Skip to content

Slučaj Ksenije V: CENZURISANI INTERVJU BIVŠE/AKTUELNE SUPRUGE

ksenija-za-tw

U normalnim državama ludaci misle da su Napoleoni, premijeri, ministri, doktori nauka… U Srbiji oni to zaista jesu. Poslednji primer takve endemske patologije dala je Ksenija Vučić.

U intervjuu za dnevne novine „Alo“, Ksenija je otvorila dušu napaćenu i ispričala kako joj je u braku s Aleksandrom Vučićem.

Posle uvodnog ćaskanja o modnoj reviji Verice Rakočević, na kojoj je novinar Ljubomir Tozev napravio video-prilog, usledio je ovakav razgovor:

Novinar: Vrlo ste aktivni na Tviteru. Šta je ono što vam posebno smeta, što vas nervira ovih dana?

Ksenija: Vidi, smeta mi laž. Smeta mi licemerje.

Novinar: Kada su vašeg sina napadali razni političari, sad kad se sve to stišalo, kakav je vaš stav, kakvo je vaše mišljenje? Na primer, napadao ga je Bojan Pajtić… I mnogi napadaju…

Ksenija: Ne radi se tu o Danilu. Ne radi se čak ni o Milici. Radi se o svoj deci. I neki drugi ljudi, i neki drugi političari, sa ove ili one strane, imaju decu. E, ta deca ne smeju nikad biti dovedena u situaciju da prolaze kroz ono kroz šta je prošao naš sin. Laži, laži su mi smetale… Znaš, to da se ponaša bahato, da je viđen tu i tu, a ja znam da nije bio tamo nikad, da je viđen sa tim i tim… Prosto, laž mi smeta…

Novinar: Aleksandar nikada ništa u javnosti nije govorio za to što su vam napadali sina…

Ksenija: Pa, ja jesam…

Novinar: Kako kod kuće reaguje?

Ksenija: Pa, reaguje. On reaguje kroz razgovor sa Danilom, u smislu da ga uči da to sve dobro nosi. Ja mislim da Danilo sve to dobro nosi

Novinar: Da li se u porodičnoj kući Vučić priča privatno o politici? Da li Aleksandar daje vama neki savet ili vi njemu?

Ksenija: Ne, ne, ne… Pre 21 godinu, kada sam ja pokušala da dam jedan savet, rečeno mi je – vidi, kad postanem predsednik jedne nama susedne države (ne bih je imenovala), e, onda ću te pitati za savet, da je uništim što pre. To sam shvatila i od tad se uopšte ne petljam u njegov posao.

Novinar: Možda Aleksandru nije ok to što se toliko govori u javnosti o tome kako on jako mnogo radi, i činjenica je da jako mnogo radi, i mnogi misle u javnosti da on ne radi tako mnogo… Kako vi gledate…

Ksenija: Radi i više nego što govori.

Novinar: Koliko traje jedan njegov radni dan? Više od 24 sata?

Ksenija: Sigurno 16-17 sati. Sigurno. Nekad i više. Sve na račun spavanja.

Novinar: Kako reaguje nekada kada, da kažemo, nije baš sve u redu u Srbiji, kada nije nešto u Vladi, kad dođe kući iznerviran i kaže – ne mogu da rešim taj problem…

Ksenija: Ne unosi posao na taj način u kuću. Znaš, oseti se napetost, oseti se to nešto, ali, kako da ti objasnim, on kad vidi decu – resetuje se potpuno.

Novinar: Za kraj samo još jedno pitanje, je l’ teško biti žena Aleksandra Vučića?

Ksenija: Ne, ne…

Odličan intervju! Odnosno, skeč s elementima horora. Kako god bilo, taj prilog, objavljen na alo.rs izazvao je burne reakcije. I pitanja: zar se Aleksandar i Ksenija nisu razveli; da li su se pomirili, pa opet žive zajedno; da li je taj video snimljen pre tri godine; zar Vučićeva supruga nije Tamara Đukanović… Odmah su se razmahali i teoretičari zavere. Jedni su tvrdili da su Vučićevi oponenti iz vrha SNS-a iskoristili priliku da ga, dok je u Americi, ovako obrukaju. Drugi su uvereni da je lično Ksenija insistirala na ovakvom sadržaju kako bi bivšem mužu, a posebno njegovoj aktuelnoj supruzi, poslala jasnu poruku da, kao Glen Klouz, ne odustaje. Dobronamerni su pokušali da Ksenijine besmislice opravdaju pričom da je „samo popila malo više, pa nije znala šta priča“.

Koliko god bio zanimljiv, ovaj sinopsis za srpsku verziju blokbastera „Rat Rouzovih“ rasplet može da dobije samo unutar trilinga Aleksandar-Ksenija-Tamara. Može i uživo, na Pinku, u emisijama poput „Bračni sudija“ ili „Manjam ženu“. To bi bilo gledanije od premijerovog ekspozea.

Za javnost mnogo je važnija anamneza medijskog oboljenja, koja izgleda ovako:

18. septembra u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici održana je modna revija Verice Rakočević

19. septembra „Alo“ je objavio vest i video prilog s intervjuom Ksenije Vučić

19. septembra u popodnevnim satima prilog je skinut sa sajta alo.rs

20. septembra prilog je vraćen na sajt (s prvobitnim datumom), ali u skraćenoj verziji. Umesto originalnog, koji je trajao 3,29 minuta, objavljena je verzija od 1,41 minut, koja se završava rečenicom „prosto, laž mi smeta“, ostatak je izbačen.

ksenija-alo-20-09-15-redigovana-i-vracena-verzija

Cenzuru je, logično, realizovao Aleksandar Vučić. Ko bi drugi smeo da eliminiše dirljivu ispovest njegove bivše žene?

Da horor-komedija bude kompletna valja podsetiti da je Ksenija Vučić bila najveselija na otvaranju Vučićeve naci-izložbe „Necenzurisane laži“. Rugala se ološu i patološkim mrziteljima čiji tekstovi su u galeriji „Progres“ okačeni kao poternice.

izlozba12-ksenija

Sad, kad je i ona cenzurisana, na Tviteru se nije upustila u objašnjavanja, nego je samo poručila: „A da zamolim pojedine da se malo pozabave sopstvenim životom. Šta? Nemaju?? Aaaaa, izvinjavam se… Pa, onda nek nastave da se bave mojim…“ Nije naglasila da je ta poruka upućena Aleksandru ili Tamari, ili, možda, nekoj drugoj nesrećnici koja je umislila da je i ona u braku s Vučićem.

Tutankamon je bio oženjen Ankesenamun, Kaligula Mionijom, Hitler Evom Braun, Al Kapone Miom… Samo za Aleksandra Vučića ne može da se utvrdi s kim je u braku. Nažalost, i ovim primerom, cenzurom intervjua bivše supruge, potvrdio je kakav mrak vlada u medijima. A i šire.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vučićev plan za predsedničke izbore

toma-vucic

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu“ vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu. U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera“, „Kurira“, Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go. Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu“. Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije“ skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata“. Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune, a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti. Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić. Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu. Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara. Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije. I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije. Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke“ čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke“, vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evro – ekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara…

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije“. Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi. Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi“ njegova je ideja, on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potempkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović. Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru, slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje. Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije. Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto. U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču“ i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, nema sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a treći je evro, u bilo kojim apoenima, ona ne bira. Da bi deci, prvenstveno Radomiru, obezbedila uspešan nastavak parazitiranja na političkoj sceni, Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.

Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja. Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog. Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

 

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji vladar ima s mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta“, kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune“ Ilić, Popović, pa i socijalista Goran Trivan. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vladan Vukosavljević: MINISTAR KULTURE KOJI MI JE UKRAO CECU

vladan-vukosavljevic

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik“. Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa“, verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku. Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret“ u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika“ i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira“. Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir“ pisao o njoj dok je, tokom „Sablje“, bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir“ ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir“ nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do izborne konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Ljudi, bežite, stiže Drakula“ i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

img363

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa“, u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Posle svega, logično je što se Vukosavljević našao na naprednjačkoj deponiji. Tamo mu je i mesto.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vučićev eksploze potvrdio dijagnozu: Paranoidna psihoza

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku“ i redakcije „Kurira“, „Informera“ i Pinka. Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija.

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida“ najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu. Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite. Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno! Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković u magazinu „Optimist“.

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović. Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum. Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu. U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima“ ili narko-bos Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma. Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju. Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i  susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju. Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković“, u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo. Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne. O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

 

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek“, da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta. Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor. Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu. Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša. Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama. To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog. Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…“

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu, kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta. U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić, koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo“, diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu. Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…“

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija. Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

 

 

VUČIĆU, IDI NA MAURICIJUS

aleksandar-vucic-890x395

U svetu trenutno ima nekoliko diktatora raznih sorti. Neograničenu vlast neki od njih prikrivaju komunističkom ideologijom ili nacionalizmom. Srbiji je zapao najgori oblik ogoljenog kriminogenog apsolutizma koji se zasniva isključivo na mentalnim poremećajima Aleksandra Vučića.

U decembru 2010. godine, kad je pročitao rukopis moje prve knjige o Vučiću („Vučićev rečnik“), Vojislav Šešelj mi se javio iz Haga i rekao: „Dobro si pogodio prirodu njegovog ludila“. Nažalost, od tada je ludilo metastaziralo, raširilo se i zarazilo sve segmente društva i države. Nelečen, vladar u toj bolesti uživa, a narod pati.

Svim potezima i izjavama Vučić sprovodi lobotomiju nad podanicima, pretvarajući celu Srbiju u vlastito ogledno dobro. Samovoljno, vođen ličnim hirovima, upravlja svim institucijama. Policiju je pretvorio u pretorijansku gardu koja služi za zaštitu imperatora i njegove dvorske svite. Naoružane odrede dao je na upravljanje Nebojši dr Stefanoviću, koji, bahat i primitivan, povodom masakra u Žitištu izjavljuje: „Kad primetite nešto sumnjivo, odmah zovite policiju“. Vučićeva policija će pomoći građanima, osim ako ih hapse i zlostavljaju režimski mafijaši pod fantomkama, kao u Savamali ili na vidikovačkoj pijaci, gde je brutalnost komunalaca plaćena jednim životom.. Da od lošeg uvek ima gori, vođa će dokazati za koji dan kad umesto dr Stefanovića na mesto šefa policije postavi Aleksandra Vulina.

U još teže stanje Vučić je doveo pravosudni sistem. Njegovi sudovi oslobodili su krivične odgovornosti za najteža dela Stanka Subotića Caneta, Mihalja Kertesa, Zvonka Veselinovića i poništili prvostepenu presudu narko-bosu Darku Šariću. Umesto režimu podobnih švercera i prevaranata, sudovi drakonski kažnjavaju normalne građane. Tortura je toliko uzela maha da ljude koji nisu platili prekršajne kazne hapse na granici. Ko je uhvaćen u autobusu bez karte i nije podmirio ceh od 6.000 dinara, ne može da ide na letovanje. E, kad Željko Mitrović duguje šest miliona evra neplaćenog poreza, to nema veze, bez problema može da Mediteranom krstari svojom jahtom vrednom deset miliona evra. Kad majstori iz Elektrodistribucije uhvate Lepu Brenu da u nekoliko svojih objekata pomoću „šokatora“ krade struju vrednu preko 40.000 evra, nikom ništa. Štetu će nadoknaditi sudski izvršitelji, koji progone obične proleterske porodice koje, usled neimaštine, duguju po nekoliko hiljada dinara.

Istovremeno dok uništava ostatke srpske privrede, mandatar se minhauzenski maštovito i uporno divi nepostojećim uspesima svoje vlasti.

– Bili smo na rubu propasti, sada samo među najbogatijim državama u Evropi – ruga se Vučić žrtvama ekonomske katastrofe koju je lično kreirao.

S namerom da opseni i opet prevari lakoverne glasače, tokom izborne kampanje svakodnevno je seckao crvene vrpce i sadio kamen-temeljce, otvarajući nezavršene puteve i najavljujući izgradnju preduzeća. Kako to u praksi izgleda vidi se na primeru fabrike municije u Uzićima kod Požege. Krajem aprila predsednik Srpske napredne stranke položio je temeljac i obećao da će u toj firmi biti uposleno 350 radnika koji će godišnje proizvoditi 140 miliona komada razne municije. Investiciju od 90 miliona evra obezbedio je „Borbeni složeni sistem“, ćerka-firma Jugoimport-SDPR-a. Dva i po meseca kasnije, u Uzićima je nikla velelepna livada. Jednog dana u dalekoj budućnosti, kad iskopaju Vučićev kamen-temeljac, arheolozi neće uspeti da rastumače zašto ga je neko zakopao usred nedođije.

Radnici su pretvoreni u roblje. Ko ima sreće, u podljudskim uslovima radi kod domaćih ili stranih gulikoža. S prosečnom zaradom od oko 250 evra može samo da plati račune i ponekad da jede. I s takvim prihodom srpski proleter mora da bude zadovoljan, bolje išta nego ništa. Do kraja ove godine još 60.000 radnika ostaće bez posla. Pošto Vučić priča da je Srbija postala „ekonomski tigar“, otpušteni radnici mogu da se pridruže penzionerima, pa da zajedno rasteruju pse lutalice od kontejnera, boreći se za koru suvog hleba.

Ponosan na svoje vizionarske sposobnosti, Vučić veselo objavljuje kako je srpsku ekonomiju zaštitio od potresa koje je u svetskom privrednom sistemu izazvao izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Devalvirali su funta i evro, ali, zahvaljujući mudrim potezima naše vlasti, dinar je stabilan i neuništiv. Vučić je na vreme, kaže, pripremio plan za odbranu privrede. Upotrebio je najsavremenije naučne metode, još samo da kiša padne 25. jula i imaćemo najveći uspon bruto domaćeg proizvoda (BDP) u istoriji. Iste načine za organizaciju ekonomije koristili su vračevi iz plemena Čiroki.

Najuspešniji srpski stend-ap komičar, aktuelni mandatar, koristi svaku priliku da uveseljava publiku. Povod nije bitan, jednako strasno iznosi sve vrste emocija. Kad „Fijat“ najavi ukidanje jedne smene i otpuštanje 900 radnika iz fabrike u Kragujevcu, mandatar održi konferenciju za novinare i, sav skrušen, prizna da je to loša, jako loša vest. Onda ode u Torino, razgovara s portirom u „Fijatu“, vrati se u Beograd i svečano objavi mnogo radosnu vest – italijanski automobilski gigant zaista će ukinuti jednu smenu, ali nastavlja da radi u dve, bar još neko vreme, ako dobije novi paket subvencija. Loša je vest i to što Evropska unija nije otvorila pregovaračka poglavlja 23 i 24. Naravno, to je i odlična vest, jer Vučić neće nikoga da moli.

Kao pravi Srbin s dna bugojanske kace, vladar odbija terapiju i leči se sam. Upravo na konferencijama za medije. Nema tog leka koji bolje smiruje živce od istresanja nervoze na novinare. Statisti iz režimskih medija bombarduju ga žestokim pitanjima, poput: „Da li je moguće da ima i onih koji ne vide da ste vi u pravu“, „Zašto ulažu napor da vam se suprotstave kad se zna da ste nepobedivi“ i sl. Posle takvog petinga, u drugom činu horor-predstave reč dobije i poneki novinar iz nezavisnog medija, tek da bi Vučiću nabacio šlagvort za režanje. Scenario je uvek isti. Vladar se prvo snuždi, malo prediše i koluta očima, zgrožen činjenicom da, eto, ipak ima i onih koji sumnjaju u njegove maestralne uspehe. Ali, neka, zna on da je ta sumnja neiskrena, da nju podjaruju domaći izdajnici i strani plaćenici. Posle dahtanja i prenemaganja, Vučić skida masku i pokazuje svoje pravo lice – agresivne babe piljarice.

– Draga Jelena, i vi znate da dokazi za vaše tvrdnje ne postoje, iako biste vi silno želeli da vam neko poveruje. Draga, nemojte da se ljutite što vas se ne plašim. Ja nikada neću… – i onda počinje siktanje koje nema veze s postavljenim pitanjem.

Zamena teza uspevaće dok se ne nađe novinar koji će mu odgovoriti kako zaslužuje:

– Dragi Aleksandre, nisam vas to pitao.

Vučić je već dokazao da ne preza od najprljavijih uvreda i laži u obračunu s retkim medijima koji objavljuju istinu, a ne hvalospeve njemu u čast. Nekoliko novinara nazivao je ološom i šljamom, u svojim biltenima pokretao monstruozne kampanje kako bih satanizovao i izložio linču. No, vredi priznati, on i najbliže saradnike provlači kroz kaljugu.

U okviru priprema za konstituisanje nove vlade, mandatar konsultacije vodi preko naslovnih strana „Kurira“ i „Informera“. Na njima targetuje Zoranu Mihajlović, bogatašicu koja besramno iritira sirotinju svojim skupim firmiranim satovima. Ivica Dačić je još gori. Ne samo što je uzimao mito u koferu i poslovao s najopasnijim narko-bosovima na svetu Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, i Darkom Šarićem, nego ima i pomamljene ljubavnice koje šenluče po partiji i javnim preduzećima. Vučićevi bilteni su sablažnjeni Dačićevim ponašanjem. Nekada se hvalio da je ćerku Andreu napravio u jednom hotelu na Šanzelizeu, gde noćenje košta 3.000 evra, a sad se, po mnogo većim cenama, tamo provodi s nestašnim saradnicama. Ni Aleksandar Antić nije bolji. Izgleda tunjavo, ali spreman je na svako nepočinstvo, pa i da reketira koga stigne.

Sve njih, kad za to dođe vreme, Vučić će skinuti sa stuba srama, na koji ih je sam okačio, pa će ih ubaciti u vladu i dati im, takvima kakvi su, najodgovornije funkcije. No, ko hoće da se uhvati u kolo s njim, mora da prođe kroz kurirsko sito i informersko rešeto.

Tu cenu spreman je da plati i Čedomir Jovanović.

– Čeda Jovanović je dolazio kod mene, bilo mi ga je žao, bio je Zoranov saradnik i mislio sam da mu treba pomoći. I pomagao sam mu, finansijski sam mu pomagao. I njemu nije bilo dovoljno kada mi se desilo ovo što mi se desilo, onda je dolazio u moju firmu i počeo da reketira moju firmu. Onda sam ga zvao, nije hteo da mi se javi na telefon. Onda mu pošaljem poruku, kažem mu: „Molim te, sada ćeš lepo ili da vratiš taj reket koji si uzimao ili da mi vratiš novac koji sam ti davao, pošto ne mogu i da te pomažem i da me reketiraš. Govori šta hoćeš od to dvoje.“ E, pošto se njemu pare nisu vraćale, onda je i njemu leglo super da ode da prijavi da je u opasnosti od mene i onda je dobio obezbeđenje. On je, bitanga, dobio obezbeđenje zbog toga što mu je Boris Tadić dao. A pošto su pajtosi po krvi, lopovi koji su me zajedno prevarili, onda im je naravno sistem isti – rekao je Stanko Subotić u ispovesti za magazin „Ekspres“, čije delove su preneli Vučićevi mediji, kako bi i Jovanovića provukli kroz blato.

Čedi to ne smeta, samo neka se udomi u vladi. Iako je u početku gajio ambiciju da bi mogao dobiti resor za saradnju s Evropskom unijom, prema poslednjim kalkulacijama, izvesnije je da će ga zapasti ministarstvo zdravlja. I to je ok, ima para i provizija, što može da pomogne razvoju privatnog lanca apoteka. Jovanovićeve firme „Fidelinka“, „Agroposlovi“ i „Agrohub“ nalaze se u blokadi, po njima vršljaju ekipe poreske policije i sudskih izvršitelja, ali lider LDP-a ne mari, zna da jedan poziv menja sve. Da li će i ove, kao i desetak poslednjih, letovanja provesti na Mikonosu, zavisi od Vučića. Za tu nadu ima osnova, vladar je već pokazao sklonost da našim parama iz budžeta finansira privatne poslove svojih slugu.

Isti tretman mogu da očekuju i ostali Vučićevi saveznici koji se nadaju ulasku u vlast. Dakle, neka se na blato pripreme Nenad Popović, Velimir Ilić, Dragan Marković Palma… Drhtaće dok mandatar ne podeli resore i ne napiše ekspoze. Na 200 strana. Iako je dovoljna samo jedna rečenica: „Država, to sam ja!“

Kako sa koalicionim partnerima, Vučić se tako ponaša i prema onima koji su ga doveli i koji ga još trpe na vlasti. Amerikanci su još prošlog leta zategli povodac, pokušavajući da pripitome i dresiraju svog ljubimca. Otvoreno su mu dali do znanja da neće tolerisati nerešavanje slučaja ubistva braće Bitići, nekažnjavanje učesnika korupcionaške afere u kojoj je stradala firma Marka Krandala i Lidije Udovički, kao i zavođenje medijskog mraka. Vučić je pokušao da balansira, ali karakter je jači od inteligencije. Prvo je lažirao rezultate izbora, a onda je, kao kompletni idiot, organizovao noćno rušenje objekata u Savamali i zlostavljanje građana. Dovoljno da Amerikanci finansijski i logistički podrže pokret „Ne da(vi)mo Beograd“.

Neki od glasova koji se mešaju u Vučićevoj glavi rekao mu je da ambasadora Kajla Skota tretira kao Dačića, da ga malo satanizuje kroz svoje medije, a sam da, na konferencijama, pokaže muške mišice herojskim izjavama kako račune polaže samo svom narodu. Preigrao se. Ne ide to tako, ne s Amerikancima.

U sred Vučićeve igranke, kad je pripremio spektakl s prvim letom „Er Srbija“ za Njujork, Skot mu je zabranio put u SAD. I u Brisel. Čak i u Srebrenicu. Da bi dokazao ko kosi, a koja snaša vodu nosi, američki ambasador je srpskog mandatara izolovao i ostavio da treperi u neizvesnosti. Pored disciplinskih mera, Skot je zahtevao da Vučić otkaže najavljeno formiranje vlade pre dolaska kineskog predsednika Si Đinpinga. U okviru nadgornjavanja na globalnom nivou, Amerikanci su iskoristili Vučića da bi ponizili predsednika Kine.

Iako se odazvao zvaničnom pozivu kolege Tomislava Nikolića, Si Đinpingu je obećano da će ga dočekati i srpski premijer, a ne mandatar. Posle te sramote, srpski državnici gostu iz Kine priredili su seriju najglupljih diplomatskih kikseva. Iako su dobili jasne instrukcije šta je dozvoljeno, a šta ne, mimo protokola uručivali su mu poklone koje nije mogao, odnosno smeo, da prihvati. Predsednik Nikolić je čak okupio celu porodicu da se slika sa Đinpingom, sve izvinjavajući se što i tašta Milka nije prisutna, pokvarila joj se proteza, hitno je morala kod zubara. Umesto tašte, incident je napravila first lady Dragica, koja je, po bajčetinski, prigrlila i izljubila Peng Lijuan, suprugu kineskog predsednika, inače vojno lice u činu generala.

Očigledno, Amerikanci nisu morali ni da prave spletku protiv Kineza, Nikolić i Vučić su, vođeni vlastitim umom, dovoljno obrukali gosta. Na to su mogli da računaju, znaju s kim imaju posla. Sećaju se da je Vučić prilikom pregovora u Briselu demonstrativno odbio da ide u hotel kako bi spavao na podu neke kancelarije i da je celu vladu naterao da satima stoji na kiši pred ruskim predsednikom Putinom. U depešama američkih diplomata zabeležena je Vučićeva sklonost ka poremećenom ponašanju, kakvo je demonstrirao razbijajući kvake na vratima svog kabineta, da građanima zakazuje razgovor u pet ujutru i da po 14 sati odbija da ide u toalet, kako bi mu se Zoran Babić divio koliko može da izdrži da ne piški i ne kaki.

Iako im je poznato s kakvim šarlatanom imaju posla, Amerikanci Vučića još tretiraju vrlo ozbiljno, što može da se proceni bar po zahtevima koje mu ispostavljaju. Uz mnoge ultimatume vezane za Kosovo i Republiku Srpsku, ambasador Skot od Vučića traži i konkretne kadrovske promene u vrhu zvanične i neformalne vlasti.

Osnovni zahtev je jednostavan – eliminacija Nikole Petrovića iz Vučićevog okruženja i oduzimanje svih javnih funkcija. Amerikance ne zanimaju „sitne“ činjenice poput te da je Petrović moćniji od Vučića. Vašigntonska administracija je na isti način, zanemarujući realnost na srpskoj političkoj sceni, od Slobodana Miloševića tražila da Albancima preda Kosovo, a kasnije od Zorana Đinđića da ceo bivši državni i vojni vrh izruči Haškom tribunalu i da se obračuna s mafijom. Milošević i Đinđić nisu imali snage da izvrše te zadatke, ni Vučić ne može da se reši dvostrukog kuma.

Naprotiv, odlučan da tera do kraja, Vučić je Petroviću namenio mesto generalnog direktora EPS-a. Inaćenjem i besmislenom zaštitom svog konsiljerea, Vučić ne može da profitira. Naprotiv, ako je birao najkraći i najbrži put za propast, dobro je izabrao.

Toga su svesni svi u vrhu Srpske napredne stranke, ali, uplašeni Petrovićevom moći, ćute i čekaju rasplet. Čak ni batica Andrej, koji ima istančan osećaj za opasnost, ne talasa protiv kuma. Izgleda šokantno, ali vladara otvoreno, bez uvijanja i šlihtanja, na probleme upozorava jedino Goran Veselinović.

Veselinović je uz Vučića ceo život, još od školskih dana i odrastanja u novobeogradskom bloku 64. Sve što ima, a tokom poslednjih godina zgrnuo je mnogo, stekao je kao Vučićeva najvernija pratilja. S tim pedigreom, on ima slobodu da gospodaru ukaže na neizbežno rušenje naprednjačke kule od karata. Vučić, naravno, sve to zna, ali ništa ne preduzima. Veselinovićeve predikcije neslavne budućnosti koja ih čeka, sasluša mirno i pažljivo, ali na kraju sve amortizuje šalama: „Ko ti je rekao da je Nikola problem? To si čuo od svojih najboljih prijatelja Džeka Danijelsa i Aleksandra Čivasa.“

Možda se Veselinović zaista propio, kao što se priča u vrhu naprednjačkog kartela, ali beli miševi priviđaju se Vučiću. Tačnije, plaše ga žute patkice. U nastupu nervnog rastrojstva, pred kamerama Pinka i RTS-a, mandatar je nedavno izvršio puč, pogazio Ustav države kojom vlada i svima dao do znanja kako mu ne pada na pamet da mirno preda vlast.

– Može i dva miliona ljudi da protestuje pred vladom, ja neću odstupiti. Ne zanima me nikakav referendum o priključenju Evropskoj uniji, to je demagoški i populistički zahtev – tvrdi diktator.

Da li će biti organizovan bilo kakav referendum ne odlučuje mandatar, premijer ili bilo koji nosilac državne funkcije. Ustav Republike Srbije definiše način na koji se raspisuje i održava referendum, pa i činjenicu da je dovoljno sakupiti 100.000 potpisa sa zahtevom da se građani izjasne o određenom pitanju. Stavljajući svoju volju iznad Ustava i javnim obećanjem da neće predati vlast ni po cenu da se suprotstavi milionima građana, Vučić je ozvaničio diktaturu.

Ima nekoliko načina kojima može da se leči ta bolest. Jedan od njih su fer izbori. Nadajmo se da će oni biti dovoljni da se Srbija, kao Britanija od EU, razdruži od Vučića.

Pun kompleksa, svestan da njegov diletantski avanturizam nema podršku normalnih građana, Aleksandar Vučić se javno identifikovao s Milanom Stojadinovićem. Kaže, jednog dana imaće isti tretman.

stojadinovic pavelic

Delimično je u pravu. Kao predsednik vlade u Kraljevini Jugoslaviji, Stojadinović je pokušao da potpiše konkordat, na štetu Srbije. Nije uspeo. Pao je s vlasti i, na zahtev Britanaca, prognan je na Mauricius. Posle Drugog svetskog rata, u emigraciji, sarađivao je sa Antom Pavelićem.

S obzirom da sličnost zaista postoji, treba podržati Vučićevu ideju da što pre i zauvek otputuje na Mauricius.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

 

 

 

Vučićev rat protiv građana: ILI ON, ILI SRBIJA

aleksandar-vucic

Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promenama. Aleksandar Vučić je nepromenjiv. Odrekao se stare ideologije, stranke, kumova, saradnika, prijatelja i, naravno, supruge. Međutim, ostao je isti, karakter mu je jači od inteligencije.

Vučić–radikal ni u čemu se ne razlikuje od Vučića-naprednjaka. U fanatačnoj želji da ispuni isključivo lične interese koristi istu primitivnu populističku demagogiju, iste šibicarske trikove i načine za manipulaciju lakovernim podanicima. Po istom mentalnom šablonu izaziva podele i sukobe u društvu. Kritičare vlasti opet naziva stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, preti im i progoni ih, zloupotrebljavajući policiju, pravosuđe i medije. Protivnike ne bira, kao ni sredstva za njihovo uništenje. Kao svaki pravi vojskovođa, zna da nema velikih i malih bitaka, zato se s istom strašću obračunava sa stranim ambasadorima i anonimnim tinejdžerima koji mu se sprdaju na internetu.

Radikalska patologija, čije simptome vođa prezentuje na svakodnevnim konferencijama za novinare, izazvana je realnim problemima. Najozbiljniji među njima inicirani su sa Zapada. Medeni mesec je prošao, vašingtonski i briselski sponzori nisu zadovoljni ponašanjem svoje mlade, pa zatežu povodac. Za četiri godine vladavine, Vučić je ispunio sve što mu je naređeno. Obavio je sve prljave poslove oko utvrđivanja državnosti albanske države Kosova, uzeo je više od sedam milijardi evra kredita i Srbiju bacio u dužničko ropstvo, dokrajčio privredu i ozakonio mogućnost stranim kompanijama da za sitne pare kupe vojvođanske oranice. Uzalud, ni to mu ne garantuje zaštitu od procesa deratizacije, koji vode Sjedinjene Američke Države. Čišćenje balkanskih država od političkih simbola ratne i kriminalne prošlosti Amerikanci uspešno sprovode u Sloveniji i Hrvatskoj, a taj talas će se preliti na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo i ostatke Srbije. Rok je istekao za Izetbegovića, Dodika, Đukanovića, Tačija, Gruevskog i, logično, Vučića i njegov gang.

Navikao na spletkarenje s domaćim cicibanima, Vučić je potcenio Amerikance. Mislio je da mu je dozvoljeno sve što hoće i koliko hoće. Da stvari ne stoje baš tako uverio se prošle godine, kad je grupa kongresmena obavestila Stejt Department o spornim poslovima u vezi telekomunikacija, energije i medija, u čemu prednjače bata Andrej i kum Nikola Petrović. Tadašnji ambasador Majkl Kirbi, iskusni diplomata i obaveštajac, nije slučajno razglasio da Vučić svakog meseca iz Srbije u strane banke iznosi dva miliona evra. Šta mu je pripremljeno u Lengliju Vučić je shvatio kad je saznao da Amerikanci finansiraju pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, koji će uskoro mutirati u „Ne damo Srbiju“, novu verziju „Otpora“, koji je već jednom najurio crno-crvenu pošast s vlasti. Pored svega, posebnu brigu mu zadaju upozorenja pojedinaca iz diplomatskog kora da je Kajl Skot u Beograd došao sa zadatkom da dovrši stari vašingtonski projekat preuređenja „postkosovske Srbije“, čiji prioritet predstavlja raščišćavanje političke scene. Kako to u praksi izgleda, Vučić je ukapirao kad mu je lično Skot rekao da ne putuje u Vašington, tamo nije dobrodošao.

To je bilo dovoljno da u vođinoj glavi ožive reči i slike iz 1998, kad je prvi put bio na vlasti i kad je predvodio propagandni i svaki drugi rat protiv SAD. Iz spomenara je izvukao stare optužbe: Amerikanci žele da porobe Srbiju i finansiraju napade na njega i, po običaju, na njegovu porodicu. U vreme NATO agresije „američki nacisti“, kako ih je nazivao, stavili su ga na „crnu listu“ i organizovali atentat. Pokušali su da ga ubiju 23. aprila 1999, kad je tomahavk razneo zgradu RTS-a u Aberdarevoj.

– Leri King, voditelj Si-En-Ena zakazao mi je intervju. Trebalo je da se uključim u program u trenutku kad je bomba udarila u zgradu državne televizije, baš u studio u kome je predviđeno da ja sedim. Eto, Amerikanci su, valjda, hteli da imaju direktni prenos ubistva ministra informisanja Srbije – tvrdio je morbidni Vučić, predstavljaju kao žrtvu sebe, a ne 16 radnika RTS-a.

Po istoj matrici, sada ponavlja lažnu kukumavku. Po Vučićevom naređenju, znak za juriš dao je dr Stefanović, koji je optužio Amerikance da preko svoje televizije N1, ispostave Si-En-Ena, prizivaju „balkansko proleće“, u kome jadnička Vučića čeka sudbina kakvu je imao Gadafi u „islamskom proleću“. (Čudi što se nije identifikovao sa Sadamom Huseinom, s njim je bio intimniji, od iračkog diktatora na poklon je dobio mali arapski posrebreni bodež.)

Uživljen u ulogu Tita, maršal Vučić se setio da se, u inat Obami, okrene Putinu. Nenajavljeno je otišao u Moskvu. I vratio se. Podvijenog repa.

Bez obzira na brojna otvorena pitanja između Amerike i Rusije, više nije moguće tražiti politički spas na toj klackalici. Da u toj igri neće uspeti, Vučiću je postalo jasno kad mu je lično Skot rekao da zna sve detalje o poseti Moskvi. Amerikanci znaju da je Vučić tamo sedeo dva dana, čekajući da se Putin odobrovolji i primi ga na razgovor. Znaju i da mu je Putin, na vapaj za finansijskom pomoći, odgovorio pitanjem: „Srbija ima više od četiri milijarde evra u bankama, zašto ne uzmete taj novac?“ Znaju i za Vučićev susret s Bogoljubom Karićem, kad je dogovorena strategija kako da se odbegli tajkun vrati u Srbiju i kako da se izvuče od odgovornosti za pljačku „Mobtela“. Što je najvažnije, znaju i za spremnost Rusije da investira u Srbiju čim se zadovolji jedan jedini uslov – da Vučić ode s vlasti.

U panici, ne časeći, pokrenuo je kontraofanzivu. Odredi njegovih internet-džihadista uvredama i pretnjama zasuli su targetovane neprijatelje: ambasadore Skota i Devenporta i njihove plaćenike Jugoslava Ćosića, Slobodana Georgijeva, Biljanu Lukić, Slavišu Lekića, Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića, nekoliko funkcionera Demokratske stranke i, usput, čak i autora ovog teksta. Naprednjački botovi su, imitirajući vođu, uzeli sebi za pravo da ocenjuju ko od prozvanih „nije dostojan da živi“. Policija i tužilaštvo, koji revnosno reaguju, hapse i progone sve koji bi takvu preteću poruku preko Fajsbuka ili Tvitera uputili vođi, nečinjenjem su podržali hajku.

Ozbiljnost svojih mentalnih poremećaja Vučić je pokazao organizacijom naprednjačkih demonstracija u Novom Sadu. Na ideju o kontramitingu Slobodan Milošević je došao u decembru 1996, posle devet godina vladavine, kad je pregrmeo ratove, sankcije i inflaciju, a kroz sve to vreme opozicija mu je duvala za vratom, podržana od svih zapadnih sila. Vučić, u potpuno drugačijim okolnostima, kad opozicija ne pruža nikakav ozbiljan otpor njegovoj samovolji, ne može da izdrži ni najmanje tenzije. Umesto mišića, u Novom Sadu je pokazao skicu svog problematičnog uma. Naprednjaci su demonstrirali protiv Radio-televizije Vojvodina, koju su prethodno očistili od nepodobnih novinara, i Bojana Pajtića, koji više nije pokrajinski premijer. Miting je bio lep, stranački turisti su se dobro oznojili, ali vredelo je. U matineu, publiku je zabavljao bend koji je pevao stari hit pop-grupe „Baltazar“. Kad je, cupkajući u petom-šestom redu, Nikolica Selaković čuo refren „dugo nam je smetala mala grupa pedera“, malo se štrecnuo, uplašen mogućnošću da to vođa njemu šalje neku poruku. Da ludilo bude potpuno pobrinuo se komičar Petrući, koji je vučićevske sendvič-saborce uveseljavao skečevima u kojima se rugao Vojislavu Koštunici! Više bi logike bilo da su Fiko ili Salveta imitirali Vučića, ali onog iz Srpske radikalne stranke, to bi moglo još nekako i da se objasni, ali uvrede na račun Koštunice…

Uporedo s tim, Vučić je priredio i nekoliko spektakularnih medijskih akcija. Za širenje paranoje, najavama atentata, državnih udara i revolucija, diktator je zadužio svoja dva glavna tupa oruđa, Pink i „Informer“. Na prvom kontramitingu, dok je bio JUL-ov jurišnik, Željko Mitrović je stao korak iza Slobe. Sad je u prve redove isturio Željka Cvijanovića, Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, zavetnika Stefana Stamenkovskog i slične kreature. Na komemorativnom skupu detaljno su satanizovani svi koji smatraju da Vučić nema pravo da zloupotrebljava službeni položaj i omogućava svojim mafijaškim odredima da u saradnji s policijom nekažnjeno okupiraju deo Beograda, hapse i zlostavljaju građane. U svojim emisijama na Pinku, a naročito na Tviteru, bivšeg muža gorljivo brani i Ksenija Janković-Vučić. Kivna je na aktiviste pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“. U svakoj polemici ponavlja mantru: „Vašu patku nećemo progutati“. Kao da joj neko zaista nudi da guta. Patku.

Na udaru su se našli opozicioni lideri, građanski aktivisti, Soroš i CIA. Naravno, i nepodobni mediji, prvenstveno „Tabloid“.

Pokušavajući da opet zameni teze i predstavi sebe kao žrtvu negativne propagande, Aleksandar Vučić je najavio osnivanje „Muzeja apsolutizma i Vučićeve diktature“. Vučić četiri godine sprovodi samovolju; potpisuje međunarodne ugovore koji negiraju naš pravni poredak; javno se hvali kako ga Ustav i zakoni ne zanimaju i ne mogu sprečiti da realizuje projekat „Beograd na vodi“; sa ciničnim osmehom poručuje penzionerima da u budžetu ima dovoljno para da im se penzije vrate na stari nivo, ali eto, on ne da, pa šta mu ko može; kad u helikopterskoj nesreći pogine sedmoro ljudi, Vučić se isprsi, preuzme odgovornost na sebe i zabrani istragu; na konferencijama za medije najavljuje hapšenja, optužuje i osuđuje koga hoće… Ko piše i priča o tome, taj smeta. Objavljivanje istine budi građane iz kolektivne hipnoze, a kad se probude – ustaće.

U strahu od neizbežnog svođenja računa, diktator je smislio trik kojim namerava da izazove sažaljenje javnosti i još jednom odigra ulogu ljudoždera-vegetarijanca.

– Iznajmićemo neku halu i u njoj ćemo napraviti „Muzej apsolutizma i Vučićeve diktature“. Videćete novine u kojima se na 62 od 64 strane govori o meni i mojoj porodici. Gde se vređam i nazivam prostitutkom i pederom. Takođe, u državnim novinama me porede sa Hitlerom – zavapio je Vučić.

Ideju vredi podržati. Vučić zaista zaslužuje muzej diktature. Magazin „Tabloid“ je dao veliki doprinos u borbi protiv zla koje on širi. Svaki broj tog časopisa predstavlja skicu buduće optužnice protiv vladara koji je svojom političkom prostitucijom stekao i opravdao nadimak kojim se opisuje njegov karakter. Ne samo na ulicama, stadionima i koncertima, ne samo u „Tabloidu“, već i deca u školi znaju kako da opišu diktatora. Nedavno je jedan đak na internetu objavio ispit iz srpskog jezika u kome je, na pitanje „On ne voli da gubi izbore – šta je ’on’ u rečenici“, tačno odgovorio: „On je peder“. Ako je „Tabloid“ bar malo doprineo širenju te istine, svaka mu čast.

Međutim, ove novine su u muzej diktature unele i Vučićevog brata, kumove, saradnike i ostale saučesnike u uništavanju Srbije. Nikola Petrović, Petar Panić Pana, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Željko Mitrović i drugi čelnici naprednjačkog kartela zasluženo krase stranice „Tabloida“. Nikako ne treba zaboraviti i Vučićevoj tajnog savetnika Vladimira Popovića, zvanog Beba. Upravo Beba je kreirao ovaj napad na medije koji nerviraju diktatora.

U pokušaju da od kritike zaštiti svog crnogorskog klijenta, gospodara Mila Đukanovića, Popović je u novembru 2013. godine u Podgorici režirao višednevnu konferenciju pod nazivom „Riječ, slika i neprijatelj“. Na zidove i po podu hale u kojoj je održano neformalno suđenje kritičarima, istaknute su naslovne strane crnogorskih novina „Dan“, „Vijesti“ i „Monitor“, na kojima su crvenim markerom označeni nepodobni naslovi.

Koristeći iste metode, Beba Popović je svim svojim gazdama pravio medveđu uslugu. Zahvaljujući njegovim postupcima, brutalnim i besmislenim, Zorana Đinđića je uvukao u sukob s medijima. To je uradio i Đukanoviću, a očigledno uspeva i s Vučićem.

U maju 2003, kad je ukinuto vanredno stanje u Srbiji i zaustavljena policijska akcija „Sablja“, Popović je javno kukao što to nije potrajalo duže, bar pet godina. Na njegovu sreću i na opštu žalost, želja mu se ostvarila dolaskom naprednjaka na vlast. Vučić već četiri godine vlada u uslovima vanrednog stanja, zloupotrebljava policiju, pravosuđe i medije. Građane je pretvorio u taoce svojih politikantskih avantura i izazvao sukobe sa svim slojevima društva. Kako i ne bi, kad su ga izdali. Ko ne živi bolje, taj nije ispunio premijerova obećanja i zaslužuje kaznu.

U tom ludilu ima sistema. Vučić nije sposoban da osmisli i realizuje bilo šta korisno i kvalitetno, zato je, kao što ilustruje celokupna njegova privatna biografija i politička karijera, prinuđen da kreira haos. Samo u opštoj nesreći, u stradanju i destrukciji njegov primitivni populizam može da prevari lakoverne očajnike. Da bi stvorio prostor za svoje manipulacije, vođa namerno potencira sukobe svih sa svakim.

Ima mnogo saučesnika u zločinu koji se desio u Savamali, ali Vučić je onaj „kompletni idiot“ koji je naredio policiji da ne štiti građane od mafijaša pod fantomkama. Samo u njegovom interesu policija hapsi i progoni ljude koji na internetu napišu neku prejaku reč ili javno kažu da su gladni. Štiteći svoje lukrativne interese, Vučić ponižava i policajce i žrtve njihove torture. S istim ciljem podjarmio je veliki broj sudija, koji su prinuđeni da ne mare za zakone već za interese klana na vlasti.

Bahat i brutalan, Vučić se ostrvio i na društvenu elitu. Eksperte koji su ukazivali na greške u projektu „Beograd na vodi“ nazvao je „zatucanom većinom“ i „cvrčcima koji mogu samo da crvče“ dok on, „mrav“, tera po svom. Grupa naučnika, među kojima je bilo i onih koji predaju na evropskim univerzitetima, objavila je analizu doktorata Nebojše Stefanovića i utvrdila da se radi o plagijatu. Vučić je celu ekipu profesora demantovao tvrdnjom da „ništa gluplje od njihove analize u životu nije pročitao“. Okružen prevarantima s kupljenim diplomama, kritičare s visokim obrazovanjem nazivao je kvaziintelektualcima i lažnom elitom, a neke je optuživao i da „prizivaju krvoproliće i žele da uzmu pravdu u svoje ruke“, iako se nikada nije desilo da su intelektualci hapsili vlast. Uvek je obrnuto.

U radnom veku, mimo politike, nije uradio ama baš ništa. Jedini poslovni eksperiment, osnivanje dnevnih novina „Pravda“, imao je neslavan kraj. „Pravda“ mu je služila za reketiranje bogataša i političkih protivnika, pa i za pranje para. Zaradu, koja je stizala od prodaje na kioscima, trpao je u svoj džep, nezainteresovan za novinare, kojima je ostao dužan za šest plata. Tadašnji politički partneri Tadić, Đilas i Rakić štitili su ga od tužbi za brojne prevarne radnje. Na kraju, izdavačko preduzeće gurnuo je u bankrot, oprao ruke i rekao: „Nije bitna ’Pravda’, napraviću ’Informer’, pa idemo ispočetka“. Na isti način, s izvesnim istim konačnim ishodom, danas vodi Srbiju.

Bez dana radnog staža, najtežim kvalifikativima vređa radnike. Srbi su lenji, nezainteresovani, hoće sve na gotovo, smatraju da platu ne moraju da zarade već da je dobiju na poklon… „Srbi nemaju preduzetnički duh, ne žele ništa da rizikuju, da zasuču rukave i nešto sami naprave“, kaže najveći neradnik u savremenoj istoriji Srbiji.

– Otkud ti stan u „Ju biznis centru“?

– Država mi poklonila kad sam bio ministar protiv informisanja.

– Otkud ti stan u „Belvilu“?

– Tata mi kupio.

– Otkud ti zamak u Jajincima?

– Tata ga je napravio.

– Otkud tati stan na Vračaru?

– Uf, dobio ga je…

– Otkud tvojoj novoj ženi stan u „Belvilu“?

– Kupio joj ga je njen tata…

– Otkud tvom bratu stan?

– Tata mu je kupio…

Sve što ima stekao je političkim mahinacijama. I od tate, valjda, Anđelka. Pretpostavlja se da klan Vučića ima oko 1.000 kvadrata stambenog prostora, nekoliko stanova na luksuznim lokacijama i vilu u Jajincima, s legendarnim vinskim podrumom za koji vođa s ponosom tvrdi da vredi bar 200.000 evra, iz koga se izlazi u dvorište s košarkaškim terenom pokrivenim najskupljim tartanom. Dok upire prstom u lenje srpske proletere, koji balansiraju na ivici egzistencije, srećni kad u robovlasničkim okolnotima dobiju priliku da rmbaju ceo mesec za 200 evra, na diktatorovoj ruci cakli sat „Frenk Miler“, vredan 82.000 evra. Sve to priča na Pinku, na kome je direktorsku funkciju dobila bivša supruga Ksenija, koja se hvali njegovim poklonima – narukvicom od 30.000 evra i „verdu“ telefonom od 7.000 evra.

Pod Vučićevim režimom sve propada, raste samo stopa nezaposlenosti. Železnice Srbije otpustiće, navodno, 3.000, „Fijat“ 1.500, koliko i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Prema sporazumu s MMF-om, iz javne oprave moraće da ode još oko 9.000 zaposlenih. S obzirom na sve podatke, logično bi bilo da Nacionalna služba za zapošljavanje preseli u kancelarije Srpske napredne stranke, samo tamo može da se, preko reda i veze, čak i bez stručnih kvalifikacija, dobije radno mesto.

zeljko-mitrovic-aleksandar-vucic-dragan-kadic-1411079743-570885

Dok radnicima deli otkaze, Vučić svojim tajkunima poklanja pare iz budžeta. U dve tranše Željku Mitroviću je, preko Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, poklonio je 3,9 miliona evra. Pink je, verovatno, nagrađen za izvoz režimske propagande.

Vučić ne bira sredstva u napadu na političke protivnike. Demolirao je Dragana Đilasa, kroz pravosudno i medijsko blato provukao je stotine funkcionera Demokratske stranke, predizborne kampanje pokretao je raznim „gromovima“ i „sekačima“, a na poslednjem mitingu naprednjaci su zahtevali lustraciju Bojana Pajtića i Saše Radulovića. Dok je novinare vređao da su „šljam“ i „ološ“, za političke konkurente je tvrdio da su „mrzitelji“, „vucibatine“ i „banditi“. Na takav rečnik je, verovatno, navikao u krugu svoje porodice, ali to ga ne opravdava u javnoj komunikaciji. No, da je spreman da s reči pređe na dela Vučić je dokazao najprljavijim napadom na lidera pokreta „Dosta je bilo“.

U statusu mandatara, pozvao je na razgovor Radulovića i besprizorno izvređao njega, njegovu suprugu, kumove i saradnike. Vučiću za to treba priznati hrabrost. Ko ima žene kakve su njegove, a naročito kumove mafijaše, ubice i lopove, teško bi se usudio da bilo koga vređa na taj način. U primitivizmu je otišao i korak dalje. Raduloviću je dao mapu Beograda s ucrtanim putem od sedišta „Dosta je bilo“ do bolnice „Laza Lazarević“. Možda je taj letak Vučiću pre razvoda dala Ksenija. Ili Tamara. Nema veze ko je autor, diktatoru će zatrebati ta mapa, makar kad padne s vlast.

Na koji način će Vučić braniti vlast direktno je objasnio njegov alter-ego Dragan J. Vučićević.

– Ili oni, ili Srbija – napisao je Vučićević.

Nije Vučić prvi apsolutista koji se vodi devizom „Država, to sam ja“. Nažalost, u tu patološku tvrdnju ne veruje samo Vučićević. Da je Vučić – Srbija ubeđeno je sve više mladih, koji jedini spas vide u bekstvu u inostranstvo, što dalje od Vučića, odnosno njegove Srbije. Koliko je taj trend uzeo maha, plašim se, uskoro ćemo u Srbiji ostati samo on i ja.

Ipak, istorija je puna diktatora koji nisu uspeli da vladaju kako i koliko dugo su želeli. U ratu protiv Srbije Vučić nema šanse. Da je u čitanje eseja Maksa Vebera uložio i napor razumevanja prepoznao bi mudro upozorenje: „Što u ratu ne odnese neprijatelj, odneće prijatelj“. Kad bude poražen, Vučić će sam snositi odgovornost. Plen, koji je osvojio za vreme vlasti, podeliće njegovi kumovi i naprednjački prvoborci, za koje će se već naći udomljenje u nekoj drugoj stranci, pod skutima nekog novog gospodara. Od sudbine se ne može pobeći. Naročito ako bolesnik odbija lečenje.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

 

 

 

Režim sprovodi nasilje, opozicija ćuti

prodavac lubenica

Usled torture pripadnika Komunalne policije Beograda preminuo je Vladimir Marinković.

Na vidikovačkoj pijaci trojica komunalaca su odlučili da ga kazne jer mu kavez s lubenicama viri 20 cm izvan pijačne kapije. Kad su mu zatražili ličnu kartu, da bi napisali kaznu, Marinković je odbio. Dobro ih je poznavao, sto puta su ga globili bez razloga. U raspravi, zamolio ih je da ne vrše pritisak, već je imao dva infarkta.

– Dobićeš i treći – rekao mu je komunalac G.B.

To se i dogodilo. Marinkovića je izdalo srce, pao je i umro. Komunalci su pozvali policiju i otišli svojim putem.

Komunalna policija je izrazila žaljenje zbog nemilog događaja prilikom „redovnog posla u kontroli komunalnog reda“. Režimski kerber Dragan J. Vučićević tragičnu vest objavio je pod vickastim naslovom „Ne valja vam to nerviranje“. Na konferenciji za medije, mandatar Aleksandar Vučić izneo je milion stavova o svemu i svačemu, samo ovaj slučaj nije pomenuo. Novinari su mu postavili 29 pitanja, ali ne i o nasilju komunalaca.

Ni opozicione stranke ne zanima ova, poslednja u nizu, žrtva Vučićevog režima. Na sajtu Demokratske stranke Bojan Pajtić kuka zbog medijskih prozivki na njegov račun, Balša Božović se bavi Savamalom, Nataša Vučković analizira Vučićevu želju da digne spomenik Zoranu Đinđiću. Pokret „Dosta je bilo“ raskrinkava dešavanja prilikom konstituisanja vlasti u opštini Vračar, opisuje lik i delo Marjana Rističevića i u otvorenom pismu Tomislavu Nikoliću denuncira Vučića da je objavio „nepotpunu biografiju“. Nova stranka Zorana Živkovića otkriva da Vučiću odgovara nepostojanje vlade i parlamenta i zaklinje se da nikad neće pregovarati s njim. O Liberalno-demokratskoj partiji i Srpskoj radikalnoj stranci ne vredi ni govoriti. Kao ni o Dverima, koje još slave potpis ugovora o saradnji s Putinovom Jedinstvenom Rusijom.

dsdjb

Samo Demokratska stranka Srbije na svom sajtu ističe zahtev da se hitno sprovede istraga i utvrdi odgovornost komunalnih policajaca u tragediji na Vidikovcu.

13584960_638192713024904_2734026264477220385_o

Umesto stranaka, konkretnu akciju sproveo je pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, čiji aktivisti su razbili 200 kg lubenica na ulazu u zgradu beogradske Komunalne policije.

Vladimir Marinković je samo još jedno ime, koje će već sutra biti zaboravljeno, na spisku žrtava režimskog nasilja. U normalnoj državi normalni građani bi, predvođeni normalnim opozicionim strankama, organizovali proteste čiji epilog bi moralo da bude utvrđivanje političke i krivične odgovornosti pripadnika Komunalne policije. Međutim, pošto je Srbija ovakva kakva je, zaista treba poslušati Vučićevićev savet. Ne valja nam ovo nerviranje. I ne zaslužujemo boljeg vladara od Vučića.