Skip to content

10. TIJANIĆ I VUČIĆ: Moralni dvojnici

21/12/2013

Слика

Uvodna napomena:

U maju 2010, kad je već bilo izvesno da će SNS uzeti vlast (malo zaslugom domaćih birača, malo više zahvaljujući stranim mentorima), jedan sitni funkcioner i krupni finansijer DSS-a, ljut zbog nekog televizijskog priloga o njegovoj stranci, rekao mi je da jedva čeka da naprednjaci pobede, pa da smene Tijanića i postave mene za direktora RTS-a.

– Prijatelju, to se nikada neće desiti. Prvo, Tijanić će i nove vladare služiti verno kao i Koštunicu, koji mu je ispunio životni san. Drugo, kad Vučić dođe na vlast, ja ću opet u opoziciju – rekao sam. uz konstaciju da on ne shvata kako funkcionišu amoralni modeli ponašanja srpskih politikanata.

Pokušao sam da mu objasnim da svaki gospodar traži pouzdanog, proverenog slugu, a u medijima, za taj posao, nema boljeg od Aleksandra Tijanića.

– Nema šanse da Toma i Vučić ostave Tijanića u RTS-u, javno su sto puta obećali da će ga smeniti istog dana kad preuzmu vlast, mnogo ih je vređao za sve ove godine – čovek je bio uporan u zabludi.

Nasmejao sam mu se. Opasno se uvredio, ali nije zaboravio moju predikciju Tijanićeve direktorske sudbine i Vučićevog načina kadriranja, proletos me nazvao i priznao da je ispao naivan.

Da, ispao je. Kao svaki normalan čovek, smatrao je da reč, posebno kad je izneta u javnosti, obavezuje. Tragi-komično uverenje. Kao i ovaj Tijanićev tekst o Vučiću.

Tijanić: VUČIĆ – NAJBOLJI POSLE KARAMELE

Imajući na umu da je po novinarskoj vrednosti mali ministar Vučić tek treći novinar u sopstvenoj familiji – iza majke i žene – i da ga je dečiji otpor prema njima naterao da im postane ministar, ne dozvoljavam prijateljima da njega gade ili ozbiljno analiziraju i shvataju.

Nije Vučić, sekretar vojvode od Karlobaga, Virovitice, Ogulina i najpoznatiji klon onog lažnog profesora Pravnog fakulteta u Prištini – koji je sa Kosova utekao ne održavši nijedno predavanje – nije, dakle, Vučić kriv što u Srbiji niko ne zna gde se okončava paleozoik a gde počinje Ministarstvo za informisanje.

Niti, pak, taj novinar u prednacrtu, snosi odgovornost za fakat da nije jasno gde se završava njegov idol Šešelj a odakle počinje on sam. To je nemerljivo tragična pozicija za mladog čoveka čija inteligencija već dugo prezire njegov sopstveni karakter. Njegova uloga ne dobacuje ni do prezira: ona je za sažaljenje! Toliko mogu da uradim za čoveka koji je pristao da obavi lobotomiju, prljavi posao na mozgu sopstvene nacije – što sam ja odbio.

Svaki je Srbin, je l’ tako, vlastito umetničko delo. Ali, na pravljenju Vučića bila je angažovana povelika grupa stvaralaca. Ima tu i nešto genetskog nasleđa, ali samo u njegovoj ranoj mladosti. Od dobrog dečaka, vrednog učenika i momka koji je podržavao odluke AVNOJ-a, greškom zdravstvenog sistema koji je uvezao loše vakcine, njegov imunološki sistem trajno je oštećen; nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu, magičnoj privlačnosti diktature, uživanju u sistemu socijalnog sadizma i sopstvenoj korupciji.

Za svaku od ovih oblasti on je izabrao svog tvorca i predao mu se dušom i telom. Da ne zaboravim – i glavom, budući da njegova inteligencija spada u one koje su neprestano u potrazi za vrhovnim autoritetom kojem će se ropski predati bez ostataka. Tako je, u moralnom smislu, Vučić pretvorio sebe u teglicu sa senfom. Svi su u njega, po potrebi, umakali svoju viršlu: Vojvoda, Toma Nikolić, Mirko Marjanović, julovci, slobisti, policajci.

Tu, dakle, dolazimo do ključa kojim opravdavam svoj sažaljivi stav prema dečaku: cena njegovog otkupa od sebe samog bila je za njega neodoljiva. Samo je ropskom čorbom, koja sadrži dobar automobil, moć, veliki stan, publicitet koji je sahranio i jače umove od njegovog, iluzija ravnopravnog učesnika u velikim političkim igrama, fatamorgana koja skriva ulogu sluge, izvršioca, atentatora i potrošne kancelarijske robe – samo je, kažem, takva ropska čorba bila dovoljno privlačna da se Vučić dobrovoljno skuva u njoj.

Stid od sebe sama savladao je uz pomoć Vojvode koji mu je pružio ono što je malome trebalo: opravdanje za sve što čini! Čim je našao opravdanje – mi spasavamo Srbiju i Svet – pred dečakom se otvorila zemlja Sangri-La. Čudesna zemlja u kojoj je sve lako i dostupno – od novinarki do džipa, od linča onih koji su videli da je izdao sebe, do medijskog streljanja razumnih koji vide da ono što Vučićev šef radi Amerikancima služi samo kao opravdanje za sve što rade Srbima.

No, ja i dalje tragam za opravdanjem maloga kojeg je Vojvoda svesno hipnotisao. Jer, pretpostavljam, samo bi hipnotisani Srbin, ili teško oboleli um, mogao više da voli Lukašenka nego patrijarha Pavla. I da to javno kaže. I ne samo to, već da na delu to i pokazuje. Video sam da Vojvoda od Karlobaga, Virovitice i Ogulina, bombarder Londona, Rima, Pariza i Singapura, maše baterijskom lampom ispred očiju Vučića kad mu je do ruku došlo nekoliko brojeva najgore novine koja je štampana od Gutenberga do danas.

Reč je o „Zemunskim novinama“ u kojima Vučić, u svakom broju, objavljuje između 30 i 50 fotografija svoje ikone. Tim privlačnim likom Vučić ukrašava pravopisne, gramatičke, logičke i protivprirodne greške koje se u tim novinama nazivaju – „tekstovi“. Komično i tužno! Ali, neobično poučno – na šta bi ličili srpski mediji ako ih se ikada dočepaju, do kraja, jedini pravi naslednik Tita i njegov mlađani Ivo Lola Ribar.

U isti koš ide i emisija na priglupoj „Palmi“ pod nazivom „Radikalski talasi“. Ono najgore što postoji u srpskoj prirodi, među srpskim instinktima, unutar najglupljeg dela nacije, postrojava se pred kamerama i hvali opštinsku vlast u Zemunu. Jadan, stari Zemun koji je dočekao da igra ulogu koju je slikarski pribor imao za Hitlera.

Tako dolazimo do tačke koja razotkriva da svaki čovek koji može da bude kupljen jeste precenjen. Šešelj je mogao i jevtinije da dobije Vučića, nije morao da prilikom sečenja torte, na proslavi ulaska u režim, uzvikne pred svima: „Vučiću, jesam li ti obećao da ćeš biti ministar!“ To je bio čin definitivne propasti za dečaka koji je mogao da se odupre svemu sem iskušenju.

One noći kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pećku patrijaršiju za sobom, zgroženi Vučić je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momačkog stana on se, bez predomišljanja, pridružio koloni nesreće i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj veličini i Vođi koji zna šta radi – završe u sirotinjskim logorima za beskućnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vučić je, kažem, te noći doterao svoj kamion do „Crvenkape“, rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u žestini patriotskog, moralnog zgražavanja nad onim što se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 160 kvadrata. Ponavljam, u noći kad su strani vojnici ušli na Kosovo, srpski ministar, nekadašnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i naše tradicije, menjao je prapostojbinu za stan, Dečane za đakuzi, Bogorodicu Ljevišku za terasu i Gračanicu za garažu. Aferim!

Ali, ni sada ne mogu a da ga ne razumem; ko iz vlasti to već nije uradio? Ko iz njegovog društva sve što je na rečima hteo za Srbiju – u praksi nije uzeo za sebe? Ko među njima ne smatra da vlast pruža uživanje pod uslovom da ne podrazumeva nikakvu odgovornost?

No, budući da me je više puta pomenuo obavljajući svoje domaće zadatke, oslobodio me je džentlmenskog sporazuma kojeg sam do danas poštovao. Ali i ovo što pričam predstavlja samo lekciju za njegovo dobro, poslednji pokušaj da se vrati sebi. Naime, budući ministar Vučić dva puta je, na svoj zahtev, dolazio kod mene, dok sam još radio kao direktor BK televizije. Jednom da mi kaže kako je Vojvoda, pred njim, tražio od Bogoljuba Karića da me otpusti jer, kako je rekao šef radikala – vodim sopstvenu politiku Bogoljubovim parama.

Uz to, pomenuo mi je da on i Toma počinju da sumnjaju kako Šešelj počinje da se viđa sa Slobom i da postoji mogućnost da uvede radikale u savez sa slobistima. Tada bi, zakleo se preda mnom Vučić, on i Toma odvojili dve trećine radikala od Šešelja i tako ostali u opoziciji. O tome su, rekao je, već razgovarali sa pametnijim delom rukovodstva stranke. „Ni mrtav ne bih sa komunistima u bilo kakav pakt, jer sebe, od stida, ne bih mogao da pogledam u ogledalu“ – rekao je Vučić.

Dodao je da su on i Toma prvi put posumnjali u Vojvodu kada je odbio njihov zahtev da radikali izađu na demonstracije povodom prodaje Knina. Šešelj je rekao da će isterati iz stranke svakog radikala koji se pojavi na ulicama i viče „izdaja, izdaja“ i, kaže budući ministar, „tada sam zaplakao od muke i stida što smo naš narod ostavili na cedilu i prodali Tuđmanu“.  Ali, docnija istorija pokazuje da je Šešelj bolje poznavao Vučića od njega samoga.

Drugi put je Vučić došao da mi kaže kako je, kao direktor sportske hale Pinki, bio u kancelariji Željka Mitrovića, direktora Pink televizije, kada je kod njega došao Željko Simić, sadašnji ministar kulture, i između dva kupanja u bazenu kod vlasnika pomenute televizije, doneo neki glupavi tekst protiv mene. Taj tekst je objavljen u novinama, ali ga je potpisao Mitrović. Budući ministar kulture, po običaju, samo je iznajmio svoje pero.

Tada su se, pred Vučićem, dogovorili da montiraju neki porno spot sa mojim likom ili sa likom jednog mog dela tela koji se u porodici Tijanić prenosi od kolena do kolena. Vučić, citiram, ceneći moje novinarstvo i znajući moju samostalnu poziciju unutar srpske politike, ne može da zadrži tu tajnu za sebe i došao je stoga da mi to kaže. Zaista zahvalan što nepoznati radikal dolazi i, kako kaže, rizikuje da ga Vojvoda zakolje ako sazna da je meni prepričavao njegove razgovore, čuvao sam tajnu sve dok me sam Vučić nje nije oslobodio.

Sad razumete zašto, imajući na umu njegov raniji, iskreni nacionalistički period, ne mogu da se pridružim ocenama da je reč o direktnom nasledniku Gebelsa. Ne, on je samo daleka, isfabrikovana kopija tog uglednog Nemca koji je toliko značio za razvoj medija i medijskih sloboda, patriotizma i otpora prema Zapadu. Odbijam i tvrdnje da je, možda, bliži Sadamovom najstarijem sinu, koji je prošlog meseca proglašen za novinara veka u Iraku, mada je, kažu upućeni, polupismen.

Mali je žrtva, baš kao i svi mi. Nije on tvorac sistema koji je od njega napravio, posle Karamele, najboljeg imitatora na srpskoj političkoj estradi. Opirao se dugo, dugo je bio lomljen. Razum ga je predugo progonio, ali je Vučić, u ciljnoj ravnini, bio brži od njega. To je njegov jedini greh.

Naravno, ako ne računamo da zna ko je pucao na Ćuruviju i ko će, po tvrđenju njegovog mentora, pucati na mene. Ali, zar ćemo Slavko i ja zamerati takve sitnice čoveku koji sa toliko žara i toliko iskrene patetike u očima, ubeđuje Srbe da žive – ili su mrtvi – u najboljoj od svih mogućih Srbija!?

„Nezavisne novine“, Banjaluka, 7. maj 2000.

Advertisements
9 коментара
  1. Najpre pozdrav autoru sajta. Svi insajderi koji omogucavaju uvid u prljavu tehnologiju osvajanja i odrzavanja vlasti u Srbiji danas, vrse znacajan posao i dobro su dosli. Zarad ove javne koristi ja licno sam prvi spreman da im oprostim sve pogreske proistekle bilo iz licne naivnosti bilo iz pogresne kalkulacije zbog kojih su prvobitno zavrsili u losem drustvu, gde su na kraju i obrali kozu na siljak.

    Jos ako pri tom izgleda da imaju i talenta kako izgleda da je u tvom slucaju, tim bolje. Ali cudna je stvar talenat, narocito u Srbiji, gde njegovim nosiocima sa nepodnosljivom lakocom i ucestaloscu pada na pamet da im, uz njega, karakter predstavlja nepotreban balast. Ako je taj talenat jos i talenat spisateljski, jedna javno sugestivna moc autostilizacije i ulepsavanja onda je karakter obicno tek potpuno gubljenje vremena. Jasno ti je kud sam namerio. Reci su ti zestoke i teske, pogadjaju ne samo zive nego i mrtve, dakle sa jednim ne bas narocito sarmantnim zakasnjenjem s obzirom na mogucnost da ti odgovore. Ton ti je pri tom, veoma gord i moralizatorski, krajnje neprirodan za jednog insajdera koji je do nedavno bio u vise nego prisnom drustvu sa tipovima u odnosu na koje sebe sada stavlja u moralno superioran polozaj. Pri tom tema kojom si odlucio da se opsesivno bavis, licnost prvog potpredsednika Vlade, sama po sebi prilicno je banalna – da je makar vas razlaz nacelne prirode a ne posledica cinjenice da te je licno nasankao i zavrnuo. Sve su to stvari koje, bar kod mene koliko god mi bio zanimljiv kao izvor, izazivaju prilican revolt i onemogucavaju neki dublji osecaj simpatije i solidarnosti.

    Ali dobro, dozvoljavam i mogucnost da jos treba da radis na svojoj spisateljskoj tehnici, i da u sustini nisi los tip. Uglavnom sad kad sam otkrio tvoj sajt, svakako cu nastaviti da ga pratim, pa cemo se vec druziti jos.

    • Pozdrav i tebi, Miloše.
      Hvala ti što mi opraštaš pogreške, iako od tebe, kao ni od drugih čitalaca, nisam tražio ni to, ni simpatije i solidarnost.
      Da si pročitao još poneki tekst s ovog bloga i, naročito, knjigu „Istina o Vučiću“, verujem da bi tvoj komentar bio drugačiji. Nema veze. Tek radi boljeg razumevanja, evo nekih činjenica:
      1) U „lošem društvu“ nisam se obreo iz političkih nego iz profesionalnih razloga. Pretpostavljam da si ti politički aktivan, bar kao glasač. Ja nisam. Nikada nisam bio član nijedne stranke, nikada nisam glasao. To ne znači da nemam političke stavove.
      2) Nikada nisam bio „prisan sa tipovima“ iz tog društva.
      3) Razumem što za tekstove o mrtvima tvrdiš da su napisani s „ne baš šarmantnim zakašnjenjem“. O istim pokojnicima sam, s istim tezama, pisao i dok su bili prividno živi. Osim toga, ovaj pokojnik je mnogo težim kvalifikativima udarao po drugim pokojnicima.
      4) Moj razlaz s prvim potpredsednikom Vlade nije, kao što tvrdiš, „posledica činjenice da me je lično nasankao i zavrnuo“. Takav utisak si mogao da stekneš, verujem, na osnovu vlastitih motiva za bilo kakvu aktivnost. Za 20 godina poznanstva s Vučićem, nekoliko puta samo sarađivali i sukobili se, a postojao je i period od sedam godina apsolutnog ignorisanja. Da, tri i po godine sam bio glavni urednik njegovih novina. Otišao sam iz profesionalnih razloga, a ne ličnih. Po odlasku, šest meseci smo bili u korektnim odnosima. Tako bi i ostalo da nisam odlučio da napišem knjigu o njemu. Ako ne veruješ, a čini mi se da je tako, pitaj njegove saradnike, svi će ti reći da sam izdajnik koji je izneverio poverenje njihovog idola.
      Dakle, predlažem da uz napor čitanja uložiš i napor razumevanja.
      Nadam se da će ti informacije koje ćeš moći da nađeš u mojim tekstovima biti od neke, ne znam kakve, koristi.

  2. Ah, da….i koja ti je ovo fora – vas komentar ceka na pregled. One man show, sam protiv sistema i imas potrebe da se bavis cenzorskim pregledima komentara. Pusti automatski sve sto se kaze, sta je uostalom to danas neprilicno ili nedopustivo reci….

    • Fora sa čekanjem na odobravanje komentara je primenjena upravo zbog takvih kao što si ti. Ne, ne mislim ništa uvredljivo, ali činjenica je da ja ovo objavljujem pod svojim imenom i da se bavim imenima javnih ličnosti, pa ne želim da po automatizmu objavljujem komentare pametnih i hrabrih komentatora, skrivenih u anonimnosti.
      Takođe, ne dopuštam uvrede i psovke, bez obzira da li su upućene Vučiću, meni ili bilo kome trećem.
      Kad nađem vremena, napisaću tekst u kome ću objaviti delove komentara koje nisam pustio. Videćeš kakve prostakluke su pisali razni Miloši, Nemanje, Vitezovi, Baroni, Orlovi i sl. Zbog takvih, razumećeš, nameravam i dalje da zadržim pravo na odobravanje komentara. Kao što možeš da vidiš iz svog primera, ako komentar nije vulgaran i uvredljiv, objavljujem ga bez ikakve cenzure.

  3. Da, prvog trenutka kada mi se ucini da sam rekao nesto toliko pametno da za to jednostavno moram da preuzmem originalne zasluge, ili da je za izreceno bila potrebna hrabrost koja jednostavno ne ide bez punog identiteta, ja cu se predstaviti, sa sve kucnom adresom. Ali tesko da su ovakvi komentari poligon za demonstraciju i jednog i drugog. Nisam javna licnost, tako da bi te moje puno ime i prezime samo nepotrebno opterecivalo, a meni samom davalo iluziju da imam znacaj koji objektivno nemam. Kad budem pozeleo da svoje porodicno ime proslavim potrazicu ipak neki drugi poligon. Do tada, tesicu se svescu o obavezi da svoju anonimnost iskupljujem umerenoscu i blagoscu koju inace ne bih bio obavezan da gajim potpuno predstavljen. Tako da veruj mi, ovu anonimnost vise dozivljavam kao tesko breme nego kao olaksanje i zastitu.

    Inace, „Istinu o Vucicu“ zaista nisam procitao, ali sa ovih par tekstova na sajtu izazvao si moju radoznalost, tako da planiram. Sto se tice ovih tvojih drugih razjasnjavajucih „cinjenica“, ostaje mi da se nadam da ce posle ovog citanja, i za mene predstavljati cinjenice. Ako ne, evo mene sa punim imenom i prezimenom….:)

  4. pozdravljam knjigu Istinu o Vucicu imam ih 3 ali koliko se sećam šešelj je govorio“što mene ne pozovu u hag “ pa kad su ga pozvali prvo nije hteo da ide

  5. Vučićev Rečnik fantastična knjiga svaka čast

  6. Srbimir permalink

    Pozdravljam autora u meri u kojoj je on istinski sposoban da depersonalizuje svoje poglede na deo nase stvarnosti kojom se sa izrazitom zestinom i strascu bavi i sa vec – imajuci u vidu moje licno ne kratko zivotno iskustvo koje me uporno uverava da je ovo jos samo jedan od plejade autora vecno nezadovoljnih,no najvise sobom – malaksalom nadom da jos uvek – posle svega sto nam cini Novus Ordo Seclorum i sto tek namerava da nam ucini – postoje Srbi koji veruju u ezotericni znacaj Kosova i srpske zakletve sluzenja njemu,i da je taj dug jos ziv ne samo u njemu, nego nadam se i kod jos nekolicine autora koji se, uprkos medijskoj crnoj rupi Srbije a zahvaljujuci nemogucnosti te crne rupe da opovrgne zakon o ocuvanju informacije,bore sredstvima koja im stoje na raspolaganju – zivom recju,tekstovima – protiv bezbrojnih izdanaka tog Novog svetskog projekta unistenja homo sapiensa, a medju prvima srpskog nebeskog duha ,i koji su pustili neshvatljivo raznoliko i duboko korenje u nasoj sumornoj stvarnosti – korenje, koje se , na zalost autora, ali i svih Srba , srbofila i cestitih ljudi svih vera i nacija, ne moze istrebiti recju, nego samo vilama i motikama- i sto rece onaj sto svojim teorijama pogresno sprovedenim u praksi unisti ceo 20-i vek: Filozofi su svet samo razlicito tumacili,radi se o tome da se on izmeni- dakle filozofski receno,postovani moj Predraze Popovicu, ne pomaze tu ni vasa ,niti bilo cija rec, vec samo GOVNJIVA MOTKA.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: