Skip to content

3. Tijanić i Koštunica: Gigant u službi amiša

01/12/2013

Слика

Slobodan Milošević je sa srpske i jugoslovenske političke scene rasterao apatiju i nemar, „uneo je optimizam i spremnost da od problema ne okreće glavu“ već da „odgovorno uprti svaki nacionalni teret“. Kao prvi demokratski izabrani predsednik Srbije i legitimni vođa svih Srba, „iako je napustio jugoslovenstvo, Hrvatima i ostalim srpskim neprijateljima pružao je ustupke koji su, možda, ličili na politički harikiri“, ali pristao je i na tu cenu samo da bi izbegao rat. Potpisom Dejtonskog sporazuma, Milošević je stvorio prostor za „novu nadu u bolju budućnost Srba i ostalih građana Srbije“. Samo nesposobni, korumpirani i glupi opozicionari doživljavali su ga kao „vukodlaka, balkanskog kasapina, Sadama“… Zaslepljeni mržnjom, nisu shvatili da je Sloba „umetnik politike“, koji i u uslovima ničim izazvanih sankcija nalazi načine da održi privredu i istovremeno sačuva nacionalno i državno dostojanstvo.

Tako je Aleksandar Tijanić opisivao Bengalskog Tigra. Dok je imao koristi. Kad je najuren iz  socijalističko-julovskog zverinjaka, oslobođen ministarskog mesta, direktorske plate i ostalih dragosti koje su pratile status dvorjanina, Tijanić je progledao. I, imao je šta da vidi. Totalni mrak.

– Ako je Srbija točak, Milošević je kočnica. Vičan svemu što je gnusno, Sloba je napravio sistem neprosvećenog apsolutizma, prošaranog atentatima. Praveći svoju verziju Srbije, uzeo je najbolje od Mongolije i Vizantije, minus tatarski biftek i teritorije – optuživao je sluga bivšeg gazdu, upozoravajući ga da su „ranije srpske vladare takve greške koštale glave“.

Miloševićeve ratne avanture, svejedno da li su nametnute ili dragovoljne, Tijanić nije video. Nije mogao. Iz direktorskih kancelarija u „Politici“ i BK TV-u, iz ministarskog kabineta u Nemanjinoj ili kroz prozore svojih džipova pogled mu je uvek skretao ka Dedinju, mimo izbegle i starosedelačke sirotinje, ratnih invalida, redova prvo pred „Jugoskandikom“ i „Dafimentom“ a onda oko kontejnera, mimo adolescenata sa zlatnim kajlama i dugim devetkama, koji su načuli da sutra možda ne postoji, pa su rešili da odmah probaju sve, rešetajući mafijaške konkurente, političare, sudije, novinare i ostale faktore koji su remetili nirvanu vladarskog para. Uz čašicu rakije s kantarionom i specijalno pripremljeni ribić u „Vuku“, dok je vickastim dosetkama zabavljao sapatnike iz vlasti, nikada nijednu kritiku nije izgovorio o svom šefu, gnusnom kočničaru. Ćutanje je zlato. I stanovi, marke, limuzine… Istine se nije stideo. Što bi? Neka se ona stidi njega. Ima i za šta.

Dok je klanje trajalo, Tijanić se, kako je sam tvrdio, „samo šapatom“ u intimnim razgovorima s Mirom, zalagao za mir, brate, mir. Kad je deložiran iz Tolstojeve, gromoglasno je raspalio po nacionalnom izdajniku broj jedan: „Bez Miloševića Ameri nikada ne bi mogli da vrate Knin Hrvatima, pola Bosne Federaciji, da daju Albancima Kosovo, da ugovore Dejton, bez njega ne bi mogli da izoluju Srbiju a Srbe nateraju da žive u ritama, da ih ubijaju bombama, ponižavaju blokadama, satiru i izvrgavaju ruglu pridodajući ih zemljama u kojima je tek počeo 19. vek“. Da ne bi i sam bio u ritama, izbegavao je teme poput Vukovara, Bratunca ili Srebrenice. Selektivna svest mu je omogućila da, u najskupljem odelu, ličnim primerom dokaže da rat ipak nije bio uzaludan, bar ne za ratne profitere.

Ni pad u vladarevu nemilost za malog, siromašnog Giganta nije bio uzaludan iako je, u prvi mah, zabrinuo Branku, Vericu, Olju, Vesnu, Anju, obe Nataše i Maje, pa čak i Keti. Kako i ne bi, opcije su se proredile, a i one koje su postojale bile su umrljane glibom iz prošlosti. Dok se uspinjao na slobističkoj lestvici moći, Tijanić je zanemario pedagoški preteću budućnost novog susreta, ali u silaznoj putanji, s istim onim opozicionarima koje je vredno i temeljito, Miri za ljubav, devastirao.

Vuku i Dani Drašković nije mogao da se obrati za pomoć, s njima se susretao samo na suđenjima po uzajamnim tužbama za klevete i uvrede. Vojislava Šešelja je i dalje smatrao „glavnom Slobinom polugom u razaranju svake srpske institucije, svakog srpskog autoriteta i srpske normalnosti“, odnosno za „stvorenje koje je psovalo patrijarha, masakriralo svog dobrotvora Dobricu Ćosića, lomilo parlament, pretilo svakom poslaniku koji je izašao za govornicu“, „kreaturu koja je pravila spiskove za streljanje novinara, isterivala decu iz obdaništa jer nisu nacionalno čisti“, „najvećeg manekena političkih katastrofa, moralne propasti, zaprepašćujućeg sveta bede i duhovnog siromaštva“, „ikonu masakra, krvnika i propasti jedne nacije i države“, „lešinara koji seiri nad mrtvima“…

Ni o Zoranu Đinđiću nije imao mnogo bolje mišljenje.

– Sloba je zarđalom kašikom preklao Stambolića, Zoran je imao više problema s Mićunom, otimajući DS od njenog tvorca. Milošević nema hobija, vlada bez pauze, vlada totalno i odlučuje o svemu, a isti stepen žudnje za vlašću, isti smisao za korisno i praktično, isti talenat za nemilosrdno upravljanje saradnicima i situacijom, kakav ima Milošević, ima i Đinđić – tvrdio je Tijanić.

Bez panike, s verom u svoj istančani parazitski instinkt, brzo i lako je našao novog gospodara.

– Vojislav Koštunica predstavlja čiste ruke Srbije. Zašto Koštunica? Zato što nije po volji strancima, zato što režim ne može da otkrije tačku gde je slab – i Srbin i patriota i legalista, zato što nosi ista odela kao ranije, nema telohranitelja i nema rodbinu… Tu, iza Voje, stoje razočarani nacionalisti, tradicionalisti, monarhisti, građanski gradski elementi, seljaci koji u njemu vide Šumadiju, izbeglice, pogorelci, mladi kojima se sviđa što nikada nije otišao na seansu kod Tigra, slobisti koji brinu šta će sutra biti s njima, obični Srbi, bez ideologije ili političkog prefiksa. Za Đinđića je Koštunica moralno-politički nepodoban jer je Srbin, jer neće da se viđa sa Medlin, jer ne može na oči da vidi Kušnera, jer nikada nije bio na hipnotizerskom kanabetu, jer nije išao u šoping ni u Vašington, niti u Peštu, nije išao kod sponzora po pare za svoju sektu, nema audi, nema firmu, ne pripada nijednom opozicionom klanu, nije rastakao nijednog od kolega i kad su pružali povoda za to, nije estradno raspoložen, ne voli bombaste izjave, nije glumac, nije mesija, nema onu plemenitu harizmu kojom obiluju ostali lideri, nije štampao knjigu svojih intervjua, brine o Kosovu, brine o Vojvodini i nije mu do rastanka sa Brđanima. Tek kad sam sve ovo nabrojao vidim da se i ja slažem! – hvalio je Tijanić novog idola. I sebe, naravno.

Neumeren, kao što je nekada za Miloševića tvrdio da je „umetnik politike“, Koštunicu je proglasio „političkim aksiomom“ čija izborna pobeda predstavlja „prelaz iz diktature u demokratiju“.

Ipak, privikavanje na novo okruženje nije prošlo bez problema. Uzalud je u „Tejloru“ i „Fresci“ uz svako piće nazdravljao „predsedniku Koštunici i ženi mu Zorici“, o agremanu odlučivala je aksiomova supervizorka Ljilja Nedeljković. Posle petooktobarske revolucionarne pobede DOS-a, Tijanić je dobio titulu savetnika, kabinet u Palati federacije, sekretaricu i nove drugare, Radeta Bulatovića i Gradimira Nalića, ali ne i ono najvažnije – mogućnost da utiče na odluke vladara. Telepatijom nije mogao, a Ljilja ga nije puštala na dohvat „čistih ruku Srbije“. Čak ni u svečanim prilikama. Na novogodišnji predsednički koktel za novinare 2002. pozvani su svi glavni urednici i ostali reprezenti tzv. sredstava informisanja. Svi, samo ne i predsednikov savetnik za medije. U izbornoj kampanji za predsednika Srbije, Tijanić je džabe trošio talenat za spletkarenje, posredovao je između Koštunice i Čovića, odnosno Čanka, ali bez mogućnosti da se ugradi u konvertibilne sporazume.

Nekako u to vreme, sedeo sam s Tijanićem u „Tejloru“.

– Poznaješ li Predraga Protića? – pitao sam.

– To je onaj iz DSS-a?

– Da. Evo ga, dolazi ulicom. U kakvim ste odnosima? Možda ne bi bilo loše da porazgovarate.

Čestiti profesor prihvatio je poziv da sedne s nama. Piće još nije ni stiglo, Tijanić je raspalio po DSS-ovim amišima i mlitavom Koštunici, koji je uspeo da za godinu dana lični rejting spusti sa 84 na 14 odsto. Logično, glavna meta bila je prilepljena na bujnu Ljilju Nedeljković. U svom stilu, Gigant je vrlo plastično skicirao njen psiho-fizički portret, od skičavog glasa na kome bi joj pozavideo svaki štumbarfirer sve do kratkih, kobasičastih prstiju i sklonosti ka inkvizitorskoj modi i metodama delovanja. Na kraju, finom i pristojnom gosn Protiću, objasnio je kako je ceo DSS nebitan, jer, kad Koštunica umre, Ljilja nikome neće dozvoliti ni da dođe na sahranu, sama će odneti kovčeg s liderom srpskih amiša.

Dok se Protić blago teturao niz ulicu Đure Jakšića, Tijanić je blistao od sreće. Rekao je i spasio dušu svoju. Bar je tako mislio dok ga nisam upitao:

– Zar ne znaš da je Protić dečko Ljilje Nedeljković?

– U, jebote! – presekao se.

Ipak, nije bilo razloga za strah. Ne s te strane. Na Tijanića su nasrnuli ozbiljniji neprijatelji. I on na njih.

Uglavnom, uz Koštunicu je ostao, kao i uz Miloševića, sve dok je imao koristi. U maju 2004. postavljen je na mesto direktora RTS-a. Samo to mu je trebalo. Za sve ostalo pobrinuo se sam.

Zahvaljujući Koštunici stekao je imponzantnu imovinu i, što je mnogo značajnije, priliku da se tri godine, u najtežim uslovima, pod terorom Đinđićevog ekstremističkog trijumvirata Beba-Čeda-Vesić, opet bavi novinarstvom.

(Nastaviće se)

Advertisements
Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: