Skip to content

TRI NAJVEĆE GREŠKE BORISA TADIĆA

15/09/2012

Слика

 

1. DRAGAN ĐILAS.

Politiku kao sudbinu, Boris Tadić je konkretizovao učešćem u osnivanju i razvoju Demokratske stranke. Uneo je sve što je imao, i vrline i mane. Delio je i dobro i zlo. U ratno vreme, u uslovima hiperinflacije i sankcija, u meri svojih mogućnosti uticao je na pozicioniranje DS-a kao vodeće reformske i opozicione snage u srpskom društvu. Zbog političkog angažmana bio je hapšen i osuđivan. Iz zatvora je izlazio s još čvršćim uverenjem da se sloboda može osvojiti samo doslednom borbom. Upornost je donela petooktobarsku  pobedu nad slobizmom. I nadu. U nedostatku „šestog oktobra“, pobeda je izgubila značaj, a ubrzo se istopila i nada u mogućnost promena.

Kad je došao na čelo DS-a, Tadić je u nasledstvo dobio težak teret nasleđa Zorana Đinđića: jasno definisan put reformi srpske države i društva, tek otškrinuta vrata saradnje s međunarodnim institucijama i zakonski uokvirene instrumente za borbu protiv organizovanog kriminala, ali zatekao je i stranku u rasulu, opterećenu unutrašnjim sukobima, niskog rejtinga i pritisnutu jakim i nemilosrdnim protivnicima.

Uzalud sve to iskustvo, Tadić je malo naučio. Nije shvatao da je u Srbiji, ovakvoj kakva je, tehnika važnija od politike. Poput Đinđića, na sebe je preuzeo obavezu da političkim sredstvima rešava nagomilane probleme, pre svega u odnosima sa stranim centrima moći. Diplomatskim putem štitio je srpske interese na Kosovu i Metohiji, pacifikovao je odnose sa zemljama u regionu, dovršio saradnju s Haškim tribunalom, stvorio uslove za priliv investicija…

Usput, potkrala mu se fatalna greška – za najbližeg saradnika izabrao je Dragana Đilasa. Kao autentični tehnokrata i politički menadžer, Đilas je Tadiću prepustio da, zbog često nepopularnih izjava i postupaka, privlači odijum kako tajkuna, tako i običnih građana, ogorčenih besparicom, nedostatkom posla i socijalnom katastrofom.

Mudro, Đilas nije prihvatio ponudu da s mesta predsednika srpske vlade sprovodi promene. Umesto da na sebe preuzme bar deo odgovornosti, koja se danas pripisuje isključivo Tadiću, Đilas se bavio tehnikom – famoznim mostom na Adi, Bus-Plusom, raseljavanjem Roma i sličnim poslovima koji donose profit, finansijski i statusni. Uostalom, Đilas je to radio i u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada je stekao svoj prvi milion.

 

2. SRPSKA NAPREDNA STRANKA.

Boris Tadić i Demokratska stranka su na „evropskom putu Srbije“, pored mnogih spoljnih, imale samo jedan, ali veliki problem – Srpsku radikalnu stranku.

Rešenje problema je našao Dragan Đilas. Ono je bilo tehnički jednostavno i, po krajnjem rezultatu, poražavajuće. Đilas je inicirao „lečenje“ radikala Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića. Bilo mu je dovoljno da podjari njihovu sujetu i obeća im zadovoljenje ličnih ambicija. Njihov puč u SRS-u, DS je podržala medijski i logistički kod stranaca i tajkuna, ne sluteći da će SNS-ov politički kartel ojačati dovoljno da osvoji vlast. Posledice tog političkog inženjeringa su katastrofalne po DS i, što je mnogo značajnije, po celu Srbiju.

Prihvatajući Đilasovo tehničko rešenje problema sa SRS, Tadić je omogućio da se Vučić i Nikolić aboliraju za sve tragične političke i ratne avanture iza kojih je ostalo više od 130.000 grobova, milion izbeglica i uništene sudbine bar dve generacije preživelih pripadnika srpskog i ostalih naroda u regionu, a zbog čega se u Hagu već deset godina sudi njihovom idejnom vođi Vojislavu Šešelju. Međutim, oprost neokajanih i nekažnjenih grehova Vučiću i Nikoliću preti još težim posledicama u budućnosti. S njima, abolirani su Bogoljub Karić, Mlađan Dinkić, Velimir Ilić, a to su, sigurno, s osmehom i nadom dočekali Stanko Subotić, Joca Amsterdam, verovatno i Milorad Ulemek Legija.

Posle izbornog uspeha SNS-a, za potpuno zaustavljanje proceca demokratizacije Srbije, pred Vučićem je ostao samo još jedan zadatak: da uništi Demokratsku stranku, odnosno da na njeno čelo instalira svog saveznika Dragana Đilasa. Ko ne veruje, neka objasni zašto Vučić insistira na izbacivanju iz vlasti funkcionera DS-a u Bujanovcu, Aranđelovcu i mnogim drugim gradovima i opštinama, samo mu ne smeta Đilas u Beogradu.

Svega toga ne bi bilo da Tadić nije pristao da upadne u Đilasovu i Vučićevu zamku. Da Tadić nije klimnuo glavom i rekao „može“, Tomislav Nikolić bi danas bio zamenik predsednika SRS-a i u Skupštini bi opet mahao zatvorskim odelom skrojenim za Mlađana Dinkića, proklinjao Ivicu Dačića zbog ubistva radikala Ranka Panića, a Vučić bi novobeogradske ulice prekrštavao imenom generala Ratka Mladića. I kad je bila najjača, SRS nije imala snage da zaustavi „Srbiju na evropskom putu“, saradnju s Hagom, Briselom i Vašingtonom, niti da rasteruje strane investitore. Da nisu „izlečeni“, i danas bi tapkali u mestu, daleko od vlasti i moći.

Nažalost, Tadić je verovao Đilasu.

 

3. DEMOKRATSKA STRANKA.

Po raspisivanju parlamentarnih izbora, u martu, istraživanja su pokazala da SNS ima 10 odsto veći rejting od DS-a. To ne čudi. Od DS-a je veći rejting imao i Boris Tadić. Baš zato je odlučio da podnese ostavku, „skrati mandat“, i omogući održavanje i predsedničkih izbora.

Namera je bila OK. Svojim učešćem u kampanji, Tadić je uspeo da popravi rejting DS-a dovoljno za postizbornu prednost u pregovorima o formiranju vlade. Posledice nisu OK. Tadićev rizik je omogućio Nikoliću da pobedi i izazove prekrajanje volje birača. (Ne postoji građanin koji je glasao za SNS sa željom da se formira vlast s Dinkićem. Ni obrnuto.)

Da su održani samo parlamentarni izbori, i da su ostvareni isti rezultati, Demokratska stranka bi odavno formirala vladu, Dinkić bi ostao u opoziciji, a SNS bi počela da se rastače na političkoj deponiji. U takvim uslovima, Tadić bi s lakoćom, na budućim izborima, osvojio treći predsednički mandat.

U toj igri, da bi pomogao svojoj stranci, Tadić je nepotrebno rizikovao vlastitu političku budućnost. Preuzeo je odgovornost za sve, i za vladu Srbije, ali i za postupke funkcionera DS-a. Njemu na teret stavljene su afere svih i svakoga, pa i Đilasov most, Pajtićevo neustavno autonomašenje, Đelićev uzlet s tetkinog kauča do vile na Senjaku i višemilionskih deviznih računa, Šutanovčeve neimarske aktivnosti, Malovićkin haos u pravosuđu…

Na majskom referendumu Tadić nije imao šanse. Baveći se politikom, nije primetio da protiv sebe ima tehnički savršen mehanizam u koji su se uklopili svi, od Đilasa i sličnih „demokrata“, preko naprednjaka, do tajkuna.  

Greška ima cenu. Račun će doneti Dragan Đilas. Platiće ga prvo Boris Tadić i Demokratska stranka, a onda i svi građani Srbije.

 

 

 

 

 

Advertisements

From → Uncategorized

5 коментара
  1. …Mонополистичка затвореност нетрпељивог, неметафизичког система унутар антинационалних међа личних и клановских аспирација, за које се још увек са сигурношћу не може тврдити јесу ли били диктирана нужност или аутентична потреба, или можда оба истовремено, а у сваком случају јесу били прототип покоре људским слабостима, не само да потврђује искуствену спознају у којој мери је страст мегдан кукавица, већ раскринкава моралну симултанку коју је ова бесрамна и бескрупулозна организована скупина играла са сопственим Народом и кристално јасно дочарава сав разврат терета који је у наслеђе оставила не само актуелној, већ и многим наредним српским властима…

    http://pletenijesloves.wordpress.com/2012/08/09/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%BE%D0%BF%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC/#more-434

  2. U Demokratsku stranku sam se uclanio 2004. godine. Zbog Djindjica a ne zbog Tadica. Mislio sam da Tadic nije dobro resenje. Ipak sam glasao za Tadica. Kad bih mogao kao clan stranke da glasam na unutarstranackim izborima opet bih podrzao Tadica. Napravio je mnogo gresaka (neke od njih su navedene u ovom tekstu a ja bih mogao da ih dodam jos mnogo) ali nije korumpiran kao Djilas. Ubedjen sam da to znaju mnogi „delegati“ Demokratske stranke ali videcemo kako ce da glasaju. Nadam se da nece dozvoliti da ih Djilas kupi.

  3. Boris permalink

    Bas se zacudih, kada sam procitao.. Nisam znao da je Toma trebao da pita Tadica da li sme da rasformira stranku.. Verovatno bi mu ovaj dozvolio posto je demokratskih shvatanja..

  4. Milena permalink

    Svi Tadićevi saradnici su pravili „svoj biznis“ kroz DS a i lideri po lokalnim odborima i sad baš oni treba da glasaju o tome ko će dalje da vodi DS. O budućnosti DS treba da odluče svi članovi a ne „interesni krugovi“. !!!

  5. Boris je poslednju izbornu partiju zapoceo istim potezom kao nekada Milosevic. Usao je u izbornu trku tako sto je sebi skratio mandat. Bas kao i Sloba, Tadic je izgubio. Za razliku od Milosevica ne trazi ga Haski tribunal. Znaci nisu sve ladje potonule.
    Djilas i ekipa mu spremaju scenario po kome bi trebalo u stranci da prodje kao Cedomir Jovanovic. Za Cedu to nije bila politicka smrt, on ima svojih pet odsto.
    Tadic, ako ga izbace iz DS, mogao bi da napravi stranku sa daleko vecom podrskom od one koju ima Ceda. Ipak ako za protivnika imas Djilasa i Dinkica, ne mozes sebi da dozvolis letovanja u Hrvatskoj i rukovanja sa Tacijem…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: