Skip to content

Šešeljev lik u Vučićevom ogledalu

13332942_1082093708524630_7800914130815151386_n

Kad Vojislav Šešelj stane pred ogledalo vidi Srbiju; vidi bolest, slabost, čemer, prostakluk, pohlepu, laž, prevaru, bes i beznađe. Svaki okupator ostavljao je poneki stravičan trag, zatirući civilizacijske vrline i vrednosti, ali niko nije uspeo da ceo narod i državu svede na svoju meru. Niko, osim Šešelja.

Iskoračivši iz lične biografije, Šešelj je u savremenu srpsku istoriju uneo tminu u kojoj su se izlegli Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković i ostale aveti prošlosti koja traje. Najteže nacionalne nesreće – ratne poraze, uništenje privrede, izopštenje iz sveta… – Šešelj je pretvorio u repromaterijal za fabriku političkih prevara, koja i sada ostvaruje krvavi profit. Šešelj i ostali deoničari njegove lešinarske kompanije rat su pretvorili u biznis, u trgovinu tuđim sudbinama. Dok se crveni vojvoda, maneken smrti, hvalio kako će sa dve četničke čete osvojiti Zagreb i Ljubljanu i tajnim Teslinim nevidiljivim raketama razrušiti London, Berlin i Rim, a Albance i Amerikance će s Kosova najuriti bejzbol palicama, Srbi su pobijeni ili proterani sa svojih etničkih prostora. Kad su prvi put ušli u vlast, 1998. godine, šešeljevci su prizvali NATO agresore, izgubili su Kosovo i Metohiju, pod bombe gurnuli preostale fabrike, mostove i puteve, u grob oterali još nekoliko hiljada Srba, stoput boljih nego što su oni, ali nema veze, radikalski ministri u to vreme oslobodili su 34 stana u Beogradu.

Za konačni obračun sa Srbima Šešelj danas upotrebljava svoje najmilije tupo oruđe – Aleksandra Vučića.

Vučić je apsolutni gospodar života i smrti u Srbiji, on odlučuje o svemu, od toga ko će koliko da se ugradi u neki tender, ko će da bude uhapšen ili samo reketiran, do toga ko sme da se pojavi na kojoj televiziji… Vučić, uveren da je vanknjižni vlasnik Srbije, gazi Ustav i zakone, svojim poslovnim partnerima ustupa državno zemljište, legate pretvara u restorane, otima penzije i plate, strancima daje basnoslovne subvencije, a radnike tretira kao robove. Vučićeva policija hapsi babe koje na ulici prodaju kaiševe i šustikle, a štiti režimske mafijaše koji pod fantomkama hapse i ruše kuće. Ko ne plati kaznu za nedozvoljeno parkiranje ide u zatvor, a tajkuni koji ne plate višemilionski porez idu u SNS.

Ubeđen da je mnogo jak i pametan, Vučić se hvali da ga podanici nazivaju „Bič božji“. Tako ga doživljavaju i nesrećnici koji predvode opozicione stranke, koje je on lično instalirao i s kojima manipuliše kako mu se prohte. Tako to izgleda u medijskom mraku, diktatorovoj zoni komfora.

U stvarnom životu stvari stoje bitno drugačije.

Bez obzira na šarene laže, kojima Pink i „Informer“ truju građane, svemoćni Vučić samo je mali, drhtavi talac svog večnog idola Šešelja. Vučić se odrekao radikalske ideologije, pristao je da obavlja prljave zadatke koje dobija od onih koje je doskora nazivao zločincima žednim srpske krvi, za nezavisnost albanske države Kosovo uradio je više od Hašima Tačija… I, opet džabe… Formatiran u Šešeljevoj laboratoriji, ostao je isti onaj primitivni siledžija koji progoni strane plaćenike i domaće izdajnike, izmišlja nepostojeće atentatore i opake neprijatelje koji mu, sram ih bilo, rade o glavi. Nepromenjiv, a raskrinkan, Vučić i ne shvata koliko je tačna stara izreka Maksa Vebera: ko se šešeljizma lati, od šešeljizma i strada.

Šešelj to, za razliku od svog miljenika, dobro zna. Zato je pristao da, kao nekad u Miloševićevo vreme, opet igra ulogu dvorske lude.

Prevara je dogovorena još 2012. godine, kad je završeno suđenje Šešelju u Haškom tribunalu. Pred majske izbore, Srpska radikalna stranka je za kampanju obezbedila milion evra. Za spotove, postere, mitinge i plaćene nastupe na lokalnim televizijama u prvih mesec i po potrešeno je oko 300.000, a onda je Šešelj procenio da nema potrebe za velikim ulaganjima. Po njegovom naređenju, 700.000 evra je oročeno u banci. Iako su bili šokirani takvim potezom, svi istaknutiji radikalski funkcioneri su ćutke prihvatili odluku. Na isti način prihvatili su i naređenje iz haške ćelije da predsednički kandidat ne bude, kao što je dogovoreno, Aleksandar Martinović, nego vojvotkinja Jadranka Šešelj. U stranci je to izazvalo veliko nezadovoljstvo, ali niko nije imao hrabrosti da prigovori šefu. Još veći haos nastao je kad su se proširile glasine da Šešelj preko Petra Panića kontaktira s Vučićem. Do Đurđevdana svi su ćutali, nadajući se da će SRS ipak preskočiti cenzus. Dan posle izbora, Šešelj je iz Haga izdiktirao imena 37 radnika koje stranka, pošto je postala vanparlamentarna, mora da izbaci na ulicu.

Bez poslaničkih mandata, mesta u upravnim odborima i drugih parazitskih beneficija, ogorčeni radikali su počeli da se razilaze, prepričavajući glasine da je Šešelj namerno uništio SRS, kako bi se dodvorio haškim sudijama i, pošto je ostao bez stranke, lakše izdejstvovao oslobađajuću presudu. Nikad se neće saznati da li je takav dogobor zaista postojao, ali sve što se kasnije događalo upućuje na to.

Čim se vratio u Beograd, Šešelj se stavio na raspolaganje Vučiću. Kao nekad, kad je u Miloševićevom interesu brutalno devastirao Dobricu Ćosića, Dragoslava Avramovića i oba Panića, Milana i Životu, Zorana Đinđića i nepodobne novinare, tako sada svom snagom, Vučiću za ljubav i pare, gruva po Nikoliću i ostalim opozicionarima. Za svaku pljuvačku koju uputi prema Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Bošku Obradoviću ili bilo kome drugom, ko u nekom trenutku iznervira Vučića, Šešelj dobije prostor za promociju u „Kuriru“, „Informeru“ i na Pinku, kod prvovenčane Ksenije Janković-Vučić, Dragana J. Vučićevića ili Milomira Marića.

seselj-i-zmaj-od-sipova

Vučić uživa u takvom rasporedu snaga. Ponosan na uspešnu zamenu uloga, povremeno uzima slobodu da ponižava bivšeg vođu, da mu se sveti za sva šikaniranja koja je pretrpeo u onih 15 godina, koliko je tavorio u njegovoj senci. Na njegovu žalost, kad shvati koliko se prevario biće mu kasno.

Kao klada i iver, njih dvojica su bliski po mnogim karakternim osobinama, temperamentu, biografskim detaljima i neizlečivim kompleksima. Ne samo po pogubnim posledicama politikantskih avantura, slični su i po načinu na koji lažiraju predstavu o sebi, o svom poreklu, porodičnim odnosima, obrazovanju…

Kad je došao u Beograd, još uvek opterećen komunističkim floskulama o bratstvu i jedinstvu, Šešelj nije krio svoje hrvatske korene. Naprotiv, u jednoj debati sa srpskim nacionalistima, koji su tvrdili da su Srbi u Hrvatskoj oduvek bili izloženi pokatoličavanju, Šešelj ih je demantovao svojim primerom: „Pa, bilo je i slučajeva kad su katolici prelazili u pravoslavlje“. Nešto kasnije odlučio je da se iz tvrdog marksiste transformiše u još tvrđeg velikosrpskog šovinistu, pa je od svog sledbenika Slavenka Terzića dobio sertifikat SANU o srpskom poreklu hercegovačkih Šešelja. U tu raspravu uključili su se i hrvatski političari i mediji. Postiđeni informacijama o hrvatskom poreklu vojvode Šešelja, zagrebački, a potom i beogradski mediji preneli su izjavu izvesne Olivere Šešelj, vođe albanskog lobija u Australiji, koja je analizirala etimologiju prezimena Šešelj, dokazujući da ga nose pripadnici plemena iz sela Arbanasi, južno od Zadra. Prema njenim tvrdnjama, poreklo prezimena je albanska imenica „šeš“, što znači „ožiljak“. Množina te imenice „šešelji“, na albanskom jeziku može da se protumači kao – ljudi sa ožiljkom, ali i rošavi ljudi. Olivera Šešelj je precizno navela imena s porodičnog stabla svog rođaka Vojislava i njihov put od zadarskog zaleđa do Župe Dubrovačke i Popovog Polja.

U istom genetskom smeru upućuju i pojedinosti iz Vučićeve konfuzne biografije. Pojedini mediji u Skopju i Prištini, na albanskom jeziku, kao i neki srpski objavili su spekulaciju da je pravi otac Aleksandra Vučića prizrenski novinar Fahri Musliu. Te glasine potkrepljene su frapantnom fizičkom sličnošću i činjenicom da je Musliu dugo radio na Televiziji Beograd s Angelinom Vučić, majkom aktuelnog diktatora. Dok se ne utvrdi parcijalni DNK Vučića, u te priče teško je poverovati, pre svega jer je Musliu vrhunski intelektualac gospodskih manira, koji se ne stidi pripadnosti albanskom narodu, već, naprotiv, i danas živi u Beogradu, iako je objavio šokantnu knjigu o srpskim zločinima nad albanskim civilima u Prizrenu.

Za razliku od Musliua, Vučići su, kao i Šešelji, dokazali sklonost ka promenama nacionalnog identiteta. Radikali su 2010. godine sproveli istraživanje u Bugojnu i utvrdili da je porodica Vučić tokom Drugog svetskog rata primila katoličanstvo kako bi izbegla ustašku torturu. O tome postoji i potpisano svedočanstvo fratra Mije Filipovića, koji je napravio spisak srpskih porodica koje su prešle u katoličanstvo. Naravno, ni to nije sprečilo srpskog vođu da se iščuđava što na spomen ploči u Jasenovcu nema nijednog Vučića. Zarad jeftine političke propagande, Aleksandar Vučić se i na taj način ruga Srbima koji su pre izabrali da stradaju, nego da prodaju veru za večeru. Danas Šešelj slavi Svetog Luku, a Vučić Svetog Nikolu, iako obojica nemaju dokaz da su kršteni. Šešeljeva krštenica je, kako on tvrdi, izgorela, a Vučić o tome odbija da se izjašnjava. I, u pravu je, s obzirom na posledice njihove politike obojica izgledaju kao da su nekršteni.

Da intimna konfuzija bude potpuna, u oba slučaja, dokazuju i nesreće koje su pretrpele njihove supruge.

Kad je stigao iz Sarajeva, Šešelj nije dočekan s belim ružama. Utočište je našao kod tetke u Zemunu, a pomagali su mu prijatelji koji su mu davali novac za hranu, odeću i štampanje knjiga. Podršku mu je dao i Dobrica Ćosić. Stari akademik bio je impresioniran Šešeljevim izgledom. „Bio je visok, plav, vitak kao hrt“, divio se Ćosić. S najboljim namerama predložio je Šešelju da problematično obrazovanje upotpuni školovanjem u Americi, čak je ponudio i da mu nađe nekog sponzora koji bi ga izdržavao. Uveren da mu je imidž „najmlađeg doktora nauka u Jugoslaviji“ dovoljan, Šešelj ga je odbio: „Već sam dovoljno obrazovan, meni je potrebna samo bogata udavača“.

Nije imao sreće. Ni on, ni izabranica Vesna. O tome šta je Šešeljeva prva supruga pretrpela u braku javno je pričala njihova kuma Danica Drašković.

– Ja sam zaposlila Šešeljevu prvu ženu. To je jedna nesrećnica, koja je zbog njega otišla u bolnicu, u ludnicu. Maltretirao ju je, zaključavao je… Ona je, valjda, jednom htela da zapali cigaretu, on joj je tu zapaljenu cigaretu gurnuo u nos. Rekla sam mu da je strašno što tako muči ženu, onda se on naljutio na mene i rekao kako mogu ja da podržam Vesnu protiv njega, jer je on kao moj stariji prijatelj. Kad je došlo do razvoda braka bila sam na Vesninoj strani, njoj sam našla advokate i onda me je on označio kao svog neprijatelja. Vesna je bila kod nas, u redakciji „Srpske reči“, stalno kod nas dolazi, dala nam je veliki intervju o svemu šta je to bilo u njihovom braku. Ne mogu da to objavim, ne mogu, iako bi trebalo o tom idiotu sve staviti u javnost, da se vidi koliki je on ludak, mada je stvarno malo degutantno, ona tu govori o njemu baš onako ogorčeno. Izludeo je svoju ženu, kako neće i ovaj narod. On uživa da seje zlo – tvrdila je Danica u aprilu 1993. u intervjuu novosadskom magazinu „Svet“.

Ksenija Janković u to vreme radila je upravo u „Srpskoj reči“. Kasnije se, sirota, udala za Vučića i na svojoj koži osetila koliko je sličan Šešelju. Ipak, Ksenija je imala više sreće. Vesna je umrla, a nju su spasli francuski lekari. Umesto da se žali Dani, ona je na Tviteru, u vreme misterioznog razvoda, uputila nekoliko pretećih poruka Vučiću. Ucene su uspele, eno je na Pinku, brani bivšeg muža kao što je on nekada Šešelja.

Osim privatnih i nacionalnih, i ideološke transformacije su im se odvijale po istim principima. Odrastao u radničkoj porodici, s majkom domaćicom i ocem čuvarom pruge, Šešelj je izrastao u fanatičnog komunistu nezaježljive ambicije. Zaslepljen marksističkim idejama i Brozovim delom vrtoglavo se uspinjao u nomenklaturi Saveza komunista. Dokazujući ideološko čistunstvo udario je na partijskog kolegu Branu Miljuša, a potom i na zajedničkog zaštitnika Hamdiju Pozderca. Kad je izbačen iz SK, Pozdercu je slao brojna pisma u kojima ga je upozoravao da ne krši tekovine komunističke borbe, ne propuštajući da ga na kraju pozdravi sa: „Maksuz selam, tvoj novopečeni ahbab, Vojislav Šešelj“. Na kraju, ostao mu je marksistički doktorat, koji karikaturalno dokazuje koliki su intelektualni kapaciteti genijalca koji sredinom osamdesetih godina nije ni video, a kamoli razumeo geostrateške promene u celom svetu, kojima je komunizam zauvek najuren u prošlost.

seselj

S istim fatalizmom Vučić je zastupao šešeljevsku verziju velikosrpskog nacionalizma. Ko nije verovao u radikalsku granicu od Karlobaga do Virovitice, bio je izložen Vučićevim uvredama. Obračun s „fukarama“ zaoštrio je čim je postao ministar protiv informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Šešelj je svojim protivnicima pisao otvorena pisma, Vučić optužnice i presude. Hajku na defetiste i dezertere, koji su sumnjali u pobedu nad albanskim teroristima i njihovim NATO zaštitnicima, Vučić je završio proslavom streljanja Slavka Ćuruvije. Posle poraza, željan vlasti po svaku cenu, kao njegovi preci iz Bugojna, odrekao se vaskolikog srpstva i prešao na stranu neprijatelja. Bez po muke zaboravio je na dane kad je prizivao nemačke bombardere, zaklinjući se da će bar jednog sam da obori, i počeo je da se klanja Angeli Merkel, Maksu Veberu, Karl-Hajnc Rumenigeu i svima koji znaju da kažu „Sieg Heil“.

Analizirajući Šešelja, mnogi njegovi bivši i aktuelni poštovaoci kao da su opisali Vučića.

– Pojava samozvanog vojvode Šešelja nije nimalo slučajna. Takvi ljudi se skoro zakonito javljaju u vremenima meteža i krize, krvoprolića i zločina i opšteg pada javne vrline i morala. U takvom dobu u kojem na svetlost dana izbijaju mržnja, silništvo i ostala skrivena zla, na javnu scenu stupaju ljudi koji pod plaštom proverenih vrednosti rodoljublja, hrabrosti i nacionalnog interesa zagovaraju netrpeljivost i nasilje prema nezaštićenima i slabijima od sebe. Šešelj ili neko njemu sličan mogao se, dakle, očekivati, kao što se to i ranije dešavalo u zemljama koje su doživele vojni i diplomatski poraz, smanjenje državne teritorije ili opšte rasulo u privredi i državnim finansijama. Kao po pravilu, postojeće autoritarne vlasti obično ohrabruju uspon takvih ličnosti – napisao je Kosta Čavoški još 1992. godine, a svi stavovi, nažalost, vrede i danas.

U to vreme autopsiju Šešeljevog lika i dela izvršio je i legendarni sudija Ilija Radulović.

– Vojislav Šešelj je stvoren kao krajnja politička linija u politici Slobodana Miloševića. U zemljotresu Miloševića, Šešelj je trebalo da bude onaj zemljotres od 14 stepeni. Sve je ružio, pljuvao, klevetao, rušio pred sobom. Odigrao je svoju ulogu i sada predstavlja mrtvi politički spermatozoid Slobodana Miloševića, tvrdio je Radulović, priznavajući da se kaje što je Šešelju pomagao dok je bio u zeničkom zatvoru.

Prošle su dve i po decenije, a ništa značajno se nije promenilo. Kao nekad Miloševiću, Šešelj je sada sebe iznajmio Vučiću. Vredan je najamnik, pošteno će odraditi sve prljave poslove, predvodiće satanizaciju svih Vučićevih protivnika, ali istovremeno će čekati zgodan trenutak za osvetu.

Bez obzira na sve navedene i mnoge izostavljene sličnosti, Šešelj i Vučić se razlikuju u dve izuzetno bitne stvari. Prvo, Šešeljev politikantski talenat je nenadmašiv. Iako su podjednako primitivni i agresivni, kod Vučića je to suština, kod Šešelja deo predstave. Mudar, vojvoda nikada nije hteo da vlada, uvek se zadovoljavao profitabilnom ulogom sluge. I u fingiranoj opoziciji džepovi mu se pune, a ne snosi nikakvu odgovornost.

Upravo u tome se krije najvažnija razlika između njih dvojice: Šešelj je prvo bio u zatvoru, pa onda na vlasti, a Vučića čeka obrnuti redosled. Zato Šešelju ostaje samo da se nada da će ga mimoići zdravstveni problemi dok ne dođe vreme da njegov miljeni padne s vlasti. S druge strane, Vučić može da se nada da će naći dobre advokate, koji će, ko zna kako, uspeti da mu ublaže kaznu za sve zločine koje je u poslednjih pet godina izvršio nad Srbima i Srbijom.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

Antrfile

Vučić štiti sebe, a ne radikale

vucic-pravda-25-10-07

Da bi amortizovao nezadovoljstvo radikalskih glasača, bar onog normalnijeg dela, Vojislav Šešelj neformalnu saradnju s diktatorom objašnjava besmislenim pričama o tome kako je Vučić „ruski čovek“. Pored toga, alibi mu je i režimska zaštita Vjerice Radete, Petra Jojića i Jove Ostojića.

Vučić je još 2007. svim srcem branio radikale koji su prvo svedočili protiv Šešelja, pa onda, pod sumnjivim okolnostima, promenili iskaz. Zbog pritiska na svedoke, Tribunal je podigao optužnice protiv Radete, Jojića i Ostojića, ali je Vučić odbio da ih izruči jer, navodno, ne postoji zakonska osnova. Karmel Ađijus, predsednik Haškog tribunala, nedavno je ponovio stav da optuženici moraju da se pojave pred sudijama i da će srpska vlast izvršiti svoje obaveze.

Naravno, bivše partijske drugove Vučić ne brani jer ih voli, nego zato što zna da ih, kad sednu na optuženičku klupu, ništa neće sprečiti da razotkriju njegovu ulogu u spornim aktivnostima. Zasad, Vučić uspeva da odoli pritiscima iz Haga, ali popustiće čim prođu izbori.

 

 

Vučiću, kako ste Cane, Alchajmer i ti?

vucic-u-zenevi-tw

Vidim, prozivaš me na konferenciji za Pink, „Informer“ i Radu Komazec. Kažeš „jedan je na društvenim mrežama napisao da si bio u Ženevi“. Junak si nad junacima, gospodar munja, gromova i vulina, ali svejedno nemaš snage ni da citiraš istinu koju demantuješ.

Ne smeš da pomeneš da si u Ženevi bio kod gazde Caneta, istog onog kojeg si optuživao da je „kralj duvanske mafije“ i ubica policijskog generala Radovana Stojčića. Teško ti je da priznaš da vas je, posle prošlogodišnjeg zahlađenja odnosa, muka naterala da opet sarađujete.

Razumem te, nije ti lako, ti bi voleo da kao Kum Nikola Petrović samo nestaneš s političke scene. Ali, ne možeš, postao si taoc svojih spletki. Sam sebi si na leđa natovario Caneta. I pre nego što si ga upoznao i stavio mu se na raspolaganje, za Subotića si govorio da je najopasniji čovek u Evropi. Ukazivao si da je on dobar trgovac, kad kupuje ljude ne obara cenu, ali zato uvek traži priznanicu. Navodio si primere Dušana Mihajlovića i Aleksandra Tijanića, kojima je Subotić, po tvojim rečima, davao pare, ali usput ih je snimao, kako bi, kad mu zatreba, imao neoborive dokaze. Nisi naivan, znaš da će jednog dana, čim se zakačiš sa Canetom, a do toga mora da dođe, osvanuti i dokumentovane potvrde tvojih dilova s njim.

Pre deset godina, kad si iznajmio sebe, odigrao si šampionski. Subotić je bio na poternici koju su raspisali Tadić i tvoj drug Rakić, a ti si tako dobro balansirao između njih, na krv zavađenih, da si uzeo i pare i novu stranku. Uveren da si najpametniji i danas sediš na dve stolice. Canetu za ljubav, naredio si da se promeni Statut Olimpijskog komiteta Srbije kako bi mogao da za predsednika bude izabran njegov ortak Boža Maljković, legenda hrvatske košarke. S druge strane, istovremeno kompromituješ Canetovog konsiljerea Bebu Popovića. U svom biltenu objavio si Bebinu fotografiju iz konobarskih dana. Da, to će rasplakati lakiranog bubašvabu, ali nije u redu da mu se rugaš za jedini pošten posao koji je u životu radio. U svojoj biografiji ti nemaš ni taj detelj, nikad ništa nisi radio osim što si parazitirao u politici.

Tvoj demanti informacije o ženevskom provodu sa Subotićem podsetio me na sličan događaj s dočeka 2002. godine. Tada sam objavio da je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, iako je Milomir Marić na BK Televiziji deset minuta pre ponoći emitovao „direktan prenos“ Đinđićeve izjave, navodno iz njegovog stana. Iz meni nepoznatih razloga, Đinđić je prvo tvrdio da nije bio u Emiratima i podneo je krivičnu prijavu protiv mene, da bi kasnije priznao da je bio u „Burdž el Arabu“ i džentlmenski povukao tužbu.

Tada si se mnogo angažovao oko tog slučaja, optužujući Đinđića da se, o trošku građana Srbije, provodio sa svojim partnerima Stankom Subotićem i Bebom Popovićem. Đinđića više nema, umesto njega ti se provodiš sa Canetom i Bebom.

S obzirom na sve to, ne čudi tvoja histerija. Ne čudi ni tvrdnja da nisi bio u Ženevi. Iako jesi. Nisi, kažeš, bio ni vlasnik „Pravde“. Iako jesi. U „Kažiprstu“ na B92, 4. novembra 2008. pričao si da „nikad, baš nikad“ niko iz tvojih usta nije čuo da pominješ granicu od Karlobaga do Virovitice. Dobro, da nije snimaka, moglo bi i da ti se poveruje da si ti samo zevao, a iz tebe se čuo Šešeljev glas. Samo Mićan i ti tvrdite da, iako si pametan, nisi podržao Hilari Klinton. Iako jesi. O takvim tvojim javnim susretima sa Alchajmerom napisao sam knjigu „Vučić, politička fukara“ na 570 strana.

I ovim nastupom/konferencijom dokazao si da si najbolji srpski stend-ap komičar. Usput, prezentovao si i izuzetnu hrabrost. Ne plašiš se istine, misliš da si jači. Iako nisi. Zato, umesto sreće, a trebaće ti, u ovoj godini želim ti samo jedno – da ozdraviš.

PS

Zanimljiv je kontekst u kome si se, usred pokušaja da opravdaš rasprodaju Diposovih nekretnina, setio Ženeve. O tome bi mogli da se izjasne psiholozi, a o Diposu moraće nadležno tužilaštvo

 

Vučiću, kladio sam se na tebe

img970

Vučiću, nikad nisam uplatio sigurniju opkladu nego sada, na tebe, budućeg pobednika na predsedničkim izborima.

Odluka o tvojoj kandidaturi, koju si doneo još u septembru, očekivan je i logičan korak na dikatorskom putu, koji su ti utabanali idol Slobodan Milošević i gospodar Milo Đukanović. Kao i oni, svaki u svom vremenu, i ti si uništio sve državne institucije, pogazio Ustav i zakone i postao apsolutni vladar sudbina svih građana. S takvom moći, svejedno je da li si na Andrićevom vencu, u Nemanjinoj ili u vinskom podrumu u Jajincima. Za tebe je zaista bolje da preuzmeš ulogu predsednika države, a neka tvoja marioneta neka statira u stilu Mirka Marjanovića ili Mirka Cvetkovića.

Predsednički izbori su zgodna prilika da s političke scene počistiš najozbiljnijeg opozicionara Tomislava Nikolića. Vojvoda je potrošen, njegova krvava bajka se završila, red je da ide u penziju. I on bi to voleo, ali muči ga jedan problem – poznaje te. Zna da ćeš, čim njega deportuješ na Gledić, da bere gljive, udariti na celu porodicu. Tvoji mediji će obaviti posao tužilaštva i objaviti sve sporne donacije Dragičinoj fondaciji, nestašni Radomir odleteće s vlasti u Kragujevcu, a Branislav neće moći ni da se iz Fudbalskog saveza vrati na mesto pomoćnog trenera u Teleoptiku. Toma bi i na to pristao, finansijski je zbrinuo deset sledećih generacija Nikolića. Međutim, Dragica mu ne da mira. Malo u želji da zaštiti sinove, malo više zbog nezasitog apetita, ona tera Tomu da se bori za još jedan mandat.

Ne sumnjam, lako ćeš izaći na kraj s bajčetinskim klanom. Do sada si ih peckao s pričama o nezakonito stečenoj imovini, nelegalno podignutim kućama, švalerkama i vanbračnom decom. Kad ih, kao što znaš, uz pomoć policije, pravosuđa i Šešelja, provučeš kroz medijsko blato, neće ih oprati ni Morava, ni tihi Don. Zbog toga, jedva čekam Tominu sretenjsku konferenciju za novinare, na kojoj će, opet u suzama, objasniti da više nema razloga da se žrtvuje za Srbiju, prepušta je u tvoje sigurne ruke.

Kad dovršiš drugo političko oceubistvo lako ćeš da izađeš na kraj s opozicionim predsedničkim kandidatima. Vuku Jeremiću si, sumnjom da je umešan u ubistvo gardista na Topčideru, nagovestio šta može da očekuje. Za Sašu Jankovića si pripremio sličnu pakost. Neki bolesni um, verovatno tvoj, konstruisao je spletku u kojoj će tvoji mediji plasirati priču da je Arkan poklonio Jankoviću pištolj kojim je njegov prijatelj Gojković izvršio samoubistvo u njegovom stanu. Isti mediji neće ni pomenuti šta si ti radio u vreme te nesreće, daleke 1994. godine, koliko je ljudi ubijeno ili ubijalo u ime politike koju si zastupao. Posle serije naslova u „Informeru“ i prigodnih emisija na Pinku, u kojima će se čitati Mitorivćeva pisma „Saletu Prangiji“, Jankovića ćeš svesti na Šutanovčev nivo, ispod pet odsto.

S Ivicom Dačićem ti je lako. Malo će podići cenu usluga, ali to nije problem, ionako mu ne daješ svoje, nego naše.

Kad sve to složiš, eto tebi pobede u prvom krugu, kako i zaslužuje svaki neprosvećeni apsolutista tvog kalibra.

Da si duhovit, predložio bih ti da umesto svemoćnog sebe kandiduješ nekog drugog iz svog kartela. Recimo, princ prestolonaslednik Danilo bio bi odličan kandidat. Ne mari za školu, ne radi, podržali bi ga svi konobari s „Rivera“ i ostalih splavova. Kad pobedi, bio bi prvi predsednik u savremenoj istoriji Srbije koji bi ordene dodeljivao u noćnim klubovima, uz Stojinu „Belu ciganku“ i Cecino „Didule“, sve u društvu savetnika Veljka Ražnatovića i Mirka Šijana. Ako baš nećeš da Danila uvlačiš u svoju političku patologiju, tu ti je Vladimir Đukanović. Ili Milovan Drecun. Ili Marjan Rističević. U svom okruženju imaš bezbroj nebitnih i opskurnih tipova koji bi, naravno uz tvoju pomoć, uverljivo pobedili i ponizili opozicione kandidate, svodeći ih na realnu meru.

Preslab da se odupreš svom karakteru, uveren sam da ćeš kandidovati voljenog sebe. I, pobedićeš. Ne zato što si, kao što misliš, pametan i jak, nego što ti se suprotstavljaju tvoji mentalni dvojnici, ograničeni pohlepom i diletantizmom. Takvi, aktuelni opozicionari spremni su da učestvuju u svim tvojim prljavim igrama, zainteresovani isključivo za ličnu korist i nesposobni da vide koliku štetu će naneti građanima koje tobož zastupaju.

Kad bi bili ozbiljni, bojkotovali bi izbore i naterali te da predstavu odigraš samo sa Šešeljem i grupicom klonova blaženopočivšeg Šećeroskog. Pa, ti onda objašnjavaj svojim stranim sponzorima zašto ti, posle krađe na prošlim parlamentarnim izborima, Savamale, helikoptera, Dinkića, Karića i ostalih afera, niko ne veruje i ne želi da učestvuje u tvojim prevarama i povampirenju devedesetih.

Ne brini, tzv. opozicionarima ne pada na pamet da te bojkotom raskrinkaju. Svi igraju za tebe, zato sam se i kladio na tvoju kandidaturu i pobedu. Iako me u poslednje vreme neće sreća u kladionici, red je da i ja izaberem pravog konja za trku. Za svaki slučaj, uplatio sam samo hiljadu dinara, ne vrediš više.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vučić u panici, omča se steže

aleksandar-vucic-790x423

Sat otkucava, omča se steže, bliži se kraj vladavine Aleksandra Vučića. Stislo ga je sa svih strana. Stranka mu je u rasulu, najbliži saradnici se otimaju kontroli, strani centri moći već pripremaju prelazno rešenje za postvučićevsku Srbiju, a i najverniji prijatelji i kumovi su shvatili da im, kad brod tone, nije bezbedno da budu uz kapetana.

Sve te nesreće Vučić je očekivao i pripremao se, ali svejedno nije našao spasonosna rešenja. Za poslednje četiri godine izvršio je nekoliko kadrovskih čistki, kojima je ispunio dva sebi izuzetno važna cilja: 1. nametnuo se kao jedini i nesumnjivi autoritet, i 2. ratosiljao se svih nesrećnika kojima je, dok su mu bili potrebni, obećavao brda i doline. Da je normalan, sad kad mu niko ne smeta, iskoristio bi priliku da svoj kartel organizuje na čvrstim osnovama. Međutim, karakter mu je jači od inteligencije. Na funkcije s kojih je oterao prvoborce-parazite postavio je njihove moralne klonove, jednako alave i nestrpljive. S njima još nekako uspeva da izađe na kraj, ali nema rešenja za probleme koje mu prave najznačajniji saradnici.

Najveće muke mu zadaje svemoćni dvostruki kum Nikola Petrović. Kako mu je rasla politička i finansijska moć, tako su mu se povećavale i ambicije. Moderniji od Vase Ladačkog, nije želeo samo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce vezane čilaše; Petrović je to prevazišao, pa mu se prohtelo da uzme funkciju generalnog direktora Elektroprivrede Srbije. S tog mesta imao bi još veći uticaj na resor kojim se bave sve njegove firme, koje je, posle dolaska na čelo Elektromreže Srbije, na upravljanje prepustio ljudima od poverenja. I do sada, zahvaljujući statusu konsiljerea, uspešno je razvijao svoj biznis, ali uspon na vrh EPS-a potpuno bi mu odrešio ruke. Posle brutalne medijske kampanje u jeku izborne kampanje, smenjen je Aleksandar Obradović i otvoren je put Nikoli Petroviću. Međutim, preprečio se Vučić. Da bi obuzdao drugovenčanog kuma, funkciju generalnog direktora EPS-a prepustio je Miloradu Grčiću.

– Ne kukaj, tvoja „Hidrotehnika“ radi odlično, dobijaš sve poslove, opusti se i uživaj – rekao je tada Vučić kumu Petroviću.

Nije ga utešio. Piroćanac je podvio rep, nadajući se da će posle izbora ipak uspeti da uzme EPS. Naprednjački kartel je formirao novu vladu, Grčić se raskomotio u gospodarevoj milosti, njegovu smenu niko ne pominje, pa se Petrović unervozio. Nezadovoljstvo je držao pod kontrolom jer se u međuvremenu opet otvorila mogućnost da za male pare kupi Diposovu luksuznu vilu u Ulici Beogradskog bataljona. Kao pre dve godine, Vučić je i ovu akciju, na žalost mnogih tajkuna, stopirao u poslednji čas.

Petrović je Vučićev gest shvatio vrlo lično. Demonstrativno je odlučio da abdicira s mesta direktora EMS. U vrhu Srpske napredne stranke odmah su krenule priče o definitivnom razlazu dvojice kumova. Umesto da sportski prihvati poraz, uveren da je jači, odnosno da ima jače zaštitnike od Vučića, Petrović mu je postavio ultimatum. Odustao je od namere da preuzme EPS, sad želi Privrednu komoru Srbije.

Ne samo što je PKS uticajnija od Vlade Srbije, nego ima i pogodnosti koje Petrović obožava – direktno je uključena u pregovore i provizije, računi su uvek pokriveni, nema knjigovodstva i ostalih opterećujućih tragova… Dvogodišnje iskustvo na mestu potpredsednika PKS omogućilo mu je da upozna sistem iznutra i nauči kako da ga koristi za ostvarenje ličnih interesa.

Vučić bi lakše pristao da mu da pola svoje jetre ili, još bolje, celu Ksenijinu, nego da mu dozvoli da dođe na tako značajan položaj. Ipak, neće mu biti lako da mu se suprotstavi. Za saveznike ima samo Gorana Veselinovića i Slavišu Kokezu. Veselinović je koristan za šaptačke diverzije, odnosno širenje tračeva. S autoritetom gospodarevog večnog druga i prvog operativca za poslove u sivoj zoni, on naprednjacima i novinarima plasira priče kojima podriva Petrovićev autoritet, ali na tome se završava njegova upotrebna vrednost. Mnogo eksplicitnije nastupa militantni Kokeza.

Jednu svađu, dok je Petrović u vučićevskom stilu piljarice vređao njegovog tajkunskog mentora Slobodana Kvrgića, Kokeza je prekratio svojom omiljenom uzrečicom:

– Obrisaću te!

Petrović, svestan da Kokeza ne priča uludo i da su neki moćni tipovi na svojoj koži iskusili težinu te pretnje, diskretno je pobegao s megdana. Umesto na Kokezi, bes je iskalio na Vučiću.

Zahtev za imenovanjem na mesto predsednika PKS pojačao je pretnjom da će, ako mu ta želja ne bude ispunjena, raskinuti prijateljstvo i napustiti Srbiju. Kao i odlazak iz EMS-a i ove tvrdnje potkrepio je konkretnim postupcima. Razglasio je da je prodao stan u „Crvenkapici“ i da će izvesno vreme provesti u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vučić je razumeo poruku, setio se da se tako i Beba Popović, kad je dogorelo u DOS-u, distancirao od Zorana Đinđića. Zna se, kao što kaže jedan od najznačajnijih Vučićevih savetnika, da se u Ameriku sklanjaju samo oni koji od CIA traže status zaštićenog svedoka. A, kum bi imao o čemu da svedoči. Reketiranje Marka Krandala i Lidije Udovički uništilo je posao u koji je njihova kompanija CWS uložila oko 300 miliona dolara. To se ne oprašta, kao ni pranje para i prebacivanje u strane banke od Dubaija do Hong Konga, nameštanje tendera, zloupotreba pravosuđa i policije, mafijaški državni udar u Savamali… Tragova je mnogo, Petrović ih sve zna.

Zna i Vučić da bi ga kumovo pevanje skupo koštalo. Iako Petrović nema političke ambicije, njemu SNS služi samo kao repromaterijal za zidanje vlastite poslovne imperije, njegovo odbacivanje omerte sigurno bi izazvalo haos u stranci. Preslab da rizikuje, Vučić će, po svemu sudeći, morati da pristane na ucenu i da Petrovića postavi na mesto predsednika PKS.

U kakvu paranoju je upao, najbolje ilustruju Vučićeve reakcije na tekst „Kad bude mrtav i beo“ iz prošlog broja „Tabloida“. U sredu, 14. decembra, dan pre nego što je naš magazin stigao na kioske, diktator je pročitao taj tekst i sazvao sastanak trusta naprednjačkih mozgova. Na ribanje su pozvani Goran Veselinović, Nebojša Stefanović, državni sekretar u MUP-u Jana Ljubičić i nesuđeni generalni sekretar Narodne skupštine Radoslav Vujović. Posle histeričnog ispada, Vučić im je naredio da otkriju ko i kako poverljive informacije dostavlja novinarima „Tabloida“. Da bi i ostali saradnici shvatili ozbiljnost njegove kritike, sutradan je na improvizovanoj konferenciji za medije u Skupštini Srbije javno zakukao zbog naslova „Kad bude mrtav i beo“, dobro pazeći da ne pomene nijedan navod iz teksta koji je razotkrio stepen njegovih mentalnih poremećaja.

Istovremeno, izdaju je doživeo i od Vojislava Šešelja, svog omiljenog opozicionara. Naivno uveren da je mudriji i veštiji, da može nadšešeljiti Šešelja, Vučić ga je dve godine koristio kao močugu za gruvanje po svim protivnicima, uključujući i Tomislava Nikolića. Naravno, Šešelj je samo čekao zgodnu priliku da po ko zna koji put opravda status doajena srpskog politikanstva.

Pripreme za predstojeću kampanju za predsedničke izbore vođa radikala počeo je tako što je u medije plasirao temu o poteri za političkim nalogodavcima atentata na Zorana Đinđića. Šešelj će tim lešinarenjem dobiti priliku da čereči mrtvog „mafijaškog premijera“ i njegove žive naslednike u Demokratskoj stranci i njenim derivatima. Neoprezni Vučić je upao u klopku, pomislio je kako će ta predstava skrenuti pažnju s nerazjašnjene afere u Savamali i dozvolio je da se Šešelj razbaškari po režimskim medijima, ne shvatajući da se čerupanje neće završiti samo na Nebojši Čoviću, Velimiru Iliću i ostalim zajedničkim protivnicima. Za potrebe predizbornog spektakla vođi radikala potrebno je osnivanje skupštinskog anketnog odbora, gde bi on lično, kao u vreme istrage ubistva Pavla Bulatovića, propitivao koga hoće i šta hoće. Kad okupira scenu Šešelja ništa neće sprečiti da se zadrži na ciljanim metama, već može i da ukaže i na ulogu koju je tada imao Aleksandar Vučić, koji je javno, čak i u sudu, optuživao Đinđića da je vođa mafije i najveći kriminalac u Srbiji, koga treba, kako je govorio, istrebiti kao gubu iz torine.

Oživljavanje radikalskih uspomena je poslednje što treba Vučiću, koji se godinama trudi da se domaćoj javnosti i stranim diplomatama predstavi kao autentični naslednik vizonarske Đinđićeve politike. Kad je shvatio šta mu je Šešelj pripremio, Vučić je upomoć pozvao saveznike Tomislava Nikolića i Dragana Šutanovca.

Nikolić je jedva dočekao priliku da pomogne predlogom da Tužilaštvo pokrene novu istragu. Tužilaštvo je pod apsolutnom kontrolom vlasti, tamo niko neće smeti ni da pomene Vučića, baš kao ni u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, streljanog vlasnika „Dnevnog telegrafa“, koji se zamerio mnogim političarima, ali samo mu je jedan javno pretio osvetom – tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Nikolić se nada da će mu Vučić zauzvrat dozvoliti da se opet kandiduje za predsednika, pa da još pet godina o trošku građana uživa u svim državničkim beneficijama.

Priliku da dokaže spremnost na saradnju i uđe u milost vladara, Dragan Šutanovac je prigrabio s još većim ambicijama. Do juče nije znao šta će sa sobom i strankom na čijem čelu se našao. Na prvom izbornom testu, kad bi se lično kandidovao, doživeo bi totalni fijasko, a za Demokratsku stranku bilo bi poražavajuće da prizna kako u svojim redovima nema dovoljno jakog predsedničkog kandidata. Iako javno demonstrira spremnost da učestvuje u podršci tzv. zajedničkog opozicionog kandidata, Šutanovac nije spreman da stane iza Vuka Jeremića, koga nije hteo ni za potpredsednika DS-a. Takođe, ne pada mu na pamet da podrži Sašu Jankovića, jer, kako objašnjava saradnicima, zaštitnik građana namerava da posle izbora formira vlastitu stranku, koja će biti konkurentna DS-u. Pored toga, Šutanovac ne propušta priliku da naglasi kako „nije sve čisto i razjašnjeno u aferi sa samoubistvom Jankovićevog prijatelja“. Da stvar bude gora, Vučić je najavio mogućnost održavanja novih vanrednih parlamentarnih izbora, a Šutanovac nije toliko naivan da se ne bi zabrinuo pred cenzusom.

Spas je, kao i uvek, potražio u američkoj ambasadi. Svoje strane mentore podsetio je na plan koji je na istom mestu skovan pre osam godina. Da ne bi bilo zabune poneo je transkript snimka razgovora koji su 19. marta 2008. obavili Aleksandar Vučić, Miodrag Rakić i Tomas Tifke, agent CIA, koji je od 2007. do 2014. radio u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, a trenutno vodi odeljenje svoje agencije pri ambasadi u Berlinu. Na tom sastanku, u ime DS-a, Vučić je dobio obećanje za finansijsku i logističku podršku transferu iz radikalskog u naprednjački status. Istovremeno je napravljena i strategija o redefinisanju srpske političke scene. Osnovna ideja se zasnivala na formiranju dvostranačkog sistema u kome bi se, kao u Americi, na vlasti smenjivale samo DS i SNS, dok bi ostale partije imale izbor, ili da se utope u neku od njih ili da se ugase. Kao prelazno rešenje, kojim bi se sprovelo generalno čišćenje, predviđena je i tzv. Velika koalicija DS-a i SNS-a.

tomas-tifke-cia

Usponom na vlast, Vučić je, u diktatorskom nadahnuću, zaboravio na taj plan i potpuno se koncentrisao na uništavanje svih mogućih oponenata. Međutim, ne lezi vraže, okolnosti su se promenile, a Šutanovac namerava da ih iskoristi.

Predsednik DS-a je Amerikancima garantovao da će, kao i uvek, štiti njihove interese, bezrezervno nastaviti evro-atlantske integracije i sprečiti širenje ruskih pipaka po Srbiji. Umesto nepozdanih i politički problematičnih partnera, kakvi su Ivica Dačić, Nenad Popović i Bogoljub Karić, Šutanovac je kao idealnog koalicionog saradnika preporučio sebe.

Tu tezu geostrateškim šibicarenjem dokazuje i Gordana Čomić, koja je iz Pajtićevog pretrčala u Šutanovčev tabor, gde je postavljena na mesto generalnog sekretara stranke. Valjda s namerom da otrgne Vučića iz zagrljaja rusofila, Čomićka na društvenim mrežama tvrdi da Rusija insistira da Tomislav Nikolić dobije novi predsednički mandat, a da u koaliciji sa SNS obavezno ostane SPS, kao i da se ne raspisuju vanredni skupštinski izbori. Prošli su, smatra ona, održani na zahtev Dmitrija Rogozina, koji je tako hteo da pomogne Šešelju da vrati radikale u parlament. Iz tog kola, izgleda, Vučića može da izvuče samo Demokratska stranka.

Mudro, Šutanovac je odmah spremnost za saradnju dokazao i Vučiću. Kao i Nikolić, i on je podržao predlog da novu istragu ubistva Đinđića vodi Tužilaštvo, a ne anketni odbor. S istim objašnjenjem s kojim su u Skupštini odbili anketni odbor, sutra će opravdavati ulazak u koaliciju s Vučićem.

Iako je on lično, a naročito funkcioneri i članovi DS-a, šest meseci optuživali Vučića za puč pod fantomkama u Savamali, Šutanovac je nedavno abolirao diktatora za tu aferu.

– Mislim da je premijer možda kao retko kad bio iskren kada je rekao da su to rušili, kako je on rekao, idioti. Mislim da je tu bio iskren. Bez obzira koliko mislimo da je on snažan, jak i veliki, mislim da postoje ozbiljni sistemski otpori, jer su kreirali atmosferu i sistem koji je disfunkcionalan, haotičan, entropija u kojoj jedno vreme možete da upravljate, a onda vas ta entropija poklopi i ostanete bespomoćni – rekao je Šutanovac, pokušavajući da za zloupotrebu policije, pravosuđa i medija opravda svog bespomoćnog i iskrenog Vučića, koji, eto, želi ali ne može da se suprotstavi opakom sistemu.

U te besmislice ne bi mogla da poveruje ni prvovenčana Ksenija, ali nema sumnje da diktatoru dobro dođu takvi izlivi poltronstva. Uporedo s tim, Šutanovčevi saradnici agituju po stranačkim odborima u unutrašnjosti, pripremajući ih za buduću koaliciju sa naprednjačkim kartelom. Demokrate koje se do sada nisu transferisale u SNS uskoro mogu da očekuju šansu da se kolektivno priključe zločinačkom udruženju na čijem čelu je Aleksandar Vučić.

Zainteresovani samo za ostvarenje ličnih ambicija, lideri Demokratske stranke ne shvataju promene koje je na globalnom nivou izazvala pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Uvučeni u vučićevsko slepilo, koje kao jedini politički parametar shvata stanje na vlastitom bankarskom računu, nisu sposobni da se snađu u novim okolnostima. Zagledani u prošlost, ne vide kako to izgleda u praksi na primeru Mila Đukanovića.

Crnogorski vladar je dve decenije potrošio na izvršavanje svih zahteva nekoliko američkih administracija, dogurao je svoju državu do vrata NATO alijanse, da bi odlukom jednog čoveka bio stopiran. Spoljnopolitički odbor američkog Senata odbio je da ratifikuje Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u, što ukazuje da Tramp i pre nego što je inaugurisan počinje da realizuje proklamovane ideje o reformi statusa Severnoatlantske alijanse. Najvažniji deo tih promena usmeren je na partnerstvo sa Rusijom, što podrazumeva i zaokret u politici prema Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama.

Stavljanjem na čekanje crnogorskog zahteva za ulazak u NATO, Amerika je na najkonkretniji način pokazala kakva politička sudbina čeka i promotere propalih ideja iz prošlosti. Đukanović je bio američki ključni partner u procesu obaranja Slobodana Miloševića, a danas mu je politički uticaj sveden samo na DPS, i to s tendencijom pada. Naravno, Đukanović će se braniti mnogo pametnije nego Vučić, koga čeka ista sudbina, pošto mu ubrzano ističe rok trajanja.

Vučiću se steže omča oko vrata. Čak i ako pristane na podelu vlasti s Petrovićem i Šutanovcem, to ga neće održati na tronu. Petrović će mu oduzeti uticaj na finansijske tokove, a Šutanovac će ga, kao sidro, povući na dno, na kome su se već našli svi američki i evropski kreatori ovakve srpske političke scene. Vučićeva politička krvava bajka uskoro će se neslavno završiti, a da bi Srbija iskoristila tu šansu za oporavak biće neophodno da se pojavi nova politička snaga, koja će naći načine za saradnju sa Amerikom i Rusijom i da, pre svega, u fer i korektnim sudskim procesima utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića i ostalih saučesnika u svim nezakonitim aktivnostima. To nije lak posao, ali dok ne bude obavljen građani će biti taoci pohlepnih diletanata koji se smenjuju na vlasti.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vučiću, izvini

vucic-i-zorana

Znaš da te ne ignorišem, ali danas nisam stigao da ti pišem. Ceo dan sam potrošio na sastanke sa raznim naprednjacima, koji o tebi misle isto što i ja.

Moram da ti se požalim, najviše su me nervirali ovi Zoranini. Uplašio si ih načinom na koji si se razišao s kumom Nikolom, pa su brže-bolje počeli da pripremaju izlaznu strategiju. U panici im je, zamisli, pala na pamet ideja da na predsednički izborima ne podrže tebe nego Vuka Jeremića. Čuj, Zorana Mihajlović i Vuk Jeremić, MI6 i KGB. Ne ide.

Predstavnici druge naprednjačke frakcije, kojima je dozlogrdilo da trpe tvoju samovolju i slušaju lažna obećanja, nadaju se u Tomu Nikolića. Ako uz predsedničke raspišeš i vanredne parlamentarne izbore, oni će osnovati stranku i pokušati da SNS-u nanesu dovoljno štete da padneš s vlasti.

Naivci. Dva sata sam im objašnjavao da tebi ne pada na pamet da mirno i bez nasilja predaš vlast. Iako su i sami svedoci tvojih agesivnih ispada, neosnovano se nadaju da će te neko spolja prinuditi da u odbrani trona ne zloupotrebiš vojsku, policiju i svoje eskadrone batinaša pod fantomkama. Bilo bi mi drago da su oni u pravu, ali ti i ja poznajemo tebe, dakle mrka kapa.

Na kraju napornog dana video sam se s jednim od tebi vernih sudija Višeg suda u Beogradu. Zgrožen je političkom odlukom da se ukinu istrage protiv Mlađana Dinkića i Bogoljuba Karića, a još više tvojim tragi-komičnim optužbama na račun Ministarstva pravde. Čovek je šokiran drskošću s kojom se rugaš inteligenciji svih građana, kao i podrškom koju sam ti dao u ovom slučaju.

I treba da vređaš sve građane Srbije, jednako ludake koji su glasali za tebe, kao i one normalne, koji nisu uspeli da nađu načina da te na izborima pobede i oteraju u prošlost, gde ti je i mesto. Sprdaj se, može ti se. Predlažem ti da smisliš način da oslobodiš Legiju i Radeta Markovića (vidim da na tome već radiš), zatim da  omogućiš povratak Mire Marković i da mošti njenog Slobe preneseš u Aleju velikana. Kao i do sada, nemoj da obraćaš pažnju na Ustav, zakone i moral, teraj po svome, ti si jedini vanknjižni vlasnik Srbije, sve je tvoje.

Za Zoranu i ostale ogorčene naprednjake ne brini. Koliko god da su pokvareni i podli, nisu ti ni do kolena.

 

Vučiću, plašiš li se Caneta?

interpol-photo-of-stanko-subotic

Vučiću, znam da ti je teško otkad te napustio kum Nikola. Odliv mozgova iz Srbije, po pravilu, nema veze s naprednjačkim kartelom, ali ovo je ipak nešto drugo. Ne zato što je kum mnogo pametan, a jeste, nego zbog razloga koji su ga naveli na bekstvo, kao i zbog toga gde se sklonio i ko ga štiti.

Nikola Petrović je i sam po sebi, zbog drčnog temperamenta i vučićevskog karaktera, opasan protivnik. Kad bude konvertibilno stimulisan iz Lenglija postaće ključni svedok-saradnik, koji će devastirati tvoju piramidu zla. Kad propeva o tenderima, provizijama, bankarskim računima, „Beogradu na vodi“, „Savanovi“, „Salonu 1905“, Savamali, Kokezi, Stefanoviću, obojici Veselinovića, medijima i ostalim zloupotrebama službenog položaja… Neće ti biti lako…

Da li si napravio strategiju odbrane?

Nemaš mnogo opcija, a što je još gore svaka se svodi na otvaranje sukoba sa Stankom Subotićem Canetom. Nema druge, moraćeš da iz tmine svoje radikalske prošlosti izvučeš optužbe protiv „kralja duvanske mafije“. Ne želim, ali mogu da ti pomognem. U arhivu čuvam tvoje izjave od 12. decembra 2002, s promocije Šešeljeve knjige, kojima si tvrdio da Subotić ne radi ništa „osim što se bavi švercom duvana, švercom narkotika i time ubija ljude“ i da bi celoj Srbiji bilo bolje „da smo u stanju da uništimo Stanka Subotića Caneta Žapca, Jovicu Stanišića, njegovog prijatelja i nalogodavca, i njihove mafijaše koji su odgovorni gotovo za sva ubistva u poslednjih deset godina“. Pretpostavljam da si negde zaturio, ali ne brini, ja sam sačuvao zapisnike sa suđenja koje si 2002. imao sa Canetom, koji te tužio jer si ga javno optuživao da je ubio policijskog generala Radovana Stojičića Badžu. Imam i stenogram sednice Narodne skupštine 12. novembra 2004, na kojoj si tvrdio da su Milo Đukanović i Stanko Subotić „najopasniji mafijaši u Evropi“. Tada si, vređajući njih, proročanski opisao sebe: „Nema mafijaškog lobija bez političara. Đukanović i Subotić su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške“.

Tri godine kasnije, iako si mislio da si političar velikog formata, oni su te ispresavijali u džepno izdanje. Bilo ti je lepo, Cane je ispunio tvoje, ti njegove zahteve.

Sad, kad se idila završila, nađi snage, pokaži zube i bori se. Nisi navikao, ali bori se istinom. Kao što znaš, tvoj kum me tužio zbog teksta u kome sam objavio šta si o njemu govorio. Predložio sam te za svedoka, ali sudija Vesna Miljuš, nezvanični pravni zastupnik Nikole Petrovića, odbija da te pozove. Plaši se, mučenica, da ti se ne zameri. No, eto prilike da se pojaviš na sudu i da lepo priznaš da je Nikola Petrović, kao zvanični suvlasnik tvojih novina „Pravda“, pokušavao da medijskom kampanjom štiti interese Caneta, lica pod poternicom. Nisam objavljivao Canetove, Bebine i Nikoline dopise, a tebi to nije smetalo. Mudriji od njih, kao umiljato jagnje sisao si oba zaštitnika, i Tadića i Subotića. Tadić, dakle Rakić, napravio ti je stranku i doveo te na vlast, a Subotić je pošteno platio zastarevanje tužbe za pljačku nekoliko desetina miliona evra.

img171

Verujem da ste Petrović i ti zajedno počinili mnoga zlodela, ali u Subotićevom slučaju ostao je samo njegov trag. Iskoristi to. Uz moje dokaze i tvoju veštinu manipulisanja možda ćeš, nažalost, uspeti da se izvučeš iz Petrovićevog i Subotićevog kobnog zagrljaja.

PS

Nikola Petrović je kao svedoke pozvao tvog „časnog i poštenog“ prijatelja Dragana J. Vučićevića. Pisaću ti o njegovom iskazu, smešan je. Pozvao je i svoju suprugu Maju. Ona je dva puta uredno primila poziv, ali nije se odazvala. Od sudije sam zahtevao da izda nalog za njeno privođenje. Znam, ti bi voleo da je privede Veselin Milić, navikao je.

Pisaću ti i o Maji, imam šta, ali sutra moram prvo o Bogoljubu.

 

Vučiću, gde ti je kum Nikola?

vucic-petrovic

Vučiću, znam da ti je teško, ne želim da ti stajem na muku, ali ipak hoću. Nema smisla da propustim priliku da te pitam gde ti je kum Nikola Petrović. Uz to, idu i druga značajna pitanja čijih se odgovora plašiš:

– Zašto je raskinuo prijateljstvo i saradnju?

– Da li je istina da je bio prisutan kad je Zvonko potegao pištolj na Andreja?

– Da li ti je kum rekao da ne želi da bude svedok vatrenih obračuna kompanjona iz vrha tvog kartela?

– Da li ti je pretio da će, ako ne pristaneš na njegove uslove za miran razlaz, da svedoči protiv tebe?

– Kad pominje prebacivanje para iz Srbije na bankarske račune u Švajcarskoj, Emiratima i Hong Kongu, na koga misli?

– Znaš li šta je i gde u koferima iznosio Dejan Đokić?

– Da li se s Nikolom kod Caneta u Ženevi nalazi i tvoj drugi konsiljere Beba?

– Da li su napravili strategiju kako da te kompromituju?

Kad se setiš bilo kog od tih pitanja, neće san na oči, zar ne? Od uspomena na zajedničke poslove trne glava, obliva te hladan znoj, vraćaju se tikovi na levom oku… Kako i ne bi, kad sve ukazuje da se bliži kraj igre. A, kad dođe, dočekaćeš ga sam kao đeram. Nikola je pametan čovek, zna da, kad brod tone, nije dobro biti u blizini kapetana.

Dok sediš sam u mraku, pre nego što lekovi počnu da deluju, kad prebireš po ne tako davnoj prošlosti, tražeći uzroke katastrofe koju si kreirao, siguran sam da se sećaš da sam te, u maju 2008, upozorio da se kloniš Nikole, da će te kriminalizovati i da će ti postati isto ono što je Beba bio Đinđiću. Ni tada nisi demantovao moju tvrdnju, izrečenu pred Nikolom, samo si promenio temu. Pretpostavljam da si i tada znao šta te čeka, ali nisi mogao da se istrgneš iz kola u koje si se uhvatio. Šteta.

Mogu da zamislim kako si se trznuo kad si pročitao Nikolinu izjavu da ne želi da se bavi politikom, hoće da se posveti porodici i poslu. Zar to nije parafraza Bebinog objašnjenja da je Đinđića napustio jer je „hteo da se malo posveti sebi, da uživa“?

Sad sve to nije bitno, ne vredi ispravljati prošlost. A, ako Nikola propeva, ni budućnost ti neće biti blistava. Priznajem, navijam za njega.

PS

U sutrašnjem pismu objasniću ti zašto bi i ti trebalo da svedočiš protiv Nikole