Skip to content

UDOVICA I DIKTATOR: Pakt nad grobom

ružica đinđić i vučić

Ružica Đinđić dva puta godišnje privuče pažnju javnosti, svakog 12. marta, na godišnjicu ubistva njenog supruga Zorana i pred početak izborne kampanje. Politički paraziti bore se za njenu podršku, nadajući se da će im to pomoći da se predstave kao autentični Đinđićevi naslednici. Iako je Ružica tvrdila da je Demokratska stranka njena sudbina i da će zauvek ostati u njoj, u poslednje vreme o nju se otimaju i lideri drugih stranaka.

U kampanji za predsedničke izbore, slučajan susret Ružice Đinđić i Saše Jankovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, posle predstave „Don Žuan“, predstavljen je kao njena „tiha podrška“ kandidatu koga je podržala i Demokratska stranka. Da bi pred beogradske izbore sprečili takav pokušaj dizanja rejtinga lidera Pokreta slobodnih građana naprednjački mediji su nedavno lansirali glasinu da je Ružica odbacila mogućnost da podrži Jankovića zbog njegove saradnje sa simpatizerima Milorada Ulemeka Legije.

ružica i janković

– Janković je kontaktirao sa Ružicom Đinđić i pozvao je da prisustvuje mitingu koji su opozicionari održali 6. oktobra. Lider PSG-a je suprugu pokojnog premijera zamolio i da podrži opozicionu listu i Dragana Đilasa kao kandidata za gradonačelnika na predstojećim izborima u Beogradu. Ružica mu je ljubazno poručila da se neće pojaviti na mitingu, niti će podržati opozicionu listu. „Zoveš me da te podržim, a okupio si sve Legijine ljude“, odbrucila je Ružila – objavio je dnevni list „Alo“ izmišljotinu kreiranu u vinskom podrumu u Jajincima.

Kao „svi Legijini ljudi“, prema toj spekulaciji, identifikovan je glumac Sergej Trifunović. Ponuđena su dva dokaza. Prvo, Trifunović je 2001. učestvovao u tuči u klubu „Stupica“, na proslavi rođendana Cece Ražnatović, kad je Milorad Ulemek uhapšen zbog pucanja iz pištolja. Drugi dokaz Trifunović je ponudio na Tviteru, kad je komentarisao košarkašku utakmicu između reprezentacija Srbije i Slovenije: „Jedino Zvezdan Jovanović može da zaustavi Dragića“. Naravno, takva konstrukcija je potpuno besmislena, ali onu ozbiljniju, kao što je Jankovićevo druženje sa Zlatiborom Lončarem, naprednjački mediji ne smeju da pominju jer je Doktor Smrt njihov aktuelni ministar zdravlja.

Posle Đinđićeve smrti, za Ružičinu naklonost borili su se svi pretendenti na funkciju predsednika DS-a. U prvo vreme, kao miljenici udovice su se predstavljali „nosači kovčega“, pre svih Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Nisu uspeli. Da nije samo šarmantna pratilja, već da ume da razmišlja, pokazalo se kad je prekinula sve kontakte s njima dvojicom, kao i sa Dušanom Mihajlovićem, Žarkom Koraćem, Nenadom Milićem i ostalim Đinđićevim najbližim saradnicima za koje je smatrala da nisu učinili sve što je trebalo da ga sačuvaju od streljanja. Istovremeno, pomagala je svakom izabranom predsedniku DS-a. Bez obzira što je uporno ponavljala da je ne zanimaju javne funkcije, zbog čega je 2004. odbila ponudu da se kandiduje za gradonačelnika Beograda, pristajala je da se njeno ime nađe u vrhu izborne liste Demokratske stranke, pojavljivala se na mitinzima i konvencijama u svim kampanjama. Nije se pretgrla u pohvalama na račun Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca, ali nije im ni odmogla. Podržavala ih je malo iz političkih i mnogo više iz lukrativnih razloga. Oni su pali s vlasti, ali Ružičini interes se nije promenio. Naprotiv, mnogo konkretnije i energičnije hvalila je novog vladara.

Ružica Đinđić i Aleksandar Vučić napravili su najsramniji pakt u savremenoj istoriji srpskog političkog beščašća.

S namerom da se potpuno transformiše u evroatlantskog fanatika, bivši velikosrpski radikal je kupio sav kadrovski škart iz žutog preduzeća, od Gorana Vesića do bivše Đilasove supruge Milice Delević. Potpuni uspeh je ostvario kad je osvojio simpatije Ružice Đinđić.

– Pristojna, normalna i uređena država, u kojoj različita mišljenja izazivaju polemiku, a ne smrt, bila je ideal i Zorana Đinđića. Nijedno ubistvo nije donelo ništa drugo do novih ubistava i podela. Baš zato na godišnjicu smrti čoveka koji je tvrdio da će Srbija biti onakva kakvu je sami napravimo, vreme je da prestanemo da se delimo, bar oko onoga što je bio cilj svakoga ko je, u našim podelama, položio život – rekao je Vučić dok je, kao premijer, polagao venac pred vratima na zgradi Vlade, na mestu gde je streljan Đinđić.

Ružica ga je odmah poslušala i ukinula podelu na žrtve i dželate. Zaboravila je sve što je Vučić govorio i radio prvih 15 godina svoje političke karijere. Iz memorije je izbrisala njegove tvrdnje da je njen Zoran bio šef mafije i da je ubijen u svađi oko podele plena. Na Šešeljevom oproštajnom mitingu, pred odlazak u Hag, Vučić je obećao da će „Đinđića istrebiti kao gubu iz torine“. Đinđić je istrebljen, a, kad je Ružica zahtevala da se otkrije politička pozadina tog zločina, Vučić joj je odgovorio da „treba utvrditi da li je vesela udovica samo znala šta Đinđića čeka ili je i ona imala određenu ulogu“. Sa posebnim zadovoljstvom Vučić je citirao delove iz knjige „Pokrštavanje petokrake“ Nenada Stefanovića, koji je tvrdio da je Đinđić bio član komunističke terorističke organizacije „Bader Majnhofa“. Ništa joj nisu značile ni njegove tvrdnje da je Đinđić bio nemački špijun i sitni lopov, „nekada je krao kožne jakne, a kad je došao na vlast krade sve što stigne“. Dok je na televiziji gledao prenos sahrane DOS-ovog premijera, Vučić je zbijao šale o tome kako ga treba sahraniti uspravno jer je ceo život klečao pred svojim stranim gazdama, kao i pitanjem da li je Vesić celu noć ležao u Đinđićevom grobu da se uveri hoće li šefu biti udobno u Aleji velikana. Kad mu je trebalo da se predstavi kao tvrdi radikal, Vučić je pričao da se samo četiri puta napio u životu: kad je Zvezda u Bariju osvojila Kup šampiona, kad je dobio sina Danila i kad su ubijeni Slavko Ćuruvija i Đinđić.

Peti put se, verovatno, napio kad mu je Ružica sve oprostila i promovisala ga u Đinđićevog naslednika.

đinđić zoran i ružica

– Ne smeta mi kad porede Zorana i Vučića. Ako on dnevno radi 15-16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Zoran Đinđić je svakodnevno naporno radio, nije se bavio politikom napamet, nego se vrlo studiozno bavio ciljevima i zadacima koje je sebi postavljao u političkom životu. Sami zaključite da li ima sličnosti. Rad Vučićeve vlade bih pozdravila. Ako ova vlada bude ostvarila Zoranovu viziju evropske, građanske i moderne Srbije, treba da dobije počast – izjavila je Ružica Đinđić na desetu godišnjicu ubistva njenog supruga, „srpskog Homeinija“, kako ga je nazivao Vučić.

Funkcioneri Demokratske stranke ignorisali su tu „izdaju“, ali običan, normalan svet nije sportski podneo rasprodaju mrtvog Đinđića. U Krunskoj ulici, gde se tada nalazilo sedište DS-a, osvanuli su grafiti „Ružica Viktorija Đinđić“ i parafraza stihova „Bijelog dugmeta“ „Ružiča si bila Đinđić, ali više nisi“. Nezainteresovana za revolt i razočarenje brojnih iskrenih demokrata, Ružica je nastavila u duhu Balaševićeve pesme „Lajte kere varošanke…“

– Sastala sam se sa premijerom Vučićem i zahvalila mu se na predlogu o podizanju spomenika Zoranu u Beogradu – rekla je Ružica prošlog juna, koja je i sina Luku upoznala s vladarom.

Licemerima iz oba politička bloka svidela se ideja o posthumnom poistovećivanju krvnih neprijatelja. Goran Vesić je procenio da bi i Đinđić, da nije kao guba istrebljen, danas podržavao Vučića. Tajkun Miodrag Kostić, nekadašnji direktor Demokratske stranke, zaključio je da je mali Alek isti Zoran. Iz svoje militantne radikalske prošlosti Maja Gojković je izvukla uspomenu na devojačko druženje s Ružicom.

– Kao tinejdžerka bila sam deo novosadske rok scene. Ne biste verovali ko je sve s nama bio u društvu. Jedna od njih bila je i Ružica Đinđić. Moj bivši muž, ona i ja tad smo živeli tim rokenrol životom – rekla je Gojkovićka, trepćući u ritmu pesme „Zagrizi metak“.

Za Ružicu se to može i poverovati, vrckala je u jednom spotu Zdravka Čolića („Malo pojačaj radio“), ali teško je pretpostaviti da je devojčurak kao Maja, sa 88 kilograma i nokšir-frizurom, imao bilo kakve veze s rokenrolom. Ona je tu sklonost prezentovala tek kao gradonačelnica Novog Sada, kad je parama građana iznajmljivala Gorana Bregovića za novogodišnje proslave.

Od domaćih konvertita mnogo jači uticaj na kooperativne odnose Vučića i Ružice imali su elementi inostranosti, nemačke. Prilikom posete Beogradu, kancelarka Angela Merkel prvo se sastala s Ružicom Đinđić, pa tek onda s premijerom Vučićem. Merkelova im je naredbodavno sugerisala da zaborave prošlost i pokojnika, pa da zajednički rade. U interesu Nemačke. U tom kontekstu, Ružica i Vučić su se nekoliko puta sastajali s Merkelinim prethodnikom Gerhardom Šrederom.

– Obavestila sam premijera Vučića o radu Fondacije „Dr Zoran Đinđić“, kao i o programu koji ona sprovodi u okviru bilateralne saradnje Srbije i Nemačke – rekla je Ružica.

I njih dvoje su bilateralno sarađivali, na štetu građana Srbije. Vučić je dobio sertifikat o političkoj podobnosti. Dok ga Ružica hvali, ne mora da se brine zbog izjava kojima je prizivao i, kasnije, proslavljao istrebljenje gubavog Đinđića. S druge strane, Ružica je uz Vučićevu pomoć zadržala status najbogatije evropske udovice, koji je stekla u vreme vladavine Borisa Tadića.

Nije poznato, niti može da se proveri šta sve poseduje Ružica Đinđić. Pojedini mediji su navodili da ona ima prikrivreno vlasništvo u agroindustrijskom gigantu „Viktorija Grupi“. Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović osnovali su tu kompaniju u novembru 2001. godine. Popović je prodao svoj vlasnički deo, a u „Viktoriju“ su ušli EBRD i „Apsara Limited“. Kao i sve tajkunske firme, i „Viktorija“ se razvila zahvaljujući poslovima s državom. Pre četiri godine Babović i Mitrović su se našli na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi u Evropi, iako je njihova kompanija u to vreme bankama dugovala oko 250 miliona evra. Velika zaduženja nisu zaustavila razvoj preduzeća. Naprotiv, poslednje tri godine „Viktorija“ beleži prihod veći od 300 miliona evra godišnje i trenutno je treći najveći izvoznik iz Srbije.

Aleksandar Vučić je godinama ukazivao da iza „Viktorija Grupe“ stoji Ružica Đinđić, koja je taj posao nasledila od pravog vlasnika, njenog ubijenog muža. Da u toj spekulaciji ima istine potvrđivali su i drugi političari, pa i dobro obavešteni pojedinci iz Demokratske strakne.

– Uvek me nasmeju takve priče. Naravno da nije tačno da je Ružica Đinđić suvlasnik, „Viktorija Grupa“ ima vrlo transparentno vlasništvo – tvrdio je Mitrović, ali u to nije poverovao ni Milija Babović.

Za Ružicu se priča da je prikriveni vlasnik i u kompaniji „Zlatiborac“, da već dugo poseduje hladnjače za izvoz malina, pa čak i da je njen TDI radio.

Sporno je i ono što se zvanično vodi na njeno ime, kao što je imanje na Dedinju. Zoran Đinđić se 2002. godine uselio u republičku rezidenciju u Užičkoj ulici 40, koju su ranije, između ostalih, koristili Stipe Mesić, Radoman Božović i Mirko Marjanović. Posle Đinđićeve smrti, vlada Zorana Živkovića je, krajem 2003, Ružici i njenoj deci, Jovani i Luki, odobrila da iz bezbednosnih razloga u rezidenciji borave još tri godine. Međutim, čim je Vojislav Koštunica izabran za premijera, njegova vlada, u kojoj nije bilo predstavnika Demokratske stranke, jednoglasno je donela rešenje kojim je Ružica Đinđić postala vlasnik imanja, a u zamenu je dala dva stana u zgradi na Studentskom trgu 8. Objekat u Užičkoj izbrisan je s liste rezidencija jer je postao privatno vlasništvo Ružice Đinđić.

Prvi vlasnik tog imanja bio je češki bankar Bohuslav Boukal, koji ga je kupio 1928. Svom radniku Savi Đekiću prodao je 12 ari placa i jednu zgradu, čiji izlaz vodi na Tolstojevu ulicu. Posle Drugog svetskog rata, Đekić je „umro u prisustvu vlasti“, a njegova porodica je izbačena iz kuće. Đekićeva ćerka Darinka Tatalović i unuci Boukala od 1991. pokušavaju da vrate otetu imovinu. Vlast Slobodana Miloševića je 1998. donela presudu kojom je Tatalovićeva označena kao vlasnik, ali ni posle dva izvršna rešenja ona nije uspela da uđe u posed.

Demokratska stranka, kao i njena naslednica na vlasti Srpska napredna stranka ne poštuju Zakon o restituciji, pa je Darinka Tatalović, starica od 80 godina, ovog leta uzalud štrajkovala glađu.

– Priča o povraćaju imovine je besmislena. Ne mogu mi oduzeti kuću. Unuci Boukala znaju da im je deda imao imovinu u Srbiji i sada traže kuću nazad. Priča im je neutemeljena. Taj čovek je 1945. godine, kao strani državljanin, uzeo dolare kao obeštećenje za kuću. Zatim je otišao iz zemlje. Znači da je pristao da ga država isplati i time izgubio pravo na vilu. Ne znam da li je dobio adekvatnu sumu, ali to je već druga stvar, ne znam kako to pravno ide – tvrdila je Ružica Đinđić.

Aleksandar Vučić, pre nego što se identifikovao sa Đinđićem, optuživao je Ružicu da je uvučena u kriminal, kojim je Srbija oštećena za tri miliona evra, minimum.

– Tačno je da je Ružica Đinđić državi vratila dva stana, ali oni vrede mnogo manje od dedinjske vile. Došao sam do papira, do odluke vlade od 19. decembra 2004, kojom se Ružici dodeljuje ta vila. Tada je procenjeno da objekat u Užičkoj 40, od 315 kvadrata, s pomoćnim objektom od 65 kvadrata u Tolstojevoj ulici vredi 70 miliona dinara. Pa, to tada nije bilo ni milion evra, a ta kuća sa 37 ari placa u najelitnijem delu Dedinja vredi bar 4,5 miliona evra. To je, dakle, čista pljačka. Dva stana pokojnog premijera na Studentskom trgu od ukupno 150 kvadrata procenjena su na 25 miliona dinara. Po dogovoru, Ružica Đinđić u ratama treba da otplati 45 miliona dinara, ali ta cifra se obezvređuje pošto otplata nije vezana za evro. Dakle, u pitanju je  klasičan kriminal i pljačka više od tri miliona evra – rekao je Vučić za „Pres“ početkom marta 2006.

vučić protiv ružice, pres

Optužbe su prekrili ruzmarin, snegovi i šaš. Ružica i danas živi u vili, dok se u drugoj kući na imanju nalaze njena posluga i pas. Radoznale komšije kažu da je čest intiman gost bivši Điniđićev ministar Goran Pitić.

Kao što se ne zna šta Ružica sve poseduje, ne zna se ni šta joj je ostalo iza Zorana. Pošto nije ostavio testament, Prvi opštinski sud u Beogradu 2003. je u ostavinskom postupku kao naslednike njegove imovine oglasio Ružicu i njihovu decu. Dopunskim rešenjem, koje je izdato u jednom primerku, udovica je određena za jedinog naslednika bankarskih računa i akcija u nekoliko kompanija.

I na tu temu Vučić je imao mnogo šta da kaže. Zahtevao je da sud dozvoli objavljivanje rešenja ostavinske rasprave kako bi javnost saznala „šta je sve ukrao Đinđić“. Vučić je tada procenio da Đinđićeva zaostavština vredi oko milijardu evra. U to je uračunao deonice u „Koka koli“, osam stanova koje je Đinđić kupovao na ime Nemanje Kolesara i drugih ljudi od poverenja, hacijendu u Paragvaju, o kojoj su radikali govorili i pre nego što je lider DS-a streljan, zatim zaradu od šverca duvana, koji je, kako su tvrdili, organizovao sa Stankom Subotićem Canetom, pa zaradu od putarskih i građevinskih firmi, koje su u njegovo ime vodili razni kriminalci. Deo Vučićevih optužbi, naročito onu o prodaji skoro pola tone droge koja je posle petooktobarske promene vlasti pronađena u sefu Komercijalne banke, u svojoj odbrani na suđenju za ubistvo Đinđića izneo je i Milorad Ulemek Legija.

Vreme je učinilo svoje, odnosi su se promenili, zajednički interes je zbližio Ružicu i Aleksandra Vučića, a s druge strane otvoreni su njeni sukobi s bivšim Đinđićevim saradnicima. Na račun udovice svog prijatelja i političkog zaštitnika najžešće optužbe javno je izneo Stanko Subotić.

Još dok je bio u bekstvu, pod poternicom, Subotić je najavljivao da će podneti krivičnu prijavu protiv Ružice Đinđić zbog duga od 1,1 milion evra. Iako je tvrdio da ima dokaze da joj je dao keš, odustao je od tužbe i zadovoljio se ogovaranjem u novinama.

– Ružica me zvala da dođem kod nje posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno, za šta je imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam kuću na Dedinju. Moju porodičnu kuću. Njoj treba, nema gde. I nisam joj dao. Onda me je, naravno, pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Rekao sam joj da ima i da novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta osim za DS. Ružici Đinđić sam, po nalogu Borisa Tadića, dao milion i kusur evra. Ali Boris je bio ljut, pošto je, valjda, smatrao da istog dana treba da joj predam taj novac, mislio je da ga imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda on drži keš u džakovima. Onda sam ja rekao da mi treba vreme da podignem taj novac i sukcesivno sam joj davao, sto hiljada, pa dvesta hiljada evra, imam tačne datume kad je i koliko dobila – otkrio je Subotić.

Drugačiju epizodu, s istim utiskom o Ružici, ispričao je Đinđićev kum Dragoljub Marković. U intervjuu za BK televiziju, 2004, prvom posle atentata, ispričao je Milomiru Mariću kako ga je Ružica prevarila za sto hiljada evra.

– Kad je Dragoljubov „Krmivoprodukt“ upao u neke finansije probleme, Zoran mu je pozajmio 100.000 maraka. Prošlo je mnogo vremena, a taj dug niko nije pominjao. Međutim, ono veče kad je Zoran ubijen, Dragoljub je odlučio da se razduži. Pošto nije imao toliki keš, otišao je kod Peconija i uzeo 100.000 evra. U plastičnoj kesi ih je odneo Ružici. „Kumo, ovo sam dugovao Zoranu“, rekao je i poljubio je. Na sahrani je nosio Zoranov kovčeg, a sledećih dana je sve vreme bio uz Ružicu i decu. Prošlo je dve nedelje kad ga je Ružica nazvala i pitala kad će da vrati pare koje je dugovao Zoranu. „Pa, dao sam ti…“ – zbunio se Dragoljub. „Nisi mi dao, ne znam šta pričaš.“ Dragoljub je ponovio proceduru, otišao je kod Peconija i uzeo još sto hiljada evra. Odneo ih je Ružici, dao joj je pare i pitao je da li joj još nešto duguje. „Ne, ništa više“, odgovorila je. „E, onda više nikad u životu nemoj da mi se javiš“, naljutio se, zalupio vratima i prekinuo svaki kontakt. Sve mi je to Dragoljub Marković ispričao u intervjuu, ali morao sam da isečem, da im se ne smeje narod – pričao je Marić, koji je Ružici i Zoranu bio iskren prijatelj dok su bili na vlasti.

Još težim rečima opisao ju je Amir Bislimi, bivši direktor Demokratske stranke. U komentarima na Tviteru, njenu „tihu podršku“ predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću, Bislimi je ocenio kao nameru da „ponovo menja političkog patrona i pravi varijantu za budućnost“.

– Simbol odvratnosti, prevrtljivosti, bestidnosti, alavosti i nezahvalnosti jeste Ružica Đinđić. Boris Tadić joj je pomagao, uvažavao, podržavao koliko god je mogao. Zahvalila mu se tako što je među prvima podržala puč protiv njega. Potom se okrenula Vučiću, govoreći da je on „novi Zoran“, a sada opet promena – napisao je Bislimi.

S obzirom kako kumovi, prijatelji i saradnici Zorana Đinđića opisuju njegovu udovicu i na sve što se zna o Aleksandru Vučiću, njihova saradnja ne čudi. Bislimijevskim rečnikom rečeno, oni predstavljaju simbiozu prevrtljivosti, bestidnosti i alavosti. Taman su jedno za drugo.

knjige-oglas

 

Advertisements

Vučićev Zelja gradi hotel na Pančićevom vrhu

zelja kopaonik.paint

Na Pančićevom vrhu, najvišoj tački Kopaonika, počela je izgradnja hotela. Radove organizuje Zoran Zelja Milojević, jedan od najistaknutijih vođa naprednjačkih batinaških odreda.

Milojević se predstavlja kao zvanični vlasnik hotela za koji tvrdi da će biti kruna Kopaonika. Prema projektu, veličanstveni objekat nudiće gostima sve sadržaje potrebne za odmor – luksuzne apartmane, restoran, diskoteku, spa centar… S obzirom da se nalazi u neposrednoj blizini žičare, gostima će moći da pruži više rekreativnih usluga od ostalih turističkih objekata u okolini.

Ne zna se ko je i zašto odobrio izdavanje građevinskih i ostalih dozvola za podizanje tog hotela.

Pančićev vrh je, po mnogo čemu, jedinstvena lokacija. S tog vrha, koji se nalazi na 2017 metara nadmorske visine, vidi se cela Srbija. Nekada je nosio ime kralja Milana. Na predlog SANU, 1951, tamo je napravljen mauzolej u koji su sahranjeni naš slavni botaničar Josif Pančić i njegova supruga Mileva. U vreme komunizma taj region je bio zaštićen, niko nije smeo ni kolac da pobode, a ova vlast sad tamo pravi vašarište za svoje bogataše.

Iako se Zelja Milojević predstavlja kao vlasnik objekta, čak i pojedinci iz vrha Srpske napredne stranke otvoreno sumnjaju da se iza njegovog imena krije pravi, mnogo moćniji vlasnik.

zelja i vučić

– Zelja je jedan od najznačajnijih Vučićevih operativaca. Tokom svake izborne kampanje on komanduje batinašima koji uteruju strah glasačima. Onako primitivnog, nepismenog i kabastog, pri tom uvek i naoružanog, plaše se i svi naprednjaci. Zna se da ga je u Vučićevo okruženje doveo njegov dugogodišnji gazda Zvonko Veselinović. Još u vreme vlasti Borisa Tadića, Veslinović je razgranao šverc goriva na Kosovo. Pošto je Zelja imao iskustva s takvim poslom, pre rata je radio na benzinskoj pumpi u Leposaviću, dobro se pokazao i u švercu tom robom. Otkad je SNS na vlasti, Zelja se obogatio, ali ne dovoljno da podiže hotel na Kopaoniku. Veselinović upravo završava renoviranje svog hotela „Doli Bel“ na zemljištu koje je kupio od Srđana Đokovića, zato se pretpostavlja da nije on pravi vlasnik hotela koji se gradi na Pančićevom vrhu. Ako ne radi direktno za Veselinovića, Zelja Milojević sigurno obavlja posao za Aleksandra Vučića, nema za koga drugog – kaže za magazin „Tabloid“ izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Kriminogeni pojedinci iz naprednjačkog kartela, predvođeni Vučićevim sponzorima Miodragom Kostićem i Zvonkom Veselinovićem, prisvajanjem Pančićevog vrha preuzeli su ceo Kopaonik. I ostatak Srbije.

 

 

 

Andrej Vučić: OD KOVNICE DO SAMICE

andrej vučić

Dok je gledao sahranu Zorana Đinđića, Aleksandar Vučić se rugao nosačima kovčega: „Od njih šestorice, trojica su učestvovala u ubistvu, dvojica su se obradovala, a jedan je potpuno nebitni idiot“. Ako ikad umre, kovčeg s malim Alekom neće imati ko da nosi, osim bate Andreja.

Prethodni vladari delili su moć sa saradnicima; Milošević sa Stanišićem, Đinđić s Bebom Popovićem, Tadić s Mikijem Rakićem. Aleksandar Vučić nije tako naivan, drži se mafijaškog principa koji insistira na krvnoj vezi. Žene, kumovi, prijatelji, saradnici… Sve to dođe i prođe, samo je brat večan. Zato aktuelni vladar Srbije ni u koga nema poverenja, izuzev u mlađeg batu.

Povezani kao jin i jang (Alek bi to voleo, ali on nije jang), oni složno, združenim snagama uništavaju Srbiju. Prevare, koje osmisli Aleksandar, u delo sprovodi Andrej. Stariji brat priprema medijsku i logističku strategiju, a grube, prljave radove obavlja mlađi. Zajedno sprovode sve političke, poslovne i kriminalne akcije.

Iako se dobro zna ko je ko u naprednjačkoj piramidi zla, Aleksandar Vučić je pre nekoliko dana morao da na to upozori najbliže saradnike. Na sastanku neformalnog štaba za beogradske izbore, pre nekoliko dana, bez mnogo uvijanja vođa je skresao krila Siniši Malom i Goranu Vesiću. U celovečernjem monologu prvo im je objasnio razloge svog nezadovoljstva. Pokazao im je rezultate istraživanja, da i sami vide koliko su Beograđani nezadovoljni načinom na koji se vodi grad. Nekoliko meseci pre izbora raskopane su ulice i trgovi, blokirani mostovi, saobraćaj je u haosu, autobuske linije nisu dobro preusmerene, građani su opravdano revoltirani. Sa željom da imitiraju vođu, koji je izbore 2014. dobio megalomanskom predstavom o „Beogradu na vodi“, Mali i Vesić su nameravali da birače opsene pričom o „gradu – velikom gradilištu“. Preigrali su se.

Niste shvatili koliko su važni ovi izbori, ovo je borba za sve ili ništa, zato će ubuduće kampanju da vodi Andrej, ništa ne smete da uradite bez njegovog odobrenja – naredio je Aleksandar Vučić.

Da ne bi bilo nesporazuma, detaljno je odredio zone uticaja. Pored Starog grada, Savskog venca, Palilule i Zemuna, o kojima je i dosad vodio brigu, Andrej će lično rukovoditi opštinama Zvezdara i Voždovac. Oktroisanom Vesiću ostao je Vračar, ali bez mogućnosti samostalnog odlučivanja. Usput, Vučić mu je skrenuo pažnju da skrati jezik i da se ne hvali kako će postati gradonačelnik, to se ne sviđa Nikoli Selakoviću.

Andrej se odmah prihvatio posla. Naravno, daleko od kamera i javnosti, u tami se najbolje snalazi. Iako u mnogome liče, kao da ih je pravio isti tata, mlađi brat je strpljiviji, komunikativniji, uspešniji u saradnji s tipovima s one strane zakona i ne izbegava fizičke napore. Kao što se videlo u prethodnim kampanjama, Andrej može pre podne da Romima deli paketiće s uljem i brašnom, uveče da ubire danak od dobrovoljnih i onih drugih naprednjačkih sponzora, a noću da organizuje zastrašivanje aktivista opozicionih stranaka. Bez obzira što je, zvanično, samo član Izvršnog odbora SNS-a, šefovi naprednjačkog kartela na lokalu više strepe od njega, nego od njegovog brata. Po ustaljenoj praksi, kad svrati Aleksandar se malo slika za medije, onda ih malo više vređa i ucenjuje, ali nema živaca, pa brzo ode. E, kad Andrej dođe, ne odlazi dok ne istera svoje.

Tako radi i u „biznisu“.

andrej vučić. brana prostran i ja

U stanu Aleksandra Vučića, krajem 2006. godine, malo društvo kumova i saradnika pratilo je televizijski intervju jednog biznismena, koji je bio pritvoren u „Sablji“. Objašnjavajući povode za hapšenje, priznao je kontakte s Miloradom Lukovićem Legijom.

– Legija je došao u moju firmu i dao mi ukoričene dokumente i zamolio me da ih pogledam i dam mu savet šta da radi. Šokirao sam se kad sam video da je to spisak nekoliko stotina preduzeća s preciznom analizom njihove realne vrednosti i cene po kojoj bi trebalo da se privatizuju, kako bi kupci imali astronomsku korist. Očigledno, neko se dobro pripremio za otimačinu društvenih i državnih preduzeća – rekao je taj biznismen.

– Tako ćemo i mi da uradimo čim dođemo na vlast – nasmejao se Andrej Vučić.

Šest godina kasnije, ta „šala“ je postala mračna srpska stvarnost. Aleksandar je postao zvanični gospodar Srbije, a Andrej nezvanični inkvizitor. Po ustaljenim običajima, stariji brat mešetari na političkoj sceni, a iz njegove senke mlađi upravlja kompletnim sistemom, posebno sivim zonama. Teško je pronaći neki sporni posao u kome nije upleteno ime Andreja Vučića, bilo da su u pitanju privatizovane ili otete firme, namešteni tenderi, kupovina glasova…

Kako to izgleda u praksi nedavno je opisao lider pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović. Dok je bio ministar privrede u prvoj vladi SNS-SPS, formirao je Radnu grupu koja je sprovela istragu postupka privatizacije „Vršačkih vinograda“. Istraga je utvrdila da su glavni akteri u tom korupcionaškom projektu braća Vučić i braća Mali. Jednom Kinezu, predstavniku kompanije „Zhe Jiang Guan Nan“, oni su namestili da dobije zalihe vina vredne pet miliona evra, kao i objekte, opremu, 1.600 hektara zemljišta i rod grožđa vredan pet miliona evra, a sve to po ceni od upravo pet miliona evra. Pored svega, kupac bi dobio po 6.000 evra za svakog zaposlenog. Konsultant Kineza bio je Predrag Mali, brat gradonačelnika Siniše Malog, kao i Andrej Vučić. Na osnovu izveštaja Radne grupe, Radulović je poništio privatizaciju „Vršačkih vinograda“ i podneo krivičnu prijavu, koju je prvo poslao elektronskom poštom Aleksandru Vučiću, a kasnije mu je i lično predao.

– Kad sam mu dao krivičnu prijavu, Vučić je samo ćutao i gledao u pod – opisao je Radulović.

Kad je taj slučaj pomenuo u jednom intervjuu, Radulović je završio na optuženičkoj klupi. Tužibaba Andrej je u sudnicu, na ekspresno zakazano ročište, došao u društvu uniformisanog i naoružanog policajca i advokatice Vesne Lončar, supruge ministra zdravlja, poznatog pod nadimkom Doktor Smrt, koji mu je nadenuo njegov drugar Dušan Spasojević, ubijeni šef zemunskog klana. Suđenje se pretvorilo u farsu čiji ishod je unapred poznat. Nespreman za dijalog, na pitanja tuženog Andrej je odgovarao lažima.

– Predrag Mali nije moj prijatelj, nego samo poznanik – rekao je bata.

– Nije vam prijatelj?

– Da, jeste.

– Prijatelj vam je?

– Da, ali nismo u poslovnim kombinacijama…

U stilu kuma Nikole Petrovića, obmanjivao je sud tvrdnjama da nije javna ličnost već anonimno, privatno lice, iako je član Izvršnog odbora Srpske napredne stranke i Udruženja osiguravajućih društava, a jedno vreme je bio i u Upravnom odboru Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Upetljan u vlastite laži, počeo je da vređa tuženog.

– Na ročištu se Andrej Vučić bečio i na mene i na mog advokata. Vređao je, optuživao, a onda je lagao da nije vređao. Pokušao je da mi se unese u lice i isprovocira me. Nazvao me psihopatom i rekao da „majka takvog lažova ne rađa dva puta“. Kad sam ukazao sudiji na uvrede, rekao je da to nije rekao. Laž im je, izgleda, porodični posao. Kad je postalo jasno da laže, umešala se njegova advokatica Lončar i objasnila da se, u stvari, ona konsultovala sa svojim klijentom i da se njen klijent nije obraćao meni – opisao je Radulović detalj s ročišta.

Na kraju, dobro je prošao, bolje od Jadranka Vukovića, bivšeg radikalskog poslanika. U vreme raskola među radikalima, Vuković je izjavio da su braća Vučić, u saradnji s tatom Anđelkom, vršili pritisak na nekoliko poslanika i opštinskih odbornika iz SRS-a. Aleksandar se zadovoljio medijskim kontranapadom u kome je Vukovićevog sina optužio da je narkoman i siledžija, a Anđelko i Andrej su podneli tužbu, zahtevajući finansijsku nadoknadu za povređenu čast. Pošto tada naprednjački kartel još nije zaseo na vlast, sudije nisu imale obavezu da ispunjavaju želje porodice Vučić, postupak se otegao, pa je nestrpljivi Andrej izgubio nerve i nasrnuo na Vukovića, da u fizičkom obračunu spere ljagu, koju mu je na obraz nanela istina. Naravno, poprilično kabasti Jadranko lako se odbranio od histeričnog agresivca, ali to ne menja utisak o siledžijstvu mlađeg bate.

– Ne dao Bog da nešto radite, pa da vam je profit malo veći, tada će da vam dođe Andrej Vučić – istakao je Vuk Jeremić u predsedničkoj kampanji, a javnu tajnu je potvrdio i Boris Tadić, koji je tvrdio da „Vučićevi najbliži saradnici, braća i kumovi, kontrolišu softversku industriju, izgradnju puteva, trgovinu strujom i poljoprivredu“.

Do istog utiska došao je svako ko je pratio priče o beogradskim restoranima „Franš“ i „Durmitor“, subotičkom „Bosu“, novosadskom „Petrusu“, knjaževačkom kafiću „Plaža“, mitrovičkom splavu „Prometej“, pančevačkom hotelu „Tamiš“ i sličnim primerima. Podstaknut tim glasinama, nepoznati autor je na društvenim mrežama proširio vic u kome Andrej pred svakim restoranom koji mu se svidi zapeva hit Zvonka Bogdana „Ko te ima, taj te nema“.

Uz ugostiteljstvo, Andreja prate i vesti o mnogo unosnijim kombinacijama. Na spisku, koji se neprestano dopunjava, nalaze se najveći autoprevoznik „Lasta“, zatim „Jugoimport“, „Vin Vin“… Na društvenim mrežama malo-malo pa osvane informacija o tome kako Andrej Vučić kupuje jednu užičku firmu, da je privatizovao društveno preduzeće „Sava Kovačević“ iz Vrbasa ili da vodi projekat gasifikacije od Aleksandrovca do Novog Pazara i Tutina.

Na isti način, preko interneta, pronela se priča o tome kako je Andrej „preuzeo“ čačansku firmu „Unipromet“. Za to preduzeće, koje vredi osam miliona evra, mlađi Vučić je navodno ponudio jedan milion, uz napomenu da će je, ako bude morao da se vraća u Čačak, uzeti za džabe. Vlasnik „Uniprometa“ Milisav Novičić je sarađivao sa svakim režimom, pa i ovim naprednjačkim. Finansirao je kampanje SNS-a i zauzvrat dobijao solidne poslove, kao što je izgradnja zaštitne ograde na putu Ljig – Preljine. U kakvo kolo se uhvatio shvatio je tek kad je dobio „ponudu koja se ne odbija“. Završio je u bolnici, preplašen i zabrinut za svoj i živote članova svoje porodice. Istovremeno, pročulo se da je na isti način i Milenko Kostić ostao bez „Auto Čačka“. Da bi se glasine suzbile na izvoru, čačansko Poslovno udruženje „Gradac 97“ odmah je izdalo saopštenje u kome je osudilo „učestalo širenje neosnovanih i netačnih informacija o prisilnom preuzimanju pojedinih članova“ tog udruženja.

– U poslednja tri meseca počele su da se šire dezinformacije, naravno prvo sporadično, a sada već masovno da su principom prinude i ucene od strane brata Predsednika Republike Srbije i njegovih bliskih saradnika preuzete firme „Unipromet“ i „Auto Čačak“. Takvih pritisaka, predloga ili razgovora na tu temu apsolutno nikada nije bilo ni sa kim, a pogotovo ne sa ljudima iz vrha aktuelne političke vlasti u Srbiji, koji se pominju u glasinama koje se šire u našoj javnosti. Mi ne želimo da ulazimo u analizu ko je i za čiji račun to uradio, ali molimo sve faktore na našoj političkoj sceni da za svoja razračunavanja više ne pokušavaju da koriste privrednike grada Čačka – navodi se u saopštenju udruženja čačanskih biznismena, koje je objavljeno početkom septembra.

Nekoliko dana posle tog saopštenja javnost je saznala da je Vlada Srbije preko „Auto Čačka“ kupila hiljadu vozila „Škoda“ za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova. Ni „Gradac 97“, niti bilo koja institucija, niko nije objasnio zašto Vlada nije kupila „Fijatova“ vozila, pošto je vlasnik 33 odsto njegove fabrike u Kragujevcu, već „Auto Čačku“ nabacuje posao s ogromnom provizijom. Javno, u propagandne svrhe, Aleksandar Vučić je lično molio Vladimira Putina da dozvoli uvoz 500 „Fijatovih“ automobila u Rusiju, da bi povećao prodaju i obezbedio posao kragujevačkim radnicima, a sad duplo veći kontingent uzvozi iz Češke. Pa, ni Fahri Musliu ne bi poverovao da to nije urađeno zbog provizije.

Poput Čačana i drugi reketirani biznismeni morali su da javno brane svoje dželate. To su radili Nikola Dimitrijević, vlasnik „Franša“, i Lajoš Čakalj, vlasnik subotičkog „Bosa“, pa što ne bi Novičić i Kostić. Njihov strah je opravdan, znaju koliko su Vučići opasni.

To je znao i Željko Rutović, pa ga strah nije sprečio da s pištoljem rešava poslovne probleme s Predragom Rankovićem Peconijem. U beogradskom hotelu „Prag“, sredinom marta, na sastanku najuticajnijih biznismena, neformalnom „Srpskom Davosu“, kad je Peconi upitao Rutovića kad će mu vratiti dug, dobio je rafalni odgovor. Dok je izrešetani vlasnik „Praga“ i Televizije „Hepi“ jaukao na podu, tajkuni su se razbežali, a revolveraš Rutović je mirno otišao svojim putem, pravo u legendu. Naprednjački mediji su objavili da nije tačno da je krvavom sastanku prisustvovao i Andrej Vučić. Njegov brat je od tada sto puta ponovio da se Andrej u to vreme nalazio „dvesta kilometara dalje“. Policija i tužilaštvo ćute, istraga nije završena, ne može da se utvrdi šta se zaista desilo iako postoji 16 svedoka i 12 bezbednosnih kamera, koje su sve snimile. Zbog toga, logično je pretpostaviti da istina ne sme da se otkrije baš zato što se sve zna, pa i to da li je Andrej bio od Rutovića udaljen 200 kilometara ili milimetara.

Nije tačno izmerena ni udaljenost s koje je Zvonko Veselinović išamarao Andreja u svom restoranu „Plej“ u Novom Sadu prošlog novembra. Kosovski kriminogeni tajkun diskretno je, s nekoliko pljuski i isukanim revolverom, pokazao mlađem bati šta misli o nekorektnoj podeli plena. Posle tog herojskog dela Veselinović se privremeno dislocirao u zavičaj, ali kad su strasti ugasle, nastavili su ortakluk po starom, nasmejani i zagrljeni, s oružjem u rukama.

Na sirotog batu žandari su dizali pendreke, Veselinović pištolj, a Kokeza glas. Nezadovoljan što je iskorišćen i istisnut iz poslova s „Vin Vinom“ i „Eurosalonom“, Slaviša Kokeza se usudio da se suprotstavi braći. Uveren da je „pošteno“ odigrao svoju ulogu u predstavi s preprodajom firmi i nameštanju tendera, Kokeza je, kao Mirko Topalović, tražio svoj deo. Iako je početkom jula prodao „Eurosalon“ Slobodanu Kvrgiću za pet puta veću cenu od one za koju ga je, od istog čoveka, kupio pre dve i po godine, Kokeza je umesto para dobio salvu uvreda.

– Imao si dve trafike u bloku 63, a mi smo od tebe napravili bogataša – rekao je, navodno, Andrej Vučić Kokezi, a sve je, po nalogu, preneo „Kurir“.

Kokeza može da bude srećan što je samo provučen kroz medijsko blato, što se ne može reći za Dejana Anđusa. Kad je Anđus lupio šakom o sto, tražeći svoj deo plena, udario je prejako.

– Milojica će morati da plače nekom drugom na ramenu kada mu Andrej drugi put bude otimao „Bačka put“, pa ja morao da zovem starijeg brata – objavio je Anđus, razotkrivajući način poslovanja braće Vučić.

Insajder je proveo neko vreme u pritvoru, posle čega je nestao iz javnosti. Nestao je i Milojica Marković, vlasnik nekoliko građevinskih firmi, koji se ekspresno transferisao s liste za hapšenje na listu dobitnika najunosnijih poslova s državom.

– Marković je vlasnik „Srem puta“, a bio je vlasnik i „Kruševac puta“ i „Bačka puta“. Jednom prilikom 2015. godine ručao sam sa Zoranom Drobnjakom, direktorom „Puteva Srbije“. Tom prilikom je Drobnjak izvadio neku cedulju i rekao da mu je Vučić naredio da Milojici Markoviću svaki mesec da posao u vrednosti od više desetina miliona dinara. Osim Drobnjaka, te zadatke su dobile i određene lokalne samouprave, kao i AP Vojvodina – otkrio je Saša Mirković, predsednik pokreta „Cela Srbija“.

I Mirković je, za razliku od Markovića, završio u pritvoru.

Sličnu sudbinu je, zasad, izbegao Momčilo Mandić. Bivši policajac i jedan od najbližih saradnika Radovana Karadžića, odavno je razgranao poslove u Srbiji. Na obostranu žalost, uselio se u Vučićev komšiluk, u „Crvenkapu“. Iako je izbegavao kontakte s vođama naprednjačkog klana, Mandić je, po prirodi svog osnovnog posla, dolazio do mnogih saznanja o njihovim prljavim poslovima. Ne znajući šta da radi s njima, opasno se prevario. U naivnom uverenju da je Vojislav Šešelj opozicionar, Mandić mu je preneo deo kompromitujućih informacija. Još nije ni stigao od Batajnice do Zemuna, a Šešelj je javio Vučiću šta Mandić priča. Sutradan je napadnut jedan Mandićev rođak. Policija, naravno, nije pronašla izvršioca i nalogodavca, što je Mandić dobro shvatio kao preteću poruku s najavom onoga što i njega čeka. Da ne bi sedeo mečki na rupi, prodao je stan u „Crvenkapi“ i sklonio se na bezbednu udaljenost.

Sa još bezbednije udaljenosti, iz Lenglija i Vašingtona, američki obaveštajci dobro prate poslove Vučićevog klana. Do kakvih saznanja su došli prvi put se videlo u pismu šestoro kongresmena, koji su tadašnjeg potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena upozorili na nezakonite aktivnosti ljudi iz vrha srpske vlasti. Na spisku osumnjičenih je, naravno, i Andrej Vučić. Korak dalje otišao je američki tiražni dnevni list „Hafington post“, koji je ukazao na spornu ulogu mlađeg Vučića u poslovima s najmoćnijim mafijaškim kartelima.

– Nemačke vlasti veruju da Andrej Vučić kontroliše jedan od najvećih narko-kartela na Balkanu. On je, takođe, više puta optužen i za kontrolu „crnog tržišta“ nafte i cigareta – navodi se u tekstu Roberta Krimera, koji je objavljen krajem marta ove godine.

U tekstu se ističe da je Andrej Vučić iskoristio službeni položaj u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca za štampanje akciznih markica koje su štampane u vrednosti od milijardu evra i prodate za 600 miliona evra albanskim krijumčarima marihuane.

– Akcizne markice su prodate kosovskom Albancu Ćazimu Osmaniju. Više informacija stranim službama dao je bivši direktor srpske policije Milorad Veljović, koji je, takođe, poslovao sa Osmanijem, tako što mu je, po nalogu Andreja Vučića, izdao pasoš na ime Dragana Petrovića, srpskog državljanina. S tim pasošem Osmani je bezbrižno putovao po Evropi – istakao je Krimer, naglasivši da u Beogradu tridesetak agenata američkog FBI vodi istragu delovanja kriminalnih grupa s Balkana za koje se sumnja da ugrožavaju sisteme bezbednosti u Evropi i Americi.

Istrage CIA i FBI već su dale rezultate, pogubne po naprednjački kartel. Blokadom računa nekoliko kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zaustavljeno je pranje para Vučićevih tajkuna koji stoje iza projekta „Beograd na vodi“. Takođe, blokirani su i privatni računi u jednoj kineskoj i najvećoj britanskoj banci, za koje se sumnja da pripadaju pojedincima iz vrha naprednjačkog kartela.

Aleksandar Vučić dobro zna da ne može sakriti tragove, pa se i ne trudi, tera do kraja, pa šta bude. Bez obzira na upozorenja iz SAD, ne odustaje od sprege s Veljovićem. A, i kad bi hteo, ne bi mogao. Iskusni Veljović je gospodar svih tajni, čim oseti da mu neko duva za vrat, iz sefa izvadi neki kompromitujući ili optužujući dokument. Na taj način godinama opstaje u svakom režimu, pa i u naprednjačkom. Kad đavo dođe po svoje, Vučić će snositi političku i krivičnu odgovornost, Osmani će završiti karijeru u stilu ostalih pokojnih mafijaša, a Veljovića će zaštiti svi dužnici iz političkog, policijskog i kriminalnog miljea, koje je spasao od suočenja s pravdom.

Šta će biti s Andrejem Vučićem, niko ne zna. Pred domaćom javnosti, stariji bata ga brani patetičnim besmislicama:

– Udrite mene, gospodo. Vas zanima šta radi Andrej Vučić. Radi svoj posao, živi normalno, mnogo teže nego što živite vi. Molim vas, ne dirajte moju porodicu, ja svog brata volim najviše na svetu. On pošteno radi i zarađuje i čeka dete za tri meseca, a otplaćuje kredit u švajcarcima. Svi znaju da je moj brat pošten, baš kao i ja!

U tome i jeste problem s Andrejem, što je pošten baš kao i Aleksandar. Nadležni organi još ne smeju da proveravaju to poštenje, a braća već pokušavaju da nađu način da to izbegnu i u budućnosti. Prvi plan im je propao. Pripremajući se za neizbežni pad s vlasti, Aleksandar Vučić je nameravao da za brata obezbedi odstupnicu u Rusiji. Očekivao je da će mu Putin izaći u susret i dati azil Andreju, kao što je na zahtev Slobodana Miloševića udomio Miru Marković. Da bi napakostio Amerikancima, Putin nije zaštitio samo Miloševićevu udovicu, već i Edvarda Snoudena, ali neće Andreja.

Andrej Vučić je mogao da ima normalan život. S određenim naporom, ali ipak je završio fakultet, zaposlio se u stabilnoj državnoj insituciji, držao se dalje od medija, a višak strasti i frustracija iživljavao je na severu „Marakane“ i u uličnim tučama… Da je imao sreće, išao bi krivudavim stopama tate Anđelka, uz vino i žene… U tom slučaju, da ga stariji brat nije uvukao u prljave poslove, ne bi imao ovoliko para, moći i krivičnih dela, ali vek bi proveo u kovnici, ne u samici.

knjige-oglas

 

KARIĆ I ĐINĐIĆ NA JUTRENJE ŠESTOG OKTOBRA

karić i đinđić

U noći između petog i šestog oktobra 2000. nije bilo mira za Bogoljuba Karića. Samo s Danom Drašković i Veljom Ilićem imao je 108 telefonskih razgovora u kojima je razmenjivao informacije o svemu što se dešava na ulici, u policiji, vojsci, medijima. Zvao je i drugove socijaliste i julovce. Uzalud, isključili su mobilne koje im je on poklonio i sakrili se u mišje rupe. Iako je razumeo njihov strah, i nad njim su se nadvili crni oblaci, Bogoljub se nije prepuštao očaju.

Dinastija Karić je nastala u slobizmu, koristeći sve prednosti druženja s vladarskim parom. Kroz „Zajam za Srbiju“, „Mobtel“ i druge kombinacije pošteno su delili plen. Međutim, kao u svakom gangu, tako je i među njima povremeno dolazilo do sukoba interesa. Po pravilu, Bogoljub bi uvek prvo zbrisao, pa s bezbedne udaljenosti slao preteće poruke o tome kako će se politički angažovati i oboriti bandu s vlasti. Kad bi shvatio da je preterao, podvio bi rep i molio za milost. U tome je bio tako uverljiv da je, neposredno pred bombardovanje, dobio i ministarsku fotelju, doduše bez porfelja.

Opravdano uplašen da će se naći da udaru i nove, DOS-ove, vlasti, odlučio je da svoju imperiju brani na isti način.

Kao čovek od akcije, jedva je dočekao da se razdani. Istuširao se, potkresao brkove, obukao najlepše odelo i okačio plavu kravatu. Kad je išao Slobi na poklonjenje, nosio je turšiju mame Danice. Kod Zorana Đinđića je krenuo s najskupljim Dom perinjonom, ali bez najave, da ga iznenadi, pa šta bude.

– Na Terazije sam stigao pre osam. Rekli su mi da je Đinđić već na sastanku, da sednem i sačekam. Seo sam i čekao. Iako je bilo rano jutro, tamo je već bila gužva, mnogo nekih mladih ljudi, meni nepoznatih. Svi su me zagledali, čudili se otkud ja. Samo što mi nije pozlilo, oblio me hladan znoj. Nisam znao šta će me snaći. Računao sam, valjda me neće uništiti, pomagao sam i opoziciji, davao sam pare za kampanje, u vreme demonstracija 1996. dao sam im televiziju… Opet, poznavao sam ih, znao sam da ne mogu računati na stare zasluge, ako odluče da me proglase za Miloševićevog tajkuna, uništiće me – prepričavao je Bogoljub utiske dok je čekao da ga primi Đinđić.

Kad je dočekao, svanulo mu je.

– Otvorila su se vrata Đinđićevog kabineta i nisam mogao da verujem šta vidim. Đinđić, nasmejan, izlazi s Milutinom Mrkonjićem, ruku pod ruku. To! Bravo! Istog časa mi je pao kamen sa srca. Ako je pristao da se vidi s Mrkom, što ne bi sa mnom – radovao se Karić.

Instinkt ga nije prevario. Pristankom da se s Mrkonjićem i Karićem sastane u jutrenje šestog oktobra, Đinđić je pokazao da neće biti revanšizma i da je petooktobarski puč samo malo neprijatnije organizovana smena vlasti, ne i promena sistema vladavine.

knjige-oglas

Svedok Mirković i mafijaš Vučić: DERVIŠ I SMRT

A Bre Fleska.JPG

Aleksandar Vučić je hapšenjem Saše Mirkovića nastavio progon bivših saradnika, svedoka njegovih prevara.

Mirković je osumnjičen da je u periodu od septembra do decembra 2013. nezakonito posredovao u nabavci novogodišnjih paketića za decu. Policijska krivična prijava ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj predsednika Skupštine opštine Zaječar i prekršio Zakon o javnim nabavkama zahtevajući od Gradske uprave da robu kupi od beogradske firme OFY Company, čiji vlasnik je Goran Bošković, brat Danice Drašković.

U vreme izvršenja spornih radnji Mirković je bio narodni poslanik, član Glavnog odbora Srpske napredne stranke i lični prijatelj Aleksandra Vučića. Lopov je postao tek kad je počeo da iznosi istinu o Vučićevim zločinima.

Saša Mirković je presudno uticao na izbornu pobedu Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine. Istovremeno s prvim izbornim krugom, održani su lokalni izbori u Zaječaru. Da bi dokazao da konkurentska ekipa Boška Ničića falsifikuje rezultate izbora Mirković je održao konferenciju za medije na kojoj je pokazao džak s glasačkim listićima, koji je nađen u kontejneru pored jednog biračkog mesta. Ideja se svidela Vučiću, pa je i on našao džak s listićima, što je u drugom izbornom krugu omogućilo pobedu Nikolića i uspon SNS-a na vlast. Pored političke saradnje, Mirkovića i Vučića veže dugogodišnje drugarstvo, ovekovečeno na snimcima s rođendanskih proslava i drugih hepeninga.

Odnosi su im se pokvarili krajem 2012, kad je bačena bomba na Mirkovićevu kuću u beogradskom naselju Bežanijska kosa. Policija do danas nije sprovela istragu i otkrila ko su izvršioci i nalogodavci. Na insistiranje Vučića, Mirković je smenjen s mesta pomoćnika ministra Milutina Mrkonjića, a zaustavljena je i njegova medijska ekspanzija. Kap je prelila čašu kad ga je Vučić sprečio da kupi Tanjug. Mirković je krajem 2015. napustio SNS i sve funkcije u vlasti. U samoodbrani, pokušavajući da očuva ostatke svoje poslovne imperije, postao je žestoki kritičar Vučića.

– Aleksandar Vučić sprovodi nasilje nad Srbijom, a s političkim protivnicima obračunava se preko privatne policije, privatne vojske, privatnih sudova i privatnih batinaša – tvrdio je Mirković.

Zbog ugrožene bezbednosti, određeno vreme je proveo u inostranstvu. Nedavno je boravio u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je posetio i centar CIA „Džordž Buš“. Po povratku, nastavio je s kritikom Vučića.

– Aleksandre Vučiću, o tvom zločinačkom umu mogu na dugo i na široko. Bio si jedan od organizatora paljenja ambasada, gde su neka lica povređena, a jedan mlad čovek je izgubio život i moraš da odgovoraš zbog toga. Jesi li zaboravio kako ste ti, Rakić i Đilas, da bi uništili Tadića, organizovali prevaru sa džakovima? Da te podsetim, bio sam u tvojoj kancelariji i video onih 50 džakova sa raznih biračkih mesta. Đilasu je to trebalo da preuzme DS, što se i desilo, a onda si i njega prodao, kako bi unizio DS, ili ste još uvek u biznisu, bar preko „Direct media“? Ne smeš da me pogledaš u oči jer si kukavica i navikao si da ljude stavljaš ispred sebe da ginu, pale, razbijaju, nameštaju, ubijaju, a ti, sa tim posle nemaš nikakve veze. Jel hoćeš da mi kažeš da je Aleksa Jokić komandovao da se sruši Savamala? Jel hoćeš da mi kažeš da je Siniša Mali sam izveo buldožere, Vesić fantome i sve ostale? Ne biva, suviše se dobro poznajemo da bi mene mogao da lažeš – napisao je Mirković u jednom od otvorenih pisama aktuelnom vladaru.

Poslednjih dana, otkad je osnovao novu stranku „Cela Srbija“ i najavio kandidaturu za funkciju gradonačelnika Beograda, Mirković je dodatno zaoštrio retoriku.

– Aleksandar Vučić je najveći mafijaš na Balkanu. Njegova paradržavna vojska ima zadatak da ućutka svakog ko se usprotivi njemu i njegovoj tiraniji. Iza toga stoje on i mala grupa ljudi iz pravosuđa. Policija i BIA zataškavaju njegov kriminal, a sa druge strane nameštaju afere građanima i političkim protivnicima. Iz Vučićevog i Gašićevog užeg i šireg okruženja svakodnevno mi stižu raznorazne pretnje, zato im poručujem: „Jajare, ne plašim se ni vas dvojice klošara, a ni ovih vaših napumpanih kriminalaca i kriminalaca-policajaca. Zagorku Dolovac obaveštavam da je krajnje vreme da počne da radi svoj posao i da gore navedene ekonomske teroriste Srbije pod hitno počne da istražuje i procesuira. Takođe, obaveštavam je da, ukoliko se nešto desi mojoj deci, meni, mojim roditeljima ili bilo kojoj meni bliskoj osobi, može kao nalogodavca da označi Vučića, kao pomagače u izvršenju likvidacije ili bilo koje druge radnje njegove saradnike, na čelu sa Batom Gašićem – naveo je Mirković u saopštenju krajem avgusta.

Očigledno, Mirković je znao da će mu se Vučić osvetiti. Ipak, umesto da ga likvidira, vladar je odlučio da ga samo uhapsi i satanizuje u svojim medijima. Takvim progonom već je s javne scene eliminisan novinar Dejan Anđus, koji je rakrinkao Vučićeve korupcionaške dilove s biznismenom Milojicom Markovićem. Isto mogu da očekuju ostali svedoci-saradnici, koji se usude da javno kritikuju diktatora.

anđus i mirković crop

Čistku bivših prijatelja Vučić sprovodi i na tiši i podmukliji način, dalje od očiju javnosti. Uništava im poslove, zatvara sva vrata, vrši pritisak na porodice, prati i špijunira. Torturi su već odavno izloženi Vilibald Erić, bivši član Glavnog odbora i prvi šef Saveta za medije SNS-a, kao i Vučićevi kumovi Zoran Bašanović i Aleksandar Nikolić, poznatiji kao Foto Toni.

Vučić i Bašanović su desetak godina bili nerazdvojni, delili su i dobro i zlo, i pare i žene, sve… Estradni menadžer je bio najvažniji Vučićev operativac za „crne operacije“, u njegovom interesu, političkom i lukrativnom, obavljao je sve prljave poslove. Odbačen je posle upotrebe.

Iako je Bašanović dvorsku svitu napustio bez ijedne kritičke reči, Vučić se nije zadržao na tome da samo prekine saradnju i prijateljstvo. Sprečio ga je da posluje u Srbiji, a sad to pokušava i u Makedoniji, gde je Bašanovićeva marketinška agencija učestvovala u pobedničkoj kampanji Zorana Zaeva. Da bi mu uništio taj posao, Vučić je Zaevu ponudio glavu Gorana Živaljevića, bivšeg savetnika za bezbednost ambasade Srbije u Skoplju.

Osnovno javno tužilaštvo u Skoplju, po policijskoj prijavi, pokrenulo je istragu protiv Živaljevića, osumnjičenog da je učestvovao u, kako se navodi, gomili koja vrši krivična dela i sprečava službeno lice u izvršenju dužnosti. Krajem aprila  demonstranti iz VMRO-DPMNE su upali u zgradu makedonskog Sobranja, a s njima je bio i Živaljević. Njegovo prisustvo je izazvalo diplomatski sukob koji je kulminirao povlačenjem službenika iz srpske ambasade. Posle svega, Vučić je ponudio Zaevu da Živaljević prizna da je u neredima u Sobranju učestvovao na zahtev bivšeg premijera Nikole Gruevskog. Zaev bi to svedočenje iskoristio da trajno s političke scene ukloni i krivično goni najvećeg političkog protivnika, a Vučić je, zauzvrat, tražio da Bašanović bude najuren iz Makedonije. Nije poznato kakvu uslugu bi za to svedočenje dobio Živaljević, ali ne treba sumnjati da bi se dobro nagodio.

Goran Živaljević, zvani Guta, iskusan je operativac BIA. U službi je od 1988, a istakao se hapšenjem kolege Vladimira Nikolića, osumnjičenom da sarađuje s opozicijom, kome je u oktobru 1999. lično stavio kesu na glavu. Pad Slobodana Miloševića nije zaustavio karijeru Živaljevića. Naprotiv, u januaru 2003, dva meseca pre ubistva Zorana Đinđića, postavljen je na funkciju zamenika načelnika BIA. Otkad je Vučić na vlasti, Živaljević je bio u diplomatskoj misiji u Hrvatskoj i Makedoniji.

02.04.2017. ko bira korumpirane

Sličnom progonu je izložen i Aleksandar Nikolić. I tom kumu Vučić ne dozvoljava da normalno radi u Srbiji. Ne samo njemu, nego ni njegovoj supruzi Maji Japundži-Nikolić, jednoj od najzapaženijih televizijskih voditeljki. Iako javno ne kritikuje aktuelnog vladara, Nikolić preko Tvitera ponekad pošalje poruku kumu, citirajući mudre izreke Tolstoja, Poupa i Andrića.

„Ko laže, ne zna kakvog se posla latio, jer mora izmisliti 20 drugih laži da bi održao prvu.“ „Nijedan čovek nema dovoljno dobro pamćenje da bi bio uspešan lažov.“ „Kad te izdaju, isto je kao da su ti ruke slomili, oprostiti može, ali zagrliti teško…“ Foto Toni ne navodi kome su upućene te poruke o lažima i izdaji, ali nema ni potrebe, Vučić zna. Zato je nekad uspešni biznismen Foto Toni osuđen na neformalno progonstvo, pa preostali novac i ugled troši na putovanja svetom, na samite Trilateralne komisije, američke Republikanske partije i južnokorejskih bogataša.

Saša Mirković je najžešće kritikovao Vučića. Nije ni prva, ni poslednja žrtva političkog progona. Vučić će se na isti ili sličan način obračunati sa svima koji nađu hrabrosti da mu se suprotstave. Zastrašivanjem i nasiljem diktator pokušava da dobije još malo vremena na vlasti, ali i njemu je jasno da će na kraju i sam završiti s lisicama na rukama.

 

POLITIČKI PROGON

Saša Mirković je osumnjičen za zloupotrebu funkcije predsednika Skupštine opštine, iako nije imao izvršna ovlašćenja. Odluku o spornoj kupovini novogodišnjih paketića za decu, kao i za ostale stvari koje mu se stavljaju na teret, doneli su članovi gradske uprave, naprednjaci koji su i danas na vlasti u Zaječaru.

Zbog navodne sumnje da postoji opasnost od bekstva i uticanja na svedoke, Osnovni sud u Zaječaru odredio je 30 dana pritvora Mirkoviću. Istom odlukom u pritvoru je zadržana Milena Trajković, bivša šefovica Mirkovićevog kabineta, koja se tereti za isto delo.

Pored toga, protiv Mirkovića i pevača Aleksandra Vuksanovića, zvanog Aca Lukas, podneta je krivična prijava zbog štetnih ugovora između lokalne televizije i fudbalskog kluba Timok.

Miroslav Mišković: Kako se kalio titan iz Bošnjana

mišković

Miroslav Mišković je simbol pljačkaške privatizacije i paradigma parazitskog sistema, poslovnu imperiju stvorio je kriminalnim aktivnostima i korupcijom, nanoseći štetu državnom budžetu i svim građanima, a politički moćnici su ga uvek štitili od krivične odgovornosti.

Aleksandar Vučić ima pravo da tako misli o vlasniku „Delte“, ali ne i da zloupotrebom službenog položaja u izvršnoj vlasti utiče na rad pravosudnih organa, usmerava istragu i montira optužnicu i sudski postupak. Zarad političkog marketinga, kako bi se pred lakovernim glasačima predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, Vučić je poveo hajku protiv Miškovića. Pritiskom na medije, policiju, tužilaštvo i sudove stvorio je atmosferu linča u kojoj su državne institucije kršile procesna i ljudska prava Miroslava i Marka Miškovića i nanele im ogromnu materijalnu i moralnu štetu. Pod torturom, koja je počela 2012. godine, Mišković je u pritvoru proveo 7,5 meseci, izložen je javnoj difamaciji, nezakonito su mu uskraćena građanska prava, onemogućen je da normalno posluje, a premijer, ministar pravde i predsednik nadležnog suda direktno su uticali na tok postupka i smenu nepodobnog sudije.

Kampanja satanizovanja targetovanog preduzetnika, vođena kroz sve režimske medije, prikazala je Miškovića onakvim kakvim ga vidi Vučić. Vlasnik „Delte“ je pokušao da otupi oštricu napada, zaklinjao se da podržava Vučićevu vladu, a da bi to dokazao ugasio je dnevni list „Pres“, koji je do tada finansirao. Naravno, Mišković je dobro shvatio šta mu se priprema. Dve decenije je medije i sam koristio da amortizuje kritiku protiv sebe i svoje imperije, ali i da udara po svima koji su mu smetali. Uticaj, kupljen reklamama ili na drugi način, koristio je da promoviše poslovne uspehe, a ne sebe lično. Kao sušta suprotnost Karićima i mnogim drugim tajkunima, Mišković u medije nije plasirao sage o svojoj porodici. Svojom voljom predstavljen kao robotizovani bogataš, javnosti je omogućio dostupnost samo osnovnih podataka o sebi.

Na isti, dehumanizovan, način predstavio se i „časnim sudijama“ Specijalnog suda. Umesto o sebi, govorio je o poslovnim dostignućima preduzeća u kojima je radio. U prvoj rečenici, pored obesmišljenog podatka da je „najmlađi dobitnik nagrade AVNOJ-a“, ponosno je naglasio da je bio generalni direktor Hemijske industrije „Župa“, koja je zapošljavala 1.700 radnika; proizvodila 43% svetske proizvodnje ksantata, sredstva za flotiranje ruda obojenih metala; proizvodila je i pod nemačkim brendom „Hoechst“ i pod američkim brendom „Cyanamide“; izvozila je na tržište Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike; bila je najveći proizvođač sredstava za zaštitu bilja u ondašnjoj SFR Jugoslaviji; imala najmoderniju elektrolizu u Jugoslaviji; „Župa“ je bila firma sa najvećom prosečnom platom u Jugoslaviji u 80-tim godinama; nije bilo zaposlenog sa visokom stručnom spremom, sa 2,5 godine staža, da nije dobio stan; dok, nažalost, danas „Župa“ zapravo ne postoji, firma ima 20 radnika koji privremeno rade.

Pošto flotiranje i elektroliza nemaju nikakve veze ni s optužnicom, a ni s optuženim, očigledno je za ovakav izbor predstavljanja kriva podsvest. Pokušavajući da uspehe „Župe“ kao ordenje prikači sebi za rever, Mišković je zapravo objasnio uzroke propasti srpske privrede – da bi tajkuni poput njega mogli da stvore vlastite imperije, morale su da propadnu sve društvene i državne „Župe“, među kojima su mnoge, poput „C marketa“, „Pekabete“, Luke Beograd, pa i preduzeća za izgradnju puteva, po vrlo povoljnim cenama i u spornim okolnostima, pale u njegove spretne ruke.

Pravi uspon „giganta iz Bošnjana“ počeo je rukovanjem sa Slobodanom Miloševićem, koji mu je 1989. godine poverio funkciju potpredsednika izvršnog veća SR Srbije. Miškovića su, navodno, preporučili rezultati rada u „Jugobanci“, „Trajalu“ i „Župi“, u kojoj se prvo istakao kao finansijski, a potom i generalni direktor. Navikao na posao s hemijskim preparatima i otrovima, solidno se snašao i u izvršnoj vlasti, a još bolje u njenoj senci. U vladi je ostao samo šest meseci, toliko mu je trebalo da shvati da je došlo vreme za privatni biznis. Prema legendi, osnovao je preduzeće „Delta M“, zakupio dva apartmana u hotelu „Slavija“ i sa četvoro pripravnika počeo da se bavi trgovinom i osiguranjem, a kasnije i bankarstvom. Prema kritičarima, Milošević je Miškoviću poverio kontrolu sive finansijske zone u vreme hiperinflacije. „Delta M“ je imala privilegiju na odloženo plaćanje carine na 45 dana, što je donosilo astronomsku zaradu. Nezavisni mediji su objavljivali tvrdnje da je „Delta banka“ imala ekskluzivno pravo da od Narodne banke Jugoslavije otkupljuje devize koje je prodavala na ulici, ostvarajući profit na razlici u kursu dinara. Preko „Delta banke“ poslovali su Penziono-invalidski fond Srbije, Elektroprivreda Srbije i druga velika državna preduzeća. U arhivu Narodne banke nalaze se dokumenti koji potvrđuju da je Miškovićeva banka imala odobrenje srpske vlade da prenese 25,98 miliona dolara iz Jugoslavije u neimenovane off-shore banke. S obzirom na način rada tadašnje vlasti, logična je pretpostavka da je Miloševićev režim, u uslovima sankcija, preko „Delta banke“  na strane račune transferisao novac kome kasnije ni Interpol nije mogao da uđe u trag.

U vreme slobizma, Miroslav Mišković je, pored banke, razvio trgovačke poslove s automobilima, nekretninama, drvetom, stokom, osnovao je nekoliko preduzeća na više kontinenata i stekao status najbogatijeg Srbina. Do prvog miliona je došao, kako je jednom sam priznao, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet“. U vreme propasti srpske privrede, gašenja stotina firmi i pada miliona građana u krajnju bedu, tokom ratova i međunarodne blokade, Mišković je napravio imperiju.

Mišković nije javno podržavao Miloševićevu politiku, ali nije mogao ni da sakrije vezu čija prisnost je uveliko izlazila iz okvira obične saradnje biznismena i državnika. Njih dvojica su bili toliko upućeni jedan na drugoga da se Mišković uselio u Miloševićev stan u Ulici 14. decembra 61/A. Iz četvoroiposobnog stana od 125 kvadrata, na trećem spratu, Milošević se 1991. preselio na Dedinje, u predsedničku rezidenciju. Kao pravi drugar, stan je ustupio Miškoviću, da ne samuje u hotelu „Slavija“. Kasnije su tamo živeli Miškovićeva ćerka Ivana i njen suprug Goran Karić. Stan, vredan oko 225.000 evra, i danas se vodi kao vlasništvo Opštine Vračar, a pretpostavlja se da su ga Miškovići otkupili, ali nisu uknjižili u katastru.

Idilično prijateljstvo potrajalo je dok Slobodan Milošević nije oboren s vlasti. Da ne bi s njim otplutao niz vodu, Miroslav Mišković se stavio na raspolaganje petooktobarskim pobednicima. Na Vidovdan 2001, kad je bivši predsednik Srbije izručen Haškom tribunalu, pojedini mediji su izvestili o proslavi koja je održana u „Deltinu“, restoranu u poslovnoj zgradi „Delta Holdinga“.

Iako se uporno distancirao od Miloševića, Mišković je tek mnogo kasnije javno progovorio o bivšem prijatelju i partneru.

– Milošević mi je ponudio saradnju krajem 1989. godine. Od mene je traženo da organizujem privatizaciju i demokratizaciju tržišta u Srbiji. Pošto sam oduvek više naginjao kapitalizmu i liberalizmu, prihvatio sam poziv, ali ubrzo sam shvatio da sam na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Napustio sam položaj potpredsednika vlade posle šest meseci, kad sam shvatio da imam drugačije ideje u vezi sa Srbijom, Jugoslavijom i razvojem. Jedan od razloga mog odlaska bio je lično Slobodan Milošević. On nije bio nacionalista, već čovek koji je voleo moć i želeo je tu moć po svaku cenu. Sve što je radio bilo je samo da bi zadržao svoju moć – rekao je Mišković u intervjuu italijanskoj agenciji „Nova“, koji je objavljen 16. novembra 2014.

mišković moto

Smena vlasti nije iznenadila Miškovića. Dokazujući spremnost da caru daje carevo, kao što je nekada finansirao JUL, tako je podržao i DOS. Tačno je pretpostavio da će Zoran Đinđić voditi glavnu reč, pa se potrudio da mu se na vreme približi. Pristup su mu olakšali stari poslovni partner Dušan Mihajlović i vrlo kooperativni Mlađan Dinkić. Uz njihovu pomoć uspeo je da amortizuje udar poreza na ekstra-profit. Nova vlast je Karića sankcionisala sa 40, a Miškovića sa samo pet miliona nemačkih maraka.

Đinđić je pristao da se ne raspituje kako je Mišković došao do prvog miliona i da se prema njemu ne odnosi revanšistički, ali nekoliko puta je „molio“ za finansijsku pomoć u određenim aktivnostima vladinih agencija. Pošto je znao da se takve „molbe“ ne odbijaju, tajkun je s tugom u srcu ipak pristajao da rastereti državni budžet i priskoči kad zatreba. Dobru volju za saradnjom Mišković je pokazao i kad je Đinđiću predložio da za šefa kabineta uzme „Deltinog“ vunderkinda Nemanju Kolesara, čija supruga Jelena je ostala na značajnoj funkciji u kompaniji. Takođe, ponudio se i da kupi jedne beogradske novine, kako bi promenio njihovu opozicionu uređivačku koncepciju.

Ipak, Đinđić je zadržao rezervisan stav prema Miškoviću. Finansijska policija je proveravala rad „Delte“, a lično je premijer u nekoliko slučajeva insistirao da u privatizacionim procesima ne učestvuje „Delta banka“, nego „Komercijalna banka“.

Razloge za distanciranje nove vlasti od vodećeg predstavnika „Miloševićeve finansijske elite“ objasnio je Vladimir Popović, zvani Beba, šef biroa za komunikacije DOS-ove vlade.

Mišković nije ni ubijao političke protivnike, ni premlaćivao građane, niti sa čarapom na glavi pljačkao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljačkanju Srbije. Pre svega sa olovkom i mozgom. Radio je sve, od šverca cigareta do pranja i iznošenja para na Kipar, koristio je povlastice pri uvozu i izvozu, a do najslađih para je došao preko fondova i javnih preduzeća koja su držala novac kod njega, u banci, sa mizernom kamatom, a onda bi im „Delta“ taj isti novac davala za plate, ali uz kamate koje su nekada bile i po 2-3 odsto dnevno. Nije se, međutim, eksponirao kao Karić, a davao je i gde treba i kad treba. Bio sam prisutan na prvom sastanku Zorana Đinđića i Miroslava Miškovića u zgradi vlade, koji se desio dva ili tri meseca nakon što je Zoran postao predsednik. Ja sam bio pozvan da mu kažem za glasine koje su se tada širile, a odnosile su se na njegove navodne izjave da je „kupio oprost“, jer je „dao pet miliona maraka“ Demokratskoj stranci, što nikakve veze sa istinom nije imalo. Iako nam je to potvrdio jedan njegov blizak poslovni partner, Mišković se kleo Zoranu i meni da su to laži i da nikada tako nešto nije ni pomenuo. Čak sam mu tada i rekao za ove pljačke koje je pravio preko fondova. On je pokušavao da nam objasni kako je to legalan i normalan poslovni potez i da nema ničega nezakonitog. On se na tom sastanku žalio zbog Zoranovog stalnog pominjanja „Delte“, Karića i sličnih firmi, tvrdeći da to uništava njegov sistem, a time i privredu Srbije. Zoran je onda predlagao održavanje donatorske večere gde će svi ti, koji su se tako obogatili, dati državi jednokratno deset-dvadeset miliona maraka, kao što je javno prihvatao Bogoljub Karić. Mišković se bunio, tvrdeći da nije lopov kao Karić i da neće da bude izjednačavan s njim. Rekao je tada da neće da daje, ali može da pomogne projekte vlade kreditima, privatizacijama, novim fabrikama… Kasnije sam ga puno puta viđao u zgradi vlade, ali skoro uvek u kabinetu Nemanje Kolesara. Nemanja je bio Zoranov savetnik za privredu, pa je ovaj tamo verovatno pleo mrežu kako da pojede Srbiju. Videli smo se, kasnije, u Herceg Novom dva ili tri puta, a jednom nam je na jahti Miodraga Kostića, u sred afere Janjušević-Kolesar, objašnjavajući da moraju da „lete“, tvrdio da te ljude i ne poznaje. Iako je Mišković s Kolesarevom ženom Jelenom osnovao „Deltu“, iako je Kolesar u vladu došao iz „Delte“, iako je Mišković proveo više vremena u Kolesarevom nego u svom kabinetu, gledao me je u oči i tvrdio da ga je Zoran upoznao s njim. Tad sam shvatio kakav je to čovek i šta znači izraz „varvarinski igrač“. Mišković je sa Zoranom uspostavio blizak i direktan kontakt krajem 2002. godine i tačno je da je u tom periodu počeo da pravi izuzetne monopolske pozicije u raznim sferama poslovnog života, ali je to samo započeo. Tada, krajem 2002, Zoran više nije imao podršku ni samih članova vlade, mediji i „javnost“ su ga uništavali, ministri „eskperti“ sprovodili su politiku koja je terala privrednike da napadaju vladu i Zorana, koji je, nemajući kud, pravio neke saveze i s Karićem i s Miškovićem, jer su obojica imali udruženja privrednika iza sebe i izuzetan uticaj na medije koje su kontrolisali. Karić je imao televiziju, a „Delta“ je kontrolu ostvarivao zahvaljujući budžetima za reklamu, donacijama za štampu, kovertama urednicima i Milki Forcan. U atmosferi medijskog linča čak je u „Deltinu“ organizovan i jedan sastanak između urednika medija i dueta MM. Miškovićev interes je bio da smiri političke tenzije, jer mu je to omogućavalo normalan ambijent za poslovanje.  Mišković je opstao zahvaljujući nesposobnosti i nemanju snage one heterogene vlade, ali i njegovom talentu da korumpira pojedince, pre svega političare. Postao je apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik političkih stranaka, on je vlasnik skupštinskih mandata, on se pita ko će biti ministar, mediji objavljuju samo ono što se dopada Mišku i „Madame Milki“, nema privatizacije ako je on ne dozvoli. Protivnike uništava preko medija ili tera u zatvor. Razne „mafije“ u Centralnom zatvoru su dokaz moći ovog titana iz Bošnjana. Svi to znaju i ćute. Ili se plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Milošević je počeo tako što je prvo hapsio. On je njegova kopija u svemu. I on ima sina Marka. Tajkuni i političari od po pedeset i više godina izlaze noću po klubovima sa njegovim sinom od 26, dodvoravaju se i ponižavaju, nutkaju funkcije i mole za vezu, baš kao što su mnogi od njih cupkali po stolovima „Madone“ uz muziku Leontine – pričao je Vladimir Popović. („Status“, april 2007.)

Naravno, niko ozbiljan ne može verovati tzv. Bebi, ali njegove izjave značajno pomažu u sagledavanju atmosfere u kojoj se, posle petooktobarskih promena, našao Miroslav Mišković.

U koliko opasnoj situaciji se nalazi, vlasnik „Delta Holdinga“ nije shvatio ni 29. marta 2001, kad je njegov sin Marko pukim slučajem uspeo da pobegne otmičarima. Na putu od surčinskog aerodroma ka Beogradu, BMW u kome se, s dvojicom prijatelja, nalazio mlađi Mišković, pokušao je da zaustavi tamno plavi „audi“. Posle dva „češanja“ i preticanja, BMW je udario u bankinu i zaustavio se na autoputu. Mišković je istrčao iz auta i popeo se na nadvožnjak, gde se nalazila patrola saobraćajne policije.

Policija i Miškovići nisu ozbiljno shvatili incident, procenili su da je u pitanju bio pokušaj otimanja auta, a ne sina Marka. Deset dana kasnije, 9. aprila, u 8,15 ujutru, u bulevaru Arsenija Čarnojevića, pred uključenjem na autoput, isti „audi“ zaustavio je „alfa romeo“ u kome su se nalazili Miroslav Mišković i njegov šofer Dragan Krstić. Trojica maskiranih napadača, naoružanih „kalašnjikovima“, izvukli su Miškovića i ubacili ga u „audi“. Šofera su zatvorili u gepek „alfa romea“.

U izjavi policiji, posle oslobođenja, Mišković je opisao događaj:

– Sa svojim vozačem krenuo sam na posao. U jednom trenutku, „audi“ nam je preprečio put. Kad su me izvukli iz auta, hteo sam da otmičara udarim nogom. Zamahnuo sam, a sledećeg trenutka sam dobio udarac u glavu. Drugi maskirani otvorio je vrata i ugurali su me u njihov auto. Oči su mi oblepili širokom selotejp trakom, preko glave navukli kapu i krenuli smo da se vozimo u nepoznatom pravcu. Prvi deo vožnje je bio kratak, a onda su me prebacili u drugo vozilo. Vozač je bio izuzetno iskusan i spretan, vozio je brzo, a bilo je puno skretanja. Vozili smo se oko 20-25 minuta. Onda sam osetio da idemo po lošem putu, verovatno zemljanom. Kada smo stali, izgurali su me na zadnja leva vrata i rekli mi da idem pravo. Ugazio sam u blato, a posle tri-četiri koraka ušao sam u neku prostoriju. Mislio sam da je reč o nekoj garaži sa kanalom u sredini.Ugurali su me u uzan prostor u koji sam se spuštao metalnim merdevinama. Kada sam sišao, zatvorili su poklopac. Uspeo sam da se nekako oslobodim selotejpa i video sam na desnoj strani zid sa alkom za koju su me vezali lisicama. Na suprotnom zidu gorela je sijalica. Prostorija je bila otprilike metar i po sa metar i po, visoka oko 175 cantimetara. Posle izvesnog vremena, izveli su me iz šahte i tražili da mobilnim telefonom pozovem sekretaricu. Posle poziva iznova me vraćaju u prostoriju-šaht. Potom su me vozili desetak minuta, a onda su mi dali telefon da zovem Milana Spasojevića. Posle su tražili da zovem i ministra policije Dušana Mihajlovića i prenesem mu njihovu poruku. Onda su me ponovo vratili u onu prostoriju…

Mišković nijednom nije imao priliku da vidi svoje otmičare, samo je iz razgovora primetio da jedan ima beogradski, a drugi bosanski naglasak. O otkupnini Mišković je pregovarao sa čovekom koga su otmičari oslovljavali sa „šefe“. „Šef“ je tražio da mu se isplati deset miliona maraka, ali, kad mu je Mišković objasnio da nema šanse da sakupi toliko, pristao je na upola manju cifru. Dogovor su potvrdili rukovanjem.

Pare za otkup prikupio je Milan Spasojević, Miškovićev kum i direktor jednog sektora u kompaniji „Delta“. Otmičari su mu dali uslov da do 17 sati preda pet miliona maraka. Pošto je taj rok probio, kriminalci su mu dali još dva sata, uz uslov da doda još dva miliona maraka. Kad je prikupio celu sumu, Milan Spasojević je postupao po uputstvima koja su mu otmičari davali s različitih telefona. Nekoliko sati se vozao tamo-amo, čas prema Nišu, pa prema Novom Sadu i nazad. U zoru 10. aprila, kad su primili otkup, otmičari su kod muzeja „25. maj“ oslobodili Miroslava Miškovića. Pare su prebrojane i podeljene u kancelariji Ljubiše Buhe Čumeta, šefa surčinske mafije. Pola plena je, navodno, uzeo Milorad Ulemek Legija.

Bez obzira na to što ga kidnaperi nisu tukli i zlostavljali, Mišković je vrlo teško podneo tu nevolju. Posle straha za svoj i život članova porodice, naročito se iznervirao kad je saznao da je slobodu platio sedam a ne dogovorenih pet miliona maraka.

– Stvarno sam mislio da ti kriminalci imaju neku čast i da drže reč. Dogovor je bio pet miliona i pružili smo jedan drugom ruku – razočarao se Mišković.

Tri nedelje kasnije, u Parizu su zbog falsifikovanih pasoša uhapšeni Dušan Spasojević, Mile Luković, Vladimir Milisavljević i braća Aleksandar i Miloš Simović. Deportovani su u Beograd, gde im je određen pritvor. Sredinom jula 2001. osuđeni su zbog tog krivičnog dela, Spasojević na 15 meseci zatvora. Novu istragu, pod sumnjom da su izvršili otmice Miškovića, Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića, dočekali su na slobodi. Zaštitu im je, prema tvrdnjama brojnih svedoka, među kojima su i tadašnji čuvari u Centralnom zatvoru, pružao Čedomir Jovanović, koji je nekoliko puta posećivao Dušana Spasojevića. Jedan zatvorski stražar (Ljubiša J.) kasnije je javno tvrdio da mu je Spasojević ispričao kako se s Jovanovićem posvađao oko podele novca od otkupa koji je plaćen za Miroslava Miškovića.

– Kad smo krenuli ka kancelariji upravnika Blanuše, Spasojević počinje da mi priča, sam od sebe… Kaže mi doslovce: „Ljubo, zapamti, ovaj mali je došao da traži pare! Pare koje smo uzeli od otmice Miškovića! Iz Francuske su nas deportovali kao zbog pasoša, a sada nas krive za otmicu! I još pare hoće da izvuku! E, ne dam! Pare su na sigurnom. I sad hoće da podignu optužnicu protiv mene za otmicu Miškovića, a oni su nam naredili da ga otmemo. Oni koji mi sada traže pare. Rekli su nam da ne sme dlaka s glave da mu fali, a tim parama od otmice trebalo je da plate hapšenje Miloševića, ali se to posle izjalovilo.“ Sve mi je to ispričao Spasojević – tvrdio je čuvar Ljubiša J.

(Sutra: U Koštuničino vreme Srbija je postala Delta“)

knjige-oglas

 

 

RAT U BLATU: Vučićev udar na Stefanovića

vucic-stefanovic-s

Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. Na udaru besa Aleksandra Vučića trenutno se nalazi njegovo političko čedo Nebojša dr Stefanović.

U klasičnom mafijaškom stilu, Vučić ga javno grli, miluje i ljubi. Doktor glumi da mu je lepo, smeška se prislonjen na vođine oble grudi. Tako je pred novinarima. Kad se oni raziđu, Stefanović ostaje sam i zabrinut. Kako i ne bi bio kad ga je targetovao nemilosrdni predator.

Nebojša Stefanović je slab, slinav, mekan, nikakav… Milion puta je potvrdio tačnost takvog utiska. Međutim, nije samo takav. Obavljajući prljave poslove za gazdu Aleka, na osnovu 15-godišnjeg iskustva naučio je kako se unutar stranke prave paralelni centri moći, postavljaju „svoji“ ljudi i širi uticaj. Naučio je i kako se arhiviraju podaci i dokumenti koje vođa, a i ostali članovi dvorske svite, ne žele da vide u medijima. Iako Stefanović javno ne narušava omertu, u poverljivim razgovorima s pojedincima za koje zna da će ekspresno preneti poruke vođi, sve češće priznaje da je nezadovoljan zbog izigranih obećanja i sabotiranih ambicija. Stefanović nije i neće televizijske nastupe koristiti kao Anđus, da preti – znam sve, vreme je za razgovor ili… Nije potrebno, i bez tih opomena Vučić zna šta sve njegov učenik zna i koliko bi mogao da bude opasan. Zato je smislio odličan način da ga disciplinuje.

„Reketaški list Kurir već 20 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“ „Reketaški list Kurir već 30 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“  Tom rečenicom Pink je 60 dana otvarao informativne emisije. Iznenada, kako je i počeo da objavljuje istinu o vođi, „Kurir“ je s naslovnih strana, a i ostalih, skinuo Vučića i na njegovo mesto posadio Stefanovića.

Podnesi ostavku, Stefanoviću“, „Da li spavaš mirno, ministre“, „Ministar pobegao sa skupa o žrtvama nasilja“, „Stefanović beži od odgovornosti“, „Stefanović sam priznao da stoji iza linča Rodića“, „Špijunirala za mafiju, ministar je unapredio“, „Mafija preuzela policiju“ – neki su od naslova kojima se „Kurir“ obrušio na Nebojšu Stefanovića.

Vučić je na taj način udario tri muve istovremeno. Prvo, amortizavao je „Kurirove“ napade na voljenog sebe. Drugo, odijum javnosti usmerio je na Stefanovića i njegove najbliže saradnice, Biljanu Popović-Ivković i Dijanu Hrkalović, stvarajući uslove da, ako zatreba, lakše objasni potrebu za smenama u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Treće, ali ne manje bitno, pružio je šansu Aleksandru Rodiću da podvije rep i održi svoje novine, pa da nastave sa saradnjom i prijateljstvom tamo gde su stali pre tri meseca.

Stefanović je sam kriv za ovo što ga je snašlo. Već nekoliko meseci pokazuje znakove otpora Vučiću. Umesto da ignoriše novinske napise i oćuti optužbe za Savamalu, kako mu je predlagao vođa, na svoju ruku je odlučio da tuži NIN. Na suđenje je poveo pola rukovodilaca MUP-a, na čelu s državnim sekretarom Milosavom Miličkovićem. Dobio je presudu koja ga je zadovoljila. Međutim, Apelacioni sud ju je preinačio. Naravno, ne postoji sudija koji bi to uradio bez odobrenja diktatora. Toga je svestan i Stefanović, zato gubitak spora nije podneo sportski već je počeo da priča da ne prihvata odgovornost za Savamalu, da svi znaju ko je šef. I na širim sastancima, pred više svedoka, nekoliko puta se ponašao izuzetno drsko prema Vučiću. Da bi sačuvao autoritet, Vučić mu je odgovorio medijskom kampanjom koja je u toku.

U Vučićevim rukama su nož i pogača, samo on odlučuje koji naprednjak će dobiti neki delić vlasti i para. Ili nogu u donji deo leđa. Stefanović se namestio, čeka nogu.

PS

Ovaj tekst objavljen je u magazinu „Tabloid“, koji se u prodaji kod beogradskih kolportera našao u sredu 23. avgusta. Dan kasnije, „Kurir“ je na naslovnu stranu plasirao „vest“ da će Stefanović biti izabran za Vučićevog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke. Naravno, nije u pitanju promena načina na koji „Kurir“ tretira šefa policije, već Vučićev pokušaj da posredno demantuje tačne informacije i amortizuje nezadovoljstvo pojedinaca iz vrha SNS-a.

17.08.24.