VUČIĆ, KOSOVO I EVROPA: PREVARANT I DVA LAŽNA MITA

 

Aleksandar Vučić je već odavno dokazao da je napametniji i najveštiji politikant na domaćoj sceni. Prihvatanjem briselskog ultimatuma i priznanjem nezavisnosti albanske države Kosovo, postao je i najhrabriji srpski vladar.

Pošteno je – što mu nije osobina – ispunio obaveze prema američkim i evropskim sponzorima njegove transformacije iz večitog radikalskog opozicionara u, opet večitog, evro-atlantskog fanatika. Prihvatio se zadatka uništavanja SRS-a, kompletne opozicije i nade svih građana ojađenih dvodecenijskim stradanjima, a sve sa ciljem da se realizuje američki plan o „postkosovskoj Srbiji“.

Iako na prvi pogled izgleda komplikovano, za Vučića je to bio lak posao. Naprosto, znao je s kim ima posla. Znao je da su svi Srbi, kao i ostali građani Srbije, obični lažovi. I sam je takav, samo mnogo uspešniji.

Znao je kakve reakcije će izazvati priznanje Kosova. Podržaće ga većina stranaka, odavno formatiranih u Lengliju. Kritikovaće ga profesionalni politikanti s falsifikovanim nacionalističkim pedigreom. Svi ostali građani nisu bitni, oni su samo amorfna masa u koju je utopljeno nekoliko miliona ličnih trauma.

U takvim okolnostima, Vučić nije imao problema. Lako i brzo, Srbima je mit o Evropi prodao u zemenu za mit o Kosovu, a oba lažna.

 

Prvih 15 godina, pod Šešeljevim okriljem, Vučić je vredno gradio mit o Kosovu, svetoj srpskoj zemlji, srcu Srbije. Još dok se vodio rat u Krajini i Bosni, mladi radikalski lav upozoravao je Amerikance i Nemce da se „ne bave Kosovom i Metohijom, a ako to hoće, onda ćemo se i mi, Srbi, pitati da li će Teksas i Alzas da budu nezavisni“. Tvrdio je da „pitanje Kosova nije sporno jer je regulisano Ustavom Srbije, a to ne mogu da promene šiptarski teroristi i njihovi američki i evropski saveznici, gori od Hitlerovih nacista“. Suočen s pretnjom NATO agresije, šef režimske propagande, Vučić, suzbijao je defetizam borbom protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, koji se zalažu za bilo kakav miran sporazum, samo da rata ne bude. Kao ministar informisanja, zabranjivao je medije, progonio novinare i predvodio hajku na Slavka Ćuruviju. Koristio je svaku priliku da istakne kako ga „tomahavci ne mogu uplašiti, jer se Srbija, dok postoji makar jedan živi Srbin, neće odreći Kosova i Metohije“. Dok je trajala ta avantura, Srbija je postala bogatija za novih 2.500 grobova, a Vučić za stan u „crvenkapi“, elitnom novobeogradskom naselju. Po potpisivanju  Kumanovskog sporazuma, kako se od milja naziva ta kapitulacija, Vučić, za razliku od Dačića, nije slavio „pobedu“, ali ostao je deo crno-crvene vladajuće mašinerije. Ni kasnije, kad je narodnom revolucijom svrgnut s vlasti, nije odustajao od „srca Srbije“. Protestujući protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2007, demonstranti su spalili američku ambasadu. Isto veče, Vučić je na televiziji B92 osudio nasilje, ali i priznao da se „divi i ponosi srpskim mladićima koji su imali hrabrosti da probiju policijski kordon i dođu do ambasade“.

Zahvaljujući tim parolama, Aleksandar Vučić je postao jedan od najbogatijih građana i najpopularnijih političara Srbije.

 

Kad je kosovski mit istrošen, našao je konvertibilniji. Evropski.

Braneći Kosovo, tvrdio je da „bez prošlosti nemamo ni budućnost“. Danas tvrdi da prošlost nije važna, ona je samo teret, koji nam otežava put u budućnost.

Lažni mit o Evropskoj uniji, koji je u Srbiji zapatila Demokratska stranka, Vučić je s lakoćom prihvatio i nadogradio novim neistinama. Dojučerašnji „srbožderi čije su cipele uprljane krvlju srpske dece“ odjednom su postali „jedini spas za Srbiju“ i „vazduh bez kojeg nećemo moći da dišemo“. Iza izlizanih floskula o „fondovima koje će EU preusmeriti na Srbiju“ i „novih investicija“, ne stoji ništa osim besmislene nade, namenjene za manipulaciju unesrećenim građanima, željnih normalnog života. Kukavci su, bez obzira na stranačko opredeljenje, prihvatili mamac o „evropskom putu koji nema alternativu“, baš kao što su nekada, za vreme prve Vučićeve vladavine, u aprilu 1998, na referendumu jedinstveno (97,3 odsto) odbili pregovore s međunarodnom zajednicom o pitanju Kosova i Metohije. Kao što su nekada lagali da veruju u mogućnost odbrane Kosova, tako danas lažu da veruju kako će ih u EU uvesti banditi iz aktuelne vlasti.

 

Kao vrhunski prevarant, Vučić je profitirao prodajom obe laži, i one o „kolevci srpstva“, i ove o „spasu koji nas čeka u Evropskoj uniji“.

Kad je prvi put lagao, u petnaestogodišnjem kontinuitetu, zarad ličnih interesa gurao je Srbe u rat sa celim svetom, pozivao ih da ginu i ubijaju. I tada, dok je sa skupštinske govornice citirao Lazarevu kletvu, znao je da Kosovo nije srpsko. Međutim, nije dozvolio da ga istina ograniči u izgradnji stanova, kuća i političke karijere. Cenu tih laži on je plaćao davajući intervjue, dok su drugi Srbi, bolji od njega, ostajali bez glave.

Novu zabludu, opet će platiti svi, osim njega.

Tako i treba.

Za priznanje nezavisnosti Kosova i kršenje Ustava Srbije nije kriv Aleksandar Vučić. Krivi su svi lažovi koji su glasali na prošlim izborima, svejedno da li za SNS, SPS, DS ili DSS. Krivi su i oni koji su apstinirali, jer nisu ni pokušali da nešto promene. Krive su krajiške, bosanske i kosovske izbeglice, pun ih je SNS, lepo su udomljeni, srećni i veseli. Krivi su popovi i vladike, koji nariču nad sudbinom hramova u „svetoj srpskoj zemlji“, a beogradske crkve im zvrje prazne. Krivi su jurodivi profesionalni nacionalisti, koji se pozivaju na čast i ponos, a drhte pred Vjericom Radetom i Ljiljom Mihajlović-Barbalić.

Vučić im je samo ispunio želje. Neki su dobili mogućnost da ga pljuju, da na prostestima viču parole koje gordo zvuče, utemeljene isključivo na patološkoj potrebi za egzibicionizmom i skupljanjem prljavih političkih poena. Neki su, opet, dobili priliku da ga stidljivo podrže, srećni što je preuzeo na sebe teret, koji sami nisu mogli da nose.

U krajnjoj liniji, i pravedno je da Vučić prizna nezavisnost Kosova. To tužno suočenje s realnošću moglo je da zapadne i nekog normalnog čoveka. Ovako, posle sveg zla koje je godinama proizvodio i svih krvavih tragova njegovog političkog bauljanja, red je da ostane zabeleženo da se Aleksandar Vučić u istoriju upisao kao prvi srpski vladar koji je dobrovoljno priznao tuđu državu na teritoriji Srbije.