Скочи на садржај

Svođenje računa u kartelu: VUČIĆ PROTIV VESELINOVIĆA

Srbijom već trideset godina vlada organizovani kriminal. Sprega politike i mafije uništila je državu i opljačkala narod. Povremeno, partneri u zločinu uništavali su se i međusobno, s podjednakim gubicima u ljudstvu. Slobodana Miloševića uhapsili su pripadnici bande koju je formirao njegov režim. Isti kriminalci ubili su svog sledećeg gospodara, Zorana Đinđića. Još se ne zna kako će proći Aleksandar Vučić, koji je ušao u sukob sa Zvonkom Veselinovićem, trenutno najkrupnijim krokodilom u srpskoj mafijaškoj baruštini.

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i ona između političara i mafijaša. Dok idila traje, stradaju budžet i građani. Kad počne brakorazvodna parnica, sve s pevanjem i pucanjem, nadrlja i poneko od njih. Grobne parcele i zatvorske ćelije pune su takvih primera. Do takvih posledica dolazi prilikom svođenja računa, kao što ovih dana rade Aleksandar Vučić i Zvonko Veselinović.

Otkad se učlanio u Srpsku radikalnu stranku, Vučić se bavi kriminalom. Političke parole služile su mu samo kao dimna zavesa iza koje je krao tuđu imovinu, živote, budućnost… Tako je i danas. Na vlast je došao lažima, prevarama i krađom glasova. Od Srpske napredne stranke je napravio mafijaški kartel, koji nema nikakve veze s politikom, ali ima sa proizvodnjom i švercom droge i oružja, pljačkom javnih resursa i privatnog vlasništva, razbojništvom i svim ostalim krivičnim delima. Tako je na mekom tkivu srpskog društva nastao mafijaški sistem na čijem čelu se nalazi najslabiji i najporemećeniji don u istoriji kriminala.

Uplašen i nejak, don Vučić je prinuđen da se obračuna sa kriminalnim gangom čijem usponu je lično doprineo. I kad se upustio u tu avanturu znao je kakav epilog ga čeka. Iz iskustva je znao, kao neposredni svedok, koliko je teško iščupati se iz takvih zagrljaja.

Kao dva najtragičnija primera isticao je Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Za Miloševića je imao opravdanja. Po dolasku na vlast, on nije stvarao svoju mafiju. Za prljave poslove je koristio kriminalce nasleđene iz herbarijuma Staneta Dolanca, poput Željka Ražnatovića Arkana. Tek kasnije, u uslovima ratova i sankcija, dopustio je upotrebu reprezentativaca iz podzemlja. Oni su obavljali operativne poslove oko šverca cigareta, nafte i ostale potrebne robe, a vlast im je tolerisala dilovanje narkotika, krađu automobila i slične kombinacije. Međutim, Milošević se nikad nije sreo ni s Arkanom, a kamoli s nekim nižerangiranim kriminalcem tog doba. Pod okriljem režima, iako daleko od beogradskog asfalta, na krajiškim i bosanskim frontovima stasavala je jedinica koja će, posle ratova, krvavi vojni biznis prebaciti u privatni sektor.

Kad se to desilo, u prvoaprilskoj noći 2001, dok su pripadnici „Crvenih beretki“, udruženi sa surčinskim mafijašima, hapsili Miloševića, Aleksandar Vučić je organizovao proteste na Trgu Republike. Iz sveg glasa je skandirao: „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu“.

Do streljanja Đinđića je zaista došlo dve godine kasnije. Vučića to nije iznenadilo, ispunilo se ono što je najavljivao: „Mafija je ubila svog premijera, svoje političko čedo“. U to vreme, Vučić je vrlo precizno definisao uzroke propasti petooktobarskih promena, među kojima je presudni značaj imala saradnja DOS-ove vlasti s kriminalcima.

Dokaze, koji su potvrđivali tu teoriju, nije nudio samo Vučić, nego i lideri DOS-a. Nenad Čanak se javno hvalio kumstvom s narko dilerom Nenadom Opačićem, šefom novosadskog klana. Medijima je nudio fotografije na kojima poziraju on, Opačić i Đinđić, i davao intervjue s naslovom: „Opačić je jedan od nas“. Đinđićev konsiljere Vladimir Beba Popović ponosio se prijateljstvom sa šefom surčinskog klana Ljubišom Buhom Čumetom. Čedomir Jovanović je toliko srastao sa zemunskom mafijom da ni Đinđić, sudeći po svedočenju Miroslava Miškovića, nije mogao da ga izvuče iz bazena u Šilerovoj. Dragoljub Mićunović je pričao da ne shvata zašto je Đinđić toliko fasciniran kriminalcima, pa ih želi u svojoj blizini, valjda zbog nekih kompleksa iz mladosti.

Jednim hicem, 12. marta 2003, završena je saradnja DOS-a i mafije. Tri i po godine kasnije, Vučić je pametno isticao da je metak iz snajperske puške „Hekler i Koh“ ispaljen još 6. oktobra 2001. To je dokazivao delom iskaza svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija na suđenju okrivljenima za ubistvo Đinđića.

Buha Ljubiša nazvao me 6. oktobra da dođem u Skupštinu grada, tamo sa jednim kombijem, da će me čekati on i Čeda Jovanović, da dođem da natovarim to oružje. Ja tada nisam ni znao odakle je to oružje. Tu je bilo dosta oružja. Bilo je negde oko 50-60 „kalašnjikova“, bilo je 10-15 PKT-a, zolja je dosta bilo. Bilo je snajpera, takođe. Bilo je municije. Sanduci sa municijom. Bilo je pištolja. Ja sam sve to natovario i nisam ni znao tačno odakle to oružje. Buha Ljubiša mi je samo rekao da uzmem, da natovarim to oružje i da odnesem. Ja sam ga prebacio kod Dragoslava Kosmajca na Zvezdari odmah, pošto nam je bilo blizu tu. Pa sam odatle to oružje prebacio u Surčin u Kotobanju kod Čumeta. I posle sam ga zakopao kod mene u kući – rekao je Bagzi 23. novembra 2006. u sudnici Specijalnog suda za organizovani kriminal.

Vučić je dobro procenio uzrok koji je doveo do posledice, fatalne po Đinđića. Ipak, nije mogao ili znao da izbegne takvu grešku. Čim je došao na vlast, u najbliže okruženje uzeo je opskurne tipove, koje je i sam optuživao za najteže zločine.

Ne čudi što se u vrhu naprednjačkog kartela našao Petar Panić Pana, bivši pripadnik surčinskog klana. Panić je prvi Vučićev mafijaški idol. Kad bi imao malo više testosterona, Vučić bi voleo da bude kao Pana, da svojim rukama nekažnjeno ubija svakoga ko mu smeta. Simpatije su uzvraćene i sa Panićeve strane. Instinktom, kakav poseduje svaki uspešniji kriminalac, osetio je da će mu Vučić biti od koristi. Još u Srpskoj radikalnoj stranci izgradili su izuzetno blizak odnos. Kad je Ljubomir Jovanović Stakleni sa šest metaka izrešetao Panića, Vučić je prvi stigao u Urgentni centar. Za ranjenog ortaka dao je 200 grama krvi. Danas, kad se zaplače kao dama u menopauzi, Pana posumnja da je to zbog Vučićeve nežne i osetljive krvi. Tako povezani, kasnije su se okumili.

U vreme DOS-ove vladavine, pod pritiskom kerbera Gorana Vesića i Bebe Popovića, Panić je napustio radikale i pristao da bivše stranačke kolege ofira u medijima. Detaljno je opisivao kriminal Vojislava Šešelja, otimačinu stanova i poslovnog prostora u Zemunu, a nije zaboravio ni njegove privatne brljotine. U istom kontekstu gruvao je po Tomislavu Nikoliću, koga je optužio da mu je prodao ukradeni auto. Štedeo je samo Vučića. Tu praksu je nastavio i kasnije, kad je Vučić pustio glasine da su mu, dok je služio zatvorsku kaznu u Padinskoj skeli, oko izbili neki Romi, koje je cinkario stražarima. Panić se među prvima priključio SNS-u i postao, i bukvalno, udarna pesnica tog ganga. Saradnja je trajala do ove godine. Tiho i neprimetno, Panić se distancirao na svoje imanje na Paliću, kao da sluti skori kraj kuma Vučića, pa ne želi da ga povuče na dno.

Vučić je desetak godina govorio sve najgore o Zlatiboru Lončaru. Prve informacije o Lončarevoj saradnji sa Dušanom Spasojevićem u medije je plasirao Vučić. On ga je osumnjičio za ubistvo Veselina Božovića i prebijanje Đorđa Bajeca, tadašnjeg direktora Urgentnog centra. Bajecu su polomljene obe noge i ruke, a Vučić je tvrdio da je to naručio Doktor Smrt. U vreme „Sablje“, Lončar je privođen i saslušavan. Dvaput je pao na poligrafu, ali nije optužen. Posle svega, eto Lončara u prvom ešalonu naprednjačkog kartela. Neki su pretpostavili da je Doktora Smrti u dvorsku svitu uveo Panić, a drugi su objašnjavali da ga forsira britanski MI6.

Prema Vučiću su gravitirali kriminalci svakog kalibra – Ivica Tončev, učenik i naslednik Borisa Petkova, junaka s asfalta iz devedesetih; bivši surčinski kradljivac automobila Predrag Ranković Peconi; rijaliti nesrećnik Kristijan Golubović; kao i stotine lokalnih siledžija, secikesa, lopova i sličnih stvorenja iz društvenog taloga. Da tragikomedija bude potpuna, treba istaći da su te mafijaške karikature zapravo najčasniji i najpošteniji deo Vučićevog ganga. Tončev, Peconi i Kristijan već tri decenije nose glavu u torbi, svakodnevno se izlažu opasnosti da budu uhapšeni ili ubijeni. Ko zna koliko atentata su preživeli. Posle svih popijenih batina, metaka i zatvora, danas služe iskompleksiranom psihopati i njegovoj novoj, modernijoj kasti kriminalaca.

Oko Vučića se formirala grupa mafijaša, koji kao termiti uništavaju javne resurse. Na montiranim tenderima, neposrednim pogodbama ili brutalnom otimačinom, svaki od tih manekena kriminaliteta “belog okovratnika” stekao je više nego Arkan i cela njegova generacija opasnih momaka s beogradskih ulica. Na poslovima s državom napravili su vlastite imperije, oteli firme, oranice, rudnike i reke, uzelili su sve što im se svidelo.

Dušan Spasojević i svi njegovi ortaci iz Šilerove mogli su samo da maštaju o novcu i statusu kakav ima, recimo, Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović. Nenad Kovač, zvani Neša Roming, imao je razgranate sumnjive poslove i pre Vučića, ali tek uz pomoć naprednjačkog kartela postao je najbogatniji i najmoćniji kontroverzni biznismen, koji opstaje na slobodi zato što je pravosuđe utamničeno. Vučićevi kumovi Goran Veselinović i Slaviša Kokeza raspolažu s imovinom vrednom desetke miliona evra. Uz njih, u sve pore vlasti uvukli su se kriminogeni elementi, koji razjedaju društvo. Svi pripadnici surčinskog i zemunskog klana nisu mogli ni da sanjaju o novcu koji zgrću marionete poput Zorane Mihajlović, Zorana Babića, Bratislava Gašića…

U naprednjačkom kartelu posebno mesto ima klan Zvonka Veselinovića. Sticajem političkih okolnosti, kosovski narko diler dobio je priliku da izgradi status ravnopravnog Vučićevog partnera u vlasti.

Kad je s mentorima iz Vašingtona i Brisela napravio dogovor o trampi “Kosovo za vlast”, Vučić je znao da mu je upotrebna vrednost ograničena uticajem na Srbe koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Ceo projekat je osmišljen sa ciljem da ih polako, ali sigurno preda pod upravu albanske vlasti iz Prištine. U normalnim demokratskim okolnostima, taj projekat bi se raspao i pre potpisivanja Briselskog sporazuma, u aprilu 2013. godine. U strahu od potpune kapitulacije, na severu Kosmeta bi se pojavila neka politička opcija, koja bi istisnula Srpsku naprednu stranku. Da se to desilo, Vučić bi izgubio na značaju. To nije mogao da spreči političkim sredstvima, morao je da upotrebi klan Zvonka Veselinovića.

Kao što su petooktobarski pobednici šestog oktobra podelili vlast i oružje sa surčinskim mafijašima i njihovim ortacima iz “Crvenih beretki”, tako je i Vučić pristao na nagodbu s Veselinovićem. Postavio ga je za uterivača terora, koji će na severu Kosova obezbediti apsolutnu vlast naprednjačke filijale, tzv. Srpske liste. Zauzvrat, omogućio mu je širenje uticaja na celu Srbiju. Veselinović je iskoristio priliku. Ugradio se u sve unosne poslove, oslonjene na budžet. Razgranao je mrežu saradnika u policiji, pravosuđu i medijima. Malo po malo, napravio je paralelni autonomni sistem moći, koji je parirao Vučiću.

Veselinović je godinama lojalno radio u interesu Vučića. Kosovo je držao pod strogom kontrolom, čak i po cenu života Olivera Ivanovića i još nekoliko nepodobnih Srba. U svim izbornim kampanjama naprednjačke batinaške odrede predvodili su Veselinovićevi kriminalci Zoran Milojević Zelja i Milan Radoičić. S jednakom posvećenošću, kosovski kriminalci su rušili tuđe kuće u Savamali i prebijali normalne ljude na protestima protiv naprednjačke diktature. Veselinović je znao da caru daje carevo, a sve ostalo da uzima za sebe. Aleksandra Vučića je zasipao skupim poklonima, ali ni njegovom bratu Andreju nije dozvoljavao da mu zalazi u zabran. Kad je to pokušao, Andrej se loše proveo. U svom kafiću “Plej” u Novom Sadu, Veselinović je raspravu o podeli plena okončao tako što je je mlađem Vučiću opalio ćušku i isterao ga na ulicu. Veliki diktator Alek mogao je samo da se duri. Nije imao snage i hrabrosti da se osveti kosovskom mafijašu.

To ne znači da je Vučić oprostio i zaboravio taj i nekoliko drugih, podjednako ponižavajućih incidenata. Naprotiv, samo je čekao pravi trenutak za konačni obračun. Vučiću nije bilo lako da, nemoćan i slab, posmatra kako Veselinović širi uticaj. S kumom Nikolom Petrovićem išao je na safari u Afriku, a ministra policije Nebojšu Stefanovića je stavio u džep, kao i većinu rukovodećih ljudi u beogradskoj policijskoj upravi.

O Veselinovićevom uticaju na policiju nedavno je govorio kapetan Zdravko Rajević.

Čitava Srbija zna da je Zvonko Veselinović vrh kriminalne piramide i da je on trenutno apsolutni vladar u Srbiji. Svi u MUP-u znaju ko je on, da je počeo kao sitni diler heroina, a postepeno je izrastao u giganta, koji danas članove Vlade vozi svojim helikopterom. Protiv njega sam lično vodio nekoliko postupaka, koji su se ticali različitih krivičnih dela. Veselinović je kod mene bio redovan gost na informativnim razgovorima, što ga je izuzetno tangiralo. Napravio je veći broj intervencija u državnom vrhu. Kad više nisu mogli da ignorišu njegove zahteve da me smene i smaknu, preduzet je čitav niz radnji protiv mene. Uhapšen sam jer je, navodno, neko lice zvalo Zvonka Veselinovića i njegovog bliskog saradnika Lazara Popova i da je od njih iznuđivalo novac i pretilo im ubistvom. Naravno, rekao sam da s tim nemam nikakve veze, da sam ja s njima već u četiri različita postupka, koja se tiču zaista ozbiljnih krivičnih dela – rekao je Rajević. 

On je opisao i konkretan slučaj, kad je Veselinoviću oduzeo “mazdu 6”. Uz potrebne procedure, Rajević je dokazao da je vozilo carinjeno i potom registrovano na osnovu falsifikovane dokumentacije. Prema informacijama kojima je raspolagao, “mazda” je bila samo jedno od stotinak vozila namenjenih za prodaju u Italiji.

– Organizovana kriminalna grupa nabavljala je najluksuznije automobile, koje je prebacivala u Italiju. Imao sam tačne podatke i adrese garaža u kojima je vršeno prekucavanje brojeva motora i šasije. Prepravljena vozila su, na osnovu lažnih ugovora, preko lažnih firmi, prodavana u Italiji. Prvi slučaj u tom lancu bila je ta “mazda”. Međutim, istog dana kad sam je oduzeo od Veselinovića, pred čitavom grupom kriminalističkih inspektora, rečeno mi je da moram odmah da je vratim licu od koga sam je uzeo. Tvrdoglav, uspeo sam da to amortizujem i nastavim po svom planu. Napravio sam izveštaj i poslao ga u Tužilaštvo. Dobio sam odgovor da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja po pitanju falsifikovanja dokumenata, a i da je taj falsifikat verovatno napravljen u inostranstvu, tako da nema krivičnog dela. Nisam mogao ništa drugo nego da sastavim prijavu o carinskom prekršaju. Dok sam bio u pritvoru, obavešten sam da je taj predmet iznet iz moje kancelarije i da je vozilo vraćeno Veselinoviću – ispričao je kapetan Rajević u intervjuu za You Tube kanal „Srpski kolektiv“.

Rajevićeva saznanja o Veselinovićevim kriminalnim aktivnostima samo su mali deo onoga čime raspolaže Vučić. Na tom spisku visoko se kotira slučaj u kome je šef kosovskog klana reketirao jednog beogradskog građevinskog investitora. Za legalizaciju dve luksuzne zgrade kod stadiona Crvene zvezde, Veselinović je uzeo 350.000 evra. Policija ima sve dokaze, pa i snimke njihovih sastanaka u restoranu Zvezdara teatra, kad je, u nekoliko rata, isplaćen taj reket. Pre nego što otvori taj slučaj, Vučić je na Veselinovića udario u svom stilu, sleđa.

Preko režimskih medija pokrenuta je kampanja protiv Aleksandra Zupca, zvaničnog vlasnika splavova “Cunami haus”, koji su, mimo propisa, postavljeni na savskoj obali Novog Beograda. Kako se to obično radi, iz arhive je izvučeno rešenje kojim je Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja zabranilo korišćenje splavova, koji nisu prošli tehnički pregled. Prema tom rešenju, “Cunami haus” nema sisteme za gašenje ili prijavu požara, pomoćne motore, alarme, radio vezu, plutaju na buradi, umesto na regularnim platformama, a neki od njih nemaju ni prekidače za isključivanje struje, pa ni mostove i stepenice. Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu je u aprilu 2019. godine izdala uputstva Zupcu da otkloni nedostatke koji ugrožavaju bezbednost gostiju. U dokumentaciji nema podataka da je on podneo zahtev o novom tehničkom pregledu.

Protiv Aleksandra Zupca i njegovih 14 splavova podneto je nekoliko desetina prijava zbog kršenja propisa i nelegalnih radova na savskom nasipu, ali državni organi nisu reagovali. Nisu štitili Zupca, nego Zvonka Veselinovića, za koga se veruje da stoji iza “Cunamija”. Početkom septembra istekao je rok za zaštitu, pa je pokrenuta medijska kampanja, posle koje sledi pravosudna.

U novim okolnostima Veselinović više ne može bezbedno da švercuje naftu. Do juče, ko god je kupovao gorivo u njegovom depou na Adi Huji dobijao je i zaštitu od policijske kontrole. Ni toga više nema. Policija, zasad, ne upada u Veselinovićeve objekte na dunavskoj obali, ali rasteruje mušterije, kvari posao i seče priliv novca. Dovoljno za objavu rata.

Teško je proceniti ko će izvući deblji kraj. Iskustva iz nedavne istorije ukazuju da će, verovatno, obojica dobiti svoju porciju.

Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija pokušali su 2002. godine da naprave posao s nekim grčkim biznismenima. Legija je doveo Grke i ugostio ih u jednom beogradskom restoranu. Nekoliko puta je uzalud pozivao Đinđića, premijer nije hteo da mu se javi na telefon. Kad mu je prekipelo, Legija se izvinio gostima, seo u auto i otišao u zgradu Vlade. Bez najave, potpuno opušten, znajući da nikome iz obezbeđenja neće pasti na pamet ni da pokuša da ga zaustavi, ušao je u Đinđićev kabinet. Umesto da prihvati pruženu ruku, opalio je šamar premijeru: “Sad idem nazad, kod Grka, a ti me zovi, da im se izvinjavaš što kasniš”. Tako glasi jedna od urbanih legendi, koja nikad nije demantovana.

Sličnu demonstraciju moći primenio je Zvonko Veselinović na Andreju Vučiću, kao što je opisano u ovom i jednom tekstu iz vremena kad je incident u kafiću “Plej” bio svež. Taj slučaj nije promakao nikome u MUP-u.

Što se tiče odnosa Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića moram da spomenem tekst Predraga Popovića, koji može da se nađe na internetu, pod naslovom “Od kovnice do tamnice” (na linku https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=399&cl=10). Tu je opisana situacija između Vučića i Veselinovića, koja nikad u javnosti nije demantovana, ali niko nije ni pozvan da se izjasni na okolnosti iz teksta. Veselinović je izdominirao nad Vučićem, bilo je šamara i vađenja pištolja, ali posle svega čitava priča je zataškana – tvrdi policijski kapetan Zdravko Rajević.

Bez obzira na istu vrstu prezentacije sile, koju su primenili Legija i Veselinović, okolnosti su bitno izmenjene. Za razliku od Đinđića, koji nije mogao da raskine spregu policije i kriminala, Vučić to bar pokušava. Naravno, i to radi na sporan način, tako što umesto starih prljavih policajaca dovodi nove, još prljavije, nadajući se da će mu pomoći u obaranju klana Zvonka Veselinovića. Na spisku za eliminaciju nalazi se i Nebojša Stefanović. Vučić je još pre četiri godine optužio ministra policije da je uzeo novac od Veselinovića, kojim je kupio vilu na Bežanijskoj kosi. U znak zahvalnosti, dobio je zaštitu MUP-a. Bez Stefanovića i Veselina Milića, Veselinovićev uticaj na policiju više nije isti.

Vučić je svestan da stranci insistiraju na dekriminalizaciji balkanskih država. U tom procesu, na udaru će se naći i Veselinović. Za Vučića je bolje da ga on uništi, nego da to urade strane službe, koje bi mogle da gospodara severnog Kosova iskoriste i kao svedoka saradnika. S tim statusom, Veselinoviću ne bi bio problem da otkrije mnogo afera neprijatnih po Vučića, od šverca droge do likvidacije Olivera Ivanovića.   

Veselinović nije ni Legija, a ni Spasojević, niti je ikad imao nameru da to postane. Ipak, logično je da će svim sredstvima braniti sebe i svoju kriminalnu imperiju. Ako dođe do otvorenog sukoba, ako se ne izmire oko podele plena, normalnim građanima ostaje nada da će propasti oba bosa. U svakom slučaju, u Srbiji neće biti slobode dok oni, Vučić i Veselinović, ne završe iza rešetaka, gde im je i mesto.

Odbrana slobode medija

Dve srpske stvarnosti srele su se pred zgradom Televizije Hepi. Unutar zidina, belo rijaliti roblje je zabavljalo gazdu i gledaoce. Ispred ulaza okupilo se stotinak demonstranata željnih istine i pravde. Između, policajci u uniformi i civilu, plus dvadesetak batinaša na rezervnim položajima, u automobilima parkiranim duž cele Dubčekove ulice. Ta scena, u kojoj policija štiti lopove, pokazuje sve simptome bolesti koja razara srpsko društvo.

Predrag Ranković, zvani Peconi, voli da krade, a nervira se kad ga neko nazove lopovom. Kad se to desi, on krade dokaze i izjave svedoka. To je uradio sa snimkom koji je, za Vidovdan, napravila redakcija Srbin.info. Televizija Hepi je prisvojila taj snimak i optužila Srbin.info za kršenje autorskih prava. You Tube je sankcionisao kanal Dejana Petra Zlatanovića.

Lopov je za krađu optužio pokradenog. U pravedničkom zanosu, Zlatanović je organizovao protest pred televizijom, čiji je nezvanični vlasnik gospodin Ranković. Srbin.info podržali su Srđan Nogo, Đorđe Vukadinović, Mlađan Đorđević i Miroslav Parović. Tu su bili i mnogi prekaljeni učesnici antivučićevskih protesta, kao i omladinci, koji su upotpunili atmosferu prigodnim pesmama, poput one: “Čuje se sa nebesa, nema više es-en-esa, Peconi lopove…”

– Mi ćemo se braniti i na svaki šamar odgovorićemo pesnicom! – poručio je Zlatanović.

Mora tako, a neće biti lako. Gospodin Peconi je bivši saradnik surčinskog klana i večiti saradnik svake vlasti. Njegov udar na Srbin.info predstavlja samo novi detalj u kontinuitetu terora koji nad medijima vrše kriminalci svih vrsta, iz politike i podzemlja.

Kontinuitet terora dokazuju grobovi ubijenih novinara, brojne zabranjene i ugašene novine i hiljade sramnih presuda protiv istine koju su objavljivali nepodobni mediji. Kontinuitet je potvrđen i na konkretan način, likom i zlodelom pojedinaca s obe strane fronta.

Simbol terora nad medijima je, naravno, Aleksandar Vučić.

Pre 22. godine, kad je prvi put bio na vlasti, kao ministar protiv informisanja predvodio je politički, policijski, pravosudni i medijski progon Slavka Ćuruvije i njegovih novina, Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin. Progon je završen sa 18 metaka u Ćuruvijinim leđima. Zločin još nije dobio pravičan sudski epilog, samo je Vučić, montiranom istragom, optužnicom i suđenjem pokušao da opere savest od krvi streljanog novinara.

Ćuruvija trune na Novom groblju, Vučić to radi na vlasti. I, opet progoni medije, sve uz pomoć mentalnih dvojnika poput Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Beba Popović je predvodio hajku na dnevni list Nacional. Nije ubio glavnog urednika, ali jeste novine. I taj zločin je prošao bez kazne. Sad Vučić i Popović zajedno uređuju sve režimske, pa i većinu tobože nezavisnih medija.

Vučić i njegov lakirani konsiljere Beba dokazuju kontinuitet terora i izborom aktuelnih meta. Kao nekad na Ćuruviju i Dnevni telegraf, diktator danas predvodi progon Milovana Brkića i Magazina Tabloid. Po njegovom naređenju, nijedna štamparija u Srbiji ne sme da sarađuje s Tabloidom, a distributerske mreže otvoreno sabotiraju prodaju. Svaku priliku (bez obzira da li govori o pregovorima s Evropskom unijom, izgradnji “Beograda na vodi” ili fudbalerima Crvene zvezde) Vučić koristi da targetuje Brkića i njegove novine, pokušavajući da ih kriminalizuje i pripremi za odstrel. Likvidacija Ćuruvije najavljena je u Ekspres Politici, a sada se presuda Brkiću ističe u desetinama grafita na beogradskim fasadama: “Milovan Brkić je ustaša”, “Brkić laže narod”, “Milovan Brkić će proći kao Ćuruvija”. Nije bitno ko je to pisao, rukopis je Vučićev.

Napade na redakciju Magazina Tabloid, kao i na Srbin.info, ćutanjem podržava većina “kolega” iz mejnstrim medija i cehovskih udruženja. U takvim okolnostima, sloboda medija ne može da se odbrani. Ne može jer je nema. Prvo mora da se osvoji. Oslobodilačka borba ima cenu. Danas je plaća nekoliko nepodobnih redakcija, spremnih da, kao što kaže Zlatanović, na šamar odgovore pesnicom.

Mora tako.

Smrtna presuda

Aleksandar Vučić je “Vašingtonskim sporazumom” naneo trajnu štetu Srbiji. Državu koju predstavlja izložio je političkim i ekonomskim pritiscima Evropske unije, Rusije, Kine, Turske, Irana i mnogih drugih zemalja. Istovremeno, Vučić je ušao u sukob s najmoćnijim ljudima iz svog kartela, kojima je ugrozio unosne poslove sa stranim nepodobnim kompanijama. I Srbija i Vučić suočiće se s fatalnim posledicama njegove samoubilačke avanture. Diktator je sve stavio na kocku samo da bi zgrabio proviziju od 300 miliona evra prilikom izgradnje izraelskog gasovoda “EastMed”.

Kompletan tekst „ugovora“ i pratećih dokumenata, koje je Vučić početkom septembra potpisao u Beloj kući, nije dostupan srpskoj javnosti. Na osnovu onoga što je objavljeno u medijima, kad se vidi kakve je sve obaveze Srbija preuzela, nameće se logično pitanje – da li je Vučić zaista potpuno poludeo! Izuzev dela u kome se od Republike Kosovo zahteva da „radi na poboljšanju položaja Srpske pravoslavne crkve“, svi ostali detalji „ugovora“ izgledaju kao scenario za katastrofu.

Od preseljenja ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim i prekida poslovne saradnje s Kinom, pa do restrikcije saradnje u energetskom sektoru sa Rusijom – sve nameće jedini tačan odgovor na retoričko pitanje da li je Vučić lud. Da, totalno je poludeo! Ipak, ovaj potez nije izazvan propuštanjem terapije, nego nesposobnošću da kontroliše pohlepu.

Sve što Vučić kaže ili uradi, sve je motivisano isključivo željom da zgrne još i još tuđeg novca. S tom namerom je učestvovao u vašingtonskom spektaklu. Ugrozio je interese Srbije da bi se ugradio u megalomanski projekat izraelskog gasovoda „EastMed“ („Istočni Mediteran“), koji bi trebalo da promeni odnose na energetskom tržištu Evrope. Da bi učestvovao u tom poslu, u kome namerava da uzme proviziju od oko 300 miliona evra, Vučić je pristao da zarati sa državama, kompanijama i pojedincima s kojima je godinama razvijao bliske političke, poslovne i privatne odnose.

Projekat „EastMed“ pokrenut je pre tri godine sa ciljem da se zemlje Evropske unije oslobode zavisnosti od ruskog gasnog monopola. Osnovni plan je kreiran u Izraelu s namerom da se gas s Bliskog istoka transportuje u Italiju. Iz ekonomskih i političkih razloga, projekat su prihvatile Grčka i Kipar, koje  „EastMed“ nazivaju „odbrambenim štitom protiv Turske“. Od izraelskog podvodnog depoa „Levijatan“, preko Kipra i Krita, pa kroz Jonsko more do italijanskog Otranta, „EastMed“ bi bio dug 1900 kilometara, a izgradnja bi koštala oko sedam milijardi evra. Evropske države bi se tim gasovodom snabdevale zemnim gasom iz bliskoistočnih zemalja, ali i američkim ukapljičenim gasom, duplo skupljim od ruskog. Ekonomska opravdanost ne postoji, međutim prevagnula je politička procena o potrebi suzbijanja ruskog uticaja na energentske sisteme evropskih država.

Početkom ove godine, 2. januara, u Atini je potpisan trilateralni sporazum između Grčke, Kipra i Izraela o izgradnji “EastMeda”. Svečanosti su prisustvovale delegacije Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Džefri Pajat, američki ambasador u Grčkoj, rekao je da “energetski projekti kao što je ‘EastMed’ pomažu nezavisnosti EU od Rusije, za razliku od projekata poput ‘Turskog’ ili ‘Severnog’ toka”. Majk Pompeo, američki šef diplomatije, taj stav je naglasio prilikom posete Kipru.

U to vreme, 8. januara, predstavnici Turske i Rusije u Istanbulu su zvanično otvorili gasovod “Turski tok 2”. Redžep Tajip Erdogan, Vladimir Putin i Aleksandar Vučić zajedničkim snagama su okrenuli ventil i simbolično pustili u rad taj gasovod, koji se naziva i “Balkanski tok”.

Politički diletant, nesposoban da prepozna i shvati geostrateške procese, Vučić je u januaru pristao na saradnju s Turskom i Rusijom. Ograničene inteligencije, zagledan samo u svoj džep, nije primetio šta mu se sprema. Otrežnjenje ga je čekalo početkom marta, u Vašingtonu, na konferenciji AIPAC. Američki i izraelski eksperti za delovanje u sivoj zoni obavili su kratak, ali efikasan razgovor s Vučićem. Na stolu su bile dve teme. U prvoj, obavešten je o rezultatima istraga koje su američke obaveštajne službe vodile o švercu droge i oružja, pranja novca stečenog kriminalom, visokoj korupciji i nezakonitom stvaranju monopola u infrastrukturnim poslovima, telekomunikacijama i medijima u Srbiji, a sve pod njegovim pokroviteljstvom i u interesu brata Andreja, kumova Nikole Petrovića, Slaviše Kokeze i Gorana Veselinovića, kao i poslovnih partnera Nenada Kovača i Zvonka Veselinovića. U okviru te teme, Aleksandar Vučić je obavešten o optužnicama na osnovu kojih su pokrenute akcije “Familija” i “Folksvagen”, a u kojima on ima vrlo istaknutu ulogu s metom na leđima. Srpski diktator je imao priliku da vidi tajne ugovore s nekoliko kineskih firmi, koje su, po njegovom nalogu, potpisivali pojedinci iz dvorske svite. U tim dokumentima istaknuti su podaci o provizijama, koje su “na crno” isplaćene Vučiću. Za kraj, dobio je na uvid fotografije sa iranskim generalom Kasemom Solejmanijem i transkripte njihovih razgovora u Bugarskoj, kao i lažne izraelske pasoše koji su štampani u Beogradu, a koristili su ih iranski špijuni u Severnoj i Južnoj Americi. Posle toga, u okviru druge teme, Vučiću je predstavljen projekat “EastMed”, u kome, ako je pametan, može da uzme oko 300 miliona evra.

Vučiću nije trebalo mnogo da se odluči. Između odgovornosti za međunarodni kriminal i unosne saradnje s Amerikancima lako i brzo je prihvatio drugu opciju. Pristao je na sve što su tražili od njega, a što je kasnije uneto u tzv. Vašingtonski ugovor.

Plan je kompletiran u saradnji sa šeicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Pod pokroviteljstvom Donalda Trampa, na telefonskoj sednici, 13. avgusta, izraelski premijer Benjamin Netanijahu i princ Abu Dabija šeik Mohamed bin Zajed, postigli su mirovnih sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i UAE. Izrael se obavezao da će se odreći suvereniteta na delu Zapadne obale, kao i da će muslimanima omogućiti veći pristup jerusalimskoj džamiji Al Aksa, a UEA će investirati u izraelske projekte u telekomunikacijama, energetici, turizmu i zdravstvenoj zaštiti. Tim sporazumom, UAE su postali prva zalivska i tek treća arapska država koja je uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom.

– Postignut je istorijski iskorak! Naša dva velika prijatelja postigla su istorijski mirovni sporazum. Svi su govorili da je nemoguće, ali posle 49 godina Izrael i UAE će potpuno normalizovati odnose – rekao je Tramp.

Iza diplomatske predstave postignut je širi dogovor o zajedničkom delovanju protiv Rusije, Kine i Turske na Balkanu. Ucenjen, Vučić je morao da pristane na učešće u tom ratu. Ipak, uz političku zaštitu dobio je i krupan mamac, baš kao što voli.

Amerikanci su pristali da investiraju četiri milijarde evra u izgradnju “EastMeda”, od čega su tri milijarde namenjene za balkanski krak. Transportni koridor, prema aktuelnom planu, ići će od Grčke do albanske luke Drač, zatim preko Prizrena i Prištine do Niša, pa dalje prema Sofiji, Plovdivu i crnomorskoj luci Burgas. Ta trasa se smatra novim američkim putem “Via militaris”, a njen deo biće i auto-put Niš – Priština. Srbija će na izgradnju te, za nju potpuno nepotrebne deonice, potrošiti 200 miliona evra.

Američkom investicijom upravljaće “U.S. International Development Finance Corporation” i EXIM banka. Vučić će imati mogućnost da se ugradi preko firmi koje će dobiti posao na nekoliko infrastrukturnih projekata. Iako je navikao da uzima i preko 50 odsto para, američki partneri dozvoliće mu samo 10 odsto. S obzirom da je vrednost projekata čak tri milijarde evra, srpski diktator moraće da se zadovolji s ulovom od 300 miliona evra.

To je cena za koju je pristao da rizikuje svoju ludu glavu, a i budućnost Srbije.

Vučić je “Vašingtonskim ugovorom” otvorio nekoliko frontova, ne zna se koji je opasniji. Potpisao je da će ambasadu Srbije preseliti iz Tel Aviva u Jerusalim. Na taj način zaratio je sa svim arapskim i muslimanskim državama, izuzev UAE, Egipta i Jordana, koji imaju diplomatske odnose sa Izraelom, ali čak ni oni ne krše Rezoluciju 478 Saveta bezbednosti UN-a, kojom se zabranjuje otvaranje diplomatskih misija u jevrejskom “Svetom gradu”. Zauzvrat, Izrael će priznati nezavisnost albanske države Kosovo.

Narod Izraela je u Srbiji uvek video prijatelja i partnera – rekao je, posle potpisivanja “ugovora” u Beloj kući, izraelski premijer Netanijahu i odmah dodao: “Pružam ruku prijateljstva narodu Kosova. Ubeđen sam da možemo da postignemo toliko toga zajedničkim radom i najiskrenije se nadam da ćemo to i ostvariti.”

Muslimanske države, članice Arapske lige, imaju drugačije stavove. Palestinski ambasador u Beogradu Mohamed Nabhan ističe da se Arapska liga drži davno utvrđenog stava – ako neka zemlja otvori ambasadu u Jerusalimu, sa njom se prekidaju odnosi.

– Jerusalim je okupiran grad i svako ko namerava da tamo bilo šta otvori treba da vodi računa o tome. Za nas, u Jerusalimu nije prihvatljivo ništa, ni niža, ni viša kancelarija. Kosovu preti da će dosta zemalja povući priznanje tog entiteta ako otvori ambasadu u Jerusalimu. Mi se i dalje nadamo da će se Srbija ograditi od toga, kojom krši Rezoluciju Saveta bezbednosti, jer bi sada i zemlje koje nisu priznale Kosovo sada mogle da to urade, pošto mogu da smatraju da su oslobođene obaveze da poštuju Rezoluciju 1244. Palestina polazi od principa poštovanja rezolucija UN-a, pa ne razmišlja o priznavanju Kosova – rekao je Nabhan.

Srbija se, Vučićevim potpisom, obavezala da do 21. jula sledeće godine otvori ambasadu u Jerusalimu. Kad se to desi, uslediće odgovor Arapske lige. U šta se Vučić upustio najbolje pokazuje pristanak da Srbija proglasi Hezbolah za terorističku organizaciju. Jednom stavkom u “ugovoru” zamerio se Arapskoj ligi, a drugom Hezbolahu, koji i Arapska liga smatra za terorističku organizaciju. Tako je Vučić uspeo da sve sukobljene strane na Bliskom istoku okrene protiv Srbije.

Hezbolah je odmah, kao kontrameru, stavio Srbiju na spisak neprijateljskih država, i to na visoko šesto mesto. Da to neće ostati mrtvo slovo na papiru, pokazalo se dve nedelje po potpisivanju “Vašingtonskog sporazuma”.

Ministarstvo inostranih poslova Srbije dobilo je informaciju o mogućem ugrožavanju bezbednosti pripadnika Vojske Srbije, koji se nalaze u mirovnoj misiji u Libanu. Srpski vojnici već godinama učestvuju u međunarodnim misijama na liniji razdvajanja Izraela i Libana. Stacionirani su u crvenoj zoni, u šiitskim selima, kojima upravlja Hezbolah. Ta organizacija sarađuje sa Rusijom u Siriji, a ima uticaj širom sveta. “Božju stranku, kako se naziva Hezbolah, priznaje više država nego što je priznalo Kosovo. Kad Hezbolah donese odluku da krene protiv vas, onda je kasno. Vrlo su efikasni i ne praštaju ako im se zamerite”, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić.

To su shvatili i avanturisti iz Vučićevog kartela. Ministar odbrane Aleksandar Vulin ispratio je 27. avgusta novi kontingent srpskih vojnika u misiju u Liban. Tri nedelje kasnije, posle upozorenja o riziku kojem su izloženi, Vulin je najavio njihovo povlačenje: “Ja, kao ministar, smatram da, ako već prekidamo sa učešćem u međunarodnim vojnim aktivnostima, treba to da uradimo i kada su u pitanju mirovne misije”. Vlada Srbije još nije donela odluku o povlačenju vojnika iz Libana. Ne sme, da se ne zameri Amerikancima.

– Umesto da Srbija i Kosovo gledaju ka Kini i Rusiji, oni će se okrenuti Americi i zapadnjačkim biznisima u Evropi kako bi počeli da šire svoj poslovni sektor. To znači da će mnogo ljudi u Srbiji i na Kosovu raditi u kompanijama koje imaju zapadne vrednosti, što će se godinama preneti i na njihove porodice i transformisati region – tvrdi Ričard Grenel, specijalni izaslanik za Balkan američkog predsednika Trampa.

Lako je to reći, ali teško uraditi. Koliko god Vučić skretao pogled od Rusa i Kineza, neće oni od njega.

Ulaskom u posao sa izraelskim gasovodom, Vučić je direktno ugrozio ruske poslovne interese. To će, sigurno, uticati na promenu odnosa u NIS-u i Srbijagasu, a one će ići na štetu Srbije. Prošle godine je potpisao 18 ugovora o raznim projektima u infrastrukturalnom i IT sektoru, ali sad nije realno da se očekuje njihova realizacija.

S obzirom na visinu ruskih investicija i vrednost trgovinske razmene, zaoštravanje odnosa neće napraviti veće probleme Srbiji. Međutim, gubitak ruske političke podrške može fatalno da ugrozi srpske državne i nacionalne interese. Zasad, obe strane ignorišu opasnost od dolazećeg prekida saradnje i početka sukoba. Vučić u svojim medijima plasira budalaštinu o tome kako mu se Putin izvinio. Vučić je Putina nazvao primitivcem i pokvarenjakom, a onda mu se ovaj izvinio. U tu ludost ne može da poveruje ni Fahri Musliu. S druge strane, Rusi ponavljaju mantru o prijateljstvu.

– Ruska strana podržaće sve dobrovoljno postignute sporazume između Beograda i Prištine. Pretpostavljamo da su sporazumi postignuti u Vašingtonu učinjeni u interesu rešavanja situacije i nemamo razloga da sumnjamo da srpsko rukovodstvo nastavlja da podržava punu primenu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN – tvrdi ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

O suzbijanju ruskog monopola u energetskom sektoru svi ćute. Kad progovore, prštaće na sve strane.

Vučić se nada da privid bliskosti s Putinom može da održi u javnosti. To mu je potrebno zbog rusofilskog dela glasača Srpske napredne stranke. Da bi dokazao da nije skrenuo s kursa, Vučić je već pokrenuo koruptivnu mašineriju u kojoj vodeće uloge imaju njegov savetnik Dragutin Matanović i Aleksandar Babakov, potpredsednik donjeg doma ruskog parlamenta. Dok god oni nailaze na otvorena vrata u Kremlju, a na njih dolaze s torbama punim novca, srpski diktator može da računa na podršku zvanične Moskve. Na taj način već godinama kupuje mir i predizborne izraze podrške, što dokazuje da je u pravu kad tvrdi da u ruskom državnom vrhu vlada korupcija kakve nema nigde na svetu.

U mnogo opasnijim i kompleksnijim problemima Vučić se našao zbog sukoba s Kinezima. S njima nema šale, ne kad je novac u pitanju. Bez obzira na parole o komunizmu, socijalističkom društvenom uređenju i ostalim levičarskim utopijama, kineske državnike i menadžere zanima samo novac. Svoj ne daju, tuđi uzimaju kako god mogu.

Vučić zna kako prolaze naivci koji pomisle da mogu prevariti Kineze. U to se uverio u oktobru 1997. godine, kad je ubijen Zoran Todorović Kundak, visoki funkcioner Jugoslovenske levice, najuticajniji čovek u Srbiji posle bračnog para Milošević.

– Kundak je u vreme sankcija napravio odličnu saradnju s Kinezima, od kojih je kupovao naftu. Međutim, iako je bio direktor “Beopetrola”, zaboravio je da plati robu. Verovatno je očekivao da mu dug bude oprošten zbog dobre političke saradnje Jugoslavije i Kine. Prevario se. Kinezi su organizovali njegovu likvidaciju u po bela dana, na ulazu u “Beopetrol”. Dug je odmah isplaćen, što pokazuje da su Slobodan Milošević i Mira Marković dobro znali da se s Kinezima nije igrati – govorio je Vučić.

Kad bi se sad setio tih svojih procena, osedeo bi od straha. Ako je tačno da su Kinezi likvidirali Kundaka zbog nafte, šta tek čeka onoga ko im pokvari poslove sa železarom, fabrikom guma, građevinskim projektima i, najvažnije, sa Huaveijem?

“Vašingtonskim sporazumom” Srbija je preuzela obavezu da ne instalira 5G mrežu i da ne koristi opremu, kako se navodi, neproverenih proizvođača. Da ne bude zabune, na sajtu Bele kuće jasno se ističe da je “neprovereni proizvođač” broj jedan – upravo Huavei. Američki sekretar za pravosuđe, u čijoj nadležnosti je i FBI, Vilijem Bar upozorava da “rizik gubitka trke sa Kinom u vezi sa 5G tehnologijom nadmašuje sve druge opasnosti koje prete Americi”. Strah je opravdan. Kineska vlada je subvencionisala Huavei sa 75 milijardi dolara za izgradnju 5G mreže u evropskim državama, i to po mnogo nižim cenama nego što mogu da ponude američke kompanije. Kinezi su tako ušli i u Srbiju. Skoro sve državne institucije, od Ministarstva unutrašnjih poslova do opštinskih uprava, koriste opremu Huaveija.

Vučić je navikao da potpisuje sve i svašta, a da kasnije ne ispuni nijednu obavezu. Svojevremeno se u crkvi zakleo, pa i potpisao obećanje da nikad neće napustiti Srpsku radikalnu stranku, a taj zavet je trajao dok nije dobio bolju ponudu. Tako postupa i s “Vašingtonskim sporazumom”. Obavezao se da najuri Huavei, a dve nedelje kasnije je poslao Anu Brnabić da u Beogradu otvara “Huavei centar za inovacije i razvoj digitalizacije”.

– Razumem sve intrige u okviru nekih tačaka “Vašingtonskog sporazuma”, ali predsednik Vučić je uspeo da zadrži otvorena vrata sa svim partnerima, ne dovodeći Srbiju u nezavidan položaj. Kad je u pitanju 5G mreža, moraju biti poštovani međunarodni standardi, kao i svuda u svetu – rekla je Brnabić.

Strategija “jedno dupe – dve klupe” neće proći u ovom slučaju. Amerikanci smatraju da kineska tehnologija, koju koristi Huavei, predstavlja najveću opasnost po njih. Ne zanima ih što je ekskluzivni uvoznik Huaveia kompanija Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Baš ih briga što se na direktorskoj funkciji nalazi Vučićev kum Nikola Petrović. Grupa američkih kongresmena je još pre tri godine označila Kovača, Petrovića, Kokezu, Gorana i Zvonka Veselinovića, kao i Andreja Vučića za kreatore monopola u nekoliko najunosnijih privrednih sektora. Te procene se zasnivaju na rezultatima istraga koje su završene, spremne za procesuiranje.

Vučić ipak pokušava da vrda, ne sme da se upusti u sukob s Kovačem. Firme Neše Rominga ostvaruju preko 110 miliona evra zarade svake godine. A, to je samo zvanični deo. U to nije uračunat onaj drugi deo, koji ide preko njegovih kompanija na Kipru, koje mu služe da prebacivanje Huaveijeve opreme u Iran, čime direktno krši sankcije SAD. Vučiću je jasno da će Kovač i Petrović na sve načine štititi svoje interese.

– Đinđić nije ubijen zato što je pričao o reformama i vizijama, nego zato što je pokvario poslovne kombinacije svojih prijatelja kriminalaca – govorio je nekad Vučić.

Sad on mora da pokvari poslovne kombinacije ortaka iz svog ganga. Ali, kako da krene na njih kad imaju zaštitu Kineza. U bezizlaznoj situaciji, može samo da posmatra kako se obruč steže oko njega. Pre tri meseca Kina je otvorila kreditnu liniju za Srbiju. Od dogovorenih sedam milijardi evra, Srbija je povukla jednu milijardu. Samo je pitanje dana kad će Kina zatražiti da se taj novac vrati i da se plate penali za ostatak ugovorenog kredita. Srbija, tačnije rečeno Vučić, to ne može da ispuni. Novac je potrošen, kasa je prazna.

Kinezi su već počeli da pakuju kofere. U smederevskoj železari su ugasiji jednu peć i otpustili oko 400 radnika. Zaustavili su proizvodnju u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor, navodno zbog remonta. U Zrenjaninu je obustavljena izgradnja Ling Long naselja, koje je pripremano za kineske radnike te fabrike guma. Smanjena je i aktivnost na 40-tak građevinskih projekata. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar tvrdi da Srbija neće koristiti kineske vakcine protiv Covid 19, nisu zadovoljile uslove.

Vučić je, odmah po dolasku na vlast, Kinezima otvorio vrata za ulazak u Evropu. Dao im je sve što su hteli, čak i po cenu sukoba s Evropskom unijom, koja zabranjuje kinesku prljavu industriju. Naravno, Vučić je debelo naplatio svaki taj ustupak. Ako misli da će oni tek tako podviti rep i otići svojim putem, prevario se. Tako je nekad mislio i Kundak.

– Iran i Srbija imaju dobru saradnju i čvrste međunarodne ugovore. Nadamo se da Srbija neće pokušati da ih prekrši – istakao je nedavno iranski ambasador u Beogradu Raših Hasan Pur Baei.

I to upozorenje mora da se shvati krajnje ozbiljno. Iranska obaveštajna služba MOIS raspolaže brojnim informacijama o kriminalnim aktivnostima Vučićevog kartela i neće se uzdržavati od njihove upotrebe. Iran je koristio Srbiju za kršenje američkih sankcija i za ubacivanje svojih špijuna u evropske države. Skupo je platio te usluge i ne namerava da se povuče bez otpora.  

Potpisom na “Vašingtonski sporazum”, Aleksandar Vučić je kupio privremenu političku podršku i obećanje da će mu biti dozvoljeno da uzme 300 miliona evra iz posla na izraelskom gasovodu. Po toj ceni gurnuo je Srbiju u sukob sa celim svetom. Ako je hteo da se ubije, mogao je da izabere bilo koji drugi način, a ne da potpiše smrtnu presudu i za sebe i za državu na čijem čelu se, nažalost, nalazi.

Joe Biden and the International Corruption Scandal

US Presidential candidate Joseph Biden plays a significant role in the international corruption scandal. Under his auspices, a tariff gas scheme was conducted which made it possible for various politicians and oligarchs to steal 1.5 billion dollars from Ukraine. Through the banks owned by Viktor Pinchuk, a portion of this sum, 29 million dollars, was transferred in 2016 to the fund of former US Presidential candidate from the Democratic Party, Hillary Clinton.

Under the patronage of Joe Biden, a scheme was constructed in order to steal from the people of Ukraine. Seven years ago, in cooperation with Ukrainian authorities, “energy dependence” strategy was employed. Instead of a Russian gas, Ukraine decided to purchase so-called European gas in the future at a higher price. The money made on this difference in price was extracted from the country and paid into accounts belonging to American companies and funds that were under the control of Biden and his corrupt associates, who sheltered these schemes.

Stealing of 1.5 billion dollars was done using the largest Ukrainian energy trading company, Naftogaz. This fraud scheme was so simple and effective, it was almost as if it was created by a Serbian. Due to political misunderstandings, which later outgrew into war conflict, Ukraine ceased with a purchasing of Russian gas. According to the official statements of Naftogaz, Ukraine is purchasing European gas, not the Russian one. The trick is that it is the same Russian gas that passes by pipeline through the territory of Ukraine, leaves one kilometer from the country (most often to Slovakia) and returns back as so-called European gas. The difference being that this Russian gas is not bought from Russian companies but from shell companies registered in the EU that are under control by companies with ties to management of Naftogaz.

This whole scheme which is based on the renaming of gas has made a large amount of money to everyone who is a part of this system of international corruption. Concrete figures can show us the size of this robbery. For 3.5 years (2015–2018), the average price in Europe for 1000 cubic meters of the same gas that Ukrainians buy was 211 US dollars, while Naftogaz bought gas on average at 245.65 US dollars. The difference is almost 35 dollars. From July 2018 to April 2019, the average price in Europe was almost 238.5 US dollars, and Ukraine imported it at 288.5 US dollars. The difference is 50 US dollars for every thousand cubic meters.

Under the screen of energy dependence and under the cover of US politicians, Ukrainian authorities in cooperation with management of Naftogaz inflicted enormous damage to the people of Ukraine, all the while justifying this by false patriotism.

The first negotiations on the purchase of gas from Europe began during the time of Viktor Yushchenko. However, the companies that are trading Russian gas (Gaz System from Poland, FGSZ Ltd from Hungary, Eustream from Slovakia and Transgaz from Romania) for a long time refused to cooperate with Ukrtransgaz (a company that deals with transfer and storage of gas), citing the specifics of  long-term contracts with Russian Gazprom Export. Ukraine began importing natural gas from Germany through the territory of Poland in the context of preparations for Association with the EU, in November 2012. Since April 2013, supplies of natural gas from Hungary began. In total, in 2013 up until 2014, only 4 companies carried out gas import from the Russian Federation and Europe. In 2014, on the initiative of the Prime Minister Arseniy Yatsenyuk, the Cabinet decided to diversify gas supply sources. Politically, the decision was implemented in the form of the Law “On the Natural Gas Market” adopted by Ukrainian parliament in 2015.

So, over 5 years Ukraine overpaid almost 1.5 billion US dollars for the so-called European gas. Most of this amount settled in the pockets of Naftogaz officials and their political partners from Ukraine and USA.

The largest importer is the company “Energy Resources of Ukraine” (abbreviated as “ERU”). Specifically, we are talking about a whole group of companies that contain “ERU” in their name, registered both in Ukraine and in other countries. These include: PE “ERU Trading”, LLC “ERU Trading”, “ERU Corporation”, ERU Management Services LLC (registered in USA) and others.

According toYouControl, in December 2018, PE “ERU Trading” changed its name to “Warland Trading”. As the final beneficiary of last company, Andrey Favorov, the deputy head of Naftogaz’s Andriy Kobolyev, is indicated. Official records show us that the revenue of PE “ERU Trading” grew until 2018, after which it dipped slightly. In any case, we are talking about billions of dollars. For example, from July 21, 2016 to June 23, 2017, the company transferred almost 348 million UAH to the account of ERU Management Services LLC, and from May 25, 2017 to July 25, 2017 almost 274 UAH. In total more than 620 million Ukraine hryvnias. whichamounts to almost 20 million US dollars. These are just the amounts that investigative journalists were able to track.

Behind the ERU is Andrey Favorov, citizen of Russia and the USA. The repatriate from Moscow to the USA, has Odessa roots, worked for the American company AES in third world countries. Since 2009, he has been working in the AES affiliate in Eastern Europe. Favorov participated in the creation of the Swiss offshore DTEK Trading SA, a company that imports natural gas from Europe.

Andrey Favorov was appointed Head of the Integrated Gas Business Division of Nagtogaz in November 2018, led by his friend and his poker partner Andriy Kobolyev. Obviously, Favorov is important ace up one’s sleeve. Kobolyev and his associates could not crank out this multi-million dollars scheme without a more influential “back”. We can find this “back” in the Supervisory Board of Naftogaz.

On December 5, 2015, by Decree N0. 1002, the Cabinet of Ministers of Ukraine approved a new charter for Naftogaz, a regulation on the company’s Supervisory Board and the regulation on the company’s Board. The independent Supervisory Board of Naftogaz received unprecedented broad powers and responsibilities for control over the activities of the company’s Board. One of the main architects of this reform was the representative of the Supervisory Board, Amos Hochstein. On the Naftogaz’s website it is noted that he advised the Vice President of USA. Although the name of this Vice President is not noted, it is not difficult to conclude that the person in question is Joe Biden. Hochstein was also the Democratic Party’s chief officer in the Subcommittee on Economic Policy, Trade and Environment. In the US State Department, Hochstein began work in 2011 at the Energy Resources Agency. As US Deputy Ambassador to Ukraine, Carlos Pasquale was in charge of the gas sector. On August 1, 2014, Hochstein became the current special envoy and coordinator for international energy issues. As the chief energy diplomat of the United States, Hochstein worked closely with Vice President Joe Biden. Hochstein never hid the fact that in his activities he unconditionally obeys Joe Biden. “I was in almost every single meeting that Vice President Biden had with President Poroshenko. I was on every trip, and I was on most of the phone calls.” – Hochstein admits.

Hochstein’s key goal was to pressure Ukrainian authorities and President Petro Poroshenko demanding that the activities of the state gas company Naftogaz, which controlled about two-thirds of the country’s energy resources, be reformed. This pressure worked and the activities of Naftogaz were reformed in accordance with the interests of Biden and Hochstein. Judging by the fact that part of the stolen money was transferred to American companies, these two covered this scheme.

Ukraine has been imposed an erroneous model of energy dependency. Instead of increasing its own production, there was a purchase of gas in Europe from intermediaries, due to which its price was overestimated. Commission to intermediaries are on average 30 to 50 euros for each thousand cubic meters. In order to make this kind of business profitable, the domestic gas price in Ukraine for consumers, both commercial and citizens, has been raised by about 10 times in recent years. In the same period of time, domestic gas production in Ukraine by the state-owned company UkrGasVydobuvannyadecreased significantly.

A few years ago, Naftogaz announced an ambitious 20/20 program that provides for an increase in gas production by 2020 to 20 billion cubic meters per year. In July this year, Andrey Favorov acknowledged the failure of this program even though 40 billion UAH was spent on its implementation. In other words, they killed their own production for the sake of their own income. Because, the more Ukraine would produce, the less import would be and they wouldn’t be able to steal so many millions of dollars.

Kobolyev proved this by setting a personal example, which inflicted enormous damage to the people of Ukraine. He did not hesitate to receive hundreds of millions of bonuses and millionth salary. A million for every day of overwork. The higher the price of tariffs for people, the higher the salaries and bonuses for the management of Naftogaz.

Ukraine stopped its own production and increased the import of Russian gas, renaming it as European. Independent researchers are naming this behaviour an act of treason and they are initiating the establishment of a Temporary Investigation Commission to investigate the facts of international corruption of senior officials of Ukraine, oligarchs and their American protectors, led by Joseph Biden.

This all has led to the great public dissatisfaction in Ukraine, and already the spiders in the oil and gas jar are accusing each other of treason and corruption, trying to weave from responsibility. One of the top officials of Naftogaz, Yuri Vitrenko, admitted that raising the price of the gas is nothing other than paying for corruption and lack of professionalism.

Next to Biden, Hochstein, Ukrainian politicians and the management of Naftogaz, a person who plays a significant role in the international corruption scandal is Victor Mykhailovych Pinchuk, founder of The Victor Pinchuk Foundation and the owner of numerous banks and companies. In 2015, Pinchuk financed the Presidential campaign of one Hillary Clinton with 29 million US dollars, the money that was stolen from Ukrainian people.

How did Pinchuk became one of the wealthiest Ukrainian oligarchs? A recently released document can give us an answer. In his “personal recognizance”, dated April 27, 1987, Pinchuk wrote in his own handwriting: “I, Victor Mykhailovych Pinchuk, agree to voluntary assist the KGB in their work to protect the security of our country. In the course of cooperation, the well-known forms and methods of the KGB organs, as well as persons of interest to the KGB organs, which I became aware of, I have undertaken to never disclose to anyone. The written information that I will provide I will sign as Valery.”

The same year, Pinchuk was commended on “Chekist Day”, which all former KGB officers, as well as agents, traditionally celebrate on December 20, for his “fruitful contribution to the service”.

Just like many other KGB associates, Pinchuk later became philanthropist and advocate for democratic values, and even a financier of Hillary Clinton’s Presidential campaign. However, this adventure will cost him dearly. Concerned due to investigations of operations in his banks and companies, Pinchuk is preparing to fled the Ukraine. The selling of his Credit Dnepr bank was announced, and his companies will be for sale as well. Also, it is expected that he will soon liquidate his Foundation.Pinchuk arranged a “Black Friday” so he could withdraw his assets, clean tails andcover up traces of corruption, the corruption that includes the politicians from Clinton and Obama administration.

In the Unified Register of Pre-trial Investigations, a criminal proceeding is registered under number 12019000000001138, dated December 16, 2019, based on the application made by Ukrainian parliament member A. L. Derkach against Pinchuk. According to those allegations, Pinchuk is suspected for the seizing of large amount of money from the accounts belonging to Delta Bank and Credit Dnepr Bank. Misconducts were made by using the Austrian Meinl Bank AG, and non-resident companies Seisen Trading Limited, Agalusko Investment Limited, Melfa Group Ltd, Nasterno Commercial Limited, Tandice Limited, Tosalan Trading Limited, Winter Trading Limited and others. Investigation should establish the origin of the 29 million US dollars that The Victor Pinchuk Foundation transferred to The Clinton Foundation. The establishment of these facts will help the American side to conduct its own investigation in order to determine the criminal liability of Hillary Clinton.

Hillary Clinton has officially confirmed that she received donations from Pinchuk’s Foundation, and details of this transaction were reported by an independent French online publication known for its political investigations and investigation on corruption, Mediapart. Kate Matberg, the author of an article titled: “The Austrian bank was involved in Ukraine’s money laundering schemes”, stated that by a decision of the Pechersk Court in Kyev in May 2016, it was confirmed that some Ukrainian banks used shadow schemes to withdraw funds through correspondent accounts of the Austrian Meinl Bank. The damage from their actions amounted to more than 800 million US dollars.

Among the banks involved in these frauds is Credit Dnepr, owned by Victor Pinchuk and affiliated with Delta Bank. Victor Pinchuk was shareholder of the two banks and the beneficiary of the Credit Dnepr and Delta Bank loans. Delta Bank withdrew more than 87 million US dollars to an Austrian bank. These banks were granted loans by the Ukraine National Bank at the expense of IMF. On March 11, 2015 Ukraine reached an agreement with the International Monetary Fund on a new four-year program of expanded financing of17.5 billion US dollars. In the same month, Ukraine received the first tranche of 5 billion. From this package Pinchuk’s Credit Dnepr received a stabilization loan in the amount of 357 million UAH. In relation to Delta Bank, the National Bank was much more generous: in 2014 it provided loans to the bank in order to maintain liquidity in the amount of 4 billion 150 million UAH, and later that year, a stabilization loan of 960 million UAH.

Oligarchs and corrupt bankers, according to the court, withdrew more than 800 million US dollars from Ukraine. This money was transferred to The Victor Pinchuk Foundation through aforementioned Austrian bank,, and later the part of it was donated to The Clinton Foundation. Because of this, a criminal case was being investigated in Austria against Meinl Bank AG. Meanwhile, this bank was closed by the European Central Bank.

In connection with this large-scale scheme of international corruption, the Ministry of Internal Affairs of Ukraine has registered the corresponding criminal proceedings. Some of the evidence that prove which of the oligarchs and politicians from Ukraine and USA are implicated in this corruption scandal, has already been made available to the public.

Three of the most interesting audio recordings were published in the course of action titled “Temida” (Themis). First one is the recording of the conversation between Vice President of USA Joe Biden and the Ukraine President Petro Poroshenko, dated August 19, 2016, when they discussed the nationalization of PrivatBank. You can find this recording at the following link:

The following link: https://www.youtube.com/watch?v=d6ubflICyhM, contains the recording of another conversation between Biden and Poroshenko, a conversation they had on the same day concerning the issue of publishing of the so-called Black Book of the Party of Regions.

The third conversation in question was the one between Russian President Vladimir Putin and Petro Poroshenko. On April 30, 2019, just two months after the Battle of Debaltseve, they talked about mutual relations. You can find this recording at the following link: https://www.youtube.com/watch?v=8f8urNuFPsk&t=159s.

During the last presidential campaign and after the win of Donald Trump, a large amount of evidence concerning international corruption was published. In order to cover their tracks, individuals at the top of Democratic Party have tried to shift responsibility for the affair “Ukrainegate” towards Trump. Impeachment process started and the charges were that Trump blackmailed current Ukraine President Volodymyr Zelensky. In February this year, Trump was acquitted by the Senate, and at the end of April, “Ukrainegate” entered the second phase which will result in judicial proceedings, both in Ukraine and in USA.

Ukrainian diplomat Andriy Telizhenko, who used to work for the Embassy in Washington DC, recently claimed that while being a President of the Ukraine, Petro Poroshenko took a bribe in the amount of 200 million US dollars, in order to stop the investigations into disputes business operations of the Kiev-based Burisma Holdings Limited. A managerial position at Burisma was held by Hunter Biden, son of former Vice President and current US Presidential candidate Joe Biden. Poroshenko received the money in order to stop the activities made by Prosecutor General of Ukraine Viktor Shokin, who launched an investigation into tax evasion and money laundering of Burisma. When Shokin was replaced, Biden bragged around, saying that he was responsible for the removal of “that son of a bitch”.

On May 19, 2020, Prosecutor General’s Office of Ukraine launched an investigation against Poroshenko, placing him under suspicion that he “systematically used his official position during the years 2015-2016, acting against the interests of Ukraine, which all led to grave consequences to national interests.” Prosecution is in the possession of audio recording of the conversations between persons ‘’whose voices are similar to the voices of former President Poroshenko, former Vice President of USA Joe Biden and former United States Secretary of State John Kerry”. Analysis of these conversations established the fact that, between December 2015 and November 2016, Poroshenko committed criminal acts prohibited in Article 111 of Criminal Code of Ukraine that pertains to high treason. Poroshenko acted in such way that he inflicted damage to sovereignty of Ukraine and to its economic and intelligence security. He did so by revealing state secrets to representatives of foreign countries.

He is suspected of pressuring (along with Biden and Kerry) the Prosecutor General’s Office with goals of replacing Prosecutor General of Ukraine Viktor Shokin, enforcing the nationalization of PrivatBank and changing Ukrainian government. Poroshenko, Biden and Kerry committed these criminal offences in order to gain financial profit for themselves and other individuals and legal entities. These are the conclusions of analysis of the conversations that Poroshenko had with Biden on February 11, 18 and 19, 2016, on March 22, 2016, on May 13, 2016 and on November 16, 2016, as well as analysis of the conversation Poroshenko had with Kerry on December 3, 2015.

A group of oligarchs and politicians conducted this scheme of corruption, and they stole more than 1.5 billion US dollars from the Ukrainian people. Money was transferred through numerous banks and companies at the accounts belonging to, among others, Joe Biden and Hillary Clinton. In the process of several judicial proceedings, the fraud was already established and some of the participants were punished. The final resolution of this affair in Ukraine will happen when Poroshenko, his partners from the Ukrainian government and Naftogaz, as well as oligarch Pinchuk are held accountable in criminal court. As far as USA is concern, there are ongoing judicial proceeding in several cases of scandals in which Bill and Hillary Clinton played a major role. Next to other criminal offences, Hillary Clinton is certainly going to be prosecuted for money laundering of dirty money donated to her by Victor Pinchuk.

Serbia is the only country in which there seem to be no announcements of investigations that would establish responsibilities of Serbian oligarchs and politicians in the ““Ukrainegate”. By orders of Aleksandar Vucic, Zeljko Mitrovic transferred 5 million US dollars at the accounts of Ukrainian banks. Through intermediaries, this money has been invested in the losing Presidential campaign of Hillary Clinton. Miodrag Kostic and Tahir Hasanovic also took part in these combinations. There are leads, but there is a clear absence of political will to investigate all these allegations. Just like Poroshenko, Aleksandar Vucic enabled illegal financing of Hillary Clinton’s campaign. Both politicians did this with money belonging to the people of their respective countries. For now, only Ukraine’s Prosecutor General’s Office reacted, preparing the criminal charges against their former President for high treason and for inflicting a damage to Ukraine’s national interests, while Public Prosecutor’s Office of Serbia remains silent.  But, even Vucic won’t be able to escape responsibility for his participation in this global international corruption affair.

Joseph Biden organized and politically covered international corruption in Ukraine. However, he took the money belonging to the people of Serbia in a much simpler way. Serbian magazine “Tabloid” reported on this in several articles.

Biden’s first visit to Serbia happened when he was a member of the delegation of US President Jimmy Carter. Thirty years later, in May 2009, he was greeted with the highest honors.

He entered The Palace of Serbiathrough the lane (guard of honor) made by Serbian Guard. He was greeted on the red carpet by Boris Tadic, Vuk Jeremic and Dragan Sutanovac. Biden told Jeremic: “Hey, you’re that kid that’s been giving us trouble about Kosovo.” He hugged Sutanovac, of course, since Sutanovac was always obedient to his NATO masters. When he was a Minister of Defense, Sutanovac was put under investigation led by Serbian Security Intelligence Agency. This was done by Boris Tadic, then President of Serbia, and the reason was that Sutanovac committed grave criminal offence together with Stevan Nikcevic, the Director of SDPR Yugoimport. Sutanovac saved himself from being arrested by giving Mr. Biden 370 million US dollars. The debt that Iraq had to Serbian industrial sector in amount of over 2 billion US dollars, Sutanovac sold to American company for 200 million dollars, and the rest was split between Biden and him.

Vucic was of no such financial use for now, but the two of them are certainly hoping for Biden’s win in November, so they can make a similar corruptive scheme in Serbia like the one that was conducted in Ukraine.

Bajdenova uloga u međunarodnoj korupcionaškoj aferi

Džozef Bajden, kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ima značajnu ulogu u međunarodnoj korupcionaškoj aferi. Pod njegovim okriljem organizovana je prevara s tarifama gasa, pomoću koje su političari i tajkuni opljačkali 1,5 milijardu dolara iz Ukrajine. Preko banaka čiji je vlasnik Viktor Pinčuk deo tog plena, 29 miliona dolara, prebačen je 2016. godine u fond Hilari Klinton, tadašnjeg kadinata Demokratske stranke na predsedničkim izborima.    

Pod pokroviteljstvom Džoa Bajdena napravljena je šema za pljačku građana Ukrajine. U saradnji s ukrajinskim vlastima pre sedam godina je promovisana strategija „energetske nezavisnosti“. Umesto ruskog, Ukrajina je odlučila da kupuje tzv. evropski gas i to po većoj ceni. Novac, stečen na razlici u ceni, izvlačen je iz zemlje i uplaćivan na račune američkih kompanija i fondova, koje su kontrolisali Bajden i njegovi korumpirani saradnici, koji su „pokrivali“ ovu prevaru.

Pljačka milijardu i po dolara izvršena je preko najveće ukrajinske kompanije za trgovinu energentima Naftogas. Šema za prevaru je toliko jednostavna i efikasna, kao da ju je smislio neki Srbin. Zbog političkih nesporazuma, koji su kasnije prerasli u ratne, Ukrajina je obustavila kupovinu ruskog gasa. Naftogas u zvaničnim saopštenjima ističe da ne uvozi ruski, nego evropski gas. Trik je u tome što je reč o istom ruskom gasu koji prolazi gasovodom kroz Ukrajinu, da bi kilometar dalje, najčešće preko granice sa slovačkom, počeo da se vraća u Ukrajinu, ali s nazivom – evropski gas. Razlika je samo u tome što ruski gas nije kupljen od ruskih, nego od fiktivnih kompanija, registrovanih u Evropskoj uniji, a iza kojih stoje ukrajinske firme povezane s upravom Naftogasa.

Cela prevara se zasniva na promeni naziva gasa, a omogućila je ogromnu zaradu svima koji su uključeni u taj sistem međunarodne korupcije. Konkretne brojke pokazuju razmere pljačke. Tokom tri i po godine, od 2015. do 2018, prosečna cena hiljadu kubnih metara gasa iznosila je 211 američkih dolara, a Naftogas ga je kupovao po prosečnoj ceni od 245,63 dolara. Razlika iznosi skoro 35 dolara. U periodu od jula 2018. do aprila 2019. godine, prosečna cena u Evropi bila je skoro 238,5 dolara, a Ukrajina je uvozila gas po ceni od 288,5 dolara. Razlika iznosi 50 dolara na svakih hiljadu kubnih metara.

Pod maskom „energetske nezavisnosti“ i pod zaštitom američkih političara, predstavnici ukrajinske vlasti su, u saradnji s menadžmentom Naftogasa, lažnim patriotizmom naneli ogromnu štetu građanima Ukrajine.

Prvi pregovori o kupovini gasa iz Evrope počeli su u vreme Viktora Juščenka. Međutim, kompanije koje su se bavile prodajom ruskog gasa (poljski Gas Sistem, mađarski FGSZ ltd, slovački Eustrim i rumunski Transgas) dugo su odbijale da sarađuju s ukrajinskom kompanijom Ukrtransgas, koja se bavi prenosom i skladištenjem gasa. Kao razlog navedene su obaveze iz dugotrajnih ugovora sa ruskim Gaspromom.

Ukrajina je uvoz prirodnog gasa iz Nemačke, preko Poljske, počela u novembru 2012. godine u okviru priprema za priključenje Evropskoj uniji. Dopremanje prirodnog gasa iz Mađarske počelo je u aprilu 2013. godine. Do 2014. godine samo četiri kompanije su uvozile gas iz Ruske Federacije i Evrope. Tada je premijer Arsenije Janjecuk predložio da se poveća broj dobavljača. Politička odluka je doneta u formi Zakona o tržištu prirodnog gasa, koji je ukrajinski parlament usvojio 2015. godine.

Dakle, Ukrajina je tzv. evropski gas, u periodu od pet godina, platila skoro 1,5 milijardu dolara više od prosečne cene na tržištu. Veći deo tog iznosa je završio u džepovima pojedinaca iz Naftogasa i njihovih političkih partnera iz Ukrajine i Amerike. 

Najveći uvoznik je kompanija s nazivom Energetski resursi Ukrajine (ERU). Tačnije, reč je o čitavoj grupi kompanije koje u svom imenu sadrže ERU, a koje su registrovane u Ukrajini i u još nekoliko drugih država. U tom sistemu se nalaze PE ERU Trgovina, DOO ERU Trgovina, ERU Korporacija i ERU Upravljačke usluge, koja je registrovana u SAD.

Prema podacima JuKontrola, u decembru 2018. godine, PE ERU Trgovina je promenila naziv u Vorlend Trgovina. Kao vlasnik kompanije označen je Andrej Favorov, koji je i zamenik predsednika Naftogasa Andreja Koboljeva. Zvanični podaci pokazuju da su prihodi PE ERU Trgovine rasli do 2018, da bi posle došlo do blagog pada. U svakom sluačju, zarada se merila milijardama dolara. Na primer, u periodu od 21. jula 2016. do 23. juna 2017. kompanija je prebacila 348 miliona ukrajinskih hrivnji na račun ERU Upravljačke usluge DOO, a od 25. maja 2017. do 25. jula 2017. godine skoro 274 miliona hrivnji. Ukupno, više od 620 miliona ukrajinskih hrivnji, odnosno skoro 20 miliona evra. A, to su samo iznosi koje su otkrili ukrajinski istraživački novinari.

Iza poslovnog sistema ERU stoji Andrej Favorov, državljanin i Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Povratnik iz Moskve u SAD, vuče poreklo iz Odese. Radio je za američku kompaniju AES u zemljama “trećeg sveta”, a od 2009. vodio je filijalu te kompanije za tržište u Istočnoj Evropi. Favorov je učestvovao u formiranju švajcarske kompanije DTEK Trgovina SA, zadužene za uvoz prirodnog gasa iz Evrope.

U novembru 2018. godine Andrej Favorov je postavljen za šefa Integrisanog odeljenja u Naftogasu, koji vodi njegov prijatelj i partner u pokeru Koboljev. Favorov je, očigledno, vredan kec u rukavu. Koboljev i njegovi saradnici nisu mogli da naprave ovu multimilionsku šemu bez neke uticajne “zaleđine”. Ko se nalazi u “zaleđini” vidi se u Nadzornom odboru Naftogasa.

Na osnovu dekreta br. 1002 ukrajinske vlade, 5. decembra 2015. godine odobren je novi statut Naftogasa. Nezavisni Nadzorni odbor je dobio nikad pre viđena ovlašćenja za kontrolu nad kompanijom. Jedan od glavnih kreatora takve reforme Naftogasa bio je član Nadzornog odbora Amos Hohstajn. Na sajtu Naftogasa zabeleženo je da je on bio savetnik potpredsednika SAD. Iako nije navedeno ime tog potpredsednika, jasno je da je reč o Džou Bajdenu. Pored toga, Hohstajn je bio šef potkomiteta za ekonomsku politiku i trgovinu američke Demokratske stranke. U Stejt departmentu je počeo da radi 2011 godine, u Agenciji za energentske resurse. Tada je šef sektora za trgovinu gasom bio Karlos Paskval, zamenik američkog ambasadora u Ukrajini. Hohstajn je 1. avgusta 2014. postao koordinator za međunarodna energetska pitanja. U svojstvu glavnog američkog diplomate za taj sektor, Hohstajn je blisko sarađivao sa potpredsednikom Džoom Bajdenom. Hohstajn nikad nije krio da bespogovorno sluša Bajdena. “Prisustvovao sam skoro svakom sastanku koji je potpredsednik Bajden imao sa predsednikom Porošenkom. Bio sam na svakom putovanju, učestvovao sam u većini telefonskih razgovora”, priznao je Hohstajn.

Bajden i Hohstajn

Glavni Hohstajnov cilj bio je da izvrši pritisak na ukrajinske vlasti i predsednika Petra Porošenka kako bi ih prinudio da izvrše reformu državne kompanije Naftogas, koja je u tom trenutku kontrolisala oko dve trećine svih energentskih resursa Ukrajine. Pritisak je uspeo, poslovanje Naftogasa je reformisano u skladu s interesima Bajdena i Hohstajna. Njih dvojica su, sudeći po tome da je deo ukradenog novca prebačen u američke kompanije, pokrivali tu prevaru.

Ukrajini je nametnut pogrešan model enegetske zavisnosti. Umesto da poveća sopstvenu proizvodnju, kupovinom gasa iz Evrope, preko posrednika, uvećana je cena. Posrednici su dobijali u proseku iznose 35 do 50 dolara na hiljadu kubnih metara. Kako bi takvo poslovanje donelo profit, cene gasa u Ukrajini, za građane i preduzeća, u poslednjih nekoliko godina porasle su za deset puta. U istom periodu, državna kompanija Ukrgasvidobuvanija je smanjila proizvodnju sopstvenog gasa.

Pre nekoliko godina, Naftogas je najavio ambiciozni program “20/20”, kojim je planirano da se proizvodnja gasa do 2020. godine podigne na 20 milijardi kubnih metara godišnje. U julu ove godine, Andrej Favorov je priznao da je taj program propao iako je u njega uloženo 40 miliona hrivnji. Drugim rečima, plan za sopstvenu proizvodnju su ubili radi sopstvenog prihoda. Da je proizvodnja u Ukrajini bila veća, smanjio bi se uvoz, a onda ne bi moglo da se ukrade toliko miliona dolara.

Ličnim primerom, to je dokazao i Koboljev, koji je građanima naneo veliku štetu, ali nije oklevao da primi stotine miliona hrivnji u bonusima, kao i milionsku platu. Milion hrivnji za svaki dan prekovremenog rada. Što je viša cena gasa za građane, veće su plate za vrhušku Naftogasa.

Ukrajina je zaustavila sopstvenu proizvodnju i povećala uvoz ruskog gasa, koji je nazvan evropskim. Nezavisni istraživači to ocenjuju kao akt izdaje i predlažu osnivanje privremene istražne komisije, koja bi sprovela istragu o međunarodnoj korupciji u koju su umešani ukrajinski državnici i tajkuni, kao i njihovi američki zaštitnici, na čelu sa Džoom Bajdenom.

Nezadovoljstvo u ukrajinskoj javnosti je toliko da su učesnici u prevari, pokušavajući da izbegnu vlastitu odgovornost, već počeli da se međusobno optužuju za izdaju i korupciju. Jurij Vitrenko, jedan od glavnih zvaničnika Naftogasa, nedvano je priznao da povećanje cene gasa nije ništa drugo nego plaćanje za korupciju i izostanak profesionalizma.

Pored Bajdena, Hohstajna i ukrajinskih političara i menadžera Naftogasa, značajnu ulogu u međunarodnoj korupcionaškoj aferi ima Viktor Mihailovič Pinčuk, osnivač Pinčuk Fondacije i vlasnik nekoliko banaka i kompanija. Pinčuk je 2015. godine sa  29 miliona dolara, ukradenih u Ukrajini, finsansirao predsedničku kampanju Hilari Klinton.

Kako je Pinčuk postao jedan od najkrupnijih ukrajinskih tajkuna vidi se iz nedavno objavljenog dokumenta. U “ličnom priznanju”, overenom 27. aprila 1987. godine, Pinčuk je vlastitom rukom napisao: “Ja, Viktor Mihailovič Pinčuk, pristajem da dobrovoljno pomažem KGB-u u njegovom radu na zaštiti sigurnosti naše države. U svrhu saradnje, pristao sam da nikada ne otkrijem nikome dobro poznate forme i metode organa KGB, kao i osobe od interesa organima KGB kojih sam postao svestan. Pisane informacije, koje ću dostaviti, potpisivaću sa Valerij.” Iste godine, Pinčuk je, za “Dan Čekista”, koji su obeležavali KGB oficiri i agenti svakog 20. decembra, dobio zvaničnu čestitku za “plodonosan doprinos službi”.

Poput mnogih drugih saradnika KGB-a, Pinčuk je vremenom postao filantrop i zastupnik demokratskih vrednosti, pa čak i finansijer kampanje Hilari Klinton. Međutim, skupo će platiti tu avanturu.

Zabrinut zbog istraga poslovanja njegovih banaka i firmi, Pinčuk se priprema za bekstvo iz Ukrajine. Već je najavljena prodaja njegove Kredit Dnjepr banke, a na rasprodaji su i ostala njegova preduzeća. Takođe, očekuje se i da likvidira svoju Fondaciju. Pinčuk je organizovao “crni petak” kako bi izvukao novac, očistio repove spornih kombinacija i zataškao tragove korupcije u koju su uključeni i političari iz Klintonove i Obamine administacije.

U ukrajinskom Jedinstvenom registru predistažnih radnji vodi se krivični postupak, zaveden pod brojem 12019000000001138, od 16. decembra 2019. godine, na osnovu prijave koju je podneo poslanik A. L. Derkača protiv Pinčuka. Prema tim navodima, Pinčuk je osumnjičen da je “prisvojio izuzetno velike iznose sa računa u Delta banci i Kredit Dnjepr banci”. Zloupotrebe su izvršene preko austrijske Meinl Bank AG i kompanija Seisen Trading Limited, Agalusko Investment Limited, Melfa Group Ltd, Nasterno Commercial Limited, Tandice Limited, Tosalom Tradin Limited, Winted Tranding Limited i drugih kompanija. Istraga bi trebalo da utvrdi poreklo 29 miliona dolara koje je Pinčuk Fondacija uplatila Klinton Fondaciji. Utvrđivanje tih činjenica će pomoći i u postupku kojim će u Sjedinjenim Američkim Državama biti utvrđena odgovornost Hilari Klinton.

Hilari Klinton je i zvanično potvrdila da je primila donacije Pinčukove Fondacije, a detalje te transakcije utvrdili su novinari francuskog portala Mediapart, poznatog po istragama korupcije. Kejt Matberg, autorka teksta pod naslovom “Austrijska banka je bila umešana u ukrajinske šeme pranja novca”, navela je da je sud Pečersku u maju 2016. godine potvrdio da su pojedine ukrajinske banke koristile tzv. šeme senki kako bi povukle novac kroz određene račune austrijske Mejnl banke. Na taj način napravljena je šteta od preko 800 miliona američkih dolara.

Među bankama koje su umešane u te prevare je i Kredit Dnjepr, čiji vlasnik je Viktor Pinčuk i koja je povezana sa Delta bankom, u kojoj je on deoničar i korisnik kredita i u Dnjepr i u Delta banci. Delta banka je u austrijsku prebacila više od 87 miliona dolara. Tim bankama su odobreni zajmovi od strane ukrajinske Narodne banke, i to sredstvima iz MMF-a. Ukrajina je sa MMF-om postigla sporazum 11. marta 2015. godine o novom četvorogodišnjem programu finansiranja od 17,6 milijardi dolara. Istog meseca, Ukrajina je primila prvu tranšu od pet milijardi dolara. Iz tog paketa, Pinčukova Kredit Dnjepr banka dobila je stabilizacioni zajam od 357 miliona hrivnji. Narodna banka Ukrajine bila je daleko darežljivija prema Delta banci, kojoj je 2014. godine radi održavanja likvidnosti odobrila kredit u iznosu od 4,15 milijardi hrivnji, a zatim i stabilizacioni zajam od 960 miliona hrivnji.

Tajkuni i korumpirani bankari su, kao što je utvrđeno u sudskom postpuku, iz Ukrajine izneli 800 miliona dolara. Novac je, preko austrijske banke, prebačen u Fondaciju Pinčuk, a njegov deo je kasnije doniran Fondaciji Klinton. Tim povodom, u Austriji se vodi krivični postupak protiv Majnl banke, kojoj je u međuvremenu Centralna evropska banka oduzela licencu za rad.

Ukrajinsko ministarstvo unutrašnjih poslova pokrenulo je istragu te šeme međunarodne korupcije velikih razmera. Deo dokaznog materijala, koji otkriva koji tajkuni i političari iz Ukrajine i SAD su umešani u korupcionašku aferu, dostupan je i široj javnosti.

U okviru akcije “Temida” objavljena su tri zanimljiva audio snimka. Na prvom je zabeležen razgovor između potpredsednika SAD Džoa Bajdena i predsednika Ukrajine Petra Porošenka od 19. avgusta 2016, kad su diskutovali o nacionalizaciji Privatbanke. Taj razgovor nalazi se na linku https://www.youtube.com/watch?v=Ic638RjaftA&t=180s.  Na linku https://www.youtube.com/watch?v=d6ubflICyhM nalazi se drugi razgovor Bajdena i Porošenka, koji su istog dana vodili na temu objavljivanja tzv. Crne knjige Stranke regiona. Na trećem snimku je razgovor ruskog predsednika Vladimira Putina i Porošenka. Oni su 30. aprila 2015. godine, samo dva meseca nakon bitke za Debaljcevo, razgovarali o međusobnoj saradnji, kao što može da se čuje na linku https://www.youtube.com/watch?v=8f8urNuFPsk&t=159s.

Tokom poslednje predsedničke kampanje i posle pobede Donalda Trampa objavljeni su brojni dokazi o međunarodnoj korupciji. Da bi sakrili tragove koji vuku prema njima, pojedinci iz vrha Demokratske stranke su odgovornost za aferu “Ukrajinagejt” pokušale da prebace na Trampa. S optužbom da je Tramp ucenjivao aktuelnog ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, pokrenut je impičment. Američki Senat je u februaru ove godine odbacio te optužbe, a “Ukrajinagejt” je krajem aprila ušla u drugu fazu, u kojoj će dobiti sudski epilog i u Ukrajini i u Sjedinjenim Državama.

Andrej Teliženko, ukrajinski diplomata, koji je radio u ambasadi u Vašingtonu, nedavno je izjavio da je Petar Porošenko, dok je bio predsednik Ukrajine, dobio mito od 200 miliona dolara da zaustavi istragu spornog poslovanja kijevske kompanije Burisma. Rukovodeću funkciju u Burismi imao je Hanter Bajden, sin tadašnjeg potpredsednika i aktuelnog kandidata za predsednika SAD Džoa Bajdena. Porošenko je dobio novac kako bi sprečio državnog tužioca Viktora Šokina da vodi istragu utaje poreza i pranja novca Burisme. Kad je Šokin smenjen, Džo Bajden se pohvalio da je izdejstvovao uklanjanje “tog kučkinog sina”.

Državno tužilaštvo Ukrajine pokrenulo je 19. maja 2020. godine istragu protiv Porošenka pod sumnjom da je “sistematski koristio službeni položaj u periodu 2015-2016 suprotno interesima Ukrajine, što je dovelo do teških posledica po državne interese”. Tužilaštvo poseduje snimke razgovora između osoba “čiji su glasovi slični glasovima bivšeg predsednika Porošenka, bivšeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena i bivšeg državnog sekretara SAD Džona Kerija”. Analizom razgovora utvrđeno je da je Porošenko u periodu od decembra 2015. do novembra 2016. godine počinio krivična dela iz člana 111 Krivičnog zakona Ukrajine, koji se odnosi na izdaju. Porošenko je svojim postupcima naneo štetu suverenitetu, ekonomskoj i informacionoj sigurnosti Ukrajine otkrivanjem državnih tajni predstavnicima strane države.

Porošenko je osumnjičen da je, zajedno sa Bajdenom i Kerijem, izvršio pritisak na Državno tužilaštvo kako bi bio smenjen tužioc Šokin, zaustavljen proces nacionalizacije Privatbanke i promenjena vlada Ukrajine. Porošenko, Bajden i Keri su izvršili krivična dela kako bi stekli finansijsku korist za sebe i druga fizička i pravna lica. Do tih zaključaka došlo se analizom razgovora koje je Porošenko vodio s Bajdenom 11, 18. i 19.. februara 2016, zatim 22. marta 2016, 13. maja 2016. i 16. novembra 2016, kao i snimka razgovora tadašnjeg ukrajinskog predsednika s Kerijem od 3. decembra 2015. godine.

Grupa tajkuna i političara napravila je korupcionašku šemu, kojom su opljačkali Ukrajinu za više od milijardu i po dolara. Novac je, preko banaka i kompanija, prebacivan i na račune Džoa Bajdena i Hilari Klinton. U određenim sudskim postupcima već je dokazana prevara i sankcionisani su neki od njenih učesnika. Konačno rešenje te afere dogodiće se tek kad u Ukrajini budu procesuirani Porošenko i njegovi partneri iz vlasti i Naftogasa, kao i tajkun Pinčuk. U Americi se čeka sudski epilog više skandala u kojima glavnu ulogu imaju Bil i Hilari Klinton. Pored drugih krivičnih dela, Hilari Klinton čeka kazna za pranje prljavog novca, koji joj je donirao Pinčuk.

Samo u Srbiji još nema ni najave istraga, kojima bi se utvrdila odgovornost srpskih tajkuna i političara u aferi “Ukrajinagejt”. Po nalogu Aleksandra Vučića, Željko Mitrović je na račune ukrajinskih banaka 2015. godine transferisao pet miliona evra, koji su preko posrednika uloženi u gubitničku predsedničku kampanju Hilari Klinton. U tim kombinacijama učestvovali su Miodrag Kostić i Tahir Hasanović. Tragovi postoje, ali ne i politička volja da se sprovede istraga. Kao što je Porošenko omogućio da se novcem građana Ukrajine finansira kampanja Hilari Klinton, to je uradio i Aleksandar Vučić. Zasad, reagovalo je samo ukrajinsko tužilaštvo, koje priprema krivičnu prijavu protiv bivšeg predsednika zbog izdaje i nanošenja štete državnim interesima. Ni Vučić neće moći da izbegne odgovornost za učešće u ovoj korupcionaškoj aferi globalnih razmera.

Mitrović, Kostić i Hasanović

Džozef Bajden je organizovao i politički pokrivao korupcionašku šemu u Ukrajini. Novac građana Srbije je uzeo na mnogo jednostavniji način. Magazin Tabloid je to opisao u nekoliko tekstova.

Bajden je prvi put u Beogradu bio kao član delegacije tadašnjeg američkog predsednika Džimija Kartera. Trideset godina kasnije, u maju 2009, dočekan je s najvišim počastima.

U Palatu Srbija ušao je kroz špalir gardista, a na crvenom tepihu pozdravili su ga Boris Tadić, Vuk Jeremić i Dragan Šutanovac. Jeremiću je rekao: “Ti si taj mali, koji nam pravi probleme oko Kosova”. Šutanovca je zagrlio, on nije pravio probleme gazdama iz NATO. Kao ministar odbrane, kada ga je Boris Tadić stavio pod istragu BIA, zbog najtežeg kriminala koji je izvršio sa Stevanom Nikčevićem, direktorom SDPR-a Jugoimport, spasio se hapšenja tako što je mister Bajdenu dao 370 miliona dolara od plena, jer je irački dug od preko dve milijarde dolara prema srpskoj namenskoj industriji prodao američkoj kompaniji za 200 miliona, a ostatak podelio sa Bajdenom.

Od Vučića nije bilo toliko koristi, ali njih dvojica se nadaju Bajdenovoj pobedi na predstojećim izborima u Americi, pa da i u Srbiji naprave šemu kakva je primenjena u Ukrajini.

Jedino rešenje: SNS TREBA RAZORITI

Pred Srbijom su dva ozbiljna zadatka. Prvo, mora da se oslobodi diktature i, drugo, treba svim sredstvima, bez milosti, da se obračuna sa Aleksandrom Vučićem i njegovim naprednjačkim kartelom. Prvi posao se bliži kraju, zato valja na vreme početi s pripremama za deratizaciju društva od svih političkih štetočina i njihovih ortaka iz medija, pravosuđa, policije i podzemlja. Pad Srpske napredne stranke stvoriće uslove da se isprave propusti posle Petog oktobra, da se trajno očiste srpske Augijeve štale i sva govna gurnu u kanalizaciju, gde im je i mesto.

Kao i sve nesrećne države, Srbija ima mnogo važnih datuma, koji obeležavaju prelomne događaje. Pamti se sve – od Miloševićevog govora na Gazimestanu i smrti u Hagu, Đinđićevog petooktobarskog uspona i dvanaestomartovskog streljanja, razdvajanja od Crne Gore, početka NATO bombardovanja i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova… Najbitniji dan u savremenoj srpskoj istoriji svanuće posle pada SNS-a s vlasti. Tada će Srbija dobiti priliku da se jednom-zauvek svedu računi sa zlikovcima koji su je okupirali, opljačkali, pogazili i ponizili.

Lako je zaključiti šta treba da se uradi. Pre 2.200 godina, Marko Katon Stariji svaki govor u rimskom senatu završavao je rečima: “Što se ostalog tiče, smatram da Kartaginu treba razoriti”. Katon je bio u tom gradu-državi na libijskoj obali i video je kakvu ona opasnost predstavlja po rimsku imperiju. Od tada, bez obzira koja tema bila na dnevnom redu, o čemu god se diskutovalo, on je svaki zaključak svodio na ocenu da “Kartaginu treba razoriti”.

Nije potrebno da se bude Katon, pa da se vidi kakvu opasnost po Srbiju predstavlja naprednjački kartel. To može da shvati svako ko pogleda u svoj novčanik, frižider ili neplaćene račune; svako ko strepi od javnih izvršitelja, kontrolora u gradskom saobraćaja ili od otkaza u nekoj firmi s robovlasničkim uslovima; svako ko je decu lečio sms-om ili ispratio u beli svet, što dalje od zla koje širi Vučićev gang… Svi vide kako čopor đilkoša u skupim odelima otima javne resurse, pljačkaju i kradu. Razbojnički inženjering su toliko usavršili da su stvorili kastu najbogatijih politikanata u najsiromašnijoj državi u Evropi. Sve je njihovo, prisvojili su reke, rudnike, oranice, fabrike i ljude. Sad otimaju i decu. Leče se u najskupljim svetskim bolnicama, pune se najkvalitetnijim lekovima, vitaminima i svim mogućim dopunskim sredstvima za dizanje imuniteta i raspoloženja. Istovremeno, sirotinji naređuju da svoje i tuđe zdravlje štiti nošenjem jeftinih i beskorisnih maski. I ne staju na tome. Ministar prosvete Mladen Šarčević preti da će roditeljima oduzimati decu koja ne nose masku.

Svaki od tih zločina vapi za kaznom. Iskustvo je pokazalo, bez pravde neće biti ni budućnosti. Taj princip nije primenjen posle petooktobarskog puča, novi vladari nisu primenili pravdu nad štetočinama iz SPS-a, SRS-a i JUL-a, kriminalni talog je ostao netaknut i iz njega je izniklo zlo koje danas vlada.

U kabinetu Zorana Đinđića, šestog oktobra 2000, bila je gužva, jedan preko drugog gmizali su naprasno izlečeni slobisti. Milutin Mrkonjić je prvi otkupio grehove. Posle njega, to je uradio Bogoljub Karić. Sledećih dana, “prvi demokratski premijer” je naplatio indulgenciju obojici Dragana Tomića, “Simpu” i “Jugopetrolu”, Branislavu Ivkoviću, Goranu Perčeviću, Miloradu Vučeliću i sličnim opskurnim tipovima iz vrha SPS-a, kao i njihovim tajkunima, bivšem ministru Milanu Beku i Miloševićevom poslovnom partneru Miroslavu Miškoviću. Na pobedničku stranu prešli su korumpirani vojni i policijski oficiri, pa i ordinarni kriminalci.

Po istom principu izvršena je smena vlasti u leto 2012. godine. Na pobedničku stranu su se transferisali najkompromitovaniji primerci iz G17 i Demokratske stranke. Mlađan Dinkić je ceo svoj gang ubacio u SNS, pa na državne funkcije. Ivica Kojić je do juče bio šef Dinkićevog, a danas je Vučićevog kabineta. U novoj vlasti udomile su se Suzana Grubišić i Ksenija Milivojević, čiji otac Zoran Milivojević, “karijerni diplomata”, penziju provodi na relaciji Pink-Hepi, šetajući od jednog do drugog televizijskog studija, u kojima sada hvali diplomatske uspehe Vučića, kao nekad Dinkića i Vojislava Koštunice. Svoje mesto u vrhu naprednjačkog kartela našli su Goran Vesić i Goran Knežević, koje je Vučić, ne bez razloga, nazivao “žutim lopovima”. Tu su i Jelena Trivan, uzdanica Borisa Tadića, koja je izuzetno gorljivo udarala po Vučiću sve dok joj nije zatrebala njegova pomoć za uhlebljenje i zaštitu od odgovornosti za plagiranje diplomskog rada. Skuplje od Trivanke, prodala se Jasmina Stojanov, koju je Vučić optuživao da je Đilasov medijski kerber, glavni urednik svih medija u vreme “žutog preduzeća”. Stojanov je u kartel ušla zajedno sa svojim poslovnim partnerom Nebojšom Krstićem, savetnikom svih idiota na predsedničkoj funkciji i autorom najglupljih oda u slavu novog vođe. Na toj deponiji našli su se i mnogi julovci, predvođeni Aleksandrom Vulinom. U mladosti, Vulin se ideološki brusio na “Kapitalu” Karla Marksa. Kad je prihvatio saradnju s Vučićem uživeo se u ulogu drugog Marksa, komedijaša Gruča. U toj transformaciji zadržao je samo ljubav prema kapitalu.

Dosad, svaka smena vlasti odigrala se tako da se ništa ne promeni. Ne mogu da se nabroje paraziti koji su izbegli krivičnu odgovornost prelaskom na stranu pobednika. Nova članska karta zaštitila ih je od istraga kriminalnih i korupcionaških afera, optužnica, suđenja i robije. Sistem im je omogućio da opstaju u zločinačkom lancu, kojim je okovana Srbija.

Sad je došao red na naprednjake da spas traže u nastavku te štetočinske tradicije. Svima, od Zorane Mihajlović, pa do Marka Đurića, jasno je da niko i ništa ne može da zaustavi promene. Diktator je previsoko poleteo, mora da padne. To nije samo političko pitanje, to je zakon fizike. Vladavina Aleksandra Vučića se bliži kraju, pa svi njegovi verni saradnici već traže novog gospodara. Traže zaštitnika, koji bi pristao da ih abolira za zločine izvršene u poslednjih osam godina. Zauzvrat nude insajderske usluge, novac i uticaj koji imaju u svojim sredinama. Taj trend je zahvatio sve nivoe vlasti, pa i policiju, pravosuđe i, naravno, tajkune. Nemaju savest i svest o ličnoj odgovornosti, ali zato im je istančan instinkt za samoodržanje. Spremni su na sve, za opstanak u politici i biznisu izdali bi i vlastitu majku, pa gde neće braću Vučić. Naprotiv, kad dođe stani-pani, ti pacovi iz podruma prvi će ostrašćeno nasrnuti na aktuelnog gospodara, baš kao što Vesić kidiše na Demokratsku stranku ili Aleksandar Martinović na radikale.

Preko cele Srbije razapeta je gusta mreža malih i velikih parazita, koji su u ovom mračnom vremenu napunili džepove, napravili poslovne imperije, uzeli sve što im život pruža. Vučić je organizovao izborne prevare, krađu glasova, pritiske, nasilje i podmićivanja, a oni su dobijali ministarske i direktorske funkcije, moć i uticaj u lokalnim samoupravama. Dok je vladar kršio Ustav i zakone, pripremajući put na doživotnu robiju, oni su, zaklonjeni iza njegovog autoriteta, radili šta god su hteli. Vučić živi u zlatnom kavezu, okružen je državnim i privatnim telohraniteljima, bez kojih nikad više u životu neće smeti ni nos da promoli na ulicu. Dok on drhti od straha, hiljade naprednjačkih zlikovaca opušteno uživa u svakom dinaru, koji im je Vučić ubacio u džep ili koji im je omogućio da sami ukradu. Oni voze limuzine, provode se po luksuznim letovalištima i zimovalištima, jure sojke, žive 200 na sat. Tako će raditi dok god ne počne da se urušava zločinačka piramida naprednjačkog kartela. Kad prigusti, kad se začuje “Oj, drugovi, je l’ vam žao, rastanak se primakao”, poturiće Vučića, neka on bude kažnjen za sve što su zajednički radili na štetu građana.

Pad Srpske napredne stranke mora da se iskoristi za čišćenje sveg tog smrada u kome se decenijama guši Srbija. Augijeve štale treba konačno da se počiste, da se sva govna gurnu u kanalizaciju, gde im je i mesto.

Taj posao je težak, ali bez njega nema nade u bolju budućnost. Zna se šta je potrebno za taj spasonosni poduhvat.

Nova vlast, istog časa kad Vučić padne, treba da zabrani rad Srpske napredne stranke i zapleni i nacionalizuje svu njenu imovinu. Neophodno je privremeno zamrznuti i imovinu stranaka koje su učestvovale u koaliciji sa SNS-om. Istu proceduru treba preduzeti i prema svim državnim funkcionerima, direktorima javnih preduzeća, članovima upravnih i nadzornih odbora. Svima treba oduzeti pasoš, kao i tajkunima koji su finansirali aktivnosti kartela.

U istom naletu, treba rasformirati Bezbednosno-informativnu agenciju, koju je Vučić pretvorio u parapolicijski servis za zaštitu voljenog sebe, brata Andreja i ostalih vrhovnika u kartelu. Iz tog legla zla treba na svetlo dana izneti sva dosijea, da Srbija sazna ko je i kako sarađivao s diktatorom, da se sazna koji su politikanti, biznismeni, umetnici i novinari, pa i kriminalci imali policijske značke, koliko su naplaćivali cinkarenje i podmetanje nepodobnim objektima obrade.

Specijalno tužilaštvo, rasterećeno političkih pritisaka, mora da pokrene istrage svih afera, kojima je obeleženo vreme vladavine SNS-a. Niko ne sme da bude zaštićen. Na udaru pravde mora da se nađe svaki funkcioner koji je, nebitno da li pod pritiskom ili dobrovoljno, zloupotrebljavao službeni položaj. Istraga treba da obuhvati sudije koje su, kršeći zakone, donosile presude u korist Vučića, bratije i kumova. Ne smeju da budu pošteđeni ni policajci koji su, na primeri, Zvonku Veselinoviću vratili automobil za koji su znali da je nekome ukraden. Pravda mora da stigne i sve koji su učestvovali u prikrivanju tragova ubistva na rampi u Doljevcima, kao i u padu helikoptera, kad je žrtvovano sedam života samo zato da bi se Zlatibor Lončar slikao na surčinskom aerodromu.

Na tom spisku đubreta iz Vučićeve kriminalne štale nalaze se kreatori korupcionaških afera kakve nisu zabeležene u savremenoj evropskoj praksi. Nikad niko nije uspeo da od države ukrade toliko novca kroz projekte poput “Beograda na vodi”. Istraga tog slučaja raskrinkala bi kompletnu mrežu organizovanog kriminala u Srbiji. Tokovi novca ne mogu da se sakriju, lako bi se otkrilo ko je zaista imao koristi od te otimačine sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta u centru Beograda. Saznalo bi se ko su neimari koji grade te i ostale nekretnine od kokaina, kakve niču od Borče do Labudovog brda, pa i u Novom Sadu i drugim gradovima.

Postoje i ugovori o izgradnji auto-puteva. Kad bude postojala politička volja, članovi Ministarstva saobraćaja i građevinarstva sretaće se samo u šetnjama u krugu beogradskog Centralnog zatvora. Dovoljno je da se pokrene istraga ugovora o poslovima na Koridorima, pa da Zorana Mihajlović bluzu “Dolče Gabana” zameni zatvorskom uniformom “Buca – Ivanjica”. Već ugovori koje je otkrio i objavio Magazin Tabloid, dovoljni su da Mihajlović bude spakovana iza rešetaka, pa nek tamo, bez šminke, prepada stražare.

Pred istražnim organima treba da se nađu i mnogi Vučićevi kumovi, prvo oni koji su stvorili monopol u najunosnijim državnim poslovima, kao što su infrastruktura, telekomunikacije i trgovina energijom. Kad bi se rasparale afere u koje su uključeni Nikola Petrović, Slaviša Kokeza i Goran Veselinović, Srbiju bi zagušio smrad korupcije.

Za saučešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu moraju da odgovaraju i svi članovi tzv. Kriznog štaba, koji su presudno doprineli Vučićevim zloupotrebama u pandemiji korona virusa. Vučić je najodgovorniji za pljačku budžeta i krađe prilikom nabavke respiratora i ostale medicinske i zaštitne opreme, ali Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević i ostali predstavnici “struke” moraju da odgovaraju za ugrožavanje javnog zdravlja.

Čim dođe do promene vlasti, treba da počne sezona lova i na javne izvršitelje, notare i advokate naprednjačkog ganga. Šteta koju su naneli običnim građanima nikad neće moći da u potpunosti bude nadoknađena, posebno ne ona koja je nastala izazivanjem straha i beznađa. Međutim, zločince mora da stigne kazna.

Uz krivični progon čelnika naprednjačkog kartela, potrebno je hitno sprovesti lustraciju. Tom spisku nema kraja, ali neće biti ni kraja srpskoj agoniji ako opet izbegnu kaznu.

Deratizacija Srbije od naprednjačke pošasti mora da se izvrši brzo i efikasno, kako niko ne bi uspeo da se izvuče. Aleksandar Vučić i njegovi najbliži saučesnici opljačkali su ogromnu količinu novca. Kad padnu s vlasti, ta sredstva će upotrebiti da sačuvaju slobodu. Boriće se za živu glavu, neće žaliti para. Takođe, preko ljudi koje su ubacili u sve državne institucije, u MUP, BIA, sudove i medije, pokušaće da sakriju tragove svojih zločina i izbegnu odgovornost. Da se to ne bi dogodilo, sledeća vlast mora bez milosti da se obračuna sa svakim naprednjačkim zlikovcem.

Samo na takav način, brutalnim i detaljnim obračunom, može da se izvrši demontaža diktatorskog sistema koji je utvrdio Aleksandar Vučić. Samo tako Srbija može da izađe iz političkog i mafijaškog kružnog toka i ukine praksu, koja je opisana narodnom izrekom “vrana vrani oči ne vadi”.

Težak posao oslobađanja Srbije od Vučićeve diktature i kažnjavanja svih njegovih saučesnika može da obavi neka nova, nekompromitovana i sposobna politička snaga. Ne treba sumnjati, u ovoj državi ima mnogo ljudi koji ispunjavaju te kriterijume, koji shvataju razmere zla naprednjačke pošasti, ali ne odustaju od borbe za oslobođenje. Trenutno, oni su rasuti na nivo pojedinca ili malih enklava bez ozbiljnijeg uticaja na društvene i političke procese. Ipak, kao što se hiljadu puta videlo u istoriji, upravo takvi – pametni, jaki, hrabri i iskreni borci za slobodu – u ključnom trenutku nađu način za okupljanje oko zajedničke ideje i potrebe. Ako ništa drugo, na akciju će ih naterati želja za samoodržanjem. Borba za golu egzistenciju, na koju je prinuđena većina građana, ima samo jedan ishod – pobedu nad tiraninom. Svi diktatori su, pre ili kasnije, poraženi u ratu protiv podanika željnih slobode, istine i pravde.

Obračun sa Srpskom naprednom strankom neće biti nikakav problem, to zločinačko udruženje raspašće se istom brzinom kao što je i sklepano. Prevaranti svih boja, koji su u SNS ušli bez dinara u džepu, razbežaće se na sve strane, pokušavajući da sakriju i sebe i svoje dupke pune sefove. Pre dolaska u SNS, većina njih se bavila poštenim poslovima. Radili su kao automehaničari, limari, kondukteri i konobari. Prilika pravi lopova, tako je vlast od njih napravila lažne doktore nauka, ministre i direktore. Ako ništa drugo, zanatska znanja i iskustvo pomoći će im da se snađu posle pada s vlasti. Vozni park u Zabeli i Sremskoj Mitrovici treba da održavaju stručni ljudi, poput aktuelnih naprednjačkih ministara. I zatvorske kantine dobiće kadrovska pojačanja, okićena kupljenim masterima i doktoratima.

Problem s Aleksandrom Vučićem, posle promene vlasti, trajaće samo dok ne bude smešten u pritvor. On se uzda u novac, koji je zgrnuo za ovo vreme. Nada se da će moći da potkupi domaće i strane uterivače pravde. Pokušaće da beži, da se sakrije negde, gde bi mogao da kupi zaštitu. U tu svrhu, na vreme je počeo da pravi plan za distanciranje na bezbednu udaljenost. Preko Vladimira Cvijana kupio je dve nekretnine u Čikagu, a kum Zoran Bašanović mu je, pre šest godina, tražio zgodno skrovište u Kaliforniji. Vučić sad priča kako su ga ispalila oba posrednika. Nisu završili posao, a zadržali su veći deo novca. Članovi dvorske svite pričaju da su propale i Vučićeve namere da luksuzno skrovište nađe u Urugvaju, a nije dobio garancije o gostoprimstvu ni u Rusiji, ni u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U očajanju, prošle godine obnovio je plan da spast traži u Sjedinjenim Američkim Državama, na imanju nedaleko Vašingtona, na reci Potomak. Nije očekivao da će američke bezbednosne službe i Ministarstvo pravde insistirati na sudskom epilogu brojnih kriminalnih i korupcionaških afera u kojima on ima glavnu ulogu.

Vučić nema gde da pobegne, moraće da se ovde suoči s pravdom. A, on to ne može da podnese. Slab i nikakav, ne bi izdržao ni dve noći u ćeliji. Čak je i Vulin junački podneo mesec dana na robiji, ali Vučiću će svaka kazna biti doživotna, svejedno da li bio pritvoren na dva dana ili osuđen na dvadeset godina zatvora. Pa, on i sad, kad ima apsolutnu vlast, ne može da pregura noć bez plača i jauka. Kad ostane sam, cvili kao Damjanov Zelenko. Progone ga senke njegovih žrtava, u mraku čuje glasove iz grobova, kletve mučenika koji su stradali u njegovim političkim, ratnim i kriminalnim avanturama. Ne, ne oseća kajanje i grižu savesti, nego iskonski strah od kazne za izvršene zločine.

Da ne bi totalno svisnuo, sledeća vlast mora da učini sve kako bi Vučića osposobila da aktivno učestvuje u sudskim procesima. Red je da mu se pomogne da prođe katarzu i prizna šta je sve radio, koliko je opljačkao, ko su mu saučesnici i kako su delili plen. Ako otvori dušu i prizna sve to, mogao bi da se rastereti bar malo greha koji nosi. Povukao bi sa sobom na dno i skotove koje je stvorio i tako pomogao da niko iz njegovog kartela ne izbegne čistku. Ne bi bilo pošteno da kazna stigne samo braću Vučić. Posle oslobođenja, ne sme da nekažnjen ostane nijadan njihov saučesnik, da ne bude pelcer iz koga će izrasti neka sledeća politička i kriminalna pošast.

Kartel oko Srpske napredne stranke treba razoriti. Iza Vučića trebalo bi da ostane samo arhiv sa hiljadama presuda, koje će turisti razgledati kao što danas obilaze ostatke razrušenih kuća u pustinji, gde je nekad bila Kartagina. Ili će Srbija razoriti SNS ili SNS Srbiju, treća opcija ne postoji.

Vučićeva dilema: GROB ili ZATVOR

Svima je jasno da se sprema pad s vlasti Aleksandra Vučića. Niko ne zna tačno kad će i kako to da se desi, ali on sluti. Pred sobom vidi dve opcije: grob ili zatvor. Nije u pitanju savest, nego svest. Savesti nema, ali svestan je da zlo koje je naneo građanima Srbije ne može proći nekažnjeno.

Ranjeni lav je najopasniji. Takav bi voleo da bude i mali miš Aleksandar Vučić. Ali, njegova rika se pretvorila u cijukanje. Zato njegove konferencije za medije više nisu informativne, nego komemorativne. Mučenik, svestan šta ga čeka, iz dana u dan leleče nad sobom. Usput, po savetima Ruške Jakić, teši se lažnom nadom da će bar neko zaplakati za njim. Hoće, naravno. Mnogi će pustiti suzu radosnicu.

Zbog čega da se plašim? Šta može da mi se desi? Da me ubiju? Šta? Da me strpaju u zatvor? Biću najomiljenija ličnost na svetu šta god da mi se desi – rekao je nedavno Vučić usled nervnog rastrojstva.

Mnogo je razloga koji navode Vučića da rezultat svoje vladavine svodi samo na ubistvo i robiju. Te teme su detaljno opisane na stranicama Magazina Tabloid, ali to je samo deo uzroka Vučićeve paranoje. Niko bolje od njega ne zna koga je opljačkao, kome je oteo posao, uništio sudbinu i, kao što sam voli da istakne, “usrao se u život”. Sad, kad je shvatio da će pri padu morati opet da naiđe na one koje je oborio, plaši se osvete.

Paranoja nije nikakva novost u Vučićevom životu. Otkad je ušao u politiku na njega je izvršeno 9.048 nepostojećih atentata. Da bi dao sebi na značaju, izmišljao je smrtonosne pretnje. Taj poremećaj se oteo kontroli kad je došao na vlast, a u potpunosti se razmahao u poslednje vreme. Bolest ga je navodila da vizualizuje načine na koje će skončati: “Mogu da me obese na vetrogenerator”, “Neka me obese na Terazijama”, “Ima onih koji hoće da me streljaju”… Morbidnim porukama određivao je cenu vlasti: “Mogu da mi odseku glavu na panju, ali vlast ne dam gorima od sebe”. Lako mu je bilo da tako preti sam sebi kad zna da niko gori ne postoji.

Umesto sažaljenja, kukanjem je izazvao sprdnju. Osim normalnih ljudi, sad više ni njegovi najbliži saradnici ne mogu odoleti da mu se ne rugaju u oči. U javnosti nekako uspevaju da obuzdaju smeh. Dok Vučić u govorima izražava tešku duševnu patnju, prediše i patetiše, oni glume da s njim dele bol, da mu bude lakše. Kad se osame, kad nema televizijskih kamera, ne mogu da se uzdrže. Nedavno, pred Vučićev put u Vašington, posle večere u jednom restoranu na beogradskoj Autokomandi, kad je ostalo odabrano društvo, gazda je podlegao patriotskim emocijama i pustio pesmu “Srpska se truba s Kosova čuje”. Snužden, pritisnut nekim teškim mislima, Vučić je nemo blenuo ispred sebe, u prazno. Iz potištenosti ga je trgnuo Nikola Selaković: “Šta si se smrkao, šefe? Ovo je borbena pesma, nije posmrtni marš”.

Vučića muče mnoge tuge, najteže. Stislo ga sa svih strana. U Srbiji je, montiranim izborima i isto tako montiranom opozicijom, učvrstio diktaturu. Stvorio je utisak da je do kraja završio proces transformacije iz radikala u naprednjaka, pa, na kraju, u boga. Tako izgleda na Pinku i u Informeru. U stvarnosti, nesrećnik je pomrsio sve konce, upleo se bezbrojne kriminalne i korupcionaške afere iz kojih, kako sam kaže, može da izađe samo u mrtvačkom sanduku ili robijaškom odelu.

Probleme na domaćoj sceni još bi nekako mogao da kontroliše, da odlaže svođenje računa, kao što je radio sa strancima dok im nije prekipelo. Manipulisao je s kim god je stigao. Uslovljen radikalskim fabričkim podešavanjima, prema Trampu, Putinu, Merkelovoj i Đinpingu ponašao se kao nekad prema Gordani Pop Lazić i Vjerici Radeti. U uverenju da je mnogo pametan, lagao je i muljao, ponosan na fore kojima kupuje vreme. Kad je kucnuo pravi čas, genije je pozvan u Vašington, gde je potpisao objavu rata svim svetskim silama. Ucenjen, nije mogao ništa drugo nego da sam sebi stavi omču oko vrata. Znao je šta potpisuje i koliku cenu mora da plati, zato je onako izgledao kod Trampa u Ovalnoj sobi.

– Nemojte da se sprdate sa Vučićem. To je kao da ismevate žrtvu silovanja – napisala je Margarita Simonjan, glavna urednica agencije Rusija danas.

Ima istine u utisku koji je stekla Simonjan, ali kod Vučića je sve komplikovano, pa i silovanje. Da li je silovan ili je dobrovoljno pristao na ovaj politički seks, to Vučić procenjuje u zavisnosti da li je mušterija platila. Ako dobije dovoljno koristi, finansijske i političke, onda je u pitanju romansa. Ako to izostane, optuživaće nasilnika za protivprirodne bludne radnje, kakve se sviđaju Đuriću, Čadežu i većini Vučićevih saradnika.

Velika svetska scena, kao što je ona u Beloj kući, Vučiću je potrebna da bi opsenio prostotu svoje glasačke armije. Treba mu fotografija s Trampom. Platiće je poniženjem i totalnom diplomatskom destrukcijom, ali nema veze, to će svojim lakovernim simpatizerima da predstavi kao ogroman uspeh. Mnogo opuštenije snalazi se na domaćoj sceni, koju je prilagodio svojim mentalnim poremećajima. Tu može da manipuliše kako god želi, s kim god želi. Može, zna sistem po kome se to radi. “Svi ljudi su na prodaju, razlikuju se samo u ceni”, stara je deviza po kojoj Vučić sklapa međuljudske odnose. To primenjuje na sve oko sebe, od telohranitelja Mrvice do ambasadora Godfrija i Bocan-Harčenka.

Vučić je odavno shvatio koruptivni sistem po kome funkcionišu strane diplomate. Pre dvadesetak godina iznosio je konkretne optužbe na račun Vilijama Montgomerija, tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu. Detaljno je opisivao koji tajkun, po naređenju Zorana Đinđića, mora da isplaćuje apanažu Montgomeriju, koji kriminogeni tipovi su zaduženi da mu organizuju zabave s nestašnim tinejdžerkama i koliko sve to košta. Kasnije je Vučić na sebe preuzeo obaveze da zadovoljava Montgomerijeve, pa i želje njegovih naslednika u ambasadi SAD. Tu praksu je nastavio i sa Entonijem Godfrijem.

Uz posredovanje Metjua Palmera, Vučić se lako dogovorio s Godfrijem. Novcem, otetim od građana Srbije, plaća podršku američkog ambasadora. Odnos gazde i najamnika Vučić demonstrira svakom prilikom, kad god mu zatreba, što se videlo i kampanji pred lažne izbore.

Sličan odnos ima s ruskim diplomatama. Aleksandru Konuzinu je davao honorar za nastupe na naprednjačkim mitinzima pred izbore 2012. godine. Aleksandru Čepurinu je omogućio da postane član Odbora direktora Naftne industrije Srbije, za mesečnu platu od 23.000 evra. I aktuelni ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko je na spisku Vučićevih abonenata. Kriza u srpsko-ruskim odnosima nikad nije bila ovoliko usijana kao ovih dana, a ruski ambasador ni da bekne, ni da skoči, nigde ga nema. U nekom trenutku će biti prisiljen da odabere kojem carstvu će se privoleti, ali dok je trajao prvi udar Vučićeve kampanje protiv Rusije i Putina, Bocan-Harčenko je tihovao.

Ambasadori su preplaćeni, a ionako će, kad budu prisiljeni da biraju, otkačiti Vučića. Kako to funkcioniše videlo se pre nekoliko dana. Američka ambasada je na svom nalogu na Tviteru, povodom poništenja prvostepene presude okrivljenima za ubistvo Slavka Ćuruvije, objavila crticu: “Pre 21. godinu je ubijen sa 14 hitaca na pragu svoje kuće u Beogradu samo zbog toga što je radio svoj posao i govorio istinu. Nažalost, ovaj zločin ostaje nekažnjen do danas. Tužna istina i velika nepravda koja odjekuje decenijama.” Pola sata kasnije, kad je obavešten, Vučić je nazvao Godfrija i opomenuo ga da ne otvara ormar s kosturima. Objava o Ćuruviji je ekspresno obrisana. Međutim, nešto kasnije, kad je Vučićeva medijska savetnica Suzana Vasiljević na TV Prva rekla da Srbija još nije odlučila da li će prebaciti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, to je bio signal Amerikancima da pritegnu Vučića. Čim im se učinilo da vrda, da pravi uslove za izbegavanje obaveza iz “Vašingtonskog sporazuma”, odmah se objava o Ćuruviji vratila na Tviter.

Taj detalj samo najavljuje šta može da se očekuje. Kad bude pritegnut od šefova iz Stejt departmenta, Godfri će osvežiti i druge teme, neprijatne za Vučića – ubistvo Olivera Ivanovića, krijumčarenje oružja iz “Krušika”, “Jovanjicu”, šverc droge iz Južne Amerike, izručenje osumnjičenih za ubistvo braće Bitići, aferu “Folksvagen”, operaciju “Familija” i još mnogo toga u čemu svi tragovi, odnosno mrlje, vuku prema Vučiću.

Prema Aleksandru Vučiću, a i njegovom bratu Andreju, vuku tragovi na koje ukazuju domaći protivnici. Na Fejsbuku je nedavno otvorena fantomska stranica “La vita Ko Phangan”. Iako bi moglo da se pretpostavi da je to nalog neke turističke agencije, na njemu nema ponuda aranžmana za putovanja na Tajland. Na stranici stoje samo tri objave, sve od 20. avgusta ove godine, s fotografijama tog ostrva.

U jutro 1. septembra, na toj stranici pojavio se oglas: “Državljanin Srbije? Ne propustite priliku!” Iznad teksta objavljena je fotografija vozačke dozvole Andreja Vučića. Posle oko sat vremena, “La vita Ko Phangan” uklonila je tu objavu. Šest dana kasnije, na tom nalogu je opet osvanuo Andrej Vučić. Klikom na tu fotografiju, umesto turističke ponude, korisnik se preusmeravao na “Klub čitalaca” lista Danas.

Autor ovog teksta poslao je pitanja na stranicu “La vita Ko Phangan”, ali odgovora nije bilo do zaključenja ovog broja našeg Magazina.

Ko god da je postavio objavu s vozačkom dozvolom Andreja Vučića očigledno je poslao internu poruku bratiji na vlasti. Izvori Magazina Tabloid tvrde da je Bezbednosna informativna agencija, postupajući po nalogu Aleksandra Vučića, utvrdila da je nalog “La vita Ko Phangan” registrovan preko servera u jednoj od susednih država. Navodno, poruka predstavlja upozorenje mlađem Vučiću da se zna kakvu ulogu ima u aferi “Bitkoin”.

U Srbiji je, po nalogu FBI, krajem jula uhapšeno 11 osoba koje su osumnjičene da su finansijskim prevarama oštetile državljane SAD za više od 70 miliona dolara. Prevare su izvršene transakcijama s digitalnom valutom bitkoin. Kakav je sistem napravljen i ko u njemu učestvuje otkrio je bivši narodni poslanik Srđan Nogo.

– Za posao s bitkoinom potrebna je skupa oprema, kakvu poseduje Nenad Kovač, zvani Neša Roming. “Kopanje” bitkoina troši ogromnu količinu električne energije, a neophodna su i ozbiljna postrojenja, kao što su minihidroelektrane, koje poseduju Kovač, Vučićev kum Nikola Petrović i Vera Ristić, tašta Novaka Đokovića. Struju proizvedenu u minihidroelektranama mi plaćamo 12 do 20 puta skuplje. Razlikom u ceni oni pokrivaju troškove proizvodnje bitkoina. Andrej Vučić je organizovao “rudarenje” bitkoina u javnim ustanovama, gde država plaća struju. Novcem dobijenim od te kripto valute kupuju se narkotici ili se on ulaže u druge visokoprofitne poslove. Državni vrh Srbije je glavni pokrovitelj najkrupnijem kriminalu – tvrdi Nogo.

Ivan Ivanović, predsednik Konzervativnog pokreta “Naši”, otkrio je “rudarsko postrojenje” u Aranđelovcu, za koje tvrdi da je pod kontrolom Andreja Vučića.

– Snimio sam i objavio snimak o krađi struje u Sportsko-rekracionom centru Šumadija. Predsednik opštine Bojan Radović je rekao da je mašine za kopanje bitkoina doneo neko iz firme Win Win. Iza te firme stoji Andrej Vučić. O svemu ovome ne postoje nikakvi papiri, krađa struje je očigledna – kaže Ivanović.

Nogo i Ivanović sigurno ne stoje iza “La vita Ko Phangan”. Ko je plasirao ilustraciju s vozačkom dozvolom Andreja Vučića znaju oni kojima je poruka namenjena.

Braća Vučić su mnogim moćnim ljudima naneli zlo, imaju opravdane razloge za brigu. Objava na Fejsbuku, kojom je direktno upozoren Andrej Vučić, pokazuje da se poremetila ravnoteža straha. Oštećeni se više ne uzdržavaju da upru prstom u dužnika. To je dodatno pojačalo paranoju Aleksandra Vučić.

Prepreke na svom političkom i kriminalnom putu Vučić je dosad savladavao medijskim linčovanjima, zastrašivanjem, montiranjem optužnica i sudskih postupaka, hapšenjima i, često, brutalnim nasiljem. Na sve načine pokušavao je da sakrije svoj nabujali strah. Uvek neuspešno. Kad je opozicija opkolila Predsedništvo, Vučić je, kao pacov, šmugnuo kroz tunel prema staroj zgradi Narodne skupštine. Kad je prošla opasnost, koje u stvarnosti nije ni bilo, vratio se u Predsedništvo i junačio pred kamerama Pinka: “Neka upadne njih deset ili sto, svejedno mi je koliko ih je, mogu i da nose hladno oružje, ne plašim se noževa, sam ću da izađem pred njih…” Koliki je heroj videlo se po sili koju je upotrebio početkom jula prema građanima koji su protestovali pred Skupštinom. Posle toga, ništa nije prepuštao slučaju. Pred protest na dan konstituisanja novog skupštinskog saziva, 3. avgusta, kad je Srđan Nogo pozvao narod da bojom, jajima i paradajzom gađaju lažne poslanike, Vučić je naredio hapšenje svih sumnjivih. Nogo je uhapšen i pritvoren zbog peintbol puške. Policajci su hvatali i privodili ljude oko Skupštine zbog svake sumnje. Beograđanku Danijelu Filipović Živković su uhapsili jer je u tašni imala jedno jaje. Kad je to video, Vitomir Popović se ponudio da i njega vode. Rekao je da ima kamen u bubregu, a kamen je opasniji od jajeta.  

Na tu temu Vučiću se nedavno rugao i Tomislav Nikolić. Prilikom jednog od poslednjih susreta, na kome je Nikolić molio diktatora da mu sina Radomira postavi na bilo koje ministarsko mesto, osnivač Srpske napredne stranke nije izdržao: “Pa, zar se, Vučiću, toliko plašiš da si naredio da se hapse ljudi zbog jednog jajeta? Čuvaj se, strah razjeda.” Planu Vučić kao munja, poleće mu sablji ruka, a dva oka kao strijele sijevnuše u hajduka. Nije imao sablju, ali Nikolića je sasekao argumentima. Vučić mu je skrenuo pažnju da ne bi trebalo da priča o tuđem strahu, jer država mesečno izdvaja oko 60.000 evra na njegovo obezbeđenje, na sve policajce koji stražare na punktovima na prilazima njegovom bajčetinskom zamku ni na nebu ni na zemlji, kao i na sva vozila, među kojima su i vatrogasna kola. “Imaš zaštitu kao Tramp i Putin, niko ne može da ti priđe, policajci hapse i seljake koji na Glediću beru gljive i lekovite trave, onda dođeš ovde i pričaš mi da sam kukavica”, zapenio je Vučić. Verovatno je taj razgovor značajno smanjio šanse Radomira sina Nikolića da se uvali u ministarsku fotelju.

U fotelju ministra policije, ako se bude pitao Vučić, uglaviće se Dijana Hrkalović. Bivša državna sekretarka u MUP-u, godinama je uspešno povezivala policiju i kriminal, sve u interesu Aleksandra Vučića. Kršenjem zakona i besomučnim progonom opozicionara i nepodobnih novinara osvojila je poverenje i simpatije šefa naprednjačkog kartela. Krajem maja prošle godine, Hrkalović je, na zahtev američkih obaveštajnih službi, morala da napusti MUP.

Vučić je prvo nameravao da upravljanje policijom poveri Aleksandru Vulinu. I taj izbor ima logike. Vulin je beskrajno odan, za Vučića je vezan kao sidro za brod, rešen da zajedno potonu. Međutim, Vulin se nije proslavio na mestu ministra odbrane. Paradirao je u odžačarskoj uniformi, glupirao se na dvonedeljnoj obuci za desetara, skakao s padobranom s visine od pola metra… Takav, da postane šef policije, vozio bi se u patrolnim kolima i uz sirenu pevao “Jul je kul”. Nije pristojno opisivati šta bi radio s pendrekom.

Da ne rizikuje, s obzirom na iskušenja koja stižu, Vučić je trenutno mnogo bliži odluci da policiju, kao najznačajniji sektor u naprednjačkom sistemu organizovanog kriminala, poveri Dijani Hrkalović. Ako sve bude po planu, na funkciju ministra policije Hrkalović će doći s doktorskom titulom.

Posle izbacivanja iz MUP-a, Hrkalović nije lenjčarila, nastavila je sa školovanjem. Osnovne studije psihologije završila je na beogradskom Filozofskom fakultetu 2010. godine, s prosečnom ocenom 9,33. Sledeće godine je završila master-studije sa čistom desetkom. Doktorske studije je upisala 2011, ali zbog političkog i kriminalnog angažmana morala je da ih prekine. Nije uspevala da istovremeno uči i organizuje praćenje i progon lidera opozicije, medijskih kritičara i nepodobnih policajaca. Izlaskom Hrkalovićke iz MUP-a, škaljarski klan i njegove beogradske fijale izgubili su mnogo, ali dobila je nauka. Vučićeva kerberka je, na 129 strana i sa 36 tabela i 14 grafikona, napisala disertaciju “Uticaj atributa negativnih političkih reklamnih poruka i karakteristika mladih glasača na stav prema političkim kandidatima”. Doktorsku disertaciju braniće ove jeseni. Od toga, biće zanimljivije samo kad u sudnici bude iznosila odbranu od optužbi za sve zločine koje je izvršila dok je bila na funkciji državnog sekretara. Ako zaista postane ministarka policije, dobiće još veći prostor za kriminal, u kome je već stekla autoritet. U svakom slučaju, jednog dana Dijana Hrkalović će biti najobrazovanija štićenica ženskog odeljenja zatvora u Požarevcu.

Vučić u parlamentu ima apsolutnu većinu, 248 od 250 parazita glasaće za sve što on odluči. Ipak, ni dva meseca posle izbora niko nema pojma kad će se formirati nova vlada. Vučić je znao šta ga čeka u Vašingtonu, početkom septembra, pa nije žurio sa izborom kandidata za ministarske funkcije. Znao je da će novu vladu morati da prilagodi obavezama iz tzv. ugovora koji je potpisao. Ucenjen, nije imao druge mogućnosti nego da prihvati američki protektorat i da se distancira od Rusije, Kine, Turske i ostalih moćnih država protiv čijih interesa je okrenuo Srbiju. U tom kontekstu, može se očekivati da pro-ruski kandidati budu izbačeni iz šeme po kojoj će biti formirana sledeća vlada. Kad će prelomiti i kome će prodati ministarsku funkciju, još se ne zna. Poslednji rok je 3. novembar. To i nije bitno. Ko god bude premijer i kakav god bude sastav nove vlade, o svemu će odlučivati samo jedan čovek, jedan teško oboleli nesrećnik, koji srlja ka kraju svog političkog puta.

Svestan razmera vlastitih zločina, Vučić očekuje da bude ubijen ili zatvoren. Teši se infantilnom pričom da će, bez obzira kako završi, “biti najomiljenija ličnost na svetu”. Mučenik, željan je ljubavi, makar i posthumno. To je logično, pošto ga nikad niko nije voleo.

U svakom intervjuu, kad bi pominjao roditelje, Vučić je pričao kako ga je mama ispustila iz ruku dok je bio beba, pa je razbio lobanju i povredio oko. Oca opisuje kao divljaka koji ga je terao da jede pokvarenu paštetu. Oboma, Angelini i Anđelku, javno je prigovarao što su uvek više voleli Andreja. Andreja su zvali “sine”, a njega po imenu. Kod normalnih ljudi lepe slike potiskuju ružne, ali kod Aleksandra Vučića traume iz detinjstva stvorile su kompleks niže vrednosti, pa i sad, pod starost, vapi za pažnjom i ljubavlju.

Karakter je sudbina, a kakav je Vučićev karakter vidi se iz nadimaka koji su se lepili za njega. U osnovnoj školi, đaci su ga od milja zvali Hulja. Taj pečat je izbledeo tek u vojsci, gde je, kao ćata, dobio nadimak Papak. U poslednje vreme, kao sumanut, u svakoj prilici nabraja nove etikete, koje je opravdao svojim postupcima: peder, žvalo, picousti, psiho… S nekim od tih sinonima otići će s vlasti, svejedno da li u grob ili zatvor.

Ako ga neko ubije, kao što Vučić svojom patologijom priziva, biće to velika tragedija za celu Srbiju. Bila bi grehota da izbegne suočavanje s optužnicom, presudom i kaznom. U tom slučaju, ostaće prostor za manipulativne analize njegovih postupaka. Ipak, i tada bi malo ko bio tužan.

Kad je Đinđić streljan, Vučić je zbijao šale. Rugao se “nosačima kovčega”, koje je smatrao odgovornim što je Đinđić završio u tom sanduku. Dnevne novine su objavile fotografije rake u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, pa se Vučić pitao da li je Goran Vesić prenoćio u njoj, da proveri hoće li Đinđiću biti udobno. Sad se ne seća radikalskog crnog humora. A, kad bi se setio, osedeo bi od brige. Dobro, možda bi Vesić proverio i njegovu raku i možda bi Vladimir Popović, zvani Beba, opet bio u timu “nosača kovčega”, ali i za Vučića bi moglo da se kaže da su ga njegovi saradnici gurali do provalije. U svom okruženju nema nikog normalnog, nikoga ko bi mu rekao: “Prikoči! Zaustavi se, čoveče, umij se hladnom vodom.”

Aleksandar Vučić se bliži kraju svoje vladavine. Ako bude imao sreće, neće ga ubiti poverioci. Pre će biti da ga čeka dugogodišnja robija. Ili ludnica. Kako god bilo, s lisicama na rukama ili s rukama u košulji koja se kopča na leđima, “najomiljenija ličnost na svetu” ostaće upamćen po zlu koje je širio Srbijom.

Kum Nikola laže, vara, tuži i sudi

Nikola Petrović, svemoćni kum Aleksandra Vučića, zloupotrebljava pozajmljeni uticaj na pravosuđe kako bi sprečio Magazin Tabloid da širi istinu o njemu. Petrović je podneo 42. tužbe protiv Milovana Brkića zbog tekstova objavljenih u MT, a među njima je i jedna zbog analize poslovanja Elektromreže Srbije, koju je napisao Branko Dragaš.

Milovan Brkić i Branko Dragaš otkrivaju kako izgleda sudski postupak koji se protiv njih vodi.

Održano je sedam ročišta na suđenju po tužbi Nikole Petrovića zbog teksta o EMS-u, koji je napisao gospodin Dragaš, kolumnista našeg Magazina. Pre objavljivanja, on mi je pokazao dokumente i izveštaje o poslovanju EMS-a, koji se nalaze na sajtu Agencije za privredne registre. Gospodin Dragaš je koristio samo te podatke, koji pokazuju da je Petrovićevo upravljanje EMS-om izazvalo kobne posledice po to preduzeće. U tom postupku sudi nam sudija Aleksandra Leković, jedna neobična žena. U početku se ponašala korektno, ali na poslednjem ročištu, prošle nedelje, bez ikakvog povoda naglo se promenila. Ponašala vrlo neprijatno i nepristojno, nije mogla da sakrije ogromnu mržnju prema nama. Dok je diktirala u zapisnik, pravila je materijalne greške. Kad sam pokušao da je ispravim i ukažem da sam ja drugooptuženi, a ne trećeoptuženi, ona me udaljila sa suđenje. Rekla je da ne mogu prekidati sud, ne mogu da joj govorim šta da unese u zapisnik. Izlazeći iz sudnice, s vrata sam joj rekao: “Govno jedno”. Nije lepo, ali iznerviralo me njeno bahato ponašanje. Kaznila me sa 150.000 dinara. Zastrašujuć je način na koji sudije vode postupke po tužbama Nikole Petrovića. Njega trenutno zastupa kancelarija Igora Isailovića, koji je poslovni partner Ane Brnabić i njenog brata Igora Brnabića. Jasno je zašto se sudije tako ponašaju – kaže Milovan Brkić, glavni i odgovorni urednik Magazina Tabloid u intervjuu koji je, zajedno s Brankom Dragašom, dao za You Tube kanal TV Svetlo, a koji možete da pogledate na linku https://www.youtube.com/watch?v=sxwfa95C5a4&t=497s

Branko Dragaš je stručni konsultant, koji 37 godina za klijente iz celog sveta pravi analize poslovanja kompanija. Nikola Petrović je prvi koji ga je tužio zbog analize rada Elektromreže Srbije.

Tužba je potpuno nelogična i kompromitujuća po tužioca. U njoj se tvrdi da niko ne sme da koristi podatke iz izveštaja o poslovanju EMS-a bez dozvole generalnog direktora. U tužbi se osporava i tačnost podataka, kao da su izmišljeni. Tužilac je zaboravio da je analiza napravljena na osnovu zvaničnih podataka bilansa stanja, bilansa uspeha i ostalih izveštaja koji su objavljeni na APR-u. Na jednom ročištu predložili smo da proveru podataka izvrši sudski veštak ekonomske struke. To je uznemirilo tužioca, znao je da bi sudski veštak zatražio od EMS-a i druge podatke o poslovanju, pa bi se videlo još mnogo toga što je sporno. Sudija nije prihvatila naš predlog. Ovo suđenje je način zastrašivanja ljudi koji se drže istine i koji je iznose, a videćemo da li će sud kazniti stručno mišljenje – kaže Dragaš.

Dok je radio na analizi bilansa poslovanja, Dragaš je kontaktirao s nekoliko dobro informisanih zaposlenika Elektromreže Srbije. Od njih je saznao da Petrović nije zadovoljavao uslove za konkurs na mesto direktora te državne kompanije. Na suđenju je pokušano da se to proveri.

– Zakon o javnim preduzećima određuje da svi kandidati na rukovodeća mesta moraju da ispune tri osnovna uslova. Prvo, kandidat mora da ima visoku stručnu spremu minimum pet godina pre nego što je konkurisa. Nikola Petrović čak i da je diplomirao, a što mi osporavamo, ne bi mogao da konkuriše na mesto generalnog direktora EMS-a. Navodno, on je 2011. završio neki preduzetnički menadžment, a u decembru 2012. godine je postao direktor EMS-a. Dakle, nije ispunio prvi uslov. Drugim uslovom je zahtevano da ima iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama u energetskom sektoru. Ni to nije ispunjavao. Pre dolaska u EMS, Petrović se bavio nekim brokerskim agencijama, nema veze s energetskim sektorom. Treći uslov je bio da je radio na korporativnom upravljanju, da je bio član nekog borda direktora. Nije isto voditi STR i korporaciju, pogotovo veliku državnu korporaciju. Tražili smo da pokaže fakultetsku diplomu. Prilikom ispitivanja, a postavio sam mu nekih sto pitanja, on nije znao da tačno kaže naziv fakulteta na kome je, navodno, diplomirao. Pominjao je nešto, neki fakultet, ali nije mogao da se seti naziva. Dakle, Petrović nije imao kvalifikacije da bude izabran za generalnog direktora EMS-a. Petrović je na toj funkciji nasledio Miloša Milankovića, priznatog i uglednog doktora elektrotehničkih nauka – kaže Dragaš.

Tragikomične pokušaje Nikole Petrovića da objasni misteriju svoje visoke stručne spreme opisao je Milovan Brkić.

Kad sam pitao Petrovića kako se zove univerzitet na kome je diplomirao, on je rekao “Omega”. Mi smo u sledećem broju Magazina Tabloid objavili da je “Omega” duhovni crnački hrišćanski univerzitet u Južnoafričkoj Republici. Objavili smo dokaze da on nije tamo završio fakultet. To smo dostavili sudiji, ona se smejala. Na sledećem ispitivanju, na naše insistiranje da kaže naziv fakulteta, Petrović je pomenuo neki fakultet u Zemunu. I to sam proverio, ni taj fakultet ne postoji. Petrović je jedan od 15.000 neškolovanih i nekompetentnih ljudi koji su se, otkad je Aleksandar Vučić došao na vlast, okitili diplomama osnovne i srednje škole, fakulteta, pa i lažnim doktoratima – rekao je Brkić.

 U spornom tekstu (koji možete pročitati na linku https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=380&cl=09), Dragaš je ukazao na brojne nelogičnosti u poslovanju EMS-a, iskazane u zvaničnim izveštajima. Ta kompanija je 2002. godine vredela 1,326 milijardi evra. Tri godine kasnije vrednost je već bila prepolovljena, pala je na 516 miliona evra. Procena kapitala iz 2016. godine, kad je Nikola Petrović bio generalni direktor, pokazuje da EMS vredi samo 223 miliona evra, koliko i crnogorska kompanija koja se bavi tom delatnošću.

– Elektromreža Srbije godinama nije povećavala cenu usluge prenosa struje. Tarifa je povećana za 52,4 odsto čim je Nikola Petrović postavljen za direktora. To je povećalo neto dobit za 10 odsto, ali poslovna dobit je 2013. godine umanjena za 49 odsto. Prosto neverovatno! Cena povećana za 52,4 odsto, a pao prihod. To znači da su za 40 odsto porasli rashodi. Kako to funkcioniše vidi se u izveštaju o “ostalim rashodima”. Inače, oni uglavnom služe za pranje para. U 2013. godini “ostali rashodi” su iznosili 42 miliona dinara, da bi u 2014. porasli na 228 miliona dinara. To je rast od 546 odsto. Sudija me pitala da li je moguće da su to investicije, koje su prikazane kao rashod. Objasnio sam joj da se investicije vode u bilansu stanja, bez obzira šta je u pitanju – oprema, zemljište, fabrike, zalihe… Investicije idu u bilans stanja, a rashodi se navode samo u bilansu uspeha, kao ono što kompanija troši da bi postigla poslovni rezultat. Rashodi su porasli 546 odsto zbog kupovine automobila, reprezentacije i raskalašenosti menadžmenta, a ne zbog investicija – objasnio je Dragaš.

I dok je EMS bio u plusu 60 miliona evra, Nikola Petrović je tvrdio da kompanija radi s gubicima. Na taj način stvarao je uslove za konstantno izvlačenje novca iz EMS-a. Branko Dragaš je raskrinkao i taj parazitski sistem.

Elektromreža je imala godišnji profit od 2,8 milijardi dinara. Odjednom, plan za 2016. godinu predviđa profit od 330 miliona dinara. Osam puta manje. Svaki čovek zna, bez obzira da li pravi plan za porodicu ili preduzeće, da je moguće odstupanje od dva ili pet odsto, ali EMS je pripremio poslovnu strategiju kojom odstupa za 800 odsto. Smatram da je to projektovano kako bi se namerno urušila vrednost kompanije, što je praksa u procesu privatizacije. U tekstu u Magazinu Tabloid, koji je objavljen 12. januara 2017, pitao sam gde je i zašto je nestala razlika od dve milijarde dinara, odnosno dva miliona evra. Kasnije, dok sam pripremao odgovor na tužbu, vratio sam se na izveštaje o poslovanju EMS-a za 2016. godinu. Znate šta sam pronašao? Više nema plana o profitu od 33o miliona, nego o 1,6 milijardi dinara. To znači da je naš tekst doprineo da se u budžet ubaci 1,3 milijardi dinara, kojih nije bilo u prvobitnom planu. Naše javno delovanje je pomoglo da se spreči izvlačenje para iz državnog preduzeća. U normalnoj državi, posle ovog teksta, pozvao bi me republički tužilac i zamolio me da objasnim navode o spornom poslovanju EMS-a. Na osnovu mog svedočenja, tužilaštvo bi pokrenulo istragu i podnelo tužbu protiv odgovornih ljudi u toj kompaniji. U Srbiji je sve obrnuto. Optuženi smo mi, koji branimo javno dobro. Nikola Petrović u tužbi tvrdi da ima povredu časti, ugleda i pijeteta. Na osnovu svih dokaza, u sudnici sam rekao da on nema ništa od toga, ni čast, ni ugled, ni pijetet. Zato sam zatražio da sud odbaci tužbu kao neosnovanu – kaže Branko Dragaš u intervjuu za TV Svetlo.

(Nastaviće se)

Vučić porazio Srbiju u Vašingtonu

Aleksandar Vučić je potpisao još jedan dokument, kojim je naneo štetu interesima Srbije. Pored spornih obaveza koje je preuzeo, a koje su u suprotnosti sa Ustavom, osramotio je i ponizio sebe i državu koju je predstavljao.

Pristao je da overi sporazum u kome se nalaze teme koje nemaju nikakve veze sa odnosima Srbije i albanske lažne države Kosovo. Na kraju, pohvalio se kako mu je Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, poklonio penkalo i ključeve Bele kuće, „da može doći kad god hoće“. Koliko su ga domaćini sastanka poštovali, videlo se na fotografiji iz Ovalnog kabineta, gde je Vučić, pokunjen, sedeo na stolici ispred Trampovog radnog stola.

Dok su režimski političari i mediji u Srbiji proslavljali diplomatski uspeh Vučića, normalni građani su ga sažaljevali zbog poniženja na koje je pristao. Svoj utisak otkrila je i Marija Zaharova, portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova, u objavi na Fejsbuku.

– Ako ste pozvani u Belu kući, a stolica je postavljena kao da vas ispituju, sedite kao na fotografiji broj 2. Ko god da ste. Verujte mi – napisala je Zaharova, uz fotografije Vučića i Trampa i scene iz kultnog filma „Niske strasti“, u kojoj Šeron Stoun, prekrštenih nogu sedi pred policajcima koji je isleđuju.

Vučićevi saradnici i mediji pokrenuli su brutalnu hajku na Zaharovu. Marko Đurić je „šefa“ branio priznanjem da ga je ponižavao i Vladimir Putin, koji ga je ostavio da sat i po čeka na prijem. Đurić je poručio Zaharovoj: „Sram Vas bilo“.  Aleksandar Vulin je ocenio da je Zaharova pokazala „zlobu, zbog koje treba da se stidi“. U hajku su se uključili Milan Antonijević, izvršni direktor Soroševe Fondacije za otvoreno društvo, i bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac, da bi se potom oglasio i Vučić.

– Marija Zaharova najviše govori o sebi. Primitivizam i prostakluk govore o njoj, kao i o onima koji su je postavili – rekao je Vučić.

O Vučiću i antiruskoj kampanji, koju je zaoštrio poslednjih meseci, dovoljno govori upravo ova izjava, u kojoj je Vladimira Putina nazvao „primitivcem i prostakom“.

Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, već duže vreme upozorava ba Vučićev zaokret prema Rusiji, kakav je Josip Broz izvršio 1948. godine. U seriji autorskih tekstova, koje je objavila ruska informativna agencija Regnum, Đorđević je najavljivao da će i Vučić, poput crnogorskog predsednika Mila Đukanovića raskinuti prijateljske odnose sa Rusijom i pokrenuti antirusku političku i medijsku kampanju. Đorđević je o tome pisao i u poslednjem tekstu, u kome je analizirao rezultate vašingtonskog sastanka delegacija Srbije i tzv. Kosova, koji je postavljen na sajtu Regnuma pre nego što je Marija Zaharova objavila sporni status na Fejsbuku. Zaharova se kasnije izvinila za tu objavu, pogrešno protumačenu, ali Vučićevi mediji nisu zaustavili širenje antiruske histerije.

Tekst Mlađana Đorđevića prenosimo u celini:

U Vašingtonu je održan dugoočekivani susret delegacija Beograda i Prištine, tj. predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera tzv. Kosova Avdulaha Hotija. I pored činjenice da su pregovori održani uz posredovanje SAD, koje ni po kojem osnovu za to nisu ovlašćene, već je jedini legalni pregovarač u rešavanju ovog pitanja EU i, posredno, Savet bezbednosti UN, ispostavilo se da od najavljenog “istorijskog dokumenta” nije bilo ničeg. Ono što se jeste desilo bila je nova Vučićeva predstava za javnost, a, uz to, i niz katastrofalnih poteza po sveukupne međunarodne interese Srbije.

Pre nego se uđe u razmatranje sadržaja ovog dokumenta, treba ga najpre pravilno definisati. Naime, budući da je reč o dokumentu koji ni u jednoj verziji nema dva potpisnika, već su ih Vučić i Hoti potpisali odvojeno, ovde nije reč o ugovoru. Jedini dokument koji je potpisao predsednik Tramp bile su “zahvalnice” Vučiću i Hotiju na spremnosti da sarađuju, pa se ni SAD, naravno, ne mogu smatrati ugovornom stranom. Osim toga, čak se i sadržaj dokumenata koje su Hoti i Vučić potpisali razlikuje u jednoj, poslednjoj tački. Kao takav, ovaj dokument ne može biti ni ugovor, ni međunarodni ili bilo kakav drugi sporazum, nema nikakvu pravnoobavezujuću snagu, ne proizvodi nikakve pravne posledice, niti njegovo nesprovođenje povlači bilo kakve pravne sankcije. U najboljem slučaju, potpisano se može smatrati “pismom o namerama”, ali takvim da ima bezbroj (po Srbiju negativnih) političkih posledica.

Ono što se upadljivo primećuje makar i letimičnim pregledanjem dokumenta jeste da su “strane” kojima se bavi: “Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština)”. Drugim rečima, za razliku od onoga što je pod pokroviteljstvom EU dogovoreno kao standard za dokumenta ovih strana (zvezdica pored naziva “Kosovo” i fusnota o poštovanju Rezolucije 1244), toga u ovom dokumentu nema. Na srpskim pravnicima je da procene da li u potpisivanju ovako formulisanog dokumenta ima elemenata krivičnog dela kršenja ustavnog poretka, za šta će Vučić pre ili kasnije odgovarati zbog izdajničkog Briselskog sporazuma iz 2013. godine.

Iako Vučić, koji je i na ove pregovore otišao bez bilo kakve platforme ili plana odobrenog od strane srpskog parlamenta, kršeći time još jednom svoja ustavna ovlašćenja, sada pokušava da predstavi ovaj dokument kao istorijsko dostignuće (neki od njegovih partijskih kolega čak pišu i o “najvećoj srpskoj pobedi još od Prvog svetskog rata”), pre svega u ekonomskom pogledu, jasno je da su tako basnoslovna tumačenja jednostavno laž. Jedina tačka vredna pomena u oblasti ekonomije tiče se preuzimanja obaveza Beograda i Prištine da zajedno sa američkom “U.S. International Development Finance Corporation” i “EXIM bankom” rade na operacionalizaciji nekoliko infrastrukturnih projekata. Međutim, u sporazumu nema ni reči o bilo kakvim rokovima, iznosima moguće finansijske pomoći za ove projekte ili bilo kakvoj daljoj konkretizaciji. U tom pogledu ovo vrlo lako može ostati mrtvo slovo na papiru.

Ekonomski važnom stvari može se smatrati i najavljeno otvaranje stalne kancelarije IDFC u Beogradu, što može u budućnosti olakšati ulazak američkog kapitala u Srbiju, kao i dalja realizacija projekta tzv. Mini-Šengena, koji bi trebalo da olakša protok ljudi, kapitala i roba između Srbije, tzv. Kosova, Severne Makedonije i Albanije. Konačno, važno je i da se tzv. kosovski premijer obavezao da će lokalne vlasti raditi na poboljšanju položaja Srpske pravoslavne crkve i implementaciji pravnoobavezujućih odluka u tom smeru, što se pre svega odnosi na slučaj manastira Visoki Dečani, jedne od najvećih srpskih svetinja, i decenijske uzurpacije njegovog zemljišta, kao i iskazana spremnost Vučića i Hotija da se razreše slučajevi nestalih lica sa Kosova i Metohije. Videćemo u kojoj meri će sve ove odluke biti zaista sprovedene, ali se svakako mogu pozdraviti.

Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li sve što sledi, a na šta se Srbija politički obavezala (ne i pravno), nanosi Srbiji više štete nego što joj koristi, a još je veće pitanje da li je ovo bio jedini put da se do ovakvih dogovora dođe.

Pre svega, obe strane su se obavezale da “diverzifikuju svoje energetske izvore”. Imajući u vidu strukturu srpskog uvoza energenata i našu snažnu, gotovo isključivu povezanost sa Rusijom u ovoj oblasti, ova tačka se može razumeti jedino kao zahtev Srbiji da sa uvoza ruske nafte i ruskog gasa polako prelazi na druge, američke, azerbejdzanske ili neke treće izvore. Budući da je potpuno nejasno kakve veze ova tačka ima sa “normalizacijom ekonomskih odnosa Beograda i Prištine”, ostaje otvoreno pitanje kako će Rusija razumeti ovako olako iskazanu spremnost srpskog predsednika da je zameni u ovoj oblasti.

Na sličan način sledeću tačku sporazuma može da tumači Kina, budući da se ona tiče sprečavanja i zabrane ulaska na srpsko tržište “5G opreme neproverenih proizvođača”. Ovo se, iako nije eksplicitno navedeno, naravno odnosi na kinesku kompaniju Huawei, sa kojom predsednik Tramp već mesecima otvoreno ratuje. Ostaje nejasno, međutim, iz kog razloga Vučić pristaje na ovakve delove sporazuma, pogotovu ako se ima u vidu njegovo donedavno zaklinjanje u čelično prijateljstvo i bratstvo s kineskim predsednikom Si Đinpingom.

Po međunarodni položaj Srbije i odnose sa Kinom i Rusijom ove dve tačke mogu imati nesagledive posledice budući da su ove dve države trenutno jedini garanti očuvanja Rezolucije 1244, kojom se Kosovo čuva u sastavu Srbije. Ovako otvoreno i nadasve nepotrebno zabijanje prsta u oko dvema prijateljskim zemljama može da svedoči samo o šarlatanstvu i kratkovidosti spoljne politike Aleksandra Vučića.

A šta tek reći za odnose sa Izraelom, koji se, paradoksalno, uz Prištinu može smatrati najvećim dobitnikom ovih dokumenata… Pokušajte, molim Vas da pronađete logiku u ovome na šta je pristao Aleksandar Vučić: Izrael i tzv. Kosovo pristaju na međusobno priznanje (dokument koji je potpisao Hoti), dok u isto vreme Srbija (valjda kao nagradu za ovakav potez) pristaje da svoju ambasadu prebaci iz Tel Aviva u Jerusalim. Osim toga, i Beograd i Priština pristaju da Hezbolah definišu kao terorističku organizaciju.

Ovako formulisana tačka sporazuma je jedna od najlošijih po Srbiju u istoriji međunarodno-pravnih dokumenata na kojima stoji potpis naših zvaničnika. Srbija je ovim dvema tačkama ozbiljno narušila odnose ne samo sa arapskim i muslimanskim svetom time što je Jerusalim priznala za prestonicu Izraela, već je na to pristala ne dobivši ništa zauzvrat. Naprotiv, podsećam, Izrael priznaje “Kosovo”. Sa druge strane, katastrofalan Vučićev potez u vezi sa Hezbolahom može kao odmazdu da povuče nova priznanja “Kosova” od strane nekih muslimanskih zemalja koje to još uvek nisu učinile, gde se pre svega pogođenim može naći Liban, gde ova politička organizacija aktivno vrši vlast. A da ne govorim o daljem narušavanju odnosa sa Iranom, Irakom, Sirijom, pa čak i Rusijom koja Hezbolah ne definiše tako. Sve ovo za Srbiju predstavlja apsolutno nepotrebno mešanje u stvari koje nemaju nikakve veze s onim što je bio cilj ovih pregovora – poboljšanje ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine.

S tim nema veze ni tačka koja se tiče “rada na dekriminalizaciji i homoseksualnosti u 69 svetskih zemalja”, pa je Vučić ipak i to potpisao. Jer, zaista, ko može da poveruje da će neka od ovih 69 zemalja da povuče, recimo, odredbe kojima se zabranjuje propaganda homoseksualizma zato što joj to sugerišu Srbija i tzv. Kosovo? Potpuno nepotrebno mešanje u stvari koje se Srbije ne tiču, a koje su samo posledica toga što je glavni posrednik u pregovorima – specijalni Trampov izaslanik Ričard Grenel – homoseksualac.

Konačno, možda i najlošija tačka sporazuma po Srbiju je ona koja se tiče lobiranja za (ot)priznanja tzv. Kosova. S jedne strane, Srbija se obavezala da godinu dana neće voditi kampanju povlačenja priznanja “Kosova”, kao što je to bio slučaj u prethodne dve godine, kada je to učinilo 18 svetskih zemalja, dok Priština može slobodno da lobira za priznanje svoje tzv. nezavisnosti. Jedino ograničenje biće članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, koje, prema sporazumu, Priština neće imati prava da zahteva takođe u narednih godinu dana.

Sve ovo su više nego sporne tačke juče potpisanog dokumenta. Utisak je, ipak, da je sve ovo bilo apsolutno nepotrebno, te da su u ovim pregovorima svi pobedili, osim Srbije, za šta je jedini i isključivi krivac Aleksandar Vučić. Tramp je dobio “važan spoljnopolitički uspeh” za svoju kampanju, Priština je dobila važno međunarodno priznanje, a Izrael je dobio prve dve evropske ambasade u Jerusalimu. Srbija – ama baš ništa.

Zato je žalosno da suštinski ovi dokumenti rešavaju interese lažne države Кosovo i države Izrael. Ovaj slučaj je još jednom pokazao da Srbija nije trebalo i ne treba da pregovara samo pod okriljem SAD, koje su glavni sponzori tzv. “kosovske nezavisnosti”, a bez učešća drugih velikih sila, pre svega Rusije i Кine, pa i vodećih sila EU.

Ovakvim postupanjem Aleksandar Vučić naneo je nepopravljivu štetu srpskim interesima i otpočeo finalnu fazu u izdaji Kosova i Metohije, čiji će konačni cilj biti članstvo ove separatističke tvorevine u UN kroz godinu ili dve. Ostaje samo da se nadamo da će pre toga doći vreme za polaganje računa i snošenje odgovornosti za neustavno delovanje suprotno volji srpskog naroda.

ĐORĐEVIĆ: Sad kreće borba protiv Đukanovićeve mafije

„Na izborima u Crnoj Gori su pobedili narod i mitropolit Amfilohije. Ovi izbori bili su nastavak borbe za očuvanje pravoslavnih svetinja u ovoj zemlji, koja je počela krajem prošle godine kada je u parlamentu bio donet skandalozni Zakon o slobodi veroispovesti. Mitropolit je tada zajedno sa drugim vladikama i crnogorskim narodom, podjednako Srbima i Crnogorcima, ustao u zaštitu crkve, pa se u tom kontekstu događaji od 30. avgusta mogu smatrati prvom ozbiljnom pobedom“, rekao je u intervjuu za rusku federalnu agenciju „Regnum“ predsednik pokreta „Oslobođenje“ Mlađan Đorđević.

Upitan da prokomentariše u kojoj meri će se stvari u Crnoj Gori promeniti nakon nedavne pobede opozicije na parlamentarnim izborima, Đorđević je rekao da to pre svega zavisi od toga kako će izgledati ekspertska vlada koju opozicione stranke naprave:

U velikoj meri će sve zavisiti od toga da li će nova vlada imati dovoljno snage da započne borbu protiv kriminala, budući da nije tajna da je Crna Gora, poput Srbije, već 30 godina u zatočeništvu mafije – njeni pipci su stigli do svake ćelije društva. Važno je i hoće li međunarodna zajednica, a tu, pre svega, mislim na zapadne zemlje, želeti da se obračuna sa ovom mafijaškom hobotnicom u liku Edija Rame u Albaniji, Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija na Kosovu i Metohiji, Aleksandra Vučića u Srbiji i drugih političara u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini... Postoje signali da Nemačka, ali i druge zapadne zemlje, žele da očiste Balkan od ovih kriminalnih struktura, pa se nadam da će podržati nove političke snage u Crnoj Gori, jer bez međunarodne podrške nova vlada verovatno neće moći da se izbori sa ovim zlom koje vlada državom već 30 godina“, rekao je Đorđević.

Kao drugu ključnu tačku daljeg razvoja Crne Gore Đorđević vidi pomirenje većinskog pravoslavnog naroda bez obzira na njegovu nacionalnu pripadnost. Po njegovim rečima, „to je isti narod, koji ima iste korene i identitet, samo jedni sebe nazivaju Srbima, drugi Crnogorcima“.

„Polovina tih ljudi je glasala za prosrpske stranke, a druga za DPS. Sada je važno da mitropolit Amfilohije svojim autoritetom pomogne njihovo ujedinjenje. Mora se reći da na izborima za prosrpsku opoziciju nisu glasali samo oni koji sebe smatraju Srbima. Veliki broj onih koji sebe smatraju Crnogorcima glasao je na ovaj način. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, u Crnoj Gori je živelo 100.000 ljudi koji su se izjasnili kao Crnogorci, ali su rekli da govore srpskim jezikom i vernici su SPC. Neophodno je obnoviti jedinstvo crnogorskog naroda i ne dozvoliti da događaji u Crnoj Gori slede makedonski scenario, gde albanska manjina diktira uslove makedonskoj većini. U Crnoj Gori svi narodi treba da imaju ista prava, ali većinski, pravoslavni narod bi trebalo da ima pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini“, istakao je on.

Konačno, po rečima Đorđevića, važan korak bi moralo da bude otvaranje dosijea crnogorske tajne službe, kako bi se videlo koga u Srbiji finansiraju crnogorske strukture. „Nažalost, verujem da bismo tu videli brojna imena političara, novinara, biznismena, saradnika srpskih službi, ali i kriminalaca“, zaključio je.

Upitan za mogući izlazak Crne Gore iz NATO-a ili povlačenje priznanja Kosova od strane ove zemlje, Đorđević je istakao da je prerano uopšte razmišljati o tome, ali da je najvažnije da se Crnoj Gori, njenom narodu i političkim liderima ne nameće nekakvo rešenje sa strane, već da im se omogući da sami pronađu najbolja rešenja za svoj dalji razvoj.„Upravo nepoštovanje volje naroda je ono što je Đukanovića koštalo vlasti“, dodao je.

Upitan i da prokomentariše moguće poboljšanje položaja Srba u Crnoj Gori nakon ovih izbora, uz opasku da je do sada „položaj Srba u ovoj zemlji bio verovatno najlošiji u regionu“, Đorđević, koji je četiri godine bio sekretar državnog Saveta za Srbe u regionu, je rekao:

„U vreme odvajanja Srbije i Crne Gore sam bio pristalica zajedničke države, ali atmosfera pred taj referendum, koji su pratile brojne nepravilnosti, nije bila takva da je očuvanje te države bilo moguće. Ali to nije tako velika tragedija. Srbija i Crna Gora mogu postojati i kao odvojene države, zadržavajući pritom najbolje i najbliže moguće odnose. Državnost Crne Gore niko ne osporava. Ali takođe je važno da Srbi na čitavom ovom prostoru – duhovnom, kulturnom, etničkom i političkom –koji uključuje Srbiju i Crnu Goru, te Bosnu i Hercegovinu i druge zemlje bivše Jugoslavije, žive slobodno i skladno sa predstavnicima drugih naroda, zadržavajući pritom svoj identitet“, zaključio je Đorđević, dodavši da očekuje da sada upravo budu rešena brojna pitanja položaja Srba, među kojima je izdvojio pravo na rad, pogotovu u državnim organima.