Skip to content

GENERAL PERIŠIĆ I JA: PRIJATELJSTVO KOJE NE POSTOJI

01/03/2013

GENERAL PERIŠIĆ

Časni komandant ili ratni zločinac, patriota ili izdajnik, Miloševićev poslušnik ili borac za demokratiju…

Ne znam. General Momčilo Perišić je, verujem, sve to, pomalo. Na osnovu ličnih iskustava s njim, mogu da tvrdim da je prznica, tupan i primitivac, ali isto tako i tolerantan, pametan i gospodstven. Dakle, najčudniji lik kojeg sam upoznao u srpskoj političkoj i medijskoj kaljugi.

Prvi kontakt smo imali početkom 2002, dok sam uređivao „Nacional“.

Rano jutro, pijem prvu kafu, prelistavam novine i uživam u miru prazne redakcije u kojoj je atmosfera podnošljiva samo kad nema novinara. Tišinu prekida zvono telefona.

– Neki oficir Đurišić vas treba – kaže mi sekretarica.

Na moje „da“, oficir otvara rafal.

– Pope, sram te bilo, napravio si me da zevam, videćeš ti čija majka crnu vunu prede. Slavko se okreće u grobu kad vidi šta radiš zajedničkom prijatelju. Nećeš se dobro provesti. Ajd, zdravo!

Uh.

Ništa ne razumem. Nemam pojma ko je taj Đurišić, ne znam zašto zeva, ali žao mi stare majke i, usput, Slavka. Pored tih nesuvislih pretnjih, izrečenih uzbuđenim glasom i povišenim tonom, problem mi pravi i nesigurnost da li sam sve dobro razumeo, pošto jutarnji smarač ima tešku govornu manu, koju ni sada ne uspevam da transkribujem.

Pretpostavljam da je tog „prijatelja“ iznervirao neki tekst, uzimam „Nacional“, tri puta prelistam, ali ne vidim ništa sporno.

Misterija se razjašnjava slučajno. Oko podne, u kancelariju ulazi neki fotoreporter da po običaju, kuka što mu nisu potpisane fotke s aero-mitinga u Batajnici. Tek kad sam pažljivije pogledao beznačajni izveštaj s vojno-političkog hepeninga, vidim da je objavljena fotka generala Perišića. Eto ga, zeva pred mikrofonom.

Samo zbog te fotke Miloševićev ratni komandant je krenuo u pravosudnu ofanzivu na mene. Ekspresno je podigao desetak tužbi, ne zna se koja je besmislenija. Tužio me što sam objavio prevod teksta iz nemačkog magazina „Konkret“, pa zbog citiranja bivšeg nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga, a posebno mesto u tom spisku beščašća zauzima tužba protiv mene zbog izjave Nebojše Mandića, tadašnjeg potpredsednika Pokreta za demokratsku Srbiju. Navodno, oklevetao sam i uvredio Perišića, predsednika PDS-a, objavljivanjem informacije da će skupština PDS-a biti održana u Nišu, a ne u Beogradu!

U „Mažestiku“ sam relativno često sretao starog kolegu Đuru Zagorca, autora biografije Momčila Perišića. Iz nepoznatih razloga, Zagorac je imao frendli stav prema meni. Prilikom jednog susreta, pitao sam ga da li zna zašto me proganja njegov drugar Perišić.

– Izdao si vaše prijateljstvo – rekao mi je, a na moje objašnjenje da nikakvo prijateljstvo nije postojalo, pošto tog čoveka nikada nisam ni čuo ni video pre nego što je pokrenuo hajku na mene, odgovorio je: – Džabe ti je, Perišić je uveren da ste bili prijatelji, zato se oseća izneverenim.

Prvi susret s generalom Perišićem imao sam krajem 2002, u sobi 203, kod istražnog sudije Ilića. Iako sam odmah priznao da nisam kriv, ni sudija, ni tužilac mi nisu poverovali. Perišić, vitak i lep ko Kirk Daglas, baš kao što ga je opisivao Slavko Ćuruvija, iskoristio je pravo da mi postavlja pitanja.

– Da li optuženi poznaje generala Acu Tomića? – rekao je, gledajući sudiju.

– Nisam imao čast da upoznam generala Tomića. Da jesam, čestitao bi mu na uspešnoj borbi protiv američkih špijuna i domaćih izdajnika, koji rasprodaju vojne tajne. Međutim, isto tako mi je žao što nisam upoznao Džona Dejvida Nejbora, šefa odeljenja CIA za Jugoistočnu Evropu. Njega bih pitao kako izgleda cenovnik za srpske oficire, da li ih plaća po činu ili po broju dokumenata koje prodaju, da li poseban bonus isplaćuje bivšim načelnicima Generalštaba… –

Moj odgovor je trajao petnaestak minuta. Kod druge rečenice, hrabrom Perišiću vilica je počela da drhti, samo što nije zaplakao. Unezveren, nijednom me nije ni pogledao. Izgleda da se predstava svidela sudiji. Nije me prekidao iako je bilo očigledno da moja tirada nema veze s predmetom tužbe. Toga se nije setio ni Perišićev debeli, matori advokat. Uglavnom, to su bili retki lepi trenuci koje sam proveo u Palati pravde.

Dobro sam se osećao i nekoliko meseci ranije, kad je stigla vest da je Kontra-obaveštajna služba VJ uhapsila i pritvorila generala Perišića, tada na funkciji potpredsednika Đinđićeve vlade. Kao u petparačkim špijunskim filmovima, bivši načelnik Generalštaba je uhapšen u sred noći, u motelu na Ibarskoj magistrali. Operativci KOS-a su čekali da uzme koverat s dve hiljade dolara i stavi ih u džep trenerke. Onda su oni njemu stavili kesu na glavu i lisice na ruke. Naravno, uhapšen je i njegov kupac, pomenuti Dž. D. Nejbor.

Nejbor je iste noći pušten na slobodu. Perišić je zadržan dva dana. Nejbor je nestao iz Srbije. Perišić je prvo održao konferenciju za novinare, podneo ostavku na mesto u vladi, pa tek onda nestao iz javnog života.

Na konferenciji, samo je pročitao saopštenje, ustao i otišao, odbijajući da odgovara na pitanja novinara. Kad sam čuo za to, odlučio sam da ga pozovem telefonom. Ne da ga nerviram, nego da dođem do izjave koja će mi ulepšati naslovnu stranu „Nacionala“. Mobilni mu je bio isključen. Na fiksni se javila Perišićeva supruga. Predstavio sam se, zatražio da razgovaram s generalom. Šteta, ali nema ga kod kuće, ostaviće mu poruku.

Očekivao sam takav odgovor. Plan propao. Nije prvi put, idemo dalje. Kad sam već upakovao naslovnu stranu, eto mi Perišića:

– Zdravo, Pope, čujem da si me zvao!

Lepo smo se ispičali, poslednji put u životu. Korektno sam preneo njegove izjave. Za njih me nije tužio.

Ni danas ne razumem taj gest dobre volje. Odbio je sve ostale novinare, a pristao je da ekskluzivnu izjavu da meni, koga je i pre i posle toga najstrašnije progonio po sudovima.

Jednog dana general Momčilo Perišić je seo u avion i otišao u Hag, da tamo vodi sudsku bitku za goli život. Ta drama ga nije sprečila da se 15 sati ranije pojavi u sudnici, kao tužilac protiv mene, klevetnika i izdajnika nepostojećeg prijateljstva.Čekala ga je haška tortura s neizvesnim ishodom, ali imao je snage, vremena i strpljenja da se tužaka sa mnom, iako je znao da će taj, kao i svi drugi njegovi predmeti, otići u zastarevanje dok bude čamio u ševeningenskoj ćeliji.

Dok sam ga posmatrao u sudnici Miodraga Majića, osećao sam samo sažaljenje prema svim nesrećnicima kojima je Perišić uništavao živote. Tako jurodiv, spreman da svoju idiotsku osvetu tera do kraja, kad više nema ni grama smisla, celu karijeru je bio nekome nadređen, u poziciji da šikanira, povređuje i uništava. Siguran sam, nije propuštao prilike da zagorčava sudbinu svakom vojniku koji se u stroju pojavio neobrijan, svakom podređenom oficiru, koji je zakasnio dva minuta na službu, ili već bilo kome nad kim je imao vlast.

Samo zbog toga, zbog svih žrtvi koje je ostavio iza sebe, i to ne kao oficir, nego kao ljudska mizerija  – bez ikakvog ličnog animoziteta – žao mi je što ga je Haški tribunal pustio na slobodu. Ne verujem da je Perišić počinio ratne zločine, ali zaslužio je da na robiji okaje mnoge, mnoge grehe. Pa, neka njegova mama crnu vunu prede.

Ipak, eto ga u Beogradu, veseo je i zadovoljan. Milošću haških sudija, vraćen mu je život. Nadam se da će sada u sudsku proceduru biti vraćena i optužba za špijunažu. Ne u Holandiji, ali u Srbiji je zaslužio 27 godina robije. Minimum.

http://www.youtube.com/watch?v=jII8-vzVTyI

Advertisements
One Comment
  1. majk permalink

    Slažem se da je zaslužio robiju ali u Srbiji. Taj mini general je sramota za svakog poštenog Srbina. Treba mu oduzeti čin generala i sva odlikovanja. Još na kondicionim marševima oficira 5. vojne oblasti gde se nije trkalo nego šetalo u kondicione svrhe , mini-general Perišić je trčao da bude prvi. Na opšti podsmeh kolega. Bolesno ambiciozan stigao je i do prodaje državnih i vojnih tajni amerima. Na stranu što se u Hrvatskoj dobro držao , izdaja koju je počinio baca blato na to. Da ima imalo morala i srama , kao što nema , ne bi iz kuće izlazio a kamoli blebetao po novinama i medijima. Kako nema srama a i ona narodna poslovica kaže : Čega se pametan srami , time se budala ponosi … Tako doživesmo da nam i ovaj priča priče o svojoj časti i poštenju koje je bespovratno izgubio.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: