Skip to content

VLADO DAPČEVIĆ, POSLEDNJI PRAVI LEVIČAR

22/11/2012

– Oli ti je, Popoviću, Kočo neki đed? – pitao me Vlado Dapčević čim je otvorio vrata stana u Ruzveltovoj.
– Nije, niko moj se nije obrukao i bio u partizanima – odgovorio sam.
– Četnik, a? – pitao me.

– Još gore. Nedićevac…
– Ajde, uđi… – Pružio je ruku i propustio me u hodnik.
Stan mali, pretrpan, na sve strane razbacane novine i knjige, baš kao što je izgledala i njegova ćelija u Zabeli. Prošli smo kroz „dnevnu sobu“, dva sa tri metra, ulazimo u kuhinju, a on se okrene i nervozno kaže:
– Đe ćeš? Sjedi tamo, idem po rakiju, ne po levor…
– Ne plašim se, ionako biste me promašili…
– Eh, slagao sam ja takve na buljuke…
– Verujem, a žao mi što su vam zločini oprošteni…
Posle razmenjenih provokacija, seli smo za niski stočić. Nije hteo da odmah počnemo s intervjuom. Blago povijenih ramena, pognute glave, s nekim čudnim osmehom gleda ispod obrva i komentariše naslove iz novina. Odlično je obavešten, raspolaže s milion informacija i nepogrešivim instinktom za njihovo razumevanje.
Nervirali su ga novinari, mnogo su površni i glupi. Ogovarao je Slavka Ćuruviju, kojeg tada nisam poznavao, pa mi je mnogo zanimljivije bilo da slušam kako se rugao Milomiru Mariću, „ženi zarobljenoj u muškom telu, ili obrnuto“.
Intervju koji sam napravio nije važan, ne pamtim ni pitanja ni odgovore, ali snažan utisak je ostavila cela njegova pojava, naročito hladna mirnoća s kojom je govorio o tome kako je ubijao i kako su pokušavali njega da ubiju. Ne menjajući izraz lica i ton u glasu, bez ikakvih emocija opisivao je stravične scene, koje je on nazivao revolucionarnim aktivnostima a ja terorizmom.
Posle nekoliko sati razgovora, popijene litre rakije i solidno obavljenog posla, razišli smo se uz pošalice na račun Marićevih širokih kukova. Videli smo se još samo dva puta, nabavio sam mu neke knjige. Svakim susretom potvrđivao se utisak o Dapčeviću kao hladnokrvnom revolucionaru, koji se ne kaje ni zbog čega, pa ni zbog skoro 30 godina provedenih na robiji.
Njegov fanatizam potvrdio mi je Slobodan Petričević, tadašnji radikalski poslanik u Saveznoj skupštini.
Sredinom sedamdesetih godina, Tito je pokrenuo bitku protiv „tehno-menadžera“, što god to bilo. U prvom talasu, uhapšen je i Petričević. Osuđen je na 4 godine robije.
– Kad su me doveli u Zabelu, smestili su me u neki novi, strogo čuvani paviljon. Dugačak hodnik, mnogo ćelija, sve prazne, osim jedne. A u njoj Vlado Dapčević. Dve godine je već proveo u tom paviljonu, sam samcat. Obradovao se što je konačno dobio sapatnika s kojim može da razmeni neku reč. Pomogao mi je da se smestim, objasnio mi je kakva su pravila u zatvoru i šta mogu da očekujem. Sutradan smo se raspričali. Kad sam mu rekao da sam osuđen kao „tehno-menadžer“, samo mi je opsovao oca lopovskog i otišao u svoju ćeliju. Dve godine smo proveli jedan pored drugog, a nije hteo ni da me oslovi. Sami šetamo onim hodnikom, a kao da ne postojim za njega – ispričao mi je Petričević.
I u zatvoru, posle godina i godina robijanja, kao najusamljeniji čovek na svetu, Vlado Dapčević nije se odrekao mržnje prema klasnom neprijatelju.
Bez ikakvog razumevanja i tolerancije prema njegovim ideološkim i praktičnim izborima, ne mogu a da ne priznam određenu vrstu respekta prema Vladi Dapčeviću, poslednjem iskrenom levičaru kojeg sam upoznao. Za ostvarenje svojih ideja žrtvovao je sve što je mogao, nezainteresovan što će tu ideološku matricu kasnije da profanišu politikanti poput Ivice Dačića, Aleksandra Vulina, Čedomira Jovanovića, Milorada Vučelića i sličnih likova. Iza sebe, sadašnji levičari, svojim potomcima ostaviće vile, zamkove, kamione i avione. Vlado Dapčević je ostavio dva dokumentarna filma i biografiju „Ja, Ibeovac“, koju je napisao Ćuruvija.
Da, ostala je i ova moja uspomena na čoveka koji je mirno i odlučno podnosio zlo koje je sam nanosio drugima, kao i ono koje je naneto njemu.
Advertisements
3 коментара
  1. Pozdrav, gospodine Popoviću!
    Jako zanimljiv tekst. Neobično odavanje priznanja.
    Dapčević je zaista bio jednistvena pojava. Slažem se da ga ne treba mešati sa ovim kvazilevičarima koje ste nabrojali, a sem toga Dapčević je bio protivnik Miloševićevog režima.
    Nažalost, nisam ga poznavao, niti je bilo prilike za tako nešto.
    Zamolio bih vas, ukoliko je to moguće, da se prisetite gde i kada je objavljen vaš intervju sa Dapčevićem.
    Hvala

  2. „Bez ikakvog razumevanja i tolerancije prema njegovim ideološkim i praktičnim izborima, ne mogu a da ne priznam određenu vrstu respekta“

    Identično mojim osjećajima, od kako sam naletio na ovaj blog. Biće da integritet, karakter i poštenje osobe ne ovise o njenoj ideologiji, a bogami, ponekad je i obratno. Da ne pričam o zilotima poput Dapčevića, kojih se rađa jedan u milijardu. Neka im je slava, imali su rašta i živjeti i umrijeti…

    • Kakav god bio Dapčević, kao i ideologija zbog koje je brutalno sudio drugima i sebi, on je moralna gromada za aktuelne kriminalce s političkim imunitetom, čiji zločini su motivisani isključivo željom da zgrabe još i još para.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: