Скочи на садржај

Vučić bolnicu “Sveti Sava” poklanja Arapima

bolnica sveti sava

Aleksandar Vučić nastavlja da otima državnu imovinu. Megalomanskim projektom “Beograd na vodi” od glavnog grada oteo je sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta. Malo mu je, pa sad namerava da uzme zgradu Specijalne bolnice za cerebovaskularne bolesti “Sveti Sava”.

Po tom planu, zgradu će priključiti projektu “Beograd na vodi” kako bi je, bez zakonskih peripetija, prodao nekom od svojih tajkuna. Deo dobijenog novca će, naravno, zadržati za sebe, a deo će oprati kroz “Beograd na vodi”. Objekat je projektovao beogradski arhitekta Petar Gačić, a izgradnja u Nemanjinoj 2 trajala je od 1928. do 1931. godine. U zgradi se prvo nalazio Središni ured za osiguranje radnika Zagreb – filijala Beograd, da bi vremenom nekoliko puta menjao namenu i naziv. Od 1988. godine ova ustanova nosi aktuelni naziv. U maju 1992. mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan osveštao je kapelu Svetog apostola i jevanđeliste Luke, prvu pri bolnicama u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Zgrada je izdržala bombardovanja i okupacije, strane i domaće vladare, da bi završila u vlasništvu fantomskih arapskih investitora.

Vučić namerava da otimačinu pokrije pričom o izgradnji nove bolnice na Bežanijskoj kosi, koja neće biti specijalizovana samo za cerebovaskularne bolesti, već će imati i porodilište. I na izgradnji i opremanju nove bolnice Vučić će uzeti masnu proviziju, tako da će jednim udarcem napuniti oba džepa.

– Bog otac ne zna gde je nestao novac namenjen zdravstvu – zakukao je nedavno Vučić.

Ako on ne zna, zna njegov lični bog otac Vojislav Šešelj. Vojvoda je o tome javno govorio i objavljivao dokumente koji otkrivaju kako je ministar Zlatibor Lončar namestio tender za opremanje KBC Niš, vredan oko 19 miliona evra. Bog otac Šešelj optuživao je Lončara i njegov gang, u kome su prozvani tadašnji šef BIA Aleksandar Đorđević i svemoćni kum Nikola Petrović, o mutnim poslovima sa švajcarskom farmaceutskom kućom “Novartis” i izgradnji doma zdravlja na Kopaoniku. Pare, namenjene zdravstvu, nestale su u Vučićevim i džepovima njegovih kumova i saradnika, ali bar da ih koriste za lečenje…

knjige narudžbenica

Advertisements

ĐINĐIĆ: Bojkot izbora donosi kratkoročnu štetu i dugoročnu dobit

đinđić pukovnik ili pokojnik, nin avgust 1997

– Bojkot nije sjajna strategija, ali jednom se mora reći dosta siledžijstvu, poniženju, nacionalnom i građanskom propadanju – govorio je Zoran Đinđić 1997. godine, a to bi rekao i danas, samo sad ne bi imao ko da ga čuje.

Ne postoje izbori koje će izgubiti Aleksandar Vučić, kao ni izbori koje će bojkotovati opozicija. Volja birača ne može da pobedi Vučićev monstruozni sistem krađe, pretnji i podmićivanja, baš kao što ne može da utiče na većinu opozicionih stranaka.

– Vučić će izgubiti izbore, to je najgluplji vic koji sam čuo. Jednako je glupa najava bojkota izbora – tvrdi Vučić.

Kad dođe vreme za raspisivanje izbora, diktator će lidere Saveza za Srbiju podmititi s nekoliko nastupa na Radio-televiziji Srbije i prepustiće njihovim ekspertima da urede birački spisak. Na to bućkalo upecaće se svi gladni opozicioni somovi, srećni što će dobiti priliku da to predstave kao veliki uspeh protesta i vlastite mudre strategije. U izbornoj noći, predvodnici Saveza će istaći prigovor na nepravilnosti na nekoliko biračkih mesta, kukaće što nisu imali ravnopravan tretman u medijima, priznaće poraz i razići će se kućama, da u krugu porodice proslave osvajanje poslaničkog mandata.

Taj scenario je već počeo da se realizuje. Demokratska stranka, potpisnica „Sporazuma sa narodom“, u kome je istaknuta obaveza bojkota Narodne skupštine, prednjači u izazivanju razdora u Savezu za Srbiju. Dragan Šutanovac, dojučerašnji predsednik DS, subotom nije išao na protestne šetnje, imao je prečeg posla, morao je da navija za košarkaše Crvene zvezde. Na društvenim mrežama vredno kritikuje opozicionare koji bojkotuju rad parlamenta. Slične stavove zastupa Radoslav Milojičić Kena, a Gordana Čomić otvoreno bojkotuje bojkot i učestvuje na sednicama skupštinskih odbora. U sabotaži bojkota naročito se ističe Zoran Živković, predsednik Nove Srbije.

Razloge za protivljenje bojkotu, Živković objašnjava kroz dva primera. Prvi je bojkot izbora 1997, koji je vodila Demokratska stranka, a drugi su izbori 2000. na kojima je opozicija pobedila.

– Zapad 1997. nije razumeo taj akt bojkota i pitali su šta se dobija i da li time postajemo jači. Nažalost, bili su u pravu. U prvim analizama koje smo radili u DS, zaključili smo da od toga nismo dobili ništa i da niko nije pitao da li su izbori legitimni ili ne jer DS i još nekoliko partija nije učestvovalo. Međutim, 2000. nas je Zapad uveravao i skoro na ivici da preti govorio da ne učestvujemo na izborima sa obrazloženjem da će Milošević da ih pokrade i da nećemo moći da ga uhvatimo u krađi kao 1996. I Vašington i Brisel, i Pariz i London i Berlin su nas ubeđivali da ne treba da izađemo. Ali, pobedili smo – rekao je Živković za dnevni list Danas.

U toj proceni sve je sporno, osim Živkovićeve namere da pokuša još jednom da dobije poslanički mandat. On se, kao i sve njegove bivše stranačke kolege, ponikle u DS-u, zaklinje u viziju Zorana Đinđića, a ovakvim izjavama i postupcima pokazuje da ga nije razumeo, ni tada, ni sada.

Na sednici Glavnog odbora, početkom avgusta 1997, Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Đinđićev predlog da se bojkotuju ti izbori kritikovao je samo Zaharije Trnavčević.

– Nema sumnje da je sa stanovišta interesa same partije izlazak na izbore višestruko koristan i logičan cilj. S druge strane, neophodno je razrešavanje dugotrajne političke krize u zemlji i političke patologije, kao i da otklonimo opasnost od gubljenja kredibiliteta. Lakše ćemo podneti režimsku represiju, nego gubitak kredibiliteta kod građana. Patriotski i demokratski interes je boriti se za reforme, a ne pozicije članstva. Nije cilj postati najjača životinja u džungli. Deset godina doživljavamo poniženja i poraze. Deset godina nema uspeha ni radosti. Trebaju li nam još jedni tužni izbori? Ovi izbori pripremljeni su tako da se svakom zgadi politika i da svi izgube nadu da u Srbiji može biti drugačije nego što je sada. Izbori su farsa, mi smo suviše vredan i dobar narod da bismo morali da pristanemo na tako niske standarde. Ima onih koji kažu bolje išta nego ništa. Mi u DS ne govorimo tako, mi smo realisti. Svesni smo toga da je uspostavljanje dobrog društvenog uređenja dug i tegoban posao. Međutim, na poniženja ne pristajemo. Ne vidim da bismo pristajanjem na ultimatume i ucene režima pomogli svojoj zemlji. Kad me pitaju šta će biti sa DS van parlamenta, odgovaram pitanjem – šta će biti sa Srbijom bez reformi. Nema razlike da li ćemo propadati u parlamentu ili van njega. Ako za dve-tri godine ne zaustavimo propadanje, bićemo u tako lošoj situaciji da mi je svejedno da li sam u parlamentu ili nisam, da li imam stranku ili nemam, jer društvo onda teško može da se izvuče iz te rupe – govorio je Đinđić.

Za bojkot, tada je glasao i Zoran Živković. S naknadnom pameti, 22 godine kasnije on smatra da bi trebalo učestvovati na Vučićevim izborima ukoliko bi se promenilo stanje u medijima i vlast obavezala da pozove posmatrače OEBS-a. Stanje u medijima ne može da se promeni s pet opozicionih minuta u Dnevniku, ne posle sedmogodišnje torture. A, posmatrači OEBS-a su značajni koliko i lanjski sneg. Oni ne mogu da zaustave Vučićeve batinaške eskadrone, niti da ublaže pritisak na zaposlene u javnim preduzećima. Uostalom, i Slobodan Milošević je 1997. pozvao misiju OEBS-a na izbore koje je organizovao, pa ga to nije sprečavalo da krade glasove i lažira rezultate.

Kad ukazuje na razlike u rezultatima izbora 1997. i 2000, Živković svesno izbegava uzročno-posledičnu vezu. Izbore 1997. bojkotovale su DS, DSS, SLS, Demokratski centar i GSS. Tri godine kasnije, pobedu nad Slobodanom Miloševićem kreirali su upravo lideri DS-a i DSS-a. Tome je, verovatno, doprinela i Đinđićeva procena da odbrana kredibiliteta može izazvati kratkoročnu štetu, ali i dugoročnu dobit.

O kredibilitetu, odbrani patriotskih i demokratskih vrednosti, istinskim reformama i zanemarivanju ličnih i stranačkih interesa u odnosu na nacionalne i državne, o tome Đinđićevi samozvani naslednici i ne razmišljaju. Da, postoji razlika u okolnostima u kojima se Đinđić odlučio na bojkot Miloševićeve režirane izborne farse i Vučićeve tiranije. Razlika je očigledna, sada je stanje neuporedivo gore i teže. Između ostalog, za građane je teže jer među opozicionim liderima nema nijednog koji bi imao hrabrosti da citira Đinđićev stav da nije bitno šta će se desiti s njegovom stankom ako u Srbiji ne dođe do promena, da li će propadanje nastaviti u parlamentu ili van njega.

Đinđić je vodio kampanju „Protiv izborne krađe, za poštene izbore“, kojom je pokušavao da građanima objasni smisao poštenih izbora i da ih podseti na nekažnjene krađe, kršenje zakona i cenu koju čitava zemlja plaća zbog bahatosti SPS-a i njenih satelita. U toj kampanji i Đinđić je plaćao cenu, kao što je i očekivao: „Pokušaće da nas uguše na svaki način, to je prirodno, jer oni između sebe mogu da se nagode oko podele kolača, ali ne mogu da trpe civilizacijsku alternativu kakva smo mi“. Bio je u pravu, svi su nasrnuli na njega. Pored medijske kompromitacije, trpeo je i fizičke napade. Na antiizbornom mitingu u Kraljevu, jajima su ga gađali simpatizeri SPO-a. Vuk Drašković, kome je tada Milošević dodelio ulogu kakvu je danas Vučić prepustio Vojislavu Šešelju, poredio je Đinđića s Nikolom Pašićem, koga su građani takođe gađali jajima. Tada su tri predsednička kandidata – Zoran Lilić, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković – napadali samo lidera DS-a, koga su prepoznali kao prenju njihovom naopakom sistemu. Ričard Holbruk nije krio protivljenje bojkotu izbora, ali za to nije marila ni Vesna Pešić, predsednica Građanskog saveza Srbije. Metju Palmer je uspešniji od Holbruka, lideri Saveza za Srbiju prihvataju njegove preporuke i pripremaju se da, čim im vlast udeli medijske mrvice, poteraju vodu na Vučićevu vodenicu i omoguće mu legitimitet za nastavak uništavanja Srbije.

knjige narudžbenica

 

Vandali su pobedili, Beograd je uništen

SINISA MALI, ZORAN RADOJCIC, ALEKSANDAR VUCIC, GORAN VESIC

Otkad je sveta i veka, svaka civilizacija, kultura i religija pokušavala je da odgonetne da li ima života posle smrti. Odgovor na to pitanje videće se na sudbini Beograda, ako uspe da se oporavi posle vladavine Srpske napredne stranke.

Zasad, glavni grad Srbije suočava se s uništavanjem čije razmere prevazilaze posledice bombardovanja iz 1941. i 1999. godine. Za pet godina vlasti, naprednjački kartel je oteo skoro dve trećine površine Beograda. Po bagatelnoj ceni fantomskoj arapsko-srpskoj firmi „Al Dahra“ iz Iriga prodat je Poljoprivredni kombinat „Beograd“, koji se prostire na 30.000 hektara, Leks specijalisom je arapskoj kompaniji „Igl Hils“ poklonjeno sto hektara uz savsku obalu za „Beograd na vodi“, a slična sudbina je namenjena Makiškom polju, koje ima 680 hektara, na kome Bogoljub Karić planira da izgradi „Tesla Siti“. Uzurpirani su i Savski kej, Kalemegdan, brojne parcele u Zemunu i Novom Beogradu, kao i u centru grada.

Aleksandar Vučić, Siniša Mali i Goran Vesić doživljavaju Beograd kao ratni plen. Megalomanske projekte vode kao najveće evropske praonice prljavog novca. U temelje „Beograda na vodi“ ugradili su brutalno nasilje, razbojničko i pravosudno. Pre tri godine naprednjački kriminalni odredi, pod okriljem noći, dok pošten svet spava, sušili su zgrade u Savamali. Pomagali su im radnici komunalnih preduzeća, stražu su čuvali pripadnici MUP-a, a kasnije su ih od odgovornosti zaštitili tužioci, tako da ni posle tri godine taj zločin nije dobio sudski epilog. Svi rokovi su probijeni, dignuto je nekoliko zgrada bez elementarnih uslova za život, pored kojih rade samo pumpe za izbacivanje vode i restorani „Savanova“ i „Salon 1905“ u prisvojenoj zgradi „Geozavoda“, legatu Luke Ćelovića. Železničku stanicu, koja je radila od 1885, naprednjačka vlast je ukinula prošle godine i saobraćaj preusmerila na Prokop. Autobuska stanica je prebačena u kontejnere na novobeogradsku ledinu na kojoj nije ni počela gradnja novog objekta. Pred prošlogodišnje lokalne izbore, Goran Vesić je obećao da će svi stanovi u Kuli 1 biti useljeni do kraja marta. Prošlo je više od godinu dana, a tamo ne živi niko od nesrećnika koji su učestvovali u predizbornim propagandnim skečevima. Nema veze, prevara je uspela, SNS je ostala na vlasti, srpski tajkuni peru novac preko „Beograda na vodi“, a provizija se sliva u džepove Aleksandra Vučića.

bg na vodi pumpe jun 19.2

Pumpe u „Beogradu na vodi“ rade danonoćno 

Bogoljub Karić priča da je Vučiću još 2016. godine isplatio 20 miliona evra za dozvolu da na vodoizvorištu Makiš izgradi naselje za 30.000 stanovnika. U tu cenu uračunata je i nacionalna frekvencija za BK Televiziju. Dobio je obećanje i širok osmeh, pa se sad duri i preti Vučiću. Ako ne plati dodatni mito, bar će biti sačuvani reni bunari na Makišu, koji čistom vodom snabdevaju četvrtinu grada.

S istim motivom, da opere pare stečene kriminalom i za sebe uzme pozamašan ušur, Vučić je odlučio da u Surčinu izgradi „Nacionalni stadion“, da fudbalska reprezentacija ima gde da igra. Dva velika beogradska stadiona, Zvezdin i Partizanov, zvrje prazni, tribine se popune na tri-četiri utakmice godišnje, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice i zdrav razum sputavaju njegove korupcionaške ambicije.

– Ceo koncept treba da se zove „Stradion siti“, a plan je da u okviru stadiona napravimo ceo grad. Biće tu izložbeni sajmovi, prostor za kulturu i koncerte, akvaparkovi, ali i tehnološki park koji uključuje dolazak velikih svetskih trgovačkih lanaca, kao što je Ikea, a biće mnogo poslovnog prostora i kompletan stambeni blok – objasnio je aktuelni ministar finansija Mali, koji je najavio da će stadion, kapaciteta od oko 60.000 mesta, koštati između 50 i 70 miliona evra.

Kao pod uticajem halucinogenih sredstava, Mali tvrdi da će taj projekat promovisati Srbiju, jer će „Nacionalni stadion“ biti domaćin Lige šampiona i Lige Evrope, pa i svetskog prvenstva u fudbalu. U republičkom budžetu za ovu godinu već su opredeljena sredstva za projektovanje stadiona, a pre nekoliko dana pokrenuta je procedura za dobijanje svih potrebnih dozvola.

– Graditi potpuno nov objekat za samo nekoliko utakmica godišnje, a čija će ukupna cena premašiti 250 miliona evra, koliko je odvojeno samo u budžetu za 2019. godinu, predstavlja ludost i iživljavanje nad poreskim obveznicima. Pored toga, objekat je predviđen na relativno izolovanoj lokaciji, nepovoljnoj za gradnju i van dometa javnog saobraćaja, zna se da će ga graditi turske, a ne domaće firme. Za taj novac mogu se obezbediti besplatni udžbenici za sve đake u Srbiji, stambeni dodatak za mlade bračne parove, pomoć majkama sa troje i više dece, a mogu se izgraditi i obdaništa, kojih u Beogradu nema dovoljno – kaže Nikola Jovanović, šef odborničke grupe Saveza za Srbiju u gradskoj Skupštini.

Jovanović može da priča šta hoće, naprednjačku vlast to ne zanima, kao što se može videti iz izjave Slavka Gaka, gradskog sekretara za obrazovanje i dečju zaštitu: „Grad nema obavezu da deci obezbedi mesto u vrtiću, mi nismo bebi servis“.

Gak je u pravu, gradska vlast je Vučićev servis za zgrtanje novca. Čerupanjem Beograda i Srbije, Vučić je postao najbogatiji političar u savremenoj istoriji Evrope. Najviše se ovajdio otimanjem imovine u glavnom gradu i preuzimanjem monopola u infrastrukturalnim poslovima. Nije gadljiv ni na manje unosne kombinacije, posebno kad može da ih koristi za politikantsku propagandu. Pre dve godine izgrađena je fontana na Slaviji. Iako košta 15.000 evra, građani su je platili više od dva miliona evra, a niko ne zna ko je i kako podelio razliku. Po tom receptu sad namerava da izgradi gondolu preko Save.

Za tu nepotrebnu i nezakonitu egzibiciju, od koje će korist imati samo vlastodršci koji se ugrade u posao, biće potrošeno oko 15 miliona evra. Koliko je ceo projekat štetan vidi se i po tome što je predviđeno da Grad Beograd iz budžeta pokriva buduće troškove. Londonska gondola preko Temze, slične dužine i cene karata, mesečno pravi gubitak od 200.000 evra. Čak i kad bi se životni standard u Srbiji približio onom u Britaniji, to znači da će kalemegdanska gondola praviti štetu od 2,4 miliona evra godišnje. Briga Vučića, on ne plaća, nego naplaćuje.

Radovi na Beogradskoj tvrđavi počeli su i pre nego što je Ministarstvo građevinarstva izdalo dozvolu. Pneumatskim čekićima rastureni su mnogi objekti i stepeništa na Kalemegdanu, a motornim testerama posečena stogodišnja stabla kako bi se napravio prostor za žičaru. Stručna javnosti – pravnici, arhitekte, istoričari i mnogi drugi – kao i opozicione stranke i građani pokušali su da spreče uništavanje tog spomenika kulture od izuzetnog značaja, nastalog pre dve hiljade godina. Izgradnji gondole usprotivili su se, između ostalih, Odeljenje istorijskih nauka SANU, konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Regulatorni institut za obnovljive izvore energije i zaštitu životne sredine, na čiji zahtev je Upravni sud u Beogradu 19. aprila doneo rešenje kojim se nalaže zaustavljanje radova na Kalemegdanu do donošenja konačnog rešenja o zakonitosti građevisnke dozvole koju je za pripremne radove izdalo Ministarstvo građevinarstva. Upravni sud je procenio da bi „izvršenjem rešenja o građevinskoj dozvoli bila naneta šteta širim interesima javnosti, koja bi se teško mogla nadoknaditi“. Ministarstvo Zorane Mihajlović odmah je uložilo žalbu, sve s nadom da će sud zanemariti zakone i omogućiti nastavak uništavanja Beogradske tvrđave i arheološkog nalazišta „Antički Singidunum“.

Kakav odnos naprednjaci imaju prema arheološkim nalazištima videlo se na primeru Virtemberške, odnosno Stambol kapije na Trgu Republike. Radovi na rekonstrukciji glavnog beogradskog trga počeli su prošle godine. Kad su uklonjene ploče, nasred trga su se pojavili ostaci Virtemberške kapije. Zavod za zaštitu spomenika kulture formirao je „Komisiju za donošenje predloga mišljenja o prezentaciji kapije na Trgu Republike“, koja je zaključila da arheološki ostaci treba da budu prezentovani i dostupni javnosti. Ideju je prihvatio i Goran Vesić, svemoćni zamenik gradonačelnika Beograda.

bg virtemberška kapija

Virtemberška kapija – otkrivena, pa zalivena betonom

– Grad Beograd se ponosi svojom istorijom i mi ćemo sačuvati ovaj lokalitet, da građani mogu da vide ove bedeme. Radiće se izmena projekta rekonstrukcije. Uradićemo otkop. A, arheološki lokalitet biće pokriven staklom. Pored će se nalaziti informativna tabla. Nemamo mi baš tako puno spomenika da bismo imali taj luksuz da ih ne čuvamo i ne pokazujemo – rekao je Vesić.

U tu svrhu produžen je rok od 420 dana za rekonstrukciju Trga Republike i povećan predviđeni budžet od 922 miliona dinara. Na kraju, Virtemberška kapija, koju su Austrijanci izgradili u periodu između 1723. i 1739. godine, zalivena je betonom i dubokim zaboravom. Naprednjačkim vladarima istorija nije bitna, oni pišu novu, svoju.

Mnogo je primera koji dokazuju vandalsku opsesiju gospodara Beograda prema betoniranju i seči stabala. Sve takve akcije opravdavaju se istim floskulama – parkovi su devastirani, zelenilo je mrtvo. Na Ušću je posečeno 150 stabala, a nešto manje u Ulici Stepe Stepanovića. Doskora prelep drvored od Dušanove do Ruzveltove ulice, koji je bio ponos grada, masakriran je „topping“ načinom orezivanja, koji je zabranjen u svim civilizovanim državama. U Hajd parku oborene su zdrava stabla platana. Raskopan je park u Mileševskoj, a Cetinjska, jedna od centralnih beogradskih ulica, 9. aprila je asfaltirana, da bi dva dana kasnije opet raskopana. U novobeogradskom Bloku 45 radnici Gradskog zelenila su posekli stabla kako bi bilo rekonstruisano šetalište. Ista sudbina čeka Karađorđevu ulicu i Topličin venac, pa i ulice Džorža Vašingtona, cara Dušana i kraljice Marije, čiju će rekonstrukciju Beograđani platiti čak 18,2 miliona evra.

gradilište u parku u mileševskoj

Rušilačke egzibicije paralizovale su život u centru Beograda. Ukinute su sve trolejbuske linije, pa od Slavije do Trga Republike saobraćaju samo autobusi 27 i 31, što nije dovoljno ni da prebaci pet odsto redovnih putnika. Ulice koje vode od Pančevačkog i Brankovog mosta svakodnevno su zakrčene, pa nastaju kilometarske kolone kroz koje ne može da se probiju ni vozila Hitne pomoći.

Revoltirani stanovnici centralne opštine Stari grad pokrenuli su niz akcija kojima pokušavaju da pravo na normalan život odbrane od „kraljevačkog Nerona“ Gorana Vesića. Marko Bastać, predsednik jedine slobodne beogradske opštine, pokrenuo je inicijativu za održavanje referenduma na kome bi se građani izjasnili o građevinarskim poduhvatima gradske vlasti. Dok je čekao odgovor na taj zahtev, Bastać je predvodio protestante koji su svakodnevno blokirali bagere na Trgu Republike.

– Protiv Marka Bastaća biće podneta krivična prijava zbog svih kriminalnih radnji koje je sproveo kao predsednik opštine. Bastać se bahati jer misli da ima zaštitu kriminalaca iz Crne Gore. Kriminalci nikad više neće voditi opštine i državu – zapretio je Vesić.

marko bastać i jugoslav kiprijanović iz dveri

Pobunjenici: Marko Bastać i Jugoslav Kiprijanović, zvani Cipiripi

Nervoza „Iznoguda“ Vesića može da se razume, Bastać ga izluđuje kao niko nikad pre. Ne samo što uklanja saobraćajne znakove, table Parking servisa i ograde gradilišta, nego na pokušaje kriminalizacije odgovara i nekonvencionalnim metodama. Umesto suvoparnih saopštenja, Bastać je otišao pred Vesićevu zgradu, da se pogledaju u oči. Iz mračne sobe, skriven iza zavese, Vesić je poručio da nije kod kuće. Da mu je devojka bila prisutna, nju bi poslao da blokira ulaz, kao što je uradio sa padavičarkama iz Gradske skupštine. Bastać je pomerio granice komunikacije s političkim protivnikom i pozivom na dvoboj.

– Pozivam večitog zamenika na sportski dvoboj u bilo kojoj od sledećih disciplina: stoni tenis, tenis, šutiranje slobodnih bacanja, šutiranje penala u fudbalu, šutiranje sedmeraca u rukometu, trka na 100, 200, 400, 800 i 1.500 metara, skok u dalj, skok u vis, bacanje kugle, bacanje diska, boćanje, plivanje, ronjenje na dah, dizanje tegova, pikado, klikeri, boks, ne ljuti se čoveče, obaranje ruke… Ukoliko izgubi, večiti zamenik Vesić Goran se obavezuje da će odustati od izgradnje gondole, otimanja centra grada, getoizacije Starog grada i izgradnje jarbola. Ako izgubim, obavezujem se da ću prestati sa svakodnevnim ometanjem večitog zamenika Vesić Gorana u njegovom projektu uništavanja Beograda i maltretiranja Beograđana – napisao je Bastać na svom nalogu na Instagramu.

Vesić nije prihvatio izazov. Nastavio je da se bruka napadima na druge lidere opozicionih stranaka. Dragana Đilasa, predsednika Stranke slobode i pravde, optuživao je za sve i svašta, od toga da je postao milioner pljačkajući narod, do ludačkih tvrdnji da proteste na beogradskim ulicama organizuje po nalogu Ramuša Haradinaja. Kad je Đilasu dozlogrdilo, zatrpao ga je sa dvadesetak tužbi.

Protiv Vesića i Zorane Mihajlović krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo je Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke, zbog sumnje da su zloupotrebili službeni polažaj, prekoračili ovlašćenja i, svesni protivpravnosti svojih postupaka, pokušali da izgradnjom gondole nanesu Beogradu direktnu i nenadoknadivu štetu kolosalnih razmera.

nikola jovanovic krivična prijava protiv vesića

Jovanović: Tužba protiv kolosalne štetočine Vesića

Suđenja traju, a Vesić dokazni postupak vodi pred sudskim većem Pinka. Ratuje i na društvenim mrežama, gde mu na prozivke odgovara Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd.

– Goran Vesić iznosi laži o meni i o Novom Beogradu. Priča o rušenju, jer je to njemu dobro poznata oblast. Pa, da se osvrnem malo na samo neka od Vesićevih rušenja i urušavanja. Srušio je Šilerovu 2003. godine, odmah nakon raspisane poternice za “Zemuncima” i umesto da je ceo kompleks od više hiljada kvadrata preuređen u, recimo, neki vrtić, oni su ga sravnili sa zemljom, po lično njegovom nalogu, iz samo njemu znanih razloga. Vodio je i srušio KK Crvenu zvezdu pre 10 godina i doveo do stečaja i skoro do gašenja, a onda nestao. Vodio je i srušio FK Crvenu zvezdu i napravio najveće dugove u istoriji srpskog klupskog fudbala od oko 50 miliona evra, iz kojih ni dan danas klub ne može da se izvuče i oporavi. I opet je nestao. Danas vodi i ruši Beograd i srušiće ovu Upravu grada, što me i nije mnogo briga, nego što mi Beograđani svakog dana na svojoj koži osećamo njegov rušilački karakter, jer nam uništava grad koji volimo. Nisam prvi iz sveta sporta koji se našao pod napadima Vesića, na samo njemu znan i podmukao način. Iznoseći laži, slično su nekad prolazili Dule Vujošević, Duda Ivković, Divac, Piksi… Iza sebe je uvek ostavljao samo pustoš, čemer i jad, a koliku pustoš će ostaviti iza grada Beograda, to ćemo tek videti. Sve što Vesić uništi decenijama ne može da se oporavi. Ali, Vesiću, ima nas koji ne zaboravljamo, a još manje te se plašimo. Ima nas koji ne zaboravljamo da nema toga čega si se, Vesiću, ti dohvatio, a da nisi upropastio – napisao je Šapić na Fejsbuku.

Vesićevom demoliranju Beograda suprotstavljaju se i mnoga udruženja građana. Novobeogradski aktivisti pokušavaju da odbrane Savski nasip od bahatih moćnika, koji su tamo nelegalno podigli celo naselje i ugrozili vodoizvorišta. Branioci nasipa svakodnevno objavljuju informacije o nezakonitim aktivnostima bogatih uljeza pod zaštitom vlasti. Udruženje “Ulice za bicikliste” nedavno je održalo protestnu šetnju nasipom, ali isprečili su se vlasnici nelegalnih objekata, pa je sukob izbegnut samo zahvaljujući tome što su pametniji popustili.

– Ta gospoda su uzurpirala nasip, izgradila nelegalne vikendice, to može da zagadi vodoizvorišta. Mi hoćemo da se ti objekti uklone i da Savski nasip postane park prirode koji mogu da koriste svi građani, a ne samo ovih 300 ljudi, koji nemaju pravo svojine ili korišćenja – rekao je Zoran Bukvić iz udruženja “Ulice za bicikliste”.

U tom pojasu ogromne kuće su, bez ikakvih dozvola, napravili sinovi Tomislava Nikolića. Ipak, veći problem predstavlja desetak splavova “Cunami House”. Aleksandar Zubac, mladi tajkun, nelegalno je postavio splavove, ogradio prilaz obali, oteo deo šetališta, kršeći sve moguće propise. Građani uzalud prijavljuju njegove nezakonite postupke, niko ne reaguje.

aleksandar zubac vlasnik splavova cunami2

Zubac: Vlasnik „Cunamija“, Savskog nasipa i svega ostalog

– Zahvaljujući Vesiću, obale reka izgledaju ovako, jer se gradom upravlja po meri mafije. Borimo se za slobodan pristup obalama reka, želimo da Beograd bude grad svih nas, a ne Vesićeva prćija. Vesić otima i obalu Dunava, devastira grad u kome živimo, radi šta želi, ne poštuje zakone, a još manje štiti javni interes. Od Vesića jedino mafija ima korist – ističu branioci Savskog nasipa.

Devastiranju grada suprotstavlja se i Građanska inicijativa Ne davimo Beograd, čiji aktivisti su pokrenuli nekoliko akcija za odbranu Kalemegdana, Ušća i ostalih lokacija na kojima naprednjačka vlast demonstrira silu. Ksenija Radovanović demistifikuje režimsko objašnjenje da će megalomanski i vandalski projekti privući strane turiste.

– Čudno je što u naprednjačkoj Srbiji ne postoji ideja da bi turista možda voleo da vidi grad na dve reke koji se stepenasto podiže (bio je vekovima takav, dok majstori nisu smislili čudovište od “Beograda na vodi”), primerak art-deko stila oličen u zgradi “Ikarusa”, arheološko nalazište Singidunuma ispod Studentskog trga, originalnu veziju Skadarlije, zaštićeno područje Knez Mihailove umesto tržnog centra u Rajićevoj, a možda i poneko drvo. Možda ćemo turistima biti interesantni mi koji smo kidnapovani zajedno sa Beogradom i igramo ovu igricu treniranja kondicije preskakanjem polomljenih trotoara, treniranja strpljenja korišćenjem javnog prevoza, treniranja izdržljivosti disanjem otrova izduvnih gasova – napisala je Ksenija Radovanović.

Šta beogradske dahije misle o njenoj kritici videlo se na javnoj raspravi o izgradnji gondole. Gradski arhitekta Milutin Folić, predstavnik vlasti, u debati koja je trajala šest sati izgovorio je samo jednu rečenicu, upućenu Radovanovićki: “Znam gde ti rade roditelji”.

Povezani tragovima provizija, manipulacija, otimačina i ostalih zločina, naprednjaci zaštitu prose od svog vođe. Siniša Mali je godinama ponavljao refren u kome se hvalio kako ga je za funkciju gradonačelnika predložio lično Andrej Vučić. Otkad je priznao da se stidi Demokratske stranke, Vesić ispravlja prošlost, pa iz nje izvlači događaje koji predstavljaju plod bujne mašte. “Sa Vučićem sam išao po žurkama”, tvrdi Vesić, pokušavajući da dokaže nepostojeću bliskost s vladarom. Za razliku od njegove selektivne svesti, postoje građani koji pamte da su njih dvojica najbliže bili jedan drugome 2004, kad je Vučić izazvao Vesića na dvoboj, ali mnogo žešći nego onaj sportski, koji predlaže Bastać. Vesić ne mari za činjenice, stalo mu je samo da ostane u milosti svog gospodara. Dok idila traje, zaštićen je od sabotaže unutar kartela, a povećava nadu da će mu se ispuniti ambicija da ga Vučić predloži za svog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke.

– Kada bi Goran Vesić štampao sva svoja nedela, mislim da bi bio proglašen za nobelovca – smatra novinar Srđan Škoro.

Kad dođe vreme, trebalo bi da nadležno tužilaštvo štampa optužnicu protiv Vesića, tek to bi bilo remek delo savremene srpske publicistike, polu-horor, polu-bajka. Umesto Nobelove nagrade, Vesić i njegovi saučesnici u uništavanju Beograda zaslužili su adekvatnu sudsku presudu, koja će ih na duži rok zadržati u nekoj od renoviranih ustanova zatvorenog tipa.

knjige narudžbenica

 

Zvonko Veselinović dao pola miliona evra za helikopter „Sikorski S-76“

helikopter zvonka veselinovića odlazi sa žurke

Na proslavu naprednjačkog biltena Informer, u kosjerićko selo Rosići, društvo s poligrafa – Milan Radoičić i Nikola Petrović – stigli su helikopterom čiji vlasnik je Zvonko Veselinović.

Šef kosovskog klana je nedavno u Nemačkoj kupio helikopter “Sikorski S-76”. Taj američki model, koji može da ponese 12 putnika i dva pilota, s doletom od 761 km, košta oko pola miliona evra. Veselinović ga je ofarbao u boje srpske zastave i smestio u hangar na batajničkom aerodromu. Isti tip helikoptera koristi i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Obojica to prevozno sredstvo upotrebljavaju iz bezbednosnih razloga, samo što sve češće lete u različitom smeru, svak na svoju stranu.

Sve što se dosad o Veselinoviću spekulisalu u retkim slobodnim medijima, nedavno je ozvaničeno u istražnom postupku koji vodi kosovsko tužilaštvo. Pod sumnjom da su učestvovali u atentatu na Olivera Ivanovića, prošlog novembra su uhapšeni Nedeljko Spasojević, Dragiša Marković i Marko Rošić, a u bekstvu se nalazi Milan Radoičić. Istraga je proširena na Milana Mihailovića i Zvonka Veselinovića, koji su osumnjičeni za organizovanje kriminalnog klana i izvršenje više krivičnih dela, među kojima i za teško ubistvo.

Vučić je znao da će mu taj problem kad-tad zakucati na vrata. Po svom starom običaju, pokušao je da se pripremi na dva načina. S jedne strane, Veselinoviću je lično garantovao zaštitu, a s druge je pristao na saradnju s kosovskim tužilaštvom. Na Vučićev zahtev, BIA je pripremila iscrpan izveštaj, koji je prosleđen u Prištinu i na još nekoliko adresa, u kome se Veselinović opisuje kao vođa mafijaškog klana koji se bavi trgovinom droge, švercom oružja i nafte i pranjem novca. Uporedo s tim, vladar kosovskog severa u januaru je u Pirotu osuđen na dve godine zatvora zbog nelegalne eksploatacije šljunka. Tu presudu Vučić namerava da iskoristi za hapšenje Veselinovića ili za njegovo zastrašivanje. Ako ne bude imao drugog izlaza, Vučić će montirati neku novu istragu protiv Veselinovića, koji u strahu od hapšenja može da se skloni samo na Kosovo, mečki na rupu. Tamo, u Kosovskoj Mitrovici, bio bi dostupan albanskim policajcima. Šta će kasnije da se dešava, Vučića ne zanima. Ako Veselinović bude uhapšen, nema veze. A, ako pruži otpor i bude ubijen, opet nema veze, jedan neprijatan svedok manje.

Veselinović nije naivan, shvata šta mu se sprema, zato izokola preti: “Svako može da postane silueta kredom nacrtana na betonu, možda ću to biti ja, možda onaj ko krene na mene”. Naravno, ne pominje ime drugog potencijalnog modela za siluetu na betonu.

Istovremeno s otkrivanjem informacije o proširenju istrage za ubistvo Ivanovića, u pojedinim medijima pojavile su se fotografije Zvonka Veselinovića i Andreja Vučića. Istraživačka mreža KRIK objavila je dve njihove zajedničke fotografije, snimljene krajem marta 2015. godine u restoranu “Salaš 137” na Kopaoniku. Na sajtu BIRN-a objavljen jr selfi, koji je napravio lično Veselinović, dok je sedeo pored Andreja Vučića u kancelariji marketinške agencije “Inviktus” tokom predizborne kampanje 2014. godine. Nemanja Milutinović, vlasnik “Inviktusa” uspešno posluje sa državnim institucijama i režimskim medijima. Njegova agencija ima milionske ugovore s opštinom Rakovica, Studijom B i, naravno, sa Srpskom naprednom strankom, koja joj je samo za saradnju u kampanji 2014. platila 7.344.725 dinara.

Fotografije vođe kosovskog klana i mlađeg brata srpskog vladara demantovale su tvrdnje da se oni “jedva poznaju”.

– Moj brat je, možda, jednom video tog Veselinovića, valjda na nekoj svadbi. Sedeli su u istoj prostori sa još 200 ljudi, pa šta? – lagao je Aleksandar Vučić.

Na istu temu lagao je i Zvonko Veselinović: “Ja sam se sa njim jednom sreo, na zdravo-zdravo, dok su još bili u opoziciji, pre 2012. Čoveka ne poznajem, niti imam kontakt s njim. Ako neko kaže da me viđa s njim, taj laže. To je još jedna vaša dezinformacija, još jedan spin, kao i svaki tekst o meni. Ako imate fotografije s mojih i Andrejevih susreta super, izbacite fotografije u medije. Nisam se viđao sa njim, stojim iza toga – rekao je Veselinović novinarima KRIK-a.

Objavljivanje dokaza o sprezi mafije i vlasti, Aleksandar Vučić je dobro shvatio kao stezanje omče oko vrata. Abeljard Tahiri, kosovski ministar pravde, sredinom marta je predsednika Srbije osumnjičio kao nalogodavca za atentat na Ivanovića.

– Istraga ubistva Olivera Ivanovića zaglavljena je onog trenutka kad su sve osnovane sumnje dovele do Milana Radoičića. Umesto saradnje i stavljanja pred zakon kao glavnog osumnjičenog, on je amnestiran od strane predsednika Aleksandra Vučića.Nema nijednog racionalnog objašnjenja osim činjenice da između Vučića i Radoičića postoji odnos nalogodavca i izvršioca – rekao je Tahiri.

Vučić ne zna šta će još isplivati u javnost o tom slučaju i da li će se sve završiti samo na obračunu s Veselinovićem ili će strani centri moći, za koje je uveren da vuku sve konce, ići do kraja, do njega. Nedovoljno hrabar da upre prstom u američke diplomate i obaveštajce, zasad se brani optužbama na račun Rade Trajković i novinara koji su ofirali njegovog batu. Ti plaćenici, po nečijem nalogu, u kritičnom trenutku, dok strane sile Srbiji otimaju Kosovo, kriminalizacijom njegove porodice urušavaju srpske nacionalne i državne interese. Bez obzira koliko to izgledalo besmisleno, može da bude opasno. Da bi opstao na vlasti, Vučić se neće uzdržavati od otvorenog nasilja.

knjige narudžbenica

 

Ranjen Lončarev kum, Gašićev gorila

gašić lončar

Miodrag Stojanović, kum Zlatibora Lončara, koji je u utorak ranjen hicem iz pištolja, odbija saradnju s policijom i tužilaštvom.

Iako je službeno lice zaposleno u Bezbednosno-informativnoj agenciji, Stojanović ne želi da otkrije ko je i zašto pucao u njega. Rezultati veštačenja njegovog pištolja pokazuju da ga Stojanović nije koristio u tom obračuni, niti da je s njim sam sebe povredio.

Posle određenog staža u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Stojanović je prešao u BIA, gde je sve vreme radio u obezbeđenju direktora. Na čelnom mestu tajne policije smenjivali su se Rade Bulatović, Saša Vukadinović, Nebojša Rodić i Aleksandar Đorđević, a u timu koji se brinuo za njihovu bezbednost nalazio se Stojanović. Tu je ostao i po dolasku Bratislava Gašića.

S obzirom na kumovske veze s ministrom Lončarem bilo je očekivano da i Stojanović dobije neku funkciju u Vladi Republike Srbije. Do toga nije došlo jer je Lončaru bio korisniji u BIA, gde je imao pristup zanimljivim informacijama i direktoru Gašiću.

Lončar i Gašić povezani su i aferom „Helikopter“, koja je u smrt odvela sedmoro ljudi. Aleksandar Vučić ih je zaštitio i sprečio istražne organe da utvrde da li su, zloupotrebom službenog položaja, posredno izazvali tu tragediju. Lončar je blisku saradnju sa Gašićem nastavio i prilikom medijskih hajki na Aleksandra Rodića, bivšeg vlasnika Kurira, zatim Sašu Jankovića i Sergeja Trifunovića.

Privremeni gubitak kuma Stojanovića, koji će biti opravdano sprečen da radi u BIA, ne predstavlja veliku štetu za Lončara. Ministar zdravlja ionako tvrdi, ne bez osnova, da u BIA ima veći uticaj i više svojih kadrova nego Gašić. Ipak, ako Stojanović odluči da progovori i prizna ko ga je i zašto napao, može da se očekuje da se otkriju tragovi koji vuku prema Lončaru.

knjige narudžbenica

DIJANA HRKALOVIĆ: Svileni gajtan za mis uniformisane mafije

hrkalović pink

U vrhu srpske policije uvek su se nalazili opskurni tipovi, razbojnici i lopovi, ali niko nikada nije tako brutalno i primitivno zloupotrebljavao službeni položaj kao Dijana Hrkalović. U ulozi spone vlasti i mafije, beskrupulozno je izvršavala naloge svog jedinog  šefa Aleksandra Vučića. Kršeći zakone i propise, progonila je nepodobne policajce, lidere opozicije, novinare i ostale građane koji zasmetaju njenom vođi. Istovremeno, štitila je huligane i okorele kriminalce, pa i osuđene narko dilere, koji su zauzvrat izvršavali prljave poslove za vlast. Hrkalovićeva je određivala ko će biti predmet obrade MUP-a i BIA, pisala je tužbe i presude, postavljala i smenjivala sudije, ucenjivala advokate.

Rok upotrebe joj je istekao pre nego što su očekivali ona i njen firer. Nebojša dr Stefanović, zvanični šef MUP-a, iz Vašingtona je doneo svileni gajtan za mis uniformisane mafije. Američke obaveštajne službe pripremaju čistku na političkoj sceni svih bivših republika SFRJ. U Srbiji, počeli su od policije, od Hrkalovićeve.

Neki od razloga poznati su i srpskoj javnosti. Spisak svojih zlodela, Hrkalovićeva je za Đurđevdan uvećala akcijom protiv Nemanje Petrovića, predsednika pokreta Beogradski front. Petrović je tog jutra krenuo na TV Naša, gde je imao zakazano gostovanje. Umesto televizijskog, imao je policijski intervju. Odveden je u zgradu Uprave kriminalističke policije, gde je zadržan do popodnevnih sati. Pod Hrkalovićkinim nadzorom, Petrović je saslušan povodom svojih izjava o saobraćajnom udesu na naplatnoj rampi u Doljevcu, kad je automobil u kome se nalazio Zoran Babić, ubio Staniku Gligorijević, majku četvoro dece. Predsednik Beogradskog fronta je u video prilogu, objavljenom na Youtube, rekao da je Babić vozio automobil, koji je izazvao smrtonosni udes, kao i da to vozilo pripada bugarskoj firmi čiji vlasnik je Lazar Kosmajac, sin zloglasnog Dragoslava Kosmajca, koga je Aleksandar Vučić svojevremeno nazvao najopasnijim kriminalcem u Srbiji.

Lazar Kosmajac je 18. decembra 2018. godine registrovao firmu „Grey Global Group“. Iako to preduzeće zvanično ima samo jednog zaposlenog, dve nedelje nakon što je osnovano, dobilo je posao tehničkog obezbeđenja na gradilištu autoputa od Pirota do Dimitrovgrada u okviru Koridora 10. Mlađi Kosmajac, kao i njegov otac, odavno je poznat policiji. U junu 2014, kad je policija u Herceg Novom, tokom rutinske kontrole, zaustavila vozilo u kome su se nalazili Kosmajci, Lazar se prebacio na mesto vozača i pobegao. Uhvaćen je tek u Tivtu, gde je opet, ovog puta u taksiju, pokušao da zbriše policiji. Za kaznu, odležao je deset dana u Spužu. Lazar Kosmajac saslušan je i povodom atentata na Milomira Jovanovića. Policijska istraga je utvrdila da je ubica bio u crnom BMW sa švajcarskim tablicama, kakav je vozio Kosmajac. Posle ispitivanja je pušten na slobodu.

Posle ispitivanja u UPK, pušten je i Nemanja Petrović, kome je skrenuta pažnja da ne iznosi informacije o Babiću i Kosmajcu.

Tri i po meseca ranije, to je radio i Dragan Murar, aktivista iz Obrenovca. Murar je nekoliko puta organizovao proteste protiv Vučića, a aktivno učestvuje i u demonstracijama Saveza za Srbiju. On je razotkrio mrežu naprednjačkih botova i na društvenim mrežama objavio identitet nekoliko stotina sendvičara, od kojih je većina nezakonito zaposlena u javnim preduzećima i državnim institucijama. Botovi mesečno dobijaju više od dva miliona evra iz budžeta, koji pune građani koje oni vređaju.

Murar je u martu pozvan u stanicu policije u Obrenovcu. Tamo je obavešten da mora da ide na robiju jer nije platio prekršajne kazne za remećenje javnog reda i mira, kao i za ugrožavanje bezbednosti u saobraćaju. Dok je u hodniku čekao da stigne „marica“ koja će ga prebaciti u Padinsku skelu, na Tviteru je objavio da ga dva meseca neće biti na protestima, jer mora da ide u zatvor. Pola sata kasnije u PU Obrenovac je stigla Dijana Hrkalović. Besna zbog policijskog javašluka, koji je omogućio Muraru da tvituje, naredila je da mu se oduzme mobilni i da mu se na ruke stave lisice i lanci na noge. Iako je u Padinjak smešten zbog prekršajnih kazni, imao je tretman kao politički zatvorenik. Stražari su mu priznali da se iz vrha MUP-a svakodnevno raspituju za njega.

Dijana Hrkalović ima bogatu istoriju krivičnih dela. Još pre nego što je SNS došla na vlast, tri dana pred izbore 2012. godine, predvodila je čopor naprednjačkih huligana koji je pretukao Dejana Vukićevića, predsednika pokreta „Pravda i pravo“. Policija je izvršila uviđaj, lekari su sanirali povrede lobanje Vukićevića, ali taj slučaj nikad nije sudski procesuiran.

hrkalović službena beleška o napadu na d. vukićevića

Dok je bila na funkciji sekretara Uprave kriminalističke policije, Hrkalovićeva je prekršila propise kad je izdala nalog za praćenje novinarke Svetlane Vojnović. Lično je saslušavala Danila Redžepovića, urednika portala Teleprompter, koji je objavio transkript presretnutog telefonskog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, supruge vlasnika američke kompanije CWP.

Pored toga što brutalno sprečava objavljivanje informacija koje kompromituju pripadnike vladajuće kaste, Hrkalovićeva se bavi i subverzivnim delatnostima. Bivši novinar Vučićevog nedeljnika Ekspres opisao je kako je Hrkalovićeva toj redakciji dala podatke o spornim poslovima jednog biznismena. Kad je oklevetani i uvređeni biznismen zapretio tužbom, rečeno mu je ko je izvor. Uplašen, tajkun je odustao od suđenja, znao je da ne bi imao nikakve šanse, uveren da ona komanduje i većini sudija.

U svim parapolicijskim nasilničkim akcijama protiv opozicije glavnu ulogu ima državna sekretarka MUP-a Srbije. U junu 2016. godine, pred kućom ministra Stefanovića, na Bežanijskoj kosi, uhapšen je izvesni Miloš M. Da bi kompromitovala opoziciju, Hrkalovićeva je preko režimskih medija odmah plasirala informacije o „sprečenom atentatu na ministra policije“. Kasnije, kad se pokazalo da u pitanju nije nikakav atentator, nego građevinski inspektor, ona je obustavila inspekcijski postupak i naredila da se obrišu snimci iz službenog aparata.

Tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. godine, izvršen je upad naoružanih razbojnika u kuću Jelene Grujić Ristić, predsednice Opštinskog odbora Nove stranke, koja je podržavala kandidata Sašu Jankovića. U saopštenjima MUP-a, tim povodom, Hrkalovićeva je obmanjivala javnost i zloupotrebila policijske i pravosudne organe kako bi pokušala da sakrije istinu. Zločin je imao očiglednu političku pozadinu, ali ona je htela da ga predstavi kao „običnu krađu“, iako tom prilikom ništa nije uzeto iz kuće.

U vreme izbora u Lučanima, po njenom nalogu je uhapšen Lazar Đurović, potpredsednik Izvršnog odbora Narodne stranke. Vuk Jeremić je tada optužio Hrkalovićku da je „direktno, iz lokalne policijske stanice, komandovala specijalnom operacijom uterivanja straha u Lučanima i naređivala haošenje opozicionih aktivista“.

– Hrkalovićeva je inače glavni eksponent organizovanog kriminala u vrhu srpske policije – rekao je Jeremić, a ona mu je umesto odgovora poslala tužbu.

U njenoj organizaciji, nedavno je izvršen medijski linč Nebojše Zelenovića, gradonačelnika Šapca. Hrkalovićeva je prvo pokrenula medijsku kampanju protiv njega, najavljujući da će uskoro biti uhapšen i zatvoren. Kad to nije dovoljno uplašilo Zelenovića, šabački naprednjaci su na internetu objavili njegovu kućnu adresu i pozvali građane da ga nađu i da spreče njegove „izdajničke aktivnosti“. Linč, zasad, nije izazvao posledice koje bi ugrozile bezbednost gradonačelnika Šapca, ali nacrtana mu je meta na čelo.

Hrkalovićeva ima apsolutnu podršku i svog verenika Nenada Vučkovića, zvanog Vučko. Kao jedan od čelnih ljudi Žandarmerije, Vučković je viđen u zgradi RTS-a, kad je isterivao građane i opozicione lidere, kao i 13. aprila ispred zgrade Predsedništva Srbije, koja je tada bila opkoljena protestantima. Neki opozicionari tvrde da je lično Vučković naredio hapšenje Pavla Cvejića i ostalih srednjoškolaca. To ne bi bilo čudno, pošto se za njega govori da je komandovao i prilikom svečane inauguracije Aleksandra Vučića, kad je nasilje primenjeno nad novinarima i građanima koji su protestovali.

Mediji su ukazivali na Vučkovićevu bliskost sa Aleksandrom Stankovićem, zvanim Sale Mutavi, osuđivanim narko dilerom, koji je ubijen u oktobru 2016. godine. Objavljene su njihove zajedničke fotografije, kao i glasine da je Sale Mutavi trebalo da bude kum na venčanju Vučkovića i Hrkalovićeve.

vučković nenad i sale mutavi

Policijski sindikat Srbije je nedavno od MUP-a zatražio informacije o tome da li je Vučković vođa navijača Partizana i da li su ispitane njegove veze sa kriminogenim članovima navijačkih grupa, poput Velibora Srećkovića i Srđana Krička. Od MUP-a je zatraženo da proveri navode o tome da vođe Partizanove navijačke grupe „Alkatraz“ koriste policijske značke ili njihove kopije, pa su zato prozvani „Značkatraz“, i da li im je to omogućio Nenad Vučković Vučko.

Na ta pitanja Policijskog sindikata, na koja MUP nikad nije odgovorio, nadovezao se Sergej Trifunović, koji je na protestu u Knjaževcu rekao da se Dijana Hrkalović „zabavlja s likom koji diluje drogu“.

– Od Trifunovića me ništa ne iznenađuje. U odsustvu bilo kakve ideje, njegova jedina politika je vređanje žena i dece, kao i iznošenje skandaloznih laži. Suludo je i očekivati od ovog političara u pokušaju da s time prestane, ali svakako ću mu dati priliku da svoje laži dokaže na sudu – rekla je Hrkalovićeva sredinom februara.

Prošla su tri meseca, ali još nije podnela tužbu i na sudu pokušala da od Trifunovića zaštiti svoju i čast svog dečka žandara.

Svesna svoje uloge u kriminegonoj Vučićevoj piramidi vlasti, Dijana Hrkalović tražila je i dobijala zvanične potvrde svog značaja. Jedan niški policajac na društvenim mrežama je u novembru 2017. objavio da je cela smena dežurne službe Policijske uprave Niš kažnjena jer nije predala raport Hrkalovićevoj. Iako je na funkciji državnog sekretara, ona insistira da se prema njoj svi potčinjeni ophode kao prema visokom državnom funkcioneru.

Neki to i rade, zato je zasipaju pohvalama i nagradama. U anketi Blica proglašena je za 9. najmoćniju ženu u Srbiji. Matica srpska je Hrkalovićevu odlikovala prestižnim priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, a nedavno je dobila plaketu skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Isto plaketom nagrađeni su ministar Nebojša dr Stefanović i direktor policije Vladimir Rebić. Oni mogu da se nadaju samo da, kad za to dođe vreme, neće završiti u istoj ćeliji s Hrkalovićevom. Ako se to ipak desi, ona će im pojesti porcije, ipak ima više testosterona nego njih dvojica zajedno.

Kao što sad, u Vučićevoj vlasti, ima značajnu ulogu u povezivanju policije i kriminala, Hrkalovićeva će, posle demokratskih promena, dobiti priliku da u poštenom procesu otkrije pozadinu svih krivičnih dela koja je dosad izvršila.

knjige narudžbenica

PREDRAG BELIĆ: Neće me ućutkati, sitne su to duše

belić predrag 16

Srpsku naprednu stranku napustilo je nekoliko istaknutih funkcionera, ali niko nije tako detaljno raskrinkao njene mafijaške metode delovanja kao Predrag Belić. U ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid bivši predsednik opštine Alibunar otkriva kako je Aleksandar Vučić prvo izvršio puč u svojoj stranci, a onda i u Srbiji. S argumentima, naš sagovornik opisuje uzroke i posledice torture kojoj su izloženi on i njegova porodica.

I pre ulaska u SNS, Belić je svašta preturio preko glave. Početkom devedesetih, kao iskreni patriota i antikomunista, učlanio se u Srpski pokret obnove. I danas je ponosan na 15 meseci, provedenih na ratištima u Srpskoj gardi. S istim osećanjem ističe odlikovanja koja je stekao tokom služenja vojnog roka u JNA, na Kosovu, udarničke značke s radnih akcija i uspehe u sportu i biznisu. Uz to, biografiju je okitio fizičkim obračunima, hapšenjima, prekršajnim kaznama, s nekoliko pritvaranja i jednim kraćim zatvorskim stažom, što sada režimski mediji koriste da bi ga prikazali kao žestokog momka s kriminalnom prošlošću. Pratio je dešavanja na političkoj sceni, a aktivnije se angažovao u vreme petooktobarskih promena. Pomogao je DOS-u da obori režim Slobodana Miloševića, ali ubrzo je uvideo da je sistem ostao isti. Vlast Demokratske stranke smatra odgovornom za propadanje Srbije, Vojvodine i njegove opštine Alibunar. Jedan prijatelj ga je upozorio da se dobro čuva od politike, u njoj ne važe pravila kao u boksu, jedan borac naspram drugog, nego udarci stižu sa svih strana, najčešće sleđa. Belić je zanemario taj savet i učlanio se u SNS.

Zašto ste ušli u SNS?

– Iako sam veliki individualac, shvatio sam da promene u politici i društvu ne donosi pojedinac, nego organizacija. U SNS sam ušao u januaru 2009, u februaru sam postao predsednik jednog mesnog, a u martu opštinskog odbora. Već 2012. smo, kao manjinski partner, ušli u vlast sa DS-om, a godinu i po dana kasnije preuzeli smo svu vlast u Alibunaru. Postao sam predsednik Skupštine, a 2015. predsednik opštine. Sledeće godine, na lokalnim izborima, osvojili smo apsolutnu većinu. Na predsedničkim izborima 2017. osvojili smo 60 odsto glasova. Dok sam vodio opštinu, ostvarili smo odlične rezultate. Držali smo se programa SNS, a sve opštinske institucije su funkcionisale u skladu sa zakonom. Rekonstruisali smo škole, domove kulture i trgove, otvarali nova radna mesta i oživljavali privredu. Od četiri propala, napravili smo jedno uspešno preduzeće, sve je išlo u dobrom pravcu. U našem odboru i opštini nije bilo kriminala, afera i frakcija.

Otkud onda problemi s vrhom stranke?

– Izgleda da je najveći problem predstavljao moj karakter. Imam svoj integritet, nisam idolopoklonik. Iako smo se bavili samo lokalnim poslovima, nikome u vrhu stranke i državnim institucijama nismo bili konkurenti, primetio sam da pojedincima smeta naš uspeh. U opštini Alibunar napravljen je prvi vetro-park u Srbiji, u koji je uloženo 70 miliona evra. Sve je urađeno potpuno transparentno, ali neko je pretpostavio da je investitor nekome dao 10, 20 ili 30 procenata. Pošto se tako radilo poslednjih 30 godina, pretpostavljali su da se neko iz opštine ugradio u taj posao, a nije dao deo vrhovnom komandantu.

alibunar vetropark elicio

Otvaranje vetroparka Elicio u Alibunaru

Da li Vam je neko na tome prigovorio?

– Da, ali ne direktno, nego uvijeno u 16 oblandi. Izbegavali su da iznesu konkretne optužbe, a ja sam se pravio da ne shvatam insinuacije. Međutim, po mom pogledu i stavu bilo im je jasno šta mislim o takvim optužbama. Umesto direktnog sučeljavanja argumenata, počeli su da mi kopaju jamu.

Da li su tražili novac za vrhovnog komandanta?

– Da, naravno. Stalno.

Kako to izgleda? Traže Vam određenu cifru?

– Kažu: “Dobio si zadatak koji treba da obaviš”. Moji poslovni prijatelji i ja uspevali smo da obezbedimo sve što su tražili, ali ne iz opštinskog budžeta. Da sam, kao Željko Sušec, uzimao javna sredstva, odavno bi završili sa mnom. Mnogi funkcioneri su radili poput Sušeca, pa ih imaju u šaci. Mene ne.

Ako Vi znate šta se radi u SNS, znaju i ostali funkcioneri. Zašto svi ćute?

– Nažalost, mnogi ispravni ljudi su otišli. Od izbora do izbora pravljena je negativna selekcija, napredovali su poslušnici, prevrtači, ljudi bez karaktera. Pogledajte ko se danas nalazi na najvišim funkcijama u stranci, pa će vam sve biti jasno. Dok je Tomislav Nikolić imao uticaj, postojala je ravnoteža u stranci i poštovala se demokratska procedura, ali onda je Aleksandar Vučić izvršio kadrovske promene i uzdigao Darka Glišića, Miloša Vučevića, Mariju Obradović i nesrećnog Marka Đurića, koji je potpredsedničko mesto dobio zato što je najglasnije aplaudirao na sednicama Glavnog odbora. Oni su samo slepi poslušnici, kojima život bukvalno zavisi od Vučića. Pa, Vučić je i taj puč izvršio pomoću laži i prevara. Na skupštini stranke, pred više hiljada članova, rekao je da će Vučević i Glišić da napuste funkcije gradonačelnika Novog Sada i predsednika opštine Ub i da će se posvetiti samo radu u stranci. To je bilo pre tri godine, oni još imaju duple funkcije. Što manje obraza, to veća funkcija. U vrhu stranke se nalaze žuti lopovi, koje je opsenar prigrlio, i drugopozivci iz SRS-a, koji su avanzovali s pozicija šofera i portira do ministarskih fotelja. Vučić je dobro procenio ko mu je potreban. Za šefove okruga izabrao je najagresivnije tipove, koji ne prezaju ni od čega. Jedan od najuspešnijih je Branko Malović, koga je poslao da gospodari Južnim Banatom. Visoke pozicije u stranci imaju njegov brat, sestra i ostali Malovići.

Sergej Trifunović kaže da su braća Malović stekli nekoliko stotina miliona evra.

– Malovići su i ranije bili imućna familija, ali sad su se baš napunili.

Kako ste sarađivali s Malovićem?

– Dobar sluga, loš gospodar. Takav je Malović, s njim ne može da se sarađuje. Sa svim saradnicima uvek sam pokušavao da razgovaram argumentima, a on samo urla i preti. Priča se i da šamara ljude, pa i tadašnjeg narodnog poslanika Sušeca. Tome nisam bio svedok, ali video sam ga kako najgrublje vređa saradnike.

malović branko

Branko Malović, dobar sluga – loš gospodar

Da li je on rukovodio hajkom na Vas?

– Da, ali ne samo on. Imam i neka saznanja ko je, koliko i kako platio moju eliminaciju. Prva, jednokratna nadoknada bila je 20.000 evra, a ceo paket-aranžman je mnogo veći. Način na koji su se obračunali sa mnom pokazuje da SNS nije politička stranka već kriminalna organizacija. Što se tiče mog isključenja iz SNS, prekršen je čitav niz procedura. Niko od mene nije tražio nikakav izveštaj, niti je Izvršni odbor doneo odluku. Jedino što sam, kao i vi, čuo iz medija izjavu Darka Glišića da sam isključen iz stranke zbog toga što nisam trpeo kritike. Formalno, još sam član SNS-a. Mogli su da to urade mnogo dostojanstvenije, ali s obzirom na sve što je usledilo, taj cirkus je beznačajan.

Šta su preduzeli da Vas eliminišu?

– Pokrenuli su političku, policijsku, pravosudnu i medijsku kampanju, tokom koje su izvršili ozbiljna krivična dela. Udarili su na mene i moju porodicu, kao i na moje saradnike. Dugo sam amortizovao nezadovoljstvo u stranačkom odboru i opštinskoj vlasti, ali kad više nisu mogli da se podnesu pritisci iz vrha SNS-a, odlučili smo da krenemo svojim putem. Od 23 odbornika, imao sam podršku njih 16. Troje je odmah odbilo moj plan, ali još sam imao većinu. Svu brutalnost primenili su pred sednicu Skupštine opštine, na kojoj su me smenili, 13. jula prošle godine. Prvo su oteli Petra Mohana. Krajem maja 2018, jedno jutro, oko šest sati, došli su po njega. Sam Mohan je ispričao kako su ga 43 dana držali u nekom stanu, nije imao telefon, donosili su mu da jede i pije. Priznao je da me podržavao pre tog “odmora”, da bi posle promenio mišljenje i glasao za moju smenu. To je bila klasična otmica. Klasičnu izdaju izvršio je moj dugogodišni prijatelj Tihomir Marković, lokalni biznismen, koji drži nekoliko benzinskih pumpi. Kod njega je radio jedan naš odbornik. Marković je prvi napadao SNS, o Andreju Vučiću je govorio najružnije stvari, ali samo dok nije napravio dil s Predragom Malim, koji mu je omogućio da uzme neku firmu za distribuciju gasa. Kad su završili posao, Marković mi je ukrao tog odbornika. Nije ga oteo, ali nagovorio ga je da napusti moju odborničku grupu. Isto se dogodilo s odbornikom koji je bio zaposlen kod jednog poljoprivrednika iz Dobrice. Prvo su tom gazdi poslali inspekciju, koja je četiri dana proveravala njegovo poslovanje, a onda su mu ponudili da uzme neku opštinsku zemlju. Nagodili su se i ostao sam bez odbornika. Vršili su pritisak i na ostale moje saradnike. U tri-četiri sata noću upadali su im u kuće, plašili ih. To su obični, porodični ljudi, imaju žene i decu. Nije im svejedno kad im pred kuću dođe crni džip iz koga izađe nekoliko nabildovanih i tetoviranih konja. Stvorili su atmosferu straha u kojoj su se porodični ljudi borili protiv mafije.

Kakav pritisak su vršili na Vas?

– Kad sam im se suprotstavio izložili su me svakoj vrsti torture. Udarili su mi i na porodicu. Moja žena je advokatski pripravnik, zbog pritisaka SNS-a morala je da promeni nekoliko kancelarija. Režimski mediji je stalno napadaju, a Blic je objavio i laž da ima luksuznu jahtu. Dogodio se incident u školi, potukla se deca, a neki idiot je okrivio mog sina. Iako je odmah utvrđeno da on nema veze s tim obračunom, slučaj je procesuiran, pa su reagovali i radnici Centra za socijalni rad. Moja ćerka studira pravo, vidi i zna šta se dešava, neprestano dobija uvredljive i preteće poruke. Aleksandar Vučić se stalno poziva na svoju porodicu, koju niko nikad nije ugrozio, a njegova stranka nanosi zlo mojoj porodici. Andreja Vučića ne kritikujem kao Aleksandrovog brata, već kao jednog od najuticajnijih ljudi na političkoj sceni. Milici, Danilu i Vukanu želim sve najbolje, ali da bi oni imali mogućnost da srećno žive u ovoj zemlji bilo bi dobro da njihov tata što pre padne s vlasti.

Da li Vam je bila ugrožena bezbednost?

– Na ulici su mi, 2015. godine, napravili sačekušu. Napala su me njih petorica. U poslednje dve godine šest puta su me hapsili, dva puta pritvarali i tri puta vodili na poligraf. Kroz to vreme, predstavljaju me kao lokalnog šerifa kome niko ništa ne može. Kad vas ubace u mašinu, treba vam vremena, sredstava i živaca. Iako ta mafijaška hobotnica ima mozak radikala šibicara, ona je veoma ozbiljna, nanosi veliku štetu. Teško je boriti se s medijima i institucijama. Mediji iznose monstruozne optužbe da sam proneverio milione evra, a moje imovno stanje je mnogo gore nego pre ulaska u politiku. Živim u dvosobnom stanu za koji otplaćujem kredit. To je jedina moja imovina. Gde je novac za koji tvrde da sam uzeo? Novac smrdi, njegovi tragovi ne mogu da se sakriju. Da li je moguće da sve službe, koje su pod kontrolom SNS-a, nisu mogle da ga otkriju. Poslednji put kad su me vodili na poligraf, odbio sam ispitivanje. Rekao sam im da sam bio na funkciji u opštinskoj vlasti, pa kad su me već okrivili za zloupotrebe, zašto me ne pitaju da li sam nekad nešto ukrao ili proneverio. To je pitanje koje bi bilo značajno za istragu. Ali, oni me pitaju za neka ubistva.

Kakva ubistva?

– Za ubistvo novinara Milana Pantića. To je toliko besmisleno i monstruozno da ne znam šta da kažem. Zamislite koliko moram da imam jake živce da podnesem takve optužbe.

Da li ste tražili pomoć ili bar objašnjenje od nekoga iz vrha stranke? Konkretno, od Aleksandra Vučića?

– O Vučiću nikad nisam imao neko visoko mišljenje, ali ni loše. Tri puta smo razgovarali u četiri oka, na teme vezane za stranačke aktivnosti. Naravno, u takvim prilikama priča se proširi i na druge stvari. Uvek je bio korektan, čak mi je bio simpatičniji nego u medijskim nastupima. Ostavio je utisak iskusnog, namazanog političara, koji zna kad treba da se spusti i razgovara jezikom sagovornika. Iako je jako ponosan na svoje obrazovanje, stalno se hvali da je bio najbolji student Pravnog fakulteta, a studirao je šest godina, bio sam u prilici da se uverim koliki je neznalica. Kao prvi potpredsednik vlade, posle uvođenja carine s Kosovom, na pitanje novinara zašto se koristi okrugli pečat ako nema međudržavne granice, on je odgovorio: “Koji okrugli pečat, kako ja to ne znam?” Ako ja, srednjoškolac i bokser, znam za kakvu dokumentaciju se upotrebljava okrugli pečat, trebalo bi da to zna i on, najbolji student i najpametniji čovek na svetu.

Kako ste sarađivali sa Andrejem Vučićem?

– Upoznao sam ga 2015. godine i za mene neće biti nimalo afirmativno što ću ovo da kažem, ali o njemu sam stekao bolje mišljenje nego o njegovom bratu Aleksandru. Smatram da je Andrej mnogo pametniji, operativniji i staloženiji, samim tim verovatno i mnogo opasniji. Imali smo korektnu saradnju, on je bio jedini stranački funkcioner koji je pomogao opštini Alibunar. Pokušavajući da pomognemo jednom divnom detetu da ode na lečenje u Ameriku, sakupili smo 2,5 miliona dinara, a bilo je potrebno 9,5 miliona. Andrej nam je svojim kontaktima pomogao da sakupimo potreban novac i omogućimo detetu da ode na operaciju. Dok sam bio predsednik opštine još dva puta nam je pomogao. Moje poštovanje je stekao jer je dokazao da je operativan, da stoji iza svojih reči. Imao sam utisak da smo stvorili iskren odnos. Takav je bio i naš razgovor krajem novembra 2017. godine. Kad sam ga upoznao s mojim problemima, koje mi stvaraju pojedinci u opštini i okrugu, on mi je vrlo korektno dao podršku. Uhapšen sam dve nedelje kasnije, što je pokazalo koliko je bio iskren. U pritvoru sam proveo 38 dana. Čim sam izašao, došao sam do Andreja i pitao ga zašto mi je to namešteno. Ne želim da vam kažem šta mi je odgovorio.

Zašto?

– Dao mi je tako glupo objašnjenje da je i mene sramota. Ispalo je da su se umešale više sile, kao da su se Putin i Tramp zavadili oko mene, pa su morali da me sklone na neko vreme. Tada sam shvatio da me čeka pakao. Ceo sistem se obrušio na mene. Napali su me kroz medije i državne institucije, a kompromitaciju su vodili i preko društvenih mreža. Njihovi botovi s lažnim profilima širili su laži i pretnje. Dogodilo se da je jedan od njih, kad je malo više popio, zaboravio da sakrije identitet, pa je počeo da mi otvoreno preti. Pozvao me da izađem na ulicu, da se obračuna sa mnom. Kao i ostale, prijavio sam i taj slučaj. Državni organi nisu reagovali. Zato su vrlo ažurni po prijavama protiv mene.

Poruka zbog koje je Belić uhapšen

Na šta su se odnosile te prijave?

– Povodi su potpuno besmisleni. Važno im je samo da me uhapse i zatvore. Kad je nestao Stefan Cvetković, novinar iz Bele Crkve, priveli su me na saslušanje. Na pitanje zašto to rade, policajac mi je odgovorio: “Ti si ga tužio”. Da, imao sam sudski spor sa čovekom. On me nešto uvredio, ja ga tužio i dobio pred sudom. Valjda se u pravnoj državi tako rešavaju sporovi. Nedelju dana pre sednice na kojoj sam smenjen s mesta predsednika opštine uhapšen sam po prijavi vođe internet tima SNS-a za Južni Banat. Taj čovek mi se dugo predstavljao kao prijatelj. Govorio je sve najružnije o Branku Maloviću, s kojim je stalno bio u sukobu. Malović ga je šikanirao i maltretirao, derao se na njega, smenjivao ga s posla, iživljavao se. Ipak, ostao je u SNS-u, ali lajkovao je moje objave na društvenim mrežama u kojima sam kritikovao vlast. Jedno veče, sećam se da sam gledao utakmicu fudbalske reprezentacije Srbije, kad mi je on lajkovao neki status koji nije bio afirmativan po SNS. Odgovorio sam mu porukom na viberu: “Nemoj, izgubićeš glavu”. Još sam dodao smajlija. Poruka se odnosila na to da će zbog lajka imati problema, izgubiće posao. Dva sata kasnije gomila policajaca je došla da me uhapsi zbog ugrožavanja sigurnosti. Bez saslušanja kod tužioca, odmah su me odveli u pritvor. Na sreću, i u tužilaštvu ima normalnih ljudi, nisu hteli da potpišu optužnicu, pa sam sutradan pušten. Naprednjaci su nameravali da tu podmetačinu iskoriste kako ne bih bio fizički prisutan na sednici Skupštine. Nisu znali kako će reagovati oni odbornici koje su oteli i naterali da promene stranu. U petak, 13, od ranog jutra, od 6 sati, jedno od najmračnijih naprednjačkih glasila, Televizija Pančevo, krenulo je s prilozima o revoluciji, pobuni i neredima na ulicama Alibunara. Prijavili smo policiji uznemiravanje javnosti, na šta nam je odgovoreno da to nije u njihovoj nadležnosti.  Ogromne policijske snage iz Pančeva, pod punom opremom i s dugim cevima, zauzele su Alibunar. Odbornike su doveli u zatvorenom transportnom kombiju, u pratnji naoružanih policajaca. U sali za sednice Skupštine opštine našlo se stotinu naprednjaka u majicama s Vučićevim likom i zadatkom da nas pljuju i vređaju. Oni u policijskim i stranačkim uniformama, mi u odelima i haljinama. Oni s puškama i uvredama, mi s osmesima.

belić i njegova odbornička grupa

           Odbornička grupa GG Sloboda

Ko je preuzeo vlast?

– Predsednik opštine je Dušan Dakić, bivši radikal, koji je za nekoliko hiljada evra prodao mandat naprednjacima. Predsednik Skupštine opštine je Neđeljko Konjokrad, zvani Medo, a poznatiji po nadimku “Deset posto”. Konjokrad je desetak godina bio regionalni šef Demokratske stranke. Iako mu je DS omogućila ekonomsko blagostanje, da ne bi bio procesuiran, prešao je u SNS. Njih dvojica su samo fikusi, svu realnu moć ima načelnica okruga Danijela Lončar. Ona je izabrana kao veliki ekspert s bogatim radnim iskustvom. U vreme SPS-a, 1993, zaposlila se u Narodnoj skupštini. Muž, policajac, dežurao je pred Skupštinom, pa je iskoristio priliku da upozna moćne poslanike i da ih zamoli da mu ženu zaposle kao čistačicu. Punih 20 godina kasnije završila je Pravni fakultet sa ocenom šest. Ako ona zna koji je prvi predmet polagala na Pravnom, odmah ću sam sebi da odsečem glavu. Posle SPS-a bila je kod Rasima Ljajića, na listi koja je u Alibunaru osvojila 126 glasova. Kad je došla kod nas, mislio sam da je korektan pravnik, pa sam je čak postavio u opštinsko veće. Nije znala nijedan akt da napiše, ali imala je druge kvalitete, koji se danas traže u SNS-u. Iako nema nikakvu političku težinu, ona raspolaže opštinskim budžetom, određuje ko šta radi, otpušta i prima, preti i progoni. Nedavno su predstavnici udruženja poljoprivrednika napustili sastanak jer nisu hteli da trpe njeno ponašanje i lupanje šakom po stolu. Opštinski službenici pričaju kako je zavela neviđen teror, svi su na bromazepamu. Postoje dokazi i svedoci izvršenja krivičnog dela trgovine uticajem, a i brojnih nepravilnosti u radu opštinske vlasti. Recimo, pred sednicu na kojoj je usvojen budžet odbornici su dobili diskove sa skremblovanim podacima. Glasali su, a nisu ni videli šta piše. U mom mestu, Banatskom Karlovcu, mnogi naprednjaci se bave švercom cigareta i narkotika. To svi znaju, imena su im u biltenu policije. Sve smo to dokumentovali i priložili uz krivične prijave, koje će jednom morati da se procesuiraju. Mislim da će mnogi glumiti da su neuravnoteženi kako bi završili u ludnici, a ne u zatvoru. Većinu daju odbornici SNS, SPS, DS, SNP, SRS i LSDV. Vučić je pokupio sav ološ iz svih stranaka. Odbornici iz DS pristaju na tu saradnju zbog privilegija od desetak hiljada dinara mesečno, a opravdavaju se pričom da Aleksandar Vučić nije loš, ne bore se protiv njega već protiv Predraga Belića. Drago mi je što su to tako definisali. Srpska napredna stranka je Predrag Belić, a Aleksandar Vučić je žuta mafijaška organizacija.

danijela lončar načelnica južnobanatskog okruga2

Danijela Lončar, čistačica – načelnica Južnobanatskog orkuga

Ima li opozicije u Alibunaru?

– Ima, u opoziciji smo mi, osnivači SNS-a. Od stranaka iz Saveza za Srbiju aktivni su DS i Dveri, ali oni podržavaju SNS. Narodna stranka je nedavno osnovala opštinski odbor.

Da li je tačno da ste pregovarali o učlanjenju u NS?

– Pričali smo, pravili smo neke planove, ali nismo se našli. Niti je meni odgovaralo kako se radi u opoziciji, niti sam njima odgovarao ja. Bez obzira koliko god bezizlazno izgledala trenutna situacija, siguran sam da ćemo osloboditi opštinu Alibunar, a i celu Srbiju, ako opozicija bude jedinstvena i spremna na ozbiljan rad. Izborne pobede SNS-a nisu rezultat Vučićeve sposobnosti, nego konkretnog rada na terenu. Ako se opozicija, predvođena Savezom za Srbiju, dobro organizuje i priđe građanima, pobediće na izborima. Da bi se to desilo, svi moramo da se uključimo, da žrtvujemo vreme, novac, snagu…

Otkud toliki optimizam?

– Narod zna da mu nema spasa pod ovim režimom. Nezadovoljstvo je pokrenulo bunt posle razbijene glave Borka Stefanovića. Tvrdim da će zbog nekog banalnog slučaja buknuti ova zemlja. Vučić neće uspeti da očuva vlast svojim šarlatanskim trikovima.

belić predrag i branislav lečić na protestu

Lečić i Belić na protestu u Beogradu

Kakav očekujete ishod Vašeg obračuna sa naprednjacima?

– Nisam kukavica, ali zabrinut sam za svoj život, znam s kim imam posla. Spremni su na sve. Policija me privede, optuže me za najstrašnija dela, saslušaju me, isti dan me puste, ali onda me njihovi mediji satanizuju. “Belić odbio poligraf” ili “Belić pristao na poligraf”, njima svejedno. Što god uradio, oni stvore utisak da sam kriv. Od tih mizernih metoda kompromitacije nema zaštite. Konstantno dobijam pretnje smrću. Svaku pretnju prijavim policiji i tužilaštvu, ali niko ne reaguje. Verovatno očekuju da uzmem pravdu u svoje ruke, pa da me zatvore i prikažu kao kriminalca, iako samo branim život i čast svoje porodice. Osećam se kao da je otvorena sezona lova na mene. U svakom trenutku mogu da me, kao i vas, zaustave ljudi s značkama, pa da me povedu negde. Možda u policijsku stanicu, možda u neki podrum. U medijima me opisuju kao narko-dilera, pripremaju uslove da bi, ako stradam u nekom sukobu, rekli da sam ubijen u mafijaškom obračunu. Smatram da sam među prvima na listi za ućutkivanje, da ne kažem neku grublju reč. Sam sam, ali mislim da su me potcenili. Nisu imali ovako ispravnog i istrajnog borca nasuprot sebe. Imam mnogo dokaza, to i oni znaju. Možda mi to najviše čuva glavu. Neće me ućutkati, sitne su to duše, idem do kraja, istrajaću u borbi za demokratiju, za bolju Srbiju. U ovoj tiraniji, on i njegovi operativcu imaju zaštitu, ali to neće trajati doveka. Uveren sam da ću na kraju pobediti.