Skip to content

Ko je gori: Tadić s Tačijem ili Nikolić s Dinkićem

10/07/2012

Слика

Hronologija najsvežijeg srpskog beščašća izgleda ovako:

Petak, 6. jul – U selu pored Uroševca ubijeni su Milovan i Ljiljana Jevtić, srpski povratnici na Kosovo.

Subota, 7. jul – U Dubrovniku su se rukovali Boris Tadić, predsednik DS-a, i Hašim Tači, premijer Kosova.

Subota, 7. jul – U Končarevu su u kik-boks tuči uživali Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, Ivica Dačić, premijer, Aleksandar Vučić, alfa mužjak nove vlasti i Dragan Marković Palma, upravnik političkog i pravog jagodinskog zoo-vrta.

Nedelja, 8. jul – U svim medijima i društvenim mrežama mnogi politički angažovani Srbi počeli su da luče vlastito licemerje, optužujući Tadića za izdaju vaskolikog srpstva.

Pružanjem ruke ratnom zločincu Hašimu Tačiju, bivši srpski predsednik je dokazao da je „veće zlo“ od novog predsednika. Po Tadiću su udarili svi. Vojislav Koštunica je njegov gest ocenio kao sramotu, bruku i poniženje, zaboravljajući da mu je upravo on omogućio prve dve pobede na predsedničkim izborima. SNP Naši su zatražili da mu se sudi zbog „priznavanja kapitulacije i okupacije“. Pravi radikali su ćutali, nezgodno im da napadnu čoveka koga su u kampanji smatrali „manjim zlom“. Lečeni radikali su iskoristili priliku da upravo taj Tadićev gest prikažu kao dokaz pogrešne političke procene Vojislava Šešelja i stečajnih upravnika njegove stranke.

Šampion u licemerju, Tomislav Nikolić, komentarišući „dubrovačku bruku“ opet je beskrupulozno lagao.

– Nikada se ne bih rukovao sa Tačijem dok se ne utvrdi da li je istina da je, kako se otvoreno govori, činio zločine nad Srbima. Država nema ništa sa rukovanjem Tadića i Tačija – rekao je predsednik Srbije.

– Okolnosti su takve da se o Kosovu i Metohiji mora razgovarati i sa onima koje su Albanci izabrali. I gotovo. I ko sme da stavi svoju želju iznad interesa Srbije. Ako Hašim Tači bude član albanske delegacije u pregovorima, pa šta da radim – govorio je isti Nikolić u julu 2010. godine.

Ranije, dok je bio radikal i četnički vojvoda, Tomislav Nikolić je zagovarao rat za Kosmet „do poslednjeg Srbina, pa makar i sam poginuo“, proterivao je Albance preko Prokletija, a njihovim saveznicima, „američkim nacistima“ i „evropskim zlotvorima kojima su cipele uprljane krvlju srpske dece“, obećavao je da će biti „najsrećniji ako lično obori makar jedan NATO avion“. „Za tu ideju vredi ginuti i ubijati“, tvrdio je bivši Šešeljev zamenik pre nego što se promenio.

Kad se promenio, postalo mu je nebitno čije je Kosovo, srpsko ili albansko, „ionako ćemo svi ući u Evropsku uniju, pa granice nisu bitne“, dokazujući to tvrdnjom da su „Srbi zaštićeni na Kosovu i Metohiji, jer međunarodna zajednica neće dozvoliti nove sukobe, a Albancima incidenti više nisu potrebni, pa će Srbe čuvati kao malo vode na dlanu“.

Dve kapi, bračni par Jevtić, s dlana je pao u grob. I pre nego što su sahranjeni, Tadić se rukovao s Tačijem, a Nikolić je aplaudirao svakom dobrom krošeu ili aperkatu jagodinskih majstora kik-boksa. Pobijenih Srba nije se setio ni Ivica Dačić, a ni mr Dragomir Karić, zastupnik interesa pećke imperije.

Dakle, ko je „manje“ ili „veće“ zlo, Tadić ili Nikolić.

Tvrdim, Nikolić.

Po čemu je veća sramota rukovanje s Tačijem nego s Renom, Fileom, Vorlik ili Đulijanijem. Upravo je Nikolić, kad je bio potpredsednik ratne vlade Mirka Marjanovića, tvrdio da je OVK, čiji komandant je tada bio Tači, „samo pešadija novih nacista, Amerike, Evrope i NATO-a“. Sad isti taj Nikolić (mislim, fizički skoro isti) sav presrećan trči u zagrljaj svakom stranom činovniku, ne plašeći se mogućnosti da sutra ili za mesec dana, kad god to bilo, dobije direktivu iz Brisela i Vašingtona da se i sam rukuje s Tačijem. Kad do toga dođe, a doći će, Nikolić će opet da se naruga svim građanima Srbije, žrtvama njegove političke prevare.

Drugo, meni još značajnije, uverenje odnosi se na procenu da je veća sramota rukovati se s, recimo, Mlađanom Dinkićem. Koliko god Srba da je lično pobio, Hašim Tači je, siguran sam, Srbiji i vaskolikom srpstvu naneo manju štetu nego lider G17 plus URS. Žrtve OVK mogu da se prebroje, dok Dinkiću na dušu idu svi koji su stradali tokom procesa pljačkaške privatizacije, uništenja privrede, nabujale korupcije i kriminala, stvaranja nedodirljive tajkunske kaste i ostalog nasleđa njegovog učešća u svim vladama od 2000. godine do danas. Uostalom, nekada je i Nikolić tvrdio da je Dinkić kriminalac i da bi ga „ubio kao zeca“ 5. oktobra, kad je „s kriminalcima upao u Narodnu banku“, a Vučić je u Skupštini mahao sa zatvoreničkom uniformom s Dinkićevim imenom.

Kakav god bio, Boris Tadić nikada nije huškao na rat, nije bio u vlasti koja je prizvala bombardovanje NATO-a pa kapitulirala. Nije, za razliku od Nikolića, u vreme kad je sahranjivana mala Milica Rakić, useljavao u stan od 200 kvadrata koji je dobio od razorene Srbije.

Lično, kao najveću Tadićevu sramotu doživljavam rukovanje s Nikolićem. I nije mi važno ko je od njih gori. Obojica će, uveren sam, nastaviti da zarad ličnog interesa nanose zlo svim građanima Srbije. Ko ne veruje, neka pita pokojne Jevtiće. Ili neka gleda kik-boks.

 

 

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. lepi mica permalink

    odlican tekst

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: