Skip to content

SLAVIŠA PETKOVIĆ: Zaustavićemo Vučićev zulum na Kosovu

petković slaviša

Likvidacija Olivera Ivanovića uplašio je mnoge Srbe s Kosova i Metohije, ali i motivisao ih da pruže otpor nasilju koje sprovodi lokalna filijala Srpske napredne stranke. U taj posao uključio se Slaviša Petković, koji u intervjuu za „Tabloid“ tvrdi da će sprečiti Aleksandra Vučića da Kosmet prodaje kao da je njegova privatna imovina.

Kakva je situacija na Kosovu posle ubistva Olivera Ivanovića?

– Taj zločin je obeshrabrio Srbe, koji su i pre živeli pod konstantnim pritiscima i pretnjama od strane Srpske napredne stranke i njenih satelita iz tzv. Srpske liste. Od dolaska SNS-a na vlast, na severu Kosova i Metohije izvršeno je bezbroj napada na Srbe. Bacane su bombe na kuće, paljeni su automobili, prebijani su dekan i profesori mitrovičkog Univerziteta, prećeno je porodicama viđenijih Srba, koji nisu hteli da učestvuju u predavanju i prodavanju opština na severu KiM institucijama u Prištini. Nažalost, moralo je da se desi ubistvo Olivera Ivanovića da bi Srbi sa KiM rekli da je dosta, da više neće da trpe zulum Srpske napredne stranke.

I Ivanović je bio izložen pretnjama.

– Da, svi smo bili svedoci brutane hajke koju je SNS vodio protiv njega. Na severu Kosova i Metohije SNS je instalirao kriminalni sistem, koji ima za cilj da Srbe drži u stalnom strahu, s jasnom pretnjom šta može da im se desi ako neko samo pomisli da može da ugrozi vladavinu SNS-a. U našoj istoriji nijedna vlast nije nanela veću štetu Srbima na KiM od vlasti SNS-a. Vučićev potrčko Marko Đurić bio je najgrlatiji u optuživanju Olivera da je strani plaćenik, šiptarski igrač, da je glas za Olivera – glas za neprijatelje Srba i Srbije… Dan posle ubistva, Aleksandar Vučić je doneo odluku da Oliver bude sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Pa, zar se „izdajnici i strani plaćenici“ sahranjuju u Aleji velikana. Vučić mora da odgovori na pitanje da li su on i njegova bratija svesno lagali ili je Oliver zaista bio izdajnik, kao što su pričali. Vučić i SNS se ne libe da šire najmonstruoznije laži o neistomišljenicima i nije ih briga za posledice koje će izazvati. Ali, Bogu hvala, život se neće zaustaviti kada SNS padne s vlasti, moraće da odgovaraju za svo zlo koje su napravili Srbiji i srpskom narodu. Pravda je nekad spora, ali i dostižna.

vučić venac za ivanovića.wp

Šta očekujete, da li će se ikad otkriti nalogodavci i izvršioci atentata na Ivanovića?

– Kao čovek, moram i hoću da verujem da će brutalna likvidacija Olivera Ivanovića biti do kraja rešena. Prema izjavama nadležnih službi na Kosovu i Metohiji, može se zaključiti da se dosta odmaklo u istrazi i da prikupljeni dokazi daju nadu da će se doći do izvršilaca i nalogodavaca.

Da li postoji mogućnost da je ubistvo Ivanovića motivisano nečim drugim, osim namerom da se spreči njegovo političko delovanje?

– S obzirom da nijedna služba ne poseduje nijedan podatak da se Oliver bavio bilo kojom vrstom kriminala, ostaje jedino objašnjenje da je njegovo ubistvo politički motivisano.

Pošto ste se i Vi vratili u politiku, i to kao opozicija Srpskoj listi, da li ste zabrinuti za svoju bezbednost?

– Nisam napuštao politiku, samo sam u jednom momentu pomislio da više nema smisla… Međutim, posle likvidacije Olivera Ivanovića shvatio sam da moramo da se dobro politički organizujemo i da na izborima proteramo taj naprednjački polusvet iz tzv. Srpske liste sa Kosova i Metohije.

Naći ćete se na udaru.

– Mnogi se pitaju zašto je Vučić toliko brutalan prema Srbima sa KiM. Podsećam, Vučić i Tomislav Nikolić na vlast u Srbiji nisu dovedeni zbog prosperiteta države, nego obrnuto, da završe kosovsko pitanje tako što će Kosovu omogućiti punu i potpunu nezavisnost. Pripremu za to probaće da sprovedu izbacivanjem Kosova i Metohije iz preambule Ustava, u kojoj se Pokrajina definiše kao sastavni deo Srbije, i potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma, koji će Kosovu garantovati stolicu u UN-u. Vučić već dugo pokušava da javnost u Srbiji ubedi da je Kosovo i Metohija samo mit za koji se ne vredi boriti. Zamislite, posle jedanaest vekova srpske države, na njenom čelu se našao čovek koji za koren te iste države, koju brutalno siluje svaki dan, kaže da je mit ili tamo neka fikcija koju su Srbi izmislili. Hvala mu što nam je, posle 11 vekova, otvorio oči. Ni uz pomoć svih tih laži i obmana, pa ni uz brutalnu silu koju primenjuje, na KiM više neće moći da dobija glasove Srba. Znam da će me, posle ovog intervjua, častiti svim onim lažima i uvredama, kojima su častili i pokojnog Olivera, ali ih se ne plašim, ne interesuje me njihovo mišljenje o meni. Samo, niko ne treba da zaboravi da batina ima dva kraja.

I sami ste ranije ukazivali na nasilje koje pojedinci iz Srpske liste vrše nad Srbima. Kako može da se suzbije ta strahovlada?

– Više nećemo ćutati, niti ćemo trpeti teror koji je SNS sprovodila preko svojih satelita. Mnogo štete su naneli i sad je definitivno dosta. Obavestićemo međunarodnu zajednicu o svemu što se dešava i od tog momenta njene institucije snosiće svu odgovornosti za buduće događaje. Ubuduće će se jasno videti politički otpor Srba sa KiM režimu i strahovladi SNS-a.

U beogradskim medijima, kao gospodari severnog Kosova pominju se Zvonko Veselinović, Milan Radojčić i Zoran Milojević Zelja. Da li je taj utisak tačan?

– Što se tiče Zvonka Veslinovića, koliko znam, on sa Kosmetom više nema ništa, živi negde u Srbiji. Što se tiče druge dvojice, apsolutno je tačno. Na bezbroj skupova smo ih videli pored Vučića. Ko su oni najbolje odgovore može da pruži policija iz Novog Pazara i Raške, pošto su im bili česti gosti. I MUP Srbije raspolaže pozamašnim dosijeima pomenutog dvojca. Pazite, Milan Radojčić rukovodi Srpskom listom, a Zoran Milojević Zelja je direktor „Telekoma“ Kosova. To vam je slika režima Aleksandra Vučića i njegovih kadrova, koji u crno zavijaju sever Kosova. Koliko znam i čujem, posle ubistva Olivera Ivanovića, kosovska policija i Euleks rešili su da se na severu obračunaju s kriminalom. Pitanje je dana kada će svi takvi završiti tamo gde im je mesto, odnosno u zatvoru. Osim ako im Vučić, što može da se očekuje, ne pruži utočište u centralnoj Srbiji.

Koliko štete oni, a i politički lideri Srpske liste, nanose Srbima na Kosmetu?

– Nema političkih lidera, ima samo poslušnika i izvršilaca, koji rade po Vučićevom diktatu. To je polusvet, koji ne shvata da političke odluke vuku za sobom i političku, pa i krivičnu odgovornost. Ako neko misli da ima prava da nekome preti isterivanjem s posla ili da to zaista ostvari, samo zato što neće da glasa za izdajničku opciju SNS-a, a da za to neće odgovarati, onda je on politički nepismen ili lud. Dosta smo mi, Srbi s Kosmeta, trpeli da nad nam iz Beograda vrše eksperimente. Više nećemo, neka svi budu uvereni u to. Znam da će sada polusvet iz SNS-a reći kako im pretim, ali to nije tačno. Ne pretim, samo kažem da će odsad dobijati adekvatne odgovore za ovo što rade na štetu Srba sa Kosova i Metohije.

Tvrdili ste da Srpska lista nema autoritet. Zar nije Aleksandar Vučić autoritet iz koga SL crpe snagu i uticaj?

– Aleksandar Vučić je već sebe kandidovao za najvećeg izdajnika u srpskoj istoriji, to svojim delima pokazuje i dokazuje svaki dan. Tako da i njegov autoritet u Srpskoj listi ima kraj. A, politički kraj SNS-a i njegove prikolice Srpske liste je veoma blizu, koliko na sledećim izborima na Kosovu i Metohiji, koji će, po svoj prilici, biti održani u ovoj godini.

U takvim okolnostima, kad je Srpska lista dominantna, čemu se Vi nadate? Kako ćete ohrabriti građane da Vas podrže?

– Srbima na Kosovu i Metohiji već je sve jasno u vezi Vučićeve politike i apsolutna većina nema nameru da poklekne pod pretnjama. Srbi ne moraju da podrže mene, neka podrže sebe i svoju budućnost na KiM. U tom smeru vodiću, sa svojim saradnicima, sledeće političke aktivnosti već od početka marta.

Kakav program ćete ponuditi glasačima? Osim ekonomskih pitanja, da li ćete se odrediti i prema suštinskoj dilemi – da li bi Srbi s Kosova trebalo da se okrenu Prištini?

– Program ima dve suštinske tačke, opstanak Srba i povratak Srba na KiM. Obe tačke zavise od ekonomije. Srbi su okrenuti Prištini samo onoliko koliko je neophodno. Na primer, apsurdna je situacija sa dokumentima. Vlada Srbije Srbima sa Kosmeta izdaje pasoše za koje im je potrebna viza za putovanje u Evropsku uniju. Pa, zar postoji veći i očigledniji primer diskriminacije i kršenja osnovnih prava matične drđave prema svojim građanima? Taj postupak se pravda objašnjenjem da Albanci s Kosova uzimaju dokumenta u Srbiji i tako putuju u EU. Ako je tako, odlično. To znači da priznaju Srbiju kao svoju državu. Samim tim, priča o statusu Kosova je završena. I, sada se, navodno zbog Albanaca, Srbima uskraćuje bezvizni pasoš. Toliko o brizi SNS-a i Vlade Srbije o svojim građanima sa Kosova i Metohije.

Predsednik Srbije pokrenuo je „unutrašnji dijalog“, koji bi trebalo da ponudi predlog za definisanje statusa Kosova i Metohije u budućem Ustavu. Pretpostavljam da Vi niste pozvani, ali, da jeste, šta biste predložili?

– I da sam pozvan, a nisam, iako se politikom na KiM bavim već 16 godina, ne bih se odazvao jer neću da dajem legitimitet čoveku koji se sprema da preda Kosovo i Metohiju. Nejasno je čemu žurba da se sad i odmah reši status KiM. Kome je interes da preko noći, kao što su ukinute sve srpske institucije na KiM, reši status? Srbima nikako, osim ako rešenje nije ostanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Sva ostala rešenja predstavljaju gubitak KiM. Ako znamo da ovog momenta ne možemo da kroz dijalog sa Zapadom zadržimo Kosovo, zašto ga vodimo i potenciramo da se brzo završi. Kiparski problem traje od 1974, pa niko do danas nije odredio kad mora da se reši. Predlažu model dve Nemačke. Nemačka je podeljena dogovorom sila pobednika u Drugom svetskom ratu, a Kosovo je uz pomoć zapadnih sila izvršilo nasilnu i jednostranu secesiju. Znači, ne može model Nemačke. Može Vučić da deli i da poklanja svoju imovinu Albancima, Arapima i kome još, ali srpsku zemlju na Kosovu i Metohiji neće, sigurno mu to Srbi neće dozvoliti, budite uvereni u to.

Pre pet godina podržali ste potpisivanje Briselskog sporazuma. S obzirom kako je implementiran, izgleda da su Srbi loše prošli?

– Nisam podržao potpisivanje, nego početak pregovora. To je bilo u vreme kada su Vučić i Nikolić prevarili celu naciju pričom da će voditi računa o Srbima i srpskoj državi, nisu rekli da će Srbiju prodati Arapima, a Kosovo i Metohiju Albancima. Sve što je moglo da se izgubi, odnosno preda u Briselu, sve je predato. I ono malo srpske države, koja je bila na severu KiM, i to je Vučić, uz pomoć srpske žandarmerije i iz saglasnost Albanaca, ukinuo i predao u ruke Prištini. Sa ličnom kartom i vozačkom dozvolom Republike Kosovo bez smetnje ulazite u centralnu Srbiju, ali sa dokumentima koje izdaju policijske uprave sa Kosova i Metohije, izmeštene na teritoriju centralne Srbije, sa njima ne možete da uđete na teritoriju KiM. Sve to piše u sporazumu koji je Vučić prihvatio. U principu, sve što je Vučić dogovorio i potpisao u Briselu zaokružuje nezavisnu državu Kosovo. E, to smo dobili na poklon od velikog vođe Aleksandra Vučića i njegovih trabanata.

Kad ste, pre 13 godina, ušli u vladu Ramuša Haradinaja, između ostalih i Vučić Vas je etiketirao kao izdajnika. Danas je njegova filijala na Kosovu u koaliciji sa Haradinajem, ali Vas njegovi mediji opet nazivaju izdajnikom srpskih interesa. Kako to objašnjavate?

– Vučić je kroz moj primer pokazao da je doktor za manipulacije. Ja sam bio u vladi koja je u svom naslovu glasila – samoupravna institucija pod upravom UN. Kako da normalan čovek komentariše notornog lažova i manipulatora, koji se igra državom i koji smatra da je država njegova privatna prćija.

Šta očekujete od Specijalnog suda za ratne zločine pripadnika OVK? Da li će taj sud imati snage da procesuira Tačija, Haradinaja i druge bivše komandante OVK-a, koji danas vrše vlast na Kosovu?

– Ako je Zapad rešen da procesuira sve one koji su počinili zločine, pravda će biti zadovoljena. Zasad, ostaje nam da sačekamo početak rada suda, da vidimo ko će sve biti optužen.

knjige-oglas

 

Advertisements

Đilas i Vučić, blizanci iz epruvete Mikija Rakića

Djilas-Vucic1123

Čim je najavio povratak u politiku, mnogi opozicionari su Dragan Đilasa proglasili za Vučićevog trojanskog konja. Ocena je gruba i netačna. S obzirom da je Đilas za sve vreme naprednjačke vlasti bio na usluzi gospodaru Aleksandru Vučiću, pre bi moglo da se kaže da ima ulogu teglećeg konja.

Đilas je Vučiću ispunio sve snove. U američkoj ambasadi je garantovao za upotrebnu vrednost i političku podobnost tadašnjeg radikalskog generalnog sekretara. Istu garanciju dao je tajkunima koji su finansirali puč u SRS-u i osnivanje Srpske napredne stranke. Medijski je pripremio Vučićevu transformaciju iz velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika. Ušao je u poslovno partnerstvu u Vučićevim dnevnim novinama „Pravda“. Presudno je uticao na dolazak SNS-a na vlast. Najurio je Borisa Tadića i pocepao Demokratsku stranku, spuštajući je na ivicu cenzusa. Ostao je bez svih unosnih marketinških poslova, a morao je da plati i oprost grehova. Usput, boravak na slobodi obezbeđivao je hvaleći Vučićevu državničku genijalnost. Da se opozicija ne bi konsolidovala i stvorila uslove za pobedu na beogradskim izborima Vučić je vratio Đilasa u igru i rešio sve dileme – ko god pobedi, vlast će ostati u rukama aktuelnog diktatora.

Putevi Vučića i Đilasa prvi put su se spojili 2005. godine u „Deltinu“, u kancelariji Milke Forcan. U to vreme, Čedomir Jovanović je tvrdio da „Zoran Đinđić nije dozvoljavao Đilasu ni da se uhvati za kvaku na vratima Demokratske stranke“. Đilas mu je tolerantno poručio da će mu nalupati šamare kad ga vidi. Gorljivi Vučić odmah je to iskoristio da javno kompromituje Đilasa. Da bi se zaustavilo medijsko prepucavanje, gazda Miroslav Mišković je organizovao sastanak u „Deltinu“.

Isto veče, u svom stanu, dok je u košarkaškom dresu šetao ispred nekoliko saradnika i novinara, među kojima je bio i autor ovog teksta, Vučić je vrlo koloritno opisao susret sa Đilasom i svoje, po svemu negativne, utiske.

Đilas je klasični primer srpske bogate budale. Zato što ima para misli da je najpametniji čovek na svetu. Pa, majstore, svi znamo kako si se obogatio! Znamo ko ti je i kako u Slobino vreme dao da se ugradiš u marketing RTS-a. Možda smo svi mi glupi i ludi, ne znam kakvi, ali neki od nas znaju da nisi ništa proizveo, nego ti je Miloševićeva vlast omogućila da zadržiš deo para koje je puštala preko tvojih marketinških agencija. To nije nikakva mudrost. Nisi bio pametan, nego podoban! – vikao je Vučić na odsutnog Đilasa. – Sad, kad je postao pravi tajkun, hoće još. Malo mu je, nije zadovoljan svim milionima koje je uzeo na štetu RTS-a, odnosno budžeta Srbije. Sad hoće da se bavi politikom. Juče je ušao u Demokratsku stranku, i to preko svog starog drugara Borisa, osnovao nezakonitu instituciju, tu svoju Narodnu kancelariju, preko koje opet pravi neke trange-frange kombinacije, i već misli da mu niko na političkoj sceni nije ni do kolena…

– Čime te toliko iznervirao? – pitao sam.

– Zamisli, Đilas mi je direktno u oči rekao da mu je cilj da za deset godina bude premijer Srbije. Zamisli! Kakav je Đilasov politički pedigre? Ne postoji! U stranku je ušao tek kad je došla na vlast, pa mi sad pametuje kako je Srbiji dosta starih, potrošenih političara. Da, pare su značajne, s parama čovek može mnogo toga da napravi. Ali, majstore, to nije dovoljno. Ne možeš da izađeš pred birače i da kažeš: „Ja sam najbogatiji, najviše sam novca uzeo iz budžeta, direktno od vas, glasajte za mene“.

– Da li si mu objasnio da si ti sledeći premijer?

– Ne, nisam mu to objasnio! Pitao sam ga kako se osniva jedan opštinski odbor, kako se pravi izborna lista, kako se biraju članovi izborne komisije, kako funkcioniše poslanička grupa, po kakvoj proceduri se podnose amandmani. To sam ga pitao. Nije mi odgovorio. Misli, kupiće ljude koji će to da obave umesto njega. E, baš bih voleo da ga vidim kako u onom skupom odelu i cipelama koje koštaju više nego nečija prosečna godišnja plata, da takav ode u neko selo, pa da u blatu pijanim budalama odgovara na provokacije, da ih nagovori da se uključe u rad mesnog odbora i da na izborima glasaju za njega. Da, lepo je ići od jedne do druge televizije, a na svakoj te dočekuju kao gazdu, jer im uplaćuješ velike pare, i to tuđe, pa te voditelji vole. Da, ali to nije politika. Za ovih deset godina obišao sam sva mesta u Srbiji, sva! Nema sela u koje nisam ušao. Negde su me dočekivali kao člana familije, negde su me najstrašnije vređali. Narod je takav, ali šta da se radi, moram svakome da se smeškam, i kad me hvale i kad me pljuju. A ako me pitaš da li imam veće šanse od Đilasa da postanem premijer, reći ću ti: „Da, imam“. Ne mogu vešto kao on da pravim kombinacije s tajkunima i medijima, ali čini mi se da imam malo bolji rejting nego on.

Za kombinacije nisu bili zaduženi ni Vučić, ni Đilas, nego Miodrag Miki Rakić, glavni kreator zla koje je zadesilo Srbiju. Rakić je preuzeo na sebe da realizuje američki plan za preuređenje „postkosovske Srbije“. Značajan deo tog plana odnosio se na formiranje dvopartijske političke scene. Demokratski blok, odnosno Demokratsku stranku, trebalo je da predvodi Đilas, a patriotske birače, usmerene na Srpsku naprednu stranku, Vučić. Po toj ideji, njih dvojica bi se doživotno smenjivali na vlasti, delili moć i pare, a u medijskom ringu bi, kao kečeri, glumili da su protivnici.

rakić miki wp

U početku, Đilas je imao ogromnu prednost, političku, finansijsku i medijsku. Da bi smanjio razliku, Vučić je u martu 2007. osnovao „Pravdu“. Stanko Subotić Cane pomogao mu je preko svoje distributerske kuće „Futura“, a Đilas s parama. Ne svojim. Preko „Dajrekt medije“ omogućio je „Pravdi“ marketinške poslove s brojnim firmama i biznismenima, koji se bez Đilasove preporuke nikada ne bi upustili u saradnju s Vučićem. Zahvaljujući „Telekomu“, a onda i Gradu Beogradu, na račun „Pravde“ stizale se ogromne pare. Đilasa ništa nije koštalo, a Vučiću lepo.

Sticajem okolnosti, prihvatio sam Vučićevu ponudu da radim kao glavni urednik „Pravde“. Iako je veći deo javnosti pretpostavljao da su to novine SRS-a, istina je bila bitno drugačija. Kad bi se provukao neki tekst negativan po Vučića, radikale i kasnije naprednjake, nikom ništa. Mnogo pažljivije sam se bavio kritikom Đilasa i DS-a. Kao dobar autocenzor, nisam želeo da remetim njihov odnos, niti da kvarim poslovanje s „Dajrekt medijom“. Međutim, smisao svakog medija jeste upravo u tome da bude korektiv vlasti. S uverenjem da su, ipak, čitaoci najozbiljniji poslovni partneri novina koje uređujem, objavljivao sam i tekstove čija sadržina nije uvek odgovarala interesima Vučića i Đilasa.

Naravno, neuoporedivo osetljiviji bio je Vučić. Iako se prvo složio s mojim predlogom da odnos „Pravde“ prema Đilasu i DS-u zadržimo na nivou konstruktivne kritike i spremnošću da krajnje korektno prenosimo i njihove stavove, uskoro se to pretvorilo u komičnu cenzuru svega i svačega.

– Moram da te zamolim, nemoj više da pominješ „pomadu na bazi jojobe“ u tekstovima o Tadiću. Žuti su poludeli od toga, ne mogu da verujem koliko im smeta. Ludaci! – zahtevao je Vučić kao da ne shvata koliko je smešan.

Posle „jojobe“, iz „Pravde“ su nestali i termini koji su imali isključivo internu upotrebnu vrednost, poput „mede na santi leda“. (Pun romantike, kad se zaljubio u Ivu Prelević, Đilas je na grudima tetovirao medveda na ledu, što je Vučić iskoristio da mu se sprda, dok mu nije zabranjeno.) Ništa značajno, može i bez tih pošalica. Može i bez fotografija posečenih zdravih platana u Bulevaru kralja Aleksandra, izveštaja o spornom poslovanju „Kolubare“, haosa u GSB-u, preskupog popločavanja ulica, nameštanja poslova kumovima i prijateljima, nenamenskog trošenja gradskog budžeta.

Zbog serije besmislenih Vučićevih zahteva, za koje sam bio uveren da su izraz njegove podaničke svesti a ne tuđih ultimatuma, prilikom novogodišnjeg intervjua 2008, u kabinetu gradonačelnika, pitao sam Đilasa:

– Priznaj da namerno nerviraš Vučića sa primedbama na rad „Pravde“. Siguran sam da sedneš u neki kafić, pa u društvu smišljaš kako da ga šikaniraš. Onda ga nazoveš i kažeš: „Ju, kakav je ono tekst protiv mene, mnogo sam ljut“…

– Ma, ne… Dobar je Aleksandar, samo je ponekad previše revnosan – rekao je Đilas.

Bio je u pravu, Vučić je revnosno izvršavao sve njegove naloge. Ipak, stideo se da prizna kako mu naređenja izdaje Đilas, pa je objašnjavao da ona stižu s Andrićevog venca, odnosno direktno od predsednika države, a to se ne odbija.

Pored suludih, Vučić je imao i ozbiljnih intervencija. Lik i delo svog prijatelja iz DS-a štitio je čak i od Tomislava Nikolića.

– Nadam se da nisi pustio Tominu izjavu o Đilasu? – zvao me panično posle nekog Nikolićevog govora u Skupštini.

– Misliš na onu o „suvom kriminalcu“?

– Da. Jesi li izbacio to?

– Naravno. Zar Toma da opanjkava našeg poslovnog partnera?

– Samo se ti sprdaj, ali nisi daleko od istine. Kad im treba prostor u novinama, sto mojih prijatelja zove i traži usluge. I Toma zna da mi pametuje kakva je „Pravda“ i šta treba da objavljuje. E, kad bi trebalo da pomognu s nekom reklamom, nigde nema nikoga. Znaš kako bi Toma reagovao kad bih mu rekao da smo zbog njegovog lupetanja ostali bez Đilasovih reklama? Nasmejao bi se i odmahnuo rukom, baš ga briga. Vidiš, mene je briga. Mi moramo da obezbedimo pare za štampu, plate i ostale izdatke. Bez toga ne bismo mogli da pravimo novine u kojima ćemo objavljivati Tomine mnogo pametne uvrede. Obrati pažnju, ne smemo da ugrozimo saradnju s korektnim i značajnim partnerima.

Razumeo sam ga, nije mu bilo lako. Đilas se nalazio na udaru radikala, a kad već nije mogao u Skupštini, Vučić ga je štitio u „Pravdi“.

– Da li ti je u redakciju dolazila Jadranka Joksimović? – siktao je od besa.

– Ne. Šta će mi?

– Sad je rekla da ide u „Pravdu“. Hoće da ti dovede nekog Ivana Ninića, da ti ga preporuči za saradnika. Saslušaj ih, ali ni u ludilu nemoj da mu objavljuješ tekstove.

– Nemam pojma ko je to.

– Neki kreten, piše za „Veliku Srbiju“. Kad ti donese tekst, biće ti jasno. To namerno rade protiv mene. Ne znam kako, ali odbij saradnju.

Ivan Ninić se nikada nije pojavio u „Pravdi“, ali „Velika Srbija“ je objavila njegov ogroman tekst, i to odličan, o brojnim Đilasovim malverzacijama. Eto šta je onoliko razbesnelo časnog Aleksandra Vučića.

Pred kraj mog staža u „Pravdi“, uglavnom nehotice i ja sam uspevao da ga opasno iznerviram. U nedostatku boljih tema, preko cele naslovne strane objavio sam fotografiju policijske akcije kojom je iz centra Beograda, na zahtev gradskih vlasti, uklonjen „Loki“, privatni objekat, koji je godinama važio za kultno mesto. Snimak vrhunski. Tri policajca oborila čoveka u sneg, zavrnuli mu ruke na leđa, a jedan uniformisani skot, dok mu je lomio vrat, gleda pravo u objektiv, lica izobličenog od mržnje.

– Nije nam trebala ova naslovna strana. Skupo će nas koštati. Sad me zvao, znaš ko, i rekao da zaboravim na avans za reklame – uzdisao je Vučić, sav skrušen. – Mogao si to da objaviš negde unutra, gde baš na naslovnoj…

Iz Grada Beograda reklame su ipak nastavile da stižu. I nova naređenja. Jedno od Vučiću najbolnijih odnosilo se na feljton iz knjige Milorada Ulemeka Legije.

Nikada nisam pročitao nijednu Legijinu knjigu, pa ni tu, kojoj se ne sećam naslova. Roman o ratnim dešavanjima jedinice koja stiže na Kosovo. Na prvih dvadesetak strana, koliko sam video pripremajući feljton, autor vrlo uverljivo, s mnogo topografskih i tehničkih detalja, opisuje situaciju u kojoj se našla grupa boraca koju je vodio glavni junak. Rukopis ravan, dosadan, bez umetničkih pretenzija. Prva tri dela feljtona pustio sam hronološki, copy-paste. Nameravao sam da ga razvlačim dve nedelje, ali nije moglo, Vučiću je neko to zabranio.

– Molim te da ovo što ću ti reći shvatiš krajnje ozbiljno. Znaš, s najvišeg mesta, s Andrićevog venca, zahtevali su da ne objavljujemo Legijin feljton… Da je Legija pisao nešto o politici, o Đinđiću ili ne znam o kome drugom, mogao bih i da ih razumem. Ovo, ne. Što im smeta priča o ratu na Kosovu? S pažnjom sam pročitao sva tri dela feljtona. Ne samo što nema ništa sporno, već je i vrlo interesantno napisano. Opisuje baš ona mesta gde su se vodile žestoke borbe sa šiptarskim teroristima. Bio sam u tom kraju, tačno se sećam linija na kojima su bili sukobi. Moraš da mi nabaviš tu knjigu, pročitaću je sa zadovoljstvom. Preterali su. Znaju da im se može, pa ucenjuju. Neka, samo neka oni rade što misle da je najbolje za njih. Mi ćemo sve podneti. Mogu da traže što god im padne na pamet, ispunićemo. I to s osmehom. Ali, zaklinjem se da ću im se osvetiti. Platiće mi za svako poniženje. Đilas misli da me može vrteti oko malog prsta. Možda i može, trenutno. Ja ti kažem da će zažaliti zbog toga. Uništiću ga! Neće ni znati šta ga je snašlo. Kad počne da pada, neću imati milosti. Ne znam da li će se to desiti sutra, za godinu dana ili za sto godina. Čekaću ga koliko bude bilo potrebno, a onda… Neće mu biti dobro, garantujem ti!

Vreme je pokazalo, Vučić, za divno čudo, nije lagao. Kao i Đilas, ni ja u tom trenutku nisam razmišljao o pretećoj budućnosti koja je Vučiću donela priliku za osvetu. Tada, krajem 2009, već sam bio na izlaznim vratima iz „Pravde“. Iz te nevolje definitivno sam se izvukao u junu sledeće godine, kad me Vučić obavestio da je Nikola Petrović, zvanični suvlasnik izdavačkog preduzeća „Pravda Press“, prodao novine Đilasu. Vučić je tvrdio da ga je kum Nikola izdao („mogao je bilo kome drugom da proda novine, samo ne najvećem neprijatelju, Đilasu“) kako bi se lakše uvukao u društvo Đilasovog partnera Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Možda u tome ima i delić istine, pošto je poznato da su Kovač i Petrović sarađivali oko izgradnje mini-hidroelektrana, a Kovač i Đilas sa „Bus plusom“. Takođe, Vučić je govorio da se Đilas dogovorio sa Miškovićem da otplati dug od 600.000 evra, koji je „Pravda“ imala prema štamparijama „Borba“ i „Politika“.

Čim je obezbedio dolazak na vlast, Vučić je ugasio „Pravdu“, a malo kasnije i Đilasa. Naplatio mu je svako poniženje i oteo mu sve što je mogao. Svi krupni komitenti napustili su „Dajrekt mediju“ i prešli u Vučićeve marketinške agencije, koje i danas vodi njegov bivši šofer Goran Veselinović, zvani Baba. U tom paketu stigla je i Jasmina Stojanov, legendarna Džesi, koju je Vučić godinama optuživao da je Đilasov medijski kerber i glavni urednik svih „žutih“ novina i televizija. Sad Džesi hvali svoju novu najbolju prijateljicu Nevenu Veselinović, Babinu suprugu, i znanje stečeno pod Đilasovim okriljem koristi za agitaciju u slavu gospodara Vučića.

– Od Đilasa sam uzeo 50 miliona evra. U kešu. Trebalo je da tražim više – pričao je Vučić početkom 2013, posle brutalne medijske kampanje koju je vodio protiv svog dojučerašnjeg pandana.

Đilas nije odgovarao ni za jednu optužbu za korupciju. Umesto u pritvoru, Vučiću je bio korisniji na slobodi. Ne zna se da li je i koliko evra isplatio vladaru za indulgenciju, ali zna se da je kamatu otplaćivao javnim hvalospevima.

– Više puta sam rekao i ponoviću još jednom, neću da kritikujem ono što je dobro. Neću da kritikujem Aleksandra Vučića, jer verujem da on ima iskrenu nameru da se bori protiv korupcije – pričao je Đilas.

Usput, hvalio je i Vučićeve megalomanske političko-poslovne prevare, kao što su „Beograd na vodi“ i metro:

– Sa Vučićem sam postigao konsenzus o značaju projekta „Beograd na vodi“, koji bi uz metro mogao da promeni sliku Beograda. Kao što smo postigli konsenzus po pitanju Kosova, Briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i na nekim drugim temama. Verujem da uz saradnju republičke Vlade i gradskih vlasti na projektu metroa i „Beograda na vodi“ možemo da uradimo ono što je zaista dobro za sve Beograđane.

Saradnja se nije prekidala ni posle Đilasove smene s mesta gradonačelnika Beograda, ni nakon odlaska iz SNS-a. Na Vučićev nagovor, Đilas je otkupio dugove Demokratske stranke, nastale u izbornim kampanjama na republičkim i gradskim izborima koje je on vodio, i tako postao njen suštinski vlasnik. Na poslednjim beogradskim izborima Đilas je poražen, ali zadržao je odborničko mesto. Nijednom nije došao na sednice gradske Skupštine, ali uredno je primao platu, za njega smešnih 16.000 dinara. Valjda nije imao šta da prigovori radu Siniše Malog i Gorana Vesića.

Ipak, treba ga razumeti, bio je zauzet sastancima sa Vučićem. Suzana Vasiljević, Vučićev savetnik za medije, žalila se kako ne može da dođe do svog šefa, stalno je sa Đilasom. U to se uverio i Željko Mitrović, vlasnik Pinka.

– I danas, dragi Điki, ti i dalje Srbiju gledaš u retrovizoru prošlosti i ne pada ti napamet da Srbija više nije brlog i ćumez iz tvog vremena, prepun marketinške korupcije čiji si ti apsolutni gospodar bio skoro pune dve decenije, ali i skrivenih tajnih i crnih dilova, čiji si ti tvorac i rodonačelnik, a po čemu će te sigurno pamtiti generacije nekih novih i pristojnih ljudi. To što sam te poslednji put slušao uživo u Bokeljki na Vučićevom kanabetu, pre tačno tri godine, gde jeftino nudiš sebe i svoje usluge meni ločno je bilo mučno, ali razumem da čovekov instinkt za preživljavanje ponekad nadvlada samopoštovanje i minimum digniteta – naveo je Mitrović u jednom od otvorenih pisama Đilasu.

Do istog zaključka došli su i mnogi opozicioni lideri, čak i oni koji danas javno podržavaju Đilasovu novu kandidaturu za gradonačelnika. Prošle godine, posle konvencije u Novom Sadu, predsednički kandidat Saša Janković je saradnicima, kako tvrdi Kristina Kovač, rekao da je Đilas „glavni čovek SNS-a za organizovanje krađe na izborima“. Iako Janković sad tvrdi da to nije izgovorio i da ima potpuno poverenje u Đilasa, neće biti iznenađenje ako se posle 4. marta seti da je bio u pravu kad ga je optuživao za saradnju s Vučićem.

Saša Radulović, predsednik pokreta „Dosta je bilo“, odlučno tvrdi da nije moguća saradnja sa Đilasom.

– Uzrok svih problema u Srbiji je partokratija. Partokratija i bratija su nam pojele državu, otele društvo, uništile institucije. SNS radi isto što su radili pre njih. Samo „bolje“. Bolje za njih, gore za građane. Saradnja s partokratijom koja je bila na vlasti, sad se preobukla, pa bi ponovo, jer je SNS gori od njih, za DJB nije opcija. Đilas nije nužnost – tvrdi Radulović.

Đilasa ne podržava ni akademik Dušan Teodorović, bivši radnik Radulovića i Jankovića. On kaže da neće glasati za Đilasa, između ostalog, i zato što je, kao još uvek aktuelni odbornik Skupštine Beograda, ćutao poslednje četiri godine.

Nezainteresovan za tu kritiku, Đilas vodi kampanju koja će se završiti Vučićevim uspehom. Ako uspe Vučićev plan, Đilas će osvojiti manje od 20 odsto glasova, pa ni uz podršku ostalih pravih i lažnih opozicionara neće uspeti da se vrati u fotelju gradonačelnika. Pored toga, svaki glas za Đilasa biće glas manje za Demokratsku stranku, koja bi lako mogla da klizne ispod cenzusa i neslavno nestane s političke scene. Ako se desi neko čudo, pa Đilasova lista osvoji dovoljno da, uz Aleksandra Šapića i nekog trećeg koalicionog partnera, formira novu beogradsku vlast, Vučiću opet dobro. Uz štap i šargarepu, od Đilasa će napraviti novog Boška Ničića. Uostalom, Đilas je u čvršćem obligacionom odnosu s Vučićem nego Siniša Mali. Kad je hteo da smeni Malog, nije uspeo. Morao je da podvije rep, da ne rizikuje da isplivaju detalji o pozadini rušenja Savamale, izgradnji famozne muzičke fontane, rekonstrukciji ulica i drugim sumnjivim poslovima. Sa Đilasom sve ide mnogo lakše, gde Vučić okom, on skokom.

Kako i ne bi, kad Vučić u fioci čuva optužnice koje u svakom trenutku mogu da budu procesuirane. Istovremeno, tu je i šargarepa, odnosno šansa da se Đilas, bez obzira na izborni rezultat, nametne kao novi lider opozicije. Janković to nije uspeo, Jeremić je posrnuo na prvom koraku, Šutanovac ne može da dobaci i eto prilike da se Đilas vrati na velika vrata i oživi Rakićevu ideju o dvopartijskom sistemu. To bi bilo dobro i za njega i za njegovog gazdu Vučića, a katastrofalno za Srbiju. No, njima Srbija nije ni bitna, oni je drže zatočenu u prošlosti čiji su glavni simboli upravo njih dvojica, Vučić i Đilas.

knjige-oglas

 

 

SAŠA MIRKOVIĆ TUŽIO SNS ZBOG LUKASA

mirković i lukas

Saša Mirković, vlasnik „Beotona“, u zaječarskom Višem sudu podneo je četiri tužbe za naknadu štete protiv Srpske napredne stranke i Aleksandra Vuksanovića, poznatijeg kao Aca Lukas.

Folk pevač je tokom kampanje za beogradske izbore održao koncerte u Obrenovcu, Sevojnu, Lazarevcu i Mladenovcu u organizaciji SNS-a, čime je prekršio Ugovor o ustupanju autorskih prava, koji ima s „Beotonom“. Za svaki koncert, tužilac traži odštetu od 200.000 evra. Pošto SNS planira još 17 Lukasovih predizbornih nastupa, „Beotonov“ advokat imaće pune ruke posla.

Očekuje se da ukupni zahtev za odštetu bude oko 4,5 miliona evra. Pored toga, za isto delo „Beoton“ je ranije već podneo dve tužbe zbog Lukasovih neodobrenih novogodišnjih koncerata prošle i pretprošle godine. Iako je prva tužba podneta pre 13 meseci, još nije procesuirana.

Ispred SNS tužen je Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora, koji je ovlašćen da zastupa stranku. U neformalnim razgovorima Glišić odbacuje odgovornost za sporni angažman Ace Lukasa i tvrdi da ga je pozvao da na naprednjačkim skupovima nastupa „kao drugar“.

– Glišić i Lukas mogu da se druže koliko god hoće. Lukas može da mu za džabe peva u kupatilu, dok se tušira. Ili dok se zajedno tuširaju. To je stvar njihove intime. Međutim, prema ugovoru koji imam s Lukasom, on ne sme samostalno da nastupa mimo „Beotona“ – tvrdi Saša Mirković.

I pre nego što je tužen, Lukas nije skrivao da je izuzetno nezadovoljan saradnjom sa Srpskom naprednom strankom. Uz pomoć SNS-a dobio je honorar od 50.000 evra za doček Nove godine u Beogradu, ali nije očekivao da će morati da svakodnevno zabavlja naprednjake tokom cele izborne kampanje.

Inače, Mirković je nedavno tužio i Aleksandra Vučića zbog neizmirenog duga od 532.000 evra. Kako se u tužbenom zahtevu navodi, Vučić je krajem marta 2014. godine od Mirkovića uzeo novčanu pozajmicu, uz obavezu da je vrati u dogovorenom roku. Do juna sledeće godine Vučić je isplatio tri rate duga, ukupno 68.000 evra. Umesto da isplati ostatak, poveo je medijsku i pravosudnu kampanju protiv poverioca, koji je u montiranom postupku krajem 2017. osuđen na godinu dana zatvora.

– Za svedoke predlažem Zoranu Mihajlović, potpredsednicu Vlade i tadašnju potpredsednicu SNS-a, Bratislava Gašića, u tom trenutku gradonačelnika Kruševca i potpredsednika SNS-a, a danas direktora BIA, Aleksu Jokića, člana predsedništva SNS-a, i Sašu Milovanovića, tada zaposlenog u kompaniji „Ringije“ ili „Adria medija grupi“, koji je danas Vučićev partner, direktor i suvlasnik firme „Medijska mreža“, koja izdaje list „Srpski telegraf“, čiji je Vučić faktički vlasnik – naveo je Mirković, koji tvrdi da će na sudu dokazati da je aktuelni predsednik Srbije izvršio delo prevare radi protivpravnog sticanja materijalne dobiti

Pošto Aleksandar Vučić pod strogom kontrolom drži kompletno pravosuđe, teško je očekivati da Mirkovićeve tužbe dobiju brz i pravedan sudski epilog. Ipak, pre ili kasnije, Vučić, njegov kum Glišić i Aca Lukas moraće da sednu na optuženičku klupu i, na kraju, isplate odštetu.

Vučić i smrt: APLAUZ ZA LEŠINARA

vučić venac za đinđića

Gde je smrt, tu je Vučić.

Za razliku od normalnih ljudi, koji sahrane shvataju kao poslednji oproštaj od drage osobe, Aleksandar Vučić tuđu tragediju koristi za svoj lešinarski politički marketing. Stajao je mirno pored mrtvačkih sanduka, držao dirljive govore nad otvorenim rakama, uplakan tešio ožalošćene porodice, drhtavim rukama palio sveće za spas pokojnikove duše… Sve za upečatljivu fotografiju i tužnu vest u novinama.

Na onaj svet ispratio je nekoliko značajnih političkih saveznika i protivnika. Talenat za multimedijalno lelekanje promovisao je u aprilu 2002, kao posthumni portparol Vlajka Stojiljkovića. Kad je parlament SR Jugoslavije usvojio Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, bivši šef policije je pred skupštinskim vratima ispalio metak sebi u glavu. Isto veče, dok su se lekari borili za Stojiljkovićev život, Vučić je u svom stanu, koji je dobio u vreme bombardovanja, organizovao komemorativni skup s prijateljima i novinarima. S ponosom je pokazivao oproštajno pismo koje mu je, kao čoveku od krajnjeg poverenja, dao Stojiljković. Podelio je kopije i u zvaničnim izjavama objasnio da su „ruke dosmanlija umrljane krvlju iskrenog patriote, koga su osudili na smrt“.

– I ovaj događaj natovski novinari, mucavi samoproizvedeni politički analitičari i zajapureni portparoli dosovskih političkih stranaka iskoristiće za satanizaciju herojske borbe srpskog naroda i njegovog rukovodstva vođene za očuvanje mira, za opastanak, za sigurniju i bogatiju budućnost naših potomaka. Kao i Vlajko, tim izdajnicima odgovaram Njegoševim stihom „Čovek se rodi da jednom umre, a čast i obraz ostaju doveka“ – govorio je Vučić, mešajući svoje i Stojiljkovićeve reči u jednu čvrstu patriotsku celinu.

Po završetku predstave za novinare, domaćin je goste zabavljao degutantnim šalama u kojima je isticao svoje čuđenje što je Stojiljković uspeo da promaši onoliku glavu. Dragošu Kalajiću i Jadranki Jovanović objasnio je da uopšte nije iznenađen postupkom svog kolege iz vlade Mirka Marjanovića.

– Cela ta porodica nije normalna. Vlajkova prva supruga Jelisaveta je pre 20 godina izvršila samoubistvo, sad je to uradio i on, a ni njegov sin Vladimir nije stabilan. On stanuje tu, u našoj zgradi, ponekad se sretnemo. Vidi se da je izgubljen. Eto, sad nije hteo ni da dođe ovde, da kaže neku reč o ocu – pričao je Vučić.

Njegovo proročanstvo se ispunilo godinu dana kasnije, kad se i Vladimir Stojiljković ubio hicem iz pištolja. Međutim, nije bio dovoljno medijski atraktivan da Vučić i za njim nariče.

Mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke imao je zapaženu ulogu u martu 2006, prilikom sahrane Slobodana Miloševića. Iako je zvanični pogrebni konferensije bio Milorad Vučelić, Vučić je blistao. Žestoko je optuživao „dosmanlijske izdajnike i ubice, koje su kidnapovale i prodale predsednika Miloševića“, a s nenadmašnom patetikom, nad rakom ispod požarevačke lipe, pročitao je oproštajno pismo Vojislava Šešelja.

vučić na miloševićevoj sahrani

– Uspeo sam da nagovorim Miru da dozvoli da Slobu sahranimo po pravoslavnim običajima. Iako su se komunjare iz SPS-a protivile, doveo sam Filareta da održi opelo – hvalio se Vučić.

Nije dugo čekao do sledećeg grobljanskog spektakla. Početkom oktobra 2007. umrla je Danica Šešelj. Pošto njen sin Vojislav nije hteo da od Haškog tribunala traži dozvolu da dođe na sahranu majci, ispratio ju je, naravno, Vučić. Dva dana je kukao nad sobom, jer je sve morao sam da organizuje i finansira. Da tuga bude veća, tog ponedeljka, nad grobljem u Batajnici nadvili su se teški oblaci.

– Sahrana je bila odlična, došlo je mnogo sveta, ali dok sam držao govor, padala je kiša, pa se na fotografijama ne vidi da sam i plakao – kukao je Vučić, razočaran što mu je propala vrhunska gluma.

Više sreće imao je sledeće godine, na mladenovačkom groblju, gde je sahranjen radikalski aktivista Ranko Panić. Na protestu zbog hapšenja Radovana Karadžića, grupa policajaca pretukla je Panića dok se nalazio samo nekoliko koraka iza vođe Vučića. Nesrećni mladić je nekoliko dana ležao u bolnici. Panićeva majka Smilja i supruga Mirjana zamolile su Vučića da ga poseti i lekarima skrene pažnju da se više angažuju. Vučić je obećao, ali nije imao vremena za posetu, u dogovoreno vreme je igrao šah s Branislavom Prostranom, gubio je sa 2:4, pa nije smeo da prekida meč, nema smisla da pretrpi poraz. Taj kiks nadoknadio je odlaskom na sahranu, gde je briljirao. „Izgubila sam jednog sina, Ranka, ali dobila sam drugog, Aleksandra – to je rekla mama Smilja“, lagao je Vučić novinare.

vučić lešinar panić

Pre nego što se slegla zemlja na Panićevom grobu, Vučić je promenio stranku i ideologiju, pa je počeo da marketinški eksploatiše pokojnike kojima je i sam obećavao odlazak s ovog sveta.

– Ono đubre Zorana Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine – zaklinjao se Vučić na Šešeljevom oproštajnom mitingu pred odlazak u Hag.

Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić streljan, Vučićevoj radosti nije bilo kraja. Priznao je da se tada napio četvrti put u životu. (Prvo je proslavio pobedu Zvezde u Bariju, pa rođenje prestolonaslednika Danila, zatim ubistvo Ćuruvije i, na kraju, Đinđića.) Mamuran, zbijao je šale na račun mrtvog predsednika vlade. Dok je na televiziji gledao sahranu, zvao je poznanike i raspitivao se da li je tačno da je Goran Vesić celu noć proveo u grobu u Aleji velikana kako bi proverio da li će njegovom šefu biti udobno. Sledećih deset godina ponavljao je tvrdnje da je mafija ubila svog premijera, „najvećeg kriminalca u istoriji Srbije“. Za kraj, najtežu uvredu pokojniku naneo je polaganjem venca na vratima u zgradi Vlade, gde je Đinđić pao, pokošen metkom „novog srpskog Gavrila Principa“, kako su radikali, predvođeni Šešeljem i Vučićem, nazivali Zvezdana Jovanovića. Oprost grehova osvojio je pomaganjem udovici Ružici da nezakonito razvija biznis i zaposlenjem njene ćerke Jovane u Vladi Srbije, kao i obećanjem da će „gubi iz torine“ podići spomenik u Beogradu.

Greh prema Slavku Ćuruviji, vlasniku „Dnevnog telegrafa“, okajao je montiranjem istrage i optužnice protiv nekoliko pripadnika Državne bezbednosti. Našao je, tobož, odgovorne, pa sad svi mogu da zaborave na njegove pretnje Ćuruviji i policijski, pravosudni i medijski progon koji je predvodio dok je bio ministar za informisanje.

Grobarsku tradiciju Vučić je nastavio da neguje i prema pokojnicima iz okruženja novih prijatelja i saradnika.

U leto 2012, na sahrani Dušana Đilasa, oca tadašnjeg beogradskog gradonačelnika i zamenika predsednika Demokratske stranke Dragana Đilasa, nije bilo Borisa Tadića, ni Dragana Šutanovca. Đilasu je utehu dao Vučić. Dve godine kasnije, u prisustvu kompletnog rukovodstva DS-a, od Miodraga Mikija Rakića u Aleji velikana oprostio se i Vučić. Da bi istakao koliko je zahvalan svom neprežaljenom prijatelju Rakiću, koji je najzaslužniji za stvaranje SNS-a i sunovrat Srbije, Vučić mu je otišao i na 40-dnevni parastos, naravno u prisustvu novinara.

vučić lešinar.rakić

Najveći lešinarski uspeh Aleksandar Vučić je ostvario zloupotrebom ubistva Olivera Ivanovića. Naprednjački jurišnici, na čelu s Markom Đurićem i Goranom Rakićem, predvodili su brutalnu kampanju protiv Ivanovića, ponavljajući optužbe kojima je Vučić nekad gruvao po Đinđiću. Kad je Ivanović likvidiran, pored rake su klečali Đurić i Ana Brnabić, a Vučić je otišao u Kosovsku Mitrovicu, da položi venac na ulazu u zgradu pred kojom je izvršena egzekucija. U takvim situacijama normalni ljudi poštu pokojniku iskažu minutom ćutanja, a naprednjaci aplauzom svom vođi.

vučić lešinar

Nikad niko nije na grobljima osvojio više političkih poena od Vučića. Patetičnom glumom od svake sahrane pravio je vlastiti šou, u kome je glavna uloga pripadala njemu, ne pokojniku. Nema veze, to i njega čeka. Ako Vučić ikad umre i on će dobiti zadušnu babu po svojoj meri. 

 

 

VUČIĆEV RIJALITI: Prati i prisluškuje saradnike i protivnike

12

Svaka vlast je bezbednosne službe koristila u političke svrhe, ali nijedna ovako primitivno i brutalno kao naprednjačka. Aleksandar Vučić je pretvorio Bezbednosno-informativnu agenciju u lični servis za progon ličnih i političkih protivnika i zaštitu svojih rođaka, kumova i saradnika od krivične odgovornosti.

Umesto da izvršavaju zakonom definisane zadatke i štite bezbednost Republike Srbije, operativci BIA vode istrage poslovanja mnogih bogataša, prate i prisluškuju političare, novinare i ostale javne ličnosti, prikupljaju saznanja o njihovim suprugama, deci, švalerkama… Učestala je praksa da se u ahrivima BIA pojavljuju dokumenti za koje se ne zna ko ih je i kad napravio, dok istovremeno nestaju čak i kompletni fajlovi. Pre nego što se zavedu, brojni izveštaji prvo idu na analizu s koje se vraćaju izmenjeni.

To i ne čudi, s obzirom na strukturu ličnosti Aleksandra Vučića, koji je oduvek bio opterećen potrebom da prikuplja i manipuliše informacijama. Još u radikalsko vreme, Vučić se isticao špijunskim aktivnostima. I u zvaničnim dokumentima DB-a ostalo je zabeleženo da je iz tih razloga održavao vezu s tadašnjim opozicionarima poput Srđe Popovića iz Demokratske stranke i Milana Božića iz Srpskog pokreta obnove, kao i s nekoliko advokata, sudija i novinara. Pod paskom Vojislava Šešelja naučio je kako da tim saznanjima nanese što veću štetu svima koji mu se zamere, ali pravu školu je prošao tek kroz saradnju s Miodragom Rakićem. Od Rakića, šefa Nacionalnog saveta za bezbednost u režimu Borisa Tadića i Ivice Dačića, naučio je sve trikove za progon i kompromitaciju protivnika, ali i za skrivanje vlastitih tragova.

Kad se, u maju 2012, dogovarao s Dačićem o formiranju vladajuće koalicije SPS-SNS, Vučića nije zanimala podela resora, bio je zainteresovan samo da sebe udene u Rakićevu fotelju, kako bi imao pristup informacijama iz BIA. Uspeo je, dobio je i iskoristio priliku da službu podredi isključivo svojim interesima.

Danas je Vučić apsolutni gospodar tajni, na njegov sto se slivaju sve informacije, prisluškivani razgovori, poslovni ugovori i najprljaviji tračevi. Ispunio je Orvelovo proročanstvo; kao „veliki brat“ Vučić zna da je Dragan Đilas odlučio da u kampanju za beogradskog gradonačelnika uloži četiri miliona evra i da je Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću, u zamenu za podršku, ponudio po 25 odsto odborničkih mesta, dok će ostalo pripasti njemu, odnosno njegovim ljudima. Vučić zna i šta su pričali Zoran Živković i Novica Tončev na nedavnom sastanku u jednom kafiću u Kosovskoj ulici. Ima i dosije smederevske notarke, švalerke ministra Zorana Đorđevića, a obavešten je kako se i pomoću čega u spa-centru „Hajata“ opušta nestašni Aleksandar Vulin.

Po staroj navici, Vučićevim spletkama su naizloženiji i najugroženiji njegovi bliski saradnici. Kao svaki mafijaš, on se više plaši njih, nego otvorenih protivnika. Dok se predstavljao kao tvrdi radikal, novinarima je poturao informacije o veštačenju iz Šešeljeve brakorazvodne parnice u kome se tvrdi da vojvoda ima ozbiljne psihičke poremećaje. Da bi pojačao utisak, govorio je da su se i dve tetke radikalskog vođe lečile od mentalnih obolenja. Kad se borio za poziciju u vrhu SRS-a, Šešelju je dao kompromitujuće dokaze nepodobnosti Tomislava Nikolića. Vučić je u Hag nosio transkripte Nikolićevih razgovora s Tadićem, koje je dobijao od Rakića. Iz iste produkcije potekle su vesti o Nikolićevim finansijskim kombinacijama s Miroslavom Miškovićem, Milanom Bekom i Žarkom Zečevićem, o zamku u Bajčetini i luksuznim stanovima u Beogradu. Uspeo je da ih zavadi i prinudi Nikolića da napusti SRS i napravi naprednjački kartel. Kasnije, kad je preotimao vlast u SNS-u, Vučić je Nikolića kompromitovao tračevima o vanbračnoj deci, bahatom ponašanju pokondirene Dragice i bludnog sina Radomira.

Već deset godina na Vučićevom nišanu nalazi se Dačić. Zloupotrebom BIA, Vučić je dobio priliku da umesto političkih diskvalifikacija i medijskih spekulacija u tim napadima koristi i konkretne dokaze. To je i uradio plasiranjem u javnost fotografija Dačićevih susreta s narko-bosom Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana.

– To nije izašlo iz službi bezbednosti, ni iz VOA, VBA ili BIA, već iz policije. Boris Tadić i Miki Rakić nisu počinili krivično delo, ali je političko pitanje šta su sve znali kada su hteli da prave vladu sa Dačićem – rekao je tada Vučić, koji je usput priznao da je „te papire video nekoliko dana pre nego što su objavljeni“.

Naravno, te fotografije je dobio od Rakića i plasirao ih u medije kako bi kompromitovao koalicionog partnera, tek da mu dokaže ko je glavni. I ne samo dokazima Dačićevih susreta s mafijašima, Vučić je raspolagao s njegovim kompletnim dosijeom, koji je dao na uvid i sociologu Jovi Bakiću.

U svom prvom premijerskom mandatu, Vučić je na mesto direktora BIA postavio advokata Aleksandra Đorđevića. Brzo se pokajao. Opraštao je Đorđeviću intimne avanture i bahata putovanja helikopterom u rodno selo pored Čačka, pa i upotrebu Agencije za raščišćavanje nekih starih, privatnih računa. Problem je nastao kad je Đorđević podržao osvetnički pohod na Ljubišu Buhu, zvanog Čume. Surčinski mafijaš sa statusom zaštićenog svedoka izazvao je incident prilikom slučajnog susreta sa bivšim zemunskim kolegom Zlatiborom Lončarom. Ministar je uspeo da pobegne Čumetu, pa je odmah krenuo u kontranapad. Uz pomoć svoje supruge Vesne, koja je jedno vreme radila u Đorđevićevoj advokatskoj kancelariji, ubedio je šefa BIA da obnovi optužbe da je Čume ubio Zorana Petrovića Šempu. U kampanji je, s drugim povodom i motivom, angažovana i Čumetova sad već bivša supruga Ivana Tulović. Epilog je poznat, surčinski bos je pritvoren, pa osuđen na dve godine i osam meseci zatvora zbog ugrožavanja bezbednosti telohranitelja svoje supruge. Vučić nije hteo da se na takav način zamera Buhi, pa je odgovornost prebacio na Đorđevića. Strpljenje je definitivno izgubio kad je otkrio da iz dosijea Vuka Jeremića nije izbrisan podatak da je, na insistiranje Mikija Rakića, u Ministarstvo spoljnih poslova zaposlio Tamaru Đukanović, danas zvaničnu gospođu Vučić. Tada je doneo odluku da na mesto direktora BIA postavi čoveka od apsolutnog poverenja. Izbor je bio lak, Bratislav Gašić je čekao kao zapeta puška.

gašić vučić bia sv arh mihajlo

– Rade Marković je iz Službe izneo 200 kompakt diskova s dokumentima, a Miki Rakić sigurno nije manje od 2.000 – pričao je Vučić.

On je nastavio tu tradiciju. Iz arhiva BIA nestali su izveštaji o njegovim susretima i razgovorima sa Stankom Subotićem Canetom, posrednih kontakata sa Sretenom Jocićem – Jocom Amsterdamom, a zasmetali su mu čak i dokazi saradnje sa Sonjom Liht.

Montiranje, friziranje, uništavanje i iznošenje dokumenata smeta svim ozbiljnim radnicima BIA. Kršenje propisa dovelo je do podele na profesionalce i političke komesare. Ne želeći da učestvuju u izvršenju krivičnih dela, mnogi operativci prave duple izveštaje, formiraju privatne baze podataka i čekaju političke promene kako bi Agenciju vratili u okvire zakona. 

– Bezbednosno-informativna agencija je, očigledno, stavljena u službu jedne stranke, odnosno jednog čoveka. Nama, koji pokušavamo da pošteno radimo u interesu države, smeta i objavljivanje naših informacija u režimskim medijima. Ipak, veći problem predstavlja to što dobijamo zadatke da proveravamo navode iz nezavisnih izvora, naročito iz „Tabloida“, ali ne da bi istrage završile sudskim procesima, nego da bi se sakrili tragovi – tvrdi za naš magazin jedan od funkcionera BIA i navodi konkretan slučaj:

Naš sagovornik ističe da u Agenciji vladaju nepodnošljivi uslovi, posebno otkad je na njeno čelo postavljen Bratislav Gašić.

– Da je ovo normalna država, Gašić bi bio predmet naše istrage, a ne naš šef. Ko je i kakav je, zna i onaj ko nam ga je nametnuo. To se videlo na slavi naše firme, na dan Svetog arhangela Mihaila. Pred svima nama i pred popovima, Vučić je Gašića opomenu da dobro pazi šta radi. „Čujem da si našao sponzore koji plaćaju izgradnju bazena i saune u rezidenciji. Lepo, ali pazi da se uskoro u tom bazenu ne kupa neko drugi“, rekao mu je Vučić. Zamislite, direktor BIA ima sponzore koji mu prave bazen i saunu u državnoj vili. Pa, ne ide. U vreme DOS-a, kad smo mislili da ne može biti gore stanje u Službi, zamenik direktora Zoran Mijatović se našao na udaru samo zato što je upotrebio funkciju u nekom besmislenom sukobu s majstorom koji mu je loše montirao satelitsku antenu. Koliko smo propali vidi se i po tome što je na mesto savetnika za medije imenovan izvesni mladi naprednjak Simo Čulić. Agenciju predstavlja dečko koji je do juče lepio stranačke plakate, delio upaljače i letke, a radno iskustvo sticao kao konobar. Ne potcenjujem nijedan posao, ali nije normalno da danas poslužuješ kapućino, a sutra dođeš u vrh bezbednosne službe. Koliko on zna o našem poslu vidi se i po postupcima njegove supruge, koja se na Fejsbuku svađa s političkim protivnicima. Da nije tragično, bilo bi smešno – kaže sagovornik „Tabloida“.

Desanka Pantić-Čulić, zvana Čupka, zaista se istakla polemikama na društvenim mrežama. U prepisci, koju poseduje naš magazin, Čupka je strasno branila muža od svih političkih i profesionalnih osporavanja.

Ponosna sam supruga ovog grešnog Sime. Zaposlenje je za mene misaona imenica jer nisam stranački i politički zainteresovana. Ne glasam, ne pratim vesti, pa niko nigde neće da me ubaci. Nezadovoljna sam stanjem u ovoj zemlji, ali borim se za sebe i svoju porodicu. Nije slobodu ukinuo Vučić, svi ste. A, iskreno, i treba. Pljujete koga stignete, jer vam je ovaj tupavi Vučić dozvolio. To što je Sima bio u SNS ne znači da treba večno da nosi slovo srama na svojim grudima. Da je dupeuvlaka do sada bi bio neki direktor, menadžer ili šta već, ali, pošto nije, radi ponizno poslove koje dobija od nadređenih. Ne nikakve mutne, gadne poslove. Da, kopao je, konobarisao, radio sve i svašta da sam sebi zaradi za školovanje. Ima diplomu. Zasluženu, ne kupljenu. Ukrao nikada nikom ništa, pomagao je Kurti i Murti, zezao ga kako je ko stigao. Da, Sima više nije član SNS-a – napisala je Desanka Pantić-Čulić, optužujući kritičare njenog muža da su „praznoglavci jedni bezobrazni“, koji bi trebalo da se plaše boga i naroda.

Komentare je izbrisala, ali nedovoljno brzo, ostali su u pouzdanoj arhivi. I da njen opis Sime Čulića odgovara istini, opet bi bio dokaz da on ne zadovoljava uslove za rad u Bezbednosno-informativnoj agenciji. S tim bi se, sigurno, složio i, kako Čupka kaže, tupavi Vučić.

Međutim, Gašić i Čulić samo su lutke na koncu vrhunskog majstora manipulacija, laži i prevara. Ophrvan „sindromom pacova“, kako je Frojd definisao opsesivnu neurozu, Vučić dane i noći provodi preturajući po prljavim tajnama, smišljajući načine kako da uništi živote političkih protivnika i svih normalnih građana. Šta je sve radio, saznaće se kad se BIA, kao i cela Srbija, oslobodi od njegove okupacije. Ma koliko se trudio, neće uspeti da sakrije tragove svojih zločina, to nisu uspeli ni mnogo pametniji i sposobniji od njega.

knjige-oglas

Početak raspleta: Vučić ili Srbija

vucic srbija pobeđuje

Ako Zoran Đinđić preživi, neće Srbija. Aleksandar Tijanić je to proročanstvo napisao u političkom kontekstu, a Aleksandar Vučić se obradovao 12. marta 2003, kad je ispunjeno. Veseo događaj obeležio je prigodnom žurkom. „Hekler Kohom“ gađali su drugi, on je pucao samo prilikom otvaranja šampanjca. Kao uvek kad proslavlja svoje uspehe i tuđe smrti, napio se do besvesti, četvrti put u životu. Navijačko ushićenje uhvatilo ga je posle pobede Crvene zvezde u Bariju, a roditeljsko kad mu se rodio sin, princ prestolonaslednik Danilo. U istom stilu, uz alkohol, harmoniku i četničke pesme na onaj svet je ispratio Slavka Ćuruviju i, na kraju, Đinđića.

Prošlo je 15 godina, a Srbija se opet spasava od svog vladara. Iako je sve više onih koji misle drugačije, normalni građani se nadaju da će ovog puta preživeti i država i njen vanknjižni vlasnik, Aleksandar Vučić. Ako ništa drugo, i on i njegove žrtve zaslužuju da mu se omogući fer i pošteno suđenje na kome će odgovarati za sve zločine koje je izvršio tokom šestogodišnje diktature.

Otkad je došao na vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da bi uništio Srbiju. Njegov dvostruki kum Nikola Petrović, tobož u šali, kaže da je Vučić primenio Pavelićevo trajno rešenje srpskog pitanja: trećinu će proterati iz Srbije, trećinu prevesti u naprednjačku veru, a zna se šta čeka ostale. U svakoj šali ciničnog kuma ima 99 odsto istine, kao što se vidi u praksi. Pod Vučićem, prema zvaničnim podacima, Srbija godišnje gubi 74.000 stanovnika; što zbog negativnog prirodnog priraštaja, što zbog bekstva mladih i obrazovanih, koji su shvatili da odlazak iz ovog kalifata nije emigracija, nego evakuacija. Trećinu, one povodljive, pohlepne i glupe, pretvorio je u svoje idolopoklonike. Podmitio ih je i zastrašio, pa pomoću tih 30 odsto glasača ima apsolutnu vlast. S obzirom da se 2017. godine broj samoubistava udvostručio, a broj ubistava porastao za 20 odsto, dobro mu ide i s trećim, radikalnim delom rešenja srpskog problema. Preostali proleteri svedeni su na nivo robova stranih gospodara i domaćih tajkuna. Dok većina balansira na ivici egzistencije, oni se šire, po bagatelnim cenama kupuju sve što je ostalo, ljude, zemlju i firme. U medijskom mraku, Vučić je okupirao sve državne institucije i izbrisao granicu između pravosuđa i kriminala. Porazio je i ponizio Srbiju, ali opet nema mira, zna da ga u 2018. čekaju izazovi, preteški za njegova krhka leđa, povijena pod teretom kriminala i korupcije.

Godina raspleta doneće odluku o tome ko će opstati, Srbija ili Vučić. Dok je on na vlasti, ne može oboje.

Vučić to zna, zato se priprema za odbranu i poslednje dane. Nije mu lako, stislo ga je sa svih strana, najjače i najbolnije iz Vašingtona, Brisela i Moskve. Uveren da je pametan, skriven iza parola o jednakom značaju evropskog puta i ruskog prijateljstva, i jednima i drugima obećavao je sve što su tražili.

Amerikanci su zahtevali da prizna nezavisnost Kosova, promeni Ustav Srbije, zatvori ruski humanitarni centar u Nišu i reši još nekoliko pitanja, poput kažnjavanja svih odgovornih za ubistvo braće Bitići. Vučić je pristao. Još i pre osnivanja Srpske napredne stranke, u leto 2008, proneo se glas o famoznom sastanku u američkoj ambasadi u Beogradu. Kameron Manter, tadašnji ambasador, pozvao je na separatne razgovore Borisa Tadića, Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića. Prvo je pred Tadića, predsednika države i Demokratske stranke, stavio papir sa spiskom zadataka. Uz napomenu da to nisu teme za diskusiju, nego zahtevi o kojima se može izjasniti samo na dva načina (hoću – neću), ambasador ga je zamolio da popuni formular. Posle dužeg premišljanja, Tadić je vratio ižvrljani papir. Na većinu pitanja je odgovorio sa „yes“, ali bilo je i nekoliko precrtanih. Vučić nije imao političkih i moralnih dilema, prihvatio je sve. Kad je to video, Manter je Dačića obavestio da nema potrebe za njegovim testiranjem, već se zna ko je pobednik na konkursu za novog slugu.

Kad se priča o tom misterioznom ispitu pronela Beogradom, Vučić ju je demantovao, optužujući Dačića da je plasira kako bi se predstavio kao patriota. Međutim, dešavanja na političkoj sceni su dokazala da ispod tog dima ima vatre. Američke diplomate su, uz pomoć kolega iz Brisela, obezbedile logističku podršku Tomislavu Nikoliću i Vučiću za puč u Srpskoj radikalnoj stranci. Na insistiranje stranaca, režim Tadić-Dačić nezakonito je ostavio pobunjenicima poslaničke mandate, preko tajkuna obezbedio novac za formiranje nove stranke i medijsku podršku. Na osnivačkoj skupštini SNS-a glavni gost bili su Kameron Manter i Vilijem Montgomeri.

Promena stranke, ideologije i statusa nije uticala na Vučića. Prema novim gazdama odnosio se kao prema Vojislavu Šešelju. Bespogovorno je izvršavao svako naređenje, ali na svoj način i isključivo u svom interesu. Gde Šešelj okom, Vučić skokom. Kad Šešelj kaže da je Stanko Subotić kriminalac, Vučić doda da Cane Žabac vodi najopasniju mafiju u Evropi, koja ubija ljude, seče ih i u kesama baca u Dunav, kao i da je lično naručio likvidaciju policijskog generala Radovana Stojčića Badže. Kad Šešelj kaže da je Slavko Ćuruvija podnarednik NATO-a, Vučić javno obeća da će se vlasniku „Dnevnog telegrafa“ osvetiti kad-tad. Kad Šešelj kaže da Amerika vodi nacističku politiku, Vučić ushićeno skandira u slavu predsednika srpskih radikala i njegovog drugara Sadama Huseina. Ako je za Šešelja Zvezdan Jovanović novi Gavrilo Princip, onda je za Vučića Đinđić mafijaško čedo i guba koja mora da bude istrebljena.

 

Dekadentna tiranija

Istu matricu ponašanja zadržao je u odnosu s novim gazdama. Kad mu narede da potpiše Briselski sporazum, on albanskim vlastima prepusti elektroprivrednu i telekomunikacijsku infrastrukturu, rudnike i ostalu imovinu, otcepi Kosovo iz srpskog pravosudnog sistema i napravi koaliciju sa ratnim zločincem Ramušom Haradinajem. Kad mu zatraže diplomatski status za NATO vojnike, on, pride, u njihove akcije na Bliskom istoku pošalje nekoliko jedinica Vojske Srbije.

Zauzvrat, dobio je mogućnost da zavede diktaturu. To mu se svidelo. Postao je glavni urednik skoro svih srpskih medija, tužilac i sudija, gospodar života i smrti. Zloupotrebom službenog položaja ozakonio je otimačinu državne imovine i nameštenim tenderima i uličarskim reketiranjem preuzeo je kontrolu nad finansijskim tokovima. Za pet godina vlasti, očerupao je Srbiju i postao najbogatiji diktator u savremenoj istoriji Evrope.

Ni to mu nije dosta. Uz pare, hoće i prateće statusne simbole. Sirotinjske komplekse leči primitivnim bahaćenjem. Odseda u najskupljim hotelima, kao što je londonski Dorčester, gde noćenje košta oko 4.000 funti. Kad se rukuje sa stranim diplomatama, na ruci mu blista „Hublot“ sat od 42.000 evra. Blista mu i osmeh na licu, utegnutog mezoterapijskim tretmanima. Odustao je od treniranja u teretani, procenio je da mu je lakše i prijatnije da liposukcijom iscedi salo sa stomaka i leđa. Da bi povećao mišćnu masu podvrgao se hormonskoj terapiji, koja je izazvala ginekomastiju. Kad se pojavio u uskoj, pripijenoj majici, na velikim i oblim grudima pozavidela mu je i Ana Brnabić. Nema veze, njemu je lepo, i takav može da se udene u skupu odeću, koju za njega kreira turski dizajner Tadži, u čijem njujorškom studiju se prave i oni karirani sakoi za Vučićevog diktatorskog pobratima Erdogana.

U skladu s Arhimedovim zakonom, dekadencija uronjena u kompleksaša s novobeogradskog asfalta iz njega istisne istu količinu inteligencije. Tačnost tog principa Vučić je dokazao odlukom da svoju političku sudbinu veže za Angelu Merkel i da na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država podrži Hilari Klinton. Iako proces promena u američkoj administraciji još nije završen, srpski diktator se već suočio s posledicama svojih grešaka.

 

Rusofili na udaru

Američke bezbednosne službe presekle su kriminalni lanac za pranje para kroz projekat „Beograd na vodi“. Pod istragom se nalazi i nekoliko banaka u Švajcarskoj, Britaniji, Emiratima, Kini i Rusiji, u čijim sefovima je novac koji su rođaci, kumovi i saradnici oteli i odneli iz Srbije. Uporedo s tim, raskrinkana je mreža šverca narkotika preko Kosova, čiji konci vuku do Beograda. Vučić je shvatio da Amerikanci stežu omču. Za to i nije morao da bude mnogo pametan, dovoljno je da vidi zahtev Kongresa da Pentagon istraži ruski uticaj na zemlje tzv. Zapadnog Balkana.

Džejms Matis, šef Pentagona, mora da pripremi analizu bezbednosne saradnje Srbije, Makedonije, Crne gore i Kosova s Rusijom. Kongres je, poslednjih dana protekle godine, tražio detaljan spisak ruskog oružja i vojne opreme u vrednosti većoj od milion dolara, koja je kupljena ili dobijena iz Rusije od 2012. do danas. Takođe, proverava se i svaka vrsta obaveštajne saradnje zapadnobalkanskih i ruskih službi. Pošto je Crna Gora članica NATO saveza, a Kosovo pod direktnom kontrolom Amerike, jasno je da se ovaj zadatak odnosi samo na Makedoniju i Srbiju. Dolaskom na vlast Zorana Zaeva, makedonski scenario je već dobio epilog, pa je Vučić pametno prepoznao sebe kao metu ove američke akcije.

Prikrivajući strah, Vučić je nedavno pokušao da uteši saradnike iz vrha Srpske napredne stranke. U podužem monologu objasnio im je da su se Amerikanci prevarili ako misle da u Srbiji mogu da smene vlast kao u Makedoniji. Tamo su za Nikolu Gruevskog i VMRO-DPMNE lako našli zamenu, ovde nemaju alternativu, sve opozicione stranke su ispod cenzusa.

– Amerikanci uvek imaju alternativu, oni znaju da SNS nije jedan čovek. Oni ne menjaju svoju politiku, samo sluge koje je izvršavaju – demantovala ga je Zorana Mihajlović.

Suočen s tom istinom Vučić se uzdržao od izliva besa. Ne bi mu pomoglo histerisanje, svestan je da su majstori iz Lenglija takvu akciju izveli u drugom komšiluku, kad su posle Franje Tuđmana, pomoću anonimnog i beznačajnog Ive Sanadera, demilitarizovali Hrvatsku demokratsku zajednicu. Projekat je uspeo, HDZ se rasteretio tvrde nacionalističke ideologije i evroskepticizma, pa je čak dobio priliku da uvede Hrvatsku u Evropsku uniju. Po toj mustri, Amerikanci bi bez problema mogli da SNS rasterete prisustva braće Vučić i nekoliko kumova, pa da podrže novo rukovodstvo, koje bi stranci omogućilo da ostane na vlasti, a sebi da izbegne optužbe za saučesništvo u brojnim korupcionaškim i kriminalnim aferama.

Kad se u Matisovom izveštaju nađu migovi i helikopteri, centar u Nišu i obaveštajci koji su iz Crne Gore preko Srbije vraćeni u Rusiju, taj dokument će postati svojevrsna optužnica protiv Vučića. U samoodbrani, skovao je očajnički plan: distanciraće se od svih sumnjivih „ruskih elemenata“, SPS će gurnuti u koaliciju sa SRS i svu odgovornost prebaciti na Ivicu Dačića. Naivno, ali nema boljeg rešenja. Ako to ne prođe, moraće da opet ide u Moskvu, na novu turu prosjačenja, iako su sve dosadašnje bile uzaludne. Pre dve godine je direktno Vladimira Putina molio da garantuje bezbednost za brata Andreja, za svaki slučaj. Kasnije je molbu ponovio Nikolaju Patruševu, sekretaru Saveta bezbednosti Rusije. Odgovor još nije dobio. Ili jeste, onom pokaznom vežbom sa psom koga su pred njim gurnuli u cev sa tečnošću u kojoj može da se diše. Pas se izvukao, obučavali su ga vrhunski ruski naučnici, a ne Šešelj i Miki Rakić. I bez tog pedagoški pretećeg primera, Vučić se dovoljno plašio Rusa. Zato je pristao na njihov zahtev da Turskoj izruči Dževdeta Ajaza, Kurda koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog nasilnog rušenja turskog ustavnog poretka. Iako je Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija zatražio da Srbija ne izruči Ajaza, jer postoji rizik da bi u Turskoj mogao da bude izložen mučenju, ministarka pravde Nela Kuburović je 15. decembra prošle godine donela rešenje o izručenju. Srpska Vlada je odmah upozorena da „vodi računa o svojim međunarodnim obavezama“. Briga Vučića za to, on vodi računa samo o vlastitim interesima. A, to nije lak posao.

Diletant bez ikakvog radnog iskustva nada se da će primitivnim političkim spletkaranjem uspeti da nadigra dve najveće imperije. Da bi stvorio šansu za opstanak na vlasti maksimalno je zategao odnose i sa Amerikancima i s Rusima, pokušavajući da balansira između njih, sve na štetu Srbije.

 

Strah od izbora

Ne samo strani gospodari, Vučiću sreću kvare i domaći podanici. Iako trenutno nema ozbiljnih razloga za strah od opozicije, ništa ne prepušta slučaju. Pred Vučićem su izbori u glavnom gradu, referendum o promeni Ustava i vanredni parlamentarni izbori. Iako je jasno da diktator nikad neće raspisati izbore na kojima mu preti realna opasnost od poraza, u strahu su mu velike oči.

– Guske su spasile Rim, ali kasnije nisu vladale njime – objasnio je Đinđić razloge zbog kojih je 5. oktobra 2000. pristao na saradnju sa „crvenim beretkama“ i surčinsko-zemunskim mafijašima.

Pogrešio je.

Poučen tim primerom, Vučić se brutalno obračunava sa svima koji su mu pomogli da dođe na vlast. Za razliku od Đinđića, on ima apsolutnu kontrolu svih institucija, policije, vojske, pravosuđa, medija i mafije. Bezbednosne službe rade isključivo u njegovom interesu. Informacije iz VBA i BIA koristi u obračunu s političkim protivnicima. Vojislav Šešelj i Miodrag Miki Rakić naučili su ga kako da satanizuje svakoga ko mu se suprotstavi, što na svojoj koži sada osećaju Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i svi ostali nepodobni elementi. Iz udbaških fioka izvlače se njihovi dosijei iz kojih Vučić selektuje upotrebljive laži, tračeve i poluistine, pakuje ih i plasira preko svojih medija. U toj laboratoriji spletki i intriga nastali su tekstovi koji Jankovića predstavljaju kao ubicu, pijanca i dugogodišnjeg saradnika DB-a. Jeremić je saradnik surčinskih mafijaša, tvrdi Vučić, koji je kum dvostrukom nedokazanom ubici Petru Paniću Pani i šef Zlatiboru Lončaru, drugaru i najamniku Dušana Spasojevića. Dragan Đilas je nasilnik, zlostavljao je bivšu suprugu. Kad to pročita, Ksenija Janković-Vučić seti se operacije u pariskoj bolnici, kad je jedva preživela sudar s pesnicama tadašnjeg supruga, a Tamara Đukanović-Vučić samo pusti suzu za nerođenom ćerkom Nevom.

– U svakom ratu Srbi su se junački držali, uvek su bili spremni da sve, pa i život, žrtvuju za slobodu. U miru, ponašaju se sasvim suprotno. Pod Titom su ćutali 50 godina, pa još 13 pod Miloševićem. Državne institucije, ljudska prava, Ustav i zakoni, za Srbe su to imaginarne pojave koje ne razumeju i zbog kojih nisu spremni da se upuste u bilo kakav rizik – tvrdio je Aleksandar Vučić.

S obzirom da on vlada već više od pet godina, možda je u pravu. Po njegovom cenovniku, Srbin ne vredi više od 20 evra, toliko na izborima plaća glas i to ne svojim, već tuđim, opljačkanim parama. Ipak, i diktator zna da njegove laži, kojima preko svojih medija hipnotizuje lakovernu publiku, gube snagu, zato se priprema i za otvoreno nasilje. Ko ne veruje, neka pogleda betonske blokove, kojima je nedavno blokirao ulaze na Knez Mihailovu i još neke beogradske ulice. Prepreke su postavljene, navodno, zbog opasnosti od terorističkih napada. Možda ta opasnost zaista postoji, pošto je naprednjačka vlast uvukla Vojsku Srbije u sukobe na Bliskom istoku, ali realnija pretpostavka ukazuje na strah vladara od uličnih nemira do kojih može da dođe usled nezadovoljstva ojađenih i očajnih građana.

Manes Šperber, Vučiću omiljeni autor, u knjizi „Policijsko shvatanje istorije“ zaključio je da je „veleizdaja jedini zločin čiji neuspeh biva kažnjen, a uspeh nagrađen“. Na veliku žalost aktuelnog diktatora, njegova izdaja još nije u potpunosti uspela. Da, utvrdio je državnost albanskog Kosova, uništio privredu, oterao većinu mladih i sposobnih, zadužio nekoliko sledećih generacija i naneo nesagledivu štetu Srbiji, ali samo je pitanje vremena kad će robovi dići glas. Na izborima, nadajmo se.

U ovoj godini raspleta građani će imati tri šanse da se odbrane od diktatora. Dovoljna je samo jedna pobeda, pa da se rasturi naprednjački kartel i Vučiću priredi fer suđenje, posle koga će imati mnogo vremena da, u miru skromne ćelije, piše memoare. U suprotnom, Srbija neće preživeti.

knjige-oglas

 

 

 

Tužni slučaj zaključane i zaštićene gđice Jovane G.

tw iskra đorđević

Ministar Zoran Đorđević upregao je više od 20.000 naprednjačkih botova da glasaju na takmičenju za najlepši crtež dece iz vrtića „Happy Kids“. Kampanja je uspela, pobedila je ministrova ćerka Iskra.

Objavljivanje te informacije nije zasmetalo ni Đorđeviću, ni naprednjačkim internet-eskadronima, ali jeste Jovani Gligorijević, pomoćnici glavnog urednika nedeljnika „Vreme“.

– Prestanite da RT onog urednika Vučićeve Pravde i dečji crtež, da li ste realni – napisala je na svom zaključanom nalogu na Tviteru gospođica Gligorijević.

Status, koji joj je zasmetao, videlo je 52.935 tviteraša, lajkovalo je 696, a retvitovalo 215. Većina je shvatila da opisani slučaj ilustruje stanje kolektivnog uma ne samo ministra Đorđevića već i ostalih naprednjaka, koji su spremni da montiraju i glasanje u vrtićima, pa kako neće one prave izbore. Dečjim pobedama leče lične kompleksa, a političkim opstanak na vlasti.

Šta je izazvalo nervozu gospođice Gligorijević, ne znam. Kao najuglednija autorka i urednica „Vremena“, bastiona nezavisnog i profesionalnog novinarstva, možda je osetljiva na neproverene informacije. Ko zna njen način rada, zna da nije to.

Sredinom avgusta prošle godine „Vreme“ je objavilo široku i odlično obrađenu temu „Portret savremenika: Maks Veber – mustra za Srbina budućnosti“. Na šest strana demistifikovani su razlozi zbog kojih Aleksandar Vučić selektivno i netačno manipuliše Veberovim citatima. Tekst i naslovna strana okićeni su fotografijom Maksa Vebera, ali ne sociologa, nego njegovog imenjaka i prezimenjaka zoologa. U redakciji je odmah pokrenuta potraga za kretenom koji je napravio takvu grešku. Utvrđeno je, krivac nije kreten. Još gore, to je gospođica Jovana. Glavni urednik Dragoljub Žarković se zakleo da više nikad neće ići na godišnji odmor, a utešila ga je samo činjenica da taj broj nije uređivao Slobodan Georgiev, doajen sportskog novinarstva; on bi umesto nekog od ovih Nemaca na naslovnu stranu stavio NBA asa Krisa Vebera.

Greške se dešavaju, posao je takav. I u Vučićevoj „Pravdi“, dok sam je uređivao, potkradali su se razni propusti. Naravno, nikad ovakav.

Dakle, dokazana sklonost da sa gugla skine prvu fotku na koju naiđe, ukazuje da gospođicu Gligorijević nije uznemirio nedostatak zvanične potvrde informacija koje sam objavio na Tviteru. Uzroci nervoze nalaze se, možda, u njenom statusu društveno-političkog radnika, trenutno raspoređenog na rad u novinama. Kao i njeni mentalni dvojnici, gospođicu Gligorijević ne zanima informacija, nego potreba da kompromituje onoga ko je deli. Pa i to radi pogrešno.

Vučićevu „Pravdu“ uređivao sam od marta 2007. do juna 2010, dok je on, kao opozicionar, predvodio političku borbu protiv nakaradnog režima Borisa Tadića i Ivice Dačića, ali i njihovih tajkuna, među kojima je najistaknutiji Miroslav Mišković, mecena nedeljnika „Vreme“. „Pravda“ je zavisila od tiraža i oglasa, ne od priloga iz „Delta Holdinga“ i s drugih adresa. No, da ne zalazimo u priču o tržištu, o tome gospođica Gligorijević zna koliko i o Maksu Krisu Veberu, zoologu koji je s Divcem igrao u Sakramento Kingsima.

Iako je njen nalog na Tviteru zaključan i zaštićen, predlažem svima da je zaprate, neka vide kako kipti besmislena mržnja.