Skip to content

Kako su DOS-ovi banditi zabranili „Nacional“

18/03/2013

Prvi broj „Nacionala“ pojavio se na kioscima 4. decembra 2001.

Bez političkih i tajkunskih sponzora i mentora, s uređivačkom koncepcijom koja se zasnivala na devizi „nema zaštićenih“, pokušali smo da se suprotstavimo post-petooktobarskom haosu. Otkrili smo da je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, dok je tadašnji predsednik Skupštine Dragan Maršićanin bio mnogo skromniji, s ljubavnicom se provodio na Zlatiboru. Objavili smo dokumentaciju o kreditu od 400.000 maraka, koji je opština Zemun odobrila Danici Šešelj. Pored Mire Marković, omogućili smo i drugim slobistima da šefa brane od Haga, ali i od „DOS-ovih prostitutki Dačića i Ivkovića“, kako ih je nazivao Milutin Mrkonjić. Uspomenu na SPO, svojom kolumnom, održavala je Dana Drašković, dosledno ratujući protiv Legije, surčinskih mafijaša i njihovih političkih zaštitnika, koje je nazivala „žutim beretkama“.

Uspeh je bio zagarantovan. Pedeseti broj smo prodali u 50.000 primeraka, 75. u 75.000, a 100. u 98.000, s minimalnom remitendom. Pored uspeha, zagarantovan nam je i progon. U torturi su bili, i ostali, najangažovaniji ekstremisti iz Đinđićevog okruženja, ali udarali su i ostali. Iz DSS-a su mi poručivali da „možda jesu smotani, ali mogu da budu i opasni“, Šešelj je mamu Danicu branio od mene, optužbama da sam „domaći izdajnik i strani plaćenik“, Dačić mi je poručivao da se „smirim pre nego što bude kasno“, a Ljubiša Buha, zvani Čume, nekoliko meseci me, svakog jutra, zvao i detaljno opisivao kako će mi se, „glokom ili bejzbol palicama, mogu sam da biram“, osvetiti zbog objavljivanja pisama njegove supruge Ljilje.

Povremeno, kad bi se pretnje zaoštrile i intenzivirale, premijeru Đinđiću sam slao „otvorena“ i „zatvorena“ pisma. Nisam očekivao odgovor, hteo sam samo da ostavim trag, ako se zaista ispuni neka od tih pretnji.

Posle jednog od takvih obraćanja, prvi put od početka „Nacionala“, Đinđić me pozvao da se vidimo. Možda slučajno, možda sa šmekerskim osećajem, predložio je petak, u vreme izborne tišine pred predsedničke izbore na kojima su učestvovali Koštunica, Labus i Šešelj.  Da je zvao ranije, izgledalo bi kao da pokušava da utiče na promenu uređivačke politike „Nacionala“, a da smo se videli posle izbora, stvorio bi se utisak da je podvio rep nakon fijaska, uslovno rečeno, njegovog kandidata.

– Dobro, što vodiš kampanju protiv mene – rekao je s vrata svoje kancelarije, pružajući ruku.

– Ma, ne vodim ja, nego ovi tvoji ekstremisti Čeda, Beba, Vesić i slični. Da nije njihovih brljotina, ja ne bih imao šta da stavljam na naslovnu stranu – odgovorio sam.

U skoro dva sata razgovora stalo je mnogo zanimljivih tema. Za potrebe ove tužne priče, najjači utisak je ostavio njegov odgovor na moje pitanje: „Koliko smo redakcija i ja ugroženi zbog objavljivanja pisama Ljilje Buhe?“ Podsetio sam ga na agresivnost njegovih najbližih saradnika i njihovih ortaka.

– Ne brini, nisu oni opasni. Beba je otišao, a Čeda i Vesić su mladi, ponekad se nepotrebno zalete. Čume je pod kontrolom. Ipak, sve što se dešava sa Dućom i Cemom predstavlja tempiranu bombu. Ta bomba preti da jednog dana eksplodira. Pre će to da se desi u mojim rukama, nego u tvojim – rekao je Đinđić.

Utešio me, ali ne mnogo. I pre susreta, bez obzira što sam verovao u postojanje njegovih veza s kriminalcima, bio sam uveren da mi je upravo on, Zoran Đinđić, najsigurniji garant bezbednosti. I ranije sam, u drugim novinama, bio izložen njegovoj ljutnji, ali znao sam da on nikada ne bi išao do kraja.

Nažalost, bio je u pravu, bomba je uništila njega. Tu eksploziju su njegovi samozvani naslednici iskoristili da, šest dana kasnije, unište i „Nacional“.

 

 

Oko 16 sati, 17. marta 2003, kad smo već nacrtali naslovnu stranu sledećeg broja „Nacionala“, listao sam vesti na sajtu „Bete“. Upravo kad sam stigao do naslova: „Zabranjen dnevni list Nacional“ (celu vest do danas nisam pročitao), u kancelariju mi je ušao pomoćnik ministra kulture i medija s rešenjem o „privremenoj zabrani objavljivanja novina zbog više spornih tekstova u broju 388“. S njim je ušao i finansijski inspektor iz UBPOK-a, s nalogom za proveru poslovanja izdavačke kuće Info Orfej.

Rad redakcije je zaustavljen, nekoliko pandura je vršilo zaplenu opreme, novinari i urednici su ćutke posmatrali šta se dešava. Inspektor Cvetković je sedeo u mojoj kancelariji duže od dva sata, čekajući da dođe direktor Info Orfeja, kome je trebalo da uruči nalog. Opasno se nervirao zbog mojih telefonskih razgovora u kojima sam radoznalim kolegama iz drugih medija, kao i pojedinim političarima, objašnjavao šta se dešava. Tražio je da prestanem da govorim „ružno o policiji i vlasti“.

– Da li sam uhapšen? – pitao sam.

– Ne, ni govora…

– U čemu je, onda, problem?

S većim uživanjem sam maltretirao pomoćnika ministra, koji je doneo rešenje s potpisom Branislava Lečića.

– Kako je, Miljane? Nismo se videli od „Dnevnog telegrafa“. Još ubijaš novine? – pitao sam kržljavog mladića sa stajlingom Jehovinog svedoka.

– Ne… Kakav Miljkan… Nisam ja Miljkan…

– Kako se zoveš?

– Nije bitno… Ja sam pomoćnik… Samo sam doneo…

– U redu je. Razumem te. I treba da se stidiš svog imena. Stideo se i Miljkan Karličić, pomoćnik Aleksandra Vučića, koji je, kao ti, doneo rešenje o smrtnoj kazni nepodobnih novina.

– Ne znam ko je Miljkan. Nemojte, molim vas…

Kroz kancelariju je prodefilovalo nekoliko pandura u civilu, obaveštavali su inspektora Cvetkovića kako ide plenidba imovine. Napaljeni, u euforiji, nisu mogli da prikrivaju primitivizam. Jedan od njih, s dečačkim licem, visok i snažan, došao je da od šefa zatraži dozvolu da izađe „malo da trči, samo do Brankovog mosta i nazad, da se izluftira“.

– Adrenalin radi – rekao mi je Cvetković, slegnuvši ramenima.

– Pa, oduzmite mu oružje, u takvom stanju opasan je i za sebe i za druge…

Nekoliko puta je ulazio i pandur koga su oslovljavali nadimkom Zlaja. Farmerice, kožna jakna, obrijana glava, buljave oči i stav gospodara života i smrti. E, taj ološ je stao pored mog stola, bez pitanja je uzeo nekoliko vizit-karti, prelistao ih i pokazao mi onu firme „Zdravo“, čiji je vlasnik Luka Karadžić.

– A, sarađuješ s ratnim zločincima? – pitao me s osmehom dželata.

– Da, Luka i ja smo sakrili Radovana u spavaću sobu tvoje mame!

Vilica mu je drhtala od besa. Da ne uhvati pištolj sprečio ga je Cvetković, upozorivši me da ne budem drzak.

– Što ne upozoriš ovog kriminalca koji mi pretura po stolu? Pogledaj ga. Oznojen, raširene zenice, ne može da se kontroliše…

Zlaja je ućutao, iako je kasnije nastavio da bude skot. Upamtio sam ga jer je nešto kasnije, totalno egzaltiran, uleteo da obavesti šefa kako je „na vezi“ čuo da je uhapšen Kum Luković. Ispričao je kako su Kuma policajci našli u hotelu Slavija. Prilikom bekstva, navodno je pao i polomio nogu.

Po zvaničnim podacima, Mile Luković, zvani Kum, ubijen je u Meljaku, zajedno s Dušanom Spasojevićem, 27. marta. Šta je tačno, to više nije ni bitno.

Uglavnom, rad „Nacionala“ je obustavljen. Ni tada nisam mnogo brinuo za sebe. Čista savest je čudo, pomaže čoveku da izdrži i najstrašniju torturu. A, nisu me štedeli. Na šta su sve spremni osvetnici iz „Sablje“, video sam već dan posle zabrane. U intervjuu na Studiju B, ministar Lečić je tu odluku obrazložio tvrdnjom da „postoji osnovana sumnja kako su članovi upravnog odbora tih novina povezani sa zemunskim klanom“.

E, tek tada sam shvatio kakvi ludaci mi rade o glavi.

„Nacional“ nije imao upravni odbor, pa, sledstveno tome, ni njegovi nepostojeći članovi nisu mogli da budu povezani sa zemunskim ili bilo kojim drugim klanom. Bilo je jasno da su diktatori doneli smrtnu presudu za jedan medij, a da se nisu ni potrudili da saznaju ko je osnivač izdavačke kuće i kako je firma organizovana. To je isto kao da su doneli smrtnu presudu za nekog čoveka a da nisu utvrdili krivicu, sproveli sudski postupak ili makar utvrdili da li je žrtva muško ili žensko, crnac ili belac. Nisu hteli da se bave sitnicama. Jedan skot, koji još truje političku scenu , odlučio je da se osveti za tekstove o njegovim zlodelima, u prolazu je rekao Lečiću: „Ugasi to đubre“. Naređenje je izvršeno. Uostalom, do danas nije definisano zbog kojeg teksta je „Nacional“ zabranjen, a finansijski inspektori koji su vodili istragu šokirali su se kad su otkrili da „Info Orfej“ izdaje i magazin „Ekskluziv“, pa nisu znali šta da urade s tim novinama, koje nisu zabranjene.

Istraga UBPOK-a je 1. aprila 2003. završila s konstatacijom: „Nema primedbi na poslovanje preduzeća Info Orfej“, ali i posle deset godina osnivač se još tuži s državom zbog nezakonite zabrane poslovanja. Postupak je ušao u finale, čeka se samo da veštaci utvrde visinu štete, a ona neće biti manja od 4.000.000 evra. Divljanje ekstremista koji su posle Đinđića preuzeli vlast, platiće svi građani Srbije.

Meni neće, nisam tražio odštetu. „Nacional“ sam prežalio. Đinđića ne. Da je uspeo u kasno započetom pokušaju da uništi surčinsko-zemunsku mafiju, sve bi bilo drugačije. I po njega, i po mene.

 

http://www.youtube.com/watch?v=tbUoa3QMNZ8

 

Advertisements

From → Uncategorized

4 коментара
  1. Sinisa permalink

    Procitao sam sve vase postove na ovom odlicnom blogu. Samo tako nastavite pisati, dugo vremena se sakupljala prljavstina i sirio odvratni smrad iz ovoga naseg krajnje dekadentnog i posrnulog drustva. Godinama kriminalci i raznorazne vucibatine nam se predstavljaju kao elita. Ako se zna da su svaku zemlju, naciju ili pak narod stvorile elite, lako je shvatiti da zemlja bez elite vrlo brzo propada. Kao sto u vojsci ili policiji postoje spec. jedinice, najsposobniji ljudi koji cine jezgro te vojske ili policije, u nauci (pre svega prirodne nauke) nema glupih, i samo najbolji i oni koji uz danonocno ucenje zavrsavaju fakultete. Zemlja bez elite je isto sto i covek bez glave! Svedoci smo da kod nas u politiku i u vlast ulaze oni koji su to nicim nisu zasluzili, nisu se dokazali nigde ni u vojsci, nauci, biznizu, samo su zaseli na vlast. Nije Rim opstao blizu 2500.g. bez razloga. U Rimu su vladali najboli, dokazani komadanti R. Legija. A kod nas u Srbiji elita su lopovi, pa uopste nije cudo sto nas Svet naziva lopovskom drzavom. Pozdrav.

  2. Gordana D. permalink

    Kad spomenu Legiju , pričalo se tada da je on lično pisao kolumne u Nacionalu . Sad šta je tu u pitanju , Peca najbolje zna. Ono je bila prava hajka na neistomišljenike pre svega , a što usput strada i poneki medij Bože moj.
    Sećam se da su na par dana uhapsili i Acka Jovanovića . Baš me zanima šta je danas sa njim, dugo nismo u kontaktu?
    Sve hoću da pitam pa mi negde malo neprijatno : otkud to da si ti Peco sa takvim iskustvom u celom ovom našem brlogu od zemlje, novinarstva i života uopšte i na tren mogao da poveruješ jednom Vučiću…’eeeej, Vučiću ?
    Pozdrav kolega !

    • Legija nije pisao za Nacional. Nažalost, u to vreme bio je zauzet obavljanjem poslova sa Đinđićem, pravljenjem žurki u Kuli za lidere DOS-a i sličnim aktivnostima. Za razliku od Čede, Bebe i sličnih, koje su Vuk i Dana Drašković, nazivali „žutim beretkama“, s Legijom se ne poznajem, nikada ga nisam ni čuo, ni video.

  3. Gordana D. permalink

    Ja rekoh pričalo se , pisalo, svejedno ali ok je da si to jasno demantovao.
    Što se tiče generalno “ novinarstva“ ( namerno pod navodnicima) u Srbiji u poslednjih 10-tak godina veće bede i jada na celom svetu nema.
    Ko je išta vredeo i znao skrajnut je na margine do nestajanja , a polupismeni službeničići koji sebe nazivaju novinarima napokon dobili priliku da objavljuju nebuloze po diktatu politikanata vlastodržaca i pri tome čak ni ne pocrvene.
    Nečuveno.
    Kada je ta pojava omasovljena , početkom DOS diktature još sam za poneke i imala razumevanja kada su pokušavali da se pravdaju “ deca će mi gladovati“ ali kasnije sam samo mogla da konstatujem da ako oni takvi mogu da žive sami sa sobom i svako jutro se pogledaju u ogledalo , ko sam ja da im bilo šta zameram.

    Uglavnom je to bilo dovoljno da dignem ruke i od te profesije i komplet bulumente koja se tu pojavljuje…ono degutantno i ponižavajuće do bola, majke mi mile.
    Koja svrha od pisanja po nečijem diktatu kada te na kraju blam pojede videvši sebe potpisanog na kraju…?
    p.s. Sinoć krenu cirkus „adria“ ponovo u našem gradu i pod punom „ratnom opremom“
    sa sve skečevima na RTS-ovom kajronu kako Vučić tobože nudi ostavku, a Dačić ga tobože pecka po šapama sa obaveznim “ no-no „…msm koga oni više misle da obmanjuju tom već hiljadu puta viđenom šaradom populizma i kiča u koje ič ne veruje ni baba Vesna s Kalenića.

    Tuga i jad . Prodadoše ovi Kosovo.

    p.p.s. I da nisam ljuta i besna i ožalošćena pa da im metnem par redova onih Vjericinih ( Radeta) ali i bez toga …stićiće ih.
    I hoće.
    I mora.

    Mada iz principa preskačem RTS , sinoć malo odgledah trio : Krstimir Pantić, Sanda Rašković Ivić i onaj mrčojevac s govornom manom Drecun .
    Šta reći sem da ih je Pantić pojeo za međuobrok…čak ne ni za doručak.
    Dobro, uz malu asistenciju Ivićeve ali posle toliko godina na jaslama budžeta i ona je morala da prozbori koju.

    Blamaža mrčojevca s govornom manom , Drecuna je kulminirala. skoro pa isto k’o kad je svečano pristupio stranci bez bedža stvorenoj da pokopa Srbiju zanavek.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: