Skip to content

Prilozi za biografiju A.V.

10/10/2013

Слика

Moja knjiga „Vučić i ja“ – za razliku od Popovićeve – bila bi znatno tanja i dosadnija. Ukratko da vam je prepričam. Prvi put sam ga sreo 1996. na radikalskom mitingu u Bijeljini. U nekoj kockarnici, u podrumu ispod bijeljinskog sedišta radikala, pokušavao sam da fotografišem okupljenu ekipu – prvu postavu četničkih vojvoda sa Majevice – između kojih je razdragan sedeo aktuelni prvi potpredsednik evrofanatične Vlade Srbije. Kad je video fotoaparat, ustao je i rekao da ne slikam. “Što?” – pitao sam ga, misleći da se zeza. I smejao sam se. “Tebi smešno, a znaš ko su ovi ljudi?” – pitao je značajno. “Nemam pojma” – a stvarno nisam imao pojma. “To su srpski heroji, traže ih zlotvori iz Haga” – rekao je Aleksandar Vučić.

Posle sam ga, nekoliko godina kasnije, pozvao telefonom da pitam zašto se pobio sa nekim navijačima na severnoj tribini Marakane. Kada je čuo pitanje – zamolio me da sačekam. Čini mi se, po zvuku koji je usledio, da je fiksni telefon odvukao u klozet, i odande mi šapatom govorio: “Nemoj, molim te, to da objaviš, Voja će da poludi”. Nisam objavio.

Onda je prošlo sedam, osam godina, da nismo imali nikakav kontakt. I u jednoj od mojih prvi kolumni u „Kuriru“ napišem da su Toma Nikolić i Vučić, kao članovi Marjanovićeve Vlade, dobili četvorosobne stanove, dakle, stambeno su se proširili baš u vreme kad se Srbija suzila. U nedelju u devet ujutru, kad je izašao Kurir sa tom kolumnom, zove me glavni urednik – kaže: “Zvao Vučić. Traži tvoj telefon”. „Ne daj mu, ko ga jebe, zvaću ja njega“ – odgovorim. I posle tri sata ga pozovem. Patosiranim tonom Vučić kaže: “Gospodine Petroviću, vi ste napisali da smo Toma i ja dobili od Vlade četvorosobne stanove”. „Pa?“ – nije mi bilo baš jasno šta hoće. “To nije tačno” – nastavio je. „Dobro“, rekoh, „šta je tačno?“ “Tačno je da je Toma dobio četvrosoban, a ja sam dobio trosoban”. Idi! – zaključio sam. I sam zapanjen sopstvenom kardinalnom greškom.

Onda sam prešao u „Danas“, list koji je kao i sve („Naša Borba“, „Glas javnosti“) u kojima sam do tada bio zaposlen – Vučić manje-više uspešno zatvarao dok je bio ministar informisanja. I jednog dana me zove glavni urednik – kaže: „Zvao Vučić, mnogo je ljut“. Vučićeva uža specijalnost, inače, jeste da zove glavne urednike negde oko 9.05 izjutra kad sav pošten svet spava i žali se kako su svi protiv njega, lepog, pametnog i poštenog. Tada je bio ljut zbog nekog teksta koji ni ne pamtim. Ali me izneneđenje zateklo prekosutra – na konferenciji za štampu SNS mahao je tim tekstom, fotokopiju podelio novinarima, a mene optužio da sam istaknuti član Demokratske stranke. Tad sam definitivno zaključio: Dečko je moron!

Onda, negde pred pobedu naprednjaka, zovu me u jednu gledanu TV smisiju. Kažu, biće tu vas nekoliko, a glavni gost će biti Vučić. I ja se prvi put u životu oduševim gostovanju u nekoj TV emisiji. Biće super – već sastavljam pitanja za Vučića – pitaću ga, recimo – kako vam uspeva da već 20 godina tako kreativno lažete? „Pa, vidite“ – čujem već odgovor izvežbanim glasom budističkog monaha u petom stadijumu molitve – „90 posto je talenat, a 10 posto je rad“.

Sat vremena pošto su me pozvali u TV emisiju, Vučić saopštava autoru emisije da mu ne pada napamet da nas dvojica delimo isti studio, pogotovo da se gledamo oči u oči. Sa svima hoće da razgovara, ali sa mnom neće. Tačka. „On je uvredio moju porodicu“ – kaže naš čuveni političar, a trebalo bi da piše – laže naš čuveni političar. Kažem autoru emisije: „Ako on neće – onda neće. Zovi nekog drugog, nema ljutnje“. Autor mi kolegijalno kaže da je kopao po arhivi i nigde nije našao tekst u kome sam uvredio porodicu našeg čuvenog političara.

Predlažem najjednostavnije rešenje – da Vučić donese taj tekst, takoreći dokaz, i mirna Bačka, uključujući i Banat. Istina, mogao je da ga donese i u emisiju i poturi mi ga pod nos „u lajvu“, pred, što se kaže, milionskim auditorijumom. I ja se lepo „lajv“ & javno izvinim celoj njegovoj porodici do petog kolena. Međutim, pošto takvog teksta nema, nema ni dokaza. Prosto – čovek već 20 godina izuzetno kreativno izmišlja. Pravo je čudo kako ga još nisu primili u Lovački savez Srbije, sekcija „Lovačke priče“.

To je sve što bih imao da kažem o popularnom Aleku Vučiću iz sopstvenog neposrednog, ali skromnog iskustva.

A o Predragu Popoviću? Taj tek nije normalan! On se s Vučićem čak i družio – ali sam ubeđen, znajući ga, da je to činio s predumišljajem, samo da bi jednoga dana napisao knjigu. Tačnije (do sada) – tri knjige o Vučiću. Popović, naime, ima istančan sluh za morone – taman kad oni pomisle da su iskoristili njega, on iskoristi njih.

Predrag Popović je hodajući Institut za noviju istoriju Srbije. Jedino što, za razliku od istoričara, sve te istorijske događaje proživljava. A za razliku od Vučića koji voli arhivska vina, Popović voli da arhvira sva ta divna stvorenja sa srpske političke scene, uključujući i Vučića. Posao sliči interesantnoj profesiji, mada nije unosan – od kad je krenuo da piše o Vučiću iz prve ruke, Pop, jedan od najtalentovanijih srpskih novinara i urednika, to obavlja takoreći vaninstitucionalno – već godinama ne radi ni u jednoj redakciji. Oni ne praštaju – kako glasi naslov prve Popovićeve novinarske knjige sa podnaslovom “Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije”.

Popović je godinama – to s ponosom ne krije – bio glavni urednik „Pravde“, Vučićevih novina, koje Vučić ni dan-danas ne priznaje kao svoje. Traži, valjda, da on i „Pravda“ idu na DNK analizu, kao i kod svakog utvrđivanja očinstva. Međutim, ima mnogo očevidaca. Jedan je Popović. Ali, „Pravda“ je bila poslednja medijska avantura bivšeg Šešeljevog “malog od palube”. Da je celoga života izdavao novine, možda bi Srbija danas bila mnogo normalnija zemlja. Vučić se, međutim, u političkoj karijeri bavio svakakvim stvarima – grozomornim, grotesknim, neverovatnim – o kojima Popović piše u ovoj knjizi kroz “opipljive”, doživljene “anegdote”. Mada danas ljudi ne mogu da se slože oko iste stvari koju su zajedno, svojim očima gledali, Popović ima onaj redak reporterski dar, da zapaža detalje – naizgled nevažne, ali vrlo bitne da shvatite nečiju ličnost. U ovom slučaju kompleksnu, Vučićevu.

Ne samo što govore o današnjem najmoćnijem čoveku Srbije od početka devedesetih do danas – sva poglavlja ovog pisanija, priloga za biografiju A.V. – počinju kratkim opisom političke situacije u zemlji u datom trenutku, tako da je kontekst onoga što nas je snašlo – potpun.

Nije otrcana fraza – ova knjiga se čita u jednom dahu. Ne može da škodi nikome, sem Vučićevoj nabildovanoj sujeti i prepotenciji. I udruženom medijskom poduhvatu da se njegova prethodna inkarnacija zaboravi. A ta inkarancija je bila vrlo tužna. I vrlo bolna.

Dragoljub Draža Petrović

Advertisements
4 коментара
  1. Knjigu naručite na e mail revolucija05@gmail. com

  2. Dr Radovan Karadžić permalink

    vučkica je obična jevrejska fufa kao ostatak psihopata koji vode većinu zapadnih zemalja. Nema tu nikakve matematike.

  3. Aleksandar Mitić permalink

    Koliko košta najnovija knjiga o Vučiću? Pozdrav

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: