Skip to content

Dveri: Anatomija samouništenja (1. deo)

bosko-obradovic-sabac-savez-za-srbiju-2018-08-01jpg

Boško Obradović je uveo Dveri u Savez za Srbiju i isterao ih s političke scene. Samouništenje, izvršeno 28. jula, na sednici Glavnog odbora u Čačku obradovalo je pedesetak pretendenata na poslaničke mandate i ogorčilo većinu članova i glasača.

Upokojenje najjače patriotske stranke organizovano je u tragi-komičnom stilu komunističkih kongresa. Posledice su tragične, sve ostalo je komično. Odluka je doneta i pre sednice, o čemu svedoči najava šabačke debate predstavnika Saveza za Srbiju u kojoj je naveden i Obradović. Diskusijom je rukovodio Jugoslav Kiprijanović, malo ženstveniji i mnogo rigidniji od Maje Gojković. Na kraju, nedostatak glasova, potrebnih za pristanak na koaliciju, Obradović je nadoknadio kreativnim tumačenjem stranačkog Statuta.

Kao što Aleksandar Vučić izdaju Kosova pravda brigom za budućnost Srbije, tako je Boško Obradović obrazložio potrebu za ulaskom u Savez. Ipak, Vučić je pošteniji, on za propast optužuje političke vođe, od kneza Lazara do Vuka Jeremića, a Obradoviću je kriv narod.

– Birače upošte ne interesuje ideologija, oni se ni u šta ne razumeju, jednostavno se menjaju kako vetar duva. Kao što nijedna nova politička opcija neće sa nama, jer smo mi već isprljani, isklevetani, naša karijera je, maltene, da kažem, poistovećena sa karijerom oprobanih, drugih tipova koji su već bili na vlasti. Neće mnogi sa nama, jer smo im mi balast, bez obzira što nismo bili na vlasti. Ja sam, prosto, izgubio veru u tu vrstu našeg biračkog tela, ali i tu vrstu naših, da kažem, da će nam pasti sa neba, da kažem, genijalna stvar koja će ubediti Srbe da smo mi najbolji narod planete. Možda sam u to izgubio veru, ako je to tačno, onda je to gde sam se umorio, da kažem, i krenuo linijom manjeg otpora – objasnio je Obradović zašto je odlučio da otkači glupe birače i krene svojim putem.

Dobro ga je razumeo doskora nabliži saradnik Srđan Nogo.

– Ja sam u Dverima jako dugo. Jeste frustrirajuće. Ono što Boško kaže: „Pa šta još da uradim, samo da se zapalim“. Frustrirajuće je, ali moramo istrajati, jer bez velike žrtve nećemo ništa moći da uradimo. Ali, ja zaista verujem da politička prostitucija nije rešenje – rekao je Nogo i istakao da Dveri neće imati mnogo benefita od ulaska u Savez za Srbiju:

– Ja bih voleo da smo uzeli novac, lakše bismo radili, onda bih mogao i da razumem vas koji ste za Savez. Mi ćemo, kako nam je rečeno, imati samo trošak oko tog Saveza, nekih 500 evra, minimum, moraćemo mesečno da plaćamo taj Savez. I, nemojte da zaboravite na onaj emotivni deo. Jer, kao što je naša rasprava emotivna, i birači su emotivni. Nemamo čega da se stidimo. Možda i imamo, ali to neka ostane naša mala tajna, nas koji smo bili u starešinstvu, kako su Dveri ušle u politiku i zašto? Ali, od tada sve se vraća na tog nesrećnog Mikija Rakića, iako je on mrtav.

Nogo nije objasnio ulogu pokojnog Rakića.

Drugi govornici bavili su se drugim, značajnijim pokojnicima, od kneza Lazara i Njegoša, do Gavila Principa. U toj disciplini blistala je prof. dr Tamara Milenković Kerković, koja je odrecitovala skoro pola „Gorskog vijenca“, naričući nad slamkom međ vihorove i plemenom koje mrtvijem snom spava. Na naučnoj osnovi objasnila je zašto đavo „nit ore, nit kopa, već udara tamo gde smo najtanji“ i čime se bave đavolje sluge. U tom nadahnuću, Lazarevom kletvom zapretila je svima koji se protive saradnji sa Savezom za Srbiju.

– Sabranje je jedini put koji je moguć i ja ću glasati za ovaj Savez. To je Srbija koja svoju braću miri i ne deli, to je Srbija koja ima sinove i kćeri, a ne sluge i podanike i to je Srbija u kojoj je na prvom mestu Srbin, a ne član ove ili one stranke. Na onima koji su izdali kneza Lazara ostala je kletva naroda. Ostaće i na onima koji su Murata proglasili za junaka i kažu da je Kosovo izgubljeno. Čestiti knez dobro je znao i ko ga u boju čeka i sa čime raspolaže i na koga se može osloniti. I najveće moguće žrtve je istrpeo, ne odričući se sabornosti – rekla je prof. dr i, za kraj, odrecitovala optimistične stihove Majakovskog: „O, ne govori da spasenja nema, ne gubi se sred očaja svog, što je noć tamnija, svetlije su zvezde, što je tuga dublja, to je bliže Bog“.

Dragan Dželetović, član Izvršnog odbora, sve uz pozdrav „Pomaže Bog, braćo i sestre“, mudro i iskreno je priznao da nije „fan Dragana Đilasa“ iako se zovu isto.

dželetović wp

– Međutim, tog mog imenjaka Đilasa je u martu, na izborima u Beogradu, legitimisao narod koji je glasao za njega, skoro 20 procenata – pohvalio je Dželetović Đilasa i, poput Obradovića, krivicu svalio na „slepce“ koji nisu hteli da glasaju za Dveri:

– Gomila Srba danas ne može da prepozna našu priču, da je vidi, prosto duhovno su slepi i to je tako. Ali, mi moramo da dođemo do tih ljudi, uz određene principe. Koji su to principi? To su ovih 30 tačaka Saveza za Srbiju.

Dželetović je iskoristio priliku i da objasni nacionalističke zablude koje zastupaju dverjanska „braća i sestre“, koji se zaklinju u kneza Lazara i Gavrila Principa.

– Jedan Stefan Lazarević je ratovao za Bajazita, koji mu je možda i ubio oca. I taj Stefan Lazarević, njegova vladavina je na kulturološkom i duhovnom planu, sačuvala srpski narod, da pretraje ovih 4-5 vekova. I jako je važna još jedna stvar, pucanj Gavrila Principa. On za mene jeste junak i mi moramo da negujemo svest o njemu i da ga veličamo na svaki mogući način, ali da Gavrilo nije pucao tog dana i da smo rat izbegli na jedno 20 godina, mi danas verovatno ne bismo imali Albance na Kosovu i imali bi Južnu Srbiju, tj. Makedoniju kao integralni deo srpskog naroda – genijalno je Dželetović opisao zasluge turskog vazala Stefana Lazarevića i krivicu atentatora Principa.

Ko je pomislio da od toga ne može da se kaže ništa gluplje u odbranu teze o potrebi ulaska Dveri u Savez za Srbiju, pogrešio je. Šampionsku titulu u besmislu osvojio je Borko Puškić, predsednik Izvršnog odbora i član Predsedništva Dveri. On je priču upotpunio primerima „najvećeg evropejca“ apostola Pavla i prostitutke Marije Magdalene.

– Samo bih da podsetim na par stvari koju većina vas zna i bolje od mene, jer sam ja mali čovek i mali hrišćanin, ali sam hrišćanin i čovek sam. Da li znate ko je prvi ušao u raj. Razbojnik je prvi ušao u raj. Da li znate ko je bio prvi u redu apostola Hristovih? Ljudi koji su bili raslabljeni, ljudi koji su bili prosti, ljudi koji su bili grešni. Zamislite jednog Pavla, koji je, političkim jezikom rečeno, bio najveći evropejac, pa je od Savla postao Pavle. Ako imate u vidu da je Marija Magdalena bila to što je bila, danas jeste to što jeste i biće u večnosti. Ako imamo u vidu s kim je Hristos opštio, ja mislim da mi nemamo pravo, kao jedan hrišćanski i politički pokret, da nemamo komunikaciju i saradnju sa nekim ljudima. Ovde je suštinska stvar da li imamo poverenje prema Bošku Obradoviću – istakao je Puškić u prvoj verziji „Jevanđelja o Boškiću“, novom mesiji koji pristaje da sarađuje sa razbojnicima, evropejcima i kurvama iz Saveza za Srbiju.

(Sledeći deo: Šta dverjani kažu o lopovu Đilasu, Vuku Jeremiću-Saksu, NATO Borku i ostalim liderima Saveza za Srbiju)

 

Advertisements

PROPAST DVERI: Prokleta je Amerika i zlato što sja

dveri obradović nogo

Pokret Dveri više ne postoji. Duga serija podela, koje taj pokret prate od početka političkog angažovanja, okončaće se na sednici Glavnog odbora, na kojoj će se odlučivati o ulasku u Savez za Srbiju. Kakva god bude odluka, Dveri su gotove.

Ako prevagne frakcija koju predvodi Boško Obradović, a hoće, Dveri će u Savez uneti grupu funkcionera, ali ne i glasače. Zauzvrat, troje-četvoro vodećih dverjana dobiće solidna mesta na budućoj poslaničkoj listi, dok će ostali morati da se zadovolje nadom da će ih se jednog dana, posle smene vlasti, neko setiti i postaviti ih na funkcije u državnim institucijama. Pored ličnih ambicija, ulazak u Savez za Srbiju ima i ozbiljan motiv – borba za opstanak na političkoj sceni. Bez ulaska u širu koaliciju, Dveri će ostati duboko ispod cenzusa. Obradović to zna, zato tajno, dok lobira unutar stranke, podseća da nekad dođe takvo teško vreme, kad i orlovi moraju da spavaju s kokoškama. Javno, opet da bi amortizovao nezadovoljstvo dverjana, crta crvene linije i uslovljava buduće koalicione partnere.

– Za Srpski pokret Dveri je prihvatljiva opoziciona saradnja radi smene sadašnje vlasti, posebno kada je u pitanju borba za slobodu medija i fer i poštene izbore. Niko od nas u opoziciji samostalno trenutno ne može da pobedi Vučića i zato je potrebno sarađivati i ukrupnjavati opozicione potencijale. Ali smena ove vlasti, sa Vučićem na čelu, nije i ne sme biti cilj sam po sebi. To je nužan korak ka sprovođenju politike i programa koji će urediti Srbiju. Zato opoziciona saradnja mora počivati i na zajedničkim programskim tačkama. Sebe vidimo u jednom ozbiljnom opozicionom savezu koji bi prevazišao podele na levicu i desnicu, građansko i nacionalno, tradicionalno i moderno. Naša „crvena linija“ je očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i sa svima koji su za poštovanje Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN, a protiv da se tzv. nezavisnom Kosovu omogući članstvo u UN, možemo da sarađujemo – tvrdi Obradović.

Na „crvenu liniju“ pristaju, bar zasad, tvorac Saveza za Srbiju Dragan Đilas i njegovi partneri Vuk Jeremić, Zoran Lutovac, Borko Stefanović, Dušan Petrović, Janko Veselinović i ostali. Na Obradovićevu žalost, ta ideja nije prihvatljiva za tvrdo krilo Dveri, koje odbija svaku saradnju sa tajkunom Đilasom i restlovima Demokratske stranke. Grupu fundamentalista predvode narodni poslanici Srđan Nogo i Zoran Radojičić, koji imaju podršku većine glasača, ali ne i članova Glavnog odbora.

Kad je postalo izvesno da će Obradović uvući Dveri u Đilasov Savez, kao u svakoj tužnoj srpskoj priči, sučeljavanje stavova se prebacilo s političkog na patološki nivo, garniran s optužbama za kriminal i izdaju srpstva. To je konkretizovano plakatom na kome su Obradović i 50 njegovih istomišljenika optuženi za realizaciju američke operacije „Hologram“, koja ima za cilj prodaju Dveri zlom tajkunu Đilasu, koji u Vučićevom interesu, na taj način, uništava srpsku patriotsku opoziciju. Gde su Amerikanci, tu su i pare. Otud priče da je Obradović za sebe dobio 100.000 evra i još 150.000 evra za kupovinu glasova u Glavnom odboru.

37817143_2218523498376688_677352261390696448_n

Odgovor je plasiran u naprednjačkom maniru. Obradović, kao Vučić, ignoriše optužbe, ne oseća potrebu da se obrati članovima i glasačima. Njegova saradnica Marija Janjušević, poput Marjana Rističevića, na društvenim mrežama, umesto konkretnog objašnjenja, širi sprdnju. Ako nekome zatreba pozajmica, nije problem, dobila je honorar.

Ćuti i Đilas. On je već sto puta dokazao da se ne snalazi u srpskoj politici. U svim greškama koje su izazvale urušavanje Demokratske stranke nalaze se njegovi tragovi, pa nije iznenađujuće što, potpuno nepotrebno, insistira na ulasku Dveri u Savez za Srbiju. Inženjer-mašinac, ponosan na svoj matematičarski talenat, sigurno je primetio sunovrat Dveri. Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016. Dveri su osvojile 190.530 glasova. Sledeće godine, predsednički kandidat Obradović dobio je poverenje samo 83.523 birača, a na prolećnim beogradskim izborima, u koaliciji s pokretom „Dosta je bilo“ Dveri su uzele samo 31.682 glasa. Sad, kad se i taj glasački korpus podeli, Đilas će u miraz dobiti samo Obradovića i nekoliko njegovih ambicioznih svedoka. Tanka je to računica. Osim ako „dverjani patriote“, kako su se nazvali anonimni autori antihologramskog plakata, nisu u pravu, pa Đilas ima neki drugi, napredniji razlog da proguta Dveri.

Uz sve to, čak i da su „patriote“ u pravu, teško mogu da opravdaju jučerašnju gubitničku koaliciju sa „Dosta je bilo“ i današnje protivljenje ulasku u najperspektivniji opozicioni blok. Baš kao što Obradović ne može da objasni što je u martu vodio kampanju s parolom „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“, a sad radi na povratku onih koji su stvorili ove.

Proletos, posle obznane saradnje sa DJB, podršku Dverima su otkazali Kosta Čavoški, Srđa Trifković. Milo Lompar, Zoran Čvorović i još neki istaknuti intelektualci. Ulaskom u Savez za Srbiju, Dveri će ostati i bez glasača. Kraj.

 

SAGA O PECONIJU (2): Rutović sa šest metaka poslao Šarićevu poslednju opomenu

peconi i ekipa

Imovina Predraga Rankovića Peconija vredi više od milijardu evra. Zna se da je do toga došao najtežim krivičnim delima, ali on tvrdi da je čist kao planinski potok, sve je stekao pošteno rizikujući da bude uhapšen i osuđen na dugogodišnju robiju. Suočavanje s pravdom izbegao je uz pomoć korumpiranih političara. Uvek je znao kome i koliko treba da plati zaštitu od zakona. Ipak, ni to ga nije sačuvalo od besa kolega iz kriminalnog miljea.

Nije lako srpskim tajkunima. Uživaju u opljačkanim parama, ali glavu nose u torbi. Miroslav Mišković i Milija Babović su bili kidnapovani. Bogoljub Karić je nekoliko puta bežao iz Srbije, a deset godina se, kao i Stanko Subotić Cane, nalazio pod poternicom. Milan Beko je preživeo atentat. Samo je Peconija, kao da je nagori, zadesila svaka od tih nevolja. Pre 20 godina oteli su ga šefovi surčinskog klana Zoran Šijan i Ljubiša Buha Čume. Teška srca, platio im je pola miliona maraka. Neko vreme se skrivao u Rumuniji i Makedoniji. Sad, kad je pomislio da je prošlo najgore, našao se na nišanu Željka Rutovića.

Krajem marta prošle godine, u beogradskom hotelu „Prag“, Rutović je došao na proslavu koju je priredio Srđan Milovanović, vlasnik TV KCN. Prišao je separeu u kome je sedeo Ranković. Posle nekoliko razmenjenih rečenica, izvukao je pištolj i ispalio mu šest metaka u noge. Bez nervoze, Rutović je seo u auto, odvezao se do aerodroma, gde ga je čekao privatni avion, kojim se distancirao na bezbednu udaljenost, u Crnu Goru. Kroz to vreme, Ranković je operisan u Urgentnom centru.

Ipak, vatreni obračun je najviše zabrinuo i zaboleo Aleksandra Vučića. Čim je obavešten o tome šta se desilo, pozvao je brata Andreja i naredio mu da napusti Beograd. Poslednje što je Aleksandru trebalo pred kraj predsedničke kampanje bila bi vest da se njegov bata nalazio na mestu mafijaškog obračuna. Za Peconija nije brinuo, znao je da će odbiti da sarađuje s policijom, da neće optužiti Rutovića, a kamoli pomenuti da je i Andrej bio u „Pragu“.

Peconi ga nije izneverio. Ne samo policiji i medijima, već ni saradnicima nije hteo da govori o Rutoviću. Dva meseca je proveo u Urgentnom, gde je podvrgnut seriji operacija. Među prvima, posetio ga je Vučić. Doneo mu je flašu vina i lepe vesti.

– Rutović je gotov, ima rak, ne vredi ni da se baviš s njim – rekao je.

Ne zna se da li je to tačno i da li mu je Peconi poverovao, ali sigurno je razumeo poruku da ni ne pomišlja na osvetu.

Vučić je bio zadovoljan načinom na koji su mediji amortizovali priču. Nijedan dnevni list, ni televizije s nacionalnom frekvencijom, niko nije pomenuo Andreja. U retkim izveštajima navodili su se samo tehnički detalji, uglavnom kontradiktorni, kako bi zbunili javnost. Pod Vučićevom strogom kontrolom objavljivane su informacije o tome da je raspisana poternica za Rutovićem, da je priveden i saslušan. Isti izvor obaveštavao je čitaoce da Rutović nije osumnjičen i da ne postoji poternica. I glavni junak tih tekstova ponašao se u istom stilu.

rutović željko i mirjana božović.2

Željko Rutović sa suprugom Mirjanom Božović

– Ne znam o čemu se radi. Nemam blage veze s onim u vezi s čim me zovete i o čemu pričate. Smešno. Meni je to sve mnogo smešno. Vi se očigledno šalite sa mnom kada me zovete oko takvih stvari. Zaista, meni je sve to smešno – odgovorio je Rutović na pitanje novinara „Blica“ da li se nalazi u bekstvu zbog pucanja na Rankovića.

Kao povod za taj incident, naprednjački mediji su plasirali teoriju po kojoj je Rutović uvredio „silikonuše“ koje su bile u društvu Rankovića, pa je ovaj, kao pravi džentlmen, skočio i uzvratio psovkama. Slučajno ili ne, kao „silikonuša“ zbog koje je došlo do pucnjave, pomenuta je pevačica Tijana Radivojević. Tri nedelje ranije, ona je bila u društvu Milana Narandžića Limuna kad je on upucan, takođe u nogu. Narandžićeve povrede su bile lakše, pa je uspeo sam da se odveze u Urgentni centrar. Lekarima i policiji je ispričao da je pogođen metkom na nekom stovarištu u Malom Mokrom Lugu, ali nije hteo da kaže ko je i zašto pucao. Peconi i Limun su stari drugari, još iz surčinskog klana. Kao takvi, zabeleženi su u „Beloj knjizi“ u kojoj je Dušan Mihajlović, 2002. godine, objavio spisak svih kriminalaca u Srbiji, na osnovu koga su obojica uhapšeni tokom akcije „Sablja“. Splet okolnosti je dao dovoljno materijala medijima da spinuju slučaj i sakriju prave razloge sukoba.

Jednu verziju istine Vučić prepričava najbližim saradnicima, a ponekad i poznanicima za koje zna da će je preneti Rankoviću. Pozivajući se na informacije koje je prikupila BIA, Vučić tvrdi da Peconi još od 2009. godine duguje deset miliona evra Darku Šariću. Narko bos, koji se nalazi u pritvoru, doskora nije insistirao na vraćanju novca, a i ne bi da ga nije iritiralo Peconijevo bahato ponašanje. Navodno, Šariću je prekipelo kad je uhapšen Vladimir Popović, zvani Vlada Pop. U januaru prošle godine, pod sumnjom da je, s još dvojicom saradnika, reketirao biznismena Miloša Rilaka, Popović je uhapšen. Mediji su ga opisivali kao vlasnika kockarnice „Havana“ i bliskog saradnika Luke Bojovića, povezanog sa crnogorskim škaljarskim klanom. Od tih, bitnije su informacije kojima su raspolagali Vučić, Rutović i Šarić. Vučić je znao da Vlada Pop vodi većinu Rutovićevih poslova u Beogradu, a kumovi Rutović i Šarić su bili ubeđeni da je to hapšenje namestio Peconi. Ipak, ni tada se nisu odlučili za otvoreni sukob. I to su stavili na spisak drugih Peconijevih grehova, među kojima je uzimanje zemunskog restorana „Venecija“.

Kap je prelila čašu kad je zapaljen Rutovićev restoran „Dva jelena“ u Skadarliji. Po svemu sudeći, Rutović je zaključio da je požar podmetnut i da je krivac Ranković. Dva dana kasnije, dok se dim još nije razvejao, došlo je do pucnjave u „Pragu“.

Vučić je lično proturao glasine da su „Škaljarci“ pripremali atentat na njega, i to onim oružjem koje je pronađeno u Jajincima, ali nije hteo da se igra vatrom i ulazi u otvoreni obračun. Saradnicima je pričao da ne razume kako je Peconi sebi dozvolio takav kiks da vrda s otplatom duga Šariću i, dodatno, da izaziva Rutovića.

Uz svoju poslovičnu patetiku, Vučić je isticao teško zdravstveno stanje Željka Rutovića. Navodno, dva puta je operisan u Americi, oba puta neuspešno. Odrekao se alkohola i počeo da pije jake lekove, pa je postao razdražljiv i agresivan. U takvom stanju, od Peconija je tražio da vrati pare Šariću. Dobio je ruganje, na koje je uzvratio hicima u noge.

Ako je Vučićeva teorija tačna, Peconi je dobio poslednju opomenu, posle koje nikad više neće moći normalno da hoda. Baš briga Vučića za Peconija, važne su mu samo dve stvari: da se ne zameri Šariću i Rutoviću, kao i da se nigde ne pominje da je bata Andrej bio svedok obračuna.

(Nastaviće se)

 

Najpametniji čovek na svetu

Pošto je bogat, Ranković je uveren i da je pametan. To je dokazivao i u bolničkom krevetu Uregentnog centra, nakon što mu je Rutović izrešetao noge. Lekari su morali da mu nadugačko objašnjavaju svaki detalj u terapiji. Peconi je analizirao nalaze i rendgenske snimke, na osnovu kojih je naređivao šta i kako da se preduzme tokom operacija i sanacije povreda. Zbog toga su mu lekari prilepili nadimak „Kolega“.

Pored medicine, odlično se razume u medije i umetnost. Otkad je pokrenuo  TV Košavu, današnji Hepi, autoritarno uređuje program. Bezbroj puta se dogodilo da se javi režiji i naredi da prekinu emitovanje nekog filma: „Dosadan je, ne mogu to da gledam…“ Na njegov zahtev ubačeni su erotski filmovi u kasnim satima, oni mu nisu dosadni.

Za „Parove“ je ipak najzaslužnija njegova supruga. Kao pasionirani pratilac rijaliti programa, ona je osmislila „Parove“ i odredila ko će da učestvuje i za koliki honorar.

 

Spas je u manjirki

milovanović srđan

Srđan Milovanović, vlasnik televizije Kopernikus, organizovao je koktel na kome je Željko Rutović izrešetao Predraga Rankovića. Milovanović je proslavljao kupovinu hotela „Prag“, iako je nekoliko dana ranije Ministarstvo privrede poništilo tu privatizaciju.

Posle prvih ispaljenih metaka, Milovanović je pobegao u kuhinju.

– Čim je počelo da pršti, ušao sam u kuhinju i sakrio se iza vrata. Onda sam se setio da bi i drugi mogli da krenu za mnom. Nisam imao gde, pa sam uskočio u manjirku. Pod poklopcem sam ostao sve dok nije došla policija. Nisam video ko je u koga pucao, baš sam bio uplašen – pričao je kasnije Milovanović, iako mu je malo ko verovao da je, onoliki, uspeo da ulegne u manjirku.

Peconi je zahladio odnose s njim. Iako nema dokaze, ubeđen je da mu je Milovanović namestio suočavanje s Rutovićem. Znao je da su u sukobu, a ipak ih je obojicu zvao na proslavu.

 

Peconi i smrt, stari drugari

smiljković bojan

Dok je razvijao svoju kriminalnu imperiju, Predrag Ranković je na onaj svet ispratio mnoge saradnike. Poslednji u tom nizu je Bojan Smiljković, bivši policajac i Peconijev telohranitelj.

Smiljković je pažnju javnosti privukao u junu 2010, kad je iz pištolja CZ-99 ispalio hitac u Čumetov „mercedes CL 60“, prilikom incidenta kod beogradske Arene. Tada je Čume naleteo na kolonu vozila u kojima se nalazio Peconi i njegovo obezbeđenje. Posle „češanja“, Smiljković je nameravao da pucnjem zaštiti gazdu. Na suđenju je priznao krivicu i nagodio se sa tužilaštvom da dobije kaznu od šest meseci zatvora za krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

Četiri godine kasnije, Smiljković je ubijen u Boljevcima. Prema informacijama iz istrage, ubio ga je Perica Vuletić, koji mu je dugovao 8.000 evra. Vuletić je dan kasnije izvršio samoubistvo.

Peconi nije došao na sahranu svog telohranitelja, koji ga je čuvao desetak godina.

knjige narudžbenica

 

Magazin Tabloid: Vlast progoni novinare

20180719_135223

Redakcija Magazina Tabloid prinuđena je da se ovim putem obrati javnosti, jer je danas, 19. jula 2018. godine, u 12,30 sati, nakon što je sinoć na njega pucano iz vatrenog oružja, uhapšen novinar-istraživač Magazina Tabloid Stefan Cvetković, koga su prethodno u dva navrata pokušali da ubiju vlastima poznata lica, nanevši mu teške telesne povrede. Pretpostavljamo da su to uradili po nalogu policije.

Takođe, saopštavamo da je policija raspisla potragu za Ivanom Maksimovićem, novinarom-dopisnikom Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice, zbog navodnog ugrožavanja sigurnosti predsednika Vučića.

Redakcija Magazina Tabloid raspolaže informacijom da predsednik Vučić, uz podršku diplomatskog osoblja jedne strane ambasade u Beogradu, vrši kompromitaciju svih novinara i saradnika našeg magazina sa ciljem da neki od njih budu i likvidirani.

Napominjemo da je i zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Milan Malenović, proveo šest meseci u pritvoru zbog navodnog ugrožavanja bezbednosti predsednika Vučića, a potom je pravosnažno oslobođen od optužbi.

Potraga je raspisana i za našim novinarom-saradnikom Đorđem Višekrunom, takođe zbog navodnog ugrožavanja sigurnosti Aleksandra Vučića.

 

Snimak hapšenja Stefana Cvetkovića pogledajte na njegovom Fejsbuk nalogu: 

 

Redakcija Magazina Tabloid

Beograd, Savski trg 9

Telefon: 7610208

 

„Beograd na vodi“ nema upotrebnu dozvolu!

 

BGH2O1Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbilo je zahtev investitora „Beograd na vodi“ d.o.o. Beograd za izdavanje rešenja kojim se odobrava upotreba stambeno-poslovnog objekta „Stambene kule 1A,01 – Kula A i Kula B“.

Magazin Tabloid poseduje Zaključak, kojim je Ministarstvo odbilo da izda upotrebnu dozvolu „Beogradu na vodi“. U Zaključku se navodi da investitor nije ispunio neophodne uslove. Nije dostavljen Elaborat geodetskih radova za objekat, drugi Elaborati nisu na propisan način overeni od strane lica koja su ih izradila i odgovornih lica, nisu dostavljene sve saglasnosti koje su navedene u Glavnoj svesci, nedostaje opšta dokumentacija u pojedinim delovima projekta i nisu dostavljeni Zapisnici o inspekcijskom nadzoru za 2016. i 2017. godinu. Odluku kojom je odbilo zahtev za izdavanjem upotrebne dozvole za kule A i B, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture donelo je 10. jula 2018. godine.

BGH2O2

Iako je znao da zgrade nemaju upotrebnu dozvolu, Aleksandar Vučić je, četiri dana nakon što je Ministarstvo odbilo da izda rešenje, priredio svečano useljavanje stanara. U društvu Mohameda al Abara, predsednika kompanije „Igl Hils“, premijerke Ane Brnabić, bivšeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog i njegovog naslednika Zorana Radojičića, presečena je vrpca i uručeni su ključevi vlasnicima stanova u „Beogradu na vodi“. U svom teatralnom stilu, Vučić je stanarima obećao flašu šampanjca, ali nije ih obavestio da zgrade nemaju sve neophodne dozvole. Za normalan život prevarenih bogataša, uglavnom gastarbajtera-povratnika, još je važnije što stambeni objekti nisu priključeni na gradsku kanalizaciju.

U pravnoj državi, stanari bi bili hitno iseljeni, a prevaranti sankcionisani. Međutim, u ovom slučaju prevaru su izvršili nosioci najviših državnih funkcija, koji su ignorisali odluke nadležnog ministarstva.

 

Orhan Dragaš: TREĆI BRAT REKETAŠ

dragaš orhan pink

Stranim diplomatama, domaćim biznismenima, pa i konobarima u „Salonu 1905“ Orhan Dragaš se predstavlja kao „treći brat Vučić“. Sličnost postoji, i on brutalno laže, vara, ucenjuje, reketira, otima, špijunira, optužuje Srbe i Srbiju i zalaže se za priznanje albanske države Kosovo. Takođe, kao svi Vučići, zakone i Ustav krši nekažnjeno.

Sličan se sličnom raduje, zato je Aleksandar Vučić oberučke prigrlio Dragaša i iskoristio ga za obavljanje prljavih zadataka. Po dolasku Srpske napredne stranke na vlast, Vučić nije slučajno za sebe izabrao ministarstvo odbrane, znao je da se veliki novac obrće u trgovini oružjem. Na taj posao nameračio se i Tomislav Nikolić, kome je logističku podršku davao Slobodan Tešić. Srpskoj javnosti Tešić je privukao pažnju još 2002. godine, kada je objavljeno da je njegova firma „Temeks“ osumnjičena za šverc oružja u Jemen, Irak i nekoliko afričkih zemalja, među kojima je bila i Liberija. Američke bezbednosne službe otkrile su nelegalnu trgovinu preko tzv. endjuzer sertifikata, u kojima su kao krajnji kupci navedene firme iz Konga i Nigerije. Sa Tešićem su „pali“ Jovan Aleksić, zastupnik „Aviogeneksa“ i Orhan Dragaš. Zbog kršenja međunarodnih sankcija Komitet Saveta bezbednosti UN-a je 2003. godine Rezolucijom 1251 svu trojicu stavio na listu osoba kojima su zabranjena putovanja. Međutim, Nikolić nije gadljiv na pare, privatio je Tešićeve donacije, prvo za izbornu kampanju 2012, a zatim i za Fondaciju Dragice Nikolić. Zauzvrat, Tešićevu ćerku Danijelu stavio je na 96. mesto na listi poslaničkih kandidata. Saradnja je trebalo da se proširi na trgovinu oružjem. Tešić je do tada trgovao uglavnom oružjem iz bivših sovjetskih republika, pa je naumio da preko Nikolića dobije priliku da kupuje i iz srpskih vojnih fabrika.

Plan im je pokvario Vučić. Prvo je medijskom kampanjom kompromitovao Tešića, prenoseći optužbe za nelegalnu prodaju oružja i vojne opreme Sadamu Huseinu i Moameru Gadafiju. Usput, očistio je Dragaševe tragove, prikazujući ga kao kolateralnu štetu. Eto, Dragaš je slučajno putovao s Tešićem u Liberiju, da proda svoju robu, koja nema veze s 30.000 pušaka, 12.000 tenkovskih granata, nekoliko hiljada pištolja, ručnih bombi, mina, ručnih bacača i 90 miliona metaka različitog kalibra. Dragaš je tvrdio da je angažovao jednu stranu advokatsku kancelariju koja je pred sudom u Njujorku tužila UN zbog „nelegalne i neustavne zabrane izlaska iz zemlje“.

Vučić je iz posla izbacio Tešića i Nikolića i zadržao Dragaša, koji je imao kontakte sa stranim kupcima. Od tada se Dragaš hvali kako sa svojom braćom Aleksandrom i Andrejem prodaje srpsko oružje i vojnu opremu.

Još u vreme pripreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci, Vučić je uspostavio bratske odnose s Dragašem. Povezao ih je bračni bar Montgomeri. Vučić je bivšeg američkog ambasadora angažovao za lobiranje, kako bi ga SAD skinula s „crne liste“, a Dragaš je njegovu suprugu Lin postavio na mesto rektora svoje Akademije za diplomatiju i bezbednost. Iako su svi bili kompromitovani, politički i poslovno, uspevali su da stvore utisak da su značajni. Vilijamu je propao posao u Duborvniku, Lin je po kafanama zabavljala društvo plesanjem na stolu i pričama kako je muža ujela za grlo kad ga je zatekla na gomili sa švalerkom, sekretaricom Biljanom Jović. Dragaš je beskrupoloznim lažima sablažnjavao domaće i strane političare. Najavljivao je simpozijume na kojima će učestvovati Mihail Gorbačov, Miroslav Lajčak i druge diplomate sličnog renomea, pa je britanska ambasada morala da se javno ogradi od Dragaša i njegove Akademije. Istina nikad nije mogla da pokoleba upornog Goranca. Uhvaćen u laži, nastavio je da tvrdi da „sve što Akademija radi ide isključivo preko Ambasade Velike Britanije u Beogradu“, a u nekoliko novina je objavilo oglas koji su, navodno, potpisali predstavnici podmlatka nekoliko parlamentarnih stranaka (DS, DSS, G17, SPO…). I srpsko Ministarstvo spoljnih poslova je demantovalo tvrdnje da „Dragaševe diplomce“ čeka siguran posao u toj instituciji. Oglašavali su se i prevareni studenti.

– Od svega što nam je obećano, za školarinu od 4.660 evra, nismo dobili ništa. Sa diplomom ove akademije ne možemo uraditi ništa, a među predavačima je bila i osoba koja je svojevremeno bila u zatvoru, sarađivala sa mudžahedinima i obučavala teroriste na Kosovu – tvrdio je Dejan Milošević, apsolvent Akademije za diplomatiju i bezbednost.

Zbog prevare i falsifikata, Milošević je podneo krivičnu prijavu protiv Dragaša i univerzitetskog profesora Zorana Dragišića, koji je danas narodni poslanik s liste SNS-a, koji su ga, kako kaže, uveravali da će predavanja držati najbolji svetski profesori s Kembridža i Jejla, a ne samo Branko Krga i ostali penzionisani oficiri JNA.

Kao profesor i pomoćnik direktora Akademije bio je angažovan Elis Bektaš, koji je hapšen zbog skrivanja zloglasnog mudžahedina Karaja Kamela bin Alija, poznatijeg pod imenom Abu Hamza, koji je tokom rata u Bosni „proslavio“ pokoljem Srba. Posle Bosne, Bektaš je na Kosovu obučavao teroriste iz UČK, da bi se, potom, zaposlio kod Dragaša.

dragaš orhan isis wp

Koliko kvalitetnim informacijama su raspolagali Dragaš i njegovo udbaško-kosovsko akademsko udruženje vidi se iz vesti o hapšenju generala Ratka Mladića.

– Ratko Mladić je uhapšen u sredu 22. februara 2006, u ranim jutarnjim satima, u Rumuniji od strane komandosa britanskog SAS-a. Mladić nije hteo da se preda srpskim vlastima, pa je Vojislav Koštunica vrlo mudro postupio kad nije dopustio da ga uhapsi srpska policija, kako ne bi došlo do nemira u Srbiji – tvrdio je Dragaš u intervjuu za Radio-televiziju Republike Srpske i druge medije.

dragaš mladić uhapšen

Posle prodaje Akademije za diplomatiju i bezbednost Nenadu Đorđeviću, bivšem julovcu, Dragaš je slične brljotine nastavio da pravi i prilikom reketiranja raznih političara i biznismena. Željko Majdov, suvlasnik firme „Aleks petrol“ podneo je krajem 2009. kirivičnu prijavu protiv Dragaša, Dragišića i prof. dr Miodraga Stošljevića zbog iznude i primene sile. Oni su, navodno, pokušali da mu, pretnjama i silom, otmu 200.000 evra. Dragaš se, pričao je Majdov, ponudio da mu pomogne da realizuje ugovor koji je „Aleks petrol“ imao s pančevačkom „Azotarom“, koja je posle neuspešne privatizacije pripala „Srbijagasu“.

– U avgustu 2009. Orhan Dragaš i profesor Zoran Dragišić odveli su me u neku vilu na Dedinju, gde, kako su mi rekli, nalazi Institut za bezbednost. Ništa nisam posumnjao. Dragaš se ponudio da preko svojih veza u „Srbijagasu“ sredi da se ugovor sa „Azotarom“ aktivira. Načelno sam prihvatio. Dragaš me kasnije nekoliko puta zvao telefonom, a jednom smo se, zajedno s Dragišićem, našli na Bežanijskoj kosi. Dragaš je rekao da je stupio u kontakt sa ljudima iz „Srbijagasa“ i da se ugovor može realizovati. Posle nekoliko razgovora, 2. novembra sam otišao u institut na Dedinju. Dragaš je počeo da otvoreno preti. Rekao je da se iz priče ne mogu lako izvući: „Ti moraš, kako znaš i umeš, da obezbediš novac i da ga doneseš“. Tvrdio je da je za taj posao ljudima iz „Srbijagasa“ obećao 200.000 evra, a ranije je pominjao 600.000 evra, što je suludo. Posle tog sastanka, isto veče, sa Dragašem sam se video u restoranu „BG“ na Novom Beogradu. Došao je sa dva momka. Seo je preko puta mene i počeo da psuje i preti. Ona dvojica su iznenada počeli da me udaraju. Restoran je bio prazan. Gazda se uplašio i pobegao u kuhinju. Gužva je trajala 10-15 minuta. Bilo je žestoko, izbili su mi tri zuba, polomili parcijalnu protezu i naneli druge teške povrede. Odlazeći, Dragaš mi je rekao da zna sve o meni, gde mi se kreće porodica i da mi ne pada na pamet da ga prijavim policiji – ispričao je Majdov.

Dragaš nije hteo da komentariše njegove tvrdnje, a Dragišić je Majdovu pretio tužbom.

Majdov je ostao bez tri zuba, a Vladan Vujadinović bez 950.000 evra. Njegova firma „RMV Vujadinović“ iz Čačka u martu 2010. počela je da posluje sa „Azotarom“. Dragaš mu je ponudio saradnju u prodaji kompleta prve pomoći preko turske firme „Novitas“.

Od tog posla Dragašu je trebalo da ostane oko dva miliona evra, plus provizija od Turaka, ukupno oko sedam miliona evra. Problem je nastao kad je tražio proviziju za posao koji nikad nije realizovan. Nosio sam mu svakodnevno milione, u jednom danu sam odneo 25 miliona dinara. Slao mi je sms poruke, koje su mi dokaz na sudu da me je ucenjivao. Dragaš se pozivao na Vučića, Dačića i Bajatovića – pričao je Vujadinović.

Uplašen pretnjama da će mu ubiti ženu i decu, dao je Dragašu 700.000 evra i izgubio još 250.000 na propalom poslu s turskom firmom. Upravo zbog tog posla Dragaš je nasrnuo i na Aleksandra Nikačevića, direktora Auto-moto saveza Srbije.

Hajku na mene i AMSS vodi Orhan Dragaš, biznismen sklon kriminalnim radnjama, koji je pokušao da me podmiti i ponudi mi mutne poslove, koje sam, naravno, odbio. Dragašu sam smetao jer sam odbio da AMSS uvozi „prvu pomoć“ iz Turske – rekao je Nikačević.

S takvim poslovnim manirima, Dragaš se pokazao kao idealan saradnik Vučića, koji ga koristi i za kompromitovanje političkih protivnika. Sve što Vučić misli o Draganu Đilasu, Saši Jankoviću, Vuku Jeremiću i ostalim opozicionarima, Dragaš izgovara u naprednjačkim medijima. Istovremeno, besomučno promoviše Vučićevu nameru da prizna nezavisnost Kosova. Vučića i Dragaša povezao je kriminal, a Srbija će biti slobodna i pravna država tek kad oni, vezani lisicama, sednu na optuženičku klupu.

knjige narudžbenica

 

 

Maja Gojković, gospođa ministarka Vučićeve kulture i informisanja

gojković maja njene knjige

Maja Gojković već slavi prelazak na funkciju ministra kulture i informisanja. Vučić joj je obećao, ona se raduje. A, mora se priznati, zaslužila je to ministarstvo. Danas, pod naprednjačkom torturom, kultura i informisanje zaista liče na Gojkovićku. Teško su bolesni, korumpirani i beznačajni.

Njenim dolaskom na čelo tog resora održao bi se kontinuitet ludila. Vučić je prvo izabrao Ivana Tasovca, koji je tvrdio da se ofarbao u plavo zato što je hteo da izgleda kao Pamela Anderson, američka glumica poznata po porno skandalima. Posle njega, izabrao je Vladana Vukosavljevića, poznatog po nezabeleženoj beznačajnosti.

U odnosu na njih, Gojkovićka ima gigantske predispozicije za vođenje ministarstva kulture i informisanja. Ima vrhunske reference. Objavila je dve knjige: „Prva dama opozicije“ i „Lavirint pravde“, obe u izdanju Srpske radikalne stranke. Pored toga, istakla se i kao recenzent nekoliko knjiga Vojislava Šešelja, među kojima su „Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi“, „Pakleni planovi Zapada“, „Žigosanje dosmanlijskog beščašća“, „Srpski četnički pokret“, „Fenomenologija balkanskog despotizma“, pa i „Kontinuitet radikalske doslednosti“, koji je ona u praksi dokazala preletanjem u svaku vladajuću stranku ili koaliciju unazad petnaestak godina. Gojkovićka ne krije da su knjige njena strast. Odoleva, kaže, 21. veku, pa ih i dalje kupuje i čita.

Razume se i u novinarstvo. Još kao mala, htela je da bude novinar. Devedesetih godina, iako je bila zamenik predsednika SRS-a, tvrdila je da bi, da je novinar, radila isključivo u nezavisnim medijima. Začudo, možda nije lagala, pošto je u to vreme pisala kolumnu za novosadski Svet. Naročitu pažnju je privukla serijom otvorenih pisama Miri Marković, ali i najprimitivnojim samoreklamerstvom, dostojnim Vučićevih mentalnih oboljenja.

Puna kompleksa, psihičkih i fizičkih, zasmejavala je čitaoce patološkom potrebom da dokazuje značaj porodičnog pedigrea. Bez stida, tvrdila je da je praunuka Dragiše Vasića, predratnog advokata, novinara, esejiste, akademika i političara, koji je ubijen u Staroj Gradiški neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Nasuprot milion puta ponovljenoj Majinoj tvrdnji da je Vasićeva praunuka, stoji samo jedan rečenica njegove prave ćerke Tanje Vasić-Janićijević, koja je rekla: „Ja nikada nisam ni čula ni videla tu mladu osobu i njene roditelje“.

Nezainteresovana za činjenice, Maja se u istom romansiranom stilu kitila i drugu porodičnu liniju. U naletu nadahnuća, isticala je da je i Baba Višnja, majka knjaza Miloša, bila poreklom od Gojkovića. Da bi naglasila tradicionalnu političku podobnost, tvrdila je da je njen deda Dobrivoje Gojković bio sekretar ratnog štaba đenerala Draže Mihailovića. Ako je to tačno, onda zaista čudi da je đeneral za sekretara uzeo običnog šustera. Što god bio, deda šuster je imao sina Mitu, Majinog oca, novosadskog advokata, specijalizovanog za sporove oko odštete u saobraćajnim udesima i drugim nesrećama, zbog čega je s ponosom nosio nadimak Mita Šteta. Mama Savka joj je, pričala je, bila predsednik Kola srpskih sestara Eparhije bačke.

