Skip to content

ĆURUVIJA I JA: STARE PRIČE NA NOVOM GROBLJU

10/04/2013

Слика

Na parceli 43 nisam bio dve godine. Ništa se nije promenilo. Porodična grobnica, u koju su prerano sahranjeni otac Rade i sin Slavko Ćuruvija, u istom stanju. Trolisti spomenik i betonska ploča napukli i iskošeni.

Pored groba skoro sveža žuta ruža i opušak tanke ženske cigarete. Neko se setio Slavka i našao vremena da ga poseti pre medijske gungule, koju će 11. aprila da stvore licemerne kolege i razni politički lešinari.

Umesto cveta, doneo sam sveću. I molitvu da mu Bog prosti dušu. Usput, kad sam već tu, obavestio sam pokojnika o nekim dešavanjima, više žaleći, priznajem, sebe nego njega.

– Kako je, Slavko? Vruće, a? Sumpor i škrgut zuba. Nema veze, ni ovde nije bolje. Vučić i Dačić su opet na vlasti, tebe nema, a ja sam, kao i pre 14 godina, bez redakcije. Uzalud si šamarima uterivao pamet u glavu Vese Simonovića, eno ga, još se bruka u „Blicu“. Manojlo Manjo Vukotić je od „Novosti“ napravio lični mauzolej, zalegao je, balzamovao se i prkosi vekovima, podoban svakoj vlasti. Bujke je ostvario sve svoje želje. Vodi neku televizijsku emisiju i uređuje „Politiku“. Kao i uvek, nit smrdi, nit miriše. Tijanić smrdi. Na RTS-u, koji mu je poklonio Koštunica, kao nagradu za saučestvovanje u borbi protiv Đinđića. Naravno, čim je Košutnica počeo da se ljulja, Tijanić ga je gurnuo i pretrčao kod Tadića. Sada se, usukan kao Pantelija Topalović, šlihta Vučiću. Povremeno, on te pomene. Čim mu neko kaže da je glup, Tijanić to proglasi hajkom kakva se vodila protiv tebe. Nedavno je napisao tekst s naslovom „Šta da kažem Ćuruviji“. U tom tekstu, kao i inače, ne pominje da te je optužio da si mu ukrao pištolj, koji mu je poklonio Jovica Stanišić. Lepe stvari potiskuju ružne, pa tako i on zaboravlja svo zlo, kojim te je ispratio na onaj svet, a sviđa mu se samo činjenica da već deceniju i po truneš u ovoj raci.

Posebna priča je Veran Matić. Ljut je na mene još od avgusta 1999, kad sam odbio njegov zahtev da cenzurišem tvoju „Poslednju ispovest“. Tvrdio je da si „prikazivao Slobodana Miloševića crnjim nego što jeste“. Kao da onih 17 metaka u leđa i glavu, kojima si izrešetan pred ulazom u svoju zgradu, nisu dovoljan dokaz o najcrnjoj diktatorskoj tmini koja još traje. Matić je svaku godišnjicu tvog streljanja obeležavao prigodnim emisijama u kojima su te razni cicibani opisivali kao žrtvu crno-crvene tiranije, vešto izbegavajući da se sete pljuvačina koje su ti upućivali za života. Ove godine Matić je otišao korak dalje. Vučić ga je postavio na čelo nekakve komisije koja bi trebalo da otkrije nalogodavce i izvršioce zločina nad novinarima, kao i da, usput, počisti tragove krvave kampanje koju je tadašnji radikalski ministar  informisanja a aktuelni vladar vaskolikog srpstva vodio protiv tebe, „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Siguran sam, Matić se neće baviti Vučićevim izjavama da si ubijen zbog dugova crnogorskim mafijašima ili od ruke nekog ljubomornog muža, kao ni izjavama Tomislava Nikolića da nisi ni zaslužio bolju sudbinu, pošto si loše pisao o mnogim političarima.

Kolege te, verujem, ne čude. Šta je sa članovima tvoje porodice, ne znam. S tvojim sinom Radetom nikada nisam kontaktirao. Jelena me iznervirala još 1999, kad je poglavlje o Tijaniću, iz naše knjige, dala tom skotu. Navodno, Tijanić joj je obećao neku pomoć (znam i kakvu, ali bolje da ćutim), ako cenzuriše taj deo. Od tada, tvoju ćerku nisam ni čuo, ni video. I nije mi žao.

Ne kontaktiram ni s Brankom Prpom. Prvo sam je naljutio na jednoj večeri, dva meseca posle tvog ubistva, kad sam, kako ona misli, izvređao Gordanu Sušu. A kako da ne reagujem kad Suša počne da priča da si ti bio „plačipička Mire Marković“. Skoro pristojnim tonom upozorio sam je da nije lepo što tako govori dok sedi u stanu koji si ti kupio, dok jede iz tvojih tanjira i pije osmu čašu tvog viskija. Možda bi mi Branče oprostila taj ispad, ali prekardašio sam kad sam odbio zahtev njenog advokata, upljuvanog crnogorskog smrde Rajka Danilovića, da svedočim u njenu korist u sudskom postupku koji se vodio oko tvoje ostavštine. Iako nemam pravo da se mešam u te porodične odnose, priznajem da sam navijao za Branku, ali to nije dovoljno da bih lagao protiv tvoje dece.

Ne znam šta je s Jovom. Poslednji put smo se videli pre nekoliko godina. Dok smo sedeli u „Ineksu“, za sto je prišao Rajko prljavi Danilović i nečim me isprovocirao. E, tada sam napravio incident. Najurio sam ga iz kafića, a da nije bilo mirotvorca Jove, debeli ološ bi dobio punu porciju onoga što zaslužuje. Inače, Jovo se dugo i uporno borio za otkrivanje istine o tvojoj likvidaciji. Negde 2004, kao ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković ga je poslao u Sloveniju. Tako je tvoj brat prestao da bude trgovac aloja-pomadama i postao diplomata. Mandat mu je, verujem, istekao. U medijima ga nema, izgleda da se umorio. Razumem ga.

Ipak, ne razumem zašto su svi oni – i novinari i članovi tvoje porodice – pustili da se ja, sam samcat, borim za razotkrivanje istine o ulozi Nate Mesarović u hajci koja je vođena protiv tebe. Svi su znali da je ona potpisala presudu kojom si kažnjen s pet meseci zatvora, ali meni je trebalo pet godina ponavljanja te činjenice da bi konačno izazvao pažnju javnosti. Na kraju, Mesarovićeva je, s pozicije predsednika Vrhovnog saveta sudstva, priznala da je potvrdila presudu, ali, kako je navela, „tom presudom nisi ti kaženjen“. Naravno da nisi. Izrešetan, nisi mogao da odslužiš višemesečnu robiju.

Siguran sam da je i tebi žao što me nisi poslušao kad sam ti, upravo na dan prispeća te presude, predlagao da pobegnemo u Crnu Goru. Lepo sam ti rekao da se ne junačiš, nego da se sklonimo, recimo, u Herceg Novi, iznajmimo neku kuću, pa na miru završimo tvoju biografiju. Podsetio sam te da i čarobnjak Merlin, kad prigusti, kaže Arturu: „Vidi, odoh ja na sigurno, vratiću se kad prođe haos“. Da smo bili sami, možda bih te i nagovorio, video sam da se dvoumiš. Nažalost, uplela se Branka. Optužila me da sabotiram tvoju buduću političku karijeru. Ne možeš da budeš predsednički kandidat ako tokom rata pobegneš iz Srbije. Poslušao si je, nisi pobegao.

Šteta. Nikada nećemo saznati šta bi bilo da je bilo. Uostalom, sad više nije ni bitno. Ovim omladincima koji danas prave novine, kao i onima koji ih čitaju, nije bitna ni priča o tebi, „Dnevnom telegrafu“ i „Evropljaninu“. Jedna koleginica, među najpametnijim i najvrednijim iz mlađe generacije, posle mog polučasovnog monologa o tebi i DT-u, sasvim opušteno me pitala: „Da li te novine još izlaze?“

Dakle, sve je bilo uzaludno i besmisleno. Borio si se, stradao, a sve se svelo na dve-tri televizijske emisije, kojima će sutra da obeleže godišnjicu streljanja.

Odoh da pišem još jednu knjigu o Vučiću. Da se borim, takođe uzaludno i besmisleno, protiv njegove nove diktature. Ako me ne sapletu negde u mraku, svratiću opet, da nastavim da te nerviram ovim pričama – rekao sam nad grobom Slavka Ćuruvije.

Znam da je njemu, mrtvom, svejedno, ali ionako sam sve ovo pričao zbog sebe.

http://www.youtube.com/watch?v=FXDfPCddljc

Advertisements
One Comment
  1. Gordana D. permalink

    Dirljivo.
    Interesantan je i ovaj deo :“ …upozorio sam je da nije lepo što tako govori dok sedi u stanu koji si ti kupio,“ jer nije jedina koja se okoristila o pokojnog, a posle „prljav veš“ i ostale pikanterije.

    Slučajno znam da je pokojni poklonio još jedan stan jednoj novinarki , slučajno mojoj školskoj drugarici i komšinici , a ne čuh da je izjavila nešto lepo o njemu. Bar iz pijeteta.
    Moguće da je očekivala više al’ je sudbina pretekla.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: