Skip to content

Vučićeva policijska „rutinska kontrola“ nepodobnog mene

31/05/2013

policija

Rano jutros, u Ulici Džordža Vašingtona, ispred „OK optike“, stajao sam i čekao drugara, koji je proveravao dioptriju. Ranac sam spustio na beton, zapalio cigaretu i raširio „Blic“. Iz novina je ispao flajer. Dok sam ga dizao, ispred mene se zaustavio pandur.
Ćosavi klinac od 165 cm, ukočio se kao na smotri. Hladnim tonom, bez ikakvog izraza lica, pita:
– Šta radiš ovde?
Nisam mogao da verujem šta se dešava. Zbunio sam se kao Toma kad pokušava da se seti naslova diplomskog rada.
– Ne razumem…
– Šta radiš ovde? – ponovio je bez dizanja glasa.
Pokušao sam, majke mi Stojanke, da iskuliram. Iskušenju sam odolevao puna 3-4 sekunda.
– Psujem vlast!
Kao da glumimo u lošem skeču, pandur se nije ni iznenadio, samo je izvadio notes i olovku, pa istim robotizovanim glasom rekao:
– Daj mi ličnu kartu!
Opa! Biće sranja! Svađa s uniformisanim kerom je poslednje što mi treba, ali, kad već ne može da se izbegne, eto mene, eto njega, rat ološu.
Dao sam mu ličnu kartu. Dok je on upisivao podatke, u moj mobilni ja sam ukucavao njegove. Iako svi odgovori pišu u legitimaciji, on je postavljao pitanja kako se zovem, gde sam rođen, koja mi je adresa.
– Kako se ti zoveš? – pitao sam ga, sad već njegovim tonom.
– Nije bitno – kaže, ne dižući pogled.
Na loše ispoliranoj znački ne mogu da mu pročitam registraciju. Pitam da li je taj drugi broj 3 ili 9.
– Ne znam…
– Ne znaš koji ti je broj značke?
Malo sam se pognuo da bolje vidim. Piše: 192623.
– Zašto me legitimišeš? -pitam.
– Rutinska kontrola…
– Dobro, onda i ja rutinski koristim priliku da ti prijavim izvršioce najtežih krivičnih dela.
Ni to ga nije zbunilo. Vratio mi je ličnu kartu i počeo da zuri u mene.
– Uzmi taj blokčić i zapiši. Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. S lukrativnim motivima, zloupotrebili su položaj, izvršili veleizdaju i narušili ustavni poredak Republike Srbije. Pored toga, pokreni istragu Vučićevih kriminalnih aktivnosti, koje je izvršio preko svog preduzeća „Pravda pres“, a da upišeš sve primere Dačićevih zločina trebaće ti pun kofer takvih notesa.
Uzalud sam pet-šest minuta nabrajao zlodela Vučića i Dačića, pandur me opušteno posmatrao kao da mu citiram mudrosti Maksa Vebera.
– Ti radi svoj posao, ja ću svoj – rekao je na kraju.
– Pa, tvoj posao i jeste da hapsiš te bandite, a ne da ti oni izdaju nalog.
– Znam šta mi je posao – reče i ode niz ulicu.
Tek tada sam primetio da ga je, desetak metara dalje, čekao neki sedi tip u civilu. Polako, s noge na nogu, odoše prema pijacu.
Nekoliko minuta kasnije, kad sam s ortakom prešao na drugu stranu i seo u kafić „La Nene“, dok sam prepričavao ovaj ludački događaj, video sam da u suprotnom uglu bašte sedi starac iz pandurove pratnje. Pre nego što sam odlučio da mu priđem i napravim novi skandal, sedi deda je, sve telefonirajući, otišao prema Skadarliji.
Nemam pojma šta je smisao „rutinske kontrole“. Da li su hteli da mi daju do znanja da me prate? Da li je ovo vrsta pretnje ili pritiska? Možda samo žele da me nerviraju?
Ako je u pitanju ovo poslednje, uspeli su. Nervozan, pola sata kasnije, u Mocartu, zaboravio sam da se kladim na Tipsarevića. Međutim, nema tih uslova koji mogu da me nateraju da zaboravim da im psujem mamu Angelinu i tatu Muslijua.

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: