Skip to content

Čestitka Njegovoj Ekselenciji Diktatoru

program inauguracije njegova eks

Vučiću,

Čestitam ti na inauguraciji, program je spektakularan, maštovit i duhovit. O trošku podanika, tvojih taoca, organizovao si još jednu megalomansku prezentaciju svojih mentalnih poremećaja. I treba tako, širi se koliko god možeš, dok možeš.

Siguran sam da ćeš se dobro snaći u ovoj predstavi, iskusan si stend-ap komičar. Lepo se našminkaj, natapiraj kosu i, najvažnije, nemoj da škrtariš s lekovima za smirenje. Ako prerano prestanu da deluju, popustiće ti živci kad vidiš ko te okružuje. Dr Stefanović, Vulin, Joksimovićka, Gojkovićka… Znam da o njima misliš što i ja, zato čuvaj nerve.

Odlična ti je ideja da gostima prirediš obilazak tzv. tematskih salona u kojima ćeš im predstaviti „lepotu i istoriju“ regiona. Još bolje bi bilo da si tu ideju personalizovao, kako i dolikuje tvom gigantskom liku i zlodelu, pa da si izabrao teme koje obeležavaju tvoju lepotu i istoriju.

Mogao bi, recimo, jedan salon da nazoveš „Od Karlobaga do Prizrena“, pa da ga ukrasiš fotografijama spaljenih gradova, izbegličkih kolona, raskomadanih tela, kao i mapama s naznačenim regionima koji su etnički očišćeni od Srba koje si, u šešeljevskom nadahnuću, gurao u rat, da ginu i ubijaju. Nađi i neko istaknuto mesto gde ćeš okačiti listing svojih bankarskih računa i fotografije stana u „Ju biznis centru“, da se vidi da tvoje huškače avanture nisu bile uzaludne.

U drugi salon stavi voštane figure Šešelja, Nikolića, Tadića, Đilasa i Rakića, cicibana koji su te stvorili takvog, a koje si, u znak zahvalnosti, demolirao.

Jednu sobu okiti posterima Caneta Subotića, Karića i Kertesa, za nauk ostalim kriminalcima koji, posle hvatanja, moraju da ti plate indulgenciju i učlanjenje u naprednjački kartel.

Iz sličnih, pedagoški pretećih, motiva napravi i salon Slavka Ćuruvije. Poseduješ sve što ti treba da dostojno obeležiš uspomenu na najveću žrtvu tvog progona iz prvog staža u vlasti. Hronološki, prvo okači svoje obećanje da ćeš mu se osvetiti kad-tad, ono s naslovne strane „Argumenta“, onda porno-pamflet koji si priredio i štampao, pa fotografije izrešetanog vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i na kraju, ali ne manje značajan, portret Milorada Ulemeka Legije, krunskog svedoka koji ti je pomogao da montiraš istragu i sudski postupak kako bi oprao nečistu savest. Pored toga, o istom trošku, možeš da iz „Progresa“ preneseš deo one fašističke postavke poternica za aktuelnim novinarskim ološom, pa neka tvoji razdragani gosti pogađaju ko im najviše liči na Ćuruviju.

U susednom salonu, radi ravnoteže, predstavi Željka Mitrovića, Gordanu Uzelac, Sarapu, DJ Vučićevića, Sašu Milovanovića, dr Krleta, Dejana Vučića Stankovića i Milomira Marića. Stavi ih za jedan sto, neka se nadmeću u hvalospevima pametnom i hrabrom tebi; Aca Rodić ima da svisne od muke što više nije u tom društvu.

U salonu „Bata, Loki, Mali & Fantomi“ ne pali svetlo, da se ne vide fotografije pijanih samoubica iz helikoptera, pokojnog svedoka zločina u Hercegovačkoj, žrtava poplave u Obrenovcu, obešenog radnika iz Goše, nesrećnika koji je pre neki dan umro u bolnici Centralnog zatvora, gde je završio zbog sms poruka u kojima je ogovarao tvoju ekselenciju.

Poslednju prostoriju, može u podrumu, uredi kao sudnicu. Kad se gosti raziđu, dok si još pod utiskom pobede, sedi na optuženičku klupu i počni da pripremaš odbranu, trebaće ti. Pravnik si, nije ti potreban Krivični zakonik da te podseti na dela za koja ćeš morati da odgovaraš. Tvoja karijera ionako predstavlja romansiranu veriju KZ, teško ćeš naći član koji ne tretira bar neki od zločina koji si izvršio. Pored dokaza, suočićeš se i s mnogo svedoka, među kojima će biti svi koje si ugostio na ovoj inauguraciji.

program inauguracije. saloni

Neka ti je sa srećom, pa da i sledećeg meseca organizuješ novu inaguraciju. Prva je bila za Vučića – radikala, druga za Vučića – naprednjaka, treža za… ko zna… Nadajmo se da će sledeća biti organizovana u Sedmom paviljonu Zabele.

Vučićeve batinaše predvodio direktor GSP-a

krstović dejan.2 - Copy

Dejan Krstović, izvršni direktor za finansijske poslove JKP GSP „Beograd“, predvodio je naprednjačke huligane u nasilju nad građanima.

Dok je Aleksandar Vučić, 31. maja, polagao predsedničku zakletvu, grupa protestanata se uputila prema Skupštini Srbije. Izlaz iz podzemnog prolaza na Terazija blokirala je gomila siledžija iz Srpske napredne stranke. Uz psovke i pretnje, silom su sprečili građane da izađu iz prolaza. Do ozbiljnijeg incidenta nije došlo zahvaljujući prisebnosti Zorana Živkovića. Među huliganima koji su nasrnuli na građane, u prvom redu se našao i Krstović.

krstović dejan

krstović dejan4

Direktor GSP-a se istakao i prilikom nasilja nad fotoreporterima i novinarima na Trgu Nikole Pašića.

sns batinasi22

 

Krstović je rodom s Kosova, radio je u Poreskoj upravi, u područnoj jedinici Peć i regionalnom centru Priština, da bi 2005. prešao u filijalu u Zemunu. Predsednik Komisije za utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti i pokretnosti Poreske uprave Zemun postao je 2014, a 2015. upisao je master studije na Fakultetu za poslovne studije i pravo Univerziteta Union – Nikola Tesla u Beogradu.

Vučić, nije mu lako

vucic

Srbija je zemlja koja graniči sama sa sobom, u kojoj su najbogatiji oni koji nikad nisu radili, u kojoj nepismeni pišu istoriju, gde je zdravstvo besplatno a lečenje skupo, u kojoj građani glasaju za diktatore, a onda ih proteruju, hapse ili streljaju. Danas tom državom neprikosnoveno vlada Aleksandar Vučić.

Na predsedničkim izborima osvojio je više od dva miliona glasova, dobio novi petogodišnji mandat i podršku svih kriminalaca iz naprednjačkog kartela i koalicionih gangova, aplaudiraju mu svi politički i tajkunski paraziti, oko njega obigravaju lica s poternica i lepotice s naslovnih strana, svi ga vole… No, Vučić nije naivan. I dok u polutami vinskog podruma pretura po izvodima svojih računa iz švajcarskih, arapskih i hongkonških banaka ili dok pravi rasposred televizijskih voditeljki koje će voditi na romantične izlete u Beč, Pariz ili na Maltu, svaki taj trenutak sreće kvari mu činjenica da se bliži neminovni kraj igre. Bez hepienda. S obzirom od kakvog materijala je sačinjen i šta je sve radio, drugačije i ne može.

Stepenice kojima se uspinjao podignute su na grobovima desetina hiljada žrtava njegovih političkih avantura, na nesreći miliona prognanih, obogaljenih i opljačkanih. Sad, kad je prošao zenit i krenuo naniže, mora da se suoči sa svim tim svedocima svojih laži i prevara. Ne postoji alibi koji bi mogao da ga sačuva od odgovornosti, kazna mu može biti umanjena samo usled sažaljenja. A, on ga, ma koliko to čudno izgledalo, ipak zaslužuje.

Naprosto, Vučiću nikad nije bilo lako. Uslovljen haotičnim porodičnim odnosima, nesrećnim detinjstvom, momačkim traumama, mučnim brakovima, dugogodišnjim ponižavanjem i potcenjivanjem nadređenih i moćnijih, a ponajviše zahvaljujući karakteru, Vučić nije ni mogao da bude bolji. I danas, kad je apsolutni gospodar života i smrti, ne može da se otrgne iz mračne prošlosti u kojoj je formatiran.

On to i ne krije. U emotivnim ispovestima, za koje smatra da su mu korisne u političkom marketingu, iznosi uspomene pune tuge i bola.

– Dok me je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočicom udario u špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od mene. Ipak, nije mi bilo ništa. Naravno, toga se ne sećam, mada možda se posledice tek danas osećaju – pričao je Vučić.

Mama Angelina ga je ispustila iz naručja, a otac ga je terao da jede pokvarenu paštetu:

– Otac je postavio mene i Andreja da jedemo paštetu i to onu francusku, u crevu, odvratnu. To stvarno nismo voleli, ali nije bilo cile-mile. Namaže on nama, probamo, a ono grozno. Ne može da se proguta. Mi ne možemo, on ne popušta. Traje diskusija  i ulazi majka, pita šta je problem. Ja kažem: „Tera nas da jedemo paštetu koja je grozna“. Majka uzme paštetu i pogleda, a njoj rok prošao pre dve godine! Ipak, moj otac kaže da to nije ništa, namaže sebi krišku i pojede nešto najodvratnije što sam probao u životu!

Imao je četiri godine kad su mu roditelji dobili stan na Novom Beogradu. U osnovnoj školi „Branko Radičević“ u Bloku 45, kao i među drugarima s asfalta nije se snašao. Nije imao šanse. Bolešljiv, s velikim medicinskim naočarima i jednim okom prekrivenim gazom, vižljast, ali trom i trapav, izazivao je samo podsmeh dece. Umesto u manguplucima učestvovao je na takmičenjima literarne i šahovske sekcije. Kasnije, kad je porastao, pokušao je da se nametne na školskom košarkaškom igralištu. Ni tu se nije primio. Malo zbog krhke kičme, malo više zbog nedostatka sportskog temperamenta, morao je da se pomiri sa sudbinom štrebera.

Kompleksi, koji su se tada formirali, odveli su ga tribine „Marakane“. Iako je mahao crveno-belim šalom, pevao i psovao, više je ličio na napućenu čirlidersicu nego na pravog deliju.

Kakav navijač, takav vojnik. Vojni rok je 1988. služio u sarajevskoj kasarni „Slaviša Vajner Čiča“, VP 5327. Prema svojoj generaciji pokušavao je da bude korektan, izbegavao je sukobe, nije se eksponirao, ali karakter je ipak bio jači od inteligencije. Po svaku cenu hteo je da se ušlihta oficirima. Uvek se dobrovoljno javljao za sve zadatke, krevet mu je bio zategnut, uniforma čista, cokule sjajne. Posle jednog kolektivnog nestašluka, koji su komandiri drakonski kaznili, ceo vod je posumnjao u Vučića. Iako nije dokazano da je on cinkario, drugovi iz spavaone priredili su mu ćebovanje. Da bi ga spasao sledećih odmazdi, komandir čete ga je postavio za ćatu, pa više nije morao da strepi u zajedničkoj spavaonici.

Što bi rekao Matija Bećković – đe god sam stao, tu sam poginuo. Vučiću je malo falilo da zaista pogine u Sarajevu, tri godine posle izlaska iz JNA. Čim je počeo rat u Bosni, vođen jakim naionalističkim nervom i željom da se dokaže, Vučić se s dvojicom prijatelja priključio četnicima vojvode Slavka Aleksića. Ta jedinica je držala položaje na Ilidži i Grbavici. O Vučićevom ratnom iskustvu govorio je Goran Despotović, Aleksićev saborac i prijatelj još iz vremena dok su radili kao poštari.

– S oduševeljenjem smo dočekali dobrovoljce iz Srbije, naročito iz Beograda. Vučić je bio u jednoj od prvih grupa koje su nam se pridružile. Nije se dugo zadržao. Naprosto, nije mogao da izdrži. Odmah smo shvatili da neće biti od velike pomoći, pa smo ga štitili, stavljali smo ga na drugu liniju, u pozadinu. Posle jedne akcije kod Jevrejskog groblja toliko se isprepadao da celu noć nismo uspeli da ga smirimo. Kukao je, plakao i prizivao majku, bio je potpuno sluđen. Njegovi jauci su otkrili naš položaj, pa smo morali da se povučemo. Ujutru, kad je sve prošlo, vojvoda Slavko je očinski razgovarao s njim, bez ljutnje i ruganja. Ohrabrio ga je pričom da nije svako stvoren za vojnika, da našoj borbi može više da koristi u nekoj drugoj službi. Ne znam s kim je vojvoda pričao, ali tog dana je Vučić prebačen na Pale, da radi kao prevodilac i novinar. Vučić je kasnije pokazao ko je i kakav je. U beogradskoj „Dugi“ posle sam čitao kako se hvali svojim ratnim pohodom na Jevrejskom groblju. To me nasmejalo. Međutim, kad se vojvoda Slavko posvađao sa Šešeljem, Vučić ga je ogovarao, zaboravio je koliko mu je pomogao.

Ulaskom u Srpsku radikalnu stranku Vučić se konačno našao u prirodnom okruženju, među sebi sličnima. Vojislav Šešelj mu je dao priliku da razvije urođene talente za prevare i spletke. Dao mu je status prvog operativca stranke, poslaničke mandate i ministarstvo informisanja u „crno-crvenoj“ vladi Mirka Marjanovića, pare, uticaj i moć.

Uz čašu meda, Vučić je popio i čašu Šešeljeve žuči. Svakodnevnim uvredama, ponižavanjem i zlostavljanjem vojvoda mu je uništio i poslednji gram dostojanstva. Vučiću se to svidelo. Junački je, pognute glave, trpeo Šešeljevu galamu, ruganje i psovke. Satisfakciju je imao u slobodi da na isti primitivan način kinji sve koji su niže rangirani. U toj perverznoj nomenklaturi Vučić se brzo popeo u sam vrh, blizu Šešelja i Tomislava Nikolića. Taman kad se lepo raskomotio, kad je pomislio da mu je sve potaman, desio se incident koji je pokazao koliko je nestabilan.

U leto 1999, neposredno posle NATO agresije, Vučić se razbaškario u novom stanu od 120 kvadrata, koji je dobio od države. Radikali su fingirali ljutnju na socijaliste zbog predaje Kosova, ali zadržali su ministarska mesta, nastavili su da verbalno ratuju protiv stranih sila i fizički da uništavaju „domaće izdajnike“. Usred te idile, začinjene s mnogo moći, para i tuđe krvi, Vučić je doživeo klasnični nokaut. Saznao je da Maja Gojković plasira istiniti trač da Ksenija Vučić iz predbračne veze ima ćerku Nevenu, koju je svima, pa i mužu, predstavljala kao mlađu sestru. Kao svaka histerična ženturača, Vučić je bes iskalio na supruzi. Da bi povratio autoritet u stranci krenuo je u lov na tračare koje su mu se rugale iza leđa. Ipak, i u stanju nervnog rastrojstva, znao je da ne sme nasrnuti na Šešeljevu miljenicu Maju, pa je udario na lakšu metu, na Gordanu Pop Lazić. Šešelj, vrhunski manipulant, mudro je obuzdao Vučića. Nije mu dozvolio da se obračunava ni sa jednim radikalskim funkcionerom. Hladno mu je objasnio da je za sve sam kriv, da je trebalo pametnije da bira s kim će se venčati i da ne sme svojim privatnim problemima da opterećuje kolege u stranci.

Kao uvređena mlada, čim je shvatio da nema podršku vođe, Vučić je opsovao, rekao da daje ostavku i na ministarsku funkciju i na članstvo u SRS, zalupio je vrata i otišao kući. Tačnije, otišao je u „Ju biznis centar“, ali ne u svoj stan, već kod komšije Srđe Popovića, lidera „Otpora“.

Normalan čovek, suočen s takvim haosom, morao bi da se presabere i odboluje. Ne i Vučić. Iako mu je sujeta trajno povređena činjenicom da ga je supruga lagala i, što je mnogo gore, da su to znali svi u njegovom okruženju, odmah je počeo da priprema osvetu.

Nije zvanično podneo ostavku, ali tri nedelje nije dolazio ni u ministarstvo, ni u Srpsku radikalnu stranku. Sa Srđom Popovićem nekoliko puta se sastajao u njegovom stanu, ali i na javnim mestima, kako bi ih svedoci videli i dojavili Šešelju. Durenje nije dalo željeni rezultat, i vojvoda je tihovao, trenirajući strogoću. Vučić mu je tada poslao konkretnije poruke u kojima ga je istovremeno ucenjivao i molio za oproštaj. Ta drama lepo je opisana i u izveštaju Centra Resora državne bezbednosti – Beograd, Peto odeljenje.

– Preko našeg pouzdanog izvora došli smo do saznanja da je dana 19. 8. 1999. godine Vučić Aleksandar ostvario kontakt sa Radom Višić, službenicom u Vladi Republike Srbije. (Višićka je bila Vučićeva zamenica u ministarstvu informisanja, nap. autora.) U toku razgovora bilo je reči o sukobu Vučića i Vojislava Šešelja. Tim povodom, Vučić je istakao da Šešelj već duže vreme ima nešto protiv njega i da su obojica samo čekali razlog da se raziđu. Po njegovim rečima, to se desilo juče i on je odlučan u nameri da napusti stranku, naglasivši da je u SRS uložio sve i da mu je izuzetno teško zbog odlaska. Rada Višić je, uvaživši Vučićeve razloge, rekla da o svemu treba dobro razmisliti, a ne donositi ishitrene odluke. Obećala je da će o svemu da razgovara sa Šešeljem, uz dogovor da ona i Vučić sutradan još jednom o svemu popričaju. Istim povodom, supruga Aleksandra Vučića, Ksenija, je ostvarila kontakt s Vojislavom Šešeljem. U toku razgovora, Šešelj je rekao da je Vučić „pukao sasvim“, te da je zbog njega atmosfera u stranci postala nepodnošljiva. Sukob je, dodao je, izbio kad je Vučić uvredio Šešeljeve najbliže saradnike, koji su se zatekli u kabinetu, i nakon kraće rasprave Vučić je napustio kancelariju i rekao da daje ostavku. Takođe, Šešelj je istakao da ne može više da bude „dadilja“ Aleksandru Vučiću, naročito ako to remeti unutrašnje odnose u stranci. Na kraju, uz napomenu da mu je sam Vučić priznao da je prešao na strogi post i da ima svog duhovnika („to je bolest, Ksenija“), Šešelj je izrazio svoje razočarenje pričama da Vučić prelazi u DS. Uz stalno zahvaljivanje Šešelju za sve što je učinio za njih, Ksenija se složila sa konstatacijom da sa Vučićem nešto nije u redu i izričito negirala priče o prelasku u DS – navodi se u udbaškoj depeši.

vucic db beleska 20.09.99

Ulogu Vučićevog „duhovnika“ odigrao je Porfirije, tada iguman manastira u Kovilju, danas zagrebačko-ljubljanski mitropolit. Pošto je Porfirije (Perić) iz Bečeja, kao i Vučićeva mama Angelina, pristao je da, ne znajući sve detalje, pomogne zabludelom grešniku. Naravno, pravoslavlje, duhovnost i strogi post Vučić doživljava na isti način kao i Šešelj, kao bolest. Nije mu padalo na pamet da posti i sozercava, s tom pričom hteo je samo da dramatizuje slučaj.

Trik je uspeo. Posetu jedne iračke delegacije Šešelj je iskoristio kao povod da pozove Vučića da dođe u vladu. Obojica su, podvijenog repa, prešli preko incidenta, kao da ništa nije bilo.

Takođe, ostala je i dirljiva veza Vučića i Popovića. Javno, Vučić je najžešće optuživao „otporaše“ za izdaju Srbije i organizovao je grupe batinaša koje su prebijale omladince sa simbolom stisnute pesnice, a tajno se družio sa njihovim vođom Srđom. U skladu sa svojim šizofrenim karakterom, nije mu bilo teško da se uživi u ulogu dvostrukog špijuna. Šešelja je korektno obaveštavao o tom kontaktu, prenosio mu je informacije iz okruženja Zorana Đinđića, a, s druge strane, Popovića je obaveštavao o stanju u vladajućim strankama. I u vreme najvećih previranja, u leto pred petooktobarski puč, njihova kooperacija je besprekorno funkcionisala. Sličan odnos Vučić je izgradio i sa Milanom Božićem, najuticajnijim čovekom u okruženju Vuka Draškovića, koji mu je dojavljivao sve što se dešava u Srpskom pokretu obnove i ostalim opozicionim strankama.

Špijunski talenat Vučić je, u to vreme, dokazao i na primerima viđenijih radikala. Po Šešeljevom naređenju, Vučić se zbližio sa Čedomirom Vasiljevićem, šabačkim tajkunom koji je u „crno-crvenoj“ vladi figurirao kao ministar bez portfelja. Celo leto 2000. godine Vučić je proveo zabavljajući se na bazenu mučenog Vasiljevića. Druženje je trajalo do poslednjeg dinara iz Vasiljevićeve kompanije „Jugent TT“. Kasnije, kad je propali tajkun pobegao, Vučić ga je pronašao, obradio i nagovorio da se preda policiji.

U istom stilu Vučić i danas manipuliše bogatašima. Njegov štap i šargarepu već su osetili Miroslav Mišković, Slobodan Kvrgić, Dragan Amidžić, Dušan Stupar, a sutra će ista sudbina zadeseti Zvonka Veselinovića, Branislava Đurđevića, braću Nicović i slične.

U kriminalistici, prevara se smatra najpodlijim krivičnim delom, gorim od razbojništva. U Vučićevoj svesti, prevara je legitimno sredstvo za ostvarenje ličnih interesa. On to i ne krije. „Ozbiljan čovek nema prijatelje, oni samo nameću nepotrebne obaveze“, mudro je, sve s osmehom, tvrdio Vučić upravo pred onima koje je nazivao prijateljima. Iako su imali milion dokaza iz ličnog iskustva ili iz posrednih saznanja, većina njegovih žrtava je dobrovoljno pristajala na rizik da budu prevareni i opelješeni. Sličnom patologijom vodi se i Vučić, laže i vara, a onda se ljuti što mu ne veruju.

– Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može prihvatiti, nema prijatelja – napisao je pre neki dan na Tviteru Aleksandar Nikolić.

Aforizmom Duška Radovića opisao je svog kuma Aleksandra Vučića. Nikolić, zvani Foto Toni, dugo je predstavljao glas razuma u Vučićevoj sviti. Pristojan i korektan u poslu i politici, nije imao šanse da opstane u vrhu tog kartela. Posle trogodišnjeg staža na mestu državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gurnut je na marginu.

Za razliku od Foto Tonija, mnogi vodeći naprednjaci svog vođu ogovaraju znatno sočnije. Uvređeni i ogorčeni njegovim prevarama, ne uzdržavaju se od ruganja i njegovom posrdnulom zdravlju.

Pored obolenja o kojima je i sam javno govorio – turbulentan srčani pritisak, povređena kičma i slab imunitet – pojedinci iz Vučićevog okruženja pominju i karcinom na debelom crevu. Prema njihovim tvrdnjama, Vučić se dve godine leči u jednoj londonskoj klinici, pod nadzorom istog lekara koji je pomagao Aleksandru Tijaniću.

Kad je drugi put došao na vlast, kao „prvi potpredsednik vlade“, 2012. godine, Vučić nije hteo da bude samo moćan. Poželeo je i da bude lep, jak, mišićav. Angažovao je fitnes trenera, redovno je išao u teretanu, nabudžio je bicepse, utegao se. Koliko je bio ponosan na sebe – atletu, potvrđuje anegdota koju i danas rado prepričavaju pojedinci iz vlade. Posle sastanka, dok je iz kabineta ispraćao jednog naprednjačkog poslanika krupnog gabarita, Vučić mu se narugao:

– Vidi kako si se otromboljio, imaš 150 kila, ličiš na babu…

– Imam 130 kila, ne znam na šta ličim, ali još sam jači od tebe – uzvratio je poslanik.

– Nema šanse – nasmejao se Vučić i udario ga, naravno s leđa, u rame.

– Alek, ne igraj se, znaš da sam trenirao džudo…

Mali Alek nije poslušao, zaigrao se. Uhvatio ga je za ruku i snažno povukao. Debeli eks-džudista se okrenuo, ščepao šefa, napravio mu „polugu“, bacio na pod i strovalio se preko njega. Pad njih dvojice izazvao je takav tresak da su telohranitelji utrčali u kabinet. Imali su šta da vide. Vučić, s rukama povijenim preko leđa, ležao je ispod debelog zadihanog tipa.

– Šta gledate? Marš napolje! – cijuknuo je Vučić na zbunjene momke iz obezbeđenja.

Postiđen, više nikad nije tog poslanika zvao u svoj kabinet. Nedugo posle tog događaja odustao je od treniranja. Umesto u teretanu, pričaju njegovi saradnici, krenuo je na terapije u Tel Aviv, na lečenje koje mu je organizovao izvesni biznismen N.L. Vučić je tom prijatelju zahvalnost pokazao tako što mu je namestio incident, hapšenje i tužbu koja još nije dobila sudski epilog. Pošto se odrekao te pomoći, lečenje je nastavio u jednoj londonskoj klinici. Tokom prvih nekoliko poseta odsedao je u luksuznom hotelu Dorčester, a kasnije je, tvrde upućeni naprednjaci, kupio stan u britanskoj prestonici.

Bez obzira da li je Vučić zaista bolestan ili ne, izvrgnut je ruglu od strane najbližih saradnika. Svedoci tvrde da se na taj račun najčešće šali nestašna Suzana Vasiljević, koja ga često, onako u prolazu, podseti da namesti pelene.

– Ma, Suzana se tako šegači zbog onog ludog Zorana Babića, koji mi se divio jer 12 sati nisam išao u toalet – skrušeno je Vučić objašnjavao prisutnima, negirajući da pelene nosi zbog zdravstenih problema.

Kako god bilo, činjenica je da su i naprednjaci shvatili da je car go. Zato ima sve više njih koji se ne plaše da ga provociraju. Da mu nevolja bude veća, Vučić im i sam daje materijal za tračarenje.

Nije uspeo da se istakne kao atleta, pa je odlučio da moć prezentuje švalerskim kombinacijama. Posle burne avanture s jednom funkcionerkom Srpske napredne stranke vratio se u svoj omiljeni milje, među televizijske voditeljke. Prvo se hvalio da je osvojio Sofiju Rajović, glumicu i voditeljku s Televizije B92, a od skora se diči novim trofejnim ulovom – Katarinom Šišmanović. Pun ponosa, da bi zadivio društvo, pokazivao je Katarinine fotografije s plaže, ali umesto očekivanog divljenja i zavisti izazvao je sprdnju.

– Pa, bio je i red da se pomamiš – rekao mu je Goran Veselinović. – Prethodnih dvadeset godina proveo si uz Šešelja, Tomu i Kseniju, sigurno nisi mogao da doživiš erekciju.

Na tu temu Vučiću se narugao i Dušan Bajatović, koji je jedno vreme bio u vezi sa zanosnom Šišmanovićkom.

– Kad bi mi Vučić skinuo ribu, obesio bih se. Uostalom, zna se da je Vučić zaljubljen samo u sebe, bolje i nije zaslužio – poručio je zločesti direktor „Srbijagasa“.

Aleksandar Vučić je osvojio apsolutnu vlast, ispunio je sve svoje snove i to na najteži mogući način. Ništa nije stekao lako i slučajno, u uspeh je ugradio 25 godina laži, prevara i tuđe nesreće. Ratnim huškanjem i posleratnim profiterstvom, političkim ludostima i privatnim osvetama naneo je štetu milionima građana Srbije i komšijskih država. I najbliže saradnike beskrupulozno je zloupotrebljavao samo da bi osvojio još para, još moći i uticaja. Na kraju, kad je ostvario sve svoje želje, postao je predmet sprdnje.

Usamljen, bez ijednog iskrenog prijatelja i saveznika, osuđen je na propast, koja je već počela. Pobedu na predsedničkim izborima, do koje je došao na krajnje sporan način, nije stigao ni da proslavi, a već mu je realan život otvorio oči i pokazao šta ga čeka. Iako se hvalio neverovatnim izbornim rezultatom, svestan je da to nije tako, da je za godinu dana izgubio 11,5 odsto glasača. Tendencija neminovnog pada dokazana je porazom SNS-a na lokalnim izborima u Zaječaru i Kosjeriću. Uz sve to, traju studentski i građanski protesti protiv njegove diktature. Tron se ljulja, ništa više ne može da spreči raspad naprednjačke kule od karata.

Otkad je na vlasti, Vučić nijednim postupkom nije zaslužio oprost grehova, ali ipak treba pokazati određenu dozu razumevanja i sažaljenja. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog mračne biografije, pune haosa i tuge, treba mu poželeti dobro zdravlje i dostojanstveno držanje u sudskom postupku na kome će odgovarati za sve počinjene zločine nad građanima Srbije.

knjige-oglas

 

Uticaj vazelina na nestašne radikalke

stojanovic jelena srs

Seks, laži i ustaše, u istoj polemici, mogu da koriste samo nestašne radikalke, večite nezvanične verenice vojvode Vojislava Šešelja.

Kao povod za prezentaciju te simbioze agresije, primitivizma i politikanstva tri vesele vojvotkinje – Jelena Stojanović, Tamara Gajić Ivanović i, naravno, Vjerica Radeta – iskoristile su moju čestitku njihovom izabraniku Šešelju na ostvarenom rezultatu na predsedničkim izborima. Vođa radikala je osvojio 163.802 glasa, tačno 180.696 manje od imaginarnog kandidata Ljubiše Belog Preletačevića. No, nije bitan Beli, vojvoda Voja ostvario je uspeh samim tim što je dokazao da je bolji kandidat od svoje supruge Jadranke, koja je 2012, bez obzira na mnogo manju izlaznost, osvojila 16.009 glasova manje. Dakle, Šešelj, generalno, jeste najveći gubitnik ovih izbora, ali bar je, zasad, najuspešniji predstavnik svoje bračne zajednice. Svaka mu čast.

tviter status

Izborni fijasko pokazao je da su radikali izgubili poverenje glasača, ali oni ne mare, zadržali su stari, prepoznatljivi patološki odnos prema realnosti. Umesto da analiziraju nemilosrdne činjenice, nasrnule su na onoga ko ih objavljuje. A i to rade na svoj, potpuno pogrešan, način.

Mora da ste Boškovi njega najviše boli što mu nisu i sad poklonili glasove – napisala je Tamara Gajić Ivanović, potpredsednik Opštinskog odbora SRS Smederevska Palanka, u komentaru pod mojom čestitkom na Tviteru.

Odmah se uključila Jelena Stojanović, radikalka s poslaničkim mandatom.

– Samo Pernarović je u stanju da smisli i kreira ovakve objave, a i za to mu je potrebna pomoć. Koliko je ustaša osvojio pa se ovoliko buni? – udarila je seksi Jela na ustaše Boška Obradovića i mene.

Vickaste šešeljevke nisu odolele iskušenju, u političke besmislice ubacile su i obaveznu dozu vulgarnosti.

stojanovic jelena srs.tw

– Čekaj dok se prebroji sa DOSmanlijama… koliko će da mu daju oni, koliko ostali pa da zna tačnu brojku… neće čovek da glasa bez 5,01% – duhovito je konstatovala Tamara, zakitivši svoju umotvorinu sa šest smajlija koji plaču od smeha.

– Da li uz 5% ide i vazelin. Mislim gratis – zapitala se Jela.

– Nikad nema gratis, ni kod babe nema džabe., hahahahaha… i za vazelin mora da se debelo potrudi… da se POKAŽE…

Mora se priznati, one se razumeju u vazelin, trud, pokazivanje i bapski cenovnik. To je s lajkovima potvrdila i Vjerica. Kako i ne bi kad joj je poznat umetnički opus lepe Jele Stojanović. U njene kvalitete uverili su se svi čitaoci „Kurira“, koji je u avgustu prošle godine objavio njene erotske fotografije.

Zanosna Nišlijka pozirala je gola, ponosno pokazujući svoje glavne adute.

– Neću da je kaznim, što da je kažnjavam. Lepa žena, pa se slikala gola. Šta tu ima loše, što bi to meni smetalo? Te fotografije nisu ni vulgarne, to je njena privatna stvar. Ne verujem da je to objavljeno uz njen pristanak. Inače, rekla mi je da zbog tih fotografija nije imala problem sa suprugom i decom. Nije ni digla, ni spustila rejting. Nama rejting diže naša politika, a ne gole fotografije – ocenio je tada vojvoda Šešelj.

S obzirom na trenutni rejting Srpske radikalne stranke, možda ne bi bilo loše da u sledećoj kampanji ipak iskoriste seksi adute lepotica koje su veštije u poziranju, nego u polemisanju na društvenim mrežama.

(Napomena: Boško Obradović nije postao kolateralna šteta moje objave na Tviteru, već uticaja vazelina na pokvarenu maštu i prljave strasti nestašnih radikalki. Ne čudi me što ona gologuza poslanica i njena palanačka koleginica nemaju pojma šta i o kome pišu, ali očekivao sam da im uvažena Vjerica Radeta objasni da sam, posle Šešelja, najtiražniji autor knjiga koje je objavila Srpska radikalna stranka.)

recnik i fukara knjige

Vučići, porodična saga s pevanjem i pucanjem: U BEKSTVU JE SPAS

img836

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na na svoj način, ali nijedna nije haotična kao Vučićeva.

Nema muke koja nije zadesila klan Vučića. Prenoseći se iz jedne u drugu generaciju, duga i mračna senka, od Bugojna i Bečeja, prekrivala je njihove stranputice najtežim nacionalnim i ličnim tragedijama. Vučići su iskusili pogrome, izbeglištvo i borbu za golu egzistenciju. Usput, biografije su, kao u španskim serijama, napunili pravim i osumnjičenim očevima, suprugama koje to nisu, pastorkama koje su se predstavljale kao svastike i sličnim komičnim primerima koje nijedna DNK analiza ne može da rastumači.

Čega se pametan stidi, time se Aleksandar Vučić ponosi. Privatne komplekse dve i po decenije leči javnim lelekanjem. Čim je počeo da se bavi politikom, u prvom intervjuu koji je dao, igrom slučaja autoru ovog teksta, kukao je zbog progona kome je izložena njegova porodica. Od tada do danas Srbija ja izgubila nekoliko ratova, milionima Srba su uništene sudbine, ne zna se broj onih koji su rasuti po stratištima ili, srećniji, u inostranstvu. Aleksandar Vučić je, svojim politikantskim avanturama, svakoj tragediji dao svoj doprinost. Kao velikosrpski radikal stimulisao je Srbe, bolje od sebe, da idu na ratišta, da ubijaju i ginu, ali sva ta stradanja, svi izgubljeni životi, njemu su potpuno beznačajni u odnosu na njegovu porodicu, koja je kroz to vreme, bez kapi krvi i znoja, stekla basnoslovnu imovinu.

Niko nikad, čak ni prethodni Tito, nije kao Vučić u političkom marketingu koristio sve članove svoje porodice. Američke starlete Kim, Kloi i Kortni dve godine su prikazivale rijaliti šou „U korak s Kardašijanima“, a srpski prekardašijani Vučići to rade već 25 godina, uvlačeći Srbiju u svoj poremećeni sistem vrednosti. I, uspeli su. Prevareni, ojađeni i očajni građani, koji ne znaju kako da obezbede hranu svojoj deci, svakodnevno slušaju bajke o princezi Milici, prestolonasledniku Danilu, bati Andreju i rodonačelnicima Anđelku i Angelini. Ništa ne prepuštajući slučaju, da se ne provuče neka istina, Aleksandar Vučić strogo kontroliše medijsku promociju svojih rođaka. Umesto konkretnih informacija, porodičnim rijalitijem manipuliše emocijama gledalaca. Besmislenim i često morbidnim neistinama o nepostojećim napadima na njegovu porodicu izazivao je sažaljenje javnosti.

Kad se razgrnu ti prljavi medijski trikovi otkriva se scenario biografskog trilera s elementima horora, čiji je autor i glavni junak Aleksandar Vučić.

Iako su se dugo opirali, tata Anđelko i mama Angelina pristali su da učestvuju u predizbornom spektaklu na TV Hepi. Pompezno najavljivani šou u kome će se Aleksandar, po prvi put, pojaviti u jednoj emisiji sa članovima svoje porodice, pokazao je koliko je bolest uzela maha. Normalan čovek, kad duboko zađe u petu deceniju, kao „svoju porodicu“ predstavlja ženu i decu, ne tatu i mamu. No, malom Aleku je bilo stalo da biračima ispriča sagu o roditeljima. Imali su šta da čuju i vide.

Kao u svim srpskim junačkim legendama, Vučići vuku poreklo iz Crne Gore ili Stare Hercegovine. Neki njihov heroj suprotstavio se turskom zulumu, pa je pobegao u Bosnu, u selo Čipuljić, kod Bugojna. Malo po malo, loza se razgranala, a njen najuspešniji predstavnik bio je izvesni Rade, pradeda aktuelnog srpskog diktatora. S jakim preduzetničkim duhom, krajem 19. i početkom 20. veka, napravio je poslovnu imperiju. Trgovački biznis je razgranao do Dubrovnika, a imao je više duluma zemlje nego njegov praunuk kose na glavi. Pored para, Rade je voleo i Rusiju. I rakiju. Po predanju, Rade je sa svoja dva sina, Nikolom i Anđelkom (dedom malog Aleka) jednog dana odlučio da poseti Rusiju. Hodočašće je završeno u Donjem Vakufu, u kafani.

U svim srpskim mitovima junaštvo ide ruku pod ruku sa stradanjem. Tako je i u ovoj bajci. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su izvršile pokolj Vučića.

– U memorijalnom centru Jasenovac rekli su mi da znaju imena 73.000 ubijenih, od čega 45.000 Srba. Netačnosti u tom popisu žrtava, koji je verifikovao Franjo Tuđman, dokazuje i podatak da u njemu nema nikog od 24 ubijena člana moje porodice – rekao je Aleksandar Vučić krajem 2008, prilikom posete Hrvatskoj, kad je, već transformisan u naprednjaka, hteo da dokaže da se nije odrekao srpskog nacionalizma.

Zašto na popisu ubijenih Srba nema nijednog Vučića objasnio je Ljubiša Petković, narodni poslanik i bivši potpredsednik Srpske radikalne stranke. U knjizi „Haške muke“, koju je Srpska radikalna stranka objavila 2011, Petković je izneo svedočenja i dokaze koji značajno drugačije razjašnjavaju misteriju familije Vučić.

– Porodica Vučić se od 19. septembra 1941. izjašnjavala kao rimokatolička. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, deda Aleksandra Vučića. Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rikomokatoličku veru. Otac poznatog pevača Nedeljka Bilkića je to odbio, pa je zaklan na kućnom pragu. O supruzi Anđelka Vučića nemamo mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri napustila Bugojno i preselila se u Kikindu, gde se i rodio Anđelko, otac Aleksandra Vučića. Stariji Anđelko Vučić imao je četvoro dece, najstariji sin bio je Antonije, nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, zatim ćerka čije ime nismo uspeli da saznamo jer je preminula, i najmlađi sin Anđelko. Anđelko Vučić stariji, kao otac četvoro dece, jedina je žrtva u Drugom svetskom ratu porodice Vučić, ali ni on nije stradao od ustaša. Naime, Anđelko Vučić preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banjaluci. Informacije sa kojima raspolažemo upućuju nas da se Anđelko stariji bavio trgovinom, odnosno crnom berzom i švercom. Pošto je bio u stalnim dugovima osnovano se sumnja da je u pitanju osveta za nenaplaćena potraživanja, odnosno dugove. Po njemu je dato ime najmlađem sinu, odnosno ocu Aleksandra Vučića. Najstariji Anđelkov sin Braco, stric Aleksandra Vučića, umro je u Beogradu posle 1991. od posledica čira. Drugi stric Aleksandra Vučića, Kojo, takođe je umro pre rata u Bugojnu od posledica alkoholizma. Braco Vučić ima dvoje dece, ćerku i sina Sinišu, koji je stomatolog i vlasnik jednog kafića. I drugi stric Aleksandra Vučića ima dvoje dece, sina Rajka i ćerku Dobrinku. Da iver ne pada daleko od klade i da između porodice Vučić i ustaša ljubav ne prestaje ni posle šest decenija govori činjenica da je taj Rajko, bratanac Aleksandra Vučića, u ovom poslednjem ratu poklonio automatsku pušku, koju je dobio od vojske, izvesnom ustaši Damiru Iviću, sinu poznatog ustaše, koljača iz Drugog svetskog rata Tome Ivića – naveo je Petković u svojoj knjizi „Haške muke“.

Te tvrdnje su uznemirile tatu Anđelka Vučića. U predizbornom rijalitiju na Televiziji „Hepi“, vidno nervozan, rekao je da se zbog objavljivanja knjige s tim navodima naljutio na Šešelja, koji je platio „jednom nesrećniku“ da to napiše. Da bi abolirao svog omiljenog opozicionara, sin Aleksandar je uskočio s objašnjenjem da „Šešelj nije to znao, nego, eto, nesrećnik je sam izmislio“.

Petkovićeve navode citirao sam i ja u svojoj knjizi „Vučić – politička fukara“, koju je 2012. godine objavila Srpska radikalna stranka, tako da je ostalo nerazjašnjeno na kog nesrećnika je mislio srećko Alek.

A, da je zaista pravi srećko u istoj emisiji objasnili su Anđelko i Angelina, prepričavajući još jednu dramatičnu legendu.

Ustaška emigrantska organizacija „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u junu 1972. organizovala je akciju „Feniks“. U okolinu Bugojna ubacila je grupu od 19 terorista koji su nameravali da pokrenu gerilski rat protiv jugoslovenskih vlasti, sa ciljem da obnove NDH. Ubačene ustaše, gde će – kud će, nego pravo u kuću Vučića.

– Ima li muških glava u kući? – pitali su.

– Nema – odgovorila je baba.

Nije lagala, osim nje u tom trenutku u kući je bio samo mali Alek, dvogodišnja beba. Baba je ćebetom prekrila kolevku, pa ga nisu našli. O tom događaju će, kad-tad, Milomir Marić napisati novo apokrifno jevanđelje, jer je i judejski car Irod, isto tako, kad je saznao da je rođen mesija, naredio da se pobiju sva muška deca mlađa od tri godine. Na sreću, pogrom su preživeli i Isus i Alek.

Naravno, Marić neće pomenuti, kao što to u njegovoj emisiji nisu uradili Anđelko i beba Aleksandar, da je teroristički upad organizovao Ljubo Tomas, koji se i u Drugom svetskom ratu istakao zločinima nad Srbima u Bugojnu. Anđelku je nezgodno da to pominje jer je, prema tvrdnjama Ljubiše Petkovića, njegov rođeni brat Braco bio oženjen odivom iz porodice Tomas.

Kako god bilo, baba Aleksandra Vučića, u drugom stanju, pobegla je iz Bugojna u Kikindu, gde je rodila Anđelka, zvanog Bata.

U sagu s pevanjem i pucanjem, krajem šezdesetih godina prošlog veka, uključila se Angelina Milovanov. Pevalo se u bečejskoj „Halas Čardi“ na svadbi Bate i „lepotice bečejske gimnazije“, kako je i danas predstavlja njen sin Alek. Angelina potiče iz dobrostojeće i ugledne porodice. Bečejci ipak, kad im se pomene njeno ime, vole da naglase da se „time ne fale“.

I ne treba, s njom se dovoljno hvali sin Alek. U svakoj prilici isticao je da mu je mama bila poznata novinarka, skupštinski izveštač TV Beograd. Umesto tekstova i izjava, Angelina Vučić je ostala upamćena po tragediji koja se dogodila 23. aprila 1999, kad je NATO bombardovao zgradu Radio-televizija Srbije. Ubijeno je 16 i ranjeno isto toliko radnika RTS-a.

Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, u svom patološkom stilu sam sebe je proglasio za glavnu metu napada.

– Američka televizija Si-En-En je tražila intervju sa mnom. Javio se slavni voditelj Leri King, zakazao mi je intervju u dva sata posle ponoći. Iako sam odbio razgovor, Si-En-En je na teletekstu držao najavu tog intervjua. Tačnu šest minuta posle dva sata raketa je udarila u zgradu RTS-a. Amerikanci su hteli da imaju direktni snimak ubistva srpskog ministra – pričao je Vučić, ne skrivajući ljutnju na sve koji su kritikovali vlast jer nije izmestila radnike iako je bila obaveštena da je NATO proglasio RTS legitimnom metom.

– Pogibija 16 radnika RTS-a je zastrašujući zločin Amerikanaca i njihovih saveznika. Zanimljivo je da pojedini domaći mediji traže pokretanje istrage protiv čelnika RTS-a zbog tog slučaja, a zaboravljaju da osude one koji su ubili te ljude. Valjda je za to ubistvo najodgovorniji onaj ko je naredio ispaljivanje tih raketa. To se radi smišljeno, to je deo psihološko-propagandnog rata protiv naše zemlje. Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela. I ja sam te večeri bio gotovo izbezumljen zbog svih ljudi koji su tamo poginuli. Znao sam ko je kriv, znao sam ko je gađao tim raketama. To su učinili Madlen Olbrajt i američki zločinci, koji su ubili te ljude – tvrdio je Vučić, koji je upravo na godišnjicu početka NATO agresije na svojoj predsedničkoj konvenciji ugostio Gerharda Šredera, tadašnjeg nemačkog kancelara, koji je, prvi posle Hitlera, odobrio napad nemačke vojske na neku stranu državu. Isti Vučić je izljubio i američkog senatora Džona Meklejna, koji je 1999. proglasio srpske škole i bolenice za legitivne ciljeve, bez obzira na neizbežne civilne žrtve.

Kao i u svim Vučićevim iskazima, i u ovom postoji mnogo nerazjašnjenih spornih detalja. Na jedan od njih ukazao je i on sam. „Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela“, rekao je. Umesto njega, mediji su objasnili pozadinu te srećne oklnosti, koja nije slučajna. Zvaničnim ili drugim kanalima, da bi umanjio bes građana i odbacio odgovornost za „kolateralnu štetu“, NATO je pred svaki napad obaveštavao jugoslovenski Generalštab koje ciljeve će gađati. Kad je Vučić, navodno, dobio uverenje da će te noći „tomahavci“ udariti u zgradu u Aberdarevoj ulici, pozvao je majku i rekao joj da napusti RTS. Ona ga je poslušala. Iz studija je sa sobom povela jednog od zaposlenih, izbeglicu iz Sarajeva. Samo što su seli u jednu obižnju kafanu, da popiju piće, bombe su pogodile RTS.

Angelina Vučić nikada nije ni reč izgovorila o tom zločinu, nije uputila saučešće porodicama poginulih kolega, niti se pojavljivala na komemoracijama. S istom hladnom nezainteresovanošću na onaj svet ispratila je i sve druge žrtve političkih progona koje je predvodio njen mili sin. Nikad se nije oglasila o ubistvu Slavka Ćuruvije ili Zorana Đinđića, ali zato je, u korist predizbornog marketinga, skrušeno priznala da joj teško padaju optužbe na račun malog Aleksa.

To ne čudi nikoga ko je upoznao Angelinu. Robotizovana, bez emocija i potrebe za bilo kakvom ljudskom komunikacijom, totalno je distancirana od stvarnosti koju, nažalost, kreira njen sin.

Za razliku od nje, oko mračne političko-poslovne karijere Aleksandra i Andreja angažovan je tata Bata. Iako deluje smireno, kao starac koji ne može da se otrgne usuda koji mu je obeležio sirotinjsko detinjstvo, Bata se ne bavi samo nacionalnom mitologijom, nego i sub-političkom praksom. Da nije takav ne bi uspeo da stekne sve što ima, a što ne bi uspeo da objasni poreskoj policiji.

Dok je Alek bio u opoziciji, Vučići su živeli u stanu na Novom Beogradu. Čim je postao ministar protiv informisanja, celoj familiji je krenuo biznis.

Dok je Srbija stradala u ratovima i ostajala bez teritorija i ljudi, Vučići su stekli impozantnu imovinu. Prema podacima koje je objavila mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, Anđelko Vučić je vlasnik stana na Vračaru od 112 kvadrata, vrednog 239.000 evra. Uz posredovanje Zlatana Peručića, Anđelko je taj stan dobio u razmeni sa Narodnom bankom Jugoslavije 1998. Za stan u Krunskoj, Vučići su NBJ, u kojoj je Anđelko bio zaposlen, dali tri puta jeftiniji stan od 89 kvadrata na Novom Beogradu i doplatili 2.400 nemačkih maraka. Taj slučaj nikada nije bio predmet istrage Agencije za borbu protiv korupcije, tužilaštva i drugih državnih organa. Što sam Anđelko kaže: „U Narodnoj banci sam vodio jednu radnu zajednicu i svi stanovi su bili u mojim rukama“. Treba mu verovati.

U isto vreme u Jajincima su bespravno izgradili vilu od 209 kvadrata, sa garažom i košarkaškim terenom s tartan podlogom, koja je skuplja od svih plata koje je Vučić dobio kao ministar informisanja.

– Moja plata je nešto oko 3.500 dinara (250 maraka). Izdržavam ženu, dete, plaćam garsonjeru u kojoj živim veoma skromno. Teško je naći bilo koga da živi na takav način i niko mi ne može reći da se bilo čime rasipam i da živim bolje od ostalog dela naroda. Majka mi je novinar, supruga mi je novinar. Kao što znate, ni danas, kao ni ranije, nisu privilegovane ni u čemu. Možete da mi kažete da vam se ne dopada kako govorim, da sam glup i neobrazovan, ali niko nikada mi nije rekao da sam lopov ili da sam nešto stekao na nepošten i nečastan način. Onda se u „Dnevnom telegrafu“ pojavila slika moje navodne kuće, moje navodne vile u koju treba da se uselim. Pojma nisam imao, nisam ni znao da takva kuća postoji, ni gde je, ni kome je namenjena, ni bilo šta. Bio sam u Bajinoj Bašti kad su mi javili da su takve novine izašle i kažu mi: „Da čestitamo što se sad useljavaš u kuću, baš lepo i za tebe i za suprugu“. Pola Srbije sad misli kako lepo živim, kako uživam, kolika je njegova kuća, kolika je njegova vila. Kako sada ja nekome da objasnim da živim kao podstanar u 20 i nekoliko kvadrata, da tu živim sa ženom i detetom, kada je on video kuću u onim novinama, pa misli da ja živim kao Karington iz one američke serije „Dinastija“ – rekao je Vučić 8. decembra 1998, tri meseca nakon što je potpisao prijem stana u „Ju biznis centru“, koji mu je poklonila ratna „crno-crvena“ vlada.

Rekao i slagao i za karingtonovsku vilu u Jajincima. Siroma, nije znao ni ko je gradi, ni kome, baš ništa… Onda je, eto, u njoj napravio vinski podrum, uneo stilski nameštaj i raskomotio se kao svoj na svome.

Pored jajinačkog čardaka ni na nebu ni na zemlji i stana u Krunskoj ulici, Anđelko Vučić ima i stan od 80 kvadrata i garažu u zgradi na Novom Beogradu. U bugojanskom selu Čipuljić ima trećinu vlasništva nad ruiniranom kućom od 142 kvadrata i okućnicom od 338 kvadrata. Takođe, u nasledstvo je dobio oko tri hektara šuma, voćnjaka, njiva i livada. Na mnogo skupljoj lokaciji, u Manđelosu kod Sremske Mitrovice, Anđelko je kupio dva i po hektara poljoprivrednog zemljišta.

Angelina Vučić je početkom 2016. prodala svoj stan od 62 kvadrata u novobeogradskom Bulevaru Nikole Tesle. U okolini rodnog Bečeja ima oko dva hektara poljoprivrednog zemljišta.

Njen mlađi sin Andrej vlasnik je četvorosobnog stana vrednog 191.000 evra na Novom Beogradu. Posle razvoda, 2012. godine, od prve supruge, Andrej je otkupio njenu polovinu stana.

Prema podacima iz imovinske karte, Aleksandar Vučić na svoje ime poseduje samo garsonjeru od 30 kvadrata, vredan 50.000, u luksuznom naselju „Belvil“, koji je za 39.000 evra kupio u aprilu 2014. Povoljnu cenu dao mu je Slobodan Kvrgić, naprednjački tajkun čija kompanija „Vin-Vin“ ima monopol na tržištu elektronike. Kvrgić je u istoj zgradi prodao stan i Vučićevoj supruzi Tamari Đukanović. Stan od 116 kvadrata, vrata do vrata s garsonjerom, platila je 196.000 evra.

Stan koji je dobio od vlade 1998, a u koji se uselio u vreme bombardovanja, Vučić je u decembru 2013, mesec dana posle razvoda, poklonio prvoj supruzi Kseniji. Za taj stan, vredan 231.000 evra, platio je porez na ekstra-profit od oko 40.000 nemačkih maraka.

Aleksandar Vučić, koji tvrdi da su Srbi lenji i nesposobni, bez preduzetničkog duha, posle 25 godina bavljenja politikom, od kojih je osam proveo u vlasti, uspeo je da dođe samo do dva stana, prvi mu je poklonila vlast u kojoj je bio ministar, a drugi, garsonjeru, kupio mu je tata Bata. To dovoljno govori o njegovom preduzetničkom duhu, vrednoći i sposobnosti.

A kako je Bata postao ekonomski Hudini trebalo bi jednog dana da se pozabavi poreska policija. Primenom zakona o poreklu imovine otkrila bi se pozadina vlasništva 786 kvadrata u Beogradu, koliko poseduju Vučići. Ako se u to ubroji i ergela automobila, biće dosta posla za nadležno tužilaštvo.

Za kraj predsedničke kampanje, kao jagode na torti, mali Alek je biračima predstavio roditelje, ali u strogo kontrolisanim uslovima, bez mogućnosti da odgovaraju na neprijatna pitanja. Tako je izbegnuta opasnost da neko pomene vladareve žene, bivšu Kseniju i još pomalo aktuelnu Tamaru. Njima to ne smeta, naročito ne Kseniji. Ona ionako ignoriše stvarnost i predstavlja se kao vladareva žena, u intervjuima opisuje kakav je on u kući, šta radi kad se vrati s posla, kako se ponaša prema deci. Idila…

Ksenija je Vučića upoznala dok je radila na Radio Indeksu. Posle jednog intervjua 1997. upustili su se u vezu. Kad je ostala u drugom stanju, Vojislav Šešelj je očinski mudro posavetovao Aleksandra da se oženi, za političara pred kojim je karijera nije dobro da ima vanbračnu decu. Kroz suze, Alek je rekao „razumem, postupiću po naređenju“. Venčali su se u novosadskom hotelu „Putnik“, u društvu radikalske svite, koja je danas na vlasti.

U brak je svako uneo što je imao. On – siledžijski temperament, laži i prevare, ona – ćerku iz jedne prethodne veze.

U malograđanskoj sredini, da bi se zaštitila od ogovaranja, Ksenija je ćerku Nevenu predstavljala kao svoju mlađu sestru. Tako pikantan trač nije mogao da ostane skriven od Vučića. Kad je obavešten da mu je svastika zapravo pastorka, sunce ga je ogrejalo, dobio je opravdanje za sve svoje nečasne postupke.

Krajem 2008, kad je novosadski magazin „Svet“ objavio vest o njegovoj švalerskoj avanturi s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, Vučić je naterao Kseniju da ona, u intervjuu „Presu“, to demantuje. Ne on, nego ona, da sprdnja bude veća. Pristala je, šta drugo da radi…

Godinu dana kasnije, kad je Kseniji pukla srčana aorta, dok je ležala u pariskoj bolnici i oporavljala se od komplikovane operacije, Milomir Marić je prvo pustio glasine da je „Vučić ubio svoju ženu“, a onda je to insinuirao i u intervjuu s njim. Na sreću, Ksenija je preživela, a Vučić je Mariću i njegovom gazdi Peconiju oprostio „monstruoznu laž“.

vucic peconi maric pravda 06.08.09.

Deceniju i po kasnije, razvod je obavljen u tišini, uz obostrane pretnje i poniženja. Kad je sve završeno, Kseniji je laknulo, rešila 130 kila agresije i nasilja. Zadržala je decu, Danila i Milicu, stan, posao na Pinku i mogućnost da ucenjuje bivšeg muža. Naplatila mu je svaki šamar, svaku psovku i uvredu. Izblajhala je kosu, napumpala usne i doterala se.

Ipak, da li zbog štokholmskog ili nekog drugog sindroma, pretvorila se u najgorljivijeg portparola bivšeg muža. Na društvenim mrežama kidiše na svakoga ko se usudi da kritikuje Vučića. Uvrede i ruganje ne utiču na nju, hrabro tera po svome. Kad god bi je neko podsetio da se lažno predstavlja kao supruga premijera, ona okači neku od njihovih svežih zajedničkih fotografija. Valjda s tim dokazuje da prva žena zaborava nema. Ili nešto drugo, niko ne zna.

Prestolonaslednik Danilo samo liči, ali nikad neće postati novi Marko Milošević. Kao i Slobin sin, tako i Vučićev naslednik voli sve što vole mladi. Para ima, stižu sa svih strana, malo od tate, malo više od tatinih šlihtara. Ima i zanimljivo društvo, sebi nalikih naslednika poznatih očeva. Kao što je Tref Slobinog, tako danas Dodik dadilja Vučićevog sina. Po starom šablonu, kako se Bogoljub Karić nekada dodvoravao Slobi, čineći usluge Marku, tako se i danas ponaša prema Danilu. Lično je nagovorio aktuelnog prestolonaslednika da letuje na njegovoj jahti, fotografisao ga, a onda to plasirao u medije, da bi dokazao bliskost s diktatorom od koga mu zavisi sudbina.

Iako ga tata štiti, poneki Danilov noćni provod završi tučama na splavovima, ali ništa strašno, štite ga „Kobre“. Kako to izgleda opisano je i na Tviteru.

– Pristanište. Subota, 2.30. Danilo Vučić okružen „Kobrama“ urinira ispred kluba. Pita ih: „Jel sam najjači?“ „Kobra“ odgovara: „Najjači si“.

Takvo ponašanje najviše plaši Aleksandra Vučića, zna u šta to može da se pretvori i kakav imidž može da stvori u javnosti. Koliko su mu u strahu velike oči Vučić je dokazao uvredama na račun „Tabloida“.

– U državi gde sam ja „diktator“ objavljena je vest pod nazivom „Ženska momčad obljubljenog vođe“ sa slikom mog maloletnog sina i njegovih drugova, sa tekstom, na dve strane, u kojem piše kako ja seksusalno opštim sa svojim 15-godišnjim sinom – zakukao je Vučić u januaru 2013.

Od tada, hiljadu puta je ponovio tu laž. Uzalud, u tekstu se i dalje ne pominje taj plod njegovog bolesnog uma. Iako postoji logično objašnjenje da se Vučić služi i ovako suludim trikovima kako bi se predstavio kao žrtva „ološa“ i „šljama“ koji ga mrzi i reketira, ostaje utisak da je i ovo primer na kome se vidi loše stanje u srpskom zdravstvu. Niko od psihologa i psihijatara nije reagovao i potrudio se da zaštiti tada maloletnog Danila od incestuidnih marketinških projekcija njegovog poremećenog oca.

No, da u Vučićevoj bolesti ipak ima sistema videlo se po reakciji posle Danilove tuče s reprezentativnim golmanom Vladimirom Stojkovićem, na splavu „River“ u junu 2014, kad je sinu očitao bukvicu. I u medijima je zavapio: „Moj sin neće postati Marko, jer ni ja nisam Slobodan Milošević“.

U pravu je. Marko je podržavao politiku svog oca. Danilu to ne pada na pamet. Kad je tata-vladar organizovao prvu „Paradu ponosa“, Danilo je predvodio navijače „Rada“ u jurišu na LGBT osobe. Do obračuna nije došlo samo zato što je izbio veći skandal, niški žandari su pretukli batu Andreja, koji je, takođe zaštićen „Kobrama“, krenuo da spreči akciju nestašnog bratanca. Iako se ponekad pojavljuje na stranačkim proslavama naprednjačkog kartela, Danilo ima jak nacionalistički nerv, koji ga vuče ka klero-fašističkoj organizaciji „1389“, a Vojislav Šešelj, koji ga je krstio, tvrdi da je kumče i dalje radikal.

danilo i sijan

Dok Vučić svim marketinškim trikovima pokušava da se predstavi kao vredni mrav s izuzetnim obrazovanjem, sin Danilo je odlučio da posle završene srednje škole ne upiše fakultet, već da malo džabalebari. Vladar to nije sportski podneo.

– Ako nećeš da se školuješ, onda nađi posao – rekao je neposlušnom sinu.

– Hoću, zaposliću se čim ti završiš izgradnju „Beograda na vodi“ – nasmejao se Danilo.

Kao i mama mu Ksenija, i prestolonaslednik zna kako da jurodivom gospodaru naplati sve grehe. Pošto je mama, u brakorazvodnoj parnici, dobila direktorsko mesto na Pinku 3, ako poželi, Danilo bi mogao da postane urednik Pink Kidsa. Ali, neće, zasad uživa u ulozi razmaženog klinca, koji to nije.

U svakoj izbornoj kampanji Aleksandar Vučić je kršio zakon i zloupotrebljavao vlastitu decu u političke svrhe. Na njegovo insistiranje, kako bi se predstavio kao uzoran otac, mediji su objavili na stotine fotografija Danila i Milice. U ovoj predsedničkoj trci, željan pobede u prvom krugu, otišao je korak dalje, naterao je Milicu na intervju za „Blic“.

Loš potez. I tužan. Čitaoci-glasači dobili su priliku da vide fotografije starmale devojčice, smrknute i neprirodno ozbiljne. Taj utisak nisu ublažile ni jeftine poruke o tome kako joj nedostaje otac jer mnogo radi. I sinu Dragana Mladenovića, radnika „Goše“ kojeg je na vešala oterala beda, nedostaje otac. Uostalom, puna je Srbija dece čiji očevi su odsutni zbog Vučićevih političkih i ratnih avantura, neki na onom svetu, a srećniji u inostranstvu.

– Ponosna sam na svog sina – rekla je mama Angelina u „Ćirilici“.

Ponosan je i tata Anđelko. Nisu naveli konkretne razloga za taj divan nepostojeći osećaj. A i šta da pomenu? Karlobag i Viroviticu? Prizren i Peć? Ćuruviju i Đinđića? Desetine hiljada grobova, obogaljenih i proteranih? Šredera, Hilari Klinton, Blera ili Mekejna? Opljačkane penzionere i radnike? Uništenu privredu, robovlasnički sistem, medijski mrak i neprosvećeni apsolutizam? Kseniju i Tamaru?

Poremećeni porodični odnosi predstavljaju lični problem Aleksandra Vučića. Ta nesreća je poprimila opšte razmere kad je diktator odlučio da isti model ponašanja primeni na svim građanima, taocima njegovih košmara. Na kraju, lako je Vučiću, on se nikada neće osloboditi porodičnog tereta, ali Srbija mora da se probudi i da mu pomogne, da ga pošalje u prošlost, gde mu je i mesto, pa neka u miru istražuje misterije – ko mu je otac, koja mučenica mu je supruga, ko je s kim i protiv koga. Dok se to ne desi, svi građani će biti učesnici u morbidnom rijalitiju porodice Vučić.

 

 

Tata Anđelko ili otac Fahri

U predizbornoj komediji na Hepiju, iako bi prikladnija bila Pinkova emisija DNK, mikro-Marić postavio je Aleksandru Vučiću pitanje ko mu je pravi otac.

– Kažu da je neki Albanac, ne znam mu ni ime, ali evo mojih roditelja, neka oni kažu… – odgovorio je mali Alek sa širokim osmehom.

Mama Angelina je ćutke pognula glavu. Ona dobro zna ime Fahrija Musliua, svog nestašnog kolege s RTS-a. Ugledni novinar i publicista Musliu živi i radi u Beogradu, a brojna porodica mu je u zavičaju, u Prizrenu. Kako to ide, u javnosti su se prvo pojavile glasine o Angelininoj i Fahrijevoj romansi s kraja šezdesetih godina. Sumnju da ispod tog dima ima vatre potkrepila je frapantna fizička sličnost između albanskog novinara i Aleksandra. O toj temi pisali su albanski, makedonski i hrvatski, kao i naši mediji.

Sa džentlmenskim manirima, Musliu nikad javno nije potvrdio ni demantovao te tvrdnje. Privatno, na začikavanje prijatelja, odgovarao je priznanjem da je možda bio blizak s Angelinom, ali tek nakon što su se rodili Aleksandar i Andrej.

Ne tako duhovit, ali mnogo zanimljiviji odgovor na pitanje očinstva dao je Anđelko. Umesto da se konkretno izjasni, opisao je kako se osećao kad je u porodilištu video bebu Aleka, rođenog pre vremena, teškog tek nešto više od jednog kilograma, crvene i smežurane kože.

– Pogledao sam ga onakvog… Uh… Utešila me babica, rekla mi je: „Ne brinite, biće to vojničina i po – objasnio je Anđelko svoju prvu sumnju.

U suštini od toga ko je pravi otac Aleksandra Vučića za građane je mnogo važnije da što pre dođe do promene vlasti kako bi se zaustavilo dalje propadanje.

 

Ko traži pomoć, dobije psovku

Anđelko i Aleksandar Vučić ne razlikuju se samo fizički, nego i po temperamentu. Tata Bata priča sporo, razložno, bez žestokih reči, opisuje u slikama, bez parola. No, po karakteru su izuzetno slični.

Mentalno kloniranje ilustrovano je na primeru progona njihove rođake Nataše Malović. Natašin suprug Momir, bivši uticajni sportski radnik, u Somboru je kupio stan od slavnog košarkaša Željka Rebrače. Posle brojnih peripetije, u kojima je bilo mnogo sukoba, nadležni sud je doneo rešenje o vraćanju stana u Rebračino vlasništvo.

Krajem 2008, na dan prinudnog izvršenja, Nataša Malović se zaključala u stan, polila benzinom i javno zapretila samospaljivanjem ako policija pokuša da je na silu izbaci na ulicu. Momir Malović, koji se tada skrivao od vlasti, zbog pravosnažne presude kojom mu je određena zatvorska kazna, nekoliko puta se oglašavao u medijima i odlazio kod Aleksandra Vučića da ga moli za pomoć. I drugi posrednici pokušavali su da Vučića nagovore da urgira kod svojih prijatelja Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Mikija Rakića da se izvršenje presude odloži. Iako je sve vreme obećavao da će preduzeti sve što može, Vučić je na kraju, dok je Nataša držala upaljenu šibicu, presekao:

– Neka se spali! Ko je jebe kad se udala za kriminalca!

Policija je obila vrata i sprečila je da izvrši samoubistvo. Nataša se nije spalila. Nije se ni iznenadila Vučićevom reakcijom, ona ju je podsetila na manje dramatičan, ali jednako indikativan slučaj iz prošlosti.

Aleksandar Vučić se i danas, kad ima apsolutnu vlast, na isti način odnosi prema mnogim rođacima, čak i onima s majčine strane. Pre dve godine jedan Bečejac, čija majka je sestra Angeline Milovanov, obratio se za pomoć premijeru. Dugo i dirljivo pismu, rukom pisano, Vučić je bacio u kantu za đubre, ali ono je, zahvaljujući intervenciji jednog njegovog saradnika, završilo u redakciji „Tabloida“.

 

Braca Andrej i seka Alek

Kad muškarac u svojoj 47. godini, pored žive dece, kaže da „najviše na svetu voli svog brata“ i da mu je on „smisao života“, psiholozi trljaju ruke, znaju da će imati posla. Nažalost, umesto na lečenju, taj čovek je na vlasti.

Za građane Srbije nisu bitni uzroci takve posesivnosti već apsolutna moć kojom raspolažu ta dva brata. Kad je Aleksandar najavio kandidaturu za predsednika Srbije, neki mediji su pokušali da se našale pretpostavkom da će ga na mestu premijera naslediti Andrej. Kao da taj vic odavno nije postao realnost.

Andrej Vučić nikada nije dobijao političke i državne funkcije, držao se dalje od javnosti, ali to ne znači da nije imao i da nema izuzetan uticaj na vlast. Naprotiv, on je, prema tvrdnjama mnogih saučesnika u naprednjačkom kartelu, prvi operativac, nadležan za sve. Frontmen vladajućeg ganga je Aleksandar, ali Andrej je onaj od koga strepe mnogi političari, tajkuni i novinari.

Ko se suprotstavi njegovoj samovolji, kao što su niški žandari, mora da računa na odmazdu. Kao i svi koji pomenu informacije o tome kako je Andrej postao nezvanični vlasnik kultnog beogradskog restorana „Franš“. Sutra će tako proći i oni koji objave sumnju da je, po istom modelu, preuzeo novosadski restoran „Petrus“. Dok se ne otvore mediji i ne ohrabre tužioci i sudije neće biti moguće da se provere te informacije i sve će ostati na demantijima Aleksandra Vučića, a svima je poznato koliku težinu ima njegova reč. Tek posle političkih promena, kad naprednjaci padnu s vlasti, stvoriće se uslovi za korektne istrage u kojima će mnoge sadašnje žrtve postati svedoci.

 

Tutankamone, ko ti je supruga?

Istorija je zabeležila kako su se zvale supruge Keopsa, Aristotela, cara Dušana, kneza Miloša, Ronalda Regana, pa i Al Kaponea, samo se ne zna ko je aktuelna supruga Aleksandra Vučića.

U svojoj biografiji, Vučić je napisao da je od 1997. do 2011. bio oženjen Ksenijom Janković, a od 2013. Tamarom Đukanović, iako postoje svedoci koji tvrde da se u istom danu razveo od jedne i venčao drugom suprugom. Lično je Vučić zabranio novinarima, a više od 50 njih je prisustvovalo drugoj svadbi, da objave vest o tom radosnom događaju. Navodno, ćerka Milica je teško podnela razlaz roditelja, pa da joj ne staje na muku.

Kao i sa Ksenijom, Aleksandar se i s Tamarom venčao tek kad je ostala u drugom stanju. Nažalost, ćerkica Neva je umrla tri dana pre rođenja. Kratka informacija o toj tragediji objavljena je dva meseca kasnije, na sajtovima „Kurira“ i „Blica“, da bi sat vremena potom zauvek bila skinuta.

S obzirom da je u istom danu prešao iz jednog u drugi brak neko naivan mogao bi da zaključi da Vučić zaista veruje u tu divnu instituciju. Šta iskreno misli, omaklo mu se da prizna u jednom televizijskom pokušaju da odbrani nasilnika Sinišu Malog: „Majstore, u svojoj kući radi šta hoćeš, ali nemoj ženu da tučeš javno“.

Ksenijinim tragom danas, valjda, ide i Tamara. Ne pojavljuje se u javnosti sa Vučićem, ne pominje je ni on, ni njegovi roditelji. Šta se dešava građani će, možda, saznati kad se Vučić oženi Irenom, Sofijom ili nekom sledećom srećnicom.

knjige-oglas

 

SOROŠEV PLAĆENIK Dragan J. Vučićević

dragan-vucicevic-1417900512-596642

Džordž Soroš je najveće belosvetsko zlo, stoka bezrepa koja, aman-zaman, plaća NATO huligane i narkomane da uništavaju vaskoliko srpstvo, dakle Vučića.

Tako danas misli, priča i piše Dragan J. Vučićević. Nije uvek tako bilo. Pre dvadeset godina, kad to nije bilo popularno, DJV je bio strani plaćenik i to upravo Sorošev. U saradnji sa Sonjom Liht i njenim Fondom za otvoreno društvo u novembru 1997. štampao je magazin „Izlaz“.

– „Izlaza“ ne bi bilo bez finansijske i tehničke pomoći dve neprofitne američke organizacije i Fonda za otvoreno društvo. Od nas za svoje pare nisu tražili dušu. Hvala im. Hvala na pomoći i mnogobrojnim „domaćim izdajnicima“ koji su verovali da postoji „Izlaz“ – napisao je DJV u uvodniku prvog broja svog debitantskog uredničko-izdavačkog projekta.

Hrabar i odlučan, DJV je ponosno istakao rešenost da se odupre pritiscima režima: „Već su nekima od nas čike u mantilima dolazile u kućnu vizitu. ’Dobronamerno’ su nas savetovali da odustanemo, ’da se ne bismo kajali’. Ipak, idemo dalje. Kad bi tek tako odustajali zbog nekih tako smrknutih tipova ova zemlja se ne bi razlikovala od Albanije iz vremena Envera Hodže.“

U tom zanosu Vučićević je napravio dobar magazin, podržan reklamama najjačih komitenata poput „Levisa“, „Vinstona“, „Verano Motorsa“, „Pol i Šarka“ i sličnih firmi. Pored nekoliko zanimljivih tema i intervjua sa Nebojšom Čovićem, Čedom Jovanovićem i Nemanjom Đorđevićem, poseban pečat ostavile su kolumne Cvijetina Milivojevića i Olje Bećković.

Nažalost, u sebi svojstvenom maniru, DJV je preterao, objavio je „inventar kante za đubre porodice Drašković“ s istaknutim Daninim „ultra plus“ higijenskim uloškom, sve uz napomenu „zgužvan, neupotrebljen, komada 1“. Otkad je to videla Sonja Liht onoliko štuca dok priča. Šokirana, ukinula je apanažu DJ Vučićeviću i najurila ga iz ekipe Soroševih plaćenika.

img513

Vučićević je štampao samo jedan broj „Izlaza“, ali, na radost svih nepismenih naprednjaka, već četiri i po godine izdaje „Informer“. U svom dnevnom biltenu nemilosrdno proziva Soroša i svakom opozicionaru lepi etikete kakve je sam nekad s ponosom nosio. Iako se DJV transformisao u anti-soroševskom smeru, istovremeno je postao alter ego Aleksandra Vučića, koji danas od Srbije pravi zemlju goru od Albanije iz vremena Envera Hodže. Da ludilo bude potpuno, Vučića sada podržava i Sonja Liht. Zato nema izlaza.

16.04.05.

intervju AMIR BISLIMI: Opozicija je slaba i ucenjena, pobediće Vučić

HI_MIC_5694-4772

Amir Bislimi, poslanik u Skupštini Vojvodine i bivši poslovni direktor Demokratske stranke, pažnju javnosti osvojio je žestokom kritikom mnogih političara i svih pogrešnih politika. Bez kompromisa, ne štedeći nikoga od istine, iznosi čvrste stavove, kakva je i uvodna napomena u ovom intervjuu: „Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci, to nam je kazna za sve ratove, poraze, zločine, primitivizam, inat, prostakluk, zavist i pohlepu“. Tu definiciju potvrđuje i ova tužna priča o predsedničkim izborima.

Kakav rezultat izbora očekuješ?

– Očekujem pobedu Vučića.

Hoće li biti drugog kruga?

– Nadam se, mada, iskreno, nisam optimista. Kako sada stvari stoje, jako teško… Ipak, nada umire poslednja!

Ako bude drugog kruga, ko će se suprotstaviti Vučiću?

– Ako bude drugog kruga, realno bi bilo da se tamo nađu ili Beli ili Jeremić.

Da li opozicija može da za drugi krug napravi referendumsku atmosferu?

– Opozicija teško može da se dogovori oko bilo čega. Opozicija u Srbiji je slaba, ucenjena, kompromitovana, posvađana, bez plana i ideja.

Vučić je pripremio sve uslove za krađu glasova. Da li opozicija to može da spreči?

– Teško da ona to može da spreči.

Ako bude krađe, kakvu reakciju očekuješ? Oštra saopštenja ili nešto konkretnije?

– Saopštenja, izjave, konferencije… Možda i neke proteste, ali, sve u svemu, bez ikakvog efekta.

Vučićevi mediji najavljuju rat koji četvorica opozicionih kandidata i njihovih „300 huligana“ nameravaju da izazovu u izbornoj noći. Da li je to moguće?

– To je zamena teza, to su spinovi koji imaju za cilj da zaplaše građane.

Od 1992. pratim izborne kampanje, prljavije nije bilo. Kakav je tvoj utisak?

– Kampanja jeste prljava i odvratna, bez debate, sučeljavanja programa… Opozicioni kandidati su u neravnopravnom položaju, ali problem je i što su ostali pristali da učestvuju u takvoj igri. Ko nije bio u Srbiji 17 godina, a došao je pre mesec dana, mislio bi da se vratio u prošlost. Dačić, Palma, Ceca, Vulin, Šešelj, Karić, Milovan Bojić i Vučić. Sve je kao u avgustu 2000. godine, pred izbore 24. septembra. Fale samo Miki Vujović, pornići u jedan sat posle ponoći na njegovoj televiziji Palma, Zorka Trgovčević i Spasoje Vlajić, pa da sve bude potpuno isto kao tada.

Nikad nisam glasao, sada ću da debitujem. Šta predlažeš, za koga da glasam?

– Glasaj za Belog, kao i ja… Ili za Sašu Radulovića, on je, bez dileme, prava i ozbiljna opozicija Vučiću.

U početku si, ako ne grešim, podržao Sašu Jankovića, a kasnije si ga kritikovao na društvenim mrežama. Otkud ta promena?

– Jesam, ali onda sam dobio pouzdane informacije da je Janković čovek vojnih službi bezbednosti. Kasnije smo čuli i njegove izjave o druženju sa Zlatiborom Lončarom, zvanim Doktor Smrt. Janković nikada nije osudio kriminalno i štetno delovanje vojnih službi u Srbiji, kao ni Acu Tomića, Krgu, Svetka Kovača, Momira Stojanovića, Radeta Bulatovića… Od njega niko nikada neće čuti da kritikuje rad vojnih službi i ove ljude, koji su naneli veliko zlo i štetu Srbiji.

Teško bi mi bilo da glasam za Vuka Jeremića. Zbog zaštite koju je pružio braći Burgijama. Kakvo je tvoje mišljenje o njemu?

– Jeremić je solidan kandidat, imao je uspešnu karijeru, obrazovan je čovek, ima kontakte i poznanstva širom sveta. E, sad to što nije po mom ukusu, to nema veze, ne mora svako da se zalaže za ulazak Srbije u Evropsku uniju i NATO, kao ja. Milan Veruović je čovek koji je ranjen kada je Đinđić ubijen. To je činjenica! On je bio jedan od Zoranovih bliskih ljudi i čovek koji mu je bio veran. To što je imao kriminalni dosije je nešto drugo, devedesetih godina lidere opozicije nisu mogli da obezbeđuju ljudi iz Miloševićeve policije ili službe. Obezbeđivali su ih ljudi sa asfalta, sa druge strane zakona. Mislim da grešiš što se tiče Burgije, ali, Peco, poštujem tvoj stav i tvoje mišljenje.

Sporan mi je drugi Burgija, Milanov brat Miladin, ali to je druga priča. Kakav je tvoj stav o kandidaturi Saše Radulovića i Boška Obradovića?

– Saša Radulović je prava opozicija. Okupio je nekoliko sjajnih ljudi u svom timu. S njim se ne slažem programski, ali to sad nije važno. Svaka mu čast na hrabrosti.

Koliko štete opoziciji mogu da nanesu Vučićeve marionete Šešelj, Čanak i Parović?

– To su većinom klero-fašisti koji su naneli i nanose veliku štetu Srbiji. Čanak je saradnik službe i on je ucenjen. Oni su svi politički leševi i dobro je da ih građini vide u pravoj ulozi na ovim izborima.

Ako Vučić pobedi šta čeka Srbiju?

– Pobedio ili, nekim čudom, izgubio, Srbiju svakako čekaju teške godine. Mi smo ni tamo, ni ovamo, lutamo…

Šta bi trebalo da opozicija uradi, pa da zaustavi propast u koju nas vodi naprednjački kartel?

– Na Tviteru sam, doduše podugačko, napisao šta i kako opozicija treba da uradi ako hoće da pobedi Vučića. To je jedina formula, odgovorno tvrdim. Dakle, svi pravi opozicionari (DS, DJB, Jeremić i Obradović) treba da sednu za sto i naprave dogovor u tri tačke. 1. Zajedničko delovanje, pravljenje novog „Saveza za promene“ na čijem čelu bi bio nekompromitovani, ugledni nestranački čovek, na primer Nikola Kojo, Dragan Velikić ili akademik Teodorović. 2. Bojkot parlamenta i protestne šetnje sve dok se ne omoguće fer i demokratski uslovi za održavanje izbora. 3. Internacionalizacija problema, što podrazumeva mirne proteste i čak kampovanje ispred ambasada SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske i Italije. Zatim odlazak petočlane delegacije u Vašington, Njujork, Belin, Brisel, Pariz i Rim, kako bi upoznali poslanike i određene birokrate, kao i najuticajnije medije u tim državama, sa stanjem u Srbiji. Novi „Savez za promene“ imao bi samo jedan zadatak, a to je rušenje Vučićevog režima i stvaranje uslova za fer i demokratske izbore. Programske i ideološke razlike ne bi se uzimale u obzir, jer, kad se sruši Vučićev režim i stvore demokratski uslovi za izbore, svaka stranka može da nastupa kako hoće i sa kim hoće, u skladu sa svojim programom. Ovo je jedina formula i jedino rešenje, sve ostalo je utopija i gubljenje vremena.

amir bislimi

Na Tviteru iznosiš čvrste stavove, ne izbegavaš prozivku mnogih pojedinaca iz opozicije. Zašto to radiš?

– Dosadno mi je, tako se zabavljam, a i građanima otkrivam tajne. Društvene mreže imaju sve veći uticaj, a meni nešto ne da mira, pa moram da tvitujem

U kakvim si odnosima sa Šutanovcem i njegovom ekipom, koja trenutno predvodi Demokratsku stranku?

– Sa njima nemam nikakav kontakt. Rastali smo se, ja sam otišao svojim, a oni Vučićevim putem.

Kakve su tvoje političke ambicije?

– Trenutno nikakve. Što bi rekao čuveni Majk Tajson: što je bilo, istorija je, a šta će biti,

misterija je!