Skip to content

Maja Gojković, gospođa ministarka Vučićeve kulture i informisanja

gojković maja njene knjige

Maja Gojković već slavi prelazak na funkciju ministra kulture i informisanja. Vučić joj je obećao, ona se raduje. A, mora se priznati, zaslužila je to ministarstvo. Danas, pod naprednjačkom torturom, kultura i informisanje zaista liče na Gojkovićku. Teško su bolesni, korumpirani i beznačajni.

Njenim dolaskom na čelo tog resora održao bi se kontinuitet ludila. Vučić je prvo izabrao Ivana Tasovca, koji je tvrdio da se ofarbao u plavo zato što je hteo da izgleda kao Pamela Anderson, američka glumica poznata po porno skandalima. Posle njega, izabrao je Vladana Vukosavljevića, poznatog po nezabeleženoj beznačajnosti.

U odnosu na njih, Gojkovićka ima gigantske predispozicije za vođenje ministarstva kulture i informisanja. Ima vrhunske reference. Objavila je dve knjige: „Prva dama opozicije“ i „Lavirint pravde“, obe u izdanju Srpske radikalne stranke. Pored toga, istakla se i kao recenzent nekoliko knjiga Vojislava Šešelja, među kojima su „Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi“, „Pakleni planovi Zapada“, „Žigosanje dosmanlijskog beščašća“, „Srpski četnički pokret“, „Fenomenologija balkanskog despotizma“, pa i „Kontinuitet radikalske doslednosti“, koji je ona u praksi dokazala preletanjem u svaku vladajuću stranku ili koaliciju unazad petnaestak godina. Gojkovićka ne krije da su knjige njena strast. Odoleva, kaže, 21. veku, pa ih i dalje kupuje i čita.

Razume se i u novinarstvo. Još kao mala, htela je da bude novinar. Devedesetih godina, iako je bila zamenik predsednika SRS-a, tvrdila je da bi, da je novinar, radila isključivo u nezavisnim medijima. Začudo, možda nije lagala, pošto je u to vreme pisala kolumnu za novosadski Svet. Naročitu pažnju je privukla serijom otvorenih pisama Miri Marković, ali i najprimitivnojim samoreklamerstvom, dostojnim Vučićevih mentalnih oboljenja.

Puna kompleksa, psihičkih i fizičkih, zasmejavala je čitaoce patološkom potrebom da dokazuje značaj porodičnog pedigrea. Bez stida, tvrdila je da je praunuka Dragiše Vasića, predratnog advokata, novinara, esejiste, akademika i političara, koji je ubijen u Staroj Gradiški neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Nasuprot milion puta ponovljenoj Majinoj tvrdnji da je Vasićeva praunuka, stoji samo jedan rečenica njegove prave ćerke Tanje Vasić-Janićijević, koja je rekla: „Ja nikada nisam ni čula ni videla tu mladu osobu i njene roditelje“.

Nezainteresovana za činjenice, Maja se u istom romansiranom stilu kitila i drugu porodičnu liniju. U naletu nadahnuća, isticala je da je i Baba Višnja, majka knjaza Miloša, bila poreklom od Gojkovića. Da bi naglasila tradicionalnu političku podobnost, tvrdila je da je njen deda Dobrivoje Gojković bio sekretar ratnog štaba đenerala Draže Mihailovića. Ako je to tačno, onda zaista čudi da je đeneral za sekretara uzeo običnog šustera. Što god bio, deda šuster je imao sina Mitu, Majinog oca, novosadskog advokata, specijalizovanog za sporove oko odštete u saobraćajnim udesima i drugim nesrećama, zbog čega je s ponosom nosio nadimak Mita Šteta. Mama Savka joj je, pričala je, bila predsednik Kola srpskih sestara Eparhije bačke.

Zahvaljujući takvom poreklu, bez obzira da li je stvarno ili izmišljeno, Maja je svakim tekstom dokazivala status nezvanične velikosrpske vojvotkinje. Odlučno je zastupala radikalske stavove da su „granice Srbije dogovorene Londonskim sporazumom 1915 i idu duž linije Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica“ i da „Bosna mora da postane središte Srbije“.

– Rat će trajati dok hrvatsko vrhovništvo ne uvidi da u ovim krajevima, gde žive Srbi, nema šta da traži. Bez obzira na žrtve, moramo da pobedimo u ovom ratu, nema cene koja nam je previsoka – izavila je 1991. u intervjuu za bečki Profil.

Da bi dokazala koliko je opasna, predstavljala se kao „srpska Gudru Nestlin“. Mukica, nije znala da tačno transkribuje ime Gudrun Eslin (Gudrun Esslin), osnivača jedne od frakcija terirističke organizacije Crvene armije, ali imponovalo joj je poređenje s hraborm i opasnom ženom.

Kad je vlast Socijalističke partije Srbije uvela blokadu na Drini, Maja je obećala da će preći most na Drini, „pa, neka Miloševićeva milicija puca prvo u mene“. Bez stida, krajnjom patetikom, osvajala je simpatije tvrdih nacionalista. Pokazivala je Rubikovu kocku, koju joj je, navodno, poklonio njen „čuvar na frontu“.

– Dao mi je kocku, otišao na prvu liniju i poginuo. Zato tu kocku čuvam kao uspomenu na žrtvu tog hrabrog viteza – rekla je Gojkovićka.

Takvim izjavama privukla je samo Arkana.

Uvek se ljubim sa Željkom Ražnatovićem kad god se sretnemo. Poštujem to što se on borio u RS i RSK i on je zaista srpski junak. Išla sam u Skupštinu da ga zavrbujem u našu stranku, međutim, on mi se nasmejao i rekao da sam jedna pametna i šarmantna žena i da bi trebalo da budem predsednik Jugoslavije ili ministar vojske, ali pristupnicu za SRS nije potpisao. Ako budem češće odlazila u Skupštinu, možda će se pokolebati – tvrdila je Gojkovićka, iako je Vojislav Šešelj bio u žestokom sukobu s Arkanom, kome je javno obećavao da će ga likvidirati.

Junačkim izjavama i statusom zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, privukla je pažnju muške publike, bar onog dela s nižim vrednosnim standardima. Da bi upotpunila fam fatale imidž, detaljno je opisala kako treba da izgleda srećnik koji bi imao šanse da osvoji njeno srce:

Idealan muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut, lep i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović… On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Srećna sam što znam da to nije samo ideal već i stvarnost. Postoji ono što se zove otpadom srpskog naroda, ali postoje i novi vitezovi, dostojni naslednici i potomci slavne tradicije. Spoljni znak njihovog prepoznavanja je i maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti.

img343

Umesto dobrovoljca s kokardom, udala se za novosadskog umetnika Igora Vlaisavljevića. Nije štedela pohvale na račun izabranika: „On je slikar, vrlo talentovan. Moja sušta suprotnost. Uz to, vrlo je tolerantan, što se i mora pored ovakve žene.“ Dovodila je novinare u svoj stan u novosadskoj ulici Mike Antića, pokazivala ikonu Svetog Đorđa, nemačka izdanja Voga i skupoceni bidermajer nameštaj, ali nije imala nijednu sliku svog supruga.

I pre nego što joj se brak raspao, u medijima nije skrivala da u njenom srcu mesta ima samo za jednog muškarca, vojvodu Voju. Privrženost, nastala još 1991. u Jagodnjaku, kad je Šešelj uzbunjivao srpsko stanovništvo u Baranji, potrajala je do 2006. godine, dok se nije otkrila korupcionaška afera s izgradnjom nove autobuske stanice. Novosadska gradonačelnica Gojkovićka i Igor Mirović, tada na funkciji direktora Zavoda za izgradnju grada, prihvatili su projekat Ilije Devića, vlasnika ATP Vojvodina, pomogli mu da napravi velelepni objekat, ali nisu izdali rešenje za preusmeravanje saobraćaja. Posao je propao, investitor takođe. U aferu se umešao i Aleksandar Vučić. S namerom da kompromituje Gojkovićku i Mirovića, tvrdio je Šešelju, tada haškom uzniku, da su uzeli šest miliona evra mita i da su za poslednje rešenje tražili još jedan milion. Šešelja nije zanimala sudbina nesrećnog Devića, nego nekorektna podela plena. Smatrajući da je zakinut, nadurio se na Maju. Ona je to lako podnela, kao i Devićeve tužbe. Tek u proleće 2013. pretrnula je od straha, kad je Evropska unija kao uslov za pokretanje procesa pridruživanja, od Srbije tražila da reši 24 sporne privatizacije, među kojima je i ATP Vojvodina.

U paranoji, svesna opasnosti da zaglavi zatvor i da joj se, što bi teže podnela, oduzme imovina, Gojkovićka je počela da rasprodaje sve što je nagrabila; stanove, nameštaj, slike. Opasnost je prošla, za pristojnu nadoknadu Vučić joj je pomogao da njeno ime nestane iz slučaja. Ostali su joj samo tikovi. Sad trepće 48 puta u sekundu, kao i svi koji vide spisak od dva njena stana i 17 stanova, kuća, vinograda i zemljišta, koji se vode na ime njene mame Savke.

Korumpirana, u stalnom strahu od izvlačenja brojnih tužbi iz sudskih fioka, Maja Gojković je pristala na lojalnost Vučiću. Što ne bi? Sličan se sličnom raduje.

– Ja sam u horoskopu blizanac. Znači, u startu nas ima dve u jednoj ženi. E, ali ja sam blizanac i u podznaku. Ima nas četiri. Često smo u svađi jedna s drugom – na naučni način dokazivala je da nije normalna.

Vučiću takvi dokazi nisu potrebni, na njemu se vidi u kakvom je stanju. Iako nema nikakvih prepreka da Gojkovićki ispuni želju i postavi je na čelo ministarstva kulture i informisanja, njegovo „da“ istovremeno znači „možda“ ili „ne“. Zato treba navijati za Maju, kao gospođa ministarka ona bi bila idealna personifikacija vučićevske kulture i informisanja.

knjige narudžbenica

 

 

 

 

Advertisements

Naprednjački parazitizam: Dragi Igore, zaposli mi ženu!

mirović igor

Srpska napredna stranka nije izmislila udomljavanje stranačkih kadrova u državne institucije, ali ona je taj parazitski sistem razvila do krajnjih granica. Na najviše funkcije postavljeni su ljudi s falsifikovanim diplomama i plagiranim doktoratima, opštinsku vlast vode automehaničari i limari, a radna mesta su dobili i primitivci kojima je jedina referenca to što su lepili naprednjačke plakate, delili upaljače i aplaudirali na mitinzima.

Mnogo je dokaza naprednjačkih nezakonitih radnji. Brojni sendvičari prošlog leta su, uz morske selfije, izjavljivali zahvalnost stranci i vođi, koji su im omogućili da dobiju vaučere za putovanja i odmor. Ima i onih koji se javno hvale kako su se zaposlili u nekom od ministarstava, jači su od zakona i uredbi, kojima je to zabranjeno. Međutim, Srbija je suviše mala za sve pohlepne parazite, željne svog dela plena.

Zahvaljujući jednom od mnogih nezadovoljnih naprednjaka, koji sve češće dolaze u redakciju Magazina Tabloid i donose dokaze nezakonitih aktivnosti svojih šefova, otkriveno je kako oni u praksi vrše stranačko zapošljavanje.

– Dragi Igore, izvini što ti se ovako obraćam, ali, sticajem okolnosti, nikako da se na kratko, kao pre, nađemo da popričamo. Moja supruga Aleksandra je član SNS-a od samog početka stranke (sećaš se, ti je učlanio). Nažalost, supruga je već više od osam godina bez stalnog zaposlenja. Pokušali smo „partijskim autoritetom“ da je zaposlimo. Naime, kada je SNS preuzeo vlast u Novom Sadu, gradski odbor PUPS-a je sa gradskim odborom SNS-a potpisao sporazum o saradnji. Između ostalog, dogovoreno je da se omogući zaposlenje supruzi Aleksandri iz „kvote“ PUPS-a iako je ona član SNS-a. Nažalost, do dan-danas supruga je i dalje bez posla, a sam znaš koliko je od dolaska na vlast SNS-a u Novom Sadu zaposleno lica (neću da komentarišem koliko je među njima „preletača“ i sa stažom od par meseci u odnosu na suprugu. Nadam se da me shvataš i izvini što ti se ovako direktno obraćam, ali prinuđen sam. Dostavljam ti CV supruge, koju si lično upoznao – napisao je Igoru Miroviću, predsedniku Vlade AP Vojvodina izvesni Radomir Čubranović, zvani Čubra.

Tužni Čubra na najkonkretniji način optužio je Mirovića da krši zakon pod „partijskim autoritetom“, a u interesu parazitskih udruženja kakva su SNS i PUPS. Njegovo pismo je prosleđeno tužilaštvu, gde će ga neki naprednjački poltron baciti u kantu za đubre.

knjige narudžbenica

 

 

Vučić, Informer i strah od CIA

IMG-7dcad40621ad055558bb48c781b13087-V

Aleksandar Vučić vodi kampanju kojom kompromituje sve političke i medijske kritičare njegove namere da samovoljno prizna albansku državu Kosovo.

Na udaru Vučićeve medijske falange našao se Vuk Jeremić. Prvo je Željko Mitrović objavio otvoreno pismo u kome je Jeremića zasuo najprljavijim uvredama.

– Vuče, ti si jedna bolesna patološka lažovčina, koja i dalje živi u vremenima kada si vladao Srbijom i kada se u javnom i političkom životu Srbije uglavnom kralo, otimalo i lagalo. Laže Vuk i to ne samo domaću već i svetsku, posebno donatorsku javnost zbog ponekog dolara koji mu udele na moljakanje i prosjačenje – napisao je Mitrović ono što Vučić misli.

Dva dana kasnije, Vučić je i sam to potvrdio, optuživši Jeremića da je „predvodnik međunarodne bande lopova“. Iako je predsednik Narodne stranke najavio tužbu, to nije zaustavilo Vučića. Naprotiv, preko svog biltena „Informer“ objavio je optužnicu protiv Jeremića, koga je, navodno, CIA izabrala da predvodi akciju nasilnog obaranja Vučića s vlasti.

U izmišljenom scenariju navodi se da je u Skoplju 21. maja održan tajni sastanak kod makedonskog premijera Zorana Zaeva, na kome su bili Amerikanac Erik Berns, političar Saša Mirković, obaveštajac Boban Jovanović i vlasnik makedonske televizije „Nova“ Sead Kočan. U prvoj verziji te vesti pomenut je i reditelj Goran Marković, ali kasnije je njegovo ime izbačeno, kad su autori shvatili da nije u pitanju član predsedništva Pokreta slobodnih građana, nego Mirkovićev kum. Oni su optuženi za pripremu rušenja naprednjačkog režima, u koju će CIA uložiti 16 miliona evra. Tim novcem finansiraće se nevladine organizacije i mediji koji već postoje, kao i oni koje će osnovati Mirković i Zoran Bašanović. Da haos bude kompletan, Erik Berns je bio u izbornom štabu Hilari Klinton, čiju kampanju je Vučić finansirao s dva miliona dolara.

O kolikoj količini laži je reč za „Tabloid“ otkrivaju Saša Mirković i Boban Jovanović.

mirković berns wp

– Nisam 21. maja bio u Skoplju. Zorana Zaeva nikad nisam upoznao, ne poznajem ni Kočana. Poznajem Zorana Bašanovića. On, Vučić i ja smo se radnije družili. Inače, Vučić je krstio Bašanovićevo dete. Prethodnih godina se odricao, kako drugova tako i kumova, zbog toga što nismo hteli da slušamo njegove patološke naredbe, koje su pogubne za građanse Srbije. Goran Marković mi je kum, njemu je diktator naneo mnogo zla, kao i svakom normalnom građaninu Srbije. Boban Jovanović je moj stari prijatelj, još iz mladalačkih dana. Poznajem i Erika Bernsa, viđali smo se mnogo puta, ali u Kosovskoj Mitrovici – tvrdi Mirković i objašnjava: „Pokret Cela Srbija i ja, kao njegov predsednik, zalažemo se za Srbiju svih građana, a ne za Srbiju koja je Vučićeva mafijaška država. U interesu naše države i naroda viđaćemo se sa svima, pa i sa Amerikancima, Englezima, Rusima, Kinezima, Grcima, Turcima i svim ostalim. Čak i Nemci pokazuju interesovanje da se vide sa nama iz pokreta Cela Srbija, jer su shvatili da ih njihov „đak“ Vučić laže, kao i Amerikance, Francuze i sve druge. Koliki je lažov, ustalom, najbolje znamo mi, koji živimo u Srbiji pod njegovom diktaturom. Na kraju, sa svim tim dobro je upoznat i Bata Gašić, kao i pojedini članovi Vlade, sa kojima imamo normalne odnose i koji ne podržavaju Vučićevu politiku, koja, u najmanju ruku, podseća na Hitlerovu. Ovakvim atakovanjem na ljude iz opozicije, Vučić pokušava da nam, preko svojih satrapa, stavi mete na čelo. Svi znamo kako je prošao Oliver Ivanović, koji je i sam bio izložen ovakvoj hajci kao ja sada. Ostalo je još samo da me ubiju kao Olivera. Ako se nešto desi bilo kom članu pokreta Cela Srbija, mojoj porodici ili meni, zna se da će to doći od Vučića i njegove kaznene ekspedicije. Srbija za koju se borimo biće slobodna zemlja, a ne mafijaška privatna država.“

Pored Mirkovića, za učešće na izmišljenom sastanku optužen je i „izvesni“ Boban Jovanović.

– Pošto se u „Informerovom“ tekstu pominje izvesni Boban Jovanović „obaveštajac“, želim da kažem da ja nisam nikakav obaveštajac, već predstavnik Agencije za podršku civilne odbrane iz Ženeve za Balkan. Da, u Skoplju sam se sreo s nekim od pomenutih ljudi, ali privatno. Politikom se ne bavim i ne živim u Srbiji poslednjih šest godina. Bavim se isključivo društvenim i humanitarnim radom u međunarodnim organizacijama, a i odnedavno sam savetnik predsednika makedonskog SNS-a Dragiše Miletića, koji je savetnik premijera Makedonije za nacionalne manjine. Dovođenje mog imena u kontekst rušenja vlasti u Srbiji je totalna glupost i nema veze sa istinom. Od 2012. nisam glasao na izborima u Srbiji i nemam nameru, jer tamo ne ostvarujem prihode i ne plaćam porez, pa stoga nemam prava da odlučujem ko će biti na vlasti – kaže Jovanović za „Tabloid“.

jovanović boban wp

Početkom devedesetih, Jovanović je bio član SPO-a, kasnije je formirao Pokret za Ćupriju, da bi potom prešao u Novu demokratiju. Uporedo s politikom, bavio se i novinarstvom. Bio je vlasnik radio stanice TIR, uređivao je lokalnu televiziju „Nemanja“, a sarađivao je s radijom „Slobodna Evropa“ i „Dnevnim telegrafom“. U predsedničkoj kampanji 2008. godine, kao marketinški stručnjak pomogao je kandidaturu Tomislava Nikolića. Pre šest godina odselio se na Maltu i angažovao se u nekoliko međunarodnih organizacija. (O sebi i svojoj ulozi u montiranom „Informerovom“ slučaju Jovanović je opširno govorio u intervju makedonskom portalu „Balkanski glas istine“ https://www.youtube.com/watch?v=IYSbcNbsCeI&app=desktop) Od pre nekog vremena, Jovanović je savetnik Dragiše Miletića, predsednik makedonske Srpske napredne stranke.

Posle objavljivanja teksta u „Informeru“, kojim je etiketiran kao koordinator stranih službi, koji uz pomoć CIA iz Makedonije rukovodi akcijom svrgavanja Vučića, Jovanović dobija pretnje.

Bez obzira na sve, Vučić ne dozvoljava da činjenice utiču na njegove politikantske manipulacije. Na vlast je došao uz američku pomoć, a sad optužuje CIA da ga obara iako radi sve što je potrebno da bi se, kako sam ističe, Srbija zauvek rešila kosovskog tereta.

 

knjige narudžbenica

 

 

PRAVA PRILIKA: Zaradite na Maji Gojković!

REPUBLICKI I POKRAJINSKI IZBORI ISTOG DANA

Maja Gojković već 25 godina zarađuje na građanima, ali došlo je vreme da i oni zarade na njoj.

Kladionica „Mocart“ nudi mogućnost klađenja na rezultate rekonstrukcije Vlade Srbije. U ponudi je nekoliko igara: koliko će ministara biti smenjeno, ko će ostati u Vladi i ko će biti novi ministri. Sigurnu zaradu doneće Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Rasim Ljajić, Milan Krkobabić i još nekoliko parazita koji uživaju poverenje vladara Aleksandra Vučića. Nešto veće, ali takođe sigurne kvote, nude se na Anu Brnabić, Zoranu Mihajlović, Mladena Šarčevića i Branislava Nedimovića.

Tri ponude obećavaju lep dobitak. Za smenu Vanje Udovičića kvota je 1,60, a za Vladana Vukosavljevića 1,50. Ministar sporta i „pančevačke omorike“, usled brojnih korupcionaških afera, a bez ikakve političke podrške, već je pripreljen za eliminaciju iz Vlade. S druge strane, ministar kulture i informisanja, usled vlastite beznačajnosti, kao pasionirani kockar, sigurno je već uplatio pozamašnu svotu na svoj povratak u anonimnost.

mocart ponuda gojković

Ipak, najbolja ponuda odnosi se na Maju Gojković. Ko se kladi da će ona dobiti ministarstvo može da računa na zaradu od čak 1,90. S namerom da opet ponizi inteligenciju svih podanika i konačno nađe nekog goreg ministra kulture i informisanja nego što su bili Ivan Tasovac i nesrećni Vukosavljević, Vučić će joj dati ministarski mandat.

Grehota je propustiti šansu da se uzme neki dinar na Gojkovićki, koja se obogatila na štetu građana.

knjige narudžbenica

ŠEŠELJ PLAŠI VUČIĆA: Izludeću kukavca, šlogiraće se!

image-0-02-05-af704dac3e2db8e446f5983a880c75f6b277b4552ce6ceadbbdb9876de33307a-V

– Imam pouzdana saznanja da je Aleksandru Vučiću ugrožen život, otrovaće ga ili će mu srušiti avion – rekao je Vojislav Šešelj drhtavim glasom.

Vojvoda od Pinka tako je počeo novi morbidni igrokaz, kojim namerava da podjari paronoju svog najboljeg učenika. Lukavo, Šešelj pokušava da se ugradi u Vučićeve stalne marketinške akcije, zasnovane na pričama o izmišljenim atentatima. Umesto da, kao sav normalan svet, raskrinkava Vučićeve trikove, Šešelj je rešio da ih podstiče. Na to su ga navela tri osnovna motiva. Prvo, dobiće prostor u medijima. Drugo, dodatno će uplašiti Vučića i, treće, zabavlja ga.

Treći motiv – zabava – Šešelju je bio bitan i pre 25 godina, kad je shvatio ko je i kakav je Vučić. Stari radikali još pamte i rado prepričavaju kako je vojvoda, u trenucima dokolice, smislio spletku kojom se narugao mladom saradniku.

– Vučiću, kako si putovao od kuće do stranke? – pitao je Šešelj Vučića jedno jutro.

– Tramvajem, kao i obično…

– Nije dobro… – zabrinuo se, tobož, Šešelj. – Da li si primetio da te neko prati?

Vučić je pretrnuo, jedva je promucao da ništa nije primetio.

– Već četiri dana te prate trojica tipova, verovatno iz DB-a. Uvek jedan uđe u tramvaj na tvojoj stanici, a dvojica na nekoj od sledećih. Onda se rasporede i motre na tebe. Kad sam obavešten o tome, rekao sam Pani da te pazi. Ni njega nisi primetio. Međutim, Pana jutros nije mogao da dođe da te čuva, pa sam te nazvao, ali niko nije digao slušalicu. Nema veze, važno je da si dobro – objasnio je Šešelj.

Vučić nije bio dobro. Kad mu je Petar Panić, tadašnji šef obezbeđenja Srpske radikalne stranke, potvrdio Šešeljevu priču, Vučiću je pozlilo. To veče ga je tata Anđelko vozio kući, a sledeća tri dana mali Alek je obletao oko vojvode, moleći ga da mu obezbedi prevoz. Šešelj mu je dao na korišćenje crveni „jugo“ i šofera, Gorana Veselinovića, ali nikad mu nije priznao da se samo poigravao s njim.

Da je predmet ruganja, Vučić nije shvatio ni kad mu je Šešelj u posveti jedne od svojih knjiga citirao Efraima Kišona: „Plašljiv čovek ne može da bude srećan. Ljudi ga ne trpe, žene ga ne vole, a i on sam sebe prezire“. Brutalan, kao uvek, Šešelj je i pred njim tvrdio da je strah jedna od retkih ljudskih osobina koje poseduje Vučić.

Tradicionalno sprdanje s Vučićevim kukavičlukom nastavljeno je aktuelnom pričom o pripremi novog atentata.

šešelj plaši vučića

– Vučić mora da se čuva trovanja ili da mu ne obore avion. A on ide gde god ga pozovu, voli da putuje, a to nije dobro. Želeo sam sve da kažem narodu i neću vam otkrivati odakle znam sve to. Samo kažem da ne bi valjalo za Srbiju da nam ubiju i predsednika države. A, to je još ostalo. Mi, Srbi, u poslednjih 150 godina ubili smo jednog kneza – Mihaila Obrenovića. Ubili smo i jednog ministra – Milorada Draškovića. Pa jednog kralja – Aleksandra Obrenovića, pa jednog premijera – Zorana Đinđića. I ko još nikad nije ubijen u Srbiji? Predsednik republike – tvrdi vođa radikala.

Kao što je planirao, takve izjave su ga plasirale na naslovne strane naprednjačkih biltena. Dok ih lista, Šešelj grokće od smeha, svestan da izluđuje svog mezimca.

– Vučić ne može to da podnese, šlogiraće se…

Cela Šešeljeva politička karijera obeležena je morbidnostima koje on naziva crnim humorom. Medijsku scenu je okupirao najavom da će srušiti „Kuću cveća“ i glogovim kocem upokojiti vampira Josipa Broza. Hrvatima je pretio da će ih klati zarđalom kašikom kako se ne bi znalo da li su umrli od klanja ili tetanusa. Na dan sahrane Slavka Ćuruvije, prilikom slučajnog susreta s dvojicom novinara „Dnevnog telegrafa“, pitao ih je „da li je Ćuruvija pobegao iz zemlje ili je u zemlji“.

Nije štedeo ni Slobodana Miloševića. Posle Dejtona, pretio mu je da neće još dugo nositi živu glavu.

– Može da se sakrije u neki bunker, to je radio i Hitler, pa opet nije izbegao kaznu. Tako će i dedinjski dizdar. Svi u Miloševićevoj porodici – otac, majka, ujak, svi… – sami su se ubijali, ne bi me čudilo da i on to uradi. Ako neće sam, presudiće mu Srbi, kao što su uvek sudili svojim izdajnicima – tvrdio je Šešelj.

šešelj o đinđićevom grobu

Omiljena meta mu je bio Zoran Đinđić. U poslednjem intervjuu pred odlazak u Hag, koji je objavio „Blic Njuz“, najavio je da će „Srbijom teći potoci krvi“. Na oproštajnom mitingu Tomislav Nikolić je poručio okupljenima „ako neko od vas u narednih mesec ili dva vidi Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problem s nogom“. Šešelj se tada naljutio na Nikolića, on je hteo da kaže tu pretnju, ali zamenik ga je preduhitrio. Kasnije, u iskazu istražnom sudiji Vučku Mirčiću rekao je da nije znao da će biti ubijen Đinđić, ali da ga je to obradovalo, pa je organizovao proslavu u ševeningenskoj pritvorskoj jedinici. Po povratku iz Haga, opet zbog naslovnih strana, Šešelj je obećao da će otići na Novo groblje i s bagerom iskopati Đinđića.

Brutalne kampanje, kakvima je pretio Miloševiću i Đinđiću, sada ne sme da vodi. Rano je, Vučić mu se čini još suviše jak i opasan. Kad oseti da mu se tron ljulja, Šešelj će prvi nasrnuti. Zasad, zadovoljava se podjarivanjem Vučićeve paranoje.

knjige narudžbenica

 

PECONI: Najbogatiji Srbin još se potpisuje palcem

Peconi_1000x0

Srbija je zemlja čuda, to likom i zlodelom najbolje ilustruje Predrag Ranković Peconi. Nepismen je, ali zna da broji. Na računu ima poslovnu imperiju vrednu više od milijardu evra i brojne političare, policajce, tužioce, sudije i novinare. Ima i bogat spisak krivičnih dela koja niko ne sme da procesuira. Njegova privatna biografija i poslovna karijera dokazuju da u Sbiji ne postoji granica između biznisa, kriminala i politike.

Već 25 godina Peconi služi za sprdnju svima koji ga znaju. Jedan advokat se zaklinje da ga je video kako se potpisuje palcem. Psiholog Jovan Marić nije mogao da se načudi kad ga je Peconi pitao da li i slepi, kad su pijani, vide bele miševe. Novinarka „Novosti“ je opisivala kako je razbio televizor, misleći da je neispravan, da bi tek kasnije shvatio da ga nije uključio u struju. U zemunskom naselju Retenzija, nedaleko jedne od njegovih firmi, svojevremeno se pojavio magarac na kome je crvenom farbom bilo napisano „Peconi“. Pravi Peconi je za tu pakost optužio Ljubišu Buhu, pa je preko svog imena žutom bojom napisao „Ćume“. Kao pravi emotivac, požalio se i tadašnjem šefu policije Dušanu Mihajloviću, kome je priznao da je zadovoljan svojim životom, stidi se samo izgleda i nadimka. Satisfakciju je našao u onome što najviše voli, novcu. Za razliku od većine konkurenata, koji su mu se rugali, Peconi je preživeo sve političke i poslovne turbulencije. Uvek je znao kome i koliko mora da plati slobodu.

To zna i Aleksandar Vučić, aktuelni Peconijev zaštitnik i reketaš. Njihov burni odnos obeležen je stalnim smenama perioda sukoba i saradnje. Vučić nikad nije krio da zna ko je Peconi i kako je stekao novac.

U aprilu 2007. godine redakcija Vučićevih dnevnih novina „Pravda“ uselila se u Neltovu zgradu u Karađorđevoj 65. Kad je čuo da se u tom prostoru ranije nalazila Televizija Hepi, Vučić je naredio da se pregleda svaki milimetar u svakoj sobi, da slučajno nije ostao neki gram droge. Uzalud mu je objašnjavano da je u pitanju dečja televizija Hepi.

– Nije bitno, čim ima veze s Peconijem nije dobro, moramo da budemo maksimalno oprezni – tvrdio je Vučić.

Na jednom sastanku, početkom 2009, kad su mu saradnici skrenuli pažnju da su pojedini vojvođanski naprednjaci razočarani podrškom koju je dao Nikoli Džombi, vladaru Kule, Vučić se brecnuo:

– Da, znam da je Džomba lihvar. Pa, šta? Ti, koji ga ogovaraju, ne razdvajaju se od lihvara Peconija. A, velika je razlika između njih. Bio sam prisutan kad je od Džombe pozajmicu tražio neki mladić iz Kule, njegov poznanik. Kad je rekao da mu treba hiljadu evra za sahranu majke, Džomba je izvadio pare iz džepa, dao mu i rekao: „Ništa mi nisi dužan“. Da, progoniće svakoga ko pozajmi za neki biznis, pa kad propadne, beži i skriva se, ali pomoći će onome ko je u nevolji. A Peconi? On bi, za dinar, i detetu polomio kičmu!

Još teže kvalifikacije iznosio je javno, na konferencijama za novinare. U avgustu 2009, Vučić je dao intervju Milomiru Mariću, glavnom uredniku Rankovićeve televizije, koja se zvala „Košava/Hepi“. U uvodnoj špici Marić je ubacio prilog koji je implicirao da je Vučić nasmrt pretukao tadašnju suprugu Kseniju. (https://www.youtube.com/watch?v=h6E5KNN9qV0)

– U poslednjih 20 godina nijedna televizija ni protiv koga nije emitovala tako monstruozno montiran prilog. To je deo kampanje koju protiv mene kreira Predrag Ranković Peconi, vlasnik TV Košava. Kao mali, običan čovek, nemam moć da se suprotstavim njemu, velikom i moćnom, kome su prijatelji ministri policije i ekonomije, ali nastaviću borbu. Ponosan sam što je vlast baš preko Košave emitovala nešto najmonstruoznije što se ikad pojavilo u srpskim medijima – vikao je Vučić.

vucic peconi maric pravda 06.08.09.

Problem je brzo rešen. Ksenija se oporavila, Marić se izvinio, a Peconi platio. Ipak, mir je potrajao samo do sledećeg nesporazuma.

Posle samoubilačkog štrajka infuzijom, Tomislav Nikolić je gostovao na Hepiju. Kad je završena emisija, s Vučićem u društvu otišao je u Peconijev kabinet, na čašicu razgovora. Imali su šta da vide. Na Peconijevom stolu stajalo je desetak primeraka Šešeljeve knjige „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić“. Uzalud se Peconi pravdao da je knjige donela Vjerica Radeta, Vučić je pobesneo.

– Sram te bilo! Jebaću mater i Šešelju i tebi, svima – urlao je nesrećnik.

– Ma, smiri se, znaš da Peconi ne čita knjige – tešio ga je Nikolić, ali džabe.

Vučića je bol mogla da mine tek kad je dobio novu apanažu. Istovremeno, Peconi je dobio novog zaštitnika. Po dolasku SNS-a na vlast nastavljena je tradicija nedodirljivosti kriminogenog tajkuna. Vučić je lično zaustavio istragu Peconijevog poslovanja, čak je i javno tvrdio da „poštuje biznismena koji zapošljava više hiljada radnika i uredno plaća porez“.

Peconija su poštovali i reketaši iz svake prethodne vlasti. Zahvaljujući toj sprezi, obogatili su se i kriminalci i političari. U četvrt veka dugoj korupciji, Peconi je uspešno sarađivao s pojedincima iz vrha Miloševićevog režima. Posle petooktobarskih promena ostao je uz Ivicu Dačića, ali zaštitnika je našao u Mlađanu Dinkiću. Većinu firmi je kupio u vreme vladavine Vojislava Koštunice, a razvio ih je u senci Borisa Tadića.

Svaki korumpirani vladar doprineo je Peconijevom ostvarenju američkog sna na srpski način. Krenuo je s društvenog dna. Odrastao je u novobeogradskim blokovima, uz samohranu majku, čistačicu. Bez obrazovanja, ali s instinktom za samoodržanje, sredinom osamdesetih zaposlio se kao magacioner u IMT-u. Od prvih nekoliko plata uštedeo je dovoljno da kupi tri fliper-aparata, koje je iznajmio kafićima u svom kraju. Sledeće godine nabavio je još desetak slot-mašina. Posao je dobro krenuo, ali Peconi je hteo više. Iskoristio je drugarstvo sa Čumetom, kolegom iz IMT-a, koji ga je uveo u surčinski klan. Dobro se snašao. Iako je vozio „fiću“, specijalizovao se za krađu „mercedesa“. Brzo je stekao poštovanje vođa surčinskog klana Zorana Šijana i Dragoljuba Markovića. U grupi Milana Narandžića, zvanog Limun, proširio je delatnost na dilovanje narkotika i deviza, šverc cigareta i kamatarenje.

Sekira mu je upala u med kad je počeo da uvozi naftu. Pritisnuta sankcijama, Miloševićev režim je podržavao kriminalce koji su se bavili švercom deficitarne robe. Kad bi platio proviziju, Peconi je bez problema mogao da uvozi naftu, koju je kupovao u Rumuniji od Lukoila i Rom Petrola. Tankere je punio u lukama Đurđevo i Galata, a istovarao u Pančevu i Novom Sadu. Robu je uvek plaćao u kešu, nemačkim markama ili dolarima, što mu je pomoglo da stekne poverenje rumunskih i ruskih kolega. Vešt u povezivanju poslova, uz šverc naftom počeo je da se bavi i pranjem para. Za određenu nadoknadu, iznosio je novac svojih šefova iz surčinskog klana, pa i određenih bogataša i političara.

Međutim, svoje švercerske šeme čuvao je samo za sebe. To se nije svidelo vođama ganga. Kad nisu uspeli da se ugrade, Šijan i Čume su odlučili da ga lično oporezuju. Namamili su ga u Surčin, kidnapovali i spakovali u privatni zatvor. Za otkup su tražili milion maraka. Nisu znali na kakvu su se ciciju namerili.

– Pucajte, pare ne dam! – vikao je Peconi, spreman i da ga surčinski zlikovci ubiju i raskomadaju, da ga niko ne nađe, samo da ne da pošteno opljačkani novac.

Ipak, na kraju su se nagodili, pristao je da plati pola miliona maraka, ali slučaj nije prijavio policiji. Peconi je skupo platio školu, ali isplatilo se. Trajno se distancirao od Šijana i Čumeta i bitno je promenio odnose sa Krmivojem i Limunom, koji su shvatili da je uspešniji, bogatiji i moćniji od njih. Takođe, pojačao je mere bezbednosti. Pored ličnog, angažovao je i policijsko obezbeđenje i raširio je mrežu plaćenih policijskih starešina, sudija i političara.

Nije se odrekao samo šverca, naročito cigaretama. Od 1998. do 2003. u tom poslu zaradio je više od 100 miliona evra. Preko fiktivnih firmi iz Jugoslavije, Makedonije i Bosne kupovao je cigarete od „Makedonija tabako“. Fiktivna su bila i preduzeća sa čijim kamionima se obavljao transport robe. Kamioni su imali lažne bosanske registracije, a korišćeni su falsifikovane dozvole i lažni pečati carinarnica, samo su vozači imali originalne dokumente. S papirima, koji su prikazivali da voze pirinač, kamioni su u Srbiju ulazili preko graničnih prelaza u Preševu i Tabanovcima. Čim bi prešli granicu, menjane su tablice. Cigarete su istovarane kupcima ili su skladištene u jednom zemunskom magacinu.

Na sličan način Peconi je pare iznosio iz Srbije. Neposredno pred NATO bombardovanje, procenio je da mu je novac sigurniji u mađarskim, nego u srpskim bankama. Kako su izgledale te akcije nedavno je opisao izvesni D.M, koji je u njima učestvovao kao vozač kamiona.

– Novac smo iznosili u torbama poznatim kao „krmače“. Tokom 1999. u nekoliko navrata sam i ja iznosio pare u Mađarsku. Pred put bi mi njegovi ljudi doneli novac na dogovoreno mesto na Novom Beogradu ili Zemunu, po tri velike torbe „krmače“, pune para, ukupno oko pet miliona maraka. Novac sam krio ispod kreveta u kamionu ili u rezervnom točku, a vozio sam ga na parking u Segedinu. Tu sam ga predavao Peconijevim ljudima, koji su ga nosili u banku. Na granicu smo dolazili s praznim kamionima i srpskim i mađarskim policajcima i carinicima smo govorili da idemo u Segedin na utovar čokolada, koje treba da vozimo za Beograd. Kad smo se vraćali, i na jednoj i na drugoj granici smo govorili da smo prazni jer je utovar otkazan. Novac smo vešto skrivali, tako da ga policija nikad nije otkrila – opisao je insajder D.M. za „Kurir“.

Uporedo sa švercom, Peconi se bavio i legalnom proizvodnjom cigareta. U Podgorici i Banjaluci pravio je „Fast“, koji je prodavao po znatno nižoj ceni od konkurencije. Iako zakon zabranjuje reklamiranje duvanskih proizvoda, preko RTS-a i Pinka vodio je agresivnu kampanju „Kupuje se na kioscima, a nisu novine“. Osnovao je „Monus“ i otvorio fabriku u Inđiji, opet suprotno zakonu, ali uz podršku DOS-ove vlasti. Dragoljub Marković ga je upoznao sa svojim kumom Zoranom Đinđićem, pa su eliminisane sve prepreke za njegovo poslovanje i legalizaciju para stečenih kriminalom.

U to vreme šef policije Dušan Mihajlović je objavio tzv. Belu knjigu u kojoj se, pored svih kriminalaca, nalazi i ime Predraga Rankovića, označenog kao pripadnika Narandžićeve grupe u surčinskom klanu. Peconija nije uznemirio taj pokušaj reketiranja, opušteno je nastavio svoj posao sve do ubistva Đinđića. Uhapšen je tokom „Sablje“, ali posle nekoliko dana je pušten na slobodu, samo s optužnicom za utaju poreza.

Tužilaštvo je utvrdilo da je njegovo preduzeće „Monus“ od januara do decembra 2002. godine, prikazujući falsifikovanu dokumentaciju, utajilo oko 2,6 miliona dinara poreza. Suđenje u beogradskom Četvrtom opštinskom sudu je pretvoreno u farsu. Peconi se pojavljivao na prvih deset ročišta, koja su odlagana zbog izostanka drugooptuženog Aleksandra Milenkovića, odgovornog lica u „Monusu“ ili nekog od njihovih pravnih zastupnika, najčešće Zdenka Tomanovića. Postupajući po odredbama Zakona o krivičnom postupku, sudije su omogućile otezanje postupka. Posle osam godina, kad je proces obustavljen zbog zastarelosti, Odeljenje za nadzor Ministarstva pravde utvrdilo je da su sudije Aleksandar Veljić i Snežana Petričić neopravdano odugovlačile suženje. Pored njih, postupak su vodile sudije Aleksandar Ignjatović, Vesna Živković, Aleksandar Perišić i Katarina Obradović. Završna reč je održana 29. oktobra 2012, da bi dan kasnije sud odbacio optužnicu zbog zastarevanja krivičnog dela.

Na sličan način, Peconi je rešio problem s optužnicom koja ga je tretila da je, s dvojicom rukovodilaca preduzeća za vodne puteve „Ivan Milutinović“, Žarkom Šurlanom i Aleksandrom Stojanovićem, tokom 2000. godine zloupotrebio službeni položaj i oštetio firmu za 225.000 maraka.

Ipak, čak i svemoćni Peconi ponekad upadne u problem s pravosuđem, kad se nameri na sudiju koji poštuje zakon na isti način kao on. O tome svedoči njegov problem sa Sperancom Jančić, predsednicom Privrednog suda u Pančevu. Jančićeva je donela presudu u sporu preduzeća „Viacom Tim“ i Peconijeve pančevačke firme „Luka Dunav“. Nezadovoljan, Ranković je izdao saopštenje u kome je istakao da Speranca Jančić i njen suprug, bivši tužilac i advokat, „kontinuirano sprovode organizovane kriminalne radnje“. Ko se suočio sa Sperancom, zna da Peconi ne laže. Kukanje mu nije pomoglo, Privredni apelacioni sud je potvrdio presudu.

Bez obzira na povremene probleme s pravosuđem, Ranković je uspešno razvijao biznis. Uvek uz pomoć političara iz vlasti. Tako je bilo i kad je BAT, jedna od najvećih svetskih kompanija, došla u Srbiju. Vlast je preuzela obavezu da reguliše tržište duvana. U skupštinskoj proceduri se našao predlog izmene zakona o akcizama, kojim je trebalo da se ujednače cene cigareta. Čim je taj predlog stavljen na dnevni red u Skupštinu, tačnije u Poslanički klub SPS-a stigla je ekipa iz „Monusa“. Posle burnog razgovora, Branko Ružić je podneo amandman, kojim je Peconijev „Fast“ zadržao povlašćeni status na tržištu. Ružić je objasnio da se time štiti životni standard siromašnih pušača, a to su na glasanju podržali poslanici Demokratske stranke Srbije i Čankovih „ligaša“.

To nikoga nije začudilo, znalo se da Peconi ne finansira SPS iz ljubavi, nego iz interesa. Informacije o toj vezi stigle su do Vašingtona, preko depeše koju je potpisao tadašnji američki ambasador Majkl Polt.

– Naši izvori izveštavaju da postoje tvrdnje da je Ivicu Dačića u velikoj meri finansirao Predrag Ranković, zvani Peconi, vlasnik nekoliko kockarnica u Beogradu. U nastojanju da „legalizuje“ svoj novac Ranković je kupovao preduzeća i pružio veliku finansijsku pomoć SPS-u. Navodno veliku novčanu pomoć dao je Dačiću direktno – navodi se u Poltovoj depeši.

Drugi izvori su isticali i Peconijevu saradnju sa Mlađanom Dinkićem. Kao potpredsednik vlade i ministar privrede, Dinkić je, u borbi protiv sive ekonomije, vodio akciju „prijavi komšiju“, nagrađujući sa po 500 dinara svakog ko cinkari prodavce koji ne izdaju fiskalni račun. Istovremeno, nije mu palo na pamet da proveri poslovanje Peconijevih firmi.

čume wp

Peconijevim biznisom bavio se Čume. Sa statusom zaštićenog svedoka, Čume u poslednje vreme nije mogao baš da opet kidnapuje Peconija, pa se zadovoljio ucenom. Mesecima mu je slao mejlove sa skeniranim dokumentima koji Peconija terete za šverc cigarete. U emotivnim porukama, pozivajući se na „staro prijateljstvo“, obećavao je da će, ako dobije pristojnu nadoknadu, ćutati kao zaliven i da dokumenti nikada neće stići u medije ili do policije. Peconi se nije upecao, ignorisao je ucenjivačke mejlove. Da bi ga podsetio na svoju prisutnost, Čume je u junu 2010. iscenirao saobraćajni incident.

Na autoputu kod beogradske „Arene“, na kolonu s Peconijevim vozilima naleteo je „mercedes“ sa švajcarskim tablicama u kome se nalazio Ljubiša Buha. Došlo je do „češanja“ u kome je stradao retrovizor na automobilu Peconijeve pratnje. Kad je prepoznao Buhu, jedan telohranitelj je ispalio nekoliko metaka u njegovom smeru. Buha je zaustavio „mercedes“ pozvao policiju i s osmehom prišao i zagrlio Peconija, smirujući ga rečima „batice, ovo je bilo stvarno nepotrebno“.

Batica Ranković je priveden, ali nije zadržan, pošto je utvrđeno da ni on, ni njegov vozač nisu bili naoružani. U pritvoru je završio pucač Bojan Smiljković, koji je još od 2004. radio u Peconijevom obezbeđenju iako je bio aktivni policajac. Smiljković je osumnjičen za pokušaj ubistva svedoka saradnika. Uz njega je bilo i jedno „vojno lice“, što dokazuje tradicionalnu spregu policijskih i vojnih službenika i kriminalaca.

Mnogo veći problem Peconija je zadesio u martu prošle godine, kad ga je izrešetao Željko Rutović. Incident se dogodio u hotelu „Prag“, na proslavi koju je priredio novi vlasnik Srđan Milovanović. Iako se priča da su na slavlju bili Andrej Vučić i Petar Panić, zveda večeri postao je Peconi. Dok je sedeo u separeu, prišao mu je Rutović, nekadašnji kolega iz zvezdarskog klana i sada iz ugostiteljskog biznisa. Peconi u vlasništvu ima skadarlijske kafane „Dva bela goluba“ i „Tri šešira“, kao i „Butik“ na Trgu republike, dok je Rutović gazda „Kalenića“, „Trandafilovića“ i „Orašca“. S namerom da prošire taj biznis, obojica su hteli da privatizuju zemunski kultni restoran „Venecija“. Izgleda da je Peconi bio brži, pa je, preko svog saradnika Aleksandra Kajmakovića, 2015. godine iznajmio „Veneciju“ s idejom da je kupi. Rutoviću se to nije svidelo, pa je iskoristio susret u „Pragu“ da izvređa nelojalnog konkurenta. Peconi je uzvratio psovkama. Svađa je prekraćena revolverskim hicima.

Rutović je iz tašne „pederuše“ izvadio oružje i ispalio nekoliko metaka u noge protivniku. Kad je Peconi pao, crnogorski žestoki momak nekoliko puta ga je udario pepeljarom i nogom u glavu. Tek tada su skočili Peconijevi telohranitelji, gađajući stolicama napadača. Rutović je bez problema pobegao iz Beograda u Podgoricu. Peconi je završio u Urgentnom centru, ali odbio je da sarađuje s policijom. Bez obzira na snimke bezbednosnih kamera, po svemu sudeći, odgovornost će opet preuzeti neko od telohranitelja, a dvojica vinovnika sukoba naći će način da se pomire. Već u prvoj vesti o pucnjavi strogo kontrolisani mediji počeli su da minimiziraju slučaj. Kao, posvađali su se zbog neke starlete. Rutović je uvredio devojku, a Peconi je džentlmenski stao u njenu odbranu.

– To veče sam došla na slavlje vlasnika TV Kopernikus i nisam znala ko dolazi, niti me je zanimalo. Pucnjavu nisam čula, ali sam videla gužvu i brzo shvatila šta se dogodilo. Pucnjavu nisam mogla da čujem jer je bilo dosta ljudi i male dece, koja su pevala i vrištala. Svima nam je život bio ugrožen, ali ne mogu da pričam mnogo zbog istrage. Nije na meni da otkrivam ko je napadač, već na policiji. Ja nisam bila predmet svađe, imam lep poslovni odnos sa gospodinom Rankovićem i gospodinom Srđanom Milovanovićem. Potresla sam se jer sam dovedena u direktnu vezu sa punjavom – rekla je pevačica Tijana Radivojević.

Potresen je bio i Aleksandar Vučić, uplašen da se ne pominje ime njegovog bate Andreja. Nije mu prijatno ni što je umešan Srđan Milovanović, čiji brat Zvezdan je poverenik Srpske napredne stranke za Niš. Zato je ceo slučaj brzo nestao iz medija.

Ostale su samo teške povrede na Peconijevim nogama, zbog kojih se otežano kreće. Za utehu, preživeo je, može da nastavi da širi poslovnu mrežu, čiju vrednost je sam procenio na milijardu evra.

Strani investicioni fondovi nedavno su pokazali interesovanje da kupe industriju ulja „Vital“, „Rubin“ i fabriku cigareta „Monus“. Iako je vladalo uverenje da će Ranković, posle ranjavanja i pod pritiskom velikih kreditnih obaveza, pristati na prodaju, on je odbio kupce. Bez obzira na finansijske probleme i loše uslove na tržištu, Peceni ne želi da se odrekne imperije „Invej“ u čijem sastavu se, pored pomenutih firmi, nalaze „Ratar“, „Albus“, „Milan Blagojević“ Smederevo, ugostiteljsko preduzeće „Stari grad“, hotel „Kasina“, televizija Hepi, internet provajder „Verat net“, „Medela“, Luka Pančevo, fabrika lekova „Srbolek“, „Sunce“, „Siti port“, restoran „London“ i kafana „Tašmajdan“. Umesto da uspori, Peconi je na sednici Skupštine akcionara „Rubina“ obećao da će nastaviti da kupuje sve što može, čak i od samog sebe. Svi su mu se smejali, ali on je čak i to sproveo u delo.

Preko svog preduzeća „Komak-pan“ iz Pančeva, Ranković je na Beogradskoj berzi već kupio 21,3 odsto akcija somborske fabrike ulja „Sunce“, koje se nalazi u vlasništvu njegove firme „Cesun“. Ako postoji način da u kupovini od samog sebe nešto zaradi, Peconi će ga naći.

U tome je vešt. Kao i u podmićivanju političara, policajaca i sudija, zahvaljujući kojima je nekažnjeno stekao imovinu vrednu milijardu i po evra. Sve na štetu građana Srbije, najsiromašnijih u Evropi.

 

antrfile: Tortura nad robovima i Marićem

Iako važi za trenutno najbogatijeg Srbina, Predrag Ranković je zadržao skromnost. Živi u istom kraju u kome je odrastao, odeću kupuje na rasprodaji, škrtari na svemu, naročito na platama svojih radnika.

U svakom preduzeću koje je kupio zaveo je strahovladu, u sindikate ubacio svoje sluge, zabranio štrajkove, pa i prigovore na uslove rada. Kako se odnosi prema radnicima opisala je novinarka „Novosti“, koja ga je jednom prilikom pratila u poseti fabrici ulja „Vital“.

– Dok je šetao kroz pogon samo je delio kazne. „Vidi onoga, došao u crvenim patikama na posao, skini mu 30 odsto s plate“, rekao bi poslovođi. Drugog radnika je kaznio sa 20 odsto jer ga nije pozdravio, trećeg s 50 odsto jer se podbočio. Nije se potrudio ni da pita kako se zovu ljudi koje kažnjava – rekla je novinarka.

Torture nije pošteđen ni Milomir Marić, glavni urednik Televizije Hepi. Dok je u studiju ili redakciji, Peconi preko bezbednosnih kamera prati svaki njegov pokret. U početku mu nije dozvoljavao da izađe iz zgrade. Čim bi primetio da ide ka vratima, zvao bi ga da se vrati. Kasnije je smislio veću pakost. Puštao bi Marića da ode s televizije, pa bi ga nazvao i rekao da se hitno vrati.

– Sto puta se desilo da iz Zemuna dođem do Trga republike, taman pomislim da sam ga se rešio, a on bi me zvao da dođem na sastanak, imamo nešto važno da rešimo. Kad bih stigao, ostavljao bi me da satima čekam, da bi mi na kraju rekao da idem kući, da se odmorim. Ne znam zašto mi to radi – kuka Marić.

Naravno, on dobro zna u čemu je problem.

– Ako moram da Marića plaćam 5.000 evra mesečno, mora da odradi svaki cent – tvrdi Peconi, tvrd na parama, ali poslušan pred Marićevim zaštitnikom Vučićem.

Ipak, bolje je prošao nego Isidora Bjelica, koja je nameravala da pobegne iz Srbije zbog Peconijevih pretnji.

bjelica isidora protiv peconija

– Peconi me maltretira i vrši teror nada mnom. Poslao mi je tužbu da sam mu ukaljala ugled. Šalje mi sumnjive osobe, koje mi prenose njegove pretnje. Njegova namera je da se ti ljudi okome na mene i moju porodicu i onda me nateraju da napustim Srbiju. Dosta mi je više svega. To je osoba koja ima novca i mođe da kupi šta hoće, ali i da radi šta hoće. Nema respekta, vrši teror, jer je najmoćniji. Pre bolesti sam platila veoma visoku sudsku taksu, ali prosto se ne može protiv njega. Želim da zaštitim svoju porodicu – tvrdila je Bjelica.

 

knjige narudžbenica

VISLAVSKI U KONTRANAPADU: Protiv mafije u sportu

vislavski promocija 023

U jugoslovenskom, srpskom i vojvođanskom sportu Miroslav Vislavski ostavio je dubok trag. O tome svedoče rezultati fudbalskog i, pre svega, odbojkaškog kluba Vojvodina. Ostvarenja u novinarstvu zabeležena su u brojnim televizijskim emisijama koje je uređivao i vodio, kao i u novinskim tekstovima. Poslednju seriju tekstova, objavljenih u magazinu „Tabloid“ sabrao je u knjigu „Kontranapad njima i njihovim“.

U recenziji te knjige napisao sam:

Ako novinarstvo shvatimo kao dečju igru u kojoj ništa nije ozbiljno osim poštenja, onda Miroslavu Vislavskom treba priznati da je vrhunski igrač. Svakim tekstom i medijskim nastupom, upravo po toj liniji, on opisuje mrak u kome se Srbija nalazi i, istovremeno, ukazuje na svetle primere vrlina i vrednosti, koje ipak opstaju. Upravo poštenje, kojim definiše odnos prema sebi, junacima svojih tekstova, čitaocima, informacijama koje iznosi i načinu na koji ih analizira, predstavlja temelj na kome Vislavski gradi stavove o opisanim temama.

I treći „Kontranapad“ ima sve karakteristike seriozne hronike propadanja države i društva. Za razliku od mnogih kolega, ovaj autor ne izbegava da navede imena ljudi koji su kreirali haos u kome danas nestaju šanse za bolju budućnost. Na taj način, Vislavski ne samo što ispunjava osnovni novinarski zadatak, da bude korektiv svake vlasti, nego i određuje smer u kome treba tražiti izlaz. Izbor tema i teza upotpunjen je konkretnim činjenicama, sve s pravom dozom otrežnjujućeg cinizma. Junaci ovih tekstova trajno su obeleženi, tetovirani istinom. Sadašnjim čitaocima, svedocima dešavanja na političkoj i sportskoj sceni, Vislavski pomaže tumačenjem društvenog i političkog konteksta i predikcijom posledica. Neki budući čitaoci, rasterećeni predrasuda o ovom smutnom vremenu, verovatno će se, suočeni s objavljenim činjenicama, naći u neverici. Kako i ne bi, nije lako prihvatiti zdravo za gotovo da je državom vladala kasta kriminogenih konvertita. Kako da se shvati stanje u društvu koje je pristalo da se dobrovoljno transformiše u robovlasnički sistem? Kako poverovati da su se na čelu sportskih saveza nalazili ljudi poput Slaviše Kokeze? Možda će ti, budući, čitaoci, mnogo srećniji od današnjim, ove tekstove čitati kao pedagoški preteće basne. No, da bi neka buduća generacija uopšte dobila priliku da čita, uči i razvija se, moraće i aktuelna nešto da preduzme. Moraće da iste ove tekstove shvati i kao svojevrsne optužnice, pisane protiv svih prozvanih zlikovaca, ali i nas, koji nismo imali dovoljno pameti i snage da ih na vreme sprečimo da se razmahnu i unište sve čega se dohvate.

Medijski kontranapad Miroslava Vislavkog osuđen je na pobedu. To je logično, s obzirom na količinu istine koju iznosi. Međutim, bar koliko i istina, toliko je značajna i hrabrost da se ona kaže i napiše. Spremnost na ličnu žrtvu, na plaćanje cene za osvojenu slobodu, izdvaja Vislavkog, tim više što je glasnije ćutanje mnogih kolega, saradnika i poznanika koji, zarad lukrativnih interesa, pristaju na ulogu saučesnika u opštoj propasti. Da takvi oportunisti ne bi mirno spavali, „Kontranapad“ im budi savest i uliva hrabrost i nadu, poziva ih na otpor i odbranu elementarnog dostojanstva. Vislavski to radi na najkonkretniji način, ličnim primerom. Sklapajući mozaik razbijenih vrednosti, koje je sticao i razvijao profesionalnim i sportskim dostignućima, a zapečatio novinarskim i publicističkim delima, Vislavski je iskoračio iz lične biografije i stao u red majstora pisane reči, bez čijih svedočanstava neće biti moguće na pravi način tumačiti ovaj, po mnogo čemu tragični, period u istoriji Srbije.

Rasterećen pretenzije da u tekstovima tuži i sudi, autor je izneo svoja saznanja, prezentovao informacije i obavezao sve čitaoce da sami donesu zaključke. Jednog dana, kad se ovaj mrak raziđe, a i to se mora desiti, „Kontranapad“ će biti dokaz da su postojali novinari koji su u toj „dečjoj igri“ uspeli da ostanu pošteni. Pošteni prema sebi i istini. Miroslav Vislavski je uradio svoj deo posla, ostalo je na nama, njegovim čitaocima i poštovaocima. –

Promocija „Kontranapada“ održana je 11. maja u Novom Sadu. Knjigu su predstavili Jovan Tandurdžić, Zoran Šećerov, Mladen Bulut i Milojko Pantić.

vislavski promocija pantić wp

Uz njih, govorio sam i ja. Ravnoteže radi, objasnio sam razloge zbog kojih me nervira dobri drug Vislavski.

Srpsko novinarstvo je katastrofalno, a njegov najgori resor je sportski. Takav utisak formirao sam na osnovu konkretnih primera najprimitivnije korupcije. Ima ih milion, ali istakao sam samo dva, kojima sam lično svedočio.

vislavski promocija.4

Prvi slučaj dogodio se u leto 1997. U vreme prelaznog roka pokrenula se polemika o tome da li jugoslovenskim košarkaškim klubovima treba dozvoliti da angažuju strane igrače. Na osnovu stavova koje su iznosili treneri, igrači, navijači i rukovodioci KSS prevladalo je uverenje da bi stranci zauzeli mesto našim mladim talentima, oduzeli im minutažu i usporili razvoj. Bez disonantnih tonova, takve stavove zastupali su i sportski novinari „Dnevnog telegrafa“ u kome sam tada radio. Pošto sugestije nisu urodile plodom, zloupotrebio sam funkiciju pomoćnika glavnog urednika i napisao tekst na tu temu. Umesto mišljenja, izneo sam činjenice. U tom prelaznom roku KK Partizan potpisao je ugovore sa četvoricom, a KK Crvena zvezda s trojicom domaćih igrača starijih od 30 godina. Kako je moguće da isluženi košarkaši, pri kraju igračke karijere, ne oduzimaju minutažu perspektivnim juniorima, a to rade, recimo, desetak godina mlađi Amerikanci? Pored ukazivanja na licemerje, pomenuo sam i neke druge sporne teze, ali sve to nije bitno za ovu priču. Važne su reakcije kolega iz sportske rubrike DT-a. Jedan po jedan, prilazili su mi, svi s istom mantrom: „Hvala ti, zbog ovog teksta Zvezda neće da me vodi na pripreme u Sloveniju“… „Hvala ti, ništa od mog puta s Partizanom…“ Iskrenim kukanjem su dokazali da ih ne zanimaju interesi čitalaca i novina u kojima rade, već samo ostvarenje ličnih ambicija. To su potvrdili vlastitim primerima, jedan je dve decenije u upravi Partizana, drugi je desetak godina bio portparol Fudbalskog saveza, treći i četvrti su s raznim klubovima i reprezentacijama po nekoliko puta proputovali ceo svet.

Još karikaturalniji slučaj dogodio se u redakciji „Pravde“. U leto 2008. gost sportske rubrike bio je izvesni fudbaler azerbejdžanskog Bakua, Subašić, ako se dobro sećam prezimena. Sutradan je u novinama koje sam, sram me bilo, uređivao, objavljen intervju s njim u kome se tvrdilo da se za njega interesuju Milan i Barselona, čiji stručnjaci su procenili da ima „stil igre, komplementaran s Mesijem“. Ne znam gde je završio taj momak, da li u Čukaričkom ili nekom korejskom klubu, ali verujem da je njegovih sto evra upotpunilo budžet novinara koji je napravio skandalozni intervju.

Na osnovu takvih iskustava stekao sam uverenje da u sportskom novinarstvu ne postoji niko ko nije korumpiran. Onda sam počeo da pratim rad Miroslava Vislavskog. Zbog njegovih tekstova morao sam da korigujem stav i da uvek naglašavam – sportsko novinarstvo je dno, ali ima neki Vislavski…

Na sreću, ima neki Vislavski. To znaju i oni koji se nisu pojavili na promociji njegovog „Kontranapada njima i njihovim“, bivši odbojkaški reprezentativci čijem razvoju je Vislavski presudno doprineo, ali danas nemaju hrabrosti da ga prisustvom podrže. Naravno, i to je dokaz značaja ove knjige i njenog autora.