Skip to content

Т. НИКОЛИЋ: ЂИНЂИЋ ЈЕ БИО МАФИЈАШКО ЧЕДО И МОЈ СТАРИ ПРИЈАТЕЉ

24/06/2012

 

Критиком политичких противника, Томислав Николић је, заправо, описивао себе какав ће постати чим напусти Српску радикалну странку.

За Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића је говорио да су „оцеубице“. Први је убио свог политичког оца и кума Ивана Стамоболића, а други Драгољуба Мићуновића. Вук Драшковић, по Николићевом разумевању, није баш убио Војислава Шешеља, али је на њега усмерио све своје политичке и људске фрустрације. Сву тројицу је оптуживао да су издали српство у најтежем тренутку, кад су Хрвати, муслимани и Албанци, уз помоћ најјачих страних сила, почели да комадају српске територије, спроводе етничко чишћење и окупацију целе Србије. Милошевића је позивао да се убије, пошто је то ионако део његове наслеђене генетике. Ђинђићу је претио убиством, да би се касније, кад је до тога дошло, јавно чудио „шта је навело криминалце да га убију кад су све време живели као бубрег у лоју“. Драшковића је упозоравао да ће га уништити кокаин.

Док их је немилосрдно масакрирао најтежим речима, вероватно није ни претпоставио да га чека судбина обележена њиховим најнегативнијим карактеристикама.

Томислав Николић је веома доследно и темељито испољавао мржњу према Зорану Ђинђићу. Вређао га је, лично и политички, док су заједно били у опозицији, кад је Николић, па и кад је Ђинђић био на власти, а и постхумно.

Сваки Ђинђићев потез био је довољно добар повод за Николићев напад. Ђинђић је био српски издајник и кад се противио рату у Босни и Херцеговини, као и кад је с Радованом Караџићем јео печеног вола на Палама. Био је страни плаћеник и када је призивао бомбардовање Србије и када је доводио инвеститоре. Био је криминалац јер се дружио с Љубишом Бухом Чуметом, чијем брату Новаку је управо Николић омогућио да за мизерне паре купи пословну зграду у центру Сурчина.

Континуирано, за све време свог радикализма, Николић је вербално решетао Ђинђића, некада на нивоу парола, а некада детаљном анализом његовог лоповлука и издајништва. Николићева скица за Ђинђићев портрет нема нијанси, све је црно: Ђинђић је подвојена личност, полу Хрват – полу Србин, некрштени крадљивац кожних јакни, вишеструки дезертер, позер и глумац, српски Хомеини, терориста из „Бадер Мајнхофа“, зло у српској политици, шверцер цигарета, нафте, оружја и дроге, мафијашко чедо и издајник кога држава није на време ухапсила.

Сукоби су били неизбежни од самог оснивања Демократске и Српске радикалне странке. Незаинтересована за заштиту националних и државних интереса, Демократска странка се исцрпљивала расправама о социјалним и економским темама. Условљена ригидним комунистичким пореклом водећих људи, ДС је за ратни распад СФРЈ оптуживала све стране подједнако, али само од „побуњених хрватских и босанских Срба“ је тражила да прекину са „антицивилизацијским“ рушењем Вуковара, Дубровника или Сарајева. Како би се што више дистанцирала од Милошевићевог режима, ДС је, под вођством Драгољуба Мићуновића, на српској политичкој сцени, за већину радикала, представљала нешто толерантнију фракцију Туђманове Хрватске демократске заједнице. Чак ни после Ђинђићевог преузимања вођства Демократском странком и кокетирања са руководством у Републици Српској, није спласнуо анимозитет.

– Овде се расправља о српском националном питању и нико не може овде нама Србима да држи придику, посебно не господин Ђинђић. Ја знам да је господин Ђинђић у тешкој ситуацији, да код њега долази до двојства личности. Његово порекло је полу Хрват – полу Србин. Тешко је њему сада да утврди српски национални интерес, јако тешко, ако му га диригују са стране и ако му га диригују материнска осећања. (1) Зоран Ђинђић је решио да нападне СРС онолико колико то он већ може. Међутим, његови греси према српском народу су толико велики да је довољно да га подсетим на само једну његову изјаву, која се односи на његово схватање патриотизма. Он је рекао: „Моја домовина је мој џеп!“ Са таквим човеком ми немамо о чему да расправљамо, а његов патриотизам, који је почео да заговара од октобра, је обична фарса и лаж као и демократија за коју се он залаже. Па, и сам начин на који је сменио председника ДС-а др Драгољуба Мићуновића и од тог времена је познат једино као „оцеубица“, јасно говори у прилог ономе шта би се десило у случају да Зоран Ђинђић дође на власт (2) – дискредитовао је Николић Ђинђића на националној основи.

 

 

Ђинђић је зло у српској политици

 

На суду је доказано да је Ђинђић крао кожне јакне. Он каже да је крао књиге, као да то није лоповлук

 

 

Као врховни политички, националистички и морални ауторитет, заменик председника Српске радикалне странке жестоко је критиковао сваку активност председника Демократске странке. Згражавао се над Ђинђићевим „бруталним оцеубиством“ и бескрупулозном борбом за власт а не за идеале, а нарочито над његовом спремношћу да глуми патриотизам.

– Ђинђић је политички недефинисана личност, политичар који се бори само за власт, не и за идеале. То је човек који је у овој политичкој каријери која нам је доступна, откако је посланик, говорио да је његова домовина тамо где му је џеп, па се после тога, пред изборе 1993. године, приказивао као националиста, ишао на Пале да једе печеног вола са Караџићем, а недавно је у интервјуу „Шпиглу“ изјавио да, уколико он победи на изборима, ако се у Србији појаве Караџић и Младић, да ће их ухапсити. Ту нема ниједне нити коју би човек могао да прати у његовом политичком деловању. (3) Ваљда је сада свима јасно да је он један велики позер, велики глумац. Он више није мали, није му више ни Лука мали, па би требало да буде озбиљан политичар. Ђинђић је говорио да је Дрина кичма српског народа. И јео је вола на Палама. Дешавало се да ја боравим на Палама у исто време када и Зоран Ђинђић и да Радован Караџић одржи конференцију за новинаре са њим, док мени допадне Велибор Остојић, па се ја нисам љутио. Можда су они на Палама мислили да Ђинђић више може да им помогне у некој међународној сардњи са Немцима, не знам… Само знам да је Ђинђић предлагао са скупштинске говорнице да они у Републици Српској поново размотре одбијени Венс-Овенов план, а то је идеја коју је и мени изнео Слободан Милошевић у разговору са свим шефовима посланичких група. Као политичар, Ђинђић је заслужио да се сви обруше на њега. Ђинђић је сигурно у децембру 1993. хтео да уђе у коалицију са СПС-ом, али му Милошевић није дао да буде републички премијер. (4) Ми у политици Ђинђића називамо оцеубицом. Он је свог председника Мићуновића скинуо на бруталан начин, тако што су крали гласове на изборима. То цела политичка јавност зна. Човек који се служи крађом гласова у сопственој странци, наравно да ће красти и када буде на власти, када буду организовани избори у Србији. Ђинђић је човек који нема политичку идеологију, а јавно је, на говорници, када је био један од скупова коалиције „Заједно“ рекао: „Ко хоће поштено, нека иде у цркву“. Никада нећемо рећи народу да ћемо да урадимо нешто што нисмо у стању, а Ђинђић је рекао: „Са Републиком Српском би могли да живимо у заједници уколико имамо економских интереса“, а онда се приказивао као националиста, сликао се са Караџићем. То је човек који лута у жељи да што пре дође на власт. Он је тај ко је искористио снагу СПО-а, масу бирача СПО-а, да као председник једне мале странке, која више не би имала никакву перспективу у Србији, дође на власт и да командује чак и Вуку Драшковићу. Ђинђић је зло у српској политици и што пре се Вук Драшковић тог зла отараси, пре ће своју странку да спаси, али ја се у њихов сукоб много не мешам (5) – говорио је Николић.

У свом стилу, националу и политичку компромитацију омраженог непријатеља употпунио је најтежим личним увредама.

– На суђењу Мирку Марјановићу, који је афером са житом доказао да је и даље остао велики лопов, за шта смо га ми оптуживали, сазнало се да је и Зоран Ђинђић лопов, истина мали. Даница Драшковић је ископала из судских списа да је крао кожне јакне, а социјалисти су на суду прочитали да је крао. Ђинђић је изјавио да је крао филозофске књиге.. Он заборавља да лопов краде оно што има при руци а не оно што жели. (6) Кад неко помене Зорана Ђинђића, моја прва асоцијација је: лопов и шпијун. (7) Зоран Ђинђић је ултралевичар, припадао је организацији „Бадер-Мајнхоф“. Ђинђић није крштен. Ја сам срећан ако могу да приведем српству било кога, може и Зорана Ђинђића. Кумство се не одбија. (8) Ђинђић је немачки ђак. Дезертирао је из војске, био је у војсци на мору и после неколико месеци проведених у војсци, са још једним другом је нестао из касарне. Појавио се у Немачкој, где се дружио са анархистима, терористичким групама које је полиција буквално разбила у Немачкој, али је Ђинђић добио стипендију и вратио се у Србију једног дана као доктор неких наука (9) – тврдио је Николић.

Прве три недеље НАТО бомбардовања СР Југославије Зоран Ђинђић је провео у Београду. После сахране Славка Ћурувије, власника и главног уредника „Дневног телеграфа“ и недељника „Европљанин“, уплашен за властиту безбедност, председник Демократске странке је отишао у Црну Гору. Током агресије, Ђинђић се сусретао са страним дипломатама и давао интервјуе западним медијима. Иако никада није јавно подржао употребу силе, показивао је више разумевања за такав начин обрачуна са, наводно, режимом Слободана Милошевића, него за националне интересе на Космету и невине српске жртве.

Томислав Николић му то никада није опростио.

– Зоран Ђинђић је на почетку рата заиста побегао из земље и за све време рата био је приман у државама које су нас бомбардовале. Мислио је, када стане агресија, довољно је само да се појави у земљи и да каже: „Иза мене стоји најјача сила на свету, ови су вас издали на Косову и Метохији, ратовали сте, изгинули сте, имате право да тражите да предају власт и то да власт предају мени“. (10) Ђинђић размишља као Хомеини, он би да проведе у иностранству време када је земља у тешкоћама, и да га неко позове да дође на власт. Али, у време када су наша деца била у подруму, кад је мој син био у рату, Зоран Ђинђић је обилазио владе истих оних држава које су нас бомбардовале. Нико се није сетио да га позове барем на информативни разговор у вези тога. Нека буде, ја мислим да постоји његова одговорност за то, али нека буде да због тога нико неће да га дира. (11) Као да не знате да је Зоран Ђинђић у време кад су нас бомбардовали обилазио престонице држава које су нас бомбардовале. Са њима је најпријатељскије разговарао, нудио им се као будући председник Србије, и чак им говорио да треба још мало да притисну, да ће Слободан Милошевић сигурно да попусти. Понашао се као Хомеини, који је седео у Паризу и чекао да се у Ирану сломи тадашњи шах, да би он дошао на власт. Мислио је Ђинђић, чим се појави у Србији скочиће народ да га изљуби и да каже: „Изволи на престо, води ове Србе“. (12) Он је решио тако, побегао из земље, седео са њима, говорио им колико да бомбардују, молио их још 15 дана да продуже, па још 20, попустиће сигурно Милошевић (13) – оптуживао је Николић.

Као потпредседник савезне владе, у гомили критика на рачун „српског Хомеинија“, умео је и да заблиста карактеристичним смислом за хумор с пуно цинизма. Стране дипломате, још у време док су бомбе падале на Србију, који су га молили да им помогне да дођу до Ђинђића, Николић је упућивао на министарство спољних послова:

– Ја не могу да вам обезбедим контакт са Ђинђићем, Руговом, Аганијем, Соланом и Холбруком, али покушајте преко нашег министарства иностраних послова. Оно је задужено за заступнике страних сила. (14)

 

(У неколико наставака објављујем поглавље из књиге „КРВАВА БАЈКА ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА“)

 

фусноте

 

1. Заједничко заседање посланика Скупштина СРЈ, Србије, Црне Горе, Републике Српске и РС Крајине, 14. мај 1993.

2. „Свет“, 8. август 1994.

3. Радио „Девић“, Смедеревска Паланка, 3. април 1997.

4. „Сведок“, 15. јул 1997.

5. Радио „Царичин град“, Лебане, 4. април 1997.

6. Радио Пирот, 24. септембар 1996.

7. „Пулс“, 26. март1997.

8. ТВ „Политика“, 8. мај 1997.

9. Радио „Царичин град“, Лебане, 4. април 1997.

10. ТВ „Клик“, Ариље, 30. септембар 1999.

11. ТВ „Око соколово“, Гаџин Хан, 7. октобар 1999.

12. ТВ Пирот, 15. октобар 1999.

13. ТВ „Канал 9“, Крагујевац, 12. децембар 1999.

14. Савезна скупштина СРЈ, 14. октобар 1998.Слика

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. ljubica permalink

    Pa dobro ne napisaste ono sto je najvaznije da li Djindjic bio mafijaski premijer ili nije?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: