Skip to content

PET NAJVEĆIH GUBITNIKA 2012. GODINE

30/12/2012

 

otaš

 

1. Boris Tadić – Čim je postao predsednik Demokratske stranke, pa ubrzo i Srbije, pokazao je izuzetan talenat za upravljanje strankom i državom. Uopšte nije lutao, odmah je krenuo pogrešnim putem. Stranku je prepustio Draganu Đilasu, ne shvatajući da je samo pitanje vremena kada će ga bogatiji, ambiciozniji i beskrupulozniji predator počistiti s političke scene. Iako je u mnogo čemu imitirao druga Tita, nije imao snage da na vreme najuri svog Đilasa. Istu grešku napravio je i na državnom nivou. Da bi razbio radikale, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića je abolirao od svih grehova, stvarajući od njih frankenštajnovsko čudovište, koje će, na prvim izborima, progutati i svog tvorca. Posle svega, Tadić će se uhlebiti u nekoj međunarodnoj organizaciji, daleko od svih izneverenih članova, simpatizera i glasača DS-a, prepuštenih na milost i nemilost ostrašćenih naprednjačkih inkvizitora. Srećan mu put. Neka ponese svoje pomade na bazi jojobe, Srbiji nisu potrebni manekeni već oslobodioci.

 

2. Dragan Đilas – Zoran Đinđić mu nije dozvolio ni da se„uhvati za kvaku na vratima Demokratske stranke“. Boris Tadić mu je otvorio vrata, prozore i nove devizne račune. Ulazeći u politiku, kao već etablirani teški tajkun, Đilas je prihvatio rizik da dođe do lakih para. Isplatilo mu se. Za osam godina, imovinu je uvećao 800 puta, a usput je ušao u istoriju kao jedini političar koji nikada, ni na sekund, nije bio u opoziciji. Bogatstvo je shvatao kao dokaz vlastite inteligencije. Nije se plašio razuma, mislio je da je jači. Zato je prigrlio Vučića kao Avelj Kaina. Idila je trajala kratko, dok Đilas nije lupio glavom o zid. Demokratska stranka je izgubila vlast, ali za novog šefa dobila je njega, kreatora propasti. Da ni najnaivniji posmatrači ne bi upali u zabludu i pomislili da je Đilas zaista opozicija Vučiću, on dokazuje borbom protiv partijskih kolega. To je logično, oni su mu najbliži. Mora da raščisti s bliskom prošlošću. S budućnošću, zagledanom u Vučića, još se svojata. S tim što su gospodar i kućni ljubimac zamenili uloge.

 

3. Tomislav Nikolić – Mnogo je voleo svog šefa, prijatelja, kuma i brata Vojislava Šešelja. Onda je shvatio da se od ljubavi ne živi. Zato je počeo da ga mrzi. Primenio je najjače srpsko tajno oružje – bratski zagrljaj. Od radikala je oteo pare, mandate, stranačku infrastrukturu i hordu konvertita. Ostavio im je bankarske dugove, nacionalističku ideologiju i moral. Kao četnički vojvoda, ginuo je na svim velikosrpskim ratištima, od Virovitice do Prizrena. To mu je podiglo životni standard. U politiku je ušao kao beskućnik, veteran zidarskih kolektivnih spavaonica, sada je jedan od najbogatijih Srba. Nekada je slao decu u smrt, da nauče kako Srbin živi i kako se bori za Veliku Srbiju. I, ta politika je dala željene rezultate. Svi Srbi se danas nalaze u jednoj državi, samo su im kuće ostale u drugoj. Kao novopečeni evropejski mirotvorac, više nema pretenzija čak ni prema srpskim teritorijama. Zato priprema priznanje nezavisnosti albanskog Kosova, sve u nadi da će ga briselski i vašingtonski partneri nagraditi još nekim stanom. I ne stidi se te istine. Baš ga briga. Neka se istina stidi njega.

 

4. Vojislav Šešelj – Voleo je Tomislava Nikolića. Voleo je i Aleksandra Vučića. Nije verovao u narodnu mudrost koja kaže da su sve prave ljubavi tužne. Kad je, u ševeningenskoj ćeliji, progledao, video je – mrak. Kumovi, prijatelji, braća i politički sinovi, Toma i Alek, razbucali su mu stranku i ljute četnike pretvorili u pitome evro-atlantske fanatike. Gde su izdajnici stali, Šešelj je nastavio. Uveren da je već samo njegovo ime dovoljno za uspeh, SRS je pretvorio u porodičnu manofakturu. Za predsedničkog kandidata postavio je svoju vernu Jadranku, a izbornu listu očistio od vrednih, pametnih i perspektivnih, da bi napravio mesta za mezimice Elenu Božić Talijan-Portoriko i Ljilju Mijoković-Mihajlović-Barbalić. Ipak, trebalo bi mu čestitati. Nije lako unišititi toliku stranku. Kao predsednik najveće vanparlamentarne sekte, u novu godinu ulazi s nadom da ga haške sudije neće osuditi s više od 10 godina robije. Svaka druga kazna biće – doživotna. Ali, vojvoda se ni toga ne plaši. Zna da su i dinosaurusi izumrli, pa im ništa ne fali.

 

5. Ivica Dačić – U politiku je ušao na velika vrata, kao šef propagande Miloševićeve ratne mašinerije. Dok su stotine hiljada izbeglica, samo s kesama u rukama, sa svih strana stizale u Srbiju, srećni ako dobiju ležaj u nekom zadružnom domu, Dačić je u vreme najveće inflacije kupio dupleks stan na Dedinju. Ličnim primerom je dokazao da ludaci nisu sposobni za vojsku, ali mogu odlično da se snađu u ratu. Da nije njega, kao i drugih ratnih profitera, ispalo bi da je Srbija džabe vodila ratove. Narodu je poklonio sve ratne pobede, za sebe je zadržao stanove i pare. S vlasti je oteran ustankom opljačkanog i prevarenog naroda. Nema veze, opet ga je sreća pogledala. Čim je Miloševiću u Hagu smrklo, Dačiću je svanulo u SPS-u. Prvo je ušao u američku ambasadu, a onda u srpsku vlast. Ambasada mu je omogućila da dobije sertifikat o političko-moralnoj podobnosti, a vlast je koristio za prikupljanje kofera punih evra. I 2013. dočekao je na vlasti. U normalnim državama to se zove rekonstrukcija zločina. U nenormalnim, dakle u Srbiji, ta sramota se zove – Ivica Dačić.

 

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: