavanje glavnog grada, sve u nadi da će to biti dovoljno da osvoji još jedan mandat.

Vučićev kartel se brani prangijama

Aleksandar Vučić vodi hajku protiv urednika i Magazina Tabloid, a zna da mu o glavi rade kumovi i najbliži saradnici. Nas mrzi zbog istine koju iznosimo o njemu, a njih se plaši jer su zajedno pljačkali, uništavali i otimali. I čeka ih tužan kraj – zatvorska ćelija. Zato njegov kartel pokušava da pretnjama  i zastrašivanjem, pozivajući se na svog Vođu, spreče otkrivanje njihovih zlodela, pljački, dijagnoza… Nije lako izdržati tu orkestriranu propagandu. Možda bi ih mogao rasterati mahanjem salvete. Jer kurir, kako me označava Nebojša Krstić, ima i logističku podršku naoružanog naroda. Odgovorio bih ovim nesrećnicima, budućim sužnjima, porukom ruskog pesnika Velimira Hljebnikova: Oprostite mi ako možete, govorio sam istinu – napisao je Milovan Brkić, glavni urednik Magazina Tabloid u tekstu, koji će biti objavljen u sledećem broju, koji će se na kioscima naći 22. jula.

Poslednja, 11. po redu, kampanja lova na glavnog urednika Magazina Tabloid u režiji Aleksandra Vučića, jednog od najbogatijih ljudi na planeti i najopasnijeg kriminalca, kako ga opisuje Obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država, poredeći ga po ludilu sa tiranima Idi Aminom Dadom i carem Bokasom, a čije bogatstvo se procenjuje na 25 milijardi evra, plus nekretnine u većem broju zemalja sveta i sefovima kojima se još nije ušlo u trag, počela je 7. jula, koji se u Srbiji nekada slavio kao Dan ustanka naroda i narodnosti Srbije protiv Hitlerove soldateske i okupacije.

Tog 7. jula izašao je novi broj Magazina Tabloid. Ništa posebno, kao i u prethodnim brojevima, autori Magazina su opisivali nesreću u kojoj se Srbija nalazi, pljačku u organizaciji kartela braće Vučić. Hiljade podatka je do sada objavljeno o Srbiji, kao eksperiment državi, čije je bogatstvo, reke, njive, banke, kompanije, javna preduzeća, pa i čitave regione, sumanuti diktator prodavao svojoj “braći”’. Poklanjao je uz veliku proviziju rudnike i zemlju kineskim kompanijama, uzimao velike kredite, kojima se još nije ušlo u trag.

U tekstu “Dođe vreme da se u boj krene”, koji sam potpisao, navedene su sve ove činjenice.

Bes diktatora izazvao je podatak, koji sam dobio iz Sjedinjenih Država od obaveštenog čoveka, da je Vučić naložio guvernerki Jorgovanki Tabaković, da pored 30 tona zlata, koji su strateška rezerva Narodne banke Srbije, otkupi još 20 tona, kako bi uskoro tiranin, kome je zdravlje dosta narušeno, mogao avionom da prebaci u Kinu, uz obrazloženje da ih čuva u tamošnjoj banci, jer je u isto vreme potpisan sporazum, koji je stupio na snagu, da Srbija pristupa evroazijskoj uniji, dakle bez carinskog režima!

I Kinezi su svesni da sve njihove investicije u Srbiji mogu da propadnu, jer su ugovori koji su potpisani, špekulativni i po međunarodnom pravu mogu se poništiti. Da bi osigurali svoje kredite, koje Srbija neće moći vraćati, Kinezi traže da Vučić deponuje zlato, kao garant za uzeti novac i najšpekulativnije investicije u istoriji, kojima je omogućio da Kinezi, srpskim novcem, dobijenim od kineskih kompanija i banaka, grade infrastrukturne projekte, koje će koristiti u svom pohodu na Evropu. Kinezi koriste svoje robove i zatvorenike, osnovali su koncentracione logore tamo gde su njihove kompanije, doveli njihovu stajaću, do zuba naoružanu vojsku da ih teroriše na teritoriji, koju više ne smatraju srpskom!

Vučiću su obećali, a možda je to samo privid, da će njegovom kartelu omogućiti utočište na svojim teritorijama.

Iako se nijednom rečenicom ne pominje ubistvo Aleksandra Vučića (ovim poslom se bavim 45 godina i nisam neobučen da pozive na ubistvo ne treba pominjati), oglasio se prvo Vučić, napomenom da pozivam na njegovo ubistvo. Tekst se može pročitati na sajtu http://www.magazin-tabloid.com, pod naslovom Dođe vreme da se u boj krene.

Sticajem okolnosti, to se poklopilo sa napadom njegovog kuma Nikole Petrovića na Magazin Tabloid. Naime, on je dobio dva spora, od 200 koliko je pokrenuo pred prekršajnim sudom, Prvim osnovnim sudom u Beogradu (parničnim i krivićnim odeljenjem) pred Višim sudom u Beograd i pred Privrednim sudom u Beogradu, Višim javnim tužilaštvom u Beogradu i Prvim osnovnim javnim tužilaštvom u Beogradu.

Dobio je dve presude. U trećem je sudija Ivan Ilić, tada zamenik predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića, doneo privremenu meru, kojom je zapretio uredniku Magazina Tabloid Milovanu Brkiću da se ime Nikole Petrovića i njegova fotografija ne smeju pominjati u listu, pod pretnjom plaćanja penala po 150 hiljada dinara! Sudija Ilić je zaključio da Nikola Petrović nije javna ličnost! To rešenje potvrdila je sudija Slađana Pantović, koja je donela jednu od dve presude, da Nikoli platimo iznos od 70.000 dinara, za povredu časti i ugleda. Suprotno je odlučio Viši sud u Beogradu u dve pravosnažne presude da je Petrović javna ličnost i da mora da trpi posledice javne kritike.

Onda je Ilić napredovao za sudiju Apelacionog suda, a na njegovo mesto je došla i preuzela ostale predmete Milenija Petričević, opasan kriminalac koji posluje sa gradskom policijom. Neki klijenti su je teško pretukli, ali ona nije sarađivala u otkrivanju njihovog identiteta.

Vučićev kum Nikola je bio predmet istrage FBI u slučaju reketiranja američkog biznismena Marka Krendala, koji je zet tadašnje ministarke za lokalnu samoupravu Kori Udovički.

Pozicije oca gospodina Krendala u SAD-u su vrlo, vrlo značajne, bio je direktor Federalnih rezervi, pa je nakon sprovedene istrage protiv njega sročena optužnica. U Srbiji je u Nikolinu korist svedočila direktorka Krendalovog preduzeća Ana Brnabić, koja ubrzo zauzima ministarsko mesto Kori Udovički i kreće u surovu pljačku Srbije sa svojim bratom Igorom.

Pod pritiskom iz inostranstva njen brat Igor napušta, formalno direktorsko mesto. Ana unosne poslove daje svom ujaku, koji trguje lekovima, a firma mu je u Batajnici. Reč je o milionima dolara profita.

Potom Ana postaje premijerka, pa Nikola angažuje za advokata Igora Isailovića, poslovnog partnera Ane Brnabić.

Istorija napada Nikole Petrovića, kome su sva vrata otvarali Nataša Krivokapić, viši javni tužilac u Beogradu, Snežana Stevović, predsednica Prvog osnovnog suda u Beogradu i predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović. Tu je i Bratislav Gašić, direktor BIA, koji je na tom mestu nasledio Aleksandra Đorđevića, iz čije kancelarije je advokatski tim Nemanje Vasiljevića zastupao Petrovića, ali čim je Đorđević otišao sa tog položaja, on je uzeo Igora Isailovića.

Opet da podsetimo na po nas kobni 6. maj 2019. godine, kada je na Đurđevdan uz pomoć policije, a po nalogu tadašnje državne sekretarke Dijane Hrkalović, policija asistirala izvršiteljki Jeleni Aleksić, koja je ušla u preduzeće SLOBODNA ŠTAMPA, izdavača Magazina Tabloid, nenajavljeno, zaplenivši svu imovinu (stolove, stolice, knjigovodstvenu arhivu, kompjutere, servere, kasu, metlu, šoljice za kafu), ostavljajući prazne prostorije. Presudom je kao dužnik bilo označeno drugo privredno društvo, ali nasilje državne sekretarke je bilo za pamćenje. Ona i Nikola su sa svojom bandom šurovali, naši kompjuteri su dati na “otvaranje” upravi za izlistavanje računarskih sistema MUP-a Srbije. Tako su čitana naša privatna pisma, skidane fotografije. Ta orgazmična atmosfera izazvala je gađenje prisutnih policijskih službenika. Gašić je čestitao Petroviću na maestralno obavljenom poslu.

Akciju pljačke inventara u Magazinu Tabloid snimio je vlasnik You Tube kanala Srpski kolektiv Dragan Filipović i ta potresna slika je obišla svet.

Pet dana kasnije ministar srpske policije dobio je poziv, koji se nije mogao odložiti, da dođe u Sjedinjene Države. Savetovano mu je da ne dovodi Dijanu Hrkalović, ali on to nije poslušao.

Saopšteno mu je da je ponašanje policije prema novinarima Magazina Tabloid izazvalo zgražavanje, pogotovu što je to uradio mafijaš koji se pominje u nekoliko pisama američkih kongresmena, kojim su tražili i njegovo privođenje pravdi, zajedno sa braćom Vučić i drugim njegovim kumovima.

I Stefanović je već na beogradskom aerodromu smenio Dijanu Hrkalović, iza koje je ostalo mnogo krvi, mnogo ubistava, nasilja i pljačke.

Dana 16. juna Petrović je organizovao novi spektakl. Navodno zaplenjena imovina nije imala cenu, pa je tražio da proda i zgradu na kojoj je privredno društvo imalo adresu, odnosno samo ugovor da može da koristi poštansko sanduče, za eventualni prijem pošte.

Bila je to neskrivena radost načelnika PS Savski venac Radovana Gitarića i komandira Aleksandra Krstića. Bile su pripremljene posebne jedinice, da uđu u inače praznu i neuseljivu zgradu.

Pola sata ranije, policija je dobila nalog da ne pruži asistenciju, jer bi njena uloga bila protivpravna.

Svom silinom Petrović angažuje svoje plaćenike – predsednicu Prvog osnovnog suda u Beogradu Snežanu Stevović,u  čiju kancelariju je ovaj opasni kriminalac, sa poternice federalnog suda u SAD-u, ulazio kao u svoj posed, uoči mnogobrojnih suđenja koje je vodio protiv urednika i Magazina Tabloid.

Tako je 2. jula, javni izvršitelj Sanja Spasić rešenjem, protiv kojeg nije dozvoljena žalba, obustavila izvršenje po nalogu Prvog osnovnog suda u Beogradu, zbog plaćanja kazne do 150.000 na ime penala, zbog pominjanja Nikolinog imena u Magazinu Tabloid.

Pet dana kasnije, dakle 8. jula ona donosi novo rešenje – zaključak o izvršenju. Oba rešenja se nalaze uz ovaj tekst skenirana.

Na pitanje šta se to desilo sa njom, rekla je da joj je tako naredila predsednica Prvog osnovnog suda sudija Snežana Stevović, pozivajući se na ministarku pravde.

Sva pravosudno-tužilačka mašinerija upregnuta je protiv urednika i Magazina Tabloid!

Svakog dana dolaze poštari, sudski pozivari, policijski službenici. Čovek koji je dolaskom njegovog kuma Vučića, a i sebe na vlast, postao težak oko 500 miliona evra (bio je više od pet godina direktor Elektromreže) ostavljajući je u dugu od 12 miliona evra, postao je vlasnik vile na Dedinju, vredne 4 miliona dolara, DIPOS-ove vile na Košutnjaku, vlasnik aviona, najskupljih automobila na svetu, postao je vlasnik nekoliko mini hidroelektrana, preko kojih naplaćuje, uz pomoć Zorane Mihajlović i Aleksandra Vučića petostruko veće iznose za isporučene kilovate.

 Majka Nikole Petrovića je bila državljanka Francuske, a njena baka je rođena u braku između Afrikanca i belkinje, tako da Nikola ima i Francusko državljanstvo i Južnoafričke republike. Tako je na sudu izjavio da je diplomirao na crnačkom duhovnom univerzitetu. U toj zemlji je, međutim, ulagao novac i belo zlato u prahu. Često je boravio u ovoj zemlji.

Potpisani novinar je u više od 20 nastupa na You Tube televizijama optužio i dokazao da je Petrović odgovoran za smrt pevačice Jelene Marjanović, ali je, zahvaljujući javnoj tužiteljki Nataši Krivokapić uspeo da na optuženičku klupu, nakon devet meseci istrage, izvede njenog muža Zorana. Posle devet meseci pritvora već Apelacionog suda u Beogradu ukinulo je Marjanoviću pritvor, preinačivši rešenje Višeg suda u Beogradu, navodeći da u krivičnim spisima ne postoje ni indicije da je Marjanović ubio svoju suprugu.

Ponekada bi Informer spektakularno najavio “preokret u slučaju pevačice Jelene Marjanović”. Ovim naslovima urednik Informera  Dragan J. Vučićević je plašio Nikolu, tražeći veći novac, kao “njegov doprinos da se zataška ovaj slučaj”.

Uloga Dragana J. Vučićevića u stradanju Srbije je vrlo značajna.

Tako je, na molbu Nikole Petrovića, a za 200.000 evra, Vučićević krenuo u akciju “privođenja pravdi Milovana Brkića”.

U četvrtak 8. jula, u večernjem dnevniku on je organizovao trominutni prilog na TV Pinku, u kojem su “stručnjaci” Nebojša Krstić, Dejan Vuk Stanković i izvesni Marko Matić, opisali moj “poziv na ubistvo Vučića”. Dakle nepostojeći poziv. Krstić je rekao da sam ja kurir i da mi centri moći daju zadatak da to objavim, dok je izvesni Matić, jedva da ima trideset godina, tvrdio da sam još devedesetih godina uzimao za tekstove po 500 evra. Da li ovom gospodinu treba reći ko bi to za 500 evra objavljivao tekstove protiv vlasti!

Već šest dana traje besomučna hajka u režiji Dragana J. Vučićevića. Ovaj nesrećnik je služeči Vučiću i vlastima zaradio nekoliko stanova, spisak je objavio profesor Vladimir Vuletić, bivši potpredsednik FK Partizan. Vučko je zgrnuo do sada više od 54 miliona evra, plus nekretnine, firme…

Nikoli Petroviću je uzeo 200 hiljada, valjda će ga posebno častiti.

Više od 200 informacija ili toliko puta je ponovljen poziv za mojim hapšenjem.

Željko Mitrović je rekao ovom novinaru da tu akciju sprovodi Vučićević, smatrajući da je on najuticajniji u odbrani Vučića. “tako je i mene napao na drugoj televiziji, tvrdnjom da moja televizija ima dvostruko umanjeni uticaj od njegovog Informera – tvrdi Mitrović.

Vučićević se ovih dana razvodi. Sa prvom ženom ima troje dece, sa drugom dvoje. On je nekoliko godina mlađi od oca sadašnje žene, čiji roditelji žive na Malti i vrlo su bogati. Želeli su da im kćerka živi onako ko su je i školovali, ali se, kukaju, udala za zlog čoveka. Otac njegove sadašnje žene je dobio visok šećer i teško se razboleo.

Sa Banjice su nam stigli izveštaji o ovom čoveku, koji su, njegova lična stvar, a opljačkani novac treba da oduzme sud, u zakonitom postupku.

U blaćenju mog života i rada najdalje je otišao izvesni Zoran Đorđević. On je počeo kao vozač Jorgovanke Tabaković, pa je iz njenog kreveta postao ministar odbrane, pa potom ministar za rad, socijalna i boračka pitanja. Danas je direktor JP Pošte Srbije. Završio je redovno osnovnu školu, a Jorgovanka ga je častila diplomom srednje. Tako je i Nikola Petrović postao akademac, ne znajući da na sudu pogodi ime fakulteta koji je završio i naziv zvanja koje je dobio. Kod kuma Vučića mu ni diploma ni znanje nisu bili potrebni.

Više desetina građana se javilo sa zabrinutošću za moj život i sudbinu lista. Neki nude da oni reše te probleme.

Da li diplomatski kor podržava diktatorove zločine, da li prelazi preko ubistava, pljačke, nasilja, razaranja, šverca narkotika, oružja, zlata?

Imamo li pravo na samoodbranu?

Ostaje mi da odgovorim Vučićevoj i Petrovićevoj mafiji, rečima ruskog pesnika – Oprostite mi ako možete, govorio sam istinu. Hvala onima koji se nude da pomognu. Neka učine ono što misle da je najbolje.

Đorđević: “Da li je Milovan Brkić zaista lud?”

“Trebalo bi da bude dovoljno svakom (a naročito nadležnim državnim organima, tužilaštvu pre svih) da shvati (i reaguje, shodno ovlašćenjima i nadležnostima) o čemu se tu zapravo radi… i da je ovaj put prepunila preko svake mere, i one novinarske (iako to, o čemu i kako piše ta pomijara, nikada i nije bilo novinarstvo), i one moralne (iako tu nikada ništa, uključujući i vlasnika i glavnog urednika i pisca svih tekstova, pod svojim ili izmišljenim imenima, Milovana Brkića, moralno i časno nije ni bilo), pa i one ljudske, shvaćeno u najširem smislu tog pojma,“ naveo je Đorđević u saopštenju, koje je 13. jula prenela Televija B92.

„Milovan Brkić, poznat i kao Milica Grabar, ali i kao još mnogi drugi ‘novinari’ ‘Tabloida’, pod čijim izmišljenim imenima objavljuje svoje opskurne i raznih laži prepune tekstove, ovaj put je prešao sve granice, ako se tako nešto uopšte i može reći – jer za njega odavno nikave granice ne postoje, a patološka poremećenost njegove ličnosti odavno nema obzira ni prema kome i ni prema čemu“, objasnio je on.

Đorđević je istakao da je „bolesna mržnja koju ispoljava prema predsedniku Vučiću i njegovoj porodici, uključujući i malog Vukana čak“ i istakao da je to jedini „uređivački koncept i jedina tema u senkrupu od njegove novine“.

„Ono što Brkić i njegova, ‘nezavisna i slobodna’ kobajagi novina rade, samo je ogoljena, bulažnjenjima različite vrste puna i ikakve istine lišena verzija sinhronizovane medijske kampanje koju protiv predsednika Vučića, ali i njegove porodice, vode tzv. ‘profesionalni’ mediji, finansirani novcem kojeg je njihov vlasnik, tajkun ovdašnji i političar u pokušaju, ‘časni, čestiti i prepošteni’ Dragan Đilas pokrao od građana Srbije u vreme dok je bio perjanica bivšeg režima. To što Đilas i njegova uzdanica, Marinika Tepić, kažu (zapravo – slažu, a lažu čim usta otvore) koliko-toliko pristojnijim rečima, Brkić i svi njegovi pojavni oblici… dodatno ‘oplemene’ gomilom budalaština i uvreda, najprizemnijih i, mora se priznati, vrlo bolesnih u svakom smislu, izmišljotina – koje onda pokušavaju da prodaju, iako im to i ne ide baš od ruke, jer – kako neki mediji navode, novina ‘Tabloid’, nalazi se u stečaju, zbog dugova, što je, verujem, samo dodatni razlog da Milovan Brkić, i svi dvojnici kroz koje se njegova poremećena ličnost oglašava, do kraja ogole svoje prave namere i priznaju da im je Aleksandar Vučij jedina meta i da im on, i samim tim što je uopšte živ, smeta, pa je, po njihovoj umobolnoj logici, sasvim razumljivo i da pozovu na njegovo ubistvo“, istakao je Đorđević u saopštenju.

„Istine radi, to im nije prvi put, ali je prvi put to učinjeno tako da – bio Brkić lud ili ne – ne ostavlja nikakvu sumnju u stvarne želje i namere, mada nameće dilemu – da li je to samo njegova, i jedino njegova bolesna želja, ili ima još onih kojima Vučić, živ, smeta, a koji ne mogu tu svoju tajnu patologiju tako javno da ispolje kao što to čini imalac uverenja o poremećenosti”, dodao je on.

Đorđević navodi da “Brkićev poziv da mu se uplati novac, kako bi se ‘Tabloid’ spasio stečaja pokazuje… koliko je bezobrazan i koliko potcenjuje druge ljude“.

„Pokazuje i koliko je bezobrazan i koliko potcenjuje druge ljude, želeći da ih napravi budalama koje bi trebalo da pomognu ‘borcu za istinu’, a zapravo prevarantu… da nastavi da na stranicama (lista) blati i vređa sve one koji nisu spremni da mu plate reket da o njima ne izmišlja i objavljuje najgnusnije laži i uvrede. Da li je Milovan Brkić zaista lud?!“, istakao je on.

VUČIĆ KUPA ŠAPIĆA U BLATU

U SNS nema podele po pitanju ujedinjenja sa SPAS-om. Svi naprednjaci su protiv Aleksandra Šapića. Nebojša Stefanović je proterivanje prihvatio sportski, svestan da bi mu otpor bio uzaludan. Andrej Vučić je lobirao protiv Šapića, ali nije mogao da promeni odluku svog, da kažemo, brata Aleksandra Vučića. Javno je talasao samo Goran Vesić, koji je, jedini, pokazao da ima dostojanstva.

Da bi umirio nezadovoljne saradnike, Aleksandar Vučić je biranim rečima predstavio kadrovsko pojačanje.

– Aleksandar Šapić će biti naša udarna pesnica protiv Dragana Đilasa – rekao je Vučić na sednici Predsedništva SNS-a početkom maja, kad je predložio ujedinjenje sa SPAS-om.

Lagao je i sebe i druge. U to se uverio samo nekoliko dana kasnije, kad su svi funkcioneri SNS-a dobili nalog da najbrutalnije napadnu Đilasa, tobože u odbranu Danila Vučića. Nema gadosti koju na račun lidera Stranke slobode i pravde nisu izrekli svi naprednjački ministri, plus Vladimir Orlić, Milenko Jovanov, Darko Glišić i drugi nesrećnici. Svi su se izređali, osim Šapića. I Šapić je izdao saopštenje u kome je zamolio sve političare da ne pominju nečiju decu, deca ništa nisu kriva… U lepo sročenom pamfletu, baš kao što je naučio u školi Vese Jevrosimovića, Šapić je propustio da prozove Đilasa.

Šapić, očigledno, ne može, ne želi ili ne sme da napadne Đilasa. Šapić je na političkoj sceni debitovao ulaskom u Demokratsku stranku, u beogradskoj vlasti, gde je dobio funkciju pomoćnika gradonačelnika Beograda. Naprednjaci su godinama koristili tu vezu za zajedničku kompromitaciju njih dvojice. Sad naprednjački bilteni brišu tragove s interneta. Informer i Alo su već skinuli većinu tekstova u kojima jednako vređaju Đilasa i Šapića. Na Guglovom pretraživaču ostali su samo naslovi, a izbrisani su tekstovi u kojima se opisuje “lopovsko-tajkunska družina iz DS, koja bi da ponovo demolira Beograd”, šta je “Šapić sa ocem pevao u policiji” ili zašto se “Šapić ponaša kao da mu je Novi Beograd dedovina”. Međutim, naprednjački mediji su nesposobni u svemu, pa i u autocenzuri. Isti tekstovi, koji su objavljeni, pa izbrisani sa sajta Informera, još se nalaze na sajtu Pinka, koji ih je uredno prenosio. Neki su, verovatno slučajnim propustom, ostali i na sajtu Informera. Među njima je i tekst o tome kako su Đilas i Šapić, u saradnji s Milijom Milosaveljevićem, zvanim Ktitor, “pljačkali decu”.

“Đilas i Šapić, dok su vladali Beogradom sklopili su dil sa Milijom Milosavljevićem, po kome Grad Beograd svakog meseca do 2020. mora da mu plaća 23.710 evra za zakup vrtića u Altini (u prvih godinu dana ‘kirija’ bila čak 29.627 evra). Ktitor u gradnju vrtića uložio 1.113.500 evra, a od grada će za zakup dobiti 2.898.482 evra”, navodi se u Informerovom tekstu.

O tim navodim preciznije se odredio Viši sud u Beogradu, koji je osudio Informer da plati odštetu Draganu Đilasu zbog povrede časti i ugleda.

– Analizom sadržine spornog teksta i nesumnjivo utvrđenim činjenicama, uzevši u obzir sadržinu navedenih materijalnopravnih odredaba sledi zaključak da se zahtevu tužioca za pružanje zaštite zbog objavljivanja informacija koje nisu sa dovoljnim stepenom pažnje proverene, niti je u ovom postupku njihova istinitost dokazana, a koje su pri tom i nedozvoljene s obzirom da su uvredljive, a za posledicu su imale povredu časti i ugleda tužioca, ima delimično udovoljiti – navodi se u obrazloženju presude, koju je doneo Viši sud u junu 2019. godine.

Informer, kao i ostali režimski blatoidi, o Šapiću su pisali ono što im je naredio njihov nezvanični glavni urednik Aleksandar Vučić. Što su pljuvali, sad ližu. Kao i sve ostalo, ni to ne rade dobro.