Skip to content

Šešelj me upoznao s Vučićem

17/10/2013

Слика

S namerom da napravim intervju s Aćimom Višnjićem, u proleće 1994, došao sam u sedište SRS-a. Džabe. Radikalski poslanik i pesnik se nije ni javio, ni pojavio. Zato sam ga prijavio Šešelju.

– Aćim je takav, kao i svi Crnogorci. Nema veze, mora da dođe sledeće nedelje na sednicu Skupštine, tamo ga nađi. Hajde, napravi intervju s jednim momkom iz sekretarijata. Njemu treba medijska promocija, a i ti ćeš biti zadovoljan – rekao mi je Šešelj.

Iako mi je već bilo preko glave maltretiranja s neodgovornim radikalima, nisam hteo da odbijem Šešelja. Izašli smo iz njegovog kabineta i na hodniku naleteli na mladu uzdanicu SRS-a.

Širok osmeh, sugestivan pogled, dlan hladan i znojav, ali stisak čvrst i neprijatno predug.

– Vučić – kazao je i teatralno me propustio da pre njega uđem u veliku prostoriju s nekoliko stolova.

Sa stola je sklonio papire i razbacane novine, za sebe je izabrao drvenu stolicu bez naslona i, uz nepotrebno izvinjavanje što posluženje nije bogatije, rekao da će „naći nekoga da nam donese sok“. Na vratima je zastao pored Šešelja, šapatom su razmenili nekoliko rečenica posle kojih ga je Vučić opušteno, drugarski stisnuo za nadlakticu i sa samouverenim smeškom otišao po piće.

U tih nekoliko sekundi okupirao je scenu, prezentovao visok status koji uživa u stranačkoj hijerarhiji i, još važnije, kod šefa, kao i ambiciju da trgovačkom servilnošću osvoji podršku, pa i simpatije sagovornika. Sa zavidnom intelektualnom kondicijom tokom razgovora nije iskakao iz radikalskog šablona. Šešeljevski jake stavove plasirao je mirnijim tonom, ne dozvoljavajući da ga provokativna pitanja odvedu u popustljivost ili agresivnost.

Intervju tanak, ravan, „bez mesa“, kao kompilirani delovi saopštenja Srpske radikalne stranke. Bez inspiracije, tek da ne uvredim Šešelja, izdržao sam pola sata, isključio diktafon i obavio loš posao. Ne sećam se nijedne rečenice, čak ni novina u kojima sam to objavio, „Dugi“ ili, verovatnije, „Argumentu“. Međutim, dobro pamtim Vučićevu susretljivost u poziranju fotoreporteru. Za razliku od „pravih radikala“, teških za svaku vrstu komunikacije, mladi član sekretarijata spremno je ispunjavao sve što je traženo, nameštao se pred Šešeljevim posterom, srpskom zastavom, grbom SRS-a, pred ulaznim vratima, na stepeništu, u sakou, bez sakoa, sa zavrnutim rukavima bele košulje, s kravatom i bez nje… Sam je predložio da ga, umesto na ulici, slikamo na balkonu Šešeljeve kancelarije. Dok je sedao na gvozdenu ogradu, s prekrštenim rukama, ni šefovi šaljivi predlozi da „učini bar jedan pogrešan korak“, nisu ga omeli u nameri da na lice nabaci najslađi osmeh.

Opet predug stisak ruku, meni srdačan a Šešelju odmeren pozdrav, i ode iz kancelarije.

– Šta kažeš? Dobar je Vučić? – ponosio se Šešelj svojim novim stranačkim ljubimcem.

– Da, deluje urbano, pametan je, mlad, obrazovan, radikalski manipulativan, nametljiv i teatralan. Kad prođe tvoju obuku, pa postane agresivan i zao, biće savršen političar – šaleći se, nisam ni pretpostavio koliko sam u pravu.

– Ej, nemoj tako da ga opišeš u novinama, on te još nije upoznao, ne zna koliko možeš da budeš pokvaren, ali i ti ne znaš da je i on takav, a još je i osvetoljubiv – i Šešelj je tačno procenio karakter Aleksandra Vučića.

Prvi utisak se potvrdio nekoliko dana kasnije.

(Nastavak pročitajte u štampanom izdanju knjige „Istina o Vučiću“, koju možete da naručite na e mail revolucija05@gmail.com)

Advertisements
2 коментара
  1. ko je autotr ovih tekstova o Vučiću

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: