Skip to content

RAT U BLATU: Vučićev udar na Stefanovića

vucic-stefanovic-s

Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. Na udaru besa Aleksandra Vučića trenutno se nalazi njegovo političko čedo Nebojša dr Stefanović.

U klasičnom mafijaškom stilu, Vučić ga javno grli, miluje i ljubi. Doktor glumi da mu je lepo, smeška se prislonjen na vođine oble grudi. Tako je pred novinarima. Kad se oni raziđu, Stefanović ostaje sam i zabrinut. Kako i ne bi bio kad ga je targetovao nemilosrdni predator.

Nebojša Stefanović je slab, slinav, mekan, nikakav… Milion puta je potvrdio tačnost takvog utiska. Međutim, nije samo takav. Obavljajući prljave poslove za gazdu Aleka, na osnovu 15-godišnjeg iskustva naučio je kako se unutar stranke prave paralelni centri moći, postavljaju „svoji“ ljudi i širi uticaj. Naučio je i kako se arhiviraju podaci i dokumenti koje vođa, a i ostali članovi dvorske svite, ne žele da vide u medijima. Iako Stefanović javno ne narušava omertu, u poverljivim razgovorima s pojedincima za koje zna da će ekspresno preneti poruke vođi, sve češće priznaje da je nezadovoljan zbog izigranih obećanja i sabotiranih ambicija. Stefanović nije i neće televizijske nastupe koristiti kao Anđus, da preti – znam sve, vreme je za razgovor ili… Nije potrebno, i bez tih opomena Vučić zna šta sve njegov učenik zna i koliko bi mogao da bude opasan. Zato je smislio odličan način da ga disciplinuje.

„Reketaški list Kurir već 20 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“ „Reketaški list Kurir već 30 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“  Tom rečenicom Pink je 60 dana otvarao informativne emisije. Iznenada, kako je i počeo da objavljuje istinu o vođi, „Kurir“ je s naslovnih strana, a i ostalih, skinuo Vučića i na njegovo mesto posadio Stefanovića.

Podnesi ostavku, Stefanoviću“, „Da li spavaš mirno, ministre“, „Ministar pobegao sa skupa o žrtvama nasilja“, „Stefanović beži od odgovornosti“, „Stefanović sam priznao da stoji iza linča Rodića“, „Špijunirala za mafiju, ministar je unapredio“, „Mafija preuzela policiju“ – neki su od naslova kojima se „Kurir“ obrušio na Nebojšu Stefanovića.

Vučić je na taj način udario tri muve istovremeno. Prvo, amortizavao je „Kurirove“ napade na voljenog sebe. Drugo, odijum javnosti usmerio je na Stefanovića i njegove najbliže saradnice, Biljanu Popović-Ivković i Dijanu Hrkalović, stvarajući uslove da, ako zatreba, lakše objasni potrebu za smenama u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Treće, ali ne manje bitno, pružio je šansu Aleksandru Rodiću da podvije rep i održi svoje novine, pa da nastave sa saradnjom i prijateljstvom tamo gde su stali pre tri meseca.

Stefanović je sam kriv za ovo što ga je snašlo. Već nekoliko meseci pokazuje znakove otpora Vučiću. Umesto da ignoriše novinske napise i oćuti optužbe za Savamalu, kako mu je predlagao vođa, na svoju ruku je odlučio da tuži NIN. Na suđenje je poveo pola rukovodilaca MUP-a, na čelu s državnim sekretarom Milosavom Miličkovićem. Dobio je presudu koja ga je zadovoljila. Međutim, Apelacioni sud ju je preinačio. Naravno, ne postoji sudija koji bi to uradio bez odobrenja diktatora. Toga je svestan i Stefanović, zato gubitak spora nije podneo sportski već je počeo da priča da ne prihvata odgovornost za Savamalu, da svi znaju ko je šef. I na širim sastancima, pred više svedoka, nekoliko puta se ponašao izuzetno drsko prema Vučiću. Da bi sačuvao autoritet, Vučić mu je odgovorio medijskom kampanjom koja je u toku.

U Vučićevim rukama su nož i pogača, samo on odlučuje koji naprednjak će dobiti neki delić vlasti i para. Ili nogu u donji deo leđa. Stefanović se namestio, čeka nogu.

PS

Ovaj tekst objavljen je u magazinu „Tabloid“, koji se u prodaji kod beogradskih kolportera našao u sredu 23. avgusta. Dan kasnije, „Kurir“ je na naslovnu stranu plasirao „vest“ da će Stefanović biti izabran za Vučićevog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke. Naravno, nije u pitanju promena načina na koji „Kurir“ tretira šefa policije, već Vučićev pokušaj da posredno demantuje tačne informacije i amortizuje nezadovoljstvo pojedinaca iz vrha SNS-a.

17.08.24.

 

 

 

 

Advertisements

Vučić poklanja Kariću 680 hektara Beograda

karic2

Bogoljub Karić i Aleksandar Vučić nastavljaju da pljačkaju i uništavaju Beograd. Posle propalog projekta „Beograd na vodi“, odlučili su da otmu 680 hektara na Makiškom polju. Razbojničku ideju je smislio Vučić, realizovaće je Karić, a finansiraće je domaći i strani mafijaši, koji žele da operu novac i po mizernim cenama kupe jedan od najvrednijih delova glavnog grada.

Akcija je počela Karićevim povratkom u Srbiju, posle desetogodišnjeg bekstva od suđenja po optužnici koja ga je teretila da je preko „Mobtela“ oštetio republički budžet za više od 60 miliona evra. U nameri da imitira Vučića, koji je osmislio prevaru zvanu „Beograd na vodi“, Karić je najavio izgradnju „Tesla Sitija“. Iz fioke je izvukao svoj stari projekat „Dijadema“, koji je neuspešno pokušao da proda vlastima u Tatarstanu, Kirgistanu, Kazahstanu i još nekim bivšim sovjetskim republikama. „Dijademu“ je posrbio u „Tesla Siti“ i ponudio Vučiću, nadajući se da će dobiti sto hektara na Novom Beogradu. Umesto toga, Vučić mu je predložio krupniji, skuplji zalogaj. Pošto je „Beograd na vodi“ doživeo fijasko, izgradnja je stala, zvanični arapski investitori su nestali, a srpski i crnogorski tajkuni su zavrnuli slavinu, da bi spasao svoju megalomansku prevaru Vučić je odlučio da taj projekat prepusti Kariću. Iskusni Kosovar odmah je podigao cenu, zauzvrat je zatražio Makiš. Dogovor je sklepan na brzinu, daleko od javnosti.

Vučić je na sebe preuzeo obavezu da, zloupotrebom službenog položaja, mimo zakona prekroji urbanističke i druge propise i omogući otimačinu Makiškog polja. To je i uradio. Ministarstvo zdravlja je 1. avgusta 2014. donelo rešenje kojim je zaštitnu zonu oko makiških izvora vode smanjilo za jednu trećinu. Na taj način je izvršena priprema za rasparčavanje i promenu namene zemljišta. Gradski arhiteta Milutin Folić, u javnosti poznatiji kao sponzor gologuze starlete Stanije, nedavno je objavio da je završen arhitektonsko-urbanistički konkurs za budući izgled Makiškog polja. Uz mnogo drugih besmislenih objašnjenja, Folić je istakao da Beograd „implozijom, razvojem grada unutar svojih granica postiže mnogo racionalinije korišćenje postojeće infrastrukture i izbegava stvaranje novih neplanskih naselja, a neko ko dolazi iz Makiškog polja moći će do centra grada da dođe planiranim metroom…“ Na osnovu tih pripremnih radnji, gradonačelnik Beograda Siniša Mali i Bogoljub Karić sredinom jula ove godine potpisali su „Memorandum o razumevanju“.

– Projekat „Tesla grad“ je na korak od realizacije u Makiškom polju, to je dogovoreno na sastanku u Gradskoj skupštini. Gradonačelnik Mali je izrazio zadovoljstvo rešenjem, pogotovo što će to biti na prostoru Makiša, gde ima i šume, koja će biti oplemenjena parkovskim delom. Dragi moji, gradonačelnik je dao odobrenje da se izgradi 800.000 metara kvadratnih, dok je BK Grupa predložila da se u svim opštinama u Srbiji gradi na lokacijama koje rukovodstvo opština odredi. Sto hiljada mladih u Srbiji ima priliku da radi, a građevinska industrija da se razvije od sijalice do cigle. Da Srbija konačno krene da radi i gradi. „Tesla Siti“ će biti novi Singapur, a lokacija za gradnju će biti Makiš! Na taj način ćemo pomoći razvoju naše zemlje i mladima, jer ta mladost treba da stvara, gradi i rađa! Grad Beograd je dao zeleno svetlo, a na Makišu ćemo pored poslovno-stambenog prostora graditi i nacionalni stadion, škole, vrtiće, medicinske ustanove i sve ono što je neophodno jednom modernom naselju nalik na one u Parizu, Njujorku, Moskvi ili Londonu – pohvalio se Bogoljub Karić.

U Vučićevom stilu, kako je on hvalio „Beograd na vodi“, Karić je predstavio „Tesla Siti“. Projekat će oživeti građevinsku industriju, biće uposleno više od 10.000 radnika, stanovi, koji se zasad nalaze samo na futurističkim slikama, prodavaće se po izuzetno povoljnim cenama, od 400 do 500 evra kvadrat, a ceo posao koštaće oko tri milijarde evra. Iako je sklon preterivanju, Karić se ipak nije vučićevski zaleteo s određivanjem rokova, pa je završetak radova najavio tek za 2030. godinu.

makiško polje

Izgradnja „Tesla Sitija“ sporna je po više osnova. Za Beograđane najveći problem predstavlja činjenica da će se tako ugroziti snabdevanje vodom. Od Drugog svetskog rata do Vučića, sve gradske vlasti su štitile Makiško polje u kome se nalaze reni bunari. Voda, koja se s područja Banovog brda spušta kroz zemlju, pesak i rastresite kamene slojeve, do Makiša stiže pročišćena na najprirodniji i najjeftiniji način. Pretvaranjem tog zemljišta u građevinsku zonu, Beograd će ostati bez izvora vode kakvih ima malo koji veliki evropski grad. Ako se to desi, umesto da koristi vodu iz čistih basena i bunara, Beograd će morati da investira u izgradnju postrojenja za preradu vode hemijom.

Toga su svesni i predstavnici aktuelne vlasti. Gradski menadžer Goran Vesić, direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Branislav Popović i predsednik opštine Čukarica Srđan Kolarić prošle godine su obišli reni bunar na Makišu.

– Ovaj bunar je star 37 godina, imao je osam drenova i prikupljao je 145 litara vode u sekundi. S vremenom su četiri ostala bez funkcije i sada prikupljaju oko 20 litara vode u sekundi. Rekonstrukcija je počela, biće ubačeno šest novih drenova i bunar će prikupljati 90 litara. Za ove radove je izdvojeno 102 miliona dinara, a uložićemo i u rekonstrukciju drugih reni bunara koji prikupljaju vodu i ubacuju je u vodovodni sistem – rekao je Vesić.

Gradske institucije su čak upozoravale na zagađenje vode koje nastaje zbog splavova na savskoj obali. U jednom trenutku, štetu prave otpaci sa splavova, a u drugom nikakav problem ne preti izgradnjom ogromnog naselja, metroa i fudbalskog stadiona. Svi prirodni zakoni padaju pred Vučićevom pohlepom i Karićevim novcem.

Druga sporna stvar u tom projektu upravo je Karićev novac. Odbegli tajkun, koji se od pravde skrivao u Belorusiji, kako tvrde vodeći ljudi iz Srpske napredne stranke, platio je Vučiću 20 miliona evra da bi bio oslobođen optužbi za pljačku koju je izvršio preko „Mobtela“. U to vreme, dok ga je ucenjivao, Vučić je tvrdio da je Karić bankrotirao, ostalo mu je tek toliko para da redovno kupuje farbu za kosu. Prema Vučićevim tvrdnjama, Karić je u Minsku izgradio šoping-mol i nekoliko zgrada parama beloruskog vladara Aleksandra Lukašenka. Ako je to tačno (Vučiću bar po tim temama treba verovati, on pažljivo prati finansijsko stanje žrtava koje reketira) Karić i „Tesla Siti“ namerava da podigne tuđim parama. Kao što se oko „Beograda na vodi“ poslužio imenom arapskog biznismena Muhameda el Abara, Vučić tako sada iza Bogoljuba Karića skriva identitet svojih sponzora, koji će u makiškoj vodi oprati novac stečen na nezakonit način.

wp milanka i bogoljub na vučićevom titaniku

Iako su imovina i budućnost Beograđana ozbiljno ugroženi, ostaje nada da će Karićev grad na Makišu ostati samo na nivou političko-poslovne propagande, zgodne za jednokratnu upotrebu pred beogradske izbore. Ambiciozni Bogoljub na sva zvona objavljuje izgradnju „Tesla grada“ i najavljuje kupovinu fudbalskog kluba Crvena zvezda. Nešto tiše, ali jednako uporno, pušta glasine kako je dobio obećanje da će ga Vučić predložiti za gradonačelnika Beograda. S druge strane, Vučić javno ne komentariše Karićeve političke planove, ali ne krije da je i dalje rezervisan prema tajkunu koga je nazivao „najvećom lopužom u istoriji Srbije“. Svoje saradnike, koji pokušavaju da lobiraju za Karića, Vučić uvek podseća da je Bogoljub krajnje nelojalan. Slobodan Milošević mu je, podseća Vučić, dao da vodi projekat „Zajam za obnovu Srbije“, a Karić je na nekim ledinama podigao samo temelje. Kad je pokrenuta istraga, Karić je optužio Miloševića da mu sprema atentat, pa je pobegao iz Srbije. Isto je uradio kad je Zoran Đinđić hteo da mu naplati ekstraporez, a zbrisao je i Vojislavu Koštunici. Znajući za taj model Karićevog ponašanja, Vučić nema razloga da se nada drugačijem prekidu saradnje kad za to dođe vreme.

Ipak, Vučić i Karić su prevaranti sličnog profila, lako su se dogovorili da kroz „Tesla Siti“ otmu deo Beograda, nezainteresovani za štetu koju će napraviti. Kao i ostale njihove avanture i ovu će platiti građani.

knjige-oglas

 

 

 

Aleksandar Pavlović: Samo ludaci misle da književnost ne menja svet

Poeziju sam mrzeo, kao i našu stvarnost, ne računajući par domaćih i stranih pesnika jer su je većinom pisali ludaci, baš kao što su nam ludaci i vodili zemlju. Mojoj zbirci, koja ima preko deset najpohvalnijih recenzija od ljudi koji su stubovi srpske kulture, trebalo je 20 godina da, zahvaljujući novosadskom „Prometeju“, izađe na svetlost dana. To sam ipak doživeo, ali sam sasvim siguran da neću doživeti, makar živeo i 100 godina, da Srbija bude normalna zemlja

img370

Jedna od najeminentnijih izdavačkih kuća u Srbiji, novosadski „Prometej“, izdao je krajem prošle godine pesničku zbirku novinara Aleksandra Pavlovića „Natpis“, reprint istoimenog izdanja književnog društva „Sveti Sava“ koju su u Beogradu 1994. godine promovisali sada već pokojni Petar Kralj, Svetlana Velmar Janković i Čedomir Mirković . Oni su još tada apelovali na to da ova zbirka ne sme biti zaboravljena, a bard srpskog glumišta je na promociji rekao da ga ni jedna domaća, ni strana zbirka nije pogodila kao „Natpis“.

Novosadska izdavačka kuća je u izuzetno luksuznom izdanju, kakvo verovatno još nije viđeno u srpskom pesničkom izdavaštvu, objavila Pavlovićeve stihove, kao deo kompleksnog umetničkog dela koje slikama najpoznatijih svetskih slikara uz svaku pesmu prave zajednički umetnički doživljaj. Naime, uz svaku pesmu koja ustvari predstavlja jedan od životnih pojmova, a ni jedna nije duža od dva stiha, nalazi se slika nekog od svetskih slikara koja takođe obrađuje taj pojam. Tako stihove koje govore o istini, pravdi, sreći, smehu, groblju, beskraju, dopunjuju dela Goje, Klea, Rembranta, Karavađa, Blejka, El Greka, Boša i ostalih velikana umetnosti koji su svojim slikama pokušali da dočaraju ono što je Pavlović pokušao da uradi rečima. Eminentni srpski kritičari o knjizi su izrekli izuzetno pohvalne kritike koje bi poželeli i najveći svetski pisci. Dr Draško Ređep je, između ostalog, rekao da je ovo jedan od najčistijih lirskih progovora srpskih.

Da li je suviše pretenciozno i nadmeno stavljati svoje stihove uz slike besmrtnih u istoriji civilizacije?

– To nije objašnjenje slika stihovima već je u pitanju interakcija. Nije to bila moja ideja, nego beogradske urbane legende Dušana Prelevića Preleta. On me je jedne noći sredinom devedesetih našao „na poslu“ u sada po zlu čuvenoj novosadskoj diskoteci „Kontrast“ i njemu sam dao posle našeg pijanstva svoje stihove ispisane na papiru rukom, čije čak nisam imao ni kopije, da ih kod kuće pregleda i da mi kaže da li valjaju. Da ih je tada izgubio, ova knjiga nikada ne bi ugledala svetlost dana. Međutim, prgavi i često neobuzdani Prele je uradio ono što niko ne bi. Prekucao je na svojoj „Olimpija“ mašini svaku pesmu u četiri kopije. Jednu za arhivu u svojoj kući, jednu za mene, jednu za svog nerazdvojnog druga iz Ateljea 212 Petra Kralja i jednu, kako je govorio, za svoj džep, da može uvek nekom da ih pokaže. Ja sam u međuvremenu otišao nekim svojim putevima u Moskvu i jedne hladne ruske zime, kada je bilo minus 30, nazvala me je majka i rekla da odmah dolazim jer me je kući pozvao Petar Kralj i „tako naredio“. Naravno, za moju majku biologa, Pera je bio „autoritet sa televizije“ koji se morao slušati, a meni je to bio znak da moje pseme nešto vrede, jer mi je Prele rekao da će ih dati prvo Peri, pa će mi tek onda reći svoje mišljenje. Ali, kada mi je Petar Kralj u Ateljeu 212 rekao da ga niti jedna strana ni domaća zbirka nije pogodila kao „Natpis“, što je i javno ponovio na promociji pre 20 godina, znao sam da sam ubo pravu stvar. To što nisam dobio nikakvu nagradu i pored takvih recenzija, ne uzbuđuje me jer ih ne bih ni primio. Uostalom, svi koji su je promovisali prvi put su sahranjeni u Aleji velikana, naravno sem mene… Ko da me nagradi? Vučićev ili Pajtićev gradonačelnik Novog Sada ili ne daj Bože Slobin? A, uglavnom su se tako delile nagrade u srpskoj književnosti od pamtiveka. Izabere vlast kvazikritičare i onda oni dele nagrade i rastale se sa vlašću. Je li, na primer, Branko Miljković dobio neku značajnu književnu nagradu? Kada je Prele napisao da ćemo, ako se od „Natpisa“ napravi kompletno umetničko delo, napraviti veliku stvar za naša pokoljenja, ali da sa njim bez kompleksa možemo i u veliki svet, prvi put sam iskreno zažalio što sam Srbin.

1 wp petar kralj grob

Ti si jedan od retkih koji priznaje da žali što je Srbin? Zbog čega?

– Pa zato što sam znao da od pameti, kao i ti, ne mogu živeti u Srbiji, a baš nisam nešto vredan da mogu da idem da zadužim radno odelo i pidžamu na zapadu. Mada, za razliku od tebe, mislim da je to veoma interesantno ako podrazumevaš i to da zbog te interesantnosti možeš izgubiti i glavu. Čim sam napisao tako nešto da se tako dobri poznavaoci umetnosti dive znači da „imam vijuge“, ali nažalost nemam stas i glas, a to jedino u Srbiji prolazi. Primitivan narod. Baš me je nedavno jedna od tih domaćih političkih zvezda, koja ekstra živi od tog primitivizma, upitala „kako za svoj narod mogu reći da je primitivan jer to ne rade ni najveći izdajnici“, a kada sam mu odgovorio da je najveći dokaz primitivizma tog njegovog naroda to što ga je za vreme njegove vladavine i njemu sličnih idiota nestalo ili emigriralo njih milion, samo je zaćutao i jedva je čekao da pobegne od stola. Znači notorna je laž da nas ima sedam i po miliona. To je broj koji figurira da bi moglo da se manipuliše na izborima jer, ako ukucaš na internetu i pogledaš koliko nas je bilo 1991, videćeš da je to ista brojka. A i papagaji znaju da nas već petnaestak godina nestaje godišnje po 35.000, a negativan priraštaj je počeo 1991, sa minus 2.000. Ja sam sabrao i video da je za tih 27 godina negativan periraštaj oko 600.000. Znači nestali su Novi Sad i Niš zajedno. I pazi, sve isto kao i kada je počelo. Iste drolje i u politici i na estradi, birane i obožavane od istog tog naroda. Sloba, Ceca i njihova deca. Što je još gore, njihovi najveći suparnici su još veće drolje. Duhovne i moralne. I eto ti rezultat: 100.000 praznih kuća samo u Vojvodini. I svi ćute! Ima li onda goreg naroda, da ne ulazimo u detalje?

Pa jesmo li baš svi idioti?

– Da ne veruješ, nismo. Ja stvarno verujem da ima fantastičnih Srba, ali su u ogromnoj manjini. Evo, nedavno sam u Novom Sadu gledao predstavu „Urnebesna tragedija“ sa Mišom Janketićem i Miodragom Petrovićem u glavnim ulogama i nije bilo jedno jedino slobodno mesto. Incidenti u moru ludaka… hiljadu na jednom mestu. Ali, neću da se zavaravam da ima nade. Incidenti u principu uvek prvi najebu, tako da će Srbi umreti posle njih. Jednostavno, nema nam spasa iako je spas vrlo jednostavan. Na primer, bilo bi dovoljno da svaki Srbin koji se busa u grudi da ide u crkvu poštuje deset božijih zapovesti. Pa makar ponekad i lagao. Naravno, najviše bih voleo da nisam u pravu. Samo to niko ne sme da kaže, iako mnogi predosećaju. To provejava kao opšta ocena i na tvom blogu ili mi se samo to čini, a ti ipak misliš da ima nade? A, evo zašto nema. Zato što je u Srbiji sve isto vekovima, ali se svet promenio. Nušić, Sterija, Kočić… svi su govorili ono što i mi sada govorimo, samo su imena druga. Ali tada je ceo svet išao napred u prvoj brzini i peške, a oni su sada u petoj, a mi još krenuli i u rikverc. I nema ko da zakoči. Od naroda preko političara do popova. Svi su isti. Baš sam to objašnjavao prošle godine jedinom časnom popu koga sam upoznao u životu, ocu Branku Ćurčinu, koji je u Novom Sadu sagradio dve crkve i, što je još važnije, u nekoliko centara koje je osnovao spasao je na stotine mladih od droge. Ne batinama kao onaj Branislav Peranović iz Crne Reke što ih je lečio lopatom, već ljubavlju. Pitao me je što tako mislim, a kada sam mu objasnio da od Novog Sada do Đale (granični prelaz s Mađarskom), odakle je moja majka, ima 14 naselja i nešto više pravoslavnih crkava, a da ni na jednoj ne radi sat, a naravno na svakoj katoličkoj radi, samo je slegnuo ramenima. Ali zato popovi idu u najboljim automobilima na svadbu sina Bratislava Gašića. Mislim, to je poslednje od sranja kog sam se setio. Ni ovi što su pre njega bili na vlasti, bar što se mene tiče, nisu bili mnogo bolji. Eto, sada mogu da priznam (pošto je zastarelo za sudsko gonjenje) Pajtiću, iako on zna da sam ja pisao tekst o njemu da je ukrao 10 miliona evra za zaprašivanje komaraca one godine kada su nas u Novom Sadu pojeli komarci. Doneo mi papire njegov najbliži saradnik, jer se uplašio Boga. I jel mu fali nešto? Jel uhapšen? Jel se neko brecnuo zbog toga? E, zato se bojim da ćemo nestati i da će to biti Božija kazna za sve grehe koje smo kao narod počinili. Isto kao što se niko nije brecnuo na oprostajna pisma ovih osamnaestogodišnjaka iz Nove Pazove i Mola, koji su u septembru 2016. potpuno svesno otišli u smrt zbog bede u kojoj su živeli. Ja nisam plakao ni na jednoj sahrani na kojoj sam bio, ali su mi suze same tekle kada sam čitao njihova oproštajna pisma… A novine više ne možeš da čitaš. Ubio ženu, dete, majku, komšije… Svaki dan. Imao sam priliku da gledam indijske dnevne novine jedno petnaestak dana. Samo jedno brutalno ubistvo za to vreme u zemlji od milijardu ljudi. I šta onda reći za Srbiju, 200 puta manju?

Pa, što si onda pisao poeziju nepostojećem narodu? Zašto nisi zapalio u svet kao i mnogi drugi i započeo novi život pod nekim novim pseudonimom?

– Zato što misim da ima Boga, iako sumnjam da je on pravoslavac. Ali, da se razumemo. Nema tih para za koje bih ja promenio pravoslavnu veru kao što je to uradilo na milione Srba i stvorilo druge narode. Toliko o izdajicama. U tom odelu sam došao na ovaj svet i princip je da ga u njemu i napustim. Ko izda principe izdao je smisao svog života. Iz inata! Iz inata sam pisao i poeziju, jer mi se nijedan pesnik i nijedna knjiga nije do kraja svidela. Jeste poneka pesma i neki stih poput „I pad je let“, ali i Branko Miljković ima bezbroj reči prosutih u prazno. Davno, u Moskvi sasvim sam slučajno upoznao jednu Amerikanku, lingvistu iz jedne izuzetno situirane porodice, koja je u 24. godini perfektno govorila srpski, iako nikada nije imala nikakve kontakte sa Srbima dok nije počela da uči jezik. Kada sam je upitao zašto je odlučila da ga nauči, odgovorila je da je, čitajući o Vuku Karadžiću, shvatila da je to najsavršeniji jezik na svetu jer samo on ima pravilo da je jedan glas – jedno slovo. Onda sam odlučio da pokažem šta se sve može reći sa tim jezikom, a da to bude lepo i muzikalno i u stihu, pa ako hoćeš i pevljivo. I eto, uspeo sam. Znači, bez svake sumnje imamo genijalan jezik jer su Srbi očigledno i puni genija spram svog broja stanovnika, ali su oni nemoćni kada budale vladaju i budale ili naivni ih biraju. Pošto sam kroz novinarstvo upoznao dosta ljudi na raznim položajima koji se busaju u prsa da su veliki Srbi, obožavam da ih pitam da li su čuli za na primer Ognjeslava Kosovića. Bez sumnje, jednog od najvećih srpskih genija sahranjenog u Sankt Peterburgu. Naravno, nije čuo niti jedan, ali znaju sve pevaljke i rijaliti zvezde napamet. E, u inat tim skotovima sam pisao.

Misliš da će tvoju poeziju neko čitati? Misliš da ona može da promeni Srbe?

– Pa, lepo sam ti rekao da će Srbi nestati, ali sam ubeđen da može mnogo da promeni neke. Ja sam svoju pesmu preživeo i menjao se sa njom. Sem, naravno, onih koje govore o smrti poput epitafa koji glasi „Ovde nikog nema“, za koji je Petar Kralj rekao na promociji pre 20 godina da bi želeo da stoji na njegovom grobu kada jednog dana bude umro. Nažalost, ne postoje tehničke mogućnosti da se to napiše na njegovom grobu. Samo ludaci misle da književnost ne menja svet. Knjige, naravno one dobre, pišu ljudi sa velikim životnim iskustvom. Čitajući razne knjige, naći ćeš način i da sam budeš srećan. Jednostavno, pašće ti na pamet ideja šta da uradiš i promeniš u životu ili kako da se ponašaš prema ljudima, i to ti je već sreća na mikroplanu. Na makroplanu to mogu uraditi oni koji odlučuju o sudbini čovečanstva. Hoćeš primer? Evo na primer Putin, čiji ja u dubini duše nisam fan, za razliku od 99 odsto Srba koji kažu da nam je on spas. On je dozvolio ili nije sprečio enormnu pljačku u Rusiji gde ljudi, posebno van velikih gadova, iuzetno teško žive s manje od 100 dolara mesečno, gotovo gore nego mi, pošto su tamošnji tajkuni oteli sve. Posledica je demografska katastrofa. U vreme Putinove vlasti negativan priraštaj je 7 miliona, a dva miliona Rusa se iselilo i to većinom najobrazovanijih, što mi je pričao Miša, ekonomista zaposlen u Segedinu u Mađarskoj u jednoj nemačkoj firmi. Tako da je pitanje šta će istorija za sto godina o njemu reći. Ili to tako mora jer se očigledno ne razumem u politiku? Ali, samo ludak može reći da Putin ne menja svet i da nije kompletan tip. Izvanredan džudista koji je na prvenstvu Sankt Peterburga pobedio šampiona sa Olimpijskih igara u Montrealu 1976, a bio je i univerzitetski šampion u ovom sportu. Čovek koji zna da svira i peva džez, ali čovek koji čita knjige. Od njegovog izbora najboljih pet knjiga, gde su Omar Hajam, Aleksandar Dima, Dostojevski i Tolstoj, u moj izbor bi ušle tri. Sem njih voli da čita Hemingveja, Džeka Londona i Žila Verna, a volim ih i ja. Tito je obožavao ruske klasike, i to sam video u jednoj ruskoj emisiji o njemu, mnogo su čitali Indira Gandi, Nehru, Čerčil, Ruzvelt, De Gol… Zar ti treba drugi dokaz da se vidi da su oni koji su oblikovali svet bili načitani ljudi. To kada govorim, isključivo mislim na političare, ali svet su menjali i naučnici i mnogi drugi intelektualci, ali i obični ljudi koji su knjigom menjali prvo sebe i svoje ukućane i svoj mikrosvet. A na mikrosvetu počiva čovečanstvo. To znači da, ako književnost može da promeni svet, a poezija je atletika književnosti, onda je sasvim sigurno da ona može da promeni i Srbe. Samo je problem što Srbima uteruju u glavu najveće rijaliti budalaštine oni koji ih pljačkaju. Naravno, najlakše je nekog opljačkati kada ga napraviš budalom…

Ti si poezijom pokušao da objasniš najobičnije životne pojmove sa što manje reči i u stihu. Tvoji su naslovi Čekanje, Pismo, Istina, Reka, Groblje… i tako 50 naslova pesama koje sadrže samo jednu reč? Kao da u svakoj pesmi pametuješ, objašnjavajući ljudima neki životni pojam, iako se negde mnogi s tobom ne bi složili jer oni taj pojam vide drugačije?

– Odgovore na pitanja o životu veoma rano sam počeo tražiti iz knjiga jer moja porodica se, kao uostalom ni mnoge druge u Srbiji, nije baš snalazila u životu. Gledao sam srećne i glupe ljude kako imaju sve, a ja nisam imao mnogo toga iako su mi roditelji bili intelektualci. Naravno, u laž da odelo ne čini čoveka nikada nisam verovao jer bi inače ljudi šetali goli. Kao i svi klinci, zavideo sam onima koji imaju sve i onda je jedan od tih klinaca stradao na bizaran način i mislim da sam tada shvatio da je život samo onaj tren u kome živimo, a da je i prošlost i budućnost relativna, a odelo dobro dođe kada ga god kupiš. Na to me je stalno podsećalo njegovo prazno mesto u školskoj klupi. Od tada me je interesovao svaki pojam u životu i počeo sam da ga poredim s onim što o njemu piše i onim što je bio moj doživljaj tog pojma. Moja poezija je ustvari rezultat tog neslaganja, pošto nisam našao što me interesuje ni u romanima, a ni u poeziji. Potom sam upoznao neke pesnike, a ustvari sam upoznao bolesnike kojih sam se uplašio i bilo me sramota da nekom kažem da pišem pesme. Jedini koji mi je iole izgledao nomalan, bio je Mika Antič koji je, naravno pijan , jednog dana došao u džudo klub „Slavija“, gde sam trenirao, i podelio nam svoj roman, mislim jedini koji je napisao, koji se zvao „Stepenice straha“. On je taj roman posvetio svom sinu Igoru Antiću koji je bio prvak Jugoslavije u džudou, a pesmu „zlatni dečak“ jednom od mojih najboljih prijatelja, vrhunskom kardiologu dr Milanu Ignjatoviću, dvostrukom prvaku Jugoslavije u džudou. Eto, Mika me ohrabrio da i među pesnicima ima normalnih, pa sam sa 15 godina objavio svoju prvu pesmu i tako razbio sve svoje strahove i komplekse u životu.

Mora se priznati da svako ko je pogledao knjigu ima samo pohvale za nju. Kompaktno i jedinstveno umetničko delo. Šta sve treba da se uradi da bi se došlo do takve knjige ili bilo čega tako vrednog u životu?

– Prvo da te Bog pogleda, jer bez toga ni da si Tesla ništa ti ne pomaže. Sem nekih novinarskih tekstova kojima sam bio baš zadovoljan, ovo mi je prvi put da sam nešto u životu doterao do kraja i to me ispunjava. Posebno sam se osetio ponosnim na to onoga momenta kada je Tanja Bošković na promociji knjige na poslednjem Sajmu knjiga uzviknula „Stanite ljudi i poslušajte ovo, biće vam lepši dan i prijatniji san“. I svi su zastali jer je promocija bila emitovana na najvećem monitoru u hali 1 sajma. Uvek mi je u životu falilo ono „malo“ da nešto uradim… Imao sam mnoge talente, čak sam pobedio po jednom dva juniorska prvaka Jugoslavije u džudou i to iponom, iako su oni bez sumnje bili bolji džudisti. Bilo je jošbezbroj nedovršenih priča u mom životu, poput Vukove diplome koju nikada nisam dobio zbog keca iz vladanja, ali je ova konačno dovršena. Zato nikada ne treba odustati. Sada mi je cilj da ova knjiga postane „prva zvučna knjiga“, što je bio san Preleta i Petra Kralja. Prosto, jedino što ostaje iza ljudskih bića je umetnička reč, muzika i slike. Sve ostalo se uruši. Znaš li da niti jedno bogatstvo nije trajalo više od jednog veka? A zamisli da za hiljadu godina neka velika svetska faca izjavi da čita Aleksandra Pavlovića, kao što Putin svima priča da čita Omara Hajama…

1 wp tanja bošković

Misliš da vredi slava posle smrti? Kako oblikuješ te svoje stihove jer, ako nešto moram priznati, onda je to da zaista nema niti jedne reči viška u tvojoj poeziji?

– Vidi , svaki normalan čovek teži da nešto ostavi nakon svog života, ali svi umiru tužni jer shvate da su samo ostavili pelcer za produženje vrste ili čak ni to, ali svaki pravi umetnik umire srećan. Smrti se uopšte ne bojim, mada se bojim umiranja, a sada nakon objavljene knjige ni najmanje. Ako bude još dana u mom životu, možda bude i još knjiga, a ako ne bude knjiga neka bude dana, jer se trudim da mi svaki dan bude najlepši u životu. Znači, mogu da se kladim sa tobom da ću biti slavan posle smrti i to ima neprocenjivu vrednost za mene kao eliksir života. Sada mi je bolje ovako jer bi me nerviralo da me cimaju po ulici. Naravno, zezam se, ali ako ne budem nije moja greška, već idiota koji će doći posle mene, a opkladu ću ti isplatiti na onom svetu. Što se tiče tvoga priznanja o mojoj knjizi, ono je već napisano tako da ne možeš da ga povučeš, a kada bi ga povukao, propao bi ti sajt, jer ti nisi čovek koji menja stavove pa zato i imaš najposećeniji sajt u Srbiji. A što se tiče sečenja suvišnih reči, moram ti priznati da ni ja nisam operisan od suvišnih reči ali, za razliku od drugih, nisam uopšte sujetan i znam da poslušam veće znalce od mene. Prele i Pera Kralj jesu prvi videli moje stihove, ali nisu ih ni oni „očerupali“ jer nisu imali srca, pošto su umetnici i imali su emotivni odnos prema stihovima. Pošto sam video da je i njima sve dobro, posumnjao sam i dao stihove na proveru našem verovatno najvećem esejisti i istoričaru književnosti univerzitetskom profesoru dr Jovanu Pejčiću, koji ni malo nije bio emotivan prema mojim stihovima i sav višak je odrezao. Prele mi je prvo rekao da sam lud i da mi je unakazio pesme kada je video „odrezanu“ verziju, a onda me je zvao nakon dve nedelje i rekao da se zajebao jer „profa“ zna posao. Isto je bilo i s Petrom Kraljem koji je na prvoj promociji javno rekao da hoće da mu moj epitaf piše na grobu, a on je glasio „Ovde nikog nema, a neće ni biti“ , a kada ga je Pejčić skratio na „Ovde nikog nema“, Pera mi je rekao: “Vidi, ovo je još jače“. Zaista poštujem znanje, a to umetnici ne moraju da imaju. Oni moraju da imaju san koji znaju da prenesu rečima. Moraš da imaš tihu patnju u grudima i stomaku ili u nogama, kao kada se zaljubiš. I kada napišeš delo, onda to prestaje, kao kada se odljubiš. Mada, najbolje je kada se ne zaljubiš već budeš racionalan u ljubavi i u životu i u umetnosti. Ne volim iracionalnost u bilo kom smislu jer ti što seru kao ljubav je iracionalna stvar se na kraju uvek razvedu i pate ko ludaci. Isto ti je s umetnošću. Lepim rečima se mogu izreći i najteže misli i ne mora se uopšte težiti iracionalnosti koju niko ne razume i koja na kraju uvek bude „Lar pur Lar“, odnosno umetnost radi umetnosti. Jednostavno, kada sam pisao i sanjao svoje pesme, pokušao sam da to uradim za prosečan srpski mozak, ali na žalost prosečan srpski mozak je rijaliti mozak i zato im je i život rijaliti. Na bensedinima i alkoholu, izgubljeni u beznađu. Što bi naš poznanik, pokojni Tirke rekao „Ovde ko nije lud, taj nije normalan“.

1 wp prele

Pa, jedeš i ti novinarski hleb kao i ja pa zato i znaš da je ovde teško biti normalan? Da li si ispunio san svakog novinara da napiše bar jednu knjigu ili od tebe možemo očekivati još knjiga poezije ili možda nečeg drugog ili trećeg?

– Iskreno da ti kažem, ja sada samo ponekad „gricnem“ novinarski hleb, ako još neko slučajno hoće da me objavi jer, za razliku od tebe kojem su sve novine zatvorili, mene su iz svih redakcija izbacili, a jedino si ti bio u pravu što si me isterao iz „Pravde“ jer sam prestao da ti pišem. A ja sam takođe bio u pravu jer nisam hteo da ti pišem za džabe kada je „Pravda“ propala… Dakle, radio sam većinom kao novinar reporter u novosadskom „Dnevniku“, „Kuriru“, „Pressu“, kod Marića u „Profilu“, naravno „Tabloidu“, gde samo jedan jedini tekst imam potpisan svojim imenom, a sve ostale pod pseudonimom. Iskren da ti budem, najsrećniji sam što me je Bog pogledao i dozvolio da mi novinarstvo bude hobi, a ne profesija. Zašto tako mislim najbolje će ti ilustrovati činjeenica da me je iz „Večernjih novosti“ izbacila ljubavnica Manje Vukotića samo nekoliko dana nakon što su one jedine od svih novina u Srbiji imale reportažu o cunamiju na Tajlandu preko obe srednje strane i na gotovo čitavoj naslovnoj. Žena me zamrzela, a da me nikada nije videla jer se uplašila da ću postati šef dopisništva u Novom Sadu, a Manji je bila važnija ona nego da „Novosti“ imaju dobre reportaže. To što su zbog malog tiraža upale u dugove iz kojih nikada neće izaći, to nikoga ne interesuje. Mislim da je samo stanje u srpskom novinarstvu gore nego stanje u Srbiji, jer da bi bio novinar moraš da smrdiš na govna, umesto da budeš gospodin. Sećam se k’o danas kada smo sedeli u redakciji „Profila“ dok su bombe padale po Beogradu, da sam prvi i poslednji put u životu sedeo i pričao sa Bogdanom Tirnanićem koji je pročitao moj tekst o prvom oslobođenom haškom optuženiku Zejnilu Delaliću iz Konjica i koji mi je tada rekao: „Jebote, talenat koji imaš, beži odavde jer ovde nikad neće biti bolje, pa makar prao govna po svetu“, verovatno rezigniran eksplozijama oko nas. Sada sam ipak srećan što nisam poslušao možda i najboljeg srpskog novinara u istoriji. Pa, makar mi „Natpis“ bio i jedino što sam uradio. Ja sam ubeđen da procenat onih koji uspeju da se snađu u Srbiji nije ništa manji od onog koliko se naši ljudi snađu u svetu. Jedina je razlika u tome što su ti, koji su otišli, većinom obezbedili da imaju šta da jedu, a ovde bi većinom bili gladni. Ali, bajke o srećnom životu Srba van granica su uglavnom amo bajke. Lutam često po svetu, pa vidim. Šuma je u principu lepa izdaleka, ali treba ući u šumu… Nikada neću zaboraviti suzu inženjera poloprivrede koji čisti toalet u Bečkom Šenbrunu za 1.200 evra, kada sam ga upitao vredi li to tih para… Da je našao posao u svojoj struci ovde, tvrdim ti da bi više uštedeo nego u Beču. Što, naravno, ne znači da sugerišem mladim ljudima da ne pokušaju da zarade za srećan život napolju ako im je to želja i ako misle da mogu. Samo im kažem da budu sigurni da će sigurno bolju picu pojesti u Srpskoj Crnji nego u Milanu i da znaju da ih čekaju krv, znoj i suze i večiti status građanina drugog reda kada odu. Zato sam ja odlučio da se snađem ovde i napišem još par „Natpisa“ , par romana i, naravno, knjigu o novinarstvu sa svim svojim tekstovima od kojih su većina bili na naslovnim stranama raznih novina, ako mi moj Bog dozvoli. Jer šenbrunski toalet je apoteka za govna koja se nalaze u srpskom novinarstvu….

Eto da se nas dvojica konačno usaglasimo oko nečeg u potpunosti. Što nisi napisao pesmu o novinarstvu?

– Ne mogu da smislim jednu reč za naslov, a to mi je osnovni uslov da bi pesma ušla u moju knjigu. Sem ako, možda, ne stavim naslov „Govna“. Srpsko novinarstvo ti je, otkad sam ja napisao prvi tekst, znači od 1988, gotovo potpuno zavisno od vlasti ili od onih koji hoće da sruše tu vlast. Danas imaš dve ili tri novine i jednu televiziju koja sme da nešto progovori protiv vlasti, a svi ostali igraju kako vlast svira. Ne znam šta je gore: autocenzura novinara ili cenzura glavnih urednika, koji se svaki dan čuju ili direktno s vladarom ili s nekim drugim činovnikom bliskim njemu. I tako je bilo od Slobe naovamo. Razlog je, naravno, što su se i vlasnici novina uvaljali u prljavi novac kao i političari, i naravno ne plaćaju porez i vlast uvek može lako da ih zatvori ili im napravi probleme koji će im onemogućiti rad ako samo malo talasaju protiv nje. Ili finansiranje medija putem oglašavanja javnih preduzeća, koja svakog trenutka mogu povući reklame ako im se neka rečenica ne svidi, a to znači da nema plata, odnosno da će deca novinara gladovati. I tako novinari pristaju na najgora poniženja, većinom znajući kako ih vlastodršci kradu, ali ćute da ne bude gore. A onda gore dođe kao Božija kazna za sve njihove laži i onda ostanu i bez novina. Ili naprasno umru. Ja sam, na primer, do 2004. radio u novosadskom „Dnevniku“ i u njemu je toliko novinara umrlo za tih petnaestak godina, koliko sam bio u njemu, da je to strašno. A to je zato što su morali da slušaju svaku budalu koja je u Vojvodini došla na vlast. Nikada neću zaboraviti Nenada Čanka koji je cepao „Dnevnik“ pre 5. oktobra jer je bio Slobin bilten , a onda je 6. oktobra ušao u redakciju i pred svim novinarima javno rekao da će pisati onako kako on kaže. Ja sam se nasmejao i to me je koštalo reporterskog mesta pa su me prebacili u desk, a odluku je doneo neki novinarski beznačajni Pera Popović koji je isplivao posle revolucije, a inače sam ga zapamtio po tome što je 12 godina ranije, kada su pali autonomaši, trčao kod Slobe Miloševića i, pošto se video s njim, javno izjavljivao po redakciji da ruku neće prati 10 dana jer se rukovao sa Slobom.

I kako misliš da „Natpis“ postane prva srpska zvučna knjiga? Kakav je to projekat?

– To je bila ideja Dušana Prelevića Preleta jer je želeo da moja knjiga posluži kao njegov obračun sa šundom i neukusom koji je devedesetih harao po Srbiji, ali je tada još bilo nade. Sada nade više nema jer je šund ubio Srbiju, a nema više ni Preleta, ali to je moj dug prema njemu za njegov istinski trud oko knjige koja je tada izgledala kao sveščica za osnovnu školu i bila je sklepana samo s ciljem da o njoj nešto kažu ljudi koji se razumeju u kulturu. Mislim da bi Prele bio srećan kada bi video kako knjiga danas izgleda, ali ću ja možda i doživeti njegov san da knjiga bude podloga za desetak rok kompozicija koje bi uradili naši najbolji rokeri, a da čitavu knjigu odrecituju na „Karminu Buranu“, „Bolero“ i još neke hitove klasične muzike naši znameniti glumci. Prele je zamislio da stihove govore on i Petar Kralj, a trčao je do Bajage, Bore Čorbe, Vlade i Bajke i još nekih poznatih kantautora, kako bi obezbedio njihov pristanak da urade muziku za pojedine pesme. Izračunao je da mu za spotove i sve ostale troškove te 2000. godine treba tadašnjih 60.000 maraka koje je neumorno tražio. Jednog zimskog dana me je nazvao i rekao da mu se Branislav Lajinović Dugi zakleo da će mu dati te pare za projekat u roku od deset dana, samo da završi neki posao. Kao danas se sećam da sam tog dana otišao u Suboticu da pravim intervju sa vicešampionom sveta u boksu, Draganom Vujkovićem za „Profil“ i da sam se iz Subotice vratio rano ujutro i kada sam ugledao na kioscima „Blic“, suze su mi same potekle. Na naslovnoj strani je bio Dugi kako mrtav leži na beogradskom asfaltu. Naravno, plakao sam zbog izgubljenih para. Izgleda da čista duša ove knjige nije želela da u nju uđe prljavi novac. Sada sam aktivan u svetskom projektu koji se zove „elektronski novac“ i blizu sam da ostvarim svoj i Preletov san. Pošto sam hedonista u životu i uspeo sam da uživam u lepim pa nekad i skupim stvarima, a u Srbiji, onda verujem da ću uspeti da „Natpis“ bude nešto neviđeno, ne samo na ovim prostorima već i, verujem, u svetu. A što je najvažnije, elektronski novac mi niko ne može ukrasti pa se ne bojim da kažem da ga imam jer su srpski lopovi tu nemoćni. On ide samo tamo gde mu ja kažem a u kući nikad nije..

Pročitao sam sve recenzije tvoje knjige. Napravio si zanimljiv izbor „mudraca“. Da li te neko odbio?

– Iskren da budem, želeo sam još samo Kusturicu, jer cenim ono što je on uradio na filmu. Kada je saznao ko su sve recezenti knjige, on me je sam nazvao iz Luksemburga i čvrsto je bio obećao da će napisati recenziju, posebno zbog Pere Kralja jer je rekao da izuzetno ceni njegovo mišljenje. Onako usput me je upitao zašto među recezentima nema nekog našeg pesnika, a ja sam se našalio i pitao ga kojeg? Da možda ne misli da će mi „Mantija Blebećković“ napisati nešto dobro o knjizi, kad je u svojim knjigama nabacao bezbroj beskorisnih reči tako da se od njih samo vidi pedagoški preteća sintagma „ćeraćemo se još“, koja je vašarska poštapalica, a ne vrhunski stih. Kusta se samo nasmejao i rekao da će mi javiti, ali se nikada nije javio, a ja sam tada shvatio da je to zato što sam mu uvredio prijatelja. Ali ja zaista mislim da mu je prijatelj prepun nagrada koje dodeljuje vlast, a vlast samo bira podobne. Kada je veliki Kusta slagao, a mogao je samo reći da neće, onda zamisli kako lažu „mali Srbi“. Ali, „Natpis“ je čista knjiga i ona ne trpi laži i zato sam ubeđen da će preživeti. Zato i mislim se da Srbi neće, jer će ih ubiti laž s kojom su se sjedinili. I lažovi oko kojih su se ujedinili. Ali neću o tome, jer je čitav ovaj tvoj blog (bez)uspešna borba protiv laži koja ubija smisao života. I mene kao čitaoca.

img375

 

Kako su Subotić, Beko, Koštunica i Vučić uništili „Novosti“

novosti

Poreska uprava je sredinom jula blokirala račun Kompanije „Novosti“ zbog neizmirenih obaveza prema državi. Dug od 128 miliona dinara, koji s kamatama ukupno iznosi 284 miliona dinara, nastao je još 2009. godine. Menadžment „Novosti“, koji je 2013. selektovao Aleksandar Vučić, ne samo što nije uspeo da reši taj, nego je stvorio i nove finansijske i ostale probleme.

– Dogodilo se ono o čemu ja govorim već četiri godine, intenzivno zadnjih 12 meseci i zbog čega sam, na kraju, podneo ostavku. Svi moji apeli, molbe da se nešto uradi, ostali su bez odjeka. Radi se o tome da za mog mandata, pune četiri godine, nije rešen nijedan od velikih problema, nasleđenih od onih koji su pre mene vodili Kompaniju „Novosti“, a koje ja, skupa sa ostatkom menadžmenta, nisam mogao i ne mogu da rešim, jer nisu u okviru nadležnosti, ovlašćenja generalnog direktora, odnosno Izvršnog odbora Kompanije. Ti problemi, uključujući ovaj iz 2009. godine, mogu da se reše samo na nivou vlasnika „Novosti“, odnosno nosioca upravljačkih prava u ovoj Kompaniji. Ova blokada računa zaustaviće „Večernje novosti“ i ostala izdanja naše Kompanije, u vrlo kratkom roku, već za nekoliko dana – rekao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović.

Nije Dmitrović tako naivan kao što se pravi. Mudro je ukazao na suštinu problema – nerešenu vlasničku strukturu, propuštajući da otkrije koga je molio za pomoć u rešavanju krize u nekada tiražnim i uticajnim novinama. Upravo s te „anonimne“ adrese, prošle godine je dobio jasan odgovor.

Bog sveti ne može da raspetlja ko su vlasnici „Novosti“. Dok se ne utvrdi ko je vlasnik, logično je da niko ne želi da ulaže svoje pare, bez kojih ne mogu da se reše nasleđeni problemi. Ja ne znam kako to može da se reši, ali mora nešto da se preduzme – rekao je Aleksandar Vučić, tadašnji premijer.

Rekao i slagao. Vučić dobro zna ko je i kako uništio Kompaniju „Novosti“, a i sam je imao istaknutu ulogu u tom zločinu. Iako zna, ne sme ništa da preduzme jer bi time udario na dvojicu svojih najkrupnijih finansijskih, političkih i logističkih sponzora, Stanka Subotića i Milana Beka.

Vlada Zorana Đinđića je 2002. pokrenula privatizaciju Kompanije „Novosti“. Pošto je nemačkoj medijskoj kompaniji WAZ, na čijem čelu se nalazio Bodo Hombah, Đinđić pre toga omogućio da bez tendera, za minimalne pare, preko treće firme, kupi „Politiku“, po sličnom modelu trebalo je da Nemci preuzmu i „Novosti“. Taj posao Đinđić je poverio Stanku Subotiću, koji je sa WAZ-om napravio dogovor da zajednički učestvuju u privatizaciji, s tim što bi Nemci dobili „Večernje novosti“, a on distributivnu mrežu. Bez obzira na ubistvo Đinđića i dolazak Vojislava Koštunice na vlast, WAZ i Subotić nisu izgubili interesovanje za kupovinu „Novosti“. Međutim, posao se značajno zakomplikovao.

– Sredinom 2004. kontaktirao me Milan Beko i saopštio mi da zna za moje namere za kupovinu „Večernjih novosti“ i da mi nudi svoje usluge. Kad smo se sreli, u svom arogantnom stilu stavio mi je do znanja da su „njegovi“, misleći na Koštunicu, došli na vlast, te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji. Tvrdio je da je napravio dogovor lično sa Koštunicom da, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na spisku saradnika bili su Dejan Mihajlov, generalni sekretar Koštuničine vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi. O sadržaju sastanka obavestio sam moje poslovne partnere iz WAZ-a, ali oni nisu želeli ni da saslušaju sve, objasnili su da su oni gigant u medijskoj sferi i da će sve razgovore obavljati direktno sa državom, kao najvećim akcionarom, bez ikakvih posrednika i mešetara. Imajući to u vidu, 27. januara 2005. potpisao sam ugovor sa kompanijom WAZ, a mesec dana kasnije i aneks, kojim smo precizirali naše međusobne odnose u projektu kupovine „Večernjih novosti“. Tom prilikom, ja izdajem i garancije kompaniji WAZ i to kako svoje lične, tako i preko svojih firmi „D-Trade“ iz Beograda i EMI iz Danske – objašnjavao je Subotić svoje i WAZ-ove namere, kao i probleme s kojima su se suočili, u kojima je glavnu ulogu imao Beko.

hombah subotić

Milan Beko je 2005, prema tom svedočenju, održao seriju sastanaka sa Subotićem i predstavnicima nemačke firme, među kojima je bio i Srđan Kerim, direktor WAZ-a za jugoistočnu Evropu. Beko je Kerimu direktno saopštio da „bez njega Nemci neće moći da kupe ništa u Srbiji“. Takve informacije plasirali su i ljudi iz Koštuničinog kabineta, pre svih Dejan Mihajlov i njegov kum Dragi Mićović. Upravo je Mićović, na sastanku u „Vili Montenegro“ na Svetom Stefanu, saopštio Subotiću da je lično Koštunica odlučio da ne prodaje „Novosti“ direktno Nemcima, jer je to suprotno njegovim izjavama i politici koju vodi. Taj stav je potvrđen odlukom vlade da promeni zakon i onemogući privatizaciju putem tendera. Ucenjeni, nemajući drugog rešenja, Subotić i vodeći ljudi WAZ-a pristali su na saradnju s posrednicima.

Napravljen je detaljan plan. Milan Beko i Miroslav Mišković će preko svojih kontakata organizovati da njihov treći, manjinski, partner Manojlo Vukotić, direktor „Večernjih novosti“ tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, kako bi Beko preko Olivere Savović, sekretara u Agenciji za hartije od vrednosti, i Miodraga Đorđevića, direktora Agencije za privatizaciju, organizovao kupovinu akcija preko brokerske kuće „MV investments“, čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci, što će im omogućiti da akcije dobiju po najnižoj ceni. Mihajlov i Nikitović su se obavezali da spreče prodaju paketa akcija koji je u vlasništvu vlade i PIO fonda, što će oboriti cenu prilikom kasnije prodaje. S druge strane, WAZ je ponudio 28 miliona evra za 100% vlasništva nad Kompanijom „Novosti“, dok je donja granica bila spuštena na 51%.

– U tom trenutku WAZ je već prebacio novac na moj račun, pa smo se dogovorili da ću ja potpisati ugovor sa firmama Beka i Miškovića i čim oni obave preuzimanje akcija da ću im ja prebaciti novac, a da će oni akcije prebaciti u roku od 90 dana. Za te potrebe angažovao sam firmu „Senta“ iz Lihtenštajna. Pošto su partneri iz WAZ-a imali moje bankarske garancije, pristali su na njihove uslove i način na koji ćemo doći do akcija – tvrdi Subotić.

Zločinački plan za pljačku državne imovine krenuo je po utvrđenim notama. Beko i Mišković su otvorili nove firme, Manojlo Vukotić je pustio akcije na berzu kako bi ih kupila Bekova birma „Stadlux Investments“ iz Luksemburga, koja je 29. avgusta 2006. postala vlasnik 60,87 odsto akcija „Novosti“. Subotić je prebacio 5.779.069 evra na Bekove dve austrijske firme „Ardos holding Gmbh“, iznos od 5.779.696 evra „Trimax investments Gmbh“ i 3.120.266 evra na kiparsku firmu „Karamat Holdings Limited“.

dokaz subotićeve uplate beku

– Taj novac je Beku uplaćen da pokrije i druge troškove, u koje je, po Beku, spadao i honorar za Manojla Vukotića, u iznosu od 1.000.000 evra za pomoć u privatizaciji, od čega mu je odmah po izvršenoj privatizaciji plaćeno 500.000 evra na račun u Grčkoj. U prisustvu Mićovića, Beko nam je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona evra on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Vojislavu Koštunici – objasnio je Subotić.

Beko je dobio i vlasništvo nad „Novostima“ i pare, a Subotić i predstavnici WAZ-a dobili su priliku da se sastaju s Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem i drugim funkcionerima tadašnje vlasti, koji su ih uveravali da će se sve rešiti posle izbora, koji su zakazani za kraj januara 2007. Otezanje je opravdavano političkim razlozima; zaista ne bi bilo dobro za Koštuničin patriotski imidž da u jeku kampanje obnaroduje prodaju „Novosti“, značajnog srpskog brenda, zlim Nemcima. Kao prelazno rešenje, WAZ je pristao da učestvuje u rukovođenju „Novostima“, pa je Miodrag Đorđević, bivši direktor Agencije za privatizaciju, postavljen na mesto zamenika generalnog direktora Vukotića, dok su Beko i Mišković imenovali članove upravnog odbora.

Korupcionaška afera je kulminirala 6. juna 2007, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal raspisalo poternicu za Stankom Subotićem. Njegov opis načina na koji je to saznao najbolje ilustruje primitivno spletkarenje, koje su primenjivali najmoćniji ljudi u državi.

– Tog dana Miroslav Mišković me pozvao na hitan sastanak u Budvi. S njim je došao Dragi Mićović, a bio je prisutan i Svetozar Marović. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista „Pres“ me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice i hapšenja mojih bivših saradnika. Bio sam šokiran, kako informacijom, tako i drskošću novinara, pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu to priča. Po završenom razgovoru, Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Od svih je dobio slične odgovore da je to urađeno van vlade. Na kraju, Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu, uključujući i sve firme, posebno „Futuru“, prepišem na njega, da bi mi ih on „sačuvao“, jer će, navodno, država da mi sve oduzme. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali nalog za potragu, koja se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je, naravno, bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, što mi je on i objasnio tvrdnjom da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici – kukao je Subotić.

Uzalud je Subotić podizao krivične prijave i prezentovao konkretne dokaze svojih tvrdnji – potpisane ugovore i račune – uhvatio se u kolo s većim mešetarima od sebe, zato je platio visoku cenu.

U tom pljačkaškom kolu plesao je i Aleksandar Vučić. Plesao je na Bekovom lancu. Kad god je trebalo da se kompromituju Subotić i WAZ, Beko ga je pujdao da ujeda. Gde Beko okom, Vučić skokom.

– Prodaji „Večernjih novosti“ se ne protivim zbog toga što se plašim koju će političku opciju da podržavaju novine Stanka Subotića Caneta, Mila Đukanovića i Boda Hombaha. Mi smo naučili na to, ali hoću da ukažem na to da bi to bio veliki finansijski problem, s mnogobrojnim malverzacijama, i da neki ljudi o tome moraju da vode računa. Da, hoćemo strane investicije, ali ne mafijaški kapital – govorio je Vučić u Skupštini sredinom novembra 2004, a onda dodatno objašnjavao u intervjuu „Novostima“:

– Tražim od vlade Srbije da zaštiti deo državne imovine u „Novostima“. Jer, ako neko krene na ovakav način, mafijaškim kapitalom, da osvaja jedan po jedan medij i instituciju, očekujem da posle toga krene i na crkvu. Žuri im se da u ovom mutnom vremenu prigrabe što je moguće više onoga što im ne pripada. I plašim se da će tu biti mnogo opasnije igre nego što neki misle. Tu moraju da budu oprezni i svi koji im se suprotstavljaju. Žuri im se zato što znaju da im vreme ne ide na ruku, jer će se konsolidovati i oni koji žele da se suprotstave otimačini, ali i da ne bi krenule velike priče u javnosti. Ja sam već čuo za neke sastanke pojedinih političara s pripadnicima tzv. mafijaških centara moći. Nema mafijaškog lobija bez političara. Ako mislite da je neko od ovih koje sam pomenuo – Đukanović, Subotić, Hombah – jači, varate se. Drugi su samo miševi. Oni su glavni i ti koji plaćaju. Oni su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške…

Bez obzira što ga je nazivao ubicom i mafijašem, Subotiću se svidelo što Vučić razume igru, zna kako funkcioniše odnos između „gazde“ i „sitnog političara“. Zato je odlučio da sponzoriše Vučićevu ideološku, stranačku i ličnu transformaciju, kao neophodan uslov za dolazak na vlasti. Subotiću je to, pokazalo se, najpametnija investicija u životu. Čim je Vučić došao na vlast ukinuta je poternica za „kraljem duvanske mafije“, da bi nedugo zatim sudski postupak obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela. Uporedo s tim, Vučić je sa Đukanovićem i Subotićem napravio poslovno partnerstvo u projektu „Beograd na vodi“, koji, kako tvrde pojedini političari i ekonomski eksperti, predstavlja mašinu za pranje para stečenih švercom duvana i droge.

Usput, zloupotrebom službenog položaja, Vučić je izvršio pritisak na tužilaštvo i sprečio i pomisao da se povede istraga o spornoj privatizaciji Kompanije „Novosti“. Zločin je izvršen, država je opljačkana, razbojnici su na slobodi. Briga Vučića za to, njegova jedina ambicija je da se ta korupcionaška afera što pre zaboravi, čak i po cenu da se Kompanija ode u stečaj i da „Večernje novosti“ i ostala izdanja prestanu da se štampaju. Vučiću je i to bolje rešenje od raščićavanja računa između Subotića i Beka.

Subotić je svakakav, samo nije naivan. Sve sastanke s korumpiranim političarima i tajkunima snima i detaljno dokumentuje, ne uzdržava se od tužakanja i objavljivanja računa, kojima dokazuje koga je koliko plaćao. Kako to izgleda na svojoj koži su osetili Dušan Mihajlović, Boris Tadić, Ružica Đinđić, Aleksandar Tijanić i mnogi drugi njegovi abonenti, koji su mislili da mogu uzeti pare, a kasnije se pretvarati da ništa nije bilo. Subotićevi najistaknutiji medijski neprijatelji, koji su 2002/03. objavljivali tekstove o švercu duvana, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, završili su dva metra ispod zemlje. Crnogorska i hrvatska policija nisu otkrile ko je nalogodavac atentata. Srpska policija do danas nije otkrila ko je i zašto naručio ubistvo Milana Beka.

Da se ne bi, kao Beko, stalno osvrtao preko ramena, Vučić se mudro ne petlja u „Novosti“. Neka bude što mora da bude. Neka se Kompanija ugasi, neka 1.200 zaposlenih ostane na ulici, baš ga briga. On će lagati da nema veze s tim slučajem, pokušavajući da sakrije činjenicu da je vrlo aktivno učestvovao u prevari koja je, prema zvaničnim podacima, za rezultat u 2008. i 2009. godini imala 6.836.532 evra gubitka „Večernjih novosti“.

Kad su naprednjaci preuzeli vlast, pod Vučićevom šapom našla se i Kompanija „Novosti“. Ratko Dmitrović je godinama, kao urednik frankfurtskih „Vesti“, žestoko kritikovao Vučića, sve dok nije dobio ponudu koja se ne odbija. Dmitrović je pristao da preuzme funkciju generalnog direktora i glavnog urednika novina koje su propale. S komesarskim karakterom kontrolisao je redakciju, da se slučajno ne omakne neka istina o Vučiću. Na šta je spreman, dokazao je progonom kolege Srđana Škora, koji se u jednoj televizijskoj emisiji usudio da primeti kako je Vučić ministarske mandate mogao da poveri i nekim kvalitetnijim kadrovima. Bezazlena primedba poslužila je Dmitroviću da vođi dokaže svoju pravovernost. Hrabri novinari su glasno ćutali dok je trajalo šikaniranje Škora, koje je završeno njegovim izbacivanjem iz „Novosti“. Iako su znali da je u pitanju politički progon, kolege su otpor zadržali na nivou ogovaranja Dmitrovića, tvrdeći da mu Vučić svakog meseca na ruke isplaćuje 10.000 evra, pa, eto, mora da mu slepo služi.

Vučićev odnos prema „Novostima“ video se i na primeru lista „Sport“. Kad je Saša Mirković poželeo da preuzme najstarije sportske dnevne novine na Balkanu, vođa je naredio Dmitroviću da napravi kombinaciju i proda taj brend. Međutim, kad je Mirković napustio SNS i počeo da kritikuje vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da uništi „Sport“. Uspeo je. 

Vučić je Poreskoj upravi dozvolio da pre mesec dana blokira račun „Novosti“ samo zato da bi stranim diplomatama mogao da plasira neistinu da hajku na „Kurir“ ne vodi zbog uređivačke koncepcije, nego zbog utaje poreza. Eto, „Novosti“ drže prorežimsku politiku, hvale ga i štite od istine, ali ni to im neće pomoći ako ne plate dug državi. Providnim alibijem vezao je „Kurir“ za gigantskog mrtvaca „Večernje novosti“, s namerom da ih zajedno sahrani. Ipak, prestanak rada „Novosti“ i preteće nezadovoljstvo brojnih novinara, kojima će biti ugrožena egzistencija, poslednje je što Vučiću treba pred izbore u Beogradu i, izvesno, vanredne parlamentarne izbore. U svom stilu, jedan zločin Vučić prikriva drugim. S njegovim odobrenjem organizovana je finansijska šema, po kojoj pojedini radnici Kompanije „Novosti“ plate dobijaju s računa drugih firmi. Iako su, kako tvrde novinari, zakinuti za penzione i zdravstvene doprinose, zabrinuti i uplašeni za egzistenciju još ćute i nadaju se kakvom-takvom rešenju, koje će omogućiti nastavak rada „Večernjih novosti“.

Možda i hoće. Do izbora. Posle, neka se žale upravi za sleganje ramenima.

antrfile

Subotić plaćao i Vukotićeva odela

Stanko Subotić je 2010. podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Manojla Vukotića, generalnog direktora „Večernjih novosti“, zbog zloupotrebe službenog položaja i primanje mita u procesu privatizacije Kompanije „Novosti“.

U detaljnom opisu te korupcionaške afere, Subotić je istakao da je u jesen 2002. od predstavnika WAZ-a saznao da oni već sarađuju s Vukotićem, koji im je ponudio svoje usloge u postupku privatizacije „Novosti“.

– Početkom 2003. godine partneri iz WAZ-a su me obavestili da su u završnoj fazi potpisivanja ugovora sa Vukotićem i da su dogovorili honorar od 500.000 evra za njega ako završi uspešno kupovinu „Novosti“ za WAZ. Ubrzo potom me obaveštavaju da su ugovor potpisali da su mu čak, po njegovom zahtevu, prebacili 70.000 evra na račune Vukotićevog sina i kuma, jer mu je novac hitno trebao za kupovinu stana za ćerku, odnosno vraćanja kredita kojim je kupovao stan, negde na Slaviji u Beogradu – naveo je Subotić u krivičnoj prijavi.

Za svedoke, Subotić je predložio Joakima Kaumcegela, direktora WAZ-a za Srbiju od 2004. do 2007, Petra Langea, člana borda direktora WAZ-a, Srđana Kerima, direktora WAZ-a za jugoistočnu Evropu, Predraga Bubala, ministra privrede u Koštuničinoj vladi, Vladimira Vukotića, Manojlovog sina, Radojka Mrlješa, kuma Manojla Vukotića, pa i Dragana Bogutovića, Svetlanu Vuković i Đuru Bilbiju, akcionare „Novosti“, koji su još 2005. podnosili krivične prijave protiv Vukotića.

Pored objašnjenja Vukotićeve sporne uloge (uzeo je avans, a opstruisao je realizaciju dogovora), Subotić nije propustio da pomene ni lične primedbe:

– U Parizu sam se 8. novembra 2002. sreo sa Vukotićem, koji je na sastanak došao sa ćerkom i Goranom Čvorovićem, dopisnikom „Novosti“ iz Pariza. Tom prilikom me zamolio da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za njega, ćerku, ženu… Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja „Salon Spas Katharin Max“ i tamo ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukotić sa ćerkom uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi sa privatizacijom „Novosti“ nisam Vukotića zvao da pitam zašto nije platio račun za garderobu…

 

 

 

LEČIĆ: Ubica medija, brutalniji od Vučića

lečić kurir o gušenju medija

Aleksandar Vučić je u pravu kad Branislava Lečića naziva nesrećnikom. Tačno, Lečić je nesrećan po mnogo linija, a najviše po tome što liči na Vučića.

Kao ministar protiv informisanja u crno-crvenoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, Vučić je, strasno i agresivno, predvodio hajku na Slavka Ćuruviju i njegove novine „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“. U progonu je zloupotrebljavao policiju i pravosuđe. Montorao je sudske postupke, lično je izdavao naloge ko će i za šta da optuži nepodne medije, koji sudija će da vodi postupak i kakvu kaznu će da izrekne. U poslednjem činu tih morbidnih predstava, kad izdavač ne bi mogao da plati drakonsku kaznu, potpisivao je rešenja o plenidbi imovine i zabrani rada redakcije. Bez obzira na sve, Vučić se bar trudio da zločin uvije u zakonske oblande. U tome se razlikuje od Lečića.

Kao ministar protiv kulture i informisanja u DOS-ovoj vladi, šest dana posle ubistva Zorana Đinđića, Branislav Lečić je zabranio rad dnevnog lista „Nacional“.

lečić zabrana nacionala

„Zbog više tekstova u kojima se govori o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vanrednom stanju“, naveo je Lečić u objašnjenju zabrane, o kojoj je obavestio Betu i Tanjug tri sata pre nego svoju žrtvu.

– „Nacional“ je zabranjen jer postoji osnovana sumnja da su članovi njegovog upravnog odbora povezani sa zemunskim klanom – dopunio je svoju laž dan kasnije, 19. marta 2003. u intervjuu Studiju B.

Lečić je potpisao rešenje u ubistvu jednih novina, a nije se ni potrudio da objasni u čemu je njihova krivica i koji tekstovi su sporni. Koliko je brutalan i primitvan  prevarant najbolje potvrđuje činjenica da „Nacional“ nije ni imao upravni udbor, pa njegovi nepostojeći članovi nisu mogli da budu povezani s bilo kim. I od tog detalja postoji još teži dokaz Lečićevog monstruoznog diletantizma. U rešenju ne pominje „Ekskluziv“, magazin koji je radio u okviru iste izdavačke kuće, pa su se dželati iz UBPOK-a, koji su dobili nalog da unište „Nacional“, našli u čudu, nisu znali šta da rade s novinama, koje je Lečić propustio da targetuje za likvidaciju.

Uzalud je Lečić kasnije glumio nevinost, tvrdeći da su ga Beba Popović, Čeda Jovanović i Goran Vesić naterali da zabrani „Nacional“. Iako ne treba sumnjati da su ga ta trojica ekstremista iskoristili da obavi prljav posao, to ga ne abolira od odgovornosti.

Beba, Čeda i Vesić, tada Đinđićevi, danas Vučićevi saradnici-kriminalizatori, imali su mnogo motiva da se osvete „Nacionalu“. U tim novinama svakodnevno su raskrinkavane njihove veze sa surčinsko-zemunskom mafijom i brojne korupcionaške afere u kojima su oni nosili glavne uloge. Da u „Nacionalu“ ništa drugo nije objavljivano osim kolumne Danice Drašković bilo bi dovoljno da se oni razjare. U svakom tekstu ona je vrtela istu mantru o „žutim beretkama“, koje štite Legiju, Spasojevića, Čumeta i ostale mafijaše, vođe Miloševićevih eskadrona smrti.

Dok je „Nacional“ na naslovnoj strani objavljivao da su Legija i Spasojević obične jajare, lideri DOS-a cupkali su na Bajaginom novogodišnjem koncertu u Kuli uz stihove „ba-ba-ba-bam, neću ništa da znam“, a Lečić se javno divio šarmu i harizmi komandanta JSO. Kad je Legija poslao Đinđića u Aleju velikana, njegovi politički zaštitnici su odlučili da ubiju novine u kojima su ofirani.

lečić fame

Metak je ispalio Branislav Lečić.

– Nema Lečića čega da bude sramota – poručio je pre neki dan Lečić svom moralnom dvojniku Vučiću.

Treba mu verovati, on ne zna za sramotu. Uostalom stid, i kad bi ga imao, ne bi bio dovoljan, treba da odgovara za zločin koji je izvršio. Nažalost, zasad, u Srbiji u kojoj on, takav, može da bude potpredsednik Demokratstke stranke, koja sebe predstavlja kao najozbiljniju alternativu naprednjačkom kartelu, Lečić može da se opravdano nada da su svi zaboravili sve, pa i to da su on i Vučić 2009. zajedno posećivali redakciju „Kurira“, kako bi ga podržali od političkog progona.

– Gušenjem medija ubijaju nam decu – kaže ubica koji je ugušio „Nacional“, dokazujući da je u patološkoj patetici prevazišao čak i Vučića.

PS

U „Dnevnom telegrafu“ bio sam pomoćnik glavnog urednika, a u „Nacionalu“ glavni urednik. U tri poslednja meseca Ćuruvijinog života, svakodnevno sam razgovarao s njim, pripremajući biografsku knjigu „Poslednja ispovest – Oni ne praštaju“. Objašnjavajući ko i kako ga progoni, Ćuruvija je opisao i tadašnjeg ministra protiv informisanja:

– Vučić je beznačajan, on je obični kurton, koji će biti odbačen posle upotrebe…

Danas se vidi, pogrešio je. Umesto Vučića opisao je Lečića.

 

Branko Ružić: MANEKEN LAŽI I PREVARE

branko-ruzic-cita-politicku-fukraru

Svi političari koje sam upoznao, lagali su me. Neki su opušteno plasirali netačne informacije, neki su se trudili da, detaljima i digresijama, ulepšaju i upotpune svoje spletke. Svako je lagao na svoj način, ali niko tako brutalno i beskrupulozno kao Branko Ružić.

„Dok gledam drvene afričke maske – izobličenih crta lica, razjapljenih usta, razrogačenih očiju i nabreklih žila – shvatam koliko je teško biti zao“, napisao je Breht.

Da je video Ružića, shvatio bi da pravo zlo može da ima napuderisanu bejbi-facu, širok osmeh, tupav pogled i sposobnost da imitira ljudska osećanja prema potrebi prevare koju u određenom trenutku realizuje. Nažalost, imao sam priliku da se u kratkom vremenskom razmaku suočim sa svim njegovim izdanjima.

Ružića sam upoznao u leto 2006, ne svojom voljom. Dok sam bezazleno radio svoj posao, u redakciju mi je banuo Nemanja Đorđević, zvani Krmača. U stilu Del Boja, slatkorečiv i nametljiv, pozvao me na piće u obližnji kafić. Tamo nas čeka Bane, baš bi voleo da me upozna.

Po običaju, prihvatio sam đavolji poziv. Ni posle dve kafe i sat i po razgovora nisam shvatio šta je povod za susret. Tek kad su iscrpljene opšte teme, Ružić je prešao na suštinu. Zamolio me da sutra obavezno dođem na suđenje, kako bi se, posle mog saslušanja, konačno završilo i to višegodišnje natezanje po Palati pravde.

– Čeka se da još samo ti daš iskaz, pa da Ana odustane od tužbe i da to zaboravimo. Hajde, molim te, doći će i Vučko… Nije dobro da se mi, drugovi, povlačimo po sudovima… – smejao se, cupkao na stolici, u jednoj rečenici po deset puta ponavljao tu divnu reč „druže“…

Kad sam mu rekao da nisam dobio nikakav poziv, odmah je pozvao Dragana J. Vučićevića i proverio termin ročišta i broj sudnice. Pošto se s njim već ranije dogovorio za zajednički odlazak na suđenje, preda mnom je samo potvrdio dil.

Pristao sam, što ne bih?

ružić i ružićka

U magazinu „Ekskluziv“, koji sam uređivao 2001, objavio sam intervju D.J. Vučićevića s Mirjanom tzv. Anom Đurović, tadašnjom portparolkom SPS-a i Ružićevom suprugom. Vučićević, koga sam tada slabo poznavao, doneo mi je kratak i plitak tekst, pun hvalospeva „srpskoj Pameli“, „novoj zvezdi političke scene“. Da učinim Vučku, objavio sam tu primitivnu odu ženi njegovog drugara iz fakultetskih dana, taman da popunim 17. stranu.

I, umesto zahvalnosti, eto mi tužbe. Gospođa tužilja je pretrpela stres kad je videla „intervju“, koji to nije. Procenila je da njeni duševni bolovi vrede 2.000.000 dinara, što je bilo oko 40.000 maraka.

Suđenje se oteglo, menjale su se sudije, poništena je jedna oslobađajuća presuda i, posle Ružićkine žalbe, postupak je ponavljen. Iako nisam dobio poziv, odazvao sam se Ružićevoj molbi i došao na ročište. Sreli smo se pred sudnicom i nekoliko minuta opušteno ćaskali o političkim temama.

Kad je rasprava počela, čim je dobio reč, svedok Branko Ružić je skinuo masku i pokazao pravo lice patološkog lažova. Što god je rekao, slagao je.

Uz mnoge nebitne neistine, sav uplakan tvrdio je da je njegova supruga „zadobila komplikaciju u trudnoći koje nije imala pre“. Da bi dobio 40.000 maraka, bez imalo moralnih dilema, lažima je izazivao sažaljenje sudije, pozivajući se na opasnost u kojoj se našlo njegovo nerođeno dete.

U monstruoznu konstrukciju uvukao je dvoje lekara. Milica Berisavac, sa Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra, i Jovan Rodić, iz Instituta za majku i dete, svedočili su da je njihova pacijentkinja Mirjana Ružić imala komplikacije „koje nastaju zbog fizičkog ili psihičkog stresa“. Lekari su samouvereno i sugestivno zastupali stavove tužilje i njenog supruga. Dok nije izvršen uvid u nalaze koje su sami potpisali. Iz medicinske dokumentacije videlo se da je tužilja kontrakcije i srčane tegove imala mesec dana pre objavljivanja teksta i da su problemi nastali zbog hormonskih poremećaja. Lekari su znali istinu, znali su da su pod zakletvom da na suđenju govore samo istinu i opet su lagali.

Hvala im, verovatno je njihov besmislen pokušaj da, suprotno materijalnim dokazima, podrže Ružiće uticao na sud da odbaci tužbu kao neosnovanu.

ružić đurović presuda miljuš

Po završetku ročišta, sprečio sam Ružićev pokušaj da pobegne niz hodnik.

– Kako te nije sramota da tako lažeš? – pitao sam, zajapuren kao Vučićević.

Nije odgovorio. Bezizražajnog lica, nekoliko trenutaka je gledao u mene, okrenuo se i bez reči otišao da nekog drugog laže i vara.

Dok sam se spuštao niz stepenište Palate pravde pozvao sam njegovog drugara Nemanju Krmaču. Moje urlanje mu je bilo smešno:

– Ne čudi me što je Bane tako postupio. Nije on loš momak, ali slab je, mora da radi što mu žena kaže…

Slabića više nikad nisam čuo i video. Oko 0,26% greha oprostio sam mu kad je u Skupštini Srbije čitao moju knjigu o Aleksandru Vučiću. I tu fotografiju je koristio u skladu s trenutnim potrebama. Kad mu je trebalo da se predstavi kao „tvrdo krilo SPS-a“, služio se s njom kao dokazom da je toliko hrabar da prkosi čak i Vučiću. Kad mu je bilo isplativije da podvije rep, zvao je svog moralnog dvojnika Zorana Panovića da u drugom izdanju promeni kompromitujuću fotku kako ne bi naljutili zajedničkog vođu.

Po svim moralnim karakteristikama, Branko Ružić je zaslužio status manekena naprednjačko-socijalističkog kartela na vlasti.

PS

Drago mi je što je Mirjana Ružić rodila dečaka, nadam se da ne liči na tatu.

knjige-oglas

 

CECA: Simbol treša, neukusa i nemorala

ceca glogovac

Ceca je simbol vremena, junak našeg doba – tvrdi glumac Nebojša Glogovac.

Da je u pravu, potvrdili su beogradski mediji, koji su preneli delove njegovog intervjua sarajevskom nedeljniku „Dani“. Odgovarajući na pitanje novinarke Tamare Nikčević o ulozi Hamleta, koga igra u novoj predstavi Aleksandra Popovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Glogovac je istakao da je neverovatna sreća što je, posle toliko vremena, pred publiku stigla ta genijalna Šekspirova drama.

– Baš tako će, pretpostavljam, za sto i kusur godina generacije imati sreću da do njih, umesto svirke nekog talentovanog klinca koji na klaviru danas razvaljuje Rahmanjinova, dođe Ceca. Jer Ceca je Šekspir današnjice! To je realnost: gomilanje slika koje su proteklih decenija dominantno eksploatisane. Kako od medija, tako od države i političara. Ceca je simbol vremena, junak našeg doba. Ona je srpska majka, ej! Ta ginekologija je veoma interesantna. Možda je tu bilo i nekog masovnog silovanja, pa otud „srpska majka“? Ili je reč o nečem drugom? Ko to zna? Ipak, ponavljam: ta osoba je tek posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom. Istovremeno, reč je o očitoj nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne sadržaje. Zašto? Verovatno zato što znaju da je čoveku koji živi u ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da kada se vrati kući, pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovena… Možete li u bilo kojoj od država tzv. regiona da zamislite bogatog doktora nauka, inženjera, naučnika, umetnika? Možete li? Pokažite mi čoveka koji je crkao učeći, koji u malom prstu ima sve znanje ovog sveta, a koji od svoje plate ovde može da živi životom dostojim čoveka? Pa, nema ga! Nema takvog! Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte! Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene, danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci… Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu. Po tome gde i kome novac ide, lako možete zaključiti u kakvom društvu živimo, za koje se vrednosti zalažemo, šta se ceni. A ceni se Dara Bubamara, jebi ga! Ona napuni koju god hoće halu, kad god poželi! I puna je love! Verovatno ima i neke dodatne aktivnosti, ali, bože moj! Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu je Dara Bubamara zakon, ne ja – rekao je Glogovac.

Njegove izjave privukle su pažnju beogradskih novinara, ali samo na temu Bubamarinih silikonskih sisa i dupeta. Suština kritike srpskog društva, koje simbolizuje „srpska majka“ Ceca Ražnatović, detaljno je cenzurisana. Na sajtu „Kurira“ objavljen je i deo u kome Glogovac poredi Cecu sa Šekspirom, ali ekspresno je obrisan. Ostao je deo u kome se pominje Dara Bubamara. Iskusniji zaštitnici Cecinog lika i nedela, majstori iz „Blica“, nisu sebi dozvolili takav kiks, oni su odmah cenzurisali Glogovčevu analizu Cece i zgrozili se nad njegovim „rečima i psovkama“ na račun Dare Bubamare.

„Blic“ i „Kurir“ su na najkonkretniji način dokazali da je Ceca Ražnatović zaista simbol vremena u kome, kao što je opisao Glogovac, mediji i političari promovišu treš, neukus i nemoral.

knjige-oglas