Skip to content

Strogo pov. Stenogram tajne sednice izbornog štaba Dragana Đilasa

04/10/2012

 

 

Mesto radnje: Košutnjak, kuća Velikog Brata (neformalno i nezakonito vlasništvo Velikog Gradonačelnika)

Vreme radnje: Pola sata posle ponoći.

Za velikim trpezarijskim stolom sedi desetak primeraka političara i sličnih. U Kuću ulazi Dragan Đilas u pratnji Mace i Marijane.

ĐILAS: O, gospodo, već ste stigli? Bravo, bravo, pre roka…

VUČIĆ: Šta, pre roka? Gagi, kasniš sat i po!

ĐILAS (gleda na sat, čudi se): Kako kasnim? Još nije ni 11 sati!

VUČIĆ: Prošla je ponoć! Odavno!

ĐILAS: (kucka po satu i mrmlja): E, Duliću, Duliću, opet si mi uvalio falš robu! Kao, poklonio mi je „Frenk Miler“ od 52.000 evra…

DULIĆ: Gospodine gradonačelniče, sat je sasvim u redu. Sve je po zakonu, a ako vi mislite drugačije, rado ću se odazvati pozivu istražnih organa…

ĐILAS: Šta ćeš ti tu, Duliću? Ko te je zvao?

DULIĆ: Pa, prozvao me Tadić. U vašem, gradonačelniče, „Kuriru“.

ĐILAS: Da, video sam. Dva meseca ja vodim kampanju protiv tebe, gađajući Tadića, a on, na kraju, kaže da je protiv tebe. Sram ga bilo, dobro se izvukao…

VUČIĆ: Možemo li konačno da počnemo sastanak? U gužvi sam, danas uopšte nisam stigao da preslušam presretnute razgovore Duška Vujoševića i Nebojše Čovića, a ni Ekrema Jevrića i Miloša Bojanića…

ĐILAS: Zar i to slušaš?

VUČIĆ: Naravno! Vujošević nam je podvalio nekog svog trenera, pa je Zvezda izgubila prve dve utakmice…

DAČIĆ: Hahaha… Pa, to je razlika između Zvezde i moje babe Stanojke. I baba može dobro da odigra prva dva kola, pa tek onda rikne…

VUČIĆ: Ivice, dokazani lažove, samo da znaš, imam snimljene i tvoje razgovore sa Šešeljem. I, da ti kažem, ono što je rekao da sam psihopata, uopšte nije tačno. Nisam, samo tako izgledam. Ponekad.

ĐILAS: Dobro, dobro… Nemojte da se svađate…

DINKIĆ: Pa, ljudi moraju da se svađaju! Eto, ja se već mesecima, po ceo dan i naročito noću, svađam s Tadićem! On će mene da izbacuje iz vlade! A zaboravio je šta sam sve uradio za njega! Dok se on šminkao pomadom na bazi jojobe, ja sam svakom građaninu obećao 1.000 evra od prodaje NIS-a. A, onda, Mlađa ne valja! Dobro, lažem ja i inače, ali to nema veze. Mrzim ga! Dragane, samo reci kako mogu da ti pomognem da najuriš Tadića!

ĐILAS: Najviše ćeš mi pomoći ako javno podržiš Tadića.

DINKIĆ: E, to ne mogu! Mislim, mogu ja sve, ali ipak…

(Pred ulaznim vratima čuje se galama. Svi odjednom ućutali, poskakali na noge i napeto gledaju prema ulazu. Konačno, vrata se otvaraju i u Kuću ulazi Tomislav Nikolić. Osvrće se i psuje nekoga: Čibe, Tadićeve džukele, čibe!)

VUČIĆ: O, gospodine predsedniče, nismo vas očekivali. Kad kažem „predsedniče“, mislim na državu, a ne na stranku, zna se ko je sad predsednik najveće stranke u Srbiji.

NIKOLIĆ: Сорру, Ледиес анд Гентлемен, nisam hteo da kasnim, ali imao sam malih državničkih poteškoća…

VUČIĆ: Šta se desilo, predsedniče? Šta?

NIKOLIĆ: Ma, još pre podne posudio sam komšiji Joci Japancu moj specijalni predsednički helikopter. Teo, čovek, da iz visine vidi svoj pašnjak s one strane Gledića, pa zalutao, oca mu… Jedva je uspeo da se parkira negde pored Niša, pa je potrajalo dok smo ga našli. A baš sam zavoleo helikopter… Dao sam mu ime „Bubica“, po mojoj Dragici.

VUČIĆ: Kako ja za to nisam znao? U, smeniću onog idiota Simu… Naredio sam mu da vas, gospodine predsedniče države a ne stranke, prati u stopu, a on ni da mi javi za tako šta. Kreten. Javlja mi samo budalaštine. Eto, obavestio me da ste prošlog petka, tačno u 23,54, pred spavanje, umesto pidžame obukli staru četničku uniformu. Kaže da ste stavili i šubaru na glavu, pa takvi sat vremena stajali pred ogledalom. U izveštaju pominje i da ste plakali!

NIKOLIĆ: Лиар! Možda me malo povukla nostalgija, ali nisam plakao. Ne mnogo. Tek poneka suza…

VUČIĆ: Nema veze, ionako sam izveštaj dao Vladi Đukanoviću da pojede…

NIKOLIĆ: Jel pojeo?

VUČIĆ: Da, naravno. Usput je progutao i dve olovke što mi je poklonio onaj Hans…

ĐILAS: Izvinite, predsedničke, države a ne stranke, ali nisam i vas očekivao na ovom sastanku. Znači, i vi podržavate moju kampanju za predsednika DS-a?

NIKOLIĆ: Ma, jok, ja sam ovde iz naučnih razloga.

ĐILAS: Naučnih?

NIKOLIĆ: Уес! Pripremam doktorat na temu „Političke i privatne prevare, izdaje i laži“, pa, rekoh sebi: Tomo, brate, evo prilike da dopuniš gradivo. Dakle, gde ste stali? Jeste li smislili plan kako da топпле Tadića?

DINKIĆ: Mrzim Tadića!

ĐILAS: Nismo još.

DINKIĆ: Evo, ja ću da napišem izbornu pesmu, a kad je otpeva Kiki…

DAČIĆ: Što bi pevao Kiki kad može Bekuta?

VUČIĆ: Ma, kakve pesme? Jeste li poludeli? Pustite pesme, to mora na tvrdo! I žestoko! Prvo ćeš, Gagi, da izmisliš da je Tadić naručio nekoliko atentata na tebe. To nije problem. Toma i ja ćemo ti pomoći, još imamo adrese i imena onih nepostojećih atentatora koje Šešelj nije angažovao da nas pobiju. To narod voli. Suze, znoj, krv…

ĐILAS: Da nije malo preterano?

VUČIĆ: Ne, nije. To je pravi recept za uspeh. Narod već zna da je Tadić…

DINKIĆ: Mrzim Tadića!

VUČIĆ: …Da je Tadić sklon nasilničkom ponašanju… Svi se sećamo kako je jednom u Guči nasrnuo na nekog čoveka koji mu je opsovao majku. Ej, zbog toga? Pa, meni svi psuju majku, čak i moj tata Bata, pa se ne ljutim. Ćutim, pamtim, špijuniram i svetim se. Al, kad dođe vreme, a ne odmah, pred novinarima…

NIKOLIĆ: A ako ne uspe ta priča s atentatima, odmah štrajkuj! Štrajk glađu i žeđu. Do kraja! Za bolju Srbiju! Tako se to radi!

ĐILAS: Ma, kako da štrajkujem, ja…

NIKOLIĆ: Lepo štrajkuj, kao ja.

ĐILAS: Ne podnosim glad, to je.

NIKOLIĆ: Ni ja. Ti štrajkuj koliko možeš. Kad ogladniš, oteraš novinare pa se lepo najedeš i napiješ. Moja Bubica će ti doneti gibanicu, pravu četni… pravu evropsku… A, blago tebi, možda će i Milanče da navrati, da te zagrli!

ĐILAS: Koji Milanče?

NIKOLIĆ: Pa, Beko, pobogu!

BEKO (sa crnom fantomkom na glavi): Tu sam!

NIKOLIĆ: O, Milanče, nisam te prepoznao! Izvini!

BEKO: Nema veze, samo sam hteo da zavaram one Vučićeve špijune koji me prate u stopu. Lakše mi je bilo kad me progonila Verica Barać, Bog da joj dušu prosti.

Glas iz mraka: Tu sam, Milanče!

BEKO (skače od stola): Verice?

CANE SUBOTIĆ: Hahaha, usro si se… Nije Verica, nego ja. Ali, kao da nisam tu. Tako mi je rekao moj abonent i prijatelj Alek Vučić. Samo da znaš, gledam te!

ĐILAS (pokazuje na drugu dvojicu koji s fantomkama sede pored Beka): A, ko ste vi?

DINKIĆ: Da nije Tadić? Mrzim Tadića!

Glas ispod prve fantomke: Smirite se, ja sam, ako baš hoćete da znate, Miroslav Mišković.

NIKOLIĆ: O, i vi ste tu?

MIŠKOVIĆ: Naravno, i ja pratim Beka. I podržavam novog predsednika DS-a, mog lepog Dragana Đilasa.

ĐILAS (pokazuje rukom na drugog maskiranog posetioca): A, ti, ko si ti?

Glas: Pa, mislim, šefe, ja sam tvoj Gangula…

ĐILAS: Šapiću, šta ti je? Šta će ti fantomka?

ŠAPIĆ: Znaći, šefe, kako da kažem, ostalo od Šljuke, dala mi Ivana… Pa, mislim, šteta da se baci…

DULIĆ: Gospodine Gangula, hteo bih da vas lepo zamolim, ako možete da mi učinite uslugu. Recimo, ako je gospodin Šljuka imao još neku fantomku, a da vama ne treba, molim vas da mi je posudite. Znate, ovako, s mojom facom, malo mi je teško da prolazim ulicom, prepoznaju me ljudi, pa se ljute. Zamislite, niko mi ne veruje da sam sve po znakonu i propisima prebacivao državne pare u moje privatne firme!

ĐELIĆ: Ne veruju, bednici! Ni meni nisu verovali da sam toliko siromašan da spavam na tetkinom kauču, Bog i njoj dušu da prosti!

ĐILAS: A, umrla ti tetka?

VUČIĆ (prasne u smeh): Ma, nije umrla, nego ga juri za neki escajg što je nestao kad se Boža preselio u vilu na Senjak!

ĐELIĆ: Lažeš, Vučiću! Tetku mi ne diraj!

VUČIĆ: Ne izazivaj, Božo, daću „Kuriru“ i „Pressu“, a naročito „Informeru“, transkripte njenih razgovara s onom Drecunkom.

DAČIĆ: Hahaha, čitao sam… Al te, Božo, ogovara ta Drecunka…

ĐILAS: Dobro, ljudi, smirite se. Ovde smo se okupili da se dogovorimo kako da oborimo mog protivkandidata…

NIKOLIĆ: Топпле!

ĐILAS: Šta?

NIKOLIĆ: Топпле! Tako se na engleskom kaže – oboriti! Eto, izgleda da ovde samo ja govorim engleski!

VUČIĆ: Šta fali mom engleskom?

NIKOLIĆ: Da, i Alek govori odlično. Kao pravi Amerikanac. I to američki starosedelac. Kao da je iz plemena Čiroki!

VUČIĆ: Da, bivši predsedniče stranke, dobra vam je šala. Zapamtiću je. A ti se kasnije čudi kad preko medija uništim biznis tvom Bačeviću…

ĐILAS: Vratimo se na temu sastanka, molim vas.

DINKIĆ: Mrzim Tadića!

KOŠTUNICA: I ja!

ĐILAS: O, Vojislave, tu ste. Nisam vas ni primetio. I vi me podržavate?

KOŠTUNICA: Ne, ali mrzim Tadića. On me oborio s vlasti, pa vidite me sad…

ČUME: Ja mrzim Koštunicu. I Tadića. I Vojicu. Đilase, ako oćeš, mogu ja da ti pomognem. Ostalo mi onih majica s natpisom „Vojica Lopov“. Ima ih svih boja. Moj brat Bagzi može da precrta ono „Vojica“ i napiše „Boris“. On je autolimar, ima onih lakova u raznim farbama. Njemu je to čas posla, samo mora da mu se dobro objasni kako se tačno piše „Boris“. Kad je meni lakirao „Vojicu“, prvo je napisao „Bojica“… Kreten, brate!

ĐELIĆ: U, što ne volim te majice. Zbog onog „lopov“. Svi odmah pomisle na mene!

NIKOLIĆ: Уес!

DJV: To! Ja ću da prodam još osam stanova i da otvorim još pet dnevnih novina, pa na svim naslovnim stranama da objavim fotke s tim majicama… A onda ću…

ĐILAS: Dobro, nabacili smo nekoliko ideja. Sada bismo mogli…

U tom trenutku je nestalo struje u Kući Velikog Brata. Posle nekoliko sekundi čuđenja, nastao je haos. Čuje se lomljava čaša i flaša, padaju stolice… Svi se nagurali kod vrata, gaze jedni preko drugih da što pre pobegnu.

ĐILAS: Šta ovo bi?

VUČIĆ: Gospodo, smirite se. Sve je pod kontrolom. Normalno je da nestane struje, prodao ju je moj kum Nikola. Dobio je dobru cenu, pa grehota da se odbije posao…

ĐILAS: U, majku mu, nestade mi sat s ruke! Duliću, vraćaj sat!

DAČIĆ: Pusti sat, Božo, vraćaj kofer!

Svi su se razbežali. U Kući mrak i tišina.

DINKIĆ: Mrzim Tadića.

KOŠTUNICA: I ja!

ŠAPIĆ: U, jebote, il sam oslepeo il se fantomka okrenula naopako…

(Mrak)

 

 http://www.youtube.com/watch?v=te0ogjL1Epg

 

 

 

 

Advertisements

From → Uncategorized

4 коментара
  1. Vecina likova iz Popovićevog skeča su neviđene ljige, ali Vladimir Đukanović je ipak najveća! Zbog takvih je ranije trebalo uvesti amniocentezu!

    • Dražo, pazi šta pišeš, Đuka je opasan lik. U četvrtak, 4. septembra 2008, doneo je u redakciju Pravde svoju kolumnu. Sreo sam ga pored stola nekog Vučićevog magarca, navodno bivšeg Šešeljevog telohranitelja, džudiste iz Berana. Hteo sam da iznerviram tog crnogorskog lenjivca, pa sam se nešto narugao na Šešeljev račun. Umesto Beranca, primio se Đukanović. Počeo da škrguće zubima i koluta očima. Pomislio sam – ili će me ugristi ili će se šlogirati. Ipak, uspeo je da iskontroliše bes i samo me drugarski iskritikuje zbog šala na račun najvećeg srpskog heroja.
      Sutradan, Toma Nikolić je podneo ostavku na funkcije u SRS-u.
      Đukanoviću đavo nije dao mira, pa me nazvao da pita da li ću pustiti njegov tekst. Naravno, opet sam pokušao da ga isprovociram pričom o Šešelju.
      – Ma, Šešelj je budala, primitivni diktator – rekao je dojučerašnji šešeljevac.
      Hoću da kažem, Đuka zna i da bude opasan. Naravno, slobodno mu preti amniocentezom, neće ti zameriti. Prvo, nema pojma šta je to, a, drugo, on oprašta sve osim prozivki njegovih gazda. Da si napisao da je u mom skeču najveća ljiga Vučić – već bi te pljuvao na Fokusu i onoj Bašanovićevoj televiziji.

  2. Zoran permalink

    Predrag Popovic i Draza Petrovic dva najbolja novinara u Srbiji. Ostali su daleko ispod.

  3. Ovaj decko, vucic, veoma je bolestan. Simptomi koje ispoljava odgovaraju pasivno agresivnom poremecaju. Psihijatar

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: