Skip to content

Lakoća srpske novinarske gluposti

22/11/2012


„Nepodnošljiva lakoća postojanja“, film po Kunderinom remek-delu (večeras na HRT-u) podsetio me na „nepodnošljivu lakoću novinarske gluposti“.
Leto 2008. U redakciji „Pravde“ je, na preporuku rođaka-polit

ičara, počela da radi devojka, koja je „ispekla zanat“ u Cvijanovićevoj „Evropi“.
– Mene politika ne zanima, diplomirala sam na književnosti, hoću da radim samo u rubrici kultura – kaže mi, sva ponosna.
Malo se rastužila kad sam joj objasnio da mesta ima samo na političkoj rubrici, ali, s blagim izrazom gađenja, ipak je pristala da udostoji „Pravdu“ svojim prisustvom.
Dan-dva kasnije, Tanjug je objavio vest o šokantnom otkriću nekog češkog instituta. Naslov: „Kundera sarađivao s komunističkom tajnom policijom“. Negde 1968. ili 1969. Kundera je, navodno, špijunirao kolegu s fakulteta, koji je kasnije osuđen na višegodišnju robiju zbog antikomunističkih delatnosti.
Otprintao sam tekst i odneo koleginici koja je „diplomirala književnost“.
– Pročitajte vest, evo vam spisak predloga koje sagovornike da zovete (Vuk Drašković, Brana Crnčević, Momčilo Selić…), pa napravite tekst na temu „ko je srpski Milan Kundera“ – rekao sam joj i dao neke teze, kakva pitanja kome da postavi i kakve odgovore da očekuje.
Ona sedi, čita Tanjugovu vest, podiže pogled i pita:
– Da li da zovem Kunderu? U kojoj je on stranci?
– Zovite, zovite obavezno. Ja sam zaturio njegov telefon, nedavno smo se posvađali u kladionici, ali prvo zovite Vuka, on će vam dati Kunderin telefon…
Šokiran, skoro kao Vučić posle prisluškivanja, otišao sam u svoju kancelariju. Još nisam zatvorio vrata iza sebe, a zvoni mobilni:
– Peco, pobogu brate, što me tvoji novinari zajebavaju? Kakav Kundera, kakvi bakrači – zakukao Vučina Draškoviću.
Kad sam mu objasnio da moja saradnica, iako je, navnodno, diplomirala književnost, nema pojma ko je Kundera, Vuk me kratko pitao:
– A, jel lepa?
– Jeste, ali…
– Nema, ali! Peco! Odmah je pošalji u SPO, ovde su svi takvi…
To veče, posle završetka broja, napravio sam anketu u redakciji. Jedan lektor je tvrdio da, „naravno“, zna ko je Kundera, dok je jedna urednica rekla i da je čitala „Nepodnošljivu lakoću postojanja“. Ostalih 32. ispitanika nisu imali pojma.
Istovremeno, svih 34. anketiranih znalo je poimence sve likove iz „Kursadžija“.
Ne znam gde danas radi ta koleginica, ali ne bih se iznenadio da se udomila u nekom ministarstvu.
Ne znam ni zašto sam potrošio desetak minuta da ovo napišem, bolje bi mi bilo da sam požurio u „Atlantik“, da s Kunderom sklepam neki tiket.
Advertisements
6 коментара
  1. Da li je novinarka clan SNS?
    Znam ja jednu koja ne zna ko je Abdulah Sidran. Prezime mu izgovara sa francuskim naglaskom. Sidraaaan…
    Tesko je to priznati, ali medju mladim novinarima danas ima mnogo idiota.

  2. Ne znam da li je član SNS. ali eno je u online „Pravdi“.
    Da, među mladim novinarima je mnogo idiota, ali ni naša generacija nije baš blistava. Recimo, DJV nikada nije čuo za Džonija Štulića ili Dejvida Bekama, pa mu to ne smeta da danas važi za jednog od najbogatijih i najuticajnijih medijskih magnata, kolumnista, urednika i slične stoke bezrepe.

  3. Gordana D. permalink

    Mene bi više iznenadilo da je dotična znala ko je Kundera. Dotična je samo prototip današnjih službeničića koji se samonazivaju novinarima jer im to tako cool zvuči.
    Teško da tu još može da se nađe neko ko je bar osnove pravopisa savladao , a sve drugo je tek misaona imenica.
    Nego : navratim povremeno na ovaj tvoj blog i sve hoću/neću da ostavim komentar ispod nekog teksta pa se na kraju predomislim i …danas me spucala neka tuga oko ovog Sretenja i svega što to za nas predstavlja i tako lutajući net-om naiđoh na tvoj tekst u vezi Čestitanja.
    Sjajno ali sjajno …da se naježiš , k’o da ih sve gledam u na pr. Pinkovoj kutiji , a glavni lik tupavog pogleda i pojedenih usta raste k’o kvasac ne kapirajući glavnu poentu.
    Pisala bih još , nešto mi se dizna otvorila al’ ne znam vam pravila kuće.
    Do čitanja ,
    bivša koleZinica

    • Koleginice, pravila nema. Pišite šta hoćete i koliko hoćete. To i ja radim kad me politikanti iznerviraju, kao što vidite i po ovom tekstu o čestitkama Predsedniku.

  4. Gordana D. permalink

    Je l’ rekoh ono o dizni ?
    Rekoh.
    Ova Kunderina iz tvog teksta me podsetila na jednu Maju . Od toliko naroda i kvalitetnih ljudi kojima sam imena pozaboravljala ja se sećam glupe Maje …khm, tu bi bilo posla za stručnjake možda ili nam tako neki beznačajni likovi ostanu u sećanju bez ikakvog pravog razloga , čak nisu ni unikatni.
    Elem, dospem ja u beogradsku po nekoj kazni i ne bi ni to dosta nego mi uvališe Maju prikolicu koja je uredno primala platu već izvesno vreme al’ svima bilo frka da je samu pošalju na bilo koji događaj ( tada je još i bilo novinara po redakcijama ali i već vidljive tendencije da se zamene Majama).
    Odemo mi u gradsku Skupštinu i pita mene Maja prilično glasno :“ Ko je onaj s cvikerima“?
    Koji, počeh da se osvrćem al’ u sali samo jedno muško i to Nenad Bogdanović, tada aktuelni gradonačelnik.
    Pokaže ona njega kažiprstom na šta se okrenuše svi tamo prisutni i…ostalo ne treba pisati.
    Meni te stvari više nisu ni smešne.
    p.s. Nadam se da će uskoro novi tekst , materijala ima …pre nekoliko meseci sam naletela na tvoje otvoreno pismo Vučiću i sada ga ne vidim ili se ne snalazim na blogu. Baš je ostavilo utisak , iskreno i iz srca, napisano u jednom dahu bar se meni tako učinilo.
    Tako i dođoh ovde.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: