Skip to content

KAKO SMO KOSOVO ODBRANILI KOD BATE PEŽOA

pogrom

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,

Jer krvave reke svud su naše međe;

Mačevi ubica svi su istog kova –

Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

 

Primi krv nejači u svetle ti pene,

Sto puta je za te i pre umirala;

Da je ne poloču pogane hijene,

Da ne metnu u nju otrova i kala.

 

Naše su pobede i zastave naše

Tvoj veliki zavet gordosti i besa –

Jedine u tebi što se ogledaše

I jedine ovde digle do nebesa…

 

Recitujući Dučićeve stihove Olivera Miletović je 18. marta 2004. otvorila emisiju na novosadskoj televiziji „Jesenjin“. Kamernu atmosferu u studiju upotpunili su novinari Zoran Bogavac („Ekspres Politika“), Vladan Dinić („Svedok“), Đoko Kesić („Kurir“) i ja, tada urednik dnevnog lista „Centar. Tužni skup trebalo je da pametuje o stanju u medijima, ali pogrom Srba na Kosovu i Metohiji gurnuo je tu temu na marginu.

U prvom krugu svi gosti su osudili divljanje albanskih terorista, zgrozili se zbog postupaka predstavnika međunarodne zajednice, koja nije sprečila zločine, i istakli nadu da će se situacija smiriti. Drugi krug, isto. Uz neizbežnu patetiku, poštovane kolege, predvođene Miletovićkom, ponavljali su mantre o kolevci srpstva, najskupljoj srpskoj reči i sve ostalo što ide u tom smeru.

Pokušao sam da se uklopim u taj scenario. Uspevao sam neko vreme, sve dok me jedan od sagovornika nije iritirao apelom Srbima da izdrže još dve-tri noći, uskoro će se sve smiriti. Onda će, kaže, svetske sile, pod pritiskom Rusa, shvatiti svoju grešku i vratiti Kosovo pod ingerenciju Srbije. Eto, samo još malo da se izdrži, menjaju se geostrateški odnosi, Rusija se diže…

– Kako te nije sramota da to pričaš? Dok mi ovde mudre misli sučemo, stotine porodica beži po šumama, skrivaju se i nadaju da će živi dočekati jutro. Istovremeno, ti se nadaš da emisija neće dugo trajati, čeka nas Brana Crnčević kod Bate Pežoa, hladi se jagnjetina i zagreva pivo…

Na njegovu upadicu da samo iznosi konkretne predloge šta da se radi, uzvratio sam još konkretnije:

– Ako stojiš iza svojih reči, evo ponude. Znam da imaš punoletnu ćerku. Spreman sam da joj plaćam stan i hranu. U Prizrenu. Može i u Peći, gde joj više odgovara. Pa, neka tamo živi dok ne ustane Rusija i ne vrati Kosovo Srbiji. Ako to nećeš, nemoj ni da pozivaš druge ljude da svoje porodice izlažu opasnosti…

Bolje da sam ćutao. Mučna emisija je potrajala još sat i po, uključilo se pedesetak ogorčenih gledalaca, a samo dvoje-troje je propustilo da me nazove domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom. Malo ko se uzdržao od pominjanja moje bliže familije, naročito ženskog dela, a neki ratni veterani su mi obećali da će me naći.

Šou je završen, otišli smo kod Bate Pežoa. Jagnjetina je bila odlična, a genijalni kozer Brana uveseljavao nas je evociranjem uspomena na druženje sa Slobom, Arkanom i ostalim svojim drugarima. Nismo žurili s povratkom, iako nas je čekao novi radni dan, s prebrojavanjem likvidiranih i proteranih s Kosova.

Ubijeno je 28, a proterano oko 4.000 Srba, spaljeno je više od 900 kuća i 35 srpskih manastira. Počinioci zločina nisu kažnjeni. Srpska vlada, na čelu s Vojislavom Koštunicom, održala je moleban za stradale u Hramu svetog Save.

Geostrateški odnosi su se promenili, ali ne baš toliko da bi moj kolega poslao ćerku u Prizren. Lepše je kod Bate Pežoa, slava mu.

 

Ksenija Vučić vređa Vuka Jeremića: NEPISMEN I KUKAVICA

ksenija-za-tw1

Iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena. Tačno. Iza Ksenije Vučić stoji neko ko se preziva kao ona. U naletu političko-porodične strasti, da bi dokazala vernost svom bivšem/aktuelnom/budućem suprugu Ksenija je na Tviteru nasrnula na Vuka Jeremića.

– Dan šesti. I dalje ćutiš, Vučiću. Zar je moguće da te Beba Popović i svi drugi tvoji marketinški stručnjaci ne mogu da spreme za TV duel? – napisao je Jeremić i izazvao rafal uvreda Ksenije Prvovenčane.

ksenija vucic protiv vuka j.

ksenija vucic protiv vuka j..2

– Naučite se pismenosti, za početak. Kaže se „zar je moguće da BP i ostali tvoji marketinški stručnjaci ne mogu da te spreme?“ Zatim, beskrajno je neukusno to obraćanje „na ti“. Ali, ok, to govori više o Vama nego o onome kome se obraćate. I, na kraju – naučite medijska pravila. Duel je predviđen za drugi krug, kad ostanu dva kandidata. A, pošto neće biti drugog kruga – nastavite da sanjate. A, zapravo najsmešnije je što ne smete da odgovorite ni običnoj ženi sa ovim prezimenom – a hoćete sa njim na duel!!! – uzvratila je Ksenija tvitovima, kojima je dokazala da mnogo bolje raspoređuje smajlije nego interpukciju.

Treba priznati, primedbe su joj na mestu. Odnosno, bile bi, kad bi se odnosile na njenog bivšeg/aktuelnog/budućeg supruga. Ksenija je u pravu da obraćanje „na ti“ mnogo više govori o onome ko to primenjuje, nego o trpnom objektu. Naravno, zanemarila je istinu da autorsko pravo na taj prostakluk pripada njenom vođi, koji se političkim protivnicima obraća sa „a, ti, genije…“ ili „ej, majstore…“

Ponosna na status „obične žene sa ovim prezimenom“, Ksenija je uverena da joj Jeremić, a to je mnogo smešno, zato ne sme odgovoriti. Kad joj je jedan tviteraš skrenuo pažnju da je „bivša žena“, umesto smehom odgovorila je očekivanim primitivizmom:

– Trenutno obojica emitujete neviđenu količinu muškosti i hrabrosti – jedan kao onaj koji NE SME, a drugi kao POSLAT da odgovori. Kao kad je pošaljem svoju kucu po štap koji sam bacila. U to ime Aport!!! Rekoh APORT, ali nisu Vas dresirali kako treba. Zato Vas i šalju. Ajd’ sad kod gazde i vežbajte „k’ nozi, k’ nozi…“ Naučićete jednom. Svako kuče nauči.

ksenija vucic protiv vuka j..3

U tom ispadu besa sadržana je logika celog klana Vučić. Ko god pomene bilo koju činjenicu koja im ne odgovara, koju žele da sakriju i koje se stide, odmah biva etiketiran kao pas, i to loše dresiran. Nastranu sad što Kseniji treba verovati kad govori o toj temi, odlično se razume u dresuru.

Na kraju, posle primedbe targetovanog tviteraša da je ona ipak veće zlo od Aleksandra Vučića (podsećajući da je to moja tvrdnja), Ksenija je priznala da je „zaboravila da ono što nije novina podržava Vuka Jeremića“, aludirajući na magazin „Tabloid“.

Zaboravila je i da ja često javno priznajem da bih čak i nju podržao protiv diktature njenog bivšeg/aktuelnog/budućeg supruga. U skladu s tim, zaista sam spreman da podržim Vuka Jeremića ili bilo kojeg drugog kandidata (izuzev Šešelja) u drugom krugu predsedničkih izbora, koji će se, verujem, pretvoriti u referendum protiv naprednjačkog kartela.

knjige-oglas

Vesna Miljuš, vrh pravosudnog pljačkaškog brega

lukovic miljus

Sudija Vesna Miljuš glavni je medijski dželat u beogradskom Višem sudu. Na tu dužnost postavljena je 2010. godine, u vreme zločinačke reforme pravosuđa kojom su rukovodile Nata Mesarović i Snežana Malović. Koliko je bila podobna Demokratskoj stranci, zahvaljujući kojoj je i izabrana, toliko je danas uslužna Srpskoj naprednoj stranci.

Poslovično nezainteresovana za odredbe Zakona o parničnom postupku, istinu, pravdu, logiku i moral, u brojnim postupcima dokazala je spremnost da sudi na štetu tuženih novinara. Takve su i mnoge njene kolege, ali Miljuš se od njih razlikuje po neskrivenom sladostrašću s kojim se obračunava s nesrećnicima koji joj se nađu na optuženičkoj klupi.

Petar Luković, glavni urednik portala E-novine, u nekoliko tekstova opisao je svoja neprijatna iskustva s tom doajenkom srpskog pravosuđa.

– Vesna Miljuš predstavlja vrh ledenog, pljačkaškog brega – tvrdi Luković i ističe da ona nema dilema pri određivanju visine kazne: „Dve, tri, pet, šest, devet hiljada evra; ima se, može se, za osvetu portalu…“

Pod teretom takvih presuda E-novine su prestale s radom. Do kraja 2016. godine taj portal je platio preko 55.000 evra. Među tužiocima koji su naplatili duševne bolove nalaze se Emir Kusturica, Čedomir Čupić, Stojan Drčelić, Darko Trifunović i njihovi advokati.

Jednu od poslednjih presuda, koja je doprinela gašenju sajta, potpisala je sudija Miljuš, koja je presudila u korist tužioca Čupića.

– Bili ste, ljubavi, veoma vredni. Ispisali ste presudu na punih 11 strana, gusto, gusto kucanih, imate vi redak talenat da kucate maratonski, dosadno, bez proreda, sado-mazo. Čedina ispovest zauzima bar osam strana. Strašno, Vesna. Ali, manje strašno je da ste u potpunosti „prihvatili iskaz tužioca“, ceneći ga (iskaz, ne Čedu) kao „jasnog i logičnog“. Da li ste u električno-erotskoj mreži nervno popustili, pa ste napisali da se tužilac zbog teksta „Naš Čeda nije manijak“ osećao „poniženo i osramoćeno“. Dodali ste, diskretno, da je Čeda imao „psihičke smetnje koje su uticale na njegov san“. Dozvolite da vas pitam: znači li to da Čeda nije spavao, ili je spavao ali je ružno sanjao, recimo – vas ili mene? Nepreciznost vam, Vesna, neću oprostiti, decu još i mogu – naveo je Luković u jednoj od kolumni, precizno opisujući i način na koji sudija Miljuš krši procesna prava tuženog:

– Super vam je ideja, Veki, da me ne zovete na suđenje, već da sami, jebeš tuženog, donesete presudu u njegovom odsustvu. Hvala vam što ste me orobili sa samo 100.000, jer je Čeda tražio milion dinara, gotovo 9.000 evra za gnezdo, san i duševnu bol. Lepo je što me niste zaboravili za 60.000 troškova, plus takse, plus žalbe, plus dnevnice, plus susret u hodniku.

Luković tvrdi da Miljuš sudi u „maniru advokatskih TV serija“, ne propuštajući priliku da se prepire s tuženim, sve uz „pravno kolutanje očima“. Sudska praksa, zabeležena u postupcima koje vode njene kolege, ne zanima Vesnu Miljuš, ona ne dozvoljava da je bilo šta ometa u sprovođenju torture. Za prikrivanje tragova svojih nezakonitih rešenja, primenjuje najprimitivniji trik – odbija da činjenice unese u Zapisnik, pa neka kasnije žrtva kuka do mile volje.

„Stvorenje koje se predstavlja kao Vesna Miljuš, tobož sutkinja“ i u drugim postupcima protiv Lukovića donosila je besmislene odluke. Jedan od takvih primera je njen nalog da, u postupku po tužbi Natalije Dević, tuženi dostavi „isprave i predmete“ koje je citirao u odgovoru na tužbu, a koje „treba razgledati u sudu“.

– Možete, Vesna Miljuš, da mi naložite svaku seksualnu fantaziju, ali da vam ja dostavljam odluku Suda časti NUNS, kao i objavljeno izvinjenje redakcije „Danas“, o tome, woman, možete samo da sanjate, nisam službenik Višeg suda da mi naređujete šta da radim i dostavljam, već sam vam, gospođo/gospođice/drugarice/druže, već dostavio ono što tražite; uključite kompjuter i nađite Google, ukucajte ključne reči, samo će vam se reći. Žao mi je, druže Miljuš, ali imam samo dve slatke reči za vaš nalog: Fuck It. Razgledajte jebačinu! Po članu 303 ZPP – napisao je Luković.

On nije propustio ni da opiše kako je izgledao slučajni susret sa „sudskim tamponom“ na stepenicama Višeg suda.

– Ugledah vas u hodniku neobuzdano neformalnu, učinilo mi se da ste u papučama sa štiklama, ali grešim, verovatno; nekakvo električno pražnjenje svesti uvek me dohvati kad se vidimo, naročito kad me ispitujete kao narodnog DS-neprijatelja. U nano-mililitru smo se ukrstili očima; čuvali ste tajnu o presudi glede Jadnog Čede The Čupića, a da trepnuli niste. Onda ste se okrenuli i ostavili me da lebdim pred liftom. Da li je to našoj ljubavi došao kraj pre nego što se ljubav desila, oh, Vesna? – zavapio je Luković.

Dok ne počne da se bavi nekim novim medijskim projektom, Petar Luković je bezbedan, tobož-sudija Miljuš moraće da svoje sado-mazo sklonosti upražnjava nad drugim novinarskim žrtvama.

knjige-oglas

Vučiću, usvoji Bebu, svog mentalnog blizanca

popovic-vucic

Vučiću, znam da ti nije lako, taman što si se rešio jedne bede, političkog tate Tome Nikolića, na leđa ti se natovario pobratim Beba Popović. E, njega ćeš teško da se rešiš.

Beba je očajan. Kako i ne bi bio, dojučerašnji patron Milo Đukanović grubo ga je otkačio. Kao i u Podgorici, nije dobrodošao ni u Ženevi, kod Caneta Subotića. Navikao je da bude sluga, pa u tebi vidi novog gazdu. Više nije u formi, proredili su mu se partneri, a i kosa, stigle su ga godine, sveden je na pravu meru, manji je od makovog zrna, ali nada se da je i takav dovoljno dobar za saradnju s tobom.

Da bi osvojio tvoje simpatije odlučio je da napadne mene. Proglasio me je državnim neprijateljem broj 1 i odmah predložio način za makar medijsku likvidaciju. Naravno, brutalnim lažima, drugačije i ne zna. U tu svrhu napisao je moj dosije, koji odlično opisuje njega (http://www.istvankaic.com/dosijei/173/).

Zamrznut u prošlosti, u vremenu kad je bio ovo što si ti danas – gospodar života i smrti – Beba je reciklirao blato kojim me gađa već 15 godina. Kukavac, i ovom prilikom je u glib uvaljao tebe.

Kad me optužuje za uređivačku koncepciju „Nacionala“ on zapravo kritikuje to što sam objavljivao tvoju kolumnu, što sam ti ustupao prostor da optužuješ Stanka Subotića da je „kralj duvanske mafije“ i da je naručio ubistvo policijskog generala Radovana Stojičića Badže. Nerviralo ga je što sam prenosio tvoje izjave da je Zoran Đinđić „najveći kriminalac u Srbiji“, kao i pozive na dvoboj, koje si upućivao Goranu Vesiću. Zamerao mi je, i još to radi, što sam objavljivao pisma Ljiljane Buhe, koja je otkrivala detalje o vezi tadašnje vlasti i surčinskog klana. Možda ga to asocira na aktuelne ispovesti Marije Mali, ne znam. Ponosan što je „Nacional“, voljom ekstremista iz političkog krila zemunskog klana, u osvetničkom zanosu ugašen šest dana posle ubistva Đinđića, Beba zaboravlja da pomene da su već izvršene dve presude, a čeka se i treća (za nadoknadu štete od šest miliona evra) zbog nezakonite zabrane tog lista. Briga vas dvojicu, i to će biti plaćeno iz budžeta, ne iz vašeg džepa.

fotografija0414

Kad me optužuje za pripadnost antihaškom lobiju sigurno misli na tvoje izjave. Dok sam ja u novinama puštao izveštaje s haških procesa, ti si preko uličnih tabli sa Đinđićevim imenom lepio „Bulevar Ratka Mladića“. U Hagu nije bio niko moj, a jesu svi tvoji.

Bebi smeta što ukazujem da si, uz pomoć Legije i surčinsko-zemunskih mafijaša, montirao istragu i optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije. I u toj temi tebe ofira. Za poslednja tri meseca Ćuruvijinog života, svakodnevno sam s njim pravio intervjue, kasnije objavljene u knjizi „Poslednja ispovest – oni ne praštaju“. Tada si ti zloupotrebljavao funkciju ministra protiv informisanja i predvodio pravosudnu, policijsku i medijsku hajku na Ćuruviju, koja je okončana na Uskrs 1999, sa 18 metaka. Bebi Popoviću sada smeta što Branka Prpa, koja je Slavka držala za ruku u trenutku kad je, mrtav, padao na beton, o tebi i tvom sudskom pranju savesti misli slično kao ja. To je i logično. Kao nekad, Prpa i ja s jedne, Legija i ti s druge strane, plus Beba.

Među svim lažima, zablistala je Bebina konstrukcija o našoj saradnji u dnevnim novinama „Pravda“. Čuj, „Pravdu“ je finansirala Srpska radikalna stranka! Ne želeći da robuje činjenicama, Beba zanemaruje istinu da je „Pravda“ izlazila od marta 2007. do juna 2012, a da si se ti u septembru 2008. transformisao u naprednjaka. Dakle, po Bebinoj pameti, radikali su tvoje novine finansirali i četiri godine nakon što si ih napustio. Uostalom, da Beba dobro zna ko je bio gazda „Pravde“ potvrđuje zapisnik sa suđenja 3. aprila 2009. po njegovoj tužbi protiv tih novina i mene:

„Tužilac je saznao da je ova novina („Pravda“) vlasništvo Srpske napredne stranke, da je vlasnik tih novina Aleksandar Vučić… Tužilac je nabavio telefon Aleksandra Vučića i pozvao ga, pitao ga zbog čega vodi kampanju protiv tužioca i zbog čega to radi u tim novinama i zbog čega neće da objavi demanti. Vučić mu je saopštio da on to ne radi i da to sa njim nema nikakve veze, da to radi urednik Predrag Popović samoinicijativno i lično…“

Kao dokaz, Beba je uz „dosije“ priložio i stenogram tajno snimljenog razgovora  generala Pavkovića, tada predsedničkog kandidata, i mene. Čak je i to traljavo falsifikovao. Iz transkripta je izbacio glavne junake – Pavkovićevu suprugu Gloriju i njenog brata Dejana Sotirova, kao i njegovog arhineprijatelja generala Jovana Čekovića. S Pavkovićem sam se sastao kako bih čuo njegovu reakciju na Čekovićeve optužbe. (Kompletan materijal još imam, zato hvala Bebi što me podsetio na taj slučaj, red je da to prezentujem javnosti.) Na kraju, vredi napomenuti, tokom „Sablje“ pritvoren je Pavković, ne ja. Nažalost, nisi ni ti.

Bez obzira na to što te i ovim patološkim spinom razotkrio, oprosti Bebi. Uradio je to nehotice, zbunjen u toj gomili laži. Upravo to vas i povezuje, lažete čim zinete. Verovatno su vam i dijagnoze slične. Ako ga usvojiš, možete i lekove da razmenjujete. Iako, očigledno, ne deluju.

Znam da si rezervisan prema Bebi. Postoje ozbiljni razlozi. Ko god ga je prihvatio u svoje društvo, loše je prošao. Beba je kriminalizovao Đinđića, Subotiću je na leđa navukao Tadića i Koštunicu, a i Đukanoviću je trajno prilepio imidž diktatora, koji će ga oterati u prošlost. I tebe je nagovorio da, kao Hitler 1937, prirediš izložbu s poternicama za svima koji te u medijima kritikuju. Nagovoriće te i na teža zlodela, neće mu biti teško, pošto ste mentalni jednojajčani blizanci.

Nema veze, udomi ga. Usrećiće te. To će ubrzati tvoj pad s vlasti, što će usrećiti Srbiju.

knjige-oglas

 

VUČIĆ I NIKOLIĆ: 25 godina mržnje, laži i prevara

nikolic-vucic

Odlukom da sam sebe kandiduje za predsednika, Aleksandar Vučić je dokazao da je dosledan bar u političkom oceubistvu. Izdao je Vojislava Šešelja i pretvorio ga u svoju morbidnu marionetu. Izdao je i Tomislava Nikolića i pretvorio ga u čangrizavog penzionera.

Nikolić je san o dolasku na vlast ostvario prevarama. Prevario je Šešeljeve radikale, pa tajkune Borisa Tadića i na kraju, predstavom sa džakovima glasačkih listića ukradenih s biračkih mesta u prvom izbornom krugu, prevario je i sve građane Srbije. Životni put počeo je u radničkoj baraci u kragujevačkoj koloniji u Erdogliji, a politički biznis je razvio u Šešeljevoj senci. Na najprljaviji način stekao je ogromnu imovinu, stanove, kuće, limuzine, krcate sefove… Iako je hteo još, Vučić je označio kraj te krvave karijere.

Iza Vučića i Nikolića ostalo je 25 godina mržnje, sabotaža, saplitanja i ogovaranja. Čim je osvojio Šešeljevu podršku, Vučić je, vođen animalnim porivima, obeležio svoj teren. Nije mu trebalo mnogo ni vremena ni pameti da shvati u kakvom okruženju se našao. Skupljeni s koca i konopca, većinom neobrazovani, nesposobni i neupotrebljivi za bilo kakvu konkretnu aktivnost, radikalski prvoborci nisu predstavljali ozbiljnu konkurenciju Vučiću. Svi su bili jednako zaslepljeni likom i delom vojvode, beskrajno verni i požrtvovani. Pored tih, mladi generalni sekretar imao je i druge osobine, deficitarne u Šešeljevoj sviti. Imao je imidž urbanog momka, rođenog Beograđanina i to s fakultetskom diplomom. Takođe, uspešno je stvarao utisak da je vredan, uvek spreman na akciju, zahvaljujući čemu se nametnuo kao prvi operativac stranke. Iako nikad nije osnovao nijedan mesni odbor, niti je znao kako se to radi, autoritativno je galamio i vređao podređene, terajući ih da obave posao koji će on kasnije, pred Šešeljem, pripisati voljenom sebi.

Stečenu poziciju koristio je za podrivanje konkurenata. Prvo je eliminisao Rajka Goranovića, portparola SRS-a. Nešto teži zadatak imao je prilikom odstranjivanja Draška Markovića, koji mu je bio blizak generacijski i statusno. Marković je bio „umiveno radikalsko lice“, mlad, moderan, sa izuzetnim porodičnim pedigreom. Džabe, nije imao Vučićev predatorski karakter.

Kad je očistio teren, Vučić je postao treći čovek stranke. Na njegovu žalost, morao je da se pomiri sa činjenicom da će dugo ostati na tom nivou. Zbog bliskosti sa Šešeljem i opštom podrškom ostalih funkcionera, Tomislav Nikolić je ostao izvan dometa Vučićevih intriga.

To, naravno, ne znači da je bio pošteđen njegovih šaptačkih diverzija. Iako je u javnosti odavao utisak da bespogovorno poštuje stranačku hijerarhiju, Vučić nije gubio vreme, Nikolića je podrivao od prvog dana.

U vreme svog prvog poslaničkog mandata, 1994, u skupštinskom restoranu, da bi novinarima dokazao da je drugačiji, komunikativniji i normalniji od ostalih radikala, pikantno je ogovarao stranačke kolege. Jednom prilikom je pokazao na Nikolića, koji je za drugim stolom ručao.

– Pogledajte kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego saginje glavu do tanjira, kao primat – rekao je.

U tom periodu, kad su se socijalisti ostrvili na radikale, Šešelj i Nikolić su pružali aktivan otpor. Uz verbalne napade, nekoliko puta ih je skupštinsko obezbeđenje silom izbacivalo iz sale. Posle jednog od tih skandala, kad je prekinut televizijski prenos sednice, Vučić je novinarima ispričao šta se dešavalo u hodnicima.

– Osim regularnog obezbeđenja napali su nas i neke gorile u civilu. Oni su bili brutalni. Udarali su poslanike u glavu, zavrtali ruke i davili oko vrata – rekao je usplahireni radikal, uplakan kao da još trpi bolove, iako je u vreme napada bio na bezbednoj udaljenosti.

Na molbu jednog novinara da mu pomogne da dođe do Šešelja ili Nikolića, da uzme njihove izjave, Vučić je, s teškim uzdahom, odgovorio: „Voja je u Batajnici, nemojte da ga uznemiravate, on rano ide na spavanje. A Toma… Toma je uplašen, sakrio se. Nemojte to da pišete, ali ne znam da li je napustio stranku. Kad sam ga poslednji put video, drhtao je od straha kao malo dete. On misli da je politika samo kad daje intervju, pa se pravi pametan. Pa, nije. Nekada moraš i da se suprotstaviš siledžijama, a za to treba i malo hrabrosti…“

Na sličan način opisivao je Nikolića i u junu 1995, kad je nekoliko vodećih radikala uhapšeno u Gnjilanu. Dok su oni čamili u zatvoru, Vučić je u Beogradu organizovao proteste. U stranačkim prostorijama u Pariskoj ulici svake večeri održavane su tribine na kojima su razni opozicionari, među kojim i Zoran Đinđić, zahtevali od režima da prekine torturu nad političkim protivnicima. Po završetku hepeninga Vučić je pojedine novinare dodatno obaveštavao o tome šta se dešava u Gnjilanu. S karakteristično patetikom, uzdasima i kolutanjem očiju, onako u pola glasa jednom je otkrio da postoji razdor među radikalskim vođama.

– Voja je prvom presudom osuđen na jedan, a Toma na dva meseca zatvora. Iako mu je jasno da je do te razlike došlo iz procesnih razloga, Toma je uveren da je u pitanju neka zavera protiv njega lično. Što je najgore, veruje da mu je to Voja namestio. Toma je pao u najtežu depresiju, ni sa kim ne razgovara, samo ćuti, sedi i tuguje. Onaj njegov intervju koji je objavljen u novosadskom „Svetu“ uopšte nije on dao, Voja ga je napisao. Kad izađe iz zatvora, ne verujem da će Toma ostati u stranci, a to bi nam nanelo veliku štetu. Nije bitan Toma sam po sebi, on ionako više smeta nego što koristi, ali, kad vide da se on slomio, uplašiće se mnogi radikali. To će iskoristiti socijalisti, daće Tomi medijsku podršku i pare da se otcepi i napravi svoju stranku. Ko zna koliko će poslanika otići s njim. Sram ga bilo – pričao je Vučić.

vucic-nikolic

Za razliku od mnogih, ova njegova spekulacija imala je i istinitih detalja o kojima je Nikolić progovorio tek 2008, posle puča u SRS-u i formiranja naprednjačkog kartela.

Po odlasku Šešelja u Hag Vučić je primenio nove, ozbiljnije načine podrivanja Nikolića. Uz uporno ogovaranje unutar stranke, uspešno je sejao seme razdora među kumovima Šešeljem i Nikolićem. Koristio je svaku priliku, svaki događaj, susret i razgovor da izaziva nesporazume i širi negativnu atmosferu. Godinama je vrlo koncentrisano svakoj žrtvi svoje spletke plasirao baš ono što je potrebno za sukob.

Šešelja je detaljno obaveštavao o Nikolićevim ideološkim i karakternim transformacijama. Vučić je znao da će teško poljuljati Šešeljevo poverenje, zato se nije zaletao. Pažljivo dozirane tračeve prvo bi plasirao među vodećim radikalima, prepuštajući im muštuluk, da prvi jave Šešelju šta su saznali o Nikolićevim spornim postupcima. Kad bi vojvoda iz Haga zvao njega, da proveri, Vučić se pravio nevešt. Nije demantovao glasine. Naprotiv, lažnim pokušajima da opravda Nikolića podjarivao je Šešelja.

„Da, Vojo, Toma ne nosi bedž s tvojom slikom, ali pominje te u svakom intervju… Da, Vojo, Toma ti se ne javlja na telefon, ali samo kad ode u Bajčetinu, pa ga, onako lenj i nemaran, ostavi u autu… Da, Vojo, Toma nije hteo da se vidi s tvojom Jadrankom, ali baš je bio zauzet, stalno na sastancima… Da, Toma podržava Miškovića, Beka i Zečevića, ali ne samo zato što prima mito, nego pokušava od njih da uzme pare i za stranačku kampanju… Ne, Vojo, nije tačno što kaže Vjerica da se Toma toliko osilio da insistira da mu tajkuni poklanjaju samo automobile čija boja se slaže s kravatom koju tog dana nosi, on nijedan poklon ne odbija…“

Ostali radikali s kojima je Šešelj kontaktirao Vučiću su poslužili kao tupo oruđe. Čim su namirisali krv, kao ajkule su nasrnuli na Nikolića, takmičeći se ko će pre da ga ofira kod utamničenog vođe.

Čim je primetio pukotine u Šešeljevom poverenju, Vučić je počeo da plasira ozbiljnije optužbe. Opet preko glupih kurira obavestio je šefa da Nikolić podriva njegovu odbranu pred Haškim tribunalom.

– Nikolić se najmanje dva puta susretao sa Karlom del Ponte. U Skupštini Saveta Evrope susret je bio toliko srdačan da su ljudi mislili da se oni sigurnu poznaju. Onda se verovatno u Budimpešti sastao sa Dejvidom Tolbertom, koji je postao zamenik tužioca. Ja sam ga pitao da li je to tačno, a on se spetljao – rekao je Šešelj sredinom marta 2012. u Tribunalu.

Osim za saradnju s haškim tužilaštvom, Vučić je Nikolića cinkario i za vezu s Borisom Tadićem. U produkciji Miodraga Mikija Rakića, šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, snimani su tajni sastanci i telefonski razgovori Tadića i Nikolića. Stenograme je lično Vučić nosio Šešelju. Uz te dokaze ideološke izdaje, Vučić je vođi prezentovao i fotografije Nikolićevih automobila, kuća na savskoj obali i bajčetinski velelepni čardak ni na nebu, ni na zemlji.

U skladu sa svojim karakterom, Vučić se nije zadržao samo na političkom i lukrativnom cinkarenju već je Šešelju ponudio ono što obojica najviše vole – prljavi intimni veš zabludelog prijatelja i kuma. Iz Vučićeve laboratorije intriga potekle su priče o četvoro vanbračne dece Tomislava Nikolića. Opet zahvaljujući Rakiću, Vučić je dobio informacije o Nikolićevim švalerskim nestašlucima, dokumentovane stenogramima telefonskih razgovora i sms prepiskom, pa i fotografijama izvesne Holanđanke Elizabete Farel.

Spletka je uspela, Šešelj je izgubio poverenje i, zabrinut za stranku koju su zajedno stvarali, otvoreno je sabotirao Nikolićeve kampanje za predsedničke izbore 2004. i 2008. godine. Kad god bi se Nikolićev rejting približio Tadićevom, Šešelj je hašku sudnicu iskoristio za negativnu kampanju. Da bi pokvario posao svom zameniku, koji je pokušao da radikale prikaže kao prihvatljive za saradnju, Šešelj je zaoštravao retoriku, vraćajući se na tvrdi stil s početka devedesetih. Izjavom da je Zvezdan Jovanović ubistvom Đinđića postao srpski heroj, kao novi Gavrilo Princip, Šešelj je od Nikolića odbio veliki korpus glasača koji su, usled nezadovoljstva Tadićevim postupcima, bili spremni da glasaju za njega. Kad su Nikolić i Vučić napravili ozbiljan saveznički blok, Šešelj je napisao testament u kome je zakleo radikale da ni po koju cenu ne sarađuju sa Demokratskom strankom Srbije i „kurvom Del Koštunicom“, i zabranio je da se formira već dogovorena koalicija sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme.

Vučić je uspešno mutio i na drugoj strani. I tu je morao da bude oprezan i uporan, znao je da Nikolić ima instinkt za samoodržanje i bogatu životnu školu, apsolviranu na gradilištima, u radničkim barakama i na zajedničkim kazanima. Seljački lukav, nije se uznemiravao kad bi mu Vučić puštao buve „Voja za tebe kaže ovo… Voja za tebe kaže ono…“ Međutim, kad je osetio miris vlasti i shvatio da ga od konačnog uspeha deli samo Šešelj, Nikolić je počeo da gubi samokontrolu, pa je nasedao na provokacije. Vučić mu, sav skrhan brigom, kaže da ga je Šešelj ogovarao zbog dilova s tajkunima, a Nikolić se, kao curica, odamah naduri i odluči da deset dana ne prihvata pozive iz haške ćelije. Vučić mu kaže da je Šešelj prigovorio što je sinu Branislavu kupio stan od 800.000 evra, a tata Toma, u osvetničkom zanosu, stopira apanažu za porodicu velikog vođe.

– Jadranka je naredila da se sa izborne liste ukloni Elena Božić Talijan – rekao je Vučić Nikoliću pred vanredne parlamentarne izbore 2007.

– Jadranka može da se počupa sa Šešeljevim ljubavnicama, ali ne može da menja listu – planuo je Nikolić i opet zavrnuo apanažu kumi Jadranki.

Najteže izmišljotine Vučić je kreirao u vreme puča u SRS-u. Bez dogovora s Nikolićem, na svoju ruku, u medije je pustio priču da je Šešelj naručio atentat na bivšeg zamenika. Vučić je smislio ceo scenario, Nikolića će ubiti jedan ratni veteran iz Republike Srpske i to snajperskom puškom „crna strela“. Iako je satanizacija Šešelja i istovremeno izigravanje žrtve odgovaralo Nikoliću, umesto komentara, novinare je upućivao da o atentatu pitaju onoga ko je te informacije prvi pustio u medije. Kasnije je prihvatio da učestvuje u toj morbidnoj igri, čak mu se i svidelo.

Naravno, Šešelj i Nikolić nisu glupi, znali su da uzroci mnogih nesporazuma potiču od mutivode Vučića.

Iz pedagoških razloga Šešelj je 2007. pristao na promenu izbornog zakona koji je, do tada, predviđao neposredne izbore za gradonačelnike. Da nije to uradio, Vučić bi uverljivo pobedio u Beogradu i ne bi morao da se onoliko bruka sklapanjem i raskidanjem dogovora sa Ivicom Dačićem. S druge strane, Nikolić se zadovoljavao samo verbalnim provokacijama i minimiziranjem Vučićevog uticaja i značaja.

Posle izbora 2008, kad je propali predsednički kandidat Nikolić poželeo da formira koaliciju sa SPS i DSS, i da postane premijer, opet mu je ostvarenje sna sprečio Šešelj. Vojvoda je iz Haga ponudio Koštunici mesto predsednika vlade i time definitivno odgurnuo Nikolića od sebe. Nikolić je lupio šakom o sto i prelomio – prihvatio je Tadićev, Đilasov i Rakićev plan da razbije radikale i formira svoju stranku. Oni su mu obezbedili političku i medijsku logistiku, koju su njihovi tajkuni podržali višemilionskim konvertibilnim investicijama.

Kad je Vučić o tim dešavanjima obavestio autora ovog teksta, na pitanje „a, gde si ti u toj priči“, odgovorio je: „To svi sponzori pitaju Tomu. On im je rekao da se sve dogovorio sa mnom i da neće biti problema. E, pa, malo se zajebao. Ne idem u paketu s njim. Ko hoće da sa mnom sarađuje, moraće sa mnom da razgovara.“

Tako je i bilo. Da bi Nikoliću, Tadiću i tajkunima pokazao da je autonoman konvertit, odbio je da zvanično učestvuje u puču. Povukao se u tihovanje. Sedeo je u vinskom podrumu i cedio strpljenje svog novog političkog tate. Tek kad je cenu podigao na željeni nivo pristao je da se i javno uključi u proces stvaranja naprednjačkog kartela.

Odlukom da uništi Nikolićevu ambiciju za osvajanjem još jednog predsedničkog manadata, Vučić je pokazao da je dosledan u političkom oceubistvu i podlačkom odnosu prema najbližim saradnicima, bez kojih ne bi postao ovo što jeste. Ipak, Vučiću se mora priznati hrabrost s kojom je ušao u raščišćavanje odnosa s bajčetinskim klanom. Ako je mesecima zavlačio Tomislava, vodeći ga žednog preko vode, isto mogu da očekuju Radomir, Branislav i Dragica. Uzalud se Tomislav nagodio i prihvatio otpremninu, i sam zna da Vučićeva reč vredi koliko i grudva lanjskog snega.

Od Vučićeve pakosti, začudo, korist će imati i Srbija. Nikolićev pad najavio je početak kraja naprednjačke pošasti. Ako bude imao sreće, Nikolić će satisfakciju dobiti u biografskoj činjenici da je on prvo bio u zatvoru, pa na vlasti. Za razliku od Vučića, koji ide u obrnutom smeru. Ako ga sreća opet izda, a normalni građani se nadaju u to, Nikolića opet čeka mesto na optuženičkoj klupi. Pored Vučića, da odgovaraju za sve zlo koje su zajedno naneli Srbiji.

knjige-oglas

Boža Maljković, Canetov olimpijski ljubimac

maljkovic-afp-jpg

Više od tri decenije Boža Maljković neguje animozitet prema Dušanu Ivkoviću. Sportski rivalitet pretvorio se u ličnu i političku mržnju, koja je kulminirala nedavnim izborom suprotstavljenih opcija.

– Duda Ivković je podržavao Slobodana Miloševića, od njega je uzimao ordenje i sve ostalo što je mogao. Kad je Milošević pao, Ivković je prvi pretrčao u tabor Zorana Đinđića. Toliko o njegovom moralu – govorio je Maljković.

Iako u tome ima istine, ko je kakav vidi se danas, kad Ivković podržava proteste zbog zločina u Savamali i predsedničkog kandidata Sašu Jankovića, a Maljković Vučića.

– Vučić zna da meni ništa ne treba. On ne može ništa da mi da što ja nemam. Prema tome, to je odnos uvažavanja, ogromna radna energija koju vidim kod njega. I, zasada, neću učestvovati u kampanji, ali ću glasati na izborima za Vučića – tvrdio je pred prošle izbore trener, koji je obogatio istoriju hrvatske košarke.

Maljković je evropske titule osvajao sa splitskom Jugoplastikom, francuskim Limožom i grčkim Panatinaikosom. Veći deo karijere proveo je u španskim klubovima, a vodio je i rusku Lokomotivu Kuban i zagrebačku Cedevitu. Značanije veze sa srpskom košarkom ima samo preko ćerke Marine i pobratima Nebojše Čovića, kome je pomogao da preuzme Crvenu zvezdu.

Takav, Boža je, pod stare dane, postao simbol srpskog beščašća. Sve što je stekao (stanove u beogradskoj Knez Mihailovoj, u Parizu, Atini, Marbelji…), stekao je na najpošteniji način, isključivo zahvaljujući rezultatima vlastitog rada. Ogromno bogatstvo, kojim je obezbedio sve svoje potomke, nikada nije ulagao u Srbiju, nije se otvoreno bavio politikom (samo jednom je, na nagovor kuma Aleksandra Tijanića, odradio neki posao za Bogoljuba Karića i Vojislava Koštunicu, o čemu će biti više reči u nekom sledećem tekstu), teško stečeni uticaj koristio je samo da bi pomogao mnogim kolegama.

Onda se promenio. Kao jedan od najbogatijih građana Srbije pristao je da podrži Vučića, koji otima penzije i plate, zakida na pomoći porodiljama, šalje izvršitelje da plene šporete i televizore prezaduženoj sirotinji, rasprodaje državnu imovinu, policijom i fantomskim eskadronima ruši tuđe kuće i teroriše svakog ko mu se suprotstavi.

– Podržavam Vučića jer je pomogao da hala „Pionir“ dobije ime po mom učitelju Aci Nikoliću, a ne zbog toga što mi Demokratska stranka nije dozvolila da uzmem jedan lokal od 18 kvadrata u centru Beograda – priča Maljković, lažima otkrivajući pravi motiv za svoju transformaciju u ovo što je postao.

Pošto je odustao od trenerske karijere, prohtelo mu se da bude predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Dobio je Vučićevo obećanje, pa se obradovao. Radost je trajala dok se za istu funkciju nije kandidovao Ivan Todorov, aktuelni potpredsednik OKS i predsednik Džudo saveza Srbije.

Po Statutu OKS samo Todorov je zadovoljavao uslove konkursa za funkciju predsednika. Čim je zakazana izborna sednica Skupštine OKS, svestan da se nalazi pred porazom, Maljković je skinuo masku i pokazao pravo lice. Pred istim prijateljima, kojima je do juče s ponosom pokazivao sms poruke Aleksandra i Andreja Vučića, počeo je da ih najbrutalnije ogovara.

Naravno, Vučić je odmah obavešten o Maljkovićevoj izdajničkoj šaptačkoj diverziji. Kako on reaguje u takvim slučajevima videlo se na primerima Boška Đukanovića i Nikole Selakovića, koji su o diktatoru govorili istinu u kafani. Ugledni lekar Đukanović najuren je iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i proglašen državnim neprijateljem broj 1. Selaković je ostao bez ministarske funkcije, ali bar nije provlačen kroz medijsko blato, pa je opet upotrebljiv.

Iako je bio spreman da i na Maljkovića istrese osvetnički bes, Vučić je morao da proguta pljuvačku. Tako mu je naredio Maljkovićev intimus Stanko Subotić.

– Boža mora da bude predsednik Olimpijskog komiteta, ti smisli kako – stiglo je naređenje iz Ženeve.

Gde Cane okom, tu Vučić skokom.

Skupština OKS-a je otkazana na zahtev Fudbalskog saveza, dakle Slaviše Kokeze. U istoj kuhinji pripremiće se promene Statuta, kako bi se stvorili uslovi da Maljković dobije ono što mu je Cane obećao.

Briga Vučića za Olimpijski komititet i Maljkovića, njegova muka se zove Ivan Todorov. Ne zbog džudo-veština, nego zato što je zamenik direktora Bezbednosno-informativne agencije. Todorov ima pristup svim kompromitujućim informacijama o poslovima, provizijama, tenderima, „Asomakumu“, tučama na beogradskom „Riveru“ i u novosadskom „Pleju“, zoljama u Jajincima… Osim pristupa, Todorov ima i načine da upotrebi ta saznanja.

Canetovom voljom, Vučić je prinuđen da rizikuje u sukobu s Todorovom. Ako se ne nagode, prštaće na sve strane. Ko misli da je Todorov bezopasan, neka pita njegovog arhineprijatelja Ljubišu Buhu Čumeta, čim izađe iz zatvora. No, to je Vučićev problem, koji ne zanima Subotića i njegovog olimpijskog mezimca Maljkovića.

knjige-oglas

 

Bislimi protiv aveti prošlosti: Jakuze Čede i sejača smrti Dačića

amir-bislimi

Srpska politička kasta ima mnogo zajedničkih imenitelja, najvažniji je – vrana vrani oči ne vadi.

Svi lažovi, prevaranti i razbojnici mogu da računaju na razumevanje i podršku kolega. Bez obzira na štetu koju su naneli državi i građanima, znaju da će biti zaštićeni ne samo od krivične, nego i od političke odgovornosti. Njihova zlodela mogu, u najgorem slučaju, da se iskoriste u medijskim kampanjama, za pritiske i ucene. Ali, i to završava bez ikakvih sankcija.

Za razliku od većine, Amir Bislimi nije vrana. Bivši direktor Demokratske stranke nemilosrdno kritikuje sve negativne pojave na našoj političkoj sceni, ne uzdržavajući se od etiketiranja konkretnih štetočina. Na svom nalogu na Tviteru Bislimi je Čedomira Jovanovića i Ivicu Dačića opisao onakvim kakvi zaista jesu.

Jovanovića je nazvao „političkim lešom“ i „bestidnom figurom koja izgleda kao pripadnik Jakuza“, kome je „novac jedina ideologija, a program – lični interes i bogaćenje u što kraćem periodu“.

– Da li se Tadić bar malo stidi što je ovako nešto uveo u Skupštinu, iako je dobro znao da je ovo Vučićev megafon. Šef propale Fidelinke je lažni opozicionar ili lutkarev lutkar. Njegovo društvo su Vučićević, Bizon, Cvijanović, pijani Sarapa, Vuk Stanković i slični bolesnici – naveo je Bislimi.

1

Još težim rečima opisao je Ivicu Dačića.

Miloševićev megafon, sejač smrti, straha, bede, prostakluka i primitivizma, danas nekome nešto priča. Portparol zločinačke, kriminalne, nacističke i lopovske partije SPS je ministar spoljnih poslova. Nikitović i Koštunica su ga amnestirali, a Tadić vratio na državne funkcije. Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci. To nam je kazna za sve izgubljene ratove, zločine, sankcije, nedužne žrtve, divljačke privatizacije, prostakluk, poremećene vrednosti. Realno, kad se sve sabere, pomnoži i oduzme, Srbija bolje nije ni zaslužila nego da njome vladaju aveti prošlosti – napisao je Bislimi.

2

Realno, kad se sabere, pomnoži i oduzme sve što je Bislimi objavio, bez obzira na istinitost tih navoda, za njega nema mesta u srpskoj politici. Nije vrana.