Скочи на садржај

Evo zašto Vučić smenjuje Gašića

U okviru priprema za predstojeće izbore Aleksandar Vučić vodi kardrovsku čistku u Srpskoj naprednoj stranci i državnim institucijama. Među mnogim naprednjačkim prvoborcima na listi za odstrel nalazi se i Bratislav Gašić, koga će na mestu direktora Bezbednosno-informativne agencije najverovatnije naslediti Bruno Đuran. Iako je potpuno privatizovao BIA i pretvorio je u servis za zaštitu vođe i njegove porodice, Gašić nije uspeo da opravda Vučićevo poverenje. Osim Gašića, očekuje se da BIA napusti i Marko Parezanović, koji je do juče važio za najlojalnijeg i najkorisnijeg operativca u službi vladajuće familije.

Aleksandar Vučić je odluku o smeni Bratislava Gašića doneo zbog tri poslednja propusta.Hronološki, prvi se dogodio početkom oktobra, kad je iz BIA procurela informacija o Vučićevom nervnom slomu, koji ga je zadesio u avionu, na letu za Ujedinjene Arapske Emirate. Vučiću je tada pozlilo, pao je na pod i određeno vreme bio bez svesti. Kad je već odlučeno da avion prinudno sleti na atinski aerodrom, saradnici iz pratnje uspeli su da povrate Vučića. Plasirana je priča da je predsedniku SNS-a pozlilo zbog pogoršanja hroničnih problema sa srčanim pritiskom i da se nalazio u predinfarktnom stanju, kao da bi bila veća sramota da je umro ili da se šlogirao zbog sloma živaca. Kasnije, kad se pročulo šta se desilo u avionu, Vučić je bes iskalio na Gašiću, pretpostavljajući da su informacije o tom neprijatnom slučaju potekle iz BIA.

Desetak dana kasnije došlo je do oružanog sukoba pripadnika kosovske specijalne policije ROSU i srpskih civila u Zvečanu. Albanski policajci su učestvovali u akciji u okviru istrage koju je vodio tužilac Srbin i odobrio sudija Srbin, što pokazuje da povod nije bilo izazivanje međunacionalnih tenzija.

Međutim, pojava naoružanih pripadnika ROSU, isprovocirala je navijače Partizana, pripadnike grupe „Alkatraz“, koji su počeli prvo verbalni, a zatim i fizički sukob. Do upotrebe oružja došlo je kad se grupa zvečanskih navijača Zvezde priključila partizanovcima. U razmeni vatre ranjen je Srećko Sofronijević.

Za razliku od prethodnih, taj sukob nije bio unapred dogovoren. Do čega će doći nisu znali ni Vučić, ni Aljbin Kurti, pa ni gospodar kosovskog severa Zvonko Veselinović. Ništa nije znao ni Bratislav Gašić.

Vučić je Gašića okrivio za taj propust. Umesto da se „bavi svojim poslom“ i kontroliše dešavanja na Kosovu, a naročito Srbe, kako ne bi dolazilo do sukoba koji nisu dogovoreni s Albancima, Gašić je tog dana krstio unuka. Za tu priliku angažovao je lično patrijarha Porfirija, organizovao je njegov dolazak u Kruševac, pa je tek iz medija saznao da se puca na Kosovu. Sledećeg vikenda, kao da se ništa ne dešava, Gašić je priredio svadbu za jednog od sinova. „Mogao si da nađeš 50 konobara za svadbu, a nemaš petoricu ljudi na Kosovu“, prigovorio mu je Vučić.

Kap je prelila čašu kad je Vučić iz objava na Tviteru saznao da će se Dragan Đilas u Vašingtonu sresti s Gabrijelom Eskobarom, specijalnim izaslanikom američkog predsednika Džozefa Bajdena za Zapadni Balkan. Gašić je Vučića informisao o tome da Đilas putuje u Sjedinjene Američke Države kako bi se video sa ćerkom Sofijom, koja tamo studira. U tom obaveštenju navedeno je da sa Đilasom putuje i Borko Stefanović, koji je kontaktirao s nekoliko američkih diplomata nižeg ranga. Vučić je prekasno dobio informaciju o tome da je Đilas zvanično tražio sastanak sa Eskobarom, koji je pristao da ga primi u Vašingtonu.

Gašić nije uspeo ni da dobro organizuje udar na Vuka Jeremića. Iako je sebi pripisao zasluge za to što su Narodnu stranku napustili advokat Borivoje Borović i ekonomista Vladimir Kovačević, koje će slediti i bivši vaterpolista Danilo Ikodinović, Gašić je kompromitovao „firmu“ akcijom u kojoj su trojica pripadnika BIA kidnapovali i zlostavljali člana Jeremićeve partije Konstantina Katića zbog objave na Tviteru, u kojoj je pozvao građane da postupe kao Marko Vidojković, pa da bez straha opsuju Vučića i članove njegove porodice.

– Pripadnici BIA su oteli Katića i mučili ga više sati u prostorijama BIA na aerodromu „Nikola Tesla“. Sama otmica se desila na aerodromu, na Katićevom radnom mestu. Pripadnici BIA su ga odveli uz obrazloženje da moraju s njim da porazgovaraju. Nakon toga je usledilo višesatno mučenje, tortura uz veliki broj uvreda u maniru Štazija, KGB-a, Udbe – tvrdi Nikola Lakić, advokat Katića.

Narodna stranka je identifikovala i optužila Vladimira Macanovića, pripadnika BIA, za učešće u otmici Katića. Za Macanovića se zna da je dugo izvršavao zadatke tajne pratnje, a u „firmi“ se još prepričavaju avanture u koje se upuštao i kojima je upropaštavao akcije. Macanovićev uspon u hijerarhiji je počeo dolaskom Dragana Markovića Markonija na mesto prvog operativca BIA. Još 1992. godine, kad je započeo karijeru u Državnoj bezbednosti, Markoni je važio za kadar Socijalističke partije Srbije. Kad je Ivica Dačić, 2008, postao ministar policije, Marković je dobio funkciju državnog sekretara u MUP-u, ali na predlog SPS-ovog koalicionog partnera PUPS-a. Marković je 2009. godine osnovao Službu za zaštitu kabineta ministra policije, suprotno Zakonu o policiji. „Služba u službi“, iskorišćena je za udomljavanje penzionisanih funkcionera BIA, postoji i danas. Posle hapšenja Dragoljuba Peurače, direktora Inspektorata za rad, pao je i Marković. Pod sumnjom da je godinama učestvovao u reketiranju zajedno s Peuračom, morao je da napustio BIA. Sumnjive poslove nastavio je da vrši uz podršku svog imenjaka i prezimenjaka Dragana Markovića Palme. Od prošle godine Markoni je narodni poslanik s Vučićeve liste, kao kandidat PUPS-a.

Vladimir Macanović ima bitnu ulogu u paraudbaškom sistemu, koji se naziva „Markonijeva mreža“. Istim insajderskim i operativnim poslovima, kojima se, u Markovićevom interesu, u Petoj upravi bavi Macanović, u drugim departmanima BIA bavi se još nekoliko Markonijevih rođaka, kumova i saradnika.

– Narodna stranka je pokazala zube „dubokoj državi“ otkrivanjem imena i fotografije agenta BIA Vladimira Macanovića, koji je na beogradskom aerodromu četiri sata tukao i mučio Konstantina katića. Narodna stranka je pokrenula međunarodnu akciju povodom tog slučaja, kojim se ambasador Srbije u SAD Marko Đurić isključivo bavi i objašnjava neobjašnjivo, a tek će morati da objašnjava. Spremni smo za osvetničke udare „duboke države“ zbog tog slučaja – rekao je Vuk Jeremić.

Paralelno s Markonijevom, u BIA se raširila i mreža Zlatibora Lončara. Pažnju javnosti je pre dve godine privukao Miodrag Stojanović, Lončarev kum, koji se nalazio na mestu šefa obezbeđenja direktora BIA. Stojanović je u mafijaškom obračunu ranjen u ruku. Odbio je da sarađuje sa istražnim organima, ali to mu nije smetalo da posle oporavka bude vraćen u službu. Stojanović je i nedavno učestvovao u tuči, koja je u medijima predstavljena kao slučajan incident, izazvan navodno svađom oko parking mesta.

Ne samo da nema ništa protiv zloupotreba i nezakonitih aktivnosti BIA, Vučić to i traži od Gašića, Parezanovića i ostalih poslušnika. S tom namerom je stimulisao Gašića da koristi usluge Milije Milosavljevića. Da bi dokazao lojalnost službi, kao i to da još ima upotrebnu vrednost, Milija Ktitor održava kontakte s mnogim opozicionarima i novinarima koji kritikuju režim. Stari kadar Udbe vredno fotografiše i tajno snima sagovornike, pa to dostavlja Gašiću. Vučiću nije smetao taj kontakt dok je Ktitor novinare „dobronamerno upozoravao“ da paze šta rade ako neće da ih neko odvede u šumu, pred cevi rashodovanog oružja. Međutim, problem je nastao kad je Ktitor udario na Vučićevu prijateljicu Svetlanu Cecu Ražnatović.

Vučić je dobio obaveštenja o tome da je Milija Ktitor finansirao dokumentarni film Slaviše Lekića iz serije „Junaci doba zlog“. Prema tim informacijama, Ktitor je bivšem predsedniku NUNS-a dao 50.000 evra kako bi jednu epizodu posvetio Ceci, s kojom ima neraščićene račune. Vučić je krivicu prebacio na Gašića, koji je morao da zna šta radi njegov informator Ktitor, a nije reagovao i sprečio ga da Ceci nanese medijsku štetu. Osim toga, Vučić je Gašića oglasio krivim i što nije sprečio Ktitora da telefonom poziva Kseniju Vučić i traži njenu zaštitu. Gašić je „šefu“ objasnio da Milosavljević ima podršku Anđelka Vučića, pa niti želi, niti može da se meša u njihov privatni odnos.

Pošto je BIA privatno vlasništvo porodice Vučić, doneta je odluka o smeni Bratislava Gašića. Za utehu, Gašiću će biti ponuđeno da se vrati na mesto ministra odbrane, umesto Nebojše Stefanovića.

Favorit na funkciju direktora BIA trenutno je Bruno Đuran, koji uživa poverenje Aleksandra Vučića, a već godinama je u izuzetno bliskim odnosima s Anđelkom Vučićem.

U Vučićevom okruženju kao drugi kandidat za mesto šefa BIA pominje se Ivan Todorov, koji je pre dve godine napustio tu službu i postavljen za ambasadora Srbije u Budimpešti. Na rad BIA uticaće i sudbina Marka Parezanovića. Ako on ode, navodno u ambasadu u Moskvu, to će izazvati značajnije promene nego smena Bratislava Gašića. Uglavnom, kompletna čistka je motivisana Vučićevom namerom da Bezbednosno informativnu agenciju u potpunosti pretvori u servis za ličnu zaštitu.

(Mersiha Hodžić, Magazin Tabloid, broj 506)

Prof. dr MILO LOMPAR: Izbori nisu rešenje

Izbori su potrebni vlastima i stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Potrebni su i opoziciji, jer je u ovakvom stanju uskraćena za pristup finansijama i medijima. Izbori neće doneti promene, tvrdi prof. dr Milo Lompar u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid.

Univerzitetski profesor književnosti Milo Lompar sebe opisuje kao intelektualca, koji se knjigama, predavanjima i intervjuima protivi antinacionalnoj i antidemokratskoj politici režima. Odbija da učestvuje u manifestacijama u korist režima i u televizijskim i novinskim programima koje ne odobrava.

U intervjuu za naš Magazin profesor Lompar objašnjava zašto narod ne pruža otpor vlasti, koja uništava državu i izaziva truljenje društva, ali i kakvu ulogu u tome imaju opozicioni derivati Demokratske stranke, koji imaju ista stanovišta kao i režim, kao i iste kontrolore iz stranih centara moći.

Popović: Kaže se da “svaki narod zaslužuje vlast koju ima”. Da li je moguće da su Srbi toliko grešni da zaista zaslužuju Vučića i SNS?

Lompar: Ova izreka podrazumeva da dominantni kulturni model unutar kog postoji jedan narod, ili jedno društvo, određuje političko ponašanje vlasti. Taj model je do 2000. godine uglavnom bio određen titoističkim nasleđem: odnos prema jugoslovenstvu i komunizmu bio je protivrečan, srpsko nasleđe je postepeno dobijalo znatnije prisustvo, ratovi su imali dvostruka obrazloženja: kao ratovi za odbranu jugoslovenske države i kao ratovi za srpska nacionalna prava. No, pojam srpskog naroda bio je bitno fragmentarizovan: davnašnje regionalne predstave nadograđene su republičkim i pokrajinskim granicama. Tek je zločinačko NATO bombardovanje 1999. godine dalo isključivo srpski karakter ratnim događajima.

Taj mutni model počeo se raspadati posle 2000 godine. Ključna je bila prva decenija, jer je trebalo sačekati novo pokolenje koje bi prihvatilo novo poimanje države, društva, okruženja, komunikacije, posla. To se upadljivo obrazuje u poslednjoj deceniji. Taj model, na kome počiva sadašnja vlast, ima dva sastojka. Prvi je kulturno nasleđe koje se priziva u javnu svest da bi se obezbedio privid političkog kontinuiteta vladajuće stranke sa prethodnom rodoljubivom ideologijom: dan zastave, ćirilica, navijačka poistovećivanja sa nacijom. Svi ti činioci su nesprovodivi, ali zadovoljavaju folklornu predstavu o nacionalnoj politici.

Drugi sastojak je duhovna situacija vremena kojom se postavljaju temelji novog poimanja javnog morala: potpuna predaja imovine u ruke stranih činilaca: aerodrom, zemljište Beograda na vodi, Rio Tinto; netradicionalna seksualna orijentacija kao zvanični i opresivni činilac uprkos većinskoj volji ljudi; zakon o obaveznoj upotrebi rodne ravnopravnosti u jeziku; odbijanje da se poveća broj časova srpskog jezika i istorije u školama. Itd. Ti činioci su agenda koja će se u budućnosti sprovoditi. Ona ima svoju cenu za društvo: kriminalizacija koju tolerišu strani činioci da bi se srpska nacionalna prava i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori mogla postepeno svoditi na što manju meru.

Nedavno smo imali i simboličko pokazivanje ovog sklopa: posle nemačkih zastava, upriličenih za vreme posete Angele Merkel, kada je trebalo da se javnim napisima na nemačkom jeziku u ljudsku svest ureže kolonijalni žig, došao je dan srpskih zastava, kao zadovoljavanje folklornih predstava. Mogli bismo kazati da sadašnja vlast forsira dva oblika srpskog nacionalizma: dekorativno-nemački i navijačko-folklorni. Reč je, dakle, o složenom spletu propagandnih dejstava koja onemogućavaju veliku većinu stanovništva da rasuđuje i da se orijentiše. 

Popović: Otkad je SNS na vlasti, više od 700.000 ljudi je napustilo Srbiju, država je zadužena s još 15 milijardi evra, institucije su urušene, vladar krši Ustav i zakone, sloboda medija ne postoji, privreda je u kolapsu, u usponu je samo organizovani kriminal… Kako objašnjavate ćutanje naroda? Zašto nema otpora?

Lompar: Otpor podrazumeva organizaciju. Organizacija podrazumeva ideologiju. Ako i vlast i opozicija prianjaju uz istu, evroatlantsku ideologiju, kako organizovati otpor? Sa kog stanovišta dati odgovor na nacionalna i demokratska pitanja kao odgovor koji bi bio različit u odnosu na vlast? To stanovište je ukinuto kod nas. To je vidljiv momenat tihe okupacije. Hiperosetljiv na medijsko prisustvo, predsednik države proganja po alternativnim portalima ono malo ljudi koji mu se protive u ime srpskih nacionalnih i demokratskih prava. U takvim okolnostima narod nije u mogućnosti da se bori za normalniji oblik života, osim sporadičnih buntova koji se medijski prikrivaju.

Popović: Citirate Njegoševu mudrost “Odbrana je sa životom skopčana”. Zašto sad, kad su  ugroženi, Srbi ne brane pravo na normalan život?

Lompar: Prvi momenat: zato što je izdaja nagrađena. Podtekst je jasan: ako su oni koji su decenijama sve proglašavali izdajnicima postali to što su kod drugih osuđivali, sugestija je da je izdaja neminovna. Drugi momenat: radikalni individualizam nagriza svako osećanje solidarnosti. Njegova posledica je korupcija na svim nivoima, koja je – kako je davno pisao Slobodan Jovanović – pouzdan znak kvarenja naravi. Treći momenat: bekstvo od političke ideje u korist depolitizacije stvarnosti uvek je bio znak nedemokratskog karaktera društva, čak i diktature, pisao je takođe Slobodan Jovanović. Rezultat: kako je epohalna situacija postmoderna, kod nas imamo nedemokratsku situaciju u društvu na postmoderni način.

Popović: Da li je narod okovan strahom, pa zato trpi torturu vlasti?

Lompar: Strah za posao pokazao se dobrim mehanizmom kontrole masa. Novo pokolenje ljudi – posle 2000. godine – nema nikakve parametre da proceni stvarnost: oni ne znaju za bolje od ovoga. Glavni impuls mladih ljudi nije pobuna nego prilagođavanje. Sležu ramenima: sistem je loš, ali kako da se uklopim? Bez mladih ljudi, pobuna je neizvodiva. Sebičluk starijih ocenjuje se kao mudrost. I ko onda da se buni?

Popović: Šta bi trebalo da se desi, pa da pukne trpilo?

Lompar: U spontanitet  negativnog raspoloženja mogu poverovati, ali u spontanitet organizovanog bunta ne verujem. Samo zapadni (američki, nemački) činioci mogu stvoriti probleme vlastima i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Zašto bi oni to činili, kad na najmanji pritisak ova vlast daje neki ustupak? Sa stanovišta zapadnih činilaca, ova vlast je najbolja: ima oreol nacionalne, dok izdaje nacionalne interese; ustupa KiM istrajno; podriva Srbe u Republici Srpskoj tako što priznaje Šmita za visokog komesara UN uprkos tome što ga ne priznaju ni Rusija ni Kina; učestvuje u političkoj smutnji u Crnoj Gori sa osnovanom sumnjom da pomaže večitom crnogorskom predsedniku.

Popović: Zašto opozicione stranke ne mogu da kanališu nezadovoljstvo naroda?

Lompar: Zato što nisu autonomne: ne nastoje da svoju snagu potvrde u narodu, da bi tako potvrđene postale poštovane i priznate kod zapadnih činilaca, nego se trude da snagu pronađu u bliskosti sa tim činiocima, pa da tako ojačaju svoj uticaj u narodu. To je namesnički, a ne demokratski put. Prednost vladajuće stranke je u tome što je snagu koju je SRS imala u narodu pretvorila u kapital kod zapadnih činilaca.

Popović: Ko nanosi više štete Srbiji: građanske stranke s komesarima iz NVO, ili lažne patriotske organizacije, koje kohabitiraju s režimom?

Lompar: Građanske stranke su hipnotisane titoističkom definicijom nacionalizma, koju je u javnoj svesti odomaćila nevladina inteligencija: da je za sve na svetu,  uključiv i zemljotrese na Aljasci i poremećeno kretanje kometa, kriv srpski nacionalizam. Drugi predmet njihove fascinacije su zapadni politički činioci, kojima ova definicija idealno odgovara za neutralizaciju srpskih interesa i ruskih uticaja. DS je rasejala brojne opozicione derivate kao školske primere nepromenljivosti: ono što su mislili dok su bili na vlasti, do 2012, oni i danas misle. Nijedan korak nisu napravili u svesti da preispitaju iskustvo poraza. Ako bi se sad vratili na vlast, opet bi ostao isti program na televiziji, možda i isti direktor, koji ne podleže ni penzionim ni biološkim kriterijumima; opet bi komesarska uprava Vide Ognjenović postala javni pogon Ministarstva kulture; opet bi objašnjavali da je privatizacija bila dobra. Oni ne žele da se menjaju u skladu sa prilikama, sa proživljenim iskustvima, ne žele da rizikuju, ne osećaju nikakvu dužnost prema narodu sa kojim žive, već čekaju da ih neko ustoliči. Mesto je, međutim, zauzeto.

Patriotske organizacije su fiksirane za vlast: ne pada im na pamet da se može biti u opoziciji, da veze sa narodom nisu veze sa vlašću, da se živi od svog rada a ne od iznajmljivanja svoje podrške vlastima. One su klijentelističke: ako bi se promenila vlast, mogle bi postati buntovne, kao do 2012, pod uslovom da njihovi interesi bude zanemareni. Ova vlast ih servisira kao beznačajne, ali jeftine klijente. I njima lepo: malo slikanja, malo priče. I kritikuju Gordanu Čomić kao ministra koji predlaže zakone o istopolnim zajednicama. A ne pitaju: kako se zove onaj čovek koji je osobu, koja je bila bič ideološke netolerancije desetinu godina, postavio za ministra, iako na izborima nije nastupala za vladajuću stranku, nego navodno protiv nje, i dobila veličanstveno manje od 1%. Pišu pisma protiv aktuelne vlasti zbog nametanja broja ubijenih u Jasenovcu i novog direktora Muzeja genocida, ali ne imenuju ko je čovek koji je to politički omogućio? Postoji samo jedno ime. To se vidi po tome što ga ne izgovaraju.

Obe političke formacije su plod delovanja dve vrste inteligencije: nevladine inteligencije, koja je strukturno vezana za strane činioce, pa je tako jači činilac u državnoj administraciji, i nacionalne inteligencije, koja je strukturno usmerena na vlast kao takvu, pa se zadovoljava statusnim i materijalnim kompenzacijama.

Popović: Vlast deset godina nanosi štetu državnim i nacionalnim interesima, a nijedna stranka nije uspela da stekne poverenje birača, da uđe u prostor koji su napustili SRS i DSS. Zašto?

Lompar: Zato što su zapadni činioci uspeli da podele političku scenu na dva pola, a oba oni kontrolišu. Treću poziciju, nacionalnu i demokratsku, uklanjaju iz vidokruga, jer komplikuje raspored dejstava. Najteže je kontrolisati demokratsku vlast, jer često počiva na koalicijama, i nacionalnu javnost, jer njeno mišljenje izvire iz vezanosti za nacionalne interese. Svaka okupacija to uklanja iz svesti. To je spoljašnji razlog.

Unutrašnji razlog je velika briga srpskog predsednika da se na političkom polu koji bi njegovu politiku s pravom osudio iz nacionalne perspektive ne pojavi neka politička organizacija. Ona bi mogla postati privlačna za njegove glasače.

Kao dopunski momenat se pojavljuje odsustvo vezanosti nacionalnih političara za politiku, za mišljenja, za uverenja. Oni su podređeni predstavi o politici kao isključivoj borbi za vlast, premda se ona može shvatiti i kao borba za ideje, za načine života, za oblike otpora, za raznovrsnu javnost. Učinak takve politike dolazi sporije, ali je dugotrajniji. Čovek bez istinskih uverenja nije političar nego politikant: najjeftiniji učesnik razmene usluga na političkoj pijaci.

Popović: Promene ne mogu da pokrenu stranke iz “N1 opozicija”, nastale iz restlova DS-a. Da li je ta procena pogrešna?

Lompar: Možda i mogu, ali društvo mora da istruli do poslednje tačke, da nezadovoljstvo ostane neoblikovano, ali javno nezadrživo. Tada kontrolisani haos može dovesti do smene vlasti bez promene politike. To je ključni momenat zapadnih  političkih akcija.

Popović: Kako objašnjavate da taj deo opozicije, proevropske, deli iste stavove s režimom po ključnim pitanjima – odnosu prema Kosovu i Metohiji, odnosu prema SAD i EU, migrantima, javnim izvršiteljima?

Lompar: Iz zajedničke vezanosti za zapadne činioce. Oni ne žele da vide da je vladajuća stranka izdala svoju političku agendu, premda ne i svoje ponašanje, pa da na polu zapadnih interesa, na kojem se nalaze derivati DS, nema više samo njih. To uništava decenijsku samoumišljenost DS da je ona istorijska avangarda (tu predstavu su preuzeli od komunista), da ona zna koji put vodi u budućnost, da su oni nosioci kulture i civilizacije, šamanske modernizacije, simboli evropejstva i vrednosti. Oni su živa slika zatvorenog uma. Da bi održali tu predstavu, oni se nude za bolje izvršioce. Opozicija ni u jednoj tački nije išla u susret nacionalnim interesima, ako to ne odgovara stranim činiocima: ona nije energično osudila Inckov zakon o genocidu u Srebrenici, ona je zanemarila predsednikovo priznanje Šmita kao visokog predstavnika uprkos Rusiji, Kini i Srbima u Bosni. A to su bile teme koje su joj – zbog grešaka vlasti – omogućavale prodor među nacionalno orijentisane birače. Njeno protivljenje priznanju KiM za samostalnu državu je svakako pohvalno, ali nebitno, jer je i režim – koji je na KiM izdao sve što je mogao – deklarativno na toj poziciji. I – presudno – zato što priznanje i ne zavisi od srpskih vlasti nego od ruskog veta u UN. Opozicija, dakle, prati strane činioce u sadržaju politike: čak i kad se ne slaže sa njenim nosiocima. Izgleda da u ovih deset godina nije bilo potrebe za promenom nosilaca vladajuće politike: sadašnji predsednik i njegovi saradnici su idealni izvršioci političke izdaje i civilizacijske regresije.

Popović: Srpsko društvo je uvek bilo sklono podelama, ali nekad su one ostajale na nivou visoke politike i krupnog biznisa, a naprednjačka vlast je uspela da ih unese u svaku kuću, u svaku porodicu. Može li se to prevazići i naći zajednički interes, makar po egzistencijalnim pitanjima?

Lompar: Mora da se dogodi još veća propast i još veća sramota. Kako promeniti vlast koju bezuslovno podržavaju sve ustanove društva: stranke, mediji, ustanove kao SANU i SPC, Univerzitet? Kako promeniti vlast koju vode – kako mudro reče Vesna Pešić povodom Briselskog sporazuma – Čerčil i De Gol? Kako promeniti vlast koju ovako odrešito i nemački kategorično nedavno podrža Angela Merkel? Da bi uzdrmala vlast, opozicija bi morala da se zameri zapadnim (američkim, nemačkim) činiocima. Oni to nikako ne smeju i ne žele da urade.

Popović: Kako objašnjavate ćutanje tzv. intelektualne elite, koja ne reaguje na probleme koji uništavaju državu i narod?

Lompar: Mislim da reaguju. Predsednik SANU predlaže elegantno napuštanje KiM. Akademik Ljubomir Simović pita šta bismo sa KiM i da nam ga vrate. Akademik Dušan Kovačević tvrdi da nemamo više snage ni za kakav otpor i predlaže nam – u propagandnom spotu koji je snimio za državnu televiziju – da slavimo dan zastave: zastave izgleda imamo. Bar nešto. Predsednik MOK-a Božidar Maljković kaže da moramo stajati pored kosovskih sportista na postolju, što potom ponavlja i predsednik države: Španci, začudo, na nedavnoj fudbalskoj utakmici, nisu morali ni ime da im izgovore. Lako je Špancima. Predsednik MS piše – sa udvoričkim naklonom predsedniku države – da se zna ko je najzaslužniji za formiranje kulturne politike: protiv koga onda organizuje skup koji dovodi u pitanje rodnu ravnopravnost u jeziku? Pred svake izbore, predsednik države se slika sa svim istaknutim članovima intelektualne, estradne i crkvene elite. Nema greške: ovo je njihova vlast. Dok ne padne.

Popović: Kako je moguće da pismo podrške predsedniku Vučiću potpiše šest akademika i osamdesetak univerzitetskih profesora, zajedno s kriminalcima poput Kristijana Golubovića i starleta Soraje i Tijane Ajfon?

Lompar: Možda pitanje treba drukčije postaviti: zašto su ovi koji su poslednje pomenuti dozvolili da osvanu u društvu koje čine oni koji su prvo pomenuti?

Popović: Pored zakonodavne, izvršne i sudske, Vučić je uveo i četvrtu granu vlasti – medijsku. Ta mu je najvažnija, nju koristi za progone političkih protivnika i kritičara. Da li pratite te medije? Koliko su toksični?

Lompar: Pratim elektronske medije u ograničenom obimu. Obično me neko obavesti kada me negde negativno pomenu. Kada me je predsednik države – u Ćirilici ‒ lažno optužio da sam bio mentor Bošku Obradoviću, to je objavljeno u elektronskom izdanju Politike, pa sam demantovao. Onda mi je jedan poslanik SNS rekao: Vaš demanti su videli samo čitaoci elektronskog izdanja, a ovo što mi kažemo – milioni. To je mera ponašanja vlasti: naša laž vredi, jer je milionska; istina je beznačajna, jer je zastupljena na malo mesta.

Televiziju ne gledam. Uvek se šalim sa jednim kolegom, koji ima izvesnih simpatija za vlast, po logici sopstvene nostalgije, jer je emotivno vezan za Miloševića. On ima na programu N1 i Novu. Ja nemam. Kažem: ovi koji su za vlast mogu da gledaju opoziciju, ali ovi koji su za opoziciju mogu samo da gledaju vlast.

Moj stav je karakterističan za individualno poimanje opozicionog ponašanja: uvek podržavam alternativne oblike izražavanja. Male izdavače, medije i štampu. Ne brkam brojnost i vrednost, jer i u književnosti razlikujem uspeh, moć i vrednost.

Popović: Vučić je okupirao političku scenu i na njoj instalirao kult svoje ličnosti. Da li je to dokaz da Srbi ne prihvataju demokratiju već traže samo vođu?

Lompar: Tako je lakše. Ako prebrojimo pripadnike i sledbenike DS i DSS u sadašnjoj vlasti, videćemo da ih je veoma mnogo. Kad je tako, zašto se nisu dogovorili 2008. godine i nastavili da vode državu u teškim okolnostima, nego su stranački ratovali do obostranog uništenja? A sad marširaju zajedno. Zato što su sad odgovornost preneli na predsednika države i SNS, kriju se ispod njegovih potreba za javnim pojavljivanjem, da bi – kad ova vlast padne – sve svalili na njen vidljivi deo. Kad imate vođu, on je kriv. Kada učestvujete u vlasti, delimično ste odgovorni. Prenos odgovornosti na vođu štiti od preispitivanja lične odgovornosti. 

Popović: Vučić se često poredi s Josipom Brozom Titom. Da li Vi uočavate sličnosti?

Lompar: Bio sam izložen podsmehu nevladine (drugosrbijanske) inteligencije kada sam – pre 15 godina – opisivao obnovu titoizma koja nam predstoji: kao sistema neutralisanja srpskih nacionalnih prava, a ne kao komunističke ideologije. A eto Angela Merkel nam je nedavno pomogla da ponešto vidimo: kada odgovara nemačkim interesima, autoritarni režim biva podržan. Nije ga samo Putin odlikovao. Unutrašnja jednoobraznost, medijski monopol, saglasnost stranih činilaca. U razgovoru za agenciju BETA, nedavno sam kazao da bi se moglo desiti da predsednik Srbije počne da trguje interesima Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nije prošlo ni nedelju dana od te izjave, a on je primio Šmita u svojstvu visokog predstavnika UN uprkos odlukama Rusije i Kine da ovaj nemački političar to nije. Ako bude uspela da neutrališe srpska nacionalna prava u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, potom i Vojvodini, ova vlast će ostvariti titoističko rešenje u drugim uslovima. Izdvajanje KiM iz državnog sastava Srbije se podrazumeva, ali ova vlast je sve učinila što se tu moglo učiniti: ruski veto u UN je poslednja prepreka.

Popović: Da li je ikad postojao srpski vladar koji se prema Kosmetu odnosio slično Vučiću danas?

Lompar: Ako se izuzme titoistički poredak, nije bilo ovakve situacije: u ideološkom smislu, izrugivanje kosovskom mitu; u državnom smislu, predaja čitavog niza činilaca suverenosti na KiM; u političkom smislu, odricanje od kosovske komponente srpske politike. To ni kralj Milan – kao najkooperativniji srpski vladar u odnosu na zapadnu politiku – nije činio.

Popović: Kako smo došli do toga da niko ne reaguje kad predsednik države tvrdi da Srbija treba da se odrekne Prištine, Prizrena i ostalih kosovskih gradova kao što se Nemačka odrekla Kenigsberga, danas Kalinjingrada?

Lompar: Paralela je besmislena. Nemačka je izazvala rat u kojem je poražena. Ona je okupirana. Ako tako stoje stvari, a ne stoje, što pokazuje Rezolucija 1244, onda nama ne treba predsednik, neka postave okupacionog namesnika. On ne mora da se zaklinje na Miroslavljevom jevanđelju. Ako se već razvijaju neka poređenja, može se kazati da se Rusija povukla hiljadama kilometara na istok bez ispaljenog metka. I – da li su zapadne sile prestale da vode propagandni rat protiv nje? I sad tvrde da je Rusija agresor, jer se odupire zapadnoj dominaciji nad svojim narodom i svojim interesima u Ukrajini i Belorusiji. Da li su stali posle progona Srba iz Krajine? Neće stati ni na Drini. Otud: „odbrana je s životom skopčana”. A ima mnogo načina odbrane. Ako nema volje da se bori, čovek ne treba da laže: neka prizna da je odustao od sebe.

Popović: Vučić tvrdi da “narod razume da Srbija više nema ni metar na Kosovu” i da se zato “niko na ulici ne buni protiv” njegove spoljne politike. Da li je u pravu?

Lompar: U ovakvoj medijskoj dominaciji nevladine politike, sa čitavim nizom pratećih efekata, pravo je čudo da još poneko diže glas. I to ljuti predsednika države: „neki tamo opet dižu glave”, govorio je drug Tito. Tu je ključna uloga SPC. Ako se ona ne buni protiv takvih tvrdnji, onda je popustila poslednja linija odbrane. Mitropolit Amfilohije je pokazao da ne mora da bude tako.

Popović: Da li bi definitivna predaja Kosmeta, kroz tzv. Sporazum o dobrosusedskim odnosima, ugrozio Vučićev opstanak na vlasti?

Lompar: Zavisi od spoljnih činilaca više nego od unutrašnjih, ako izuzmemo SPC. Ukoliko bi zapadni (američki) činioci procenili da im on ne može pomoći oko Republike Srpske, da je njegova politička upotrebljivost iscrpljena, moglo bi biti kao u slučaju crnogorskog predsednika: postepeno uklanjanje ličnosti i suštinsko očuvanje politike. Ostaje sfinga ruske politike: ako bi oni stavili veto u UN, to bi pojačalo unutrašnji pritisak na vlast. Suviše nepoznanica za moje znanje.

Popović: Da li je moguće da do smene vlasti dođe na izborima?

Lompar: Kome su politički potrebni izbori posle tek jedne godine novog skupštinskog saziva? Nesumnjivo vlastima, jer ovakva skupština jasno pokazuje da vlast nema legitimitet koji bi bio uverljiv i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. To bi značilo da novim izborima treba stvoriti privid legitimiteta vlasti. Svojim ulaskom u skupštinu u zanemarljivom broju, lišena medijskog uticaja i decenijski žigosana u svim sadržajima, od opštih do pojedinačnih, opozicija bi davala legitimnost različitim rđavim odlukama: od Rio Tinta do Kosova i Metohije i Republike Srpske. Kome su još politički potrebni izbori? Stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Kome su finansijski, promotivno i pojedinačno potrebni izbori? Opoziciji, jer je u ovakvom stanju potpuno uskraćena za sva ova područja.

Na izborima u Crnoj Gori 2020. godine pokazalo se da poraz vladajuće stranke ne znači nužno pad režima, pošto su sve druge ustanove ostale netaknute. I to su obezbedili strani činioci. Pokrenut je dug i neizvestan proces relativne korekcije jedne politike uz čuvanje onih njenih sadržaja koji su potrebni zapadnim (američkim) činiocima. Kao da je taj način promene vlasti kod nas trenutno neostvarljiv. U odnosu na devedesete, stanje stvari je bitno različito: sadašnja vlast je uspela da sve bitne nacionalne činioce dovede u klijentelistički odnos, pa je tako SPC mnogo čvršće uz nju nego što je bilo devedesetih, dok opozicija ne menja političko ponašanje s kojim je poražena 2012. godine.

Popović: Ističete da ste za “pasivan otpor, da se radi s najmanjim mogućim rizikom”. S obzirom na stanje u kome se nalaze država i narod, šta još može da se rizikuje?

Lompar: Srpska pozicija je istorijski rizična: na granici svetova. To podrazumeva neprestanu koncentraciju. A mi smo narod mahova: prvi ustanak na Balkanu je srpski, jedina pobednička balkanska vojska u Prvom svetskom ratu je srpska. Itd. Dragiša Vasić je pisao kako su – posle pobedničkog Prvog svetskog rata – mislili da treba da legnu na livadu, gledaju u zvezde i odmaraju se. Nema toga na granici. Uticaji koje trpimo su raznostrani. Otud sam uvek smatrao da je neophodan preokret u unutrašnjoj politici: dovođenje u što veću saglasnost činilaca unutrašnje politike sa shvatanjima i tradicijama naroda. Zašto? Zato što je takvo ponašanje jedina pouzdana osnova sa koje srpski političari mogu neutralisati ili razblaživati strane, neminovne, pritiske. Sadašnje manipulativne tehnike dovode u sumnju ovakvo shvatanje. Jer, one menjaju opštu svest: cilj je da se promene osnovi ljudskog ponašanja, a ne nosioci političkog delovanja. To se vidi u književnosti i umetnosti: menjate ukus publike i ona jednostavno ne čuje ono što vredi. Njen sluh je tako postavljen da ne čuje. Otud pisac hita da vidi šta nju obuzima, prenosi te predstave u svoje delo i nastoji da bude opažen. Tako se vrednost potiskuje zbog uspeha. U politici stvari idu sporije, jer su kolektivne predstave čvršće od umetničkih, ali ipak idu u tom pravcu. To znači da se treba prilagoditi komunikaciono, da bi se očuvalo ono što je vredno. Treba, dakle, stvoriti alternativni prostor u što većem broju sadržaja. Kaže se da je to spor put. Možda. Naročito ako njime ne idete. Ali, zašto moćne adrese isijavaju gnev u odnosu na postojanje takve alternative? Oni koji nude radikalnije alternative treba da poštuju načelo: sam koračaj po putokazima koje postavljaš. Neka pokušaju revoluciju, reakciju, šta god, ali lično. Da vidimo rezultat.

Popović: Šta će, posle Vučića, ostati od Srbije?

Lompar: Ista politika, sa korekcijama na mestima koja su suviše osramoćena. Kao u Crnoj Gori. Pred kraj života, u svojoj Knjizi o Zmaju, iz 1902. godine, koja ga je dovela u sukob sa preovlađujućim javnim mnjenjem, Laza Kostić je pisao da je srpski narod na nizbrdici. A desetak godina potom, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, slava srpskog oružja i imena prošla je svetom. Činilo se da je veliki pesnik potpuno promašio. Kad je on mogao promašiti, sa takvim umetničkim i intelektualnim dometom, kao i životnim i političkim iskustvom, ne bi bila nikakva šteta da i jedan univerzitetski profesor književnosti pogreši u svojim procenama. 

Popović: Iako svoju javnu delatnost držite u okvirima svoje profesije – predajete srpsku književnost, pišete i javno kritikujete antinacionalnu i antidemokratsku politiku režima – mnogi u Vama vide čoveka koji bi mogao da, kao predsednički kandidat, značajno doprinese pobedi nad Vučićem i oslobođenju Srbije. Šta bi trebalo da se desi, pa da se prihvatite tog ili takvog angažmana?

Lompar: Imamo situaciju koja nije nepoznata. Već na prvim izborima 1990. godine bilo je trezvenih glasova koji su upozoravali da opozicija – zbog neravnopravnih uslova – ne može računati da bude nešto više od demokratskog dekora. To se pokazalo kao tačno. Potom je obrazovana Srpska liberalna stranka (Nikola Milošević, Kosta Čavoški) koja je tražila poštovanje načela o ravnopravnosti izbornih uslova i neizlaženje na izbore dok se tako nešto ne ostvari. Bila je malobrojna, zbog čvrstog nacionalnog stava neinteresantna stranim činiocima, kao glas savesti neprijatna drugim opozicionim strankama, i otud potpuno neuticajna, pa je često služila za podsmeh sve brojnijim pragmatičarima i oportunistima na našoj političkoj sceni. Jedan njihov deo, vezan za DS i DSS, ipak je bio primoran da bojkotuje izbore 1997. godine. Niko se nije setio da ih pita zašto kasne sedam godina. Takva pitanja se u našoj politici nikad ne postavljaju.

Promenu vlasti 2000. godine omogućilo je oko 600.000 glasova razlike u korist Vojislava Koštunice u odnosu na Slobodana Miloševića. To je bio rezultat predsedničkih izbora, dok su na izborima za skupštinu SRJ pobedili SPS i SNP. Ali, promene je izazvao pad režima, a ne izborni bilans. Jer, značenje predsedničke pobede ciljano je preneto na trenutno, nasilno i neosnovano zaposedanje televizije, Narodne banke i drugih državnih ustanova. Bio je to meki državni udar. Njegovu ostvarljivost obezbedili su zapadni (američki) činioci: uz prećutnu ili javnu podršku vojne i policijske strukture.

Kako strani činioci nisu zainteresovani za promenu nosilaca sadašnje politike, nastojanje opozicije da izađe na izbore deluje samo kao njen ustupak stranim činiocima i ostajanje u vidnom polju javnosti za neko buduće (hipotetičko) stanje. Otud sledi da bi jedino istinsko opoziciono rešenje podrazumevalo promenu političke agende i ulazak u rizično polje učestalih protesta. Jer, sadašnji kurs opozicione politike nema mobilizacijsku snagu za raspoloženje aktivnog dela javnosti. On deluje nedovoljno podsticajno. Otud izbori ništa ne mogu rešiti. Oni su puka manifestacija. Milan Grol je tačno kazao: „Manifestacije prolaze, problemi ostaju.” To bi značilo da se opšte društveno truljenje nastavlja. Kakav politički razlog onda može biti u izlasku opozicije na izbore?

Intelektualac po prirodi stvari može sebi dozvoliti da kritikuje vlast, da joj protivreči, da zanemaruje medije, da ide suprotno od njihovih tokova. On to sebi može dozvoliti, jer oličava jednu duhovnu i političku poziciju: bori se za vrednosti, a ne za vlast. Otud mora da zna gde su mu granice: njegovo je da kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga. Nije njegovo da upravlja: on svoj hleb treba da zarađuje izvan servisiranja svog političkog mišljenja. To je lako reći, ali je teško izdržati u takvom opredeljenju. Jer, on svakako smeta, katkad i nervira, uznemirava miran san i lep odraz u ogledalu tolikih propagandista.

Ovako je Dačić izdao Vučića u „Dorijan Greju“

Sve diktatore, pokazala je istorija, obarali su ljudi iz njihovog okruženja. Srpski diktator Aleksandar Vučić o istoriji ne zna ništa, ali ima instinkt uličnog džeparoša, koji mu pomaže da prepozna opasnost. Zato Vučić strepi od ortaka iz svog karela.

Polako i strpljivo plete mrežu oko kuma Nebojše Stefanovića, ali još nije našao hrabrosti da se upusti u konačni obračun. Drugog kuma, Slavišu Kokezu, uspeo je samo da medijskom hajkom kompromituje i smeni s mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na jače i opasnije igrače ne sme da udari. Naročito ne na Ivicu Dačića. Na njega ne sme jer dobro pamti događaje od 4. jula 2008. godine u restoranu “Dorijan Grej”.

Pred majske izbore te godine, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikitović, konsiljere Vojislava Koštunice, dogovorili su se da SRS i DSS formiraju koaliciju i preuzmu vlast. Po tom planu, u slučaju potrebe, ako ne budu osvojili dovoljno mandata u Skupštini, u koaliciju će primiti i SPS. Ivica Dačić je na to pristao, nadajući se da će biti jezičak na vagi. Nada mu se ispunila. Radikali i Koštuničini amiši nisu mogli sami da formiraju vladu, pa su se dogovorili sa Dačićem. Kao predigra za republički nivo, SRS, DSS i SPS svečano, u restoranu “Kalemegdanska terasa”, potpisali su sporazum o formiranju koalicije u Beogradu, po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik.

Naravno, Boris Tadić nije sedeo skrštenih ruku. Pokušao je da vrbuje Dačića. Škrt, pokušavao je na loš način. Ponudio mu je samo mesto potpredsednika vlade, zaduženog za odnose s Rusijom. Potcenjen, Dačić je demonstrativno prekinuo pregovore i sklonio se na bezbednu udaljenost, u Beč, kod Ivice Tončeva, da se bavi odnosima s ruskim i ostalim tinejdžerkama.

U cajtnotu, pošto niko iz vrha DS-a nije mogao da dođe do Dačića, jedan savetnik Tadića organizovao je sastanak u “Dorijan Greju” s Predragom Rankovićem, zvanim Peconi. U početku pregovora, Peconi je odbijao svaku pomisao da posreduje, tvrdio je da podržava Dačića i SPS, ali ne se bavi politikom, zanima ga samo biznis. “To je odlično, ali sad razmisli kako će ti izgledati biznis kad mi raspišemo nove izbore, na kojima ćemo da pobedimo, pa onda formiramo vladu bez tvog Dačića. Moraćemo da preispitamo privatizacije u kojima si kupovao firme, kako si dobijao kredite, poreklo imovine, ko zna šta će sve da se otvori”, rekao mu je Tadićev izaslanik. Gospodinu Rankoviću je trebalo oko šest sekundi da uključi telefon i pozove Dačića, pa da mu objasni kako bi bilo jako pametno da se hitno vrati i pregovara s dobrim momcima iz DS-a, oni su budućnost Srbije.

Peconijev predlog podržali su Vlada Zagrađanin, Aleksandar Antić i još neki Dačićevi drugovi od poverenja. I, eto Dačića u “Dorijan Greju”. Lukav, s osmehom Del Boja, odmah je odbio i da razgovara o mizernoj ponudi za potpredsedničko mesto. Kad je čuo da mu se nudi fotelja ministra policije, pokušao je da odglumi nezadovoljstvo: “Nema šanse, neću da me zovu Ivica Pendrek, kao što su mi tatu zvali Desko Pendrek”. “E, ako ne shvataš koliko je značajno mesto ministra policije, onda nam i ne trebaš”, rekao je žuti pregovarač. Naravno, Dačić je shvatio. Pristao je da otkači tužnog Vučića i uđe u koaliciju s Tadićem. (U tom kadrovskom pretumbavanju nastradala je sujeta Dragana Šutanovca, koji se već uživeo u ulogu ministra policije. No, Šutanovac nije bitan za ovu temu, a i za sve ostalo.) Tri dana posle tajne večere u “Dorijan Greju”, formirana je žuto-crvena koalicija, a Vučiću je ostalo samo da u medijima, a naročito u svojoj Pravdi, kuka što ga je izneverio nesuđeni politički mladoženja.

Epizodu iz “Dorijana Greja” ne pamte samo Vučić i Dačić, nego i međunarodni majstori političkog inženjeringa. Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, nedavno je iz Moskve prezentovao ruski plan za rešenje srpske političke krize. Plan ima više smernica, ali suština se svodi na to da opozicija izvrši vaninstitucionalni pritisak i prinudi Vučića da podnese ostavku. Kao što Ustav definiše, funkciju predsednika vršio bi predsednik parlamenta. Tehnička vlada, u kojoj bi bili samo eksperti, bez stranačkih funkcionera, dobila bi rok od godinu dana da pripremi uslove za nove izbore.

Kad je čuo za tu strategiju, Vučić je pokušao da proveri da li iza nje zaista stoji zvanična Rusija. Nije uspeo, niko iz Kremlja nije hteo da se oglašava tim povodom. Vučić se tešio činjenicom da se Rusija nikad ne meša u unutrašnje stvari drugih država. Eto, Moskva ga više ne podržava, ali neće podržavati ni opoziciju, bar ne javno, logistički i finansijski. Uteha je trajala kratko, samo dok nije obavešten da su ambasadori Kvinte, na prvom redovnom oktobarskom okupljanju, neformalno zaključili da “Dačić uopšte nije loš izbor”. Naravno da nije loš, na njega su tipovali Amerikanci, što je zabeležio i ambasador Vilijem Montgomeri u svojim memoarima, još 2004. godine, a kasnije i Britanci, o čemu je govorila Ketrin Ešton.

Nemoj neko da računa na mene u nečasnim igrama rušenja Vučića ili sa nekim nadama da će on podneti ostavku. A naročito da se u svemu tome može tražiti oslonac u meni. Želim svima da poručim da se već duže javno zalažem za to da Vučić bude naš zajednički predsednički kandidat – tvrdi Dačić, koji već devet i po godina primenjuje strategiju “praviću se mrtav dok medved ne ode”.

Džabe se trudi. Medved mu ne veruje, još ga bole rane iz “Dorijana Greja”. I tada se Dačić zaklinjao u vernost, pa se, pod pritiskom ambicije, promenio.

– Svaka partija ima pravo da radi ono što misli da je dobro za njih, što smatraju da je njihov interes, ja nemam ništa protiv toga. To je sve demokratski, legitimno, ne bi im bio prvi put, i 2008. su to uradili. Meni je važno da to mi nismo uradili – skrušeno je Vučić podsetio na prevaru iz dorćolskog restorana.

Po običaju, na Vučićev znak odmah su na Dačića nasrnuli naprednjački dugodlaki blajhani i drugi goniči.

– Dobro se sećam istorijskih pomirenja koje je Dačić pravio s Borisom Tadićem i drugima, tako da od socijalista ne može baš mnogo da vas iznenadi. Puno je onih koji bi da sruše Vučića. Ali ne može Dačić da sruši Vučića. Uostalom, ko kaže da SNS hoće Dačića? Stalno se oslanjaju na naša leđa. Sećam se svih prethodnih kampanja, pa Dačić ne kaže “mi socijalisti”, nego kaže “ja i Vučić” jer zna da jedino tako može da dobije glasove – kaže Zorana Mihajlović, a takve pretnje Dačiću ponavljaju Miloš Vučević i ostali naprednjaci.

Što god oni pričali i koliko god minimizirali njegov značaj, Dačić je prihvatljiv za sve, jednako za Vašington, Brisel i Moskvu, pa i za srpsku opoziciju. Kako god i kad god došlo do smene vlasti, Dačić i SPS će imati značajnu ulogu u tom procesu.

Pošto Šešelj i ostala boranija

Srpska napredna stranka je deponija političkih prevaranata, parazita i štetočina, najsramnijih manekena nesreće koja tri decenije uništava državu i narod. Po tom modelu Aleksandar Vučić je napravio i vladajuću koaliciju, ali i lažnu opoziciju. Vučić pokušava da diktaturu, koju je zaveo pre devet godina, sakrije iza Šešelja, Vacića, Obradovića, Radulovića, Miloša i Čedomira Jovanovića, Čanka, Lečića i mnogih drugih pohlepnih statista u izbornim predstavama. Neki od njih imaju stalni angažman, pa dobijaju mesečni honorar, a neki su se zadovoljili predizbornim obećanjima i medijskom podrškom. Različiti po ideologijama, stavovima i postupcima, svi Vučićevi abonenti imaju istu želju da se uvale na državne jasle, dobiju poslaničke mandate i direktorske funkcije u javnim preduzećima, sve o trošku građana. Saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, kao što sada dele plen, posle oslobođenja moraće da podele i odgovornost s Vučićem za sve zločine nad Srbijom.

Sve što ima, Aleksandar Vučić je stekao lažima, prevarama i pljačkom. Na isti način priprema sledeće predsedničke i vanredne parlamentarne izbore. Da bi stvorio lažni utisak poštovanja demokratskih principa, diktator je odlučio da izbornu listu okiti sa svim opskurnim simbolima prošlosti koja traje, plus njihovim moralnim dvojnicima iz nove generacije parazita. Celu predstavu, zajedno sa scenografijom, glavnim glumcima, beznačajnim epizodistima i publikom, zaduženom za aplaudiranje i glasanje, režiser Vučić platiće novcem opljačkanim od građana.

Pre 33 godine, dok se raspadao Savez komunista, a s njim i SFRJ, Slobodan Milošević je anticivilizacijski otpor pružao pokušajima da demokratizaciju društva zaustavi nametanjem ideje o formiranju jednopartijskog pluralizma. Milošević je od toga odustao pod pritiskom zdravog razuma. Bez tog pritiska, bez zdravog razuma, Vučić je Miloševićevu ideju sproveo u delo. Stvorio je političku scenu na kojoj postoji samo Srpska napredna stranka oko koje se vrti grupa alavih štetočina. Iako nemaju političku težinu, imaju određenu upotrebnu vrednost u diktatorovim prevarama. Nemaju stranke, infrastrukturu, glasače i uticaj, ali Vučiću je dovoljno njihovo ime na glasačkom listiću kako bi stvorio privid višestranačja. S njima će, kao smokvinim listom, pokušati da sakrije diktatorsku prirodu nakaradnog režima, kojim je porobio Srbiju.

Vučić je na taj politički inženjerig prinuđen spolja. Američki i evropski licemerni puritanci tobože ne tolerišu jednopartijski skupštinski sastav. Ne smeta im što je predsednik države i vladajuće stranke istovremeno šef organizovanog kriminala, što njegov gang upravlja tokovima evropskog narko trafikinga, pere prljavi novac svih belosvetskih mafijaša, pljačka državu i narod, ubija, zlostavlja i progoni konkurente iz drugih klanova, ali i političke protivnike. Zapadnim centrima moći ne smeta što je familija Vučić zavela strahovladu i stvorila kastu milijardera, koji čerupaju javne resurse i gule kožu s leđa normalnih ljudi. Ne smeta im što su policija i pravosuđe pretvoreni u servise za zaštitu vođe, njegovih rođaka, kumova i ostalih saučesnika u zločinačkom udruženju. Briga ih za Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i stotine drugih žrtava naprednjačkog kartela. Važno im je da se zadovolji demokratska forma, da u Skupštini budu zastupljene i opozicione partije, nije bitno kakve, s kolikom podrškom birača i na kakvim izborima će biti ugurane u parlament.

Svestan tog zahteva, Vučić je prošle godine organizovao izbore s namerom da u Skupštinu ubaci nekoliko satelitskih stranaka. Nije uspeo. Iako je centrala SNS-a naredila opštinskim odborima da poguraju neke od podobnih lažnih opozicionih lista, lokalni naprednjaci su krali glasove samo za sebe. Svaki lokalni šerif je gledao svoj interes, otimao samo za sebe, a to se pretvorilo u sabotažu Vučićevog plana da u parlament uđu radikali, monarhisti i bar jedna od koalicija građanske orijentacije. Propašću Vučićevog plana potvrđen je uspeh bojkota, koji je zagovarao Savez za Srbiju, predvođen Strankom slobode i pravde, Narodnom strankom, Demokratskom strankom i Dverima. Na kraju, Vučić je dobio Skupštinu u kojoj disonantne tonove unose samo dva albanska poslanika i nesrećni Vladan Glišić. Kakav je Glišić opozicionar vidi se po tome da je do poslaničkog mandata došao na listi Aleksandra Šapića, ali i po fotografijama s pijanki na kojima se grli i peva s prestolonaslednikom Danilom Vučićem.

Što se Vučića lično tiče, ovakav skupštinski saziv je idealan. Koga se pametan stidi, njime se diktator ponosi. Bakarec, Rističević, Atlagić, Đukanović, Kebara i ostali simptomi savršeno opisuju mentalne poremećaje Vučića. Na njegovu žalost, američki i evropski mentori zakeraju, zahtevaju da montira novu izbornu predstavu, kako srpski parlament ne bi baš toliko ličio na severnokorejski. Kad to obavi, njima će biti lakše da ga otvoreno podržavaju u daljem uništavanju Srbije, a on će dobiti još četiri godine bezgranične vlasti.

 Vučić ima konje i za tu trku. Za svaku stazu ima po nekoliko grla, gladnih i spremnih na sve. Na izborni hipodrom izvešće reprezentativne primerke svih političkih opcija, ideologija, nacija i vera. Svako od njih biće dobro pripremljen, finansijski i medijski istimaren, ohrabren obećanjem da će ući u parlament, da se tovi na državnim jaslama.

Na prošlogodišnjim lažnim izborima Vučić je biračima s jačim nacionalnim i patriotskim nervom punudio svog kuma i bivšeg vođu Vojislava Šešelja. Kiks. U Šešeljev patriotizam i politički kapacitet više ne veruju ni njegove kolege iz rijalitija Zmaj od Šipova i Maca Diskrecija, a kamoli bivši radikalski glasači, razočarani transformacijom vojvode u starletu iz “Parova” i “Zadruge”.

Po povratku iz haške ćelije, Šešelj je dočekan kao heroj. Pored radikala, obradovali su mu se i normalni ljudi, koji su se ponadali da će osvetnički bes iskaliti na Vučiću i postupiti u skladu s devizom Tarasa Buljbe – ja rodio, ja ubio. U to je verovao i Šešelj. Još na surčinskom aerodromu, oduševljenim sledbenicima je obećao da će osloboditi Srbiju od Vučića i Tomislava Nikolića. “Imam dva raka na jetri. Jednom sam dao ime Vučić, drugom Nikolić. Obojicu ću eliminisati”, zakleo se Šešelj. Jak na jeziku, kao nekad, nije štedeo na pretnjama svojim odbeglim kumovima: “Osvetiću se Vučiću i Nikoliću i njihovim pokolenjima. Rekao sam – osvetiću se. Ako ne stignem ja, to ću preneti na moje naslednike. Vučić i Nikolić su svesni mog osvetničkog raspoloženja, znaju da se ne šalim”, tvrdio je Šešelj.

Raspoloženje mu je splasnulo kad je shvatio razmere tiranije koju je zaveo Vučić. U režimskim medijima je puštan samo da se bruka na televiziji Hepi, gde se grlio sa Gastozom i Brendonom, i na Pink, gde je u “Zadruzi” pričao s “drvetom mudrosti”. Dozvoljeno mu je da pljuje i vređa Tomislava Nikolića, a Vučića je mogao da kritikuje samo u nezavisnim medijima, ali i to umereno, da ne naljuti bivšeg potrčka, koji ga je pretvorio u svog aktuelnog potrčka.

– Vučić je čovek od danas do sutra. Vlada uz pomoć televizije. Važno mu je da manifestuje neki svoj uspeh, pravi ili fiktivni. Nije sistematičan u poslu, njegovi uspesi su momentalni, pa se izduvaju kao balon. Vučić je najsposobniji manipulator kojeg je Srbija imala – govorio je Šešelj u kampanji za predsedničke izbore 2017. godine.

Dok se bavio politikom, Šešelj je objavio četiri knjige o Vučiću, jednu pod naslovom “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”. Svog bivšeg miljenika poredio je s nemačkim baronom, koga legenda predstavlja kao najvećeg lažova ikada. Šešelj je Vučićevu potrebu za lažima objašnjavao psihološkim poremećajem, tzv. Minhauzenovim sindromom. Kad je napustio politiku i pristao na ulogu zvezde u Vučićevom rijalitiju, Šešelj je zaboravio na osvetu.

Na gubitak memorije presudno je uticala mesečna apanaža, koja je zadovoljila Šešeljev apetit. Boško Obradović, lider Dveri, tvrdio je da Vučić preko Komercijalne banke Šešelju isplaćuje 60.000 evra mesečno. Po toj ceni baron Šešelj laže Srbiju da Vučić junački brani nacionalne interese, bori se za Kosovo i Metohiju, razvija privredu, održava odlične odnose s Rusijom i Kinom, prkosi interesima Amerike i Evropske unije, a idejom o “Srpskom svetu” nastavlja tamo gde je stao s Velikom Srbijom.

Šešelj je tužio Obradovića, a vansudski mu uzvraća istom merom, ali po nižem cenovniku. Po tvrdnjama radikala, lider Dveri od Vučića dobija 8.000 evra mesečno. Obradović taj honorar ne dobija iz Komercijalne banke, nego od kompanije “Galens”, koja pod patronatom Andreja Vučića gradi kompletna naselja u Novom Sadu.

Šešelju i Obradoviću malo šta treba verovati, ali ne bi bilo čudno da u ovom slučaju jedan o drugome govore istinu.

– Šešelj je kao džuboks, peva pesmu koju želi onaj ko mu ubaci novac. Ranije je glumio velikog nacionalistu i patriotu, pored koga je Milošević izgledao kao prihvatljivo, normalno rešenje. Sad obavlja prljave poslove za Aleksandra Vučića – tvrdi publicista Dejan Lučić.

Obradović nema šešeljevski kapacitet, ali ima veću upotrebnu vrednost. Šešelj se već obrukao, rasturio je svoju stranku i razočarao i najnaivnije poštovaoce onoga šta je i kako radio u Haškom tribunalu. I Obradović je ekstremnim politikantskim zaokretima – prema Đilasu, pa od Đilasa prema Vučiću – rasterao dverjane. Za kraj, Vučić mu je priredio ono sramno poziranje sa čašom vina na režimskoj žurci, koju je Ana Brnabić priredila povodom stvaranja pakta o nacionalnom jedinstvu.

Posle raspada Đilasovog Saveza za Srbiju, pred Obradovićem su bila dva puta. Jedan ga je vodio nazad u Čačak, za radni sto u gradskoj biblioteci. Drugi – Vučiću pod suknju. Obradović je pristao da glumi opozicionara, pa da na sledećim izborima nastupi u patriotskoj koaliciji, koju će mu sklepati Bratislav Gašić i Marko Parezanović. Ako preskoči cenzus, obezbediće 25.000 evra mesečno iz republičkog budžeta, što će omogućiti preživljavanje Dveri.

– Oko 15 odsto birača na prošlim izborima nisu želeli da glasaju za SNS i SPS jer ih ne smatraju dovoljno patriotskim opcijama, već su svoj glas dali nekome drugom ko se tako predstavljao. Još najmanje 15-20 odsto patriotskih birača je bojkotovalo izbore, što znači da izborni potencijal jedne ujedinjene patriotske izborne liste dostiže 20 odsto glasačkog tela – izračunao je Obradović.

Na listu “Ujedinjenih patriota”, on bi hteo da okupi Narodnu stranku Vuka Jeremića, Zavetnike, Demokratsku stranku Srbije, Pokret za obnovu kraljevine Srbije, Dosta je bilo i još nekoliko patriotskih pokreta.

Od toga nema ništa. Iako je krenuo vrlo ambiciozno, pokušavajući da se nametne kao lider svih Vučićevih patriota, Obradović će morati da se zadovolji koalicijom sa Zavetnicima, koje predvodi Milica Đurđević Stamenkovski.

Vučić već godinama investira u Micu Avetnicu, kako je sam naziva. Dozvolio joj je medijsku promociju, finansijsku i logističku podršku, pa i pravosudnu zaštitu za njenog supruga Stefana Stamenkovskog. Vučić za Stamenkovskog priča da je narkoman i ostrašćeni kockar, zbog čega se stalno nalazi u dužničkom ropstvu. Diktator voli takve robove, zato podržava i Zavetnika Nemanju Ristića, koji je još pre 25 godina osuđen na dugogodišnju robiju zbog ubistva. Bivši član voždovačkog klana iz zatvora je izašao 2012. godine, da bi odmah dokazao da rehabilitacija nije uspela. Zbog pretnji Zagorki Dolovac, Veranu Matiću i tadašnjem američkom ambasadoru Majklu Kirbiju određena mu je obavezna mera psihijatrijskog lečenja na klinici “Laza Lazarević”.

Kad se udruže ludaci iz Zavetnika i Obradovićevi ortaci s pedigreom iz “Crvenih beretki” moći će više od Šešelja da obrukaju srpski patriotizam.

Ništa bolji nisu ni pripadnici konkurentske lažne patriotske grupacije, koja se nazvala “Nada”, a u kojoj se nalaze DSS i POKS. Iako je projektovano da još na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima dobiju poslaničke mandate, kako bi glumili opoziciju, plan je propao jer lokalni naprednjaci nisu hteli da im poklone dovoljno ukradenih glasova. Da ne bi rizikovao, pošto nisu preskočili ni cenzus smanjen na tri odsto, Vučić je sada odlučio da ih spoji na zajedničku listu.

Miloš Jovanović, predsednik DSS, dokazao je podobnost za ulogu omiljenog opozicionara. U javnosti se predstavlja kao “junak s Košara”, branilac svete srpske zemlje. Imidž ratnog heroja malo je pokvario kad je angažovao jednu detektivsku agenciju da prati njegovu suprugu, kako bi otkrio s kim ga vara. Kao što se Jovanović predstavlja kao srpski patriota, tako i svoju suprugu, Tajlanđanku, predstavlja kao Francuskinju, valjda mu to zvuči otmenije. Tako laže i za Vučića, koga opisuje kao borca za Kosovo i Metohiju, rusofila i reformatora. Po naprednjačkom scenariju, Jovanović za sve Vučićeve izdaje i prevare optužuje prethodnu vlast.

– Demokratska stranka je, kroz rekonfiguraciju Unmika i otpočinjanjem tzv. tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine pokrenula proces tzv. normalizacije, tj. priznanja kosovskih secesionističkih vlasti. Vuk Jeremić, kao ministar spoljnih poslova u toj vladi, snosi veliki deo odgovornosti. Politika “I Kosovo i Evropa” predstavlja strašnu prevaru građana i neko mora da odgovara – tvrdi predsednik DSS-a, kome ne pada na pamet da na odgovornost pozove Vučića, koji je albanskoj lažnoj državi Kosovo prepustio imovinu Srbije, pravosudni sistem, energetska postrojenja i sve ostalo.

Jovanović svoj patriotizam dokazuje odbacivanjem ideje o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju i mahanjem parola o Kosovu.

– Evropska unija je osuđena na neuspeh jer nije uspela da razvije osećaj kolektivne pripadnosti, bez kojeg nijedna politička zajednica ne može opstati. Priča o evropskim integracijama Srbije je anahrona, jer je EU, kakvu danas poznajemo, obolela i polako ali sigurno ulazi u terminalnu fazu – tvrdi Jovanović.

Sa istim uverenjem, Jovanović ponavlja: “Kosovo je Srbija. Tačka.” Takav, ulazi u koaliciju sa Pokretom za obnovu kraljevine Srbije, koji predvodi Žika Gojković, koji tvrdi da je Srbija nema šta da traži na Kosovu, ono je zauvek izgubljeno.

– Na Kosovu ima više od dva miliona Albanaca i mi, sa onoliko ljudi koliko je ostalo na Kosovu, jednostavno ne možemo reći da je Kosovo samo srpsko. Kosovo treba izbaciti iz preambule Ustava Srbije, jer je to još jedna “magla” kojom su za vreme vlasti DSS i DS pokušani da se prevare birači – tvrdi Gojković.

Nestašni Gojković, rodonačelnik monarhizma u Somboru, zadovoljava sve uslove za ulogu Vučićevog potrčka. Karijeru je gradio u Srpskom pokretu obnove, da bi, kao poslanik s liste Aleksandra Vučića postao lider opozicionog POKS-a. Nespretan, dozvolio je da mu se omakne objavljivanje prepiske u kojoj Gorana Vesića podseća na svoj dogovor s Andrejem Vučićem da mu se dodeli poslovni prostor u centru Beograda.

Nedavno mu se omakla i tuča s jednim komšijom. Gojković se pohvalio kako je junački skrckao za glavu višeg opakog Crnogorca. Portal politički.rs objavio je bitno drugačiju verziju tog sukoba: “Žika je izudarao duplo starijeg čoveka, koji je tražio da mu vrati pare, koje je pokrao dok je bio predsednik Sportskog saveza Sombora”.

– Devedesetih godina službenici DB-a nisu izlazili iz Žikine kuće, imali su običaj danima da tamo jedu i piju, a majka Vida je bila visokopozicionirana u SPO. Žiki škola nije išla od ruke, pa ga je Služba ubacila u lokalni fudbalski klub, gde je trčao za loptom i primao neku platicu. Ispostavilo se da nema talenat ni za fudbal. Priča se da je Žika najuren iz kluba jer je imao običaj da u svlačionici i na tuširanju spopada saigrače. Kažu da je kasnije Žiki i Žikinoj porodici DB namestila posao sa izgradnjom stanova, tako da je Žikin tata srušio kuću u kojoj su živeli i izgradio prvu privatnu zgradu u Somboru sa stanovima i lokalima. Još u toku izgradnje svi stanovi su se prodali, a Gojkovići su zaradili ozbiljne pare. Žika se nikad više nije bavio stanogradnjom, rešio je da uđe u politiku – navodi se u tekstu portala politički.rs.

Šta je od toga istina, znaju samo Žika Gojković i DB. No, svakako ne treba verovati u priče o njegovim erotskim avanturama pod tuševima u svlačionici. Žika je to, ne svojom voljom, demantovao kad je u Skupštinu Srbije privodio Plejbojevu zečicu Slobodanku Tošić. Kolege su mu čestitale na izboru švalerke, ali ne samo zbog njene lepote, nego i njegove hrabrosti da se petlja sa ženom koja je osumnjičena za uščešće u pet ubistava i više milionskih pljački.

Gojković je neuspešno pokušao da preotme SPO. Vuk Drašković i danas o njemu ne želi da govori. “Ćutim, jer me sramota njegove sramote”, tvrdi predsednik SPO-a. Za razliku od njega, Vučić se ne stidi saradnje s Gojkovićem. Ne stidi se ni Mirko Jović, opozicioni prvoborac, osnivač Srpske narodne obnove, u kojoj su bili angažovani Drašković i Šešelj.

Posle tri decenije tvrdog patriotskog staža, Jović je pristao na koaliciju sa Gojkovićem, koji zagovara predaju Kosova Albancima. Sve što je radio, na svim ratištima i na srpskoj političkoj sceni, Jović sada trampi za šansu da dobije poslanički mandat, i to uz Vučićevu pomoć, u Vučićevom interesu.

Značajan trofej u Vučićevoj kolekciji podobnih opozicionara predstavlja Saša Radulović. Lider DJB je i pre, bez režimskih stimulacija, pristajao da učestvuje u izbornim maskaradama, ali uvek je pravio probleme. Posle prošlogodišnjih izbora, Radulović je dokazao krađu glasova, brojne falsifikate i ostale nepravilnosti. Uzalud se trudio. Niti su izbori poništeni, niti je DJB preskočila cenzus.

Radulović je godinama najoštrije kritikovao vlast, podneo je seriju tužbi protiv Vučića zbog uvreda, prevara i pljačkaških akcija. Vučić mu je uzvraćao političkim diskvalifikacijama i prljavim medijskim kampanjama u kojima je vređao Radulovićevu porodicu, a i u Skupštini mu se rugao pričom kako mu je kupovao kolače, kojih je lider DJB bio željan.

Poput Dveri, samo još uz glasniji prasak, raspao se i pokret Dosta je bilo. Poput Obradovića, Radulović je najzaslužniji za rasturanje svoje organizacije. Za razliku od Obradovića i Dveri, Radulović je menjao ideološke stavove. Krenuo je s pozicija beskompromisnog evropatlantskog integraliste, tvrdeći da EU nema alternativu i da je Kosovo zauvek izgubljeno. Dok je stigao na aktuelne pozicije suvereniste i antiglobaliste izgubio je sve saradnike.

No, u Vučićev zagrljaj nisu ga odvele ideološke stranputice, nego pravosudni pritisak. Agencija za borbu protiv korupcije otkrila je nepravilnosti u poslovanju pokreta DJB, zbog čega je Drugo osnovno javno tužilaštvo pokrenulo krivični postupak. Finansijski izveštaji DJB za 2017. i 2018. godinu pokazuju da je Radulović novac, koji je dobijao iz budžeta, ulagao u investicioni fond jedne zapadne banke. Uložio je oko 20 miliona dinara, a u dva navrata je sakrio ostvarenu dobit. Prema navodima Agencije za borbu protiv korupcije Radulović nije prikazao dobit od kupoprodaje investicionih jedinica u iznosu od 232.518,67 dinara. Do 14. novembra 2019. godine na isti način zaradio je još 524.906,22 dinara. Pošto zakon zabranjuje nenamensko trošenje budžetskih sredstava, eto krivične prijave za Radulovića. Evo i dodatnog motiva za saradnju s Vučićem, za ispijanje vina, dogovore o izbornim uslovima i, najvažnije, pristanak na učešće na izborima, koji imaju za cilj produžetak vladavine naprednjačkog kartela.

Osim jeftinih patriota, Vučić je obezbedio i društvo parazita građanske orijentacije. Lak zadatak.

– Vučić dosijeima ucenjuje Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i mnoge druge – tvrdi Vojislav Šešelj, a to još detaljnije objašnjava Dejan Lučić.

– Čanak je stari agent srpske obaveštajne služe. On je to radio i u Miloševićevo vreme. On je pokrivao jedan deo političke scene, Drašković drugi, Mićunović treći, Šešelj četvrti… Oni su bili i ostali muzička grupa u kojoj je svako znao šta peva. Čanak pokriva separatističku opciju u Vojvodini. Pošto Vučić mora da se svojim biračima predstavlja kao patriota, potrebni su mu izdajnici. Tu ulogu igra Čanak, iako je u novosadskoj vlasti u koaliciji sa SNS-om. To je pozorišna predstava koju smo gledali mnogo puta – kaže Lučić.

Vučić je okupio, pretnjama i mitom, statiste za svoj izborni igrokaz, kojim namerava da produži diktaturu. Na njihovu žalost, sve ih je isterao na čistac, sad je svima jasno da oni nisu opozicija Vučiću, nego Srbiji. Red je da s njim podele odgovornost za sve izvršene zločine nad državom i narodom.

Šta Amerika još sprema Srbiji

Okupacija dela teritorije od strane izviđačkih jedinica NATO pakta je sinhronizovana sa vojnom vežbom koju NATO pakt vrši zajedno sa vojskom Srbije u Vojvodini. Miroslav Lajčak je u Beogradu, dnevno izdaje naloge samozvanom diktatoru, čak mislim da mu i dostavlja nebulozne govore koje mučenik čita po medijima i sluđuje narod. Evropska unija je pre neki dan dozvolila diktatoru da pokrade buduće naprednjačke izbore, upravo na Jarinju testiraju njegovu poslušnost i uspeh dresure. Pred srpskim narodom je težak poduhvat koji nam predstoji a to je oslobođenje od okupacije i osvajanje slobode, piše Stevan Zivlak u tekstu, koji će biti objavljen u sledećem broju Magazina Tabloid.

Republika Srbija preživljava možda i najteže dane u svojoj novijoj istoriji, upravo svedočimo o početku ratnih operacija NATO pakta na teritoriji naše domovine. Naime, specijalne jedinice terorističke organizacije koja sebe naziva „Republika Kosovo“, a koju već godinama zdušno podržava režim Srpske napredne stranke i njen koalicioni partner Socijalistička partija Srbije, su ušle oko jedan kilometar na teritoriju uže Srbije, prešle tzv. administrativnu liniju i osvojile prostorije zajedničkog administrativnog prelaza Jarinje, te počeli da naplaćuju neke naknade vozačima motornih vozila koji tuda prolaze.

Na teritoriju uže Srbije su ušli neometano, okupirali su objekte, parkirali oklopna vozila i već danima paradiraju sa naoružanjem i opremom, dokazujući veleizdaju našeg diktatora, i nemoć državnih organa Srbije da se suprostave okupaciji dela suverene teritorije koju vrši oko sedamdeset vojnika izviđačkih jedinica NATO pakta, koje su navodno oružana sila nepriznate terorističke kosovske države.

Srpski diktator je odmah pribegao zombiranju i otvorenom laganju preko okupiranih medija, lamentirajući nad navodnim kršenjem Briselskog sporazuma, krivicom prethodne vlasti, okrivljujući gospodina Đilasa, i ostalim glupostima na koje smo već svikli i na žalost ne obraćamo više dužnu pažnju ozbiljnoj krizi u koju je uveo srpsko društvo.

Okupacija dela teritorije od strane izviđačkih jedinica NATO pakta je sinhronizovana sa vojnom vežbom koju NATO pakt vrši zajedno sa vojskom Srbije u Vojvodini, u kojoj učestvuju osim naših vojnih jedinica i vojska Mađarske i Nacionalna garda Ohaja iz Sjedinjenih Država. Uvežbava se odbrana reke Tise, negde oko Bečeja, valjda od ruskih trupa koje će, kada hipotetički osvoje Rumuniju, napredovati preko Banata na tom prostoru.

Ponavlja se situacija sa upadom terorističkih jedinica na graničnom prostoru karaule na Košarama, kada je Slobodan Milošević takođe neadekvatno i kukavički reagovao, bežeći od stvarnosti i ostavio hrabre srpske graničare da izginu braneći domovinu. Dvadeset godina posle tog kukavičkog događaja kada je naša vojska potpuno neadekvatno reagovala i dopustila NATO paktu neviđeno divljanje nad našim narodom, ponavlja se identična situacija.

Sadašnji diktator je načinio korak dalje, ostavio je rok od mesec dana da se te izviđačke jedinice NATO pakta povuku sa srpske nacionalne teritorije, a da bi ih osigurao, poslao je naivne Srbe sa severa Kosova i Metohije da organizuju demonstracije i ustvari naprave živi štit oko tih nekoliko desetina NATO izviđača, kako bi onemogućio da se sa par raketnih hitaca ne eliminišu iz okolnih šuma.

Nesporno je da Kurtijeva navodna administracija ima dozvolu da naplaćuje takse na tablice, to mu je dozvolio upravo diktator Vučić potpisom Aneksa Briselskom sporazumu iz 2016. godine, ali je sporno što je iskorišćen taj benigni razlog da bi se poslale trupe NATO pakta na teritoriju naše zemlje da bi se taj posao vršio na našoj teritoriji.

Treba reći da srpski narod na Kosovu i Metohiji nije ugrožen, da je on zahvaljujući Vučićevoj i Dačićevoj veleizdajničkoj politici, integrisan u administrativni sistem, da učestvuje u prištinskim vlastima i da se radi o najobičnijim lažima bez osnova. Ugrožen je teritorijalni integritet Srbije, osvojen je od strane izviđačkih NATO trupa administrativni prelaz Jarinje, na način da su NATO trupe ušle bar jedan kilometar na našu teritoriju i primenjujući vojnu silu uvele carinsku i poresku vlast terorističke države na toj teritoriji. Ovo znači početak okupacije preostalog dela Srbije, na taj način, mogu doći do Niša, Kragujevca, Kopaonika, pa i samog Beograda. Da su te ROSU jedinice nastavile vožnju, siguran sam da bi bez otpora došle do one tačke u Srbiji do koje bi imali goriva da voze svoja oklopna vozila, takvo je stanje odbrane naše domovine.

Naš samozvani diktator je suočen sa otvorenom agresijom NATO trupa koje su prešle sa svojim izviđačkim odredom sastavljenim od albanskih kvislinga, koja znači otvoreno negiranje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

U sličnim situacijama, posle Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito je rušio američke avione iznad teritorije suverene Jugoslavije, sukobio se na mađarskoj i rumunskoj granici sa Staljinovim trupama u vreme Kominterne, danas naša zemlja demonstrira potpunu nemoć, i nedostatak vojnih i policijskih sposobnosti za odbranu teritorije i suvereniteta.

Treba otvoreno reći, naše vojne i policijske snage su prilagođene za teror nad sopstvenim stanovništvom, za koloniju ovog tipa nije predviđeno da ima ozbiljnije vojne snage sposobne za odbranu teritore od agresije, mi suverena država više nismo.

Verni čitaoci se verovatno pitaju šta je rešenje u ovoj situaciji. Odgovor je krajnje jednostavan: treba neizostavno pozvati sve civile da se udalje od tog administrativnog prelaza, da uklone svoja motorna vozila, povući naše carinske i druge organe koji i dalje tamo bitišu, dati rok od desetak minuta tim izviđačkim jedinicama NATO pakta da napuste suverenu teritoriju naše domovine. Ukoliko to ne ućine, situacija se rešava jednim plotunom iz višecevnog bacača, pod uslovom da naprednjačka vlast nije sve raketne bacače rasprodala zajedno sa kompletima municije.

Nikakve reakcije međunarodne javnosti ne bi bilo, taj plotun bi bio shvaćen na ispravan način, crvena linija bi bila jasno povučena.

Smešne i amaterske scene su vozanje navodne oklopne tehnike putevima naše zemlje, pretnje praznom puškom, sastančenje nekih namrgođenih amatera koji su potpuno nekompetentni za odgovorne poslove na koje su postavljeni po naprednjačkim kriterijumima. 

Gospodin Lajčak je u Beogradu, dnevno izdaje naloge samozvanom diktatoru, čak mislim da mu i dostavlja nebulozne govore koje mučenik čita po medijima i sluđuje narod.

Evropska unija je pre neki dan dozvolila diktatoru da pokrade buduće naprednjačke izbore, upravo na Jarinju testiraju njegovu poslušnost i  uspeh dresure.

Pred srpskim narodom je težak poduhvat koji nam predstoji, a to je oslobođenje od okupacije i osvajanje slobode.

Sad je kristalno jasno da od slobodnih izbora nema ništa, da je protivnik slobodarskim snagama u našoj zemlji direktno NATO pakt, ostaje da se vidi kako i na koji način prići oslobođenju naše domovine. Svi oni koji učestvuju u današnjoj vlasti su obični kvislinzi, njihova sudbina je jasna  Kriterijumi srpskog naroda su prilično visoki kada čisti svoj narod od veleizdajničkog taloga.

OPTUŽNICA PROTIV BELIVUKA (1. deo): Koordinator u podrumu i klanici

Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je 30. jula optužnicu protiv Veljka Belivuka i još 29 pripadnika njegove kriminalne grupe. Optužnica ih sumnjiči za pet teških ubistava, jednu otmicu, jedno silovanje i trgovinu drogom i oružjem.

Pored Belivuka, na spisku okrivljenih nalaze se Marko Miljković, Miloš i Marko Budimir, Vladimir Grek, Milovan Tadić, Filip Ivanovski, Srđan Lalić, Boris Karapandžić, Nemanja Đurić, Vlado Draganić, Aleksandar Vučeljić, Dejan Tešić, Nikola Stefanović, Nemanja Lakićević, Nikola Spasojević, Željko Kodžić, Nebojša Janković, Vlado Georgiev, Slađana Sekulić, Marko Andrić, Bojan Hrvatin, Vojislav Đorđević, Slobodan Mitić, Aleksa Dunjić, Miloš Selak Lukić, Aleksa Stošić, Mijat Simeunović, Aleksandar Šćepanović i Aleksa Šejić.

Većina pripadnika Belivukovog klana ima čistu krivičnu evidenciju, ranije nisu imali problema sa zakonom. Neosuđivan je Vlado Draganić, vlasnik kuće u Ritopeku u kojoj su, kako se navodi u optužnici, izvršena ubistva. Neosuđivan je i Srđan Lalić, koji je pažnju javnosti privukao fotografijom na kojoj pozira prilikom zlostavljanja jedne od žrtava. Nikada pre nisu osuđivani ni Georgiev i njegova supruga Slađana Sekulić, Spasojević, Stefanović, Đurić, Đorđević, Stošić, Dimitrijević, Simeunović, Dunjić i Kodžić, koji je radio kao zatvorski čuvar.

Veljko Belivuk je osuđivan dva puta, prvo na kaznu zatvora od pet meseci i 15 dana, a zatim i na godinu dana kućnog zatvora. Marko Miljković je osuđen 2017. godine na osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Dve uslovne kazne ima Marko Budimir, a njegov brat Miloš je 2014. godine osuđen na 4 godine i dva meseca robije zbog proizvodnje, držanja, nošenja i prodaje veće količine oružja, municije i eksplozivnih sredstava. U toj kriminalnoj grupi samo je Hrvatin osuđivan zbog ubistva. Odslužio je 10 od 15 godina dosuđene robije.

Podaci koji su navedeni u optužnici pokazuju da većina pripadnika te organizovane kriminalne grupe ima srednjoškolsko obrazovanje. Srđan Lalić, Marko Andrić, Aleksa Stošić i Vlado Georgiev su završili fakultet, a Miloš Lukić Selak je student Filološkog fakulteta, na odseku za arapski jezik. Belivuk je, po obrazovanju, mašinski tehničar, a po zanimanju „koordinator u podrumu pića“. Miljković je sportski menadžer, a Lalić ekspert za trgovinu bitkoinom na berzi. Devetnaestogodišnji Vojislav Đorđević je profesionalni rukometaš u Partizanu. Neki od članova te grupe imaju privatne radionice i menjačnice.

(Uskoro: Drugi deo optužnice protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka)

Vulin u zagrljaju Belivukovog drugara Kovača

Fotografija ministra policije Aleksandra Vulina i više puta osuđivanog navijača FK Rad Vladimira Kovačevića ilustruje spregu izvršne vlasti i kriminala.

Veljko Belivuk i Marko Miljković nedavno su, na saslušanju u Tužilaštvu za organizovani kriminal, otkrili detalje saradnje s Aleksandrom Vučićem i Aleksandrom Vulinom. Miljković je rekao da se s Vulinom upoznao krajem 2019. godine u noćnom klubu „Gotik“. „Vulin mi je predložio da im nađem jedan štek van Beograda na neko određeno vreme. Vodio sam ga prvo u dve kuće na levoj obali Dunava, to znači Krnjača, Borča, Ovča itd. Njemu se tamo nisu svidele te dve kuće iz više razloga, a glavni razlog je bio što sam ja upravo iz tih krajeva, pa da nas ne bi povezivali. Nakon toga odveo sam ga u Ritopek, gde je bio oduševljen. Rekao mi je da u tu garažu niko ne dolazi dok je oni koriste“, naveo je  Miljković, koji tvrdi da je Vulina poslednji put video u leto 2020. godine.

– Da nisu počinili toliko užasa, ovo bi bilo smešno. Apsolutno nikakve veze nemam ni sa jednim od njih, ni sa jednim! – odgovorio je Vulin.

Ministar policije je danima objašnjavao da ne poznaje Belivuka i Miljkovića, kao ni bilo kog drugog kriminalca iz te grupe. Demantuje ga fotografija na kojoj pozira zagrljen s Vladimirom Kovačevićem, zvanim Kovač, vođom navijačke grupe „Junajted fors“ Fudbalskog kluba Rad, iz koje je Belivuk stigao na Partizanov jug, među „Janjičare“. Kovač je blizak prijatelj Aleksandra Vidojevića, zvanog Aca Rošavi, najboljeg druga Danila Vučića.

Kovač je hapšen zbog napada na službeno lice, nasilničkog ponašanja, izazivanja opšte opasnosti i teške krađe. U maju 2020. godine uhapšen je u jednoj kladionici na Voždovcu. Policija je kod njega pronašla „škorpion“, za koji je Kovač rekao da nije njegov, već mu ga je dao prijatelj „da ga pričuva“. Kovač je odbio da otkije identitet prijatelja, vlasnika „škorpiona“.

Pet meseci kasnije, u oktobru 2020, odmah po izlasku iz zatvora, Kovač je napadnut na Banjici. Nepoznati napadač je na njega ispalio 7-8 metaka, pa pobegao.

– Sve se desilo oko 12,30 na ulici. Prolaznici, koji su se tu zatekli, bili su vidno uznemireni i prijavili su policiji pucnjavu. Uviđaj je obavljen. I sam Vladimir Kovač je dao izjavu policiji. Rekao je da je napadač bio maskiran, da zato ne može da ga prepozna, ali i da ne zna zašto bi neko želeo da mu naudi – objavio je Kurir izjavu anonimnog izvora iz istrage.

Aleksandar Halabrin je nestao 20. marta 2020. godine, a njegovo telo je nađeno zakopano u plitkoj jami na nekoj njivi pored Sopota. Mara Halabrin, majka pokojnog Aleksandra, u intervju za You Tube kanal Slavija Info istakla je da se njen sin družio s Vladimirom Kovačem.

U zadnje vreme, pre nego što je nestao, moj sin se najviše čuo s Vladimirom Kovačem, s kojim je trebalo da se nađe tog dana kada je nestao. Kad sam prvi put išla u SUP da prijavim nestanak sina nisu hteli ni da me saslušaju, rekli su da znaju za slučaj. Drugi put su mi rekli da nisu znali za nestanak. Izjavu sam dala 27. marta, u ponedeljak, a u sredu je uhapšen Vladimir Kovač u jednoj kladionici u jutarnjim časovima. Ja sam to pročitala u novinama, zato što je nosio oružje. Proveo je četiri meseca u zatvoru. Policajci su mi rekli da su ga tamo obišli da ga pitaju za Aleksandra, zato što je bio njegov zadnji kontakt s njim, što je i utvrđeno. Policajci su mi rekli da Kovač ne želi da o tome priča. To sam dobila kao odgovor. Vladimir Kovač je posle, opet sam saznala od policije, pušten uz nanogicu, posle četiri meseca. Kad god sam ih pitala što ne zovu opet Kovača, mene je to kopkalo, nadala sam se da će možda nešto reći, oni su mi govorili da su ga pitali jednom i ništa im nije rekao i da nema ništa novo da im kaže. Tako cele godine, isti odgovor. Rekli su mu da slučaj ubistva mog sina možda nikad neće biti rešen – rekla je Mara Halabrin.

Aleksandar Halabrin je neko vreme živeo u stanu Petra Panića Pane, kuma Aleksandra Vučića, a družio se i s Danilom Vučićem.

– Aleksandar je živeo otprilike godinu dana u stanu za koji su mi rekli da je vlasnik Petar Panić. Imam i adresu koju sam dala policiji, da obiđu stan. Oni su, navodno, bili tamo i nisu našli nikoga. Meni je to bilo neobično, jer se može proveriti u katastru ko je vlasnik, taj kraj u Zemunu je pokriven kamerama, može da se vidi ko ulazi. Par puta sam pitala policajce da li su zvali Panića na informativni razgovor. Prećutali su, nikada mi nisu dali odgovor, videla sam da izbegavaju tu temu. Moj sin se družio i s Danilom Vučićem. Kad mi je to prvi put rekao, nisam poverovala. Međutim, znam da su zajedno išli na litije do Crne Gore – rekla je Mara Halabrin.

Ubistvo Aleksandra Halabrina nije obuhvaćeno istragom protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka. Do danas nije rešeno, a Vladimir Kovač, poslednji čovek s kojim se Halabrin susreo, odbija da sarađuje s policijom. Umesto da sarađuje sa inspektorima, Kovač se grli s ministrom policije.

S obzirom na debeli kriminalni dosije, pošto je državljanin Crne Gore, Vladimiru Kovaču je zabranjen ulazak u Srbiju, ali ni to mu ne predstavlja problem da se druži sa šefom srpske policije Aleksandrom Vulinom.

Mrtve duše sudije Stepanovića

Rešenjem Dragane Ilčić, sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, nastavljen je izvršni postupak protiv Milovana Brkića. Sudija Ilčić je 2. avgusta 2021. godine donela odluku kojom je omogućila javnom izvršitelju Milošu Mitroviću, koga je angažovao poverilac Milan Špiček, da nastavi postupak protiv izvršnog dužnika Brkića.  

Aleksandar Stepanović, predsednik beogradskog Višeg suda, tim povodom je dobio pismo dirljive sadržine, koje prenosimo u celini.

„Poštovani gospodine Stepanoviću, rab Božji Milovan Brkić posetio je pre neki dan moju večnu kuću. Ispričasmo se, a on mi pročita jedno rešenje, kojim ga u moje ime globite za veliki novac. Naveo mi je još četiri takva rešenja, koja će ga brzo dovesti meni na trajni boravak. I, kaže mi rab Božji da Vi stojite iza svih napada na njega. Ja se sećam da me pre šest godina niste primili na razgovor, a preporučio me čovek iz Vašeg kartela. Sedim tako na malom uzvišenju u predvorju raja i pita me rab Božji da li vidim kako Vaše kolege vode u pakao i moli me da im mahnem. Ako Vam je u krvi da nekom podmećete, gledajte da to ne činite i preko mene. U očekivanju da Vam mahnem, Milan Špiček“, navodi se u pismu šefu naprednjačkog pravosuđa.

Ako sudija Ilčić može da donese rešenje na zahtev poverioca, koji je umro u oktobru prošle godine, onda pokojnik može i da piše sudiji Stepanoviću. Ovo je još jedan morbidan dokaz katastrofalnog stanja u kome se nalazi pravosuđe, prepuno zlih kretena, spremnih da izvrše svaki nalog vlasti, pa i ne samo da krše zakon, nego za to koriste i mrtve duše.

Đorđević: Tužili su me žuti dripac Vesić i lažni opozicionar Radulović

Bez mogućnosti da se suoče u medijima, političari mišljenja, stavove i optužbe razmenjuju u sudnicama. Šampion u parničenju je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda. Em on tuži sve koji ga kritikuju, em mnogi tuže njega zbog uvreda koje uporno plasira.  

Vesić ne bira mete, tuži koga stigne, svejedno mu je da li je to Dragan Đilas, vladika Grigorije ili Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje. Đorđević je u intervjuu za portal Nova.rs podsetio da su Demokratskoj stranci mnogi tvrdili, i to ne tako tiho, da “većeg lopova i zla od Vesića u DS-u nema”. Đorđević nije promenio mišljenje, i sada za Vesića tvrdi da je “kreatura, spodoba i čovek koji je Beogradu naneo više štete nego sva bombardovanja kroz istoriju”, kao i da je on beskrupolozna ličnost bez imalo osećaja sramote, koja ne preza ni od čega da bi sebi ostvario korist.

– Tužio me je bivši član žute bagre Goran Vesić, sada član mafijaške organizacija zvane SNS, koju vodi šef jajinačkog klana Aleksandar Vučić. Velika je čast da te tuži jedan od najodvratnijih dripaca u istoriji političkog beščašća, čovek, ako to jeste, koji je u crno zavio sve čega se dohvatio, od Crvene zvezde do Beograda i Srbije. On me je tužio što sam u nekom tekstu naveo da je SNS mafijaška organizacija, pa je, kao visoki funkcioner SNS-a, osetio duševnu bol, pa je nekoliko dana bio van sebe i nije mogao da uništava Beograd. Od pre par dana smo saznali da je Veljko Belivuk član SNS-a od 2011. godine, pa mogu misliti kako je tananoj duši policajca i dezertera rodom iz Kruševca. Ili iz Kraljeva, kako se Vesić predstavlja, po potrebi. Goranu Vesiću želim dug život, kao i njegovom šefu Aleksandru Vučiću, da zdravi i živi dočekaju pravedno suđenje, a pre toga hapšenje i oduzimanje svega što su opljačkali od srpskog naroda, da bi potom završili na dugogodišnjoj robiji, u istoj ćeliji sa svojim partijskim drugom Veljom Nevoljom – kaže Đorđević za Magazin Tabloid.

Mlađan Đorđević vodi sudske sporove i sa Sašom Radulovićem, liderom pokreta Dosta je bilo.

– Tužio me i lažni opozicionar Saša Radulović, jer sam rekao da je uvek spreman da kritikuje Nemačku, ali nikada Ameriku i NATO pakt. Raduloviću, kao lažnom odskora nacionalisti, ne smeta što su Amerikanci okupirali Kosmet i tamo napravili NATO bazu Bondstil bez odobrenja Srbije i Ujedinjenih nacija. Ne smeta mu, jer ne želi da grize ruku koja ga hrani. Radulović je bio neslavni ministar kod Vučića i zavio je u crno mnoge srpske firme, po čemu je poznat. Od liberala je postao kvazi nacionalista, koji se bavi vakcinama i migrantima, predstavljajući se kao antiglobalista i veliki borac za Kosmet, a sve da bi prebacio onih Vučićevih tri posto i ponovo uskočio u Skupštinu i na grbaču srpskog naroda – tvrdi Đorđević.

Ceo tekst pročitajte na linku:

Šapić u novembru postaje gradonačelnik

Aleksandar Šapić će smeniti Zorana Radojičića na mestu gradonačelnika Beograda u novembru, posle kongresa Srpske napredne stranke.

U okviru priprema za predstojeće izbore, Aleksandar Vučić namerava da sprovede kadrovsku čistku u vrhu stranke. Posebnu pažnju je posvetio beogradskom odboru, koji je nedavno ostao bez predsednika, nakon smene Nebojše Stefanovića. Iako je bilo dogovoreno da Šapić nasledi Stefanovića, Vučić je odustao od te ideje zbog neočekivano jakog otpora većine opštinskih odbora i uticajnih stranačkih funkcionera s prvoboračkim stažom. Beogradski odbor SNS-a je već razbijen sukobima suprotstavljenih interesnih grupa i brojnim korupcionaškim aferama, što je uticalo na pad rejtinga i stvorilo uslove za poraz na sledećim izborima, koji bi trebalo da se održe sledećeg proleća.

Da bi popravio šanse za izborni uspeh, Vučić je odlučio da ne rizikuje sa Šapićem. Umesto njega, kao prvog favorita za predsednika beogradskog odbora promovisaće Radeta Petrovića. Iako nije bio uključen u stranačku nomenklaturu, Petrović zbog dugogodišnjeg prijateljstva s Anđelkom Vučićem ima status člana porodice i čoveka od krajnjeg poverenja. Očekuje se da on bude promovisan u predsednika beogradskog odbora na novembarskoj izbornoj skupštini SNS-a. Do tada, najvećim i najznačajnijim stranačkim odborom rukovodiće Ana Brnabić.

Na sledećim beogradskim izborima kandidat SNS-a za gradonačelnika biće Aleksandar Šapić. S procenom da će kampanja biti uspešnija ako je bude vodio s pozicije vlasti, Vučić je odlučio da Šapića već u novembru postavi za gradonačelnika Beograda. Na taj način, rešiće se Gorana Vesića, koga smatra najodgovornijim za pad rejtinga stranke. Bez Vesića i Radojičića, kao još nekih gradskih funkcionera, SNS će pokušati da se Beograđanima predstavi u novom svetlu. Šapić će poslužiti kao smokvin list, kojim Vučić namerava da od glasača sakrije odgovornost naprednjačke vlasti za višegodišnje uništavanje glavnog grada, sve u nadi da će to biti dovoljno da osvoji još jedan mandat.