Скочи на садржај

Vučić, Šešelj i Sadam: Posao vredan 18 miliona dolara

vučić i šešelj u iraku

Aleksandar Vučić je srpsku političku scenu pretvorio u deponiju propalih i odbačenih politikanata, koje reciklira kroz svoje medije, institucije i crne fondove. U gomili beznačajnih marioneta i primitivnih egzibicionista izdvaja se Vojsilav Šešelj. 

U pokušaju da napravi vlastitu opoziciju, Vučić je bivšem šefu namenio ulogu u skladu s njegovim talentima i mogućnostima – strašila, koje će strancima pokazivati, predstavljajući kao preteću budućnost, ukoliko mu otkažu saradnju. Da bi trik prošao, prvo radikali moraju da osvoje poslaničke mandate. Za to se pobrinuo gospodar Vučić. Smanjio je cenzus sa pet na tri odsto i pomogao bivšim stranačkim kolegama da sakupe potpise za overu liste. No, idilu su pokvarili zločesti Amerikanci. Vučić je obavešten da se uzdrži od upotrebe osuđenog ratnog zločinca. Neoprezan, Vučić je pokušao da vrda, ali njegova trivijalna opravdanja prekraćena su direktnom pretnjom, potkrepljenom konkretnim dokazima.

Na sastanku koji je ugovorio izvesni Zoran K, dvoje američkih diplomata iz ambasade u Berlinu, bez uvijanja su rekli Vučiću da ne veže svoju političku karijeru za Šešelja, još nisu izbrisani njihovi zajednički tragovi iz prošlosti. Amerikanci su upozorenja usmerili na tragove koji vuku prema Iraku, prema Sadamu Huseinu.

U novembru 2002. godine, Šešelj je sa Sadamom Huseinom i Tarikom Azizom ugovorio krupan posao s naftom. Samo u prvoj turi, od iračke kompanije SOMAT dobio je tri miliona barela nafte po ceni od 27 dolara po barelu. Prodajna cena je bila 34 dolara. Proviziju od jednog dolara radikali su isplatili dr Hašaliju, šefu iračke obaveštajne službe. Preostala razlika, od šest dolara po barelu, deponovana je na račun u Jordan National Bank u Amanu. Tu operaciju, na kojoj su radikali zaradili 18 miliona dolara, organizovao je Sami Sadun Kati, tadašnji irački ambasador u Srbiji, koji i danas živi u Beogradu, vodi jedan kafić na Slaviji. Podaci američkih diplomata pokazuju da se je Šešelj još dva puta dobio po 4,5 miliona barela nafte iz Iraka. Uz Samija Katija, o tim poslovnim kombinacijama sve zna dr Halid, prvi Sadamov obaveštajac u Beogradu. Posle Sadamovog pada, Halid je otišao u Siriju, gde se bavio trgovinom automobilima, a sada živi i radi u Jordanu. Šta radi, to je stroga tajna o kojoj više ne mogu da pričaju ni njegovi bivši saborci iz Sadamovog okruženja. Ko je to pokušao, loše je prošao. Mrtva usta ne govore. Nije mrtav, ali ćuti, bar zvanično, i jordanski obaveštajac Saliba, koji zna sve tajne ovog sveta, od brojeva računa na koje su radikali prebacili pare od šverca nafte, do toga ko je izazvao saobraćajni udes u kome je izrešetan srpski ambasador u Libiji Oliver Potežica.

1

Nije potrebno opisivati kako je Vučić reagovao. Uglavnom, kad je došao sebi, počeo je, po svom ustaljenom običaju, da se pravda tako što će krivicu prebaciti na nekog drugog. Rekao je da sa Sadamom nisu poslovali samo radikali. To je dokazao anegdotom o tome kako je Ivica Dačić došao u Bagdad i isprosjačio od Sadama novac, navodno za pomoć porodici Slobodana Miloševića za finansiranje odbrane pred Haškim tribunalom. Dačić, koji tada “nije imao ni za kiflu”, kako kaže Vučić, na Bagdadsku konferenciju u novembru 2002. godine doputovao je iz Atine, preko Pariza i Damaska, za šta je platio 3.000 dolara, a povratna avionska karta Beograd–Damask-Bagdad koštala je samo 380 dolara. Dačić nije žalio novca da sakrije tragove. Sadam ga je častio sa dva miliona barela nafte, pod istim uslovima kao i Šešelja. Prema Vučićevim rečima, po milion barela dobilo je slobističko udruženje “Sloboda”, ali i Koštuničina Demokratska stranka Srbije. Dil sa Sadamom pokušala je da napravi i Demokratska stranka, ali bezuspešno.

Umesto da se bave Vučićevim ofiranjem drugih političara i stranaka, Amerikanci su ga pitali šta zna o Amdžatu Migatiju. Vučić je iskreno priznao da je Migati glavni posrednik u Šešeljevim kombinacijama sa Sadamom. Opisao ga je kao “Palestinca, Jordanca i Srbina, koji je izdao tri države i dve knjige”, oženjen je Srpkinjom Nađom, bio je poslanik SRS-a, šef kabineta Tomislava Nikolića, a danas je jedan od najuticajnih rukovodilaca u srpskom državnom preduzeću za trgovinu naoružanjem Jugoimport SDPR. Vučić je samo zaboravio da pomene kako je Migati i za njega odrađivao poslove i prenosio novac iz Jordana. Nije ni pomenuo kako je sa Jadrankom Šešelj išao kod Migatija u kuću u beogradskom naselju Višnjička banja, odakle se vraćao sav nasmejan, punih džepova.

vučić šešelj i migati pod sadamovom slikom

U ovom trenutku, teško je proceniti koliko će upozorenje Amerikanaca uticati na Vučićev odnos prema Šešelju. Istančanim instinktom, kakav ima svaki kriminalac, Vučić se više plaši Šešelja, nego kompletne opozicije, pa i stranih gospodara. Zato ga, kao opasnog neprijatelja, drži čvrsto uz sebe, na kratkom povocu. U toj igri, mora da ga zadovolji, da mu obezbedi dovoljnu količinu novca i poslaničkih mandata, ali ni to nije garancija da ga Šešelj neće napasti čim oseti da mu se bliži pad s vlasti.

 

 

Tužba protiv Obame, Klintona, Gejtsa, Soroša…

 

obma klinton

Obračun američkih suverenista i globalista konačno je ušao u pravne okvire. U kalifornijskom federalnom sudu pokrenut je postupak protiv dva bivša predsednika Sjedinjenih Američkih Država, nekoliko članova njihovih porodica, bliskih saradnika, sponzora, kao i stranih političara i kompanija. Tužba, na 87 strana, podneta je protiv Baraka Obame, Bila i Hilari Klinton, Džoa i Hantera Bajdena, Bila Gejtsa, Džordža Soroša i drugih predstavnika bivše administracije i „duboke države“.

Tužbom su obuhvaćene i neke od najuspešnijih kompanija Amazon, Boston Dynamics, Hanson Robotics, Sensetime, Icarbon X, Tesla Inc, Neuralink Inc, Alphabet Inc, kao i Gejtosv Microsoft i Zukenbergov Facebook. Na spisku su i kineske kompanije Huawei i Alibaba, pa i kineska Komunistička partija. Optužene su i Soroševe i Rokfelerove fondacije, Harvarda i Univerziteta u Vermontu, pa i nekoliko najuticajnijih američkih medija: CNN, New York Times, Time Magazine, Washington Post, pa i The World Bank.

tužba

Optužni predlog je podneo Sajrus A. Parsa, osnivač i izvršni direktor kalifornijske kompanije AI Organization, u kojoj vodi sektor kreativne analize i odbrambenih inovacija. Parsa 20 godina istražuje složene koncepte bio-digitalnih mreža, hibridnih ratova i biološki terorizam. U poslednje vreme objavio je rezultate istraživanja u kojima upozorava na opasnost koja preti mogućom zloupotrebom  eksperimenata s veštačkom inteligencijom, vojnom robotikom, 5G mrežom i bio-tehnologijom. Tužba, koju je podneo s namerom da se spreči uništavanje čovečanstva, odnosi se upravo na aktuelne tehnološke i biološke pretnje, koje se šire iz Kine, Irana i američke „duboke države“.

tužilac sajrus a. parsa

Tužilac S.A. Parsa

Parsa je tužbu podneo nadležnom sudu u Kaliforniji 26. februara 2020, gde je zavedena pod brojem 3:19-cv-02407-CAB-AHG. Obama, Klintoni, Gejts, Soroš i ostali osumnjičeni su za zloupotrebu veštačke inteligencije, kibernetike, robotike, tehnologije za biometrijsku identifikaciju, bio-inženjering, bio-tehnologije, telekomunikacijske mreže 5G i 6G i kvantnu kompjutersku tehnologiju, kojom može da se ugrozi ljudska populacija na celom svetu. Prema tim navodima, grupa političara i kompanija je osumnjičena za izdaju državnih interesa SAD. Izdaja, subverzivne delatnosti i ugrožavanje bezbednosti izvršeni su transferom tehnologije za proizvodnju biološkog oružja u Kinu, koje može da se upotrebi za bio-terorističke akcije. Optuženi se terete da su izvršili bio-digitalni socijalni inženjering koristeći ljudsku biometriju i veštačku inteligenciju. Zloupotrebom identifikacijskih kodova i algoritmova na nezakonit način prikupljali su privatne biometrijske podatke, čime su narušili ceo korpus ljudskih prava, uključujući i pravo na privatnost. Prikupljeni podaci iskorišćeni su za genocid nad kulturološkim posebnostima, religijsku diskriminaciju i medijski uticaj, koji je omogućio cenzuru „nepodobnih“ stavova naučnika i političara, čak i predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa. Kontrola informacija omogućila je kontrolu javnosti.

Uz pomoć naprednih tehnologija, neuralnih mreža i bio-hemije, optuženi su kreirali i razvijali ksenobots tehnologije za eksperimente s matičnim ćelijama i robotikom, sa ciljem da ožive nezemaljske oblike života, koji mogu da mutiraju ili da budu programirani za širenje bolesti koje bi ugrozile opstanak ljudske vrste na bezbroj načina.

– Zloupotrebom bio-tehnologije, sve gore navedene kompanije i lica, pokušavaju da realizuju plan sa željom da stvore veštačku superiornu inteligenciju i reprogramiraju ljude, kako bi im uništili slobodnu volju, sa krajnjim ciljem da izazivanjem ratova među državama i upotrebom virusa i na brojne druge načine unište kompletnu svetsku populaciju. Barak Obama, Hilari Klinton, Džo Bajden, Nensi Pelosi, Bil Gejts, Elon Mask (i ostali gore nabrojani) na nemaran, nekompetentan i izdajnički način su dopustili da Kina i njene korporacije dođu u posed, odnosno da ukradu, bio-tehnologiju, kvantnu tehnologiju, bio-metriku, tehnologiju čipova, 5G, tehnologiju ratnih brodova, svemirsku i druge tehnologije, kao i privatne podatke američkih građana. Barak Obama je dozvolio da američki biznismeni, institucije, škole i građani investiraju u Kinu i da transferišu osetljive napredne tehnologije, koje ugrožavaju opstanak živote svih ljudi na svetu. Obama i njegovi saradnici sabotirali su rad svih američkih nacionalnih službi bezbednosti – navodi se u tužbi, kojom je obuhvaćeno oko hiljadu kompanija, mahom iz sektora naprednih tehnologija.

Prebacivanjem savremenih tehnologija iz SAD u Kinu, optuženi su stvorili uslove da kineska vlada i njene kompanije dođu u posed znanja, podataka i modela veštačke inteligencije. Pristup veštačkoj inteligenciji, kineske vlasti su iskoristile za stvaranje bio-metričkih tehnologija kojima se vrši nadzor, praćenje, lov, karantin, hapšenje, mučenje. U specijalnim koncentracionim logorima i laboratorijama uzgajaju se ljudski organi, namenjeni trgovini. Kineske komunističke vlasti najsavremenijim tehničkim sredstvima sprovode torturu nad svojim građanima, demokratskim aktivistima, nepodobnim naučnicima, profesorima, sudijama i novinarima, verskim zajednicama poput hrišćanske, manjinskim etničkim grupama kao što su Ujguri i Tibetanci, pa i nad svim ostalim pojedincima, koji zasmetaju vlastima iz bilo kog razloga. Kineski režim je napredne tehnologije iskoristio da stvori bio-metrijsko orućje koje ugrožava bezbednost cele planete.

Kršenjem nacionalnih i međunarodnih zakona, optuženi su stvorili tehnologiju za proizvodnju savremenog nekonvencionalnog oružja. Transferom te vojne tehnologije u Kinu, izvršili su izdaju nacionalnih interesa i ugrozili bezbednost Sjedinjenih država. Iran je od Kine kupio tehnologiju vrednu 150 milijardi dolara. Iranska vlada, vojska i verska oligarhija tu tehnologiju koristi za širenje vlastitih interesa na Bliskom istoku, ali i prema SAD i Evropskoj uniji, a zloupotrebljava se i za kontrolu iranskog naroda.

Preko kompanije Huawei, Kina je, u saradnji sa Iranom, razvila program 5G, čiji prsten bi trebalo da uveže Afriku, Bliski istok i Evropu. U tom projektu, Huawei sarađuje s nekoliko značajnih zapadnih tehnoloških kompanija.

Da bi realizovali svoje interese, optuženi su obezbedili podršku političkih grupacija, nevladinih udruženja, fondacija, naučnih i nastavnih ustanova i medija. Optuženi Obama, Pelosi, Šumer, Klinton, Soroš, Gejts, Bajden i mnogi drugi kreirali su političke konflikte i inicirali impičment, kojim su pokušali da smene predsednika Trampa i njegovu administraciju. Opstrukcijom rada državnih institucija u SAD, podmetanja i plasiranja netačnih informacija ugrozili su bezbednost ne samo američkih građana, nego celokupne svetske populacije.

tužba protiv soroša i rokfelera

Za promociju svojih ideja koristili su usluge raznoraznih “eksperata”. Preko Soroševe, Rokfildove i Gejtsove fondacije zapošljavali su nekompetentne analitičare u Vašingtonu, Njujorku, Santa Moniki i širom sveta. Finansirali su projekte koji su prikrivali sve opasnosti koje nosi savremena tehnologija i koje mogu da ugroze opstanak ljudske vrste. Skupo plaćeni “eksperti” izazivali su međunarodne konflikte kako bi se u ugroženim zonama pojavljivali kao spasioci, da bi menjali kulturni model i prilagođavali ga potrebama svog projekta.

Optuženi su kreirali multimedijalnu platformu u kojoj su uključeni Fejsbuk, Gugl, Alfabet i druge kompanije. Uvezivanjem preko interneta i bio-digitalnih mreža stvorena je nepostojeća, virtuelna realnost. Napredna tehnologija je omogućila prikljupljanje privatnih podataka korisnika tih mreža, što je upotrebljeno za kontrolu, praćenje, manipulaciju, reprogramiranje, pranje mozga i socijalni inženjering, a u krajnjem slučaju i za kulturološki genocid, progon, hapšenje i ubijanje ljudi, koji se suprotstave kreatorima bio-digitalnih veštačkih inteligencija, povezanih sa 5G i 6G mrežama i drugim komandnim centrima.

Prema navodima iz optužnice, Gugl je kreirao platformu koja je prikupila podatke iz celog sveta, o ljudima i svim subjektima koji su koristili internet. Gugl preko AI (veštačka inteligencija) sistema ima pristup svemu što je postavljeno on line. Ubrzanje protoka informacija preko 5G mreža omogućiće sve načine zloupotrebe, od konstantne kontrole populacije na osnovu prikupljenih ličnih podataka do fizičke sile. Napredna tehnologija u svakom trenutku može da simulira kvarove, tokom kojih bi se izvršili teroristički napadi na svaki entitet uz podršku genetičkih algoritama.  Gugl je pomogao Kini da usavrši napredne AI programe, što je kineska vlada iskoristila da napravi oružje.

Kompanija Deep Mind AI napravila je kvantne kompjutere, koji su bili neophodni za obradu podataka dobijenih preko Gugla. Prema tvrdnjama Elona Maska, ta kompanija je ubrzala razvoj veštačke inteligencije. Deep Mind je tu tehnologiju prosledio Kinezima.

Neuraling i Elon Mask su kreirali projekat koji je uspostavio vezu između ljudskog mozga i kompjutera, sa ciljem da napravi kiborge. Elon Mask je vlasnik kompanija Space X i Tesla. Tesla je odbacila preporuke vlade SAD da ne posluje sa Kinom i pristala je da sarađuje sa kineskim kompanijama za koje je ustanovljeno da su učestovale u stvaranju, razvoju i eksploataciji “farmi ljudskih organa”. U poslednjih 20 godina u kineskim koncentracionim logorima svake godine se izvrši se od 60.000 do 100.000 neregistrovanih transplatacija.

U trgovinu organima, koje kontrolišu kineske vlasti, uključena je i kompanija Amazon, koja Kini prodaje različite vrste uređaja i komponenti neophodnih u toj “industriji”.

Bil Gejts i njegova kompanija Microsoft takođe su uključeni u sporne poslove kineskih vlasti. Gejts je pomogao Kinezima da svoje bio-metrijske modele rašire po celom svetu i nije informisao javnost o tome da će njegova tehnologija biti korišćena u Microsoft aplikacijama.

Barak Obama je osumnjičen da je svesno dozvolio Kini i njenim korporacijama da dođu u posed tehnologija veštačke inteligencije. Obama je lično promovisao Gugl i Erika Šmita, koji su pomagali kineskom sistemu da love, zlostavljaju i ubijaju građane Kine i da izazivaju konflikte u Africi i na Bliskom istoku. Za vreme svojih mandata na mestu predsednika SAD, Obama je oslabio FBI, CIA, NSA i vojne službe. Iako je imao informacije o tome da kineske vlasti masovno progone i ubijaju pripadnike političkih, nacionalnih i verskih manjina, pa i da su organizovali međunarodnu trgovinu ljudskim organima, nije preduzeo ništa da ih spreči. Obama je dozvolio svom zameniku Džou Bajdenu da od Kineza uzme 1,5 milijardu dolara.

Za ista dela protiv interesa i bezbednosti SAD terete se Hilari Klinton, Nensi Pelosi i Džon Brenan. Oni su učestvovali u transferu AI tehnologije kineskim kompanijama, koje su to iskoristile da razviju projekte za proizvodnju dronova, vojnih brodova, čipova i otiska prsta F 35, kao i svemirske tehnologije. Političke aktivnosti te grupe oslabile su mogućnost Trampove administracije da se suprotstavi Kini. Oni su krivi za ugrožavanje bezbednosti SAD i za zločine protiv čovečnosti.

Džordž Soroš je optužen za izdaju, jer je preko svojih kompanija i fondacija finansirao pokrete koji su suprotstavljeni interesima vlade SAD. Soroš je koristio of šor kompanije za finansiranje multinacionalne kampanje, kojom je saboritao pokušaje Trampove administracije da spreči opasnost iz Kine, kao što je širenje korona virusa. Takođe, Rokfelerova fondacija je investirala velike sume novca u kineske kompanije, koje se bave opasnim bio-tehnološkim projetima. Na taj način potkopane su aktivnosti FBI, CIA, NSA i Pentagona na sprečavanju zlozpotreba u progonu kineskih građana, mučenju i ubijanju. Oni su krivi za izdaju i saučesništvo u genocidu.

Od nadležnog suda se zahteva da sve optužene kazni u skladu sa zakonom. Kompanije i privatna lica trebalo bi da budu obavezana da izvrše povraćaj u pređašnje stanje i da plate finansijsku odštetu. U tužbenom zahtevu se ističe potreba oduzimanja kompletne imovine Obame, Hilari i Bila Klintona, Nensi Pelosi, Bila Gejtsa i njegovog Majkrosofta, CNN-a, Anderson Grope, Tajm Magazina, Njujork Tajmsa, Vašington posta, MIT-a i Harvarda, Džordža Soroša i njegove fondacije i kompanija, Marka Zukenberga i njegovog Fejsbuka, kao i Gugla, Amazona i svih drugih osumnjičenih.

Očekuje se da sud u Kaliforniji, posle analize odgovora optuženih, pokrene postupak u kome će se na optuženičkoj klupi naći vodeći svetski vladari iz senke.

 

Šešelj, klovn krvavih ruku

tabloid za wp

Iako je napustio politiku i postao rijaliti starleta, Vojislav Šešelj nastavlja po starom. Laže, vređa i preti. Dobro dresiran, ujeda svakog na koga ga napujda aktuelni gazda Aleksandar Vučić. Sad, iz batajničke kućice, preko skajpa, laje na Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid. Raspada se od raka, koji mu razjeda svih 160 kg žive vage, ali još priziva nasilje i zlo. Preti hapšenjem i streljanjem, „preventivnim merama“ protiv svakoga ko kritikuje njegovog gospodara.

U srpskom društvu opstali su mnogi simboli tragične prošlosti, ali nijedan nije mračan kao Vojislav Šešelj. Njegova biografija i politička karijera predstavljaju tužni herbarijum svih uzroka katastrofalnih poraza koji su naneli trajnu štetu Srbima i Srbiji. Šešelj, kao reprezentativni primerak savremenog srpskog beščašća, sadrži osobine koje su u odlučujućoj meri uticale na dramatičnu propast naroda i države.

Večiti talac svakog vladara to je dokazao i poslednjim brutalnim napadom na slobodu mišljenja i izražavanja. Postupio je po naređenju i nasrnuo na Milovana Brkića, koji je u intervjuu TV Slaviji izjavio da građani imaju prirodno pravo da likvidiraju diktatora. Jake reči, naročito kad su izvađene iz konteksta, mogle bi da uznemire neku tananu dušu filantropsku, ali ne i vojvodu od zarđale kašike, koji je sve što ima, a ima mnogo, stekao na tuđoj nesreći,

– Brkić preti maloletnoj devojčici i sinu Vukanu koji ima samo dve godine. To je monstruozno! Trebalo je odmah da bude uhapšen. Ovo je ozbiljna stvar. Bes me neki uhvatio zbog toga. Država mora da reaguje. Kada se preti maloletnom detetu, mora se sankcionisati osoba koja to radi. Sasvim je realno da opozicija pravi spiskove za hapšenje, pa onda treba da napravimo trku, ko će koga pre da uhapsi ili strelja, onda ću ja da uvedem preventivne mere – zapretio je Šešelj, nervozan kao pudlica u doba teranja.

Vučić je kampanju pokrenuo preko Šešelja, da bi je raširio kroz svoje medije, dnevne listove Alo i Kurir i nedeljnik Afera. U skladu s definicijom organizovanog kriminala, uz vlast i medije, takva kompromitujuća akcija ne može da prođe bez učešća parapravosudnih odreda. Zadatak da napadne glavnog urednika našeg Magazina izvršilo je tzv. Udruženje sudija i tužilaca Srbije.

– Ustav Republike Srbije, kao i čitav niz međunarodnih i evropskih deklaracija i konvencija, isključivo garantuje pravo na život, kao osnovno ljudsko pravo, tako da apsolutno nema govora o tome da bilo koji građanin ima pravo da liši života drugog građanina, te da je plasiranje ovih teza, naročito tokom vanrednog stanja, izuzetno opasno i krajnje neprihvatljivo – navodi se u saopštenju UST, koje je potpisao tužilac Nenad Stefanović.

Uvlaženi tužilac, verovatno, i ne zna da postoji Univerzalna deklaracija Organizacije ujedinjenih nacija, koja u članu 35 građanima i narodima garantuje pravo na pobunu protiv vlasti koja krši ljudska prava. A, diktator Aleksandar Vučić upravo to radi. Kršenjem Ustava Republike Srbije, na koji se poziva tužilac Stefanović, Vučić je uveo vanredno stanje, suspendovao Narodnu skupštinu i zarobio sve građane. Pod izgovorom da se bori protiv pandemije korona virusa, predsednik države svakodnevno izlazi iz ustavnih ovlašćenja, a kritičarima preti da će otvarati nova groblja za desetine hiljada mrtvih. Državni tzv. Krizni štab stotinama hiljada građana šalje preteće sms poruke u kojima najavljuje da će ih snaći „italijanski i španski scenario“. Kao da postoji nešto gore od Vučićevog „srpskog scenarija“, u kome psiho-fizički bolesni vojvoda preti hapšenjem i streljanjem, a njega citira tužilac.

Umesto da postupa po krivičnim prijavama koje su već podnete protiv Vučića zbog širenja panike, tužilac izvršava naloge diktatora. Tužilaštvo nije reagovalo ni zbog Vučićevog javnog kršenja mera Vlade Republike Srbije, pošto nije otišao u obaveznu samoizolaciju po povratka iz inostranstva. Najviši državni funkcioneri i režimski mediji vode stravičnu kampanju protiv građana Srbije, koji su se i pre vanrednog stanja vratili kući, a niko ne sme i ne može da preti pomahnitalog diktatora, koji je posle puta u Mađarsku opušteno nastavio da ignoriše uredbe koje je sam doneo.

Sve razmere politikantskog licemerja i zloupotrebe položaja predsednik Udruženja sudija i tužilaca pokazao je povikom na glavnog urednika Magazina Tabloid, imitirajući Šešelja. Onog Šešelja, koji je javno pretio da će se osvetiti deci Aleksandra Vučića.

U novembru 2014. godine, Vučićev bilten Informer objavio „saznanje“ da je Šešelj svojim stranačkim saradnicima poručio da, po povratku u Srbiju, neće da se leči, već da ima samo jednu želju – da se osveti.

– Rekao je da njemu život više nije važan i da je ispunio svoju misiju pobedom nad Haškim trubunalom. Šešelj ima samo jednu želju, da se osveti Tomi i Vučiću za izdaju. Doslovce mi je rekao: „Osvetiću se Vučićevoj deci i Tominim unucima“ – rekao je za Informer „jedan od najviših funkcionera SRS-a“.

šešelj osvetiću se vučićevoj i tominoj deci informer 27.06.2014.

Na Šešeljeve pretnje Vučićevoj tada maloletnoj deci i unucima Tomislava Nikolića niko nije reagovao. Niko, osim Vučića. On je znao kako da ga disciplinuje.

– Šešelj je makijavelistički lažov i palanački politikant sa ostrašćenim psihološkim sindromom začetim negde u zatvoru. Takav čovek, psihološki i kulturno hendikepiran, ne zaslužuje ničije poštovanje već žaljenje – napisao je u NIN-u Vojin Vuletić nakon što je napustio funkciju zamenika predsednika Srpskog četničkog pokreta.

Vuletić je bio beogradski intelektualac i iskreni antikomunista. On je stvorio prvo Srpski slobodarski pokret, zatim i SČP. Za frontmena je izabrao sarajevskog komunističkog disidenta, koji je već privukao pažnju medija. Kad je video s kim ima posla, Vuletić je organizovao izbore u SČP, na kojima je Šešelj smenjen. Međutim, akcija je propala. Šešelj je imao manje glasova, ali više batinaša. Bejzbol palicama, metalnim šipkama i lancima rasterali su normalne ljude i napravili mesta za Šešelja.

Kad je Vučić došao u Srpsku radikalnu stranku, Vuletić je već bio upokojen, i to pod misterioznim okolnostima, kao i mnogi drugi bivši Šešeljevi saradnici. Iz priča retkih prvoboraca iz SSP i SČP, Vučić je saznao na šta je Vuletić mislio kad je za Šešelja govorio da ima “ostrašćeni psihološki sindrom začet negde u zatvoru”.

– Vuletić nije iznosio istinu. Nije tačno da je Šešelj u zeničkom zatvoru služio kao devojka nekom Jašaru. Nije ga kavao Jašar, nego Mehmed – tvrdio je kasnije Vučić.

Šešelja nije otišao u zatvor zbog politike, nego karaktera. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kao najmlađi doktor nauka u SFRJ, Šešelj je mislio da mu je samo nebo granica. Zadovoljio je sve uslove za uspon u komunističkoj nomenklaturi: radničko poreklo, staž u partiji, učešće u omladinskim radnim akcijama, idolopoklonički odnos prema drugu Titu i nabujale ambicije, čije zadovoljenje je poverio Udbi. Sudbinu je poverio Miodragu Parežaninu, udbašu starog kova.

Drugu Miži dao je sve što je trebalo. Cinkario je studente i profesore Pravnog fakulteta u Sarajevu, robinu i komšije. Dobro se snašao i u ulozi provokatora na političkim i književnim tribinama koje su organizovali tzv. unutrašnji neprijatelji. Željan dokazivanja, Šešelj se neoprezno upustio i u akciju podrivanja statusa Hamdije Pozderca, visokog funkcionera Saveza komunista. Po pripremljenom scenariju, napao je kolegu Branu Miljuša, koga je optužio da je falsifikovao magistarski rad. Prava meta je bio Miljušov mentor Pozderac.

Šešelj nije sumnjao u uspeh spletke sve do 1985, dok u sarajevskom Okružnom sudu nije slušao izricanje presude, kojom je kažnjen sa osam godina robije. Dok je, sa suzama u očima, stajao u sudnici, shvatio je da se Mižo Parežanin preigrao, nije bitno da li slučajno ili namerno, da bi ga žrtvovao. Stari udbaš je nestao iz službe, a mladi je odveden u Zenicu, na odsluženje kazne.

U zatvoru se, izložen psiho-fizičkoj torturi, brzo snašao. Dosledan samo vlastitim interesima, bez mnogo femkanja pristao je na sve što je vlast tražila. Umesto Parežanina, na vezi ga je držao izvesni Nikola Kapor. Drug Nidžo je sredio da Šešelju kazna bude smanjena sa osam godina na 22 meseca. Obezbedio mu je povlašćeni tretman u zatvoru, prebacio ga je u biblioteku, gde je imao bolje uslove za rad nego u kući svojih roditelja. Za svaki slučaj, kako bi ga držao na kratkom povocu, Kapor je izmislio ili dozvolio da se proširi trač o Šešeljevim nestašlucima sa nekakvim Jašarom. Iz te priče kasnije je nastao mit o “crvenoj vojvotkinji Vojislavi”, no to nije bitno za ovu temu.

Analiza te fingirane transformacije objavljena je nedavno u knjizi Ivana Ivanovića “Smežurano udbaško mudo – Vojislav Šešelj”. Predsednik Srpskog narodnog pokreta “Naši” razbio je mit o Šešelju kao antikomunisti i nacionalisti i dokazao da se radi o višedecenijskom saradniku Službe državne bezbednosti. “Udbaški šešeljevski nacionalizam je skup najgorih osobina koje se mogu izvući iz jednog naroda i suštinski gledano to je antisrpska pojava, koja tera svakog iole časnog čoveka da ga bude sramota što je pripadnik srpskog naroda”, tvrdi Ivanović.

Da bi realizovao plan Udbe da kompromituje političke protivnike Saveza komunista, Šešelj je preuzeo obavezu da se infiltrira u disidentske krugove. Sa statusom žrtve komunističke diktature, to mu nije bilo teško.

Jednog dana javila mi se telefonom Šešeljeva majka Danica i rekla da Voju u zatvoru strašno biju, da su mu prsti skroz plavi od udaraca i da je u očajnoj situaciji. Odmah sam pozvao Kostu Čavoškog i ubrzo zatim reagovao je Odbor za zaštitu slobode i prava građana na čijem čelu je bio Dobrica Ćosić pismima bosanskom i jugoslovenskom predsedništvu. Posle toga Voju su prebacili u zatvorsku biblioteku i položaj mu je znatno popravljen – opisao je Slobodan Inić jedan primer pomoći „mladom, nepravedno utamničenom humanisti“.

U Šešeljevu odbranu ustali su svi jugoslovenski liberalni krugovi, čak i zagrebački disidenti iz Hrvatskog filozofskog društva. Od torture partijskog aparata Šešelja su u Beogradu energično branili Dobrica Ćosić, Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Slobodan Selenić, Matija Bećković i mnogi drugi. Kad je, prepariran, pušten s robije, preselio se u Beograd. Neko vreme je spavao u kući Dobrice Ćosića, a Vuk Drašković mu je finansijski pomagao štampanje brojnih pamfleta. Čim je izvukao političku i materijalnu korist, Šešelj se spasiocima zahvalio na svoj način.

– Neprijatelji srpskog naroda su Amerika, Evropska zajednica i Nemačka, a izdajnici su Matija Bećković, Slobodan Selenić i Borislav Mihajlović-Mihiz. Oni su, kao i Dobrica Ćosić, beogradski masoni, koje je probudila Amerika i stavila u svoju službu – tvrdio je Šešelj.

Kuma Vuka Draškovića, koji mu je krstio sina Nikolu, proglasio je „novim Vukom Brankovićem“, stranim plaćenikom, narkomanom i političkim komandantom ustaško-balijskih neprijatelja srpstva. Za Dragoljuba Mićunovića je tvrdio da je bio staljinistički siledžija koji je seljacima čupao brkove i jahao popa. Koštunicu je javno opisivao kao perverznjaka, sodomistu koji svojim mačkama vadi zube kako ga ne bi povredile dok ga oralno zadovoljavaju.

Na isti način obrušavao se i na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Kad je osnovao Srpsku radikalnu stranku, Šešelj se predstavljao kao monarhista. Na naslovnoj strani stranačkog biltena “Velika Srbija” stajao je grb s krunom, a govore je završavao sa “živela kraljevina Srbija”. Tako je bilo u prvoj fazi, dok nije oko sebe okupio iskrene monarhiste, koji su obnovu kraljevine shvatali kao povratak korenima i definitivni raskih s tekovinama komunizma. U sledećoj fazi, Šešelj je dobio zadatak da kompromituje tu ideju i njenog reprezenta princa Aleksandra.

– Usrani princ oko sebe je okupio budale koji su se nazvali „krunskim savetom“. To je krivično delo kojim se krši Ustav. Srbija je republika, a onaj debil Karađorđević nije krunisan. Nijedan monarhista ne može da prođe psihijatrijski pregled – urlao je Šešelj 1992. u Skupštini Srbije.

Kao svog kandidata za kralja Srbije istakao je “naslednika loze Nemanjića” Alekseja Drugog Romanova Dolgorukova, zvanog Aleksis Anžujski, inače belgijskog državljanina rođenog u Zairu. Šešelju nije smetalo što je Aleksis zbog prevara osuđivan na zatvorske kazne u Belgiji i Španiji. Nezvanično krunisanje je održano u madridskom motelu “Monte perdido”. Aleksis je dobio obećanje da će doći na srpski presto, a Šešelj je dobio lentu Reda malteških vitezova. Sprdnja je uspela, Srbima se zgadila priča o obnovi kraljevine, stekli su utisak da im je lepše s dvorskim ludama na političkoj sceni.

Šešelj se još žešće obračunao sa četničkim pokretom, koji je obrukao na najsramniji način – vlastitom pojavom. Taj zadatak je izvršio na Vidovdan 1989, kad ga je  Momčilo Đujić promovisao u vojvodu. Pravi vojvoda, već u poznim godinama, dozvolio je sebi slabost da poveruje Šešelju. Dao mu je 150.000 dolara, kupio mu Bosovo odelo i skupe Martid cipele. Nije dugo prošlo, pokajao se. Đujić je oduzeo Šešelju čin vojvode, a ovaj ga je optužio da je ucenjeni senilni starac, koji se plaši da će ga Amerikanci izručiti Hrvatskoj zbog ratnih zločina iz Drugog svetskog rata.

šešelj i đujić

I ta šarada je završena loše po četnički pokret, dobro za Šešelja i Udbu. Takva sudbina zadesila je sve i svakoga ko je imao bilo kakav kontakt sa Šešeljem. Gde god je branio Srbe, danas njih nema. Dizao je granicu od Karlobaga do Virovitice, sad su na njoj zatravljeni grobovi naivnih nesrećnika koji su mu verovali. Kao što je Hrvate klao zarđalim kašikama, Amerikance je na Kosmetu mlatio bejzbol palicama. Kao što je tokom “Oluje” bombardovao Zagreb, Beč, London i Rim, tako je Teslinim tajnim oružjem obarao “avakse” i “tomahavke”. Rezultat je bio isti. Šešelj je pobedio, Srbija je ostala bez Kosova. Radikali nisu uspeli da odbrane “kolevku srpstva”, ali oslobodili su čak 34 stambene jedinice u Beogradu, u koje su se smestili stranački junaci – Toma Nikolić, Aleksandar Vučić, Dragan Todorović, Zoran Krasić i ostali paraziti. Sad, kad njegov gazda Vučić tvrdi da na Kosmetu nema “ni metar srpski”, vojvoda poslušno ćuti.

Ceo tekst pročitajte na sajtu Magazina Tabloid

https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=465&cl=09

Korona jača od Vučića

vučić sa jezičinom 13.03.2020

Korona virus zarazio je i savladao diktatorski sistem Aleksandra Vučića. Na prvu vest o potvrđenim slučajevima u Srbiji, raspao se režimski mehanizam za medijsku hipnozu gađana. Kao da su normalni, naprednjaci su otkazali poslušnost pomahnitalom vođi i odbili da učestvuju u suicidnoj predizbornoj kampanji. Neće biti mitinga, idolopokloničkih karnevala, hvalospeva i aplauza vođi, pa ni izbora. Umesto izbornih prevara, Vučić sad priprema plan za osvetu celoj Srbiji, koji namerava da sprovede po uvođenju vanrednog stanja.   

Aleksandra Vučića nije porazio korona virus. Fatalni udarac zadalo mu je njegovo omiljeno oružje – strah. Vučić već osam godina vlada lažima, prevarama i strahom. Najveći kukavica u savremenoj istoriji Srbije uspeo je da zaplaši skoro sve političare, tajkune, kriminalce, sudije, novinare i običan svet. Zaveo je strahovladu, okupirao institucije i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Iako izgleda smešno kad, na konferecijama za novinare i u medijskim monolozima, urla na nevidljive protivnike, skiči, kmeči, smeje se i plače, ipak postiže željeni utisak. Normalni ljudi zaziru od psihopata.

Strasnim izlivima mržnje, praćenih butalnim optužbama i pretnjama, uspevao je da reketira najopasnije kriminalce i bogataše. Pod njegovim besom povijala se i sirotinja, uplašena mogućnošću da ih manijak ne gurne preko ivice bede. Psihoza je trajala dok nije nabujao strah za goli život. Kad se to desilo, Vučić je sveden na pravu meru, na nulu.

Kad se pojavio korona virus, skroman intelekt, po običaju, Vučić je kompenzovao urođenim instinktom za nadolazeću opasnost. Nadao se da mu virus neće pokvariti izborni vašar. U naletu ludila, ponudio se da ide u Vuhan, da ličnim prisustvom dokaže solidarnost s kineskim narodom, kao da tamo nemaju dovoljno bolesnika. Od ruganja žrtvama nije odustao ni kad je epidemija počela da se širi Evropom. Po ko zna koji put je dokazao da nema talenta čak ni za kreiranje prevara, samo ponavlja izlizane trikove.

U proleće 2014. godine katastrofalne poplave su zadesile Posavinu. Vučić, Miroslav Čučković i Siniša Mali pozivali su građane Obrenovca da ne podležu panici, da ostanu u svojim kućama, štiti ih država. Više od 50 ljudi je stradalo, a niko nije odgovarao, ni politički, a kamoli krivično. Nije ni bilo potrebe, građani su oprostili zločin. Na predsedničkim izborima 2017. godine Vučić je u Obrenovcu osvojio 57 odsto glasova, a SNS, sledeće godine, na lokalnim izborima 59 odsto. Uplašeni ili podmićeni, nesrećnici su oplakali pokojne rođake, komšije i prijatelje, pa glasali za zlikovce. Tužioci su, takođe, pustili pravdu niz Savu.

U martu 2015. godine, u padu vojnog helikoptera u Surčinu, poginulo je sedmoro ljudi, među kojima i jedna beba. “Pa, šta? U celom svetu svaki dan padaju avioni i helikopteri, to se dešava…” – ocenio je tadašnji premijer Vučić. Posle istrage koju je sproveo, zaključio je da su piloti sami krivi, bili su pijani. Ministri Lončar i Gašić su ignorisali zahteve pilota, kobni let su preusmerili s Banjice prema Surčinu, da bi televizijske ekipe snimile ministra zadravlja kako iz helikoptera iznosi bolesno novorođenče. Ministri su rizikovali, poginuli su piloti, lekari i deta, a Vučić je zaključio: “Ne dam Gašića i Lončara! Eto, ne dam ih i šta sad!” Pokojnici su dobili ordenje, udovice penziju i sve su prekrili snegovi, ruzmarin i šaš.

Sredinom septembra 2018,  na gradilištu “Beograd na vodi”, poginula su dva radnika “Štrabaga”. Stefan Dabetić i Aca Šimunov pali su s 22. sprata. “A, što se tiče optužbi na račun države, da je država odgovorna za ovaj slučaj… Mislio sam da o tome ne govorim, ali hoću da ljudima pročitam neke podatke. Znate li da u  Americi svakih deset sekundi gine, ponavljam gine, jedan od perača prozora. Svakih deset sekundi”, objasnio je Vučić zašto smrt dva radnika iz “Beograda na vodi” nije strašna i da niko nije kriv, pošto je statistika u Americi mnogo gora. Vučićeve sudije su u ovom slučaju reagovale samo presudom protiv aktivista Građanske inicijative “Ne davimo Beograd”, koji su protestovali zbog pogibije dva radnika.

Fatalne tragedije u prisustvu vlasti ili usred njenog nemara, to za Vučića nije problem. Ne, dok god stradaju drugi ljudi. E, kad neko njega uvredi ili ako mu opsuje kljakavu Milicu, taj je izložen medijskoj i pravosudnoj torturi. Za smrt novorđenčeta niko nije odgovarao, a zatvori su puni ogorčenih očajnika, koji bes iskaljuju na društvenim mrežama.

Vučić se nadao da će mu isti štos proći i u slučaju korona virusa. Režimski mediji su u udarnim emisijama i na naslovnim stranama odradili artiljerijsku pripremu, posle koje su juriš na zdrav razum izvršili ministar zdravlja Lončar i načelnik pulmologije i alergologije u Tiršovoj prof. dr Branimir Nestorović. Lončar je lagao da od korona virusa umire manje ljudi nego od sezonskog gripa. Stopa smrtnosti kod običnog gripa je 0,1, a kod korone 3,5 odsto. S vučićevskim smislom za sprdnju tuđom nevoljom, dr Nestorović se smejao glupim Srbima: “Ne mogu da verujem da se narod, koji je preživeo sankcije, bombarodvanje, svakojaka maltretiranja, uplašio najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva”. Režimski lekari su kao mere zaštite preporučili pranje ruku tvrdim sapunom i ispijanje rakije: “Gde alkohol stavite, tu korona virus ne raste”. Taj savet kao da je smislio prestolonaslednik Danilo, koji se, kao kandilo, samo doliva.

Na kraju, Vučić je iz lične fabrike laži i zabluda izvukao poslednji adut.

– Zapisao sam tačne brojeve. Najteži dan za korona virus bio je 10. februar. Umrlo je 108 ljudi od korona virusa. Ali, tog dana su u svetu od raka umrle 26.283 osobe, od srca i srčanih oboljenja 24.200, od dijabetesa 4.300, dok je bilo 28 puta više ljudi koji su sami sebi oduzeli život. Svakog dana 25 puta više ljudi umre od ujeda komaraca nego od korona virusa – tvrdio je Vučić s morbidnom namerom da rizikuje zdravlje i živote svih ljudi u Srbiji, samo da bi ostvario svoj politički interes i proces izborne krađe izgurao do kraja.

Da bi pojačao utisak, demonstrirao je krajnju neodgovornost priznanjem da mu ne pada na pamet da nosi zaštitnu masku. Odbacio je i zvaničan zahtev Svetske zdravstvene organizacije da se testira na korona virus, pošto je učestvovao na konferenciji AIPAK, gde su registrovana dva slučaja zaraze. Više od 19.000 političara, biznismena i ostalih učesnika na tom događaju pristalo je da se, zbog sebe i ljudi iz svog okruženja, testira i podvrgne kompletnom tretmanu, pa i karantinu, ali ne i Aleksandar Vučić.

Briga njega. Doktor Nestorović tvrdi da su Srbi genetski imuni na korona virus. To bi značilo da je Andrej potpuno bezbedan, a Alek bar 50 odsto. U rizičnoj grupi je Ana Brnabić, ali ona nije ni bitna. Ni ako se razboli, predsednik SNS-a neće ići kod lekara. Kaže, paziće ga mama. Čovek s punih 50 godina, s minimum dve supruge i dvoje punoletne dece, želi da ga neguje mama, samo njoj veruje i samo nju voli. Sofoklov Edip bi razumeo Vučića, imao je slične emocije prema mami.

(Ceo tekst pročitajte u sledećem broju Magazina Tabloid, koji će na kioske stići u četvrtak 19. marta)

EPS namestio tender od 1,15 miliona evra

milorad grčić wp

Tragovi naprednjačkog kriminala su ostavljeni i na portalu javnih nabavki. Jedan od njih otkriva svežu nameštaljku za tender koji je raspisala Elektrodistribucija Srbije. To Javno preduzeće radi s gubicima. Menadžment EPS-a ne zna da organizuje proizvodnju i trgovinu stujom, ali bez problema namešta tendere. Poslednji slučaj sumnjivog posla predstavlja nabavka kancelarijskog nameštaja u vrednosti od 1,15 miliona evra.

Postupak za javnu nabavku obeležilo je poništavanje prvog tendera, podešavanje konkursnih uslova za podobnog partnera i neosnovana odluka o zaključenju ugovora s ponuđačem koji ne zadovoljava propisane uslove. Tender je objavljen 23. novembra 2018. godine. Dan pre isteka roka za otvaranje ponuda, 12. decembra 2018, ukinuto je nekoliko uslova. Umesto prvobitnog uslova da ponuđač dostavi dokaze da je ostvario prodaju nameštaja u vrednosti od najmanje 120 miliona dinara, zahtevana je potvrda da je ostvarena bilo kakva prodaja, što ima svaka stolarska radnja. Izbačene su odredbe kojima je tražena potvrda stručnosti kadrova i standarda FSC. U takvim okolnostima, kompanija „Ktitor“ jedina je dala jedinu ispravnu ponudu od 105 miliona dinara. Ostale tri ponude („Pro TENT“ – „Wood Tech“, „Eurosalon“ i „Art-invest“) probile su okvire procenjene vrednosti nabavke od 106.278.205 dinara.

Tender je poništen, a u ponovljenoj proceduri naručilac je prihvatio ponudu grupe ponuđača „Pro TENT“ iz Obrenovca i „Simpo line“ iz Vranja. Ponuda konzorcijuma u kome su se nalazili zemunski „Gaj inženjering i opremanje“, „Ktitor“ i ivanjički „Matis“ odbijena je zbog cene koja prelazi iznos procenjene vrednosti javne nabavke. Gubitnički konzorcijum je uložio zahtev za zaštitu prava u kome je istakao da je EPS grubo povredio odredbe Zakona o javnim nabavkama. Između ostalog, istaknuto je da se nosilac posla „Pro tent“ kao osnovnom delatnosti bavi pružanjem usluga privatnog obezbeđenja. Stručne reference, koje je izdalo preduzeće „Liburnia Riviera hoteli“, odnose se na opremanje hotela, a ne na kancelarijski nameštaj, koji je predmet javne nabavke. Sporna je i bankarska garancija, pa i priložena dokumentacija ponuđača.

Partner „Pro tenta“, „Simpo line“ kao dokaze tehničkog kapaciteta i osnovnih sredstava priložio je vlasništvo preduzeća „Simpo“ ad, bez važećeg pravnog osnova. Pri tom, zakup magazinskog prostora, koji je „Simpo line“ naveo u ponudi, istekao je 31. decembra prošle godine, dakle dve nedelje pre nego što je tenderska komisija donela odluku. „Simpo line“ nije zadovoljio ni uslove koji se odnose na stručnost kadrova.

milorad grčić wp potpis na tender

Bez obzira na sve nedostatke, naručilac je 12. januara 2020. godine prihvatio ponudu Grupe „Pro TENT“ i „Simpo line“ i dodelio joj posao vredan 136.754.086 dinara. Milorad Grčić, direktor EPS-a i ekspert za pečenjare, na taj način je dokazao da zadovoljava sve uslove za status organizatora nameštanja tendera, jednu od osnovnih delatnosti režima Srpske napredne stranke.

Sudski epilog još nisu dobile korupcionaški skandali Ministarstva sporta i Siniše Jasnića, predsednika Univerzitetskog sportskog saveza Srbije, a već se otvaraju nove afere. O tome kako se troši novac iz budžeta i kako Privredno društvo “Pete evropske univerzitetske igre u Beogradu 2020”, na čijem čelu je Predrag Jušković, pokazuje tender o kome ćemo pisati u sledećem broju.

knjige narudžbenica

NOGO: Krivične prijave protiv Nikole Petrovića i Neše Rominga

srđan nogo slavija tv

Nikola Petrović i Nenad Kovač su uhvaćeni u laži. Ko je od njih laža, a ko paralaža trebalo bi da utvrdi istaga Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu po krivičnoj prijavi koju je protiv njih podneo narodni poslanik Srđan Nogo.

U odvojenim sudskim postupcima, Kovač i Petrović su dali kontradiktorne odgovore na isto pitanje, što dokazuje da je jedan od njih dao lažni iskaz, čime je izvršio krivično delo iz člana 335, stav 1, Krivičnog zakonika. Istu povredu zakona, u drugim parnicama, izvršio je Sava Terzić ili opet Nenad Kovač. I to treba da se utvrdi po krivičnoj prijavi Srđana Noga.

Nenad Kovač, poznatiji kao Neša Roming, 2017. godine, tužio je Noga zbog navodne povrede časti i ugleda izjavama u kojima ga je dovodio u vezu s različitim političarima, pa i s Aleksandrom Vučićem. Osnovanost tužbe može da se razume, pošto veza s Vučićem zaista može da naruši nečiji ugled. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen je postupak u kome su saslušane parnične stranke. Na ročištu koje je održano 15. oktobra 2018, punomoćnik tuženog Noga pitao je Kovača da li poznaje Vučića. Kovač je rekao da ga ne poznaje.

nikola petrović i neša roming wp

– Negiranjem poznanstva s Vučićem, Kovač je pokušao da stvori utisak da su moje izjave potpuno bez osnova i neistinite. I zaista, u tom parničnom postupku 20. decembra 2018. doneta je presuda kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, pa sam obavezan da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, isplatim 100.000 dinara i troškove parnice u iznosu od 79.700 dinara. U presudi je navedeno da je tužilac izjavio da ne poznaje Aleksandra Vučića, što, dakle, znači da je na lažnom iskazu tužioca Nenada Kovača zasnovana odluka koja je doneta – kaže Srđan Nogo za Magazin Tabloid, uz napomenu da je Apelacioni sud 13. juna 2019. godine ukinuo tu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Na isto pitanje, sasvim drugačiji odgovor dao je Nikola Petrović, poslovni partner Nenada Kovača u više zajedničkih preduzeća i istovremeno dvostruki kum Aleksandra Vučića. U drugom parničnom postupku, po tužbi Kovača protiv Boška Obradovića, predsednika pokreta Dveri, na ročištu koje je održano 25. aprila 2019. svedočio je Petrović.

– Petrović je prvo potvrdio opštepoznatu činjenicu da je u kumovskim odnosima s Vučićem, a da direktno pitanje da li mu je poznato da li Nenad Kovač poznaje Aleksandra Vučića odgovorio je potvrdno, jer ga je video u njegovoj kući. To je direktno kontradiktorno iskazu samog Kovača, koji je negirao da poznaje Vučića. Jedna od te dve izjave, Kovača da ne poznaje Vučića, ili Petrovića da Kovač poznaje Vučića, mora biti neistinita i predstavlja lažan iskaz. Pošto ne mogu biti siguran o tome koji je od ova dva iskaza lažan, podneo sam krivičnu prijavu protiv obojice, i Kovača i Petrovića. Jedan od verovatno najpogodnijih načina za rasvetljavanje činjenica i utvrđivanje koji je od dva iskaza lažan jeste upravo ispitivanje kao svedoka Aleksandra Vučića, pre svega na okolnost da li poznaje Nenada Kovača – kaže Nogo.

Istim povodom, da bi se utvrdilo ko je davao lažni iskaz pred sudom, Nogo je podneo krivičnu prijavu protiv Kovača i advokata Save Terzića.

Pred beogradskim Prvim osnovnim sudom vođen je parnični postupak protiv Srđana Noga, po tužbi Save Terzića, opet za nadoknatu štete zbog navodne povrede časti i ugleda. Tokom saslušanja, na ročištu 12. decembra 2018, Terziću je punomoćnik tuženog postavio pitanje kakav je njegov odnos sa preduzećem „Lanus“ i da li je tačna izjava Nenada Kovača da je to bila njihova zajednička firma. Terzić je rekao da je imao poslovni odnos s „Lanusom“, ali da to nije bila njegova i Kovačeva firma.

– Terzić me tužio jer sam ga dovodio u vezu sa preduzećem „Lanus“, nosiocem projekta „Bus plus“, zatim otimanjem preduzeća „Certus“ i prebacivanjem poslovanja sa „Certusa“ na „Lanus“, kao i saradnju sa Zoranom Ćopićem, pravnosnažno osuđenim u Srbiji i Bosni i Hercegovini za pranje novca od trgovine narkoticima. Pitanje odnosa Save Terzia sa preduzećem „Lanus“ bitno je radi razjašnjenja relevantnih činjenica u tom parničnom postupku. Negiranjem da ima veze sa „Lanusom“, Terzić je pokušao da stvori utisak da su moje izjave potpuno bez osnova. Sud je poverovao, pa je 11. aprila 2019. doneta presuda kojom sam obavezan da mu, zbog povrede časti i ugleda, isplatim 100.000 dinara i još 69.200 dinara na ime troškova parničnog postupka. U presudi je istaknuto da „Lanus“ nije bila zajednička firma Terzića i Kovača, što znači da je odluka zasnovana na lažnom iskazu tužioca – tvrdi Nogo.

Nenad Kovač je, u drugom sudskom postupku, demantovao Terzića. U parnici protiv Noga, Kovač je izjavio da su on i Terzić bili suvlasnici u „Lanusu“ i da se Kovač povukao iz tog preduzeća 2009. godine. Jedan od njih, Kovač ili Terzić, nije rekao istinu, odnosno dao je lažni iskaz, čime je izvršio krivično delo. Pošto nije siguran ko je lažov, Nogo je podneo krivičnu prijavu protiv obojice, pa neka se suoče i razjasne u sudnici.

Krivična prijava protiv Kovača i Terzića je značajna i po tome što su u taj slučaj umešani i pojedinci iz vrha organizovanog kriminala, kao i korumpirane sudije i tužioci. Na tom primeru se vidi sprega vlasti, kriminala, pravosuđa i tajkuna.

– Ko u ovom slučaju govori istinu jasno se vidi u transkriptima tajno prisluškivanih i snimljenih razgovora Zorana Ćopića sa Savom Terzićem, Nenadom Kovačem i Bojanom Kordićem. Snimci prisluškivanih razgovora su saslušani na jednom ročištu i utvrđeno je da odgovaraju transkriptima. Ti razgovori se direktno odnose na pranje para narko klana Darka Šarića, kupovinu firme DTM i privatizaciju „Mitrosrema“, za šta su osuđeni Ćopić i Nikola Dimitrijević. a sudi se Šariću. Ali, niko nije ni saslušao, a kamoli vodio postupak protiv Kovača i Terzića. Čak su i ovi razgovori skriveni, nema ih u predmetu Darka Šarića i na njih je stavljena oznaka „državna tajna“ – ističe Srđan Nogo.

Transkript razgovora Terzića i Ćopića je objavljen u Magazinu Tabloid 27. marta 2014. godine. Pošto su saznali da će naš Magazin objaviti transkripte, Nenad Kovač i Nikola Petrović su ih dali nedeljniku Afera, da ih i on objavi, ali bez pominjanja Nenada Kovača.

Slučaj je počeo pre desetak godina, kad je firma „Cirtus“, kao što kaže Nogo, oteta od pravog vlasnika Dejana Dragojlovića. Poslovi su prebačeni na „Lanus“, za koga je namešten tender za „Bus plus“. Kad je Dragojlović pokušao da odbrani svoje poslovne interese, Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu povelo je postupak protiv njega.

– Nenad Kovač je na ročištu 15. oktobra 2018. priznao da je u kumovskim odnosima sa Ljubivojem Đorđevićem, tužiocem Prvog OJT, koje je vodilo postupak oko preduzeća „Certus“ u kome je Dragojlović okrivljen za delo koje je brisano iz Krivičnog zakonika i dva dela za koje je nastupila apsolutna zastara krivičnog gonjenja. U tom sporu navodno je oštećen Sava Terzić, a sudski postupak je vodila rođaka Terzićeve supruge. Da ne bude kraj ludila u tom postupku, određen je pritvor Dragojloviću, za delo koje nije krivično delo, i to na dan kad sam imao ročište u parnici sa Kovačem. Na tom ročištu je Kovač priznao kumstvo sa tužiocem Đorđevićem i suvlasništvo u „Lanusu“ sa Terzićem. Tada sam predložio Dragojlovića kao svedoka. Kovač je, odmah posle svog iskaza, izašao ljut iz sudnice i sat i po kasnije je određen pritvor Dragojloviću. I to nije kraj kriminala u ovom predmetu. Postupajući tužilac Sofija Radak je razrešena krajem prošle godine, jer je u tom predmetu uništavala dokaze, falsifikovala dokumenta, krala spise, pa ih vraćala – tvrdi Nogo.

On je više puta lično išao na suđenja u kome se do sada izuzelo sedmoro sudija i zamenila dva tužioca, a optužnica je četiri puta vraćana na doradu. Jedan tužilac je napredovao, drugi je razrešen.

– Ovo nije prvi postupak u kome je tužilac Đorđević postupa, a da ima veze sa Dragojlovićem. Od 2007. godine, kao zamenik u Višem tužilaštvu, tri i po godine je u fioci držao krivičnu prijavu Dejana Dragojlovića protiv Branke Totić, za krađu patenta, da bi je na kraju odbacio. Tada se i okumio s Kovačem. Naprosto, Dragojlović nije imao šanse da se izvuče iz mreže sudija i tužilaca povezanih s Terzićem i Kovačem. Prinudni upravnik „Certusa“ bio je Predrag Bijelić, prijatelj Save Terzića i radnik „Lanusa“. Dragojloviću je jedno vreme sudila Ana Trifunović, Bijelićeva rođaka. U takvim okolnostima, sud se nije interesovao za pregršt dokaza protiv Terzića, za izvode iz APR-a, prisluškivane razgovore, audio i video nadzor sastanaka sa Ćopićem, u kojem nedvosmisleno priznaje da je od firme DTM Nikole Dimitrijevića, zajedno s Nenadom Kovačem, kupio 2500 MPOS terminala za „Lanus“ – ističe Nogo.

Sad se u problemu našlo beogradsko Prvo osnovno tužilaštvo, koje će morati da se odredi prema krivičnoj prijavi Srđana Noga i proceni ko je izvršio krivično delo davanja lažnog iskaza, Kovač ili Petrović, Kovač ili Terzić. S obzirom na stanje u srpskom pravosuđu, realnije je očekivati da u pritvoru završi Nogo.

knjige narudžbenica

Zašto Vučić nije u ludnici

ludak

Kad padne s vlasti, Aleksandar Vučić ostaće bez moći, uticaja, novca i slobode. Gde će završiti, neće zavisiti od njega. Ako bude pravde, posle fer i poštenog sudskog postupka, sledećih nekoliko decenija provešće u zatvoru. Ako prednost nad zakonom dobiju humanistički motivi, svrgnuti diktator završiće u ludnici.

Otkad je u politici, a naročito za poslednjih sedam godina vladavine, Vučić je ostavio bezbrojne tragove kriminala. Još je više dokaza njegovih mentalnih oboljenja. Većina njegovih izjava i postupaka mogu uporedo da se tumače kroz Krivični zakonik i šifrarnik F dijagnoza. Na spisku više stotina duševnih bolesti, koje su definisane kao devijacije duha i svesti, teško je pronaći neku koja ne opisuje Vučića.

Psiholozi i psihijatri, verovatno, lako i brzo bi mogli da prepoznaju simptome Vučićevih poremećaja, pa i da mu pruže lekarsku pomoć. I laici bi, bez po muke, mogli da shvate probleme s kojima se on bori ceo život.

Roditelji su ga zanemarivali i zlostavljali. Mama Angelina ga je ispustila iz naručja, pa je dobio ozbiljne povrede glave, od kojih mu se nikad nije u potpunosti oporavilo desno oko. Zvanični otac Anđelko ga je terao da jede pokvarenu paštetu, a baba ga je zadojila nacionalizmom i mržnjom prema katolicima i muslimanima. Odrastajući u takvom okruženju, zavideo je mlađem bratu, koji je uvek privlačio i dobijao podršku i simpatije. Stečene komplekse niže vrednosti pokušao je da anulira učenjem i disciplinom. Za razliku od nestašnog bate Andreja, Alek je, čim bi ustao, namestio krevet, umio se i oprao zube. U školi se isticao znanjem i cinkarenjem, što mu je donelo status štrebera i nadimak Hulja. Kad se zamomčio, devojke su ga interesovale koliko danas humanitarni rad, dakle 0:0. Studije je prekinuo da bi odslužio vojni rok. U sarajevskoj kasarni “Slaviša Vajner Čiča” 1988. godine često su se čuli jauci i plač podlog ćate Vučića. Voleo je da oficirima prijavljuje svoje klasiće, koji bi izbegavali dežurstva ili krali konzerve s pasuljem, ali teško je podnosio ćebovanje, Cmizdrio je i u radikalima. Stranačke kolege ga nisu fizički napadali, ali udarali su ga tamo gde je najslabiji, po živcima. Tri meseca nakon što se oženio, rodio mu se sin Danilo, a zločeste radikalske tračare njemu su čestitale prvenca, a njegovoj supruzi Kseniji naglašavali su da je lepo što je posle ćerke dobila i sina. Vučiću je pozlilo kad je saznao da mu je lažna svastika zapravo pastorka. Kao pravi Srbin, pretukao je lažljivu suprugu, i kao pravi kukavac, pobegao je iz Srpske radikalne stranke.

U potrazi za autoritetom, ravnim onome koji je u njegovim očima bio Vojislav Šešelj, Vučić se posvetio pravoslavnom misticizmu. Prateći savete svog rođaka Porfirija, tada igumana manastira Kovilj, a danas mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, našao je duhovnika i predao se asketizmu. U postu i molitvi tihovao je skoro dve nedelje, u avgustu 1999. godine, to mu je bilo dovoljno da shvati da će Bogu biti bliži u ministarskom kabinetu, nego u pseudomonaškoj keliji. Vratio se Šešelju, ali nije zaboravio grehove Tomislavu Nikoliću i ostalim tračarama.

Dok je čekao vreme za osvetu, bes je iskaljivao u svoja četiri zida, koja je dobio u vreme dok je Srbija gubila Kosovo i Metohiju. Porodični mir najuspešnije je održavao tokom one tri i po godine, koje je proveo u kući svog kuma Zorana Bašanovića. Stil, usklađen sa stihovima “oženjen sam, kao momak živim”, nastavio je dok opet nije bio prinuđen da se oženi trudnom Tamarom Đukanović. U istom bračnom paketu, na njegovo veliko iznenađenje, pojavio se još jedan neprikosnoveni autoritet, tast Brano Đukanović. Kao nekad vojvodu Voju, sad sluša tasta Branu. Svaku njegovu sms poruku shvata kao direktnu komandu. Tast javi “dođi”, Vučić odmah seda u helikopter i leti za Loznicu, da mu nabaci neki novi posao ili pritisne ponekog naprednjačkog jeretika.

U pretrpanom rasporedu predsedničkih obaveza, Vučić nađe vremena da poseti Katarinu Šišmanović, kojoj je, kako se hvali, nabavio stan u Igl Hilsovoj zgradi u “Beogradu na vodi”. S obzirom na takve okolnosti, ne čudi što mu je sin Danilo postao alkoholićar, a ćerka Milica introvertna starmala devojčica. Vučić i njih beskrupulozno koristi u političke svrhe. Ko mu pomene decu, posebno ako je to u vulgarnom kontekstu, biva izložen medijskoj, policijskoj i pravosudnoj torturi. Kriminalizovao je i brata Andreja, koji sad ima imidž vodećeg naprednjačkog dahije. Mamu Angelinu je, u predizbornoj kampanji, optužio da laže i blati njegov lik, jer je demantovala njegove tvrdnje da se rodio kao nedonošče od 1,5 kg. U istoj televizijskoj emisiji, raspravu o vlastitoj krizi identiteta završio je priznanjem da veruje kako mu je pravi otac Anđelko Vučić, a ne neki Salih Salihu, kako od milja zove albanskog novinara Fahrija Muslijua, bivšeg Angelininog kolegu, osumnjičenog za nestašluke bez Dureksa.

O svemu tome Vučić je pričao javno, ali niko od psihologa nije to razumeo kao njegov vapaj upomoć. Umesto da mu ponude i pruže adekvatnu medicinsku negu, svi licencirani srpski psiholozi i psihijatri nemo gladaju kako se, sirotan, muči. Tek u poslednje vreme u javnosti su se pojavile retke analize, nedovoljne za kompletnu dijagnostiku.

Autori Magazina Tabloid često ukazuju na Vučićeve mentalne poremećaje i pozivaju psihijatre da reaguju. Takav apel upućuju i mnogi korisnici društvenih mreža, a nedavno je i Nenad Kulačin, novinar dnevnog lista Danas, poručio psihijatrima da “stisnu petlju i obelodane karakteristike psihičkog stanja predsednika Srbije, čije ponašanje odavno nije usklađeno sa realnošću”.

– Pretpostavimo da se udruženje psihijatara i psihologa usaglasi da predsednik podstiče i izaziva društvenu devastaciju, zbog lako dokazivih javnih izjava, koje ne sadrže činjenice, već njegove lične procene, neprimerenih uvreda i neprijateljskih poruka upućenih neistomišljenicima. Pošto potkrepe svoje mišljenje primerima iz svakodnevnih predsednikovih nastupa, grupa ovih stručnjaka može javno da objavi svoj nalaz. Takav dokument nema stručnu podlogu jer se zasniva na opšte poznatim simptomima, koji ne mogu da predstavljaju dijagnozu. U psihijatriji i psihologiji ona se postavlja u direktnom kontaktu sa klijentom–pacijentom posle studiozne opservacije, medicinskih i psiholoških testova i timskog donošenja zaključka – tvrdi dr Dragica Stanojlović, psiholog u penziji.

Stanojlović ukazuje da je Vučić i ranije bio isti ovakav, samo nije imao prilike da ispolji čitavu paletu patoloških osobina svoje razuđene ličnosti.

– Egocentričan je, narcisoidan, sa nesavladivom potrebom da uvek bude u centru pažnje. Promenljivog je raspoloženja, bez empatije. Sklon je teatralnom ponašanju i dramatizaciji. Ne podnosi kritiku niti drugačije mišljenje. Neprijatne situacije ili emocije duboko potiskuje, tako da ne mogu da se probiju u njegovu realnost, koja je modelirana imaginacijama i fantazijama. Ima transcedentni doživljaj sopstvenog bića – ocenila je dr Stanojlović.

I psiholog Žarko Trebješanin je Vučića opisao kao autističnog narcisa, koji ne vidi stvarnost jer je zatvoren u sebe i okružen ulizicama i poltronima.

– Vučić je bahat, ide iz krajnosti u krajnost, sklon je ekstremima. On je bio ekstremni nacionalista, sad je veliki Evropljanin. Sve to govori o velikoj nestabilnosti. Ako gledate Koraksove karikature, vidite ga sa onih devet ekrana i jasno vam je da vidi svugde samo sebe i da je veliki narcis, kao i svi despoti, koji imaju fantastičnu žudnju za moći – tvrdi Trebješanin.

Pred prve predsedničke izbore u Srbiji, 1992. godine, Trebješanin je za NIN napisao psihološki portret Slobodana Miloševića. Hrabri urednici su tekst objavili posle izbora, iako je bilo jasno da autor ne želi da naruži analiziranog kandidata za funkciju predsednika, već da ukaže na opasnost koja preti usponom čoveka koji demokratiju podređuje samovolji.

žarko trebješanin WP

– Imam utisak da Vučić danas ima veću vlast nego što je ikada imao Milošević, jer ovaj drugi je imao kontrolu državnih medija, što smo mi smatrali medijskim mrakom, iako smo imali neke televizije i novine koje su bile opozicione. Gde su one sada? Svedene su na incident, na zanemarljivo. Naš veliki problem nije Vučić, nego sistem koji dozvoljava da neko takav može da dograbi apsolutnu vlast. Možete da analizirate Trampa, koliko je infantilan, osion i slično, ali važno je da imate mogućnost da ga smenite. Smenjen je Nikson, Klintona su preslišavale sudije. Hajde ovde da zamislimo da neke sudije stave Vučića ispred sebe i preslišavaju ga. Mi nemamo demokratske institucije, jedan čovek se pita za sve, on odlučuje, to otvoreno kažu ministri, hvale se time da će biti onako kako kaže predsednik Vučić, on najbolje zna. To da čitavo pravosuđe radi kako jedan čovek misli da je pravedno, da se investira tamo gde jedan čovek odluči, to nikakve veze sa demokratijom nema. Kakav je to politički život ako ne možete da imate normalne, minimalno fer izbore. Mi živimo u posebnoj vrsti rasula, vrednog ozbiljnog psihološkog posmatranja. Orvel je ozbiljno uzdrman stvarnošću u Srbiji. Naš politički žanr je neki bućkuriš sačinjen od komedije, drame, tragedije i trilera, prevazišao mogućnosti čak i holivudskog blokbastera – kaže Trebješanin.

Zoran Radovanović, univerzitetski profesor u penziji, ističe da nije etički izlaziti u javnost s dijagnozom, ali i da se Vučićevo stanje zna.

– Ne treba biti psihijatar, pa ni lekar opšte prakse da bi se na osnovu neobaveznog praćenja medija došlo do zaključaka da je Vučić egocentričan i maligno narcisoidan. Jedan pravnik, inače profesor univerziteta, opisuje Vučića kao ucenjenog čoveka, što je opšte mesto, imajući u vidu okolnosti pod kojima je doveden i obaveze kojih se prihvatio. Na to se nadovezuju psihijatri, videći u njemu ličnost “kao ako” (engleski: “as if” personality), što bi u slobodnom prevodu na srpski moglo da se kaže: slugarenjska ličnost – tvrdi prof. dr Radovanović i podseća na iskustvo iz Sjedinjenih Američkih Država.

Pred predsedničke izbore 1964. skoro 1.200 psihijatara izjasnilo se da konzervativni kandidat Bari Goldvoter nije sposoban za tu funkciju. Posle poraza na izborima, on je tužio časopis koji je objavio taj tekst i dobio odštetu od 75.000 dolara, a Američko psihijatrijsko udruženje je usvojilo tzv. Goldvoterovo pravilo, po kome psihijatar može načelno da iznosi svoja stručna znanja, ali ne i da nudi profesionalno mišljenje ukoliko nije obavio pregled i dobio saglasnost pacijenta. To pravilo je prekršeno 2015, kad je časopis Vaniti fer objavio psiho-analizu Donalda Trampa, opisujući ga kao “školski primer narcističkog poremećaja ličnosti”. Usledila je serija tekstova Njujork Tajmsa, u kome su razni psiholozi, psihijatri i socijalni radnici iznosili tvrdnje da Tramp nije sposoban da obavlja funkciju predsednika SAD

– Tramp ima stalnu potrebu da opoziciju stavi pod svoju čizmu, čime narušava osnovna načela demokratije. Trampa psihičko stanje sprečava da obavlja predsedničku dužnost, jer ima tendenciju iskrivljavanja stvarnosti kako bi se ona prilagodila njegovom ličnom mitu veličine. On često napada one koji se ne slažu s njim ili ga izazivaju, a te navike će se samo pogoršavati što duže bude bio na poziciji moći – navodi se u analizama oko 35 članova Američkog psihijatrijskog udruženja, koji su priznali da svesno krše “Goldvoterovo pravilo”, jer smatraju da je “previše toga u igri da bi sada ćutali”.

Te tekstove prenosila je i Televizija N1, na kojoj je, pre nekoliko dana, voditeljka Minja Miletić brutalno prekinula Boška Obradovića, lidera Dveri, kad je rekao da je Aleksandar Vučić mentalno poremećen. Na “američkoj televiziji”, kako naprednjaci nazivaju N1, može da se govori o narciosiodnim apsolutisti Trampu, ali ne sme da se izrazi sumnja u Vučića.

Poljski psihijatar Andrej Lobačevski, opisujući mentalno stanje nekoliko istaknutih svetskih državnika, uveo je termin “patokratija”, kojim definiše vlast psihopata. Lobačevski upozorava na opasnost od “patološke moći” vlada koje predvode narcisi i psihopate. U zapadnim medijima takvoj analizi podvrgnuti su, pored Trampa, i mnogi drugi državnici, među kojima su Boris Džonson, Emanuel Makron i, naročito, Vladimir Putin. U Srbiji su takvi tonovi mnogo tiši, iako ima mnogo više razloga za brigu.

Savez za Srbiju je pre nekoliko dana pozvao Aleksandra Vučića da se “pod hitno podvrgne lekarskom pregledu od strane stručnog lekarskog tima”.

– Građani Srbije već su se navikli da Vučić u obavljanju dužnosti predsednika krši Ustav, urušava međunarodni ugled zemlje, nanosi štetu njenim interesima, uzurpira funkcije tužioca, sudija, premijera, ministara, predsednika opština, fudbalskih trenera. Poseban problem predstavlja Vučićevo ponašanje u svakodnevnim javnim nastupima, koje otvara pitanje njegovog zdravstvenog stanja. Gotovo u svakom njegovom nastupu manifestuju se ozbiljni poremećaji, od graničnih poremećaja ličnosti do paranoidnih sindroma. Njegova sve izrazitija sklonost da se uživljava u ulogu mesije i oca nacije, više puta pominjanje sopstvene smrti, isticanje vidovnjačkih sposobnosti, nepovezane rečenice, nagle promene raspoloženja, kao i zabrinjavajuće posmatranje sebe iz budućnosti samo su neki od razloga da se građanima Srbije obezbede nesumnjivi dokazi da je Aleksandar Vučić mentalno u stanju da obavlja svoj posao – navodi se u saopštenju Saveza za Srbiju.

Ista vrsta zabrinutosti postoji i kod pojedinaca iz vlasti, ali oni ne smeju da to javno priznaju. Plaše se psihopate, znaju da je osvetoljubiv, podao i pokvaren. Zato Željko Mitrović, tobože u šali, najavljuje da će istinu o Vučiću početi da govori tek 40 dana posle njegove smrti, kad bude siguran da se ovaj neće povampiriti.

Kad se pomene peder, niko ne pomisli na Brnabićku. Kad se pomene ludak, poneko pomisli na Vulina, ali prva asocijacija na pederluk i ludost je Vučić. U normalnim društvima, njegove devijacije svih vrsta predstavljale bi privatni problem. Ako ne zna ko mu je otac ili koliko dece mu ima supruga, pa ga to razjeda, to je njegova lična stvar. Neka se leči. Ako ni to neće, može da se obesi. Ali, jok, Vučić u svojim poremećajima uživa, sa zadovoljstvom maltretira koga god stigne, uništava živote i otima imovinu.

“Ludaci su najštetniji lopovi, ukradu vam raspoloženje i vreme”, pisao je Gete. Vučić je svojim primerom dokazao da je nemački klasik u pravu. Na vlasti su bili i drugi lopovi, ali niko nije naneo više štete od ludog Vučića. Baš u skladu s Geteoovom definicijom, on je ukrao raspoloženje, stvorio je Srbiju punu agresije, mržnje i nasilja. I na naprednjačkim mitinzima, na koje dovodi ucenjene i podmićene sendvičare, jadne i bedne, vlada atmosfera kao na sahrani. Dok im vođa na bini služi opelo, nesrećnici ga i ne slušaju, znaju da laže, da će, kad se predstava završi, morati da se vrate svojim kućama, gde ih čekaju gladna deca, neplaćeni računi i dopisi izvršitelja. Vučić je ukrao i vreme, opljačkao je budućnost u kojoj će nekoliko sledećih generacija otplaćivati kredite koje je uzeo i razgrabio naprednjački kartel.

Vučić je celu Srbiju zarazio autentičnim virusom ludila, kakav nije zabeležen u savremenoj istoriji politike i medicine. Ceo narod, državne institucije, medije i svakog građanina pojedinačno, sve je uvukao u vlastitu patologiju. Za sedam godina njegove vladavine, iz Srbije je pobeglo više od 600.000 najboljih i najsposobnijih ljudi, mladih i obrazovanih. Nisu pobegli samo iz ekonomskih razloga, već usled beznađa, koje im se smeje s Pinka i naslovnih strana Kurira i Informera. Pod Vučićem, Srbija je prestala da postoji kao država, sad je obična teritorija s nedefinisanim granicama. Vanknjižni vlasnik Srbije i s tim teritorijama trguje. Spreman je, kaže, da prizna nezavisnu albansku državu na prostoru koji je nekad nazivao kolevkom srpstva, ali tek kad dobije nešto zauzvrat. Ponekad traži Kosovsku Mitrovicu i još dve-tri opštine, a nekad plasira budalaštine da će Angela Merkel da mu pokloni privatnu kompaniju Folksvagen i izlaz na more. Ako se to desi, Vučić će pristati na razgraničenje, kao da mu je to očevina koju će podeliti na Anđelkov i Fahrijin deo. Za to, svakodnevno priča Sarapi i Mariću, ima podršku svojih prijatelja iz sveta. Putin mu je poklonio šest rashodovanih aviona, koje je Srbija skupo platila. Tramp je pristao da se na jednom koktelu čak četiri puta rukuje s njim, a Si Đinping ga je primio u poluzagrljaj. Merkelova mu je dala broj privatnog telefona, da je zove kad god hoće, pa i u pola noći. Makron ga je štipnuo za donji deo leđa i namignuo mu mangupsi. Bez elementarne bezbednosne kulture prihvatio je telefonski poziv hrvatskog novinara, koji se predstavio kao njihov tadašnji premijer Zoran Milanović. Ispao je idiot, ali i to je iskoristio kao dokaz da ima prijatelje. Bolje bi mu bilo da ima lekove, manje bi brukao sebe i Srbiju.

Na isti način na koji vodi politiku, Vučić se bavi i privredom. Ugrađuje se u sve poslove, prisvaja javne resurse i cedi budžet u svoje džepove, a narodu prodaje priču da će u Borči napraviti fabriku letećih automobila. Kinezi će mu dati tu tehnologiju nove dimenzije saobraćaja u zamenu za svinjske nogice. Bez stida, hvali se kako je izgradio toliko puteva da opozicija, kad dođe na vlast, neće moći ni da nacrta linije na njima. Naravno, ne pominje da te puteve, po astronomskim cenama, grade firme koje kontrolišu njegov bata Andrej, nezvanični strikan Milorad Dodik i šef kosovskog mafijaškog ganga Zvonko Veselinović. Samo na Moravskom koridoru cena je naduvana za 300 miliona dolara, a kolika provizija je završila na Vučićevom računu tek će da utvrdi neka buduća istraga. Novom prevarom, koju naziva “investicionim planom”, namerava da zgrne još nekoliko desetina miliona evra. Najavljuje izgradnju “nacionalnog stadiona” u Surčinu, a fudbalska reprezentacija nema šanse ni da se plasira na Evropsko prvenstvo, ne može da se probije među 24 od 45 selekcija. U još šest gradova praviće stadione, koji će zvrjati prazni. Ne mari Vučić za to, važna mu je provizija i medijska promocija. Uostalom, dokazano je da on voli i poznaje fudbal. Samo on je mogao da pozove telefonom Zvezdinog igrača Aleksu Vukanića i naredi mu: “Sine, daj gol”. Vukanić je odgovorio: “Hoću, gospodaru” i zaista postigao gol koji je Crvenu zvezdu odveo u Ligu šampiona. Da, taj scenario izgleda kao beleška iz nekog zdravstvenog kartona u Toponici, ali osvanuo je na naslovnim stranama svih režimskih biltena.

Demokratiju, politiku, privredu, medije, sport… Vučić je sve obesmislio, pa i tuđe tragedije. Ministri Zlatibor Lončar i Bratislav Gašić naredili su posadi vojnog helikoptera da bolesno dete prebace na surčinski aerodrom, jer ih tamo čekaju televizijske kamere. Helikopter je pao, ugašeno je sedam života, a šef policije, tužilaštva i svih sudova Aleksandar Vučić na Pinku je optužio pilota Omera Mehića da je bio pijan. Udovicama nastradalih vojnika i lekara dao je ordenje i penzije. Dovoljno za ćutanje.

Tu matricu Vučić primenjuje već godinama. Kad je, na radikalskom mitingu, pretučen Ranko Panić, Vučić nije hteo da ga poseti u bolnici, a kamoli da mu pomogne na bilo koji način. Međutim, kad je nesrećnik umro, Vučićev lešinarski instinkt odveo ga je na groblje u Mladenovac, gde je udovici obećao stalni posao i platu od 350 evra. Ružici Đinđić, da bi zaboravila kako je onog 12. marta šampanjcem nazdravljao “novom Gavrilu Principu” Zvezdanu Jovanoviću, morao je da plati mnogo više. Dao joj je državnu vilu, pare iz budžeta za privatni biznis, a njenu ćerku Jovanu ubacio je u Vladu Srbije. Sad Jovana Đinđić radi zajedno s Milenom Popović, udovicom Olivera Ivanovića, protiv koga je Vučić vodio smrtonosnu medijsku kampanju, a danas štiti osumnjičene za taj atentat. Najskromniju ponudu dobila je porodica Stanike Gligorijević, koja je ubijena na naplatnoj rampi u Doljevcu. Vučić se nedavno pohvalio da je posetio porodicu Gligorijević i ponudio im pomoć. Udovac Velimir, kao odštetu, dobiće traktor. Ponudio je traktor, a ne pravedno suđenje i kaznu za Zorana Babića, manekena Vučićeve psihe.

Posao u Vladi, u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, na radnom mestu savetnika za brigu o porodici, nedavno je dobio i kosovski junak Simo Spasić. On o brizi za porodicu zna mnogo. Odležao je četiri godine robije zbog toga što je, pod pretnjom nožem, silovao bivšu suprugu. Kad je izašao iz zatvora, svoju decu je dao u hraniteljsku porodicu, da mu ne smetaju dok na beogradskim ulicama zlostavlja svakoga ko protestuje protiv Vučića. U znak zahvalnosti, Spasić svaku priliku koristi da, kao Oliver Mandić, ljubi ruku poremećenom diktatoru.

Bez obzira na sve simptome, u Vučićevom okruženju postoje i pojedinci koji ga dobro poznaju i koji tvrde da nije bolestan, već je pokvaren i podao.

– Svi kažu da je Vučić lud. Ako je lud, što sebi ne odseče prst, nego meni otima svaki dinar što zaradim – često kuka Vučićev kum Goran Veselinović.

Možda je on u pravu, ali sigurno je da bi psihoanaliza, da je Frojd upoznao Vučića, danas bila bogatija za primer iskompleksiranog klovna, koji je spletom tragičnih okolnosti dobio mogućnost da uništava celu državu i narod. Kad i ovo prođe, kad se Srbija oslobodi diktature, kako god da bude kažnjen, Vučić će se snaći. Ako završi u zatvoru, ništa strašno. Ionako je ceo vek proveo među kriminalcima. Ako bude spakovan u ludnicu, opet dobru, biće svoj među svojima. Nažalost, Srbija će još dugo, dugo da se oporavlja od posledica njegovih mentalnih oboljenja.

knjige narudžbenica