Zahvaljujući takvom poreklu, bez obzira da li je stvarno ili izmišljeno, Maja je svakim tekstom dokazivala status nezvanične velikosrpske vojvotkinje. Odlučno je zastupala radikalske stavove da su „granice Srbije dogovorene Londonskim sporazumom 1915 i idu duž linije Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica“ i da „Bosna mora da postane središte Srbije“.

– Rat će trajati dok hrvatsko vrhovništvo ne uvidi da u ovim krajevima, gde žive Srbi, nema šta da traži. Bez obzira na žrtve, moramo da pobedimo u ovom ratu, nema cene koja nam je previsoka – izavila je 1991. u intervjuu za bečki Profil.

Da bi dokazala koliko je opasna, predstavljala se kao „srpska Gudru Nestlin“. Mukica, nije znala da tačno transkribuje ime Gudrun Eslin (Gudrun Esslin), osnivača jedne od frakcija terirističke organizacije Crvene armije, ali imponovalo joj je poređenje s hraborm i opasnom ženom.

Kad je vlast Socijalističke partije Srbije uvela blokadu na Drini, Maja je obećala da će preći most na Drini, „pa, neka Miloševićeva milicija puca prvo u mene“. Bez stida, krajnjom patetikom, osvajala je simpatije tvrdih nacionalista. Pokazivala je Rubikovu kocku, koju joj je, navodno, poklonio njen „čuvar na frontu“.

– Dao mi je kocku, otišao na prvu liniju i poginuo. Zato tu kocku čuvam kao uspomenu na žrtvu tog hrabrog viteza – rekla je Gojkovićka.

Takvim izjavama privukla je samo Arkana.

Uvek se ljubim sa Željkom Ražnatovićem kad god se sretnemo. Poštujem to što se on borio u RS i RSK i on je zaista srpski junak. Išla sam u Skupštinu da ga zavrbujem u našu stranku, međutim, on mi se nasmejao i rekao da sam jedna pametna i šarmantna žena i da bi trebalo da budem predsednik Jugoslavije ili ministar vojske, ali pristupnicu za SRS nije potpisao. Ako budem češće odlazila u Skupštinu, možda će se pokolebati – tvrdila je Gojkovićka, iako je Vojislav Šešelj bio u žestokom sukobu s Arkanom, kome je javno obećavao da će ga likvidirati.

Junačkim izjavama i statusom zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, privukla je pažnju muške publike, bar onog dela s nižim vrednosnim standardima. Da bi upotpunila fam fatale imidž, detaljno je opisala kako treba da izgleda srećnik koji bi imao šanse da osvoji njeno srce:

Idealan muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut, lep i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović… On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Srećna sam što znam da to nije samo ideal već i stvarnost. Postoji ono što se zove otpadom srpskog naroda, ali postoje i novi vitezovi, dostojni naslednici i potomci slavne tradicije. Spoljni znak njihovog prepoznavanja je i maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti.

img343

Umesto dobrovoljca s kokardom, udala se za novosadskog umetnika Igora Vlaisavljevića. Nije štedela pohvale na račun izabranika: „On je slikar, vrlo talentovan. Moja sušta suprotnost. Uz to, vrlo je tolerantan, što se i mora pored ovakve žene.“ Dovodila je novinare u svoj stan u novosadskoj ulici Mike Antića, pokazivala ikonu Svetog Đorđa, nemačka izdanja Voga i skupoceni bidermajer nameštaj, ali nije imala nijednu sliku svog supruga.

I pre nego što joj se brak raspao, u medijima nije skrivala da u njenom srcu mesta ima samo za jednog muškarca, vojvodu Voju. Privrženost, nastala još 1991. u Jagodnjaku, kad je Šešelj uzbunjivao srpsko stanovništvo u Baranji, potrajala je do 2006. godine, dok se nije otkrila korupcionaška afera s izgradnjom nove autobuske stanice. Novosadska gradonačelnica Gojkovićka i Igor Mirović, tada na funkciji direktora Zavoda za izgradnju grada, prihvatili su projekat Ilije Devića, vlasnika ATP Vojvodina, pomogli mu da napravi velelepni objekat, ali nisu izdali rešenje za preusmeravanje saobraćaja. Posao je propao, investitor takođe. U aferu se umešao i Aleksandar Vučić. S namerom da kompromituje Gojkovićku i Mirovića, tvrdio je Šešelju, tada haškom uzniku, da su uzeli šest miliona evra mita i da su za poslednje rešenje tražili još jedan milion. Šešelja nije zanimala sudbina nesrećnog Devića, nego nekorektna podela plena. Smatrajući da je zakinut, nadurio se na Maju. Ona je to lako podnela, kao i Devićeve tužbe. Tek u proleće 2013. pretrnula je od straha, kad je Evropska unija kao uslov za pokretanje procesa pridruživanja, od Srbije tražila da reši 24 sporne privatizacije, među kojima je i ATP Vojvodina.

U paranoji, svesna opasnosti da zaglavi zatvor i da joj se, što bi teže podnela, oduzme imovina, Gojkovićka je počela da rasprodaje sve što je nagrabila; stanove, nameštaj, slike. Opasnost je prošla, za pristojnu nadoknadu Vučić joj je pomogao da njeno ime nestane iz slučaja. Ostali su joj samo tikovi. Sad trepće 48 puta u sekundu, kao i svi koji vide spisak od dva njena stana i 17 stanova, kuća, vinograda i zemljišta, koji se vode na ime njene mame Savke.

Korumpirana, u stalnom strahu od izvlačenja brojnih tužbi iz sudskih fioka, Maja Gojković je pristala na lojalnost Vučiću. Što ne bi? Sličan se sličnom raduje.

– Ja sam u horoskopu blizanac. Znači, u startu nas ima dve u jednoj ženi. E, ali ja sam blizanac i u podznaku. Ima nas četiri. Često smo u svađi jedna s drugom – na naučni način dokazivala je da nije normalna.

Vučiću takvi dokazi nisu potrebni, na njemu se vidi u kakvom je stanju. Iako nema nikakvih prepreka da Gojkovićki ispuni želju i postavi je na čelo ministarstva kulture i informisanja, njegovo „da“ istovremeno znači „možda“ ili „ne“. Zato treba navijati za Maju, kao gospođa ministarka ona bi bila idealna personifikacija vučićevske kulture i informisanja.

knjige narudžbenica