Skip to content

1. Poslednja smrt Aleksandra Tijanića

10/11/2013

Слика

Nisam išao na Tijanićevu sahranu. Nema veze. Da je imao izbora, da ga nisu doneli u vazi, ni on ne bi došao.

Jednom se i to moralo desiti. Godinama je balansirao na ivici, privlačio nevolju, ali visoki tamnoputi stranac svaki put ga je udarao u prazno, po moralu. Džabe. Sve infarkte časti, poštenja i dostojanstva, Tijanić je podneo junački, na nogama. I to na sve četiri, kako je navikao kontaktirajući s političarima i tajkunima. Imun na apstraktne viruse – kao što je, recimo, obraz – mogao je, što se njega tiče, još dva-tri veka da se opire i od retkih napada ljudskosti da se brani najjačim sedativima, licemerjem i pohlepom. Na njegovu sreću, srce je popustilo i prekratilo mučno brukanje.

Prekratilo, ne i zaustavilo. Njegov kraj, na ulazu u zgradu u kojoj je stanovao, predstavljao je samo znak za početak patološke kampanje laži i uvreda, jednako onih koji su ga hvalili, kao i onih koji su ga kudili.

U drugi svet, onaj gde su plač i škrgut zuba, ispraćen je bolesnim lelekanjem samozvanih udovica i ostalih žena u crnom, ridanjem tzv. kolega, čije suze su mnogo ličile na radosnice, kao i spektakularnim ukopavanjem u režiji primitivnih politikanata.

To, verujem, ni on nije zalužio. Ili, možda, jeste.

Prvi deo predstave mrtvozornici su odigrali u medijima, najviše na RTS-u. Posle svega što je napravio na savremenoj srpskoj medijskoj sceni, Tijanića je jedan glupan s vehabijskim dizajnom uporedio s „metronomom prema kome se svi ravnaju“. „Metronom“ još nije ni stigao do Svetog Petra, a isti narikač zaseo je u direktorski kabinet, ekspresno izbacivši belu tablu i crni čekić kurčevitog prethodnika. Kamenih lica, mnogi prijatelji, saradnici i poštovaoci izlivali su najdirljivije emocije i divljenje nad talentom dragog pokojnika. Pred kamerama, u prigodnim emisijama i na komemoraciji. Lepa i nebitna obaveza. Lepa jer im je drago što će ih rodbina i komšije videti na televiziji. Nebitna jer je gledaoci neće zapamtiti, nema trajnu vrednost. S pisanim tragovima malo je komplikovanije. Zato urednici NIN-a nisu uspeli da nađu nijednog kolegu koji bi bio spreman da napiše in memoriam čoveku koji je u tim novinama objavio više tekstova nego što su ih oni pročitali. Ponudu su odbili i oni koje je Tijanić ozbiljno zadužio, neke prijateljstvom i pokroviteljstvom (Slava Đukić), a neke poslovnim kombinacijama (Luka Mičeta).

Drugi čin morbidnog licemerja organizovan je u kapeli na beogradskom Novom groblju. Autor hepeninga nije eksperimentisao s istinom. Na video-bimu prikazao je samo fotografije na kojima je Tijanić ozbiljan i namršten. To je OK, iako sam uveren da pokojnik, da je mogao videti ko se slika pored njegovog kovčega, ne bi mogao da suzdrži smeh. Uostalom, šta je mislio o mnogima koji su došli da mu odaju poštu i koji su ga oplakivali po medijima, govorio im je za života. Danicu Drašković je opisivao kao „gorštakinju koja ne stari otmeno, nego kao starica koja je pojela Ivicu i Maricu“. Milomir Marić je u kapeli zapalio sveću veću od bejzbol palice, kojom ga je Tijanić jurio po redakciji „Intervjua“, pokušavajući da pedagoškom kaznom napravi čoveka od „pufnastog gnoma, humanoida, prednacrt za novinara, ljudsko biće i muškarca“.

Слика

Još pikantnijim rečnikom denuncirao je svoje miljenice, koje su se, na vest o njegovom preranom odlasku, crninom i iskrenom ucveljenošću, uživele u ulogu samozvanih, nepriznatih ali milih udovica.

Olju Kovačević je cenio kao „polupismenu novinarku sa isturenim batacima kao da su jestivi“, za Natašu Miljković je tvrdio da joj se „sav novinarski talenat nalazi u glavi, koja joj služi samo za klimanje“. „Jednoćelijski ženski Dastin Hofman“, Maja Uzelac, po Tijanićevoj proceni, imala je „blagorodnu prirodu koja sa svakim nađe coitus vivendi“. Vesna Dedić mu je zapala za oko jer je „građena kao tradicionalni seoski kredenac od punog drveta, sa širokim fiokama bez ključeva“, pa joj je predvideo da će „zauvek u novinarskoj profesiji predstavljati ekser, uvek će je, kad hoće i gde hoće, neki čekić zakucavati po svojoj volji“.

Da stoji iza svojih reči, dokazao je čim je postavljen na mesto direktora RTS-a. Preporučene opisanim osobinama, sve ih je doveo u Javni servis. Lepo i njima i njemu. One su dobile ogromne plate, on zadovoljstvo druženja sa sebi sličnima i to ne o svom, nego o trošku građana, nevoljnih pretplatnika. Hteo je i Olju Bećković, koju je tešio da „ne liči na kurvu, ne depilira se“ i „fast-food zvezdu“ Sanju Marinković, za koju je bio uveren da „ono najbolje što ima u glavi drži među nogama“.

Na kraju, pošteno su ga oplakale, pripisujući mu nadčovečanske, skoro božanske osobine. Ne čudi, i Tijanić je tako mislio o sebi. Iako s teologijom nije imao mnogo veze. U svom panteonu, građenom prvih 60 godina, klanjao se isključivo političarima i tajkunima. Verovao je u njihovu silu i slavu, kao najveću žrtvu prinosio im je svoje ime i profesionalne sposobnosti, molio im se za hleb svagdašnji. A gde je hleb, tu su pare, stanovi, limuzine…

Naravno, usled čestih promena odnosa snaga među srpskim političkim paganskim idolima, Tijanić bi ponekad i pogrešio, stao bi na slabiju stranu i izazvao bes trenutno jačeg i opasnijeg božanstva.

„Samo stoka želi da živi večno“, rekao je istinu, kojom je jednog od ljutih i moćnih neprijatelja obavestio da se ne plaši čak ni konačne, najžešće osvete.

Pod stare dane, kad mu je telo dalo prve signale da je slabije od duha, i Tijanić je poželeo da živi večno. Krenuo je pravim putem, hrišćanskim. Direktno u Dečane. Odrekao se tekstova u kojima je tvrdio da se Hrist rodio u Jerusalimu, čak je i naučio da pravoslavci, za razliku od njega, češće koriste termin Vitlejem nego Betlehem. Kasno, u poznim godinama, uplašen strašnom bolešću i najavljenim privođenjem na Strašni sud, krstio se u dečanskom manastiru. Bez pompe, u tolikoj tajnosti da niko ni po kasnijem njegovom ponašanju nije mogao da pretpostavi da je kršten. Koliko mu je taj poslednji projekat uspeo ne zna ni vladika Porfirije, koji je u kapeli u nebeske visine upućivao molitve za spas pokojnikove grešne duše. Težak posao s mršavim šansama za uspeh, ali ajde, bolje išta nego ništa.

Nekoliko dana posle opela, gigant srpskog i jugoslovenskog novinarstva, sveden na pravu meru, u urnu, ukopan je u Aleju zaslužnih građana.

Za normalnog čoveka, to bi bio završni čin predstave. Kad je Tijanić u pitanju, ni sahrana nije kraj. U morbidno veselom nadahnuću, njegovi tradiocionalni neprijatelji nisu izdržali, morali su da pljunu na mrtvaka. Prva je radosno uskliknula Biljana Srbljanović. Priznala je da joj sreću kvare samo pohvale pokojnikovih poštovalaca, koji ne shvataju da je on, u stvari, bio običan zločinac. Zgroženi, licemerni čistunci odmah su joj pripisali nedostatak građanskog vaspitanja. Kao, o mrtvima se govori sve najbolje. Ili ništa. Da, ali Tijanić nije običan mrtvac. I on je bez građanskog vaspitanja ispraćao neprijatelje, a i prijatelje.

Na dan Đinđićeve sahrane, društvo u „Tejloru“, uveseljavao je pričom o Goranu Vesiću, koji je celu noć proveo ležeći u pripremljenom grobu, „da se uveri da li je dovoljno udoban za šefa“. Na dan Ćuruvijine sahrane, objašnjavao je da na nju ne bi išao da ga nije zamolila jedna prijateljica da odnese belu ružu. Cvet je ostavio na humci. Dok je bio sagnut, s ruke mu je nestao sat. Eto, Ćuruvija je i posthumno dokazao da je lopov. Boljeg tretmana nije pošteđen ni Bogdan Tirnanić, treći značajni Tijanićev eks-prijatelj. U emotivnom nekrologu, kojim se oprostio od Tirketa, nije propustio priliku da ga opiše kao „doktora Džekila i mister Hajda“.

Takav, Tijanić ne bi zamerio Srbljanovićki. Naprotiv, iskoristio bi to kao odličan povod da je verbalno devastira. Isto bi učinio i Vladimiru Bebi Popoviću, koji je, takođe, na grob ahri-neprijatelja istresao svoje mentalne izlučevine.

Ne zameram ni Srbljanovićki, ni Popoviću, zvanom Beba. Eto, jedva čekam da se overdoziraju, pa da i sam konstatujem da je Srbija čistija.

Za razliku od njih, Tijanićevu smrt sam shvatio i kao još jednu pakost prema meni. Kad sam čuo da je teško bolestan, poslao sam mu sms u kome sam izrazio želje za uspešan oporavak, bilo bi mi žao da crkne pre nego što mu se osvetim. A, imam za šta, kao i mnoge druge žrtve njegove besprizorne pohlepe, kao i svi građani čije živote su sistematski uništavali zlikovci kojima je Tijanić služio na sve načine, kao ministar, PR instruktor, medijski kišobran, savetnik, pokorni sluga.

No, to je tema za sledeći tekst, o svim njegovim prethodnim smrtnim slučajevima, u kojima je, žive, kremirao i ukopavao svoje saradnike, neprijatelje, prijatelje, kumove i slučajne prolaznike koji bi se ispečili na njegovom putu do slave i bogatstva.

(Nastaviće se)

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1439862/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0+%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0+%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B0+%D0%A2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html

Advertisements
Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: