Skip to content

Т. НИКОЛИЋ: И МРТАВ, ЂИНЂИЋ ЈЕ КРИМИНАЛАЦ (пети део)

17/07/2012

 

Резултати ванредних избора у децембру 2003. године, на којима је Српска радикална странка освојила 45 посланичких мандата више од Демократске странке, на најконкретнији начин је показало, између осталог, да грађани верују у Николићеве оптужбе против Ђинђића. Успех није покварио ни анимозитет који је Николић привукао када је, неопрезно, себи узео за слободу да искрено каже како му није жао што је убијен Славко Ћурувија. Узалуд је покушавао да објасни како не може да жали новинара који је „о свима писао лоше“ и „коме никога није било жао“, медији су одмах препаковали његов изборни слоган „Радикално боље“ у „Радикално коље“. (51) После тога, пред и током председничке кампање 2004, није наседао на сличне провокације чак ни кад је у питању „мафијашко чедо“, „лопов“, „шпијун“, „издајник“ и „криминалац“ Зоран Ђинђић.

– Како да ми није жао што је Ђинђић убијен? Али, жао ми је и што је Душан Спасојевић убијен, али не због Душана Спасојевића, већ због његовог детета. И Ђинђића ми је жао због његове породице. (52) Сада ми је искрено жао што је убијен Зоран Ђинђић. Славка Ћурувије ми није жао, не могу баш свакога да жалим. Ћурувија није заслужио да га ја жалим, разумем огорчење његовог брата, али какве везе ја имам са тим убиством (53) – попуштао је Николић, али само у време изборне кампање.

Касније, опуштено је настављао да понавља тврде оцене лика и дела покојног премијера и председника Демократске странке.

– Зашто би било непримерено што о мртвом човеку говорим да је био криминалац? Ђинђић јесте био криминалац. То тврдим на основу друштва са којим се дружио. (54) Шта ме брига што је неукусно. Што ме питају ко је био Ђинђић? Његова смрт јесте морбидна и трагична, али шта је човек који се дружио са свим криминалцима (55) – тврдио је Николић.

У Скупштини је посланицима „демократског блока“ препоручио да прочитају нову Шешељеву књигу „Убиство мафијашког премијера Ђинђића“ (56) и упорно се противио уступцима које је влада Војислава Коштуница давала Ђинђићевој удовици и деци. (57) Такође, обећао је да ће, кад постане председник Србије, извршити ревизију одређених кривичних пресуда, укључујући и ону којом је Милорад Улемек Легија осуђен због убиства Ђинђића.

Током прве председничке кампање, Борис Тадић је обећавао „деконтаминацију“ ДС-а, с намером да присвоји корист од Ђинђићевог симбола али да се, истовремено, дистанцира од појединаца који су га компромитовали. С друге стране, Николић је покушавао бирачима да објасни како није тачно да је Тадић „ново лице Демократске странке“, као што се представљао, јер су „сви они“ – Ђинђић, Тадић, Легија, Шиптар – били „исто друштво“.

– Па, не може у ДС-у да буде изабран за председника неко ко до тада није имао велику улогу. Може ли обичан члан ДС-а да буде министар одбране, или, можда, министар телекомуникација и председник УО Телекома? Шта то Тадић прича? Може ли безначајну фигуру да прати обезбеђење које је за две године потрошило педесет станова? Чини ми се да Тадић сада покушава да се одвоји од своје странке. А шеф изборног штаба му је Бојан Пајтић који је организовао крађу гласова у Скупштини. А шеф ДС-а за Војводину му је Бора Новаковић који је гласао из Солуна. Сам каже да наставља политику Зорана Ђинђића, а ево сад се открива шта је рађено у Ђинђићево време. Сви су се дружили с Легијом и са Спасојевићем. То је било друштво „лако ћемо, за сваког по нешто, народу ништа“. (58) Нисам рекао да је Демократска странка крива зато што је до бомбардовања дошло, већ зато што се отегло. Па, зар није Зоран Ђинђић из иностранства поручивао да треба наставити бомбардовање Србије док се не свргне Милошевић? Та његова, а сада странка Бориса Тадића, јесте странка најгорих лицемера и лопова! Увели су у политички живот мито, корупцију, пљачку, прогон неистомишљеника, крађе у Скупштини и отимање мандата коалиционим партнерима (59) – оптуживао је Николић, а помагао му је Александар Вучић, који је тврдио да се Тадић налазио у групи сурчинских мафијаша који су 5. октобра 2000. „преузели власт“ у предузећу „Југопетрол“. (60)

Не само са Ђинђићем, Николић није могао да се помири ни с именом покојног премијера. Некрофилски еуфорични представници Демократске странке су целој Србији наметнули тренд стварања култа личности Зорана Ђинђића, па су бројне улице и тргови напрасно добијали његово име. У Београду је ту част добио Булевар АВНОЈ-а. Иако локација није најприкладнија, постхумни полтрони су смисао видели у томе што се у тој улици некада школовао Ђинђић. Непоштовање законске процедуре створило је мање проблеме него чињеница да у Булевару АВНОЈ-а станије заменик председник Српске радикалне странке.

Радикали су на противзаконито „прекрштавање“ одговорили лепљењем табли с именом генерала Ратка Младића, а Томиславу Николићу је било драже да се пресели него да живи у улици с именом омраженог противника, издајника, мафијаша, лопова…

– Зоран Ђинђић, не само сада, већ никада не би требало да има улицу са својим меном, мада се сви труде да то докажу, па и судије Специјалног суда у пресуди навода да је био визионар и уводио демократију. Нажалост, ако донесу такву одлуку, мораћу да се селим, пошто живим на Булевару АВНОЈ-а, јер себи никада не бих дозволио да живим у улици која носи Ђинђићево име. Иселићу се у неку нормалну улицу. Али да не сазнају где живим, јер ће и тој улици дати неко име, рецимо Божидара Ђелића. Тачно би ме прогањали и на тај начин (61) – рекао је Николић само 15 месеци пре него што је почео да прогони сам себе.

 

 

Били смо специфични пријатељи

 

Извинио сам се Ружици Ђинђић, она ме разумела, а Шешељ ме месецима критиковао због тога

 

 

Као радикал, Томислав Николић је најтежим речима тукао по Зорану Ђинђићу, прво живом, касније мртвом. Нема криминалног дела, од лоповлука, преко шверца, па до убиства, које није приписао бившем председнику Демократске странке. Сматрао га је мање вредним зато што је „полу-Хрват“, и то некрштен. Најављивао је Ђинђићево убиство, а кад се то остварило, ноншалантно је прокоментарисао: „Ето, ко са ђаволом тикве сади…“

Као напредњак, Томислав Николић је још жешће вређао покојника. С перверзним задовољством, почео је да тврди како су он и Ђинђић били пријатељи.

– Ја сам се јавно целој Србији извинио због лоше политичке досетке на једном митингу СРС-а. А лично сам се извинио и Ружици Ђинђић на једном пријему. Рекао сам јој да нисам хтео да дођем на сахрану јер би прошао горе него Војислав Коштуница. Рекла ми је да је свесна тога и да нема проблема. А онда сам јој се искрено извинио за то што сам рекао и поновио јој да смо ја и Ђинђић били у специфичном пријатељском односу. „Знам“ – рекла ми је – „Зоран ми је све говорио“. И шта још да урадим? Због тог извињења, Шешељ ме месецима критиковао. (62) Са Зораном сам неколико пута разговарао. Нисмо били блиски пријатељи, али никада му нисам био непријатељ, нити је он то мени био. Имали смо коректну комуникацију, али се нисмо дружили. О специфичном односу и пријатељству са Зораном Ђинђићем сам говорио и пре неколико година у неколико емисија, које и данас постоје у књигама Српске радикалне странке. Војислав Шешељ ме често критиковао због тих речи о Ђинђићу. Док је Војислав Шешељ, због напада на Радомана Божовића, а не политичког деловања, био у затвору, лично сам са Ђинђићем на Теразијама преговарао о акцијама које би требало спровести како би јавност била упозната с тим да је један политичар ухапшен. Позивао сам Ђинђића да одржи протестне скупове у Париској, али данас се многи политичари, попут Зорана Живковића, тога не сећају. Не занима ме њихово мишљење. Никада нисам био непријатељ Зорану Ђинђићу и не видим ко је сада, изузев, наравно, радикала било коме непријатељ. Сви испијају кафе, друже се након седница. (63) Да, ја сам са Ђинђићем био пријатељ још од 1986. године (64) – Николић се ругао мртвом Ђинђићу, тек успут вређајући ухапшеног Шешеља.

Руководећи се „мафијашком“ девизом „коме је до морала, нека иде у цркву“, Николић није отишао у цркву. На своју велику жалост, ипак је морао да оде из Булевара др Зорана Ђинђића. Не због гадљивости према свом старом „специфичном пријатељу“, него из хедонизма. Преселио се у „паметну зграду“, у стан наводно вредан око два милиона евра.

– То је била битка у коју можда није требало да улазим. Ушао сам у то и сад ћу да се иселим, то вам гарантујем, али све мање имам отпора према томе. И даље имам негативан став према томе што је тај булевар тако рано добио име Зорана Ђинђића, као што имам отпор и према томе што су улице познате по славним генералима Црвене армије изгубиле своја имена. Али, да није новинара, ја од тога никад не бих правио проблем. А кад ме већ прозивате – ове године не могу, нажалост стало је тржиште станова, ја свој стан не могу да продам тако лако. (65) У једном тренутку сам изјавио да сам против тога да булевар у којем живим понесе име Зорана Ђинђића. Не само Ђинђић, нико од нас политичара не заслужује то. Натоварио сам тада себи невољу на врат и рекао да нећу тамо да живим. Тај стан сам продао. Данас се само из тог разлога што се зове Булевар др Зорна Ђинђића не бих селио. Не смета ми. Та адреса и сада стоји у мојој личној карти (66) – није се уздржавао Николић да и стрељаног Ђинђића искористи за освајање понеког топлог осмеха страних дипломата.

Николићеву трансформацију у „старог, аутентичног ђинђићевца“ пратили су и остали акционари трговинског друштва СНС. Александар Вучић је страначаке акције креирао по Ђинђићевом моделу, онако како је говорио „први демократски премијер Србије“. Док је Вучић, минхаузенски смешан али несумњиво вешт у манипулацијама, умео да те лажи упакује у дневнополитички контекст, Јоргованка Табаковић, звана Цица, док се позивала на Ђинђића испадала је само смешна.

– Обожавам људе попут Ђинђића, који говоре паметно. По државничким способностима он је раван Владимиру Путину. Нема тог генијалца на свету који сам може да уради било шта, већ просто неки стицај историјских околности и неког распореда звезда помогну појединцу да исплива. Ту мислим на Путина, и на Ђинђића. Са Томиславом Николићем понекад причам о Ђинђићу. Разговарали смо о разлозима за недобијање статуса кандидата за прикључење Србије Европској унији и у истом тренутку смо поменули последњи интервју који је Ђинђић дао 21. фебруара 2003. у Бањалуци. Обоје имамо недоумицу или можда страх да јавно изговоримо зашто се у ствари све то десило с њим. Тада је Ђинђић изговорио реченице „немојте да то постане реалност и после да ми кажете да је то реалност“, а затим „и Савет безбедности може да призна, али то неће да значи да смо ми признали Косово“, као и „могу Срби да имају потпуну слободу кретања на Косову, али то неће значити да је проблем Србије на Косову решен“. За мене су те реченице предивне, јер сам ја живела на Косову и добро знам како изгледа кад се неко не бави решавањем проблема – евоцирала је успомене Табаковићка, (67) све са закључком да „опозиција није пружила довољно подршке убијеном премијеру“.

Занемарила је подршку коју је, само дан после тог интервјуа, 22. фебруара 2003, на радикалском митингу, Николић дао Ђинђићу, упозоравајући га да му прети смрт.

Као Цица, лидеру СНС-а су и странци опростили и озбиљније грехове него што су увреде Ђинђића. Живи слуга им је важнији од покојног. Новинари су све заборавили, мало с намером, више из глупости. На Николићев однос према Ђинђићу, подсећао је, понекад, само Борис Тадић. Тек оперисан, с ногом у гипсу, одговарајући на напредњачке захтеве да распише изборе, Тадић је рекао да га повреда неће спречити да победи, алудирајући на Николићеву поруку Ђинђићу да је и „Тито пред смрт имао проблема с ногом“.

– Надам се да, када је рекао „победићу их и на једној нози“, није мислио на мене. Ја се лошем не радујем и нисам више у странци у којој би требало да покажем да се радујем.  Тачно је да сам то рекао, али сада ме нико није чуо да тако нешто говорим – бранио се од своје прошлости бескрајно толерантни филантроп Николић, (68) кога је зли Шешељ 17 година терао да вређа и прети својим „пријатељима још из 1986. године“.

Бирајући између лажне представе о визионару Ђинђићу, која је истакнутија у Бриселу него у Београду или Прокупљу, и истине о „мафијашком чеду“, Томислав Николић није имао дилеме, одлучио је да фалсификује и своју и Ђинђићеву прошлост. Својим примером, Николић је потврдио тачност тезе којом је некада давно хтео да увреди Ђинђића: „Од свих издајника, најчаснији је Зоран Ђинђић, он је издајник од првог дана. Ови што су једно време били патриоте па после постали издајници, они су превртљивци.“ (69)

Тачно је. Чак је и Ђинђић часнији издајник од Николића, превртљивца.

 

(крај)

фусноте

 

51. Александар Тијанић: „Нормалан човек, просечан Србин, не смеје се ни над чијом читуљом. Не сеири изнад гроба. Не ископава жртву да докоље. Али, ако сте баш Велики Србин, онда може. Тома, први нож радикала, рече да је добро што је Ћурувија убијен. Фуј! Насмешен, сигуран да говори као доказани народни трибун, као будући вођа нације, Николић није крио понос што је Славко мртав. Као да га је својом руком докосурио. Ако није, као да је својом главом смислио ко то може да уради на Ускрс, дан кад Срби традиционално убијају своје политичке противнике. Фуј! Да ли бисте га поново убили? Наравно. Да ли је то дозвољено? Јесте, ако је корисно за нас. Не одричете се таквих метода? Не, а зашто бисмо? Значи, да су ваши противници у опасности да буду мртви? Сви смо смртни, неће нама Бог да одреди смртну уру, ми ћемо другима. Па јесте ли ви убили Славка? Нисмо. Како нисте? Неко је стигао пре нас. (НИН, 26. децембар 2003.)

52. „Арена“, 16. јануар 2004.

53. „Данас“, 4. јун 2004.

54. „Политика“, 2. март 2006.

55. „Блиц“, 6. март 2006.

56. „Данас“, 8. мај 2007.

57. Т. Николић: „Ђинђићева породица има заштиту државе. Како нема? Ето је на Дедињу, у кући коју није ничим заслужила, осим што је Ђинђићева породица. („Политика“, 2. март 2006.)

58. „Вечерње новости“, 19. јун 2004.

59. „Курир“, 21. октобар 2004.

60. А. Вучић: „Група која је улетела у „Југопетрол“ су Борис Тадић, Вук Јеремић, који је и син тадашњег заменика директора „Југопетрола“ Мишка Јеремића, Дејан Миленковић Багзи, браћа Милош и Александар Симовић и остали из земунско-сурчинског клана“. (Б92, 27. новембар 2006.)

61. „Дневник“, 25. мај 2007.

62. „Ало“, 13. јануар 2009.

63. „Правда“, 15. јануар 2009.

64. Б92, 15. јануар 2009.

65. „Време“, 17. септембар 2009.

66. „Блиц“, 17. мај 2010.

67. „Прес“, 21. децембар 2011.

68. „Данас“, 22. децембар 2010.

69. ТВ „Канал 9“, Крагујевац, 12. децембар 1999.

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: