Ko je Nebojša Stefanović, zvani Slina

Scena prva.

Vreme radnje: Maj 2007. Mesto: Stan Aleksandra Vučića. Uloge: Branislav Prostran, Nikola Petrović, Goran Narkoman, Zoran Bašanović, dvojica dobroćudnih likova nezapamtljivih imena i neka debela devojka zadužena za posluženje.

Atmosfera opuštena, svi gledaju teletekst na televizoru ispred koga šeta gazda Vučić i, s neskrivenim erotskim nadahnućem, radikalski strasno izražava divljenje Hugu Čavezu, „prvom antiglobalisti koji je shvatio da se američkoj diktaturi može suprotstaviti samo onaj ko raspolaže ogromnim parama“. Prestolonaslednik Danilo i ja ne pratimo mudri monolog, bavimo se zanimljivijom analizom – kolika je šteta za Crvenu zvezdu što je otišao centar Nenad Mišanović.

Na pozornicu stupa Nebojša Stefanović. Prvi put ga vidim. I gadi mi se to što vidim. Uštogljen, poltronski skrušen, govori tiho i smireno, s naporom prikrivajući nervozu, ne skidaja pogled s Vučića. Međutim, koristan je. Doneo je nekoliko primeraka prvog izdanja vikend-broja Pravde.

Vučić teatralno uzima novine, lista i blista od zadovoljstva. U 64 strane ulegle su političke prostitustke svih boja. Tu su intervjui s Dobricom Ćosićem, Tomom Nikolićem, Božom Đelićem, Vojislavom Koštunicom, Sinišom Kovačevićem, Vladimirom Vukčevićem, Nenadom Čankom. Na duplerici Ceca, a iza nje estradna elita – Karleuša, Seka, Brena, Aca Lukas.

Vučić: E, ovo su odlične novine! Svega ima, svi su zastupljeni. Nema ostrašćenosti, ali vidi se da su novine patriotske… Sada mogu da kažem da sam ponosan na Pravdu!

(Svi se dive, ponavljaju Vučićeve stavove i komentarišu naslove i fotke.)

Stefanović: Da, dobra je Pravda, ali, Alek, pogledaj intervju s Bogoljubom Karićem. Karić je naš politički protivnik, a Predrag Popović ipak objavljuje intervju s njim. Znaš, saznao sam da je Popović od Karića uzeo 30.000 evra da bi objavio ovaj tekst…

Svi su se ućutali. Vučić me tupo gleda, ni on ne kapira. Prekidam košarkašku polemiku s Danilom i ustajem. Stefanović stoji pored mene, ali ne obraća pažnju, koncentrisan je samo na svog gazdu.

– A da ti Predrag Popović 30.000 puta jebe kevu? – Kažem Stefanoviću i on se tek tada okreće prema meni.

Sad je i on šokiran, ne zna ko sam, pa ne shvata zašto tako reagujem.

Stefanović: Ja sam to saznao, a i sam Popović je rekao…

– Magarče, ja sam Predrag Popović – prekidam ga i obraćam se Vučiću: – Hoćeš li ti da mu pukneš šamar ili to moram ja?

Vučić: Ne shvatam šta se dešava.

– Ti si mi odgovoran za sve kretenluke svojih robova.

Vučić: Pa, ja sam mislio da je to neka vaša interna šala…

– Ne šalim se s ološom. Ako ga odmah ne dispciplinuješ, videćeš da se ne šalim…

Vučić počinje da urla na Stefanovića: Ja sam naručio intervju s Bogoljubom. Hoćeš li sad da pričaš kako sam i ja uzeo 30.000 evra? S kakvim ludacima radim!

Stefanović me gleda, trepće i znoji se.

– Spusti glavu, majmune, da ti se ne najebem keve slinave – pretim mu.

Vučić: Izvini se, Nebojša! Šta čekaš?

– Vučiću, ti treba da se izviniš! Ovaj kreten je tvoj problem, ne moj.

Vučić: Evo, izvinjavam se, ali nemam veze s ovim. Ja sam mislio da se vi poznajete, pa da se nešto šalite…

– Ko koga, Vučiću, privlači, ti ovakve slinavce ili oni tebe? Smrad, ne zna me, a laže kao stoka. I to, što je najgore, bez interesa. Šta dobija s tim što izmišlja budalaštine o meni? Stefanoviću, slino, ako me još jednom pomeneš, biće ti jako žao! A i tebi, Vučiću! Veži kera!

Vučić: To se neće ponoviti!

(Kraj scene. Vučić hvata pod ruku Stefanovića i odvodi ga iz stana. U sledeće tri godine mog staža u Pravdi, stoput sam bio kod Vučića, u stanu i u stranci, nikada nisam video Stefanovića, gazda ga je, pametno i oprezno, uvek sklanjao na vreme.)

Scena druga.

Vreme radnje: Decembar 2009. Mesto radnje: Pravda.

Nedelja, jutro, gledam listu Meridijana i uživam zbog odluke da uzmem slobodan dan. Zove Vučić i histeriše, iznervirao ga tekst Nebojše Krstića na blogu B92.

Vučić: Brate, jesi video kako Krle laže. Kaže da ćemo u Voždovcu jednu ulicu nazvati Bulevar Ratka Mladića. Sram ga bilo!

Predlažem mu kako da odgovori.

Vučić: E, bilo bi odlično kad bi ti to napisao u komentaru.

Gicam se, ne piše mi se, imam prečeg posla, čekam 3+ na Liverpulu. Na kraju, naravno, popuštam. Lakše mi je da odvojim pola sata za pisanje, nego da se preganjam s Vučićem.

Kad sam završio tekst, pustio sam ga gazdi na mejl.

Vučić: Odlično si napisao! Samo, hteo sam nešto da te zamolim, ne znam kako da ti to kažem…

– Reci na engleskom, sad si naprednjak.

Vučić: Ne zajebavaj. Vidi, hteo sam da te pitam, ako ti ne smeta, da taj tekst potpišeš imenom Nebojše Stefanovića. Znaš, to bi bilo dobro za njega, moramo da ga brendiramo…

– Ma, zabole me ko će da bude potpisan. Samo, moram da ubacim par budalastih rečenica, da ljudi pomisle da je to zaista pisao taj tvoj slinavko, mamu mu jebem smrdljivu.

Vučić: Nemoj tako, dobar je on momak. Biće ti zahvalan.

– Mamu mu jebem!

(Kraj scene. Stefanović „napisao“ kolumnu, Vučić srećan, mene oborio Liverpul.)

Scena treća.

Mesto radnje: Redakcija Pravde. Vreme: Avgust 2008. Uloge: Ana Filipović i ja.

Sekretarica najavljuje posetu. Kaže, stigla je neka devojka, poslao je Aleksandar Vučić. U kancelariju ulazi debelguza klinka s dugom kosom, lisičastom facom i solidnim dekolteom.

Ana: Alek me poslao da mi prelomite specijalno izdanje „Velike Srbije“ za Rakovicu.

– Dakle, ti si špijun ubačen u radikalske redove?

Ana: Ne… Kako to mislite?

– Pa, vidi se da nisi radikalka. Zgodna si, lepa, nemaš brkove, imaš sve zube…

Ana: Eto, ima i takvih radikalki!

– Ma, ne verujem. Ni naši čitaoci ne veruju. Zato, da bismo dokazali kako u SRS ima i lepotica, hajde da te slikamo. Golu!

(Dobar deo razgovora, uz čivas i marlboro, na plus 50 u zadimljenoj kancelariji, kao pravi džentlmen, ne želim da objavljujem. Uglavnom, Ana je pristala da se slika gola, ali samo do pola.)

Ana: Može, ali pod uslovom da me ti slikaš. Odemo na Adu, ući ću u vodu, pa da kasnije zajedno izaberemo fotke koje mogu da idu u novine…

(Kraj scene. Od fotkanja nije bilo ništa. Ponuda je bila laskava, ali prestar sam za takve igre s klinkama. Kasnije, kad je Ana Filipović postala Ana Stefanović, bilo mi je malo krivo što je nisam slikao, samo da nerviram Slinu.)

Scena četvrta.

Mesto: Redakcija Pravde. Vreme: Januar 2010.

Mutavi šofer Ivan obaveštava me da ne može da vozi ekipu na zadatak jer mu je nova direktorka, Ana Stefanović, naredila da nju vozi kući.

Tada saznajem da je već nekoliko dana prošlo od kada je Ana Stefanović imenovana za direktorku Pravde, a nije ni svratila u redakciju. Ista ona opuštena klinka što tuče po čivasu, veselo evocira uspomene na devojačke nestašluke s piknika u Deliblatskoj peščari i pristaje da pozira gola za duplericu beznačajnih novina, odjednom se transformisala u skota. Bez mog znanja, otkazala je punomoćje advokatskoj kancelariji koja nas je zastupala, samo da bi uposlila svoju prijateljicu, sprženu crnogorsku lujku uverenu da liči na Kameron Dijaz. U raspadnutoj firmi, u kojoj plate kasne po šest meseci, Ana Stefanović počinje da sprovodi niz prevarnih radnji zbog koji bi svako ko nema političko zaleđe lako završio iza rešetaka.

Zovem Vučića i pretim:

– Ako ne smiriš tu ludakinju, idem u finansijsku policiju, neka zatvore i nju i Pravdu.

Vučić: Ma, ona je debela lenjčuga. Sad sam je zvao. Spava. Devet sati, ona spava, a hoće da bude direktorka. Ne brini, brate, ona ne shvata da je tu samo privremeno, dok ne nađemo nekog sposobnog…

(Kraj scene. Ana Stefanović je ostala dve godine duže u Pravdi od mene. Finansijska policija nikada nije proveravala nezakonite aktivnosti Pravda Presa.)

Epilog

Nebojša Stefanović, zvani Slina, danas je izabran za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.

Neka. Ako je rimski imperator Kaligula svog konja Kasača mogao da proglasi za senatora, može i evro-atlantski fanatik Vučić svog magarca Nebojšu da postavi na mesto predsednika  parlamenta. Srbija, ovakva, nije ni zaslužila bolje.

 

(Tekst je objavljen u knjizi „Istina o Vučiću“, koju možete da naručite na telefon 063 123 2702)

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=07&dd=23&nav_category=11&nav_id=628913