Skip to content

Jelena Ćuruvija: Ne želim osvetu, nego pravdu

21/01/2014

jelena c

S Jelenom Ćuruvijom razgovarao sam u maju 1999, mesec dana posle ubistva njenog oca. U Slavkovom stanu sve isto, samo je na kamin stavljena njegova fotografija. Na stočiću još je otvoren Fukujamin „Kraj istorije“.

Jelena u trenerci i majici. Ni na sahrani nije nosila crninu. Smireno, bez vidljivih manifestacija bola, podnosi tragični teret očeve smrti.

– Svoja osećanja čuvam samo za sebe, pokušavam da izgledam mirno jer verujem da bi Slavko hteo da se ponašam baš tako – kaže Jelena.

Priču o ocu vraća na slike iz detinjstva.

– Najlepši period mog života bio je deo detinjstva koji sam provela u Učiteljskom naselju i, nešto kasnije, na Konjarniku. Pored nekoliko dragih slika, dominantan je osećaj sigurnosti koji sam tada imala. U tu atmosferu prave porodične idile uklapa se nekoliko meni i tada i sada značajnih sitnica – priča Jelena. – Imam fotografiju na kojoj smo tata i ja. Pripremamo se za zimsku šetnju. On mi veže oko vrata jedan veliki, žuti šal. Pored mene, srećne i nasmejane, sedi Rade namrgođen. Bio je bolestan, pa nije mogao sa nama. Svaki put kad vidim tu fotografiju, vrate mi se sećanja na topla osećanja malih ali dragocenih stvari. Pokraj naše zgrade u Ustaničkoj 180, tata i ja smo zasadili brezu. Pomagala sam mu tako što sam držala drvce. Ta breza i sad tamo stoji, visoka skoro kao ta četvorospratna zgrada. Kasnije sam relativno često išla u taj kraj i svaki put bih navratila da je vidim. I prošle godine, nakon što sam tamo bila, obavestila sam tatu da je naša breza još tamo, velika i lepa. Isto tako, kao nešto specijalno, pamtim oduševljenje koje bi me obuzimalo svaki put kad bih mog taju videla. Kao nekada, kad sam bila mala, pa kad ga vidim da me čeka pred školom, povikala bih „tata“ i potrčala mu u susret, tako sam reagovala u svim kasnijim susretima na ulici. Jednom, dok su bile demonstracije u zimi 1996. godine, kad sam ga videla u gomili pred hramom Svetog Save, osetila sam isto ushićenje. Opet sam, kao mala, dreknula „tata“ i pojurila kroz gomilu, da mu se bacim u zagrljaj. Zatrčala sam se i skočila na njega, sve sa svojih 180 centimetara i 21 godinom. Jedva je ostao na nogama. Držao me i smejući se rekao: „Aman, Jelena, silazi sa mene“. Valjda po onom klasičnom sistemu odnosa oca i kćerke, uvek smo bili jako vezani jedno za drugo. On mi je bio otac, najbolji prijatelj i idol. Htela sam da budem sve što je on. Htela sam da budem novinar, kao on. Tu volju stalno su obeshrabrivale osrednje ocene iz srpskog. Većina sastava ocenjivana je sa nekim trojkama, što je mene bacalo u beznađe: eto, nikad neću naučiti da pišem i nikad neću biti novinar. Tata me tešio objašnjenjima da i on nije bolje prolazio, a, pokazalo se, to nema veze. „Novinarstvo je najbolji posao, nema boljeg“ – govorio je – „Samo budi uporna i bićeš novinar.“ „Hoću, hoću…“ Mislim da je on zaista mnogo želeo da se bar jedno od nas, ja ili Rade, posvetimo novinarstvu, ali nikad nas nije imperativno usmeravao u tom pravcu, u stilu: moraš ti to, i gotovo. Kad se Rade odlučio za filozofiju i neku drugu vrstu pisanja, a ja za glumu, tata nas je bodrio u tome. Shvatio je da su naše ambicije samo naše, zato je samo insistirao da budemo najbolji, bez obzira kojim putem krenemo. Uvek nam je govorio da smo posebni, da treba tako da se osećamo i da tako idemo napred, prema visokim ciljevima. „Zašto misliš da sam ja posebna“ – pitala bih ga. „Zato što tvoje oči drugačije sjaje.“ To njegovo ubeđenje, ipak, nije značilo da je na nas uticao bilo kakvim zahtevima i uslovima. U osnovnoj školi imala sam odličan uspeh, ali u srednjoj sam malo poludela, pa sam zapostavila učenje. Tata je to prihvatio sa objašnjenjem: „Dobro, ako si tako izabrala, otvoriću ti u podrumu frizerski salon pa friziraj, ako misliš da je to najbolje za tebe“. Uz tu demokratsku slobodu prepuštanja izbora nama samima, Slavko je, sa druge strane, kad god bi primetio da skrećemo sa puta, umeo da bude i izuzetno strog. Kad bismo ja ili Rade nešto zgrešili, što se događalo u pubertetu, bili smo teško kažnjavani, i to bez mogućnosti da izmolimo oproštaj. Kad bi, recimo, osetio da se družim sa nekim pogrešnim ljudima, strašno bi se iznervirao i odsekao kaznu: mesec dana nema izlazaka. Takva presuda se nije dovodila u pitanje. On je odlučio i to je gotovo, ne pomažu žalbe i molbe. Do moje 19. godine bio je užasno strog otac. Morala sam da mu se pravdam, da mu objašnjavam gde ću i s kim ću. Kad sam odselila u Novi Sad, odmah mi je rekao: „Svaki vikend moraš da dolaziš kući, drugačije ne može, ja moram da znam šta radiš, moram da te kontrolišem“. Navikla sam na to, iako sam ponekad smatrala prestrogim da se dere na mene ako se kući ne vratim u 22 sata već u 22 i 5 minuta. Minimalno zakašnjenje bilo mu je dovoljno da se iznervira i poludi. Često se događalo da me naprečac iznenadi odlukom o zabrani izlaska. Uvek je to bilo bespogovorno, ostajalo mi je samo da skinem šminku i odem na spavanje. Onda je, odjednom, valjda kad se uverio da se u Novom Sadu ponašam normalno, počeo da me shvata kao potpuno zrelu i odraslu osobu, što je mene iskreno začudilo. Tad smo se opet značajno zbližili, pa je počeo da mi poverava i neke stvari za koje ja, kao njegova kćerka, ne bi trebalo da znam.

 

Prvo novinarstvo, pa porodica

 

Kad je sebe našao u novinarstvu, Slavko je počeo da zapostavlja porodicu. Naravno, to je osetila i njegova kćerka.

– Činjenica je da je njemu posao uvek bio prvi, ispred svega, pa i porodice – priča Jelena. – Imala sam oko 14 godina kad sam primetila da on odlazi, da više ništa nije kao nekad. Od tog trenutka morala sam bukvalno da se borim za njega. Svaki naš susret, pogotovo kad je krenuo sa „Dnevnim telegrafom“, bio je izboren sa moje strane.

Dok je sa porodicom živeo na Bežanijskoj kosi, Slavko je većinu vremena provodio radeći u „Borbi“, „Telegrafu“ i, kasnije, u „Dnevnom telegrafu“. Već porasla, sa formiranim osećajem za pravi ukus i stil, Jelena je konsultovana u pitanjima njegovog stajlinga. Kad god bi odlazio na neki događaj, svoj izbor odeće Slavko je proveravao kod kćerke.

– Bilo je malo situacija u kojima bismo jedno od drugog tražili konkretne savete – kaže Jelena. – On mi je, svojim statusom, društvenim i privatnim, određivao nivo i način ponašanja. Tačno sam znala kako ne smem da se ponašam jer bi to bilo nedolično nivou mog oca. S druge strane, imala sam slobodu da mu sve kažem, što sam jednom zaista i uradila: „Ej, tata, odlučila sam da rodim bebu a da se ne udam“. Rekla sam to iz zezanja, da vidim kako će da reaguje. „Pa, dobro, dobro…“ Zbunio se, ali se nije usprotivio. „Ako si tako odlučila, dobro. Ali, možda time sebi uništavaš život.“ Dobro smo se slagali i kad su mnogo ozbiljnije stvari u pitanju. Kad sam ga obavestila da želim da upišem glumu, nije se obradovao. „Zar ti da budeš glumica?“ Iznenadio se. „Nemoj da očekuješ da ti ja pomažem svojim vezama. Ako to zaista hoćeš, moraćeš sama da se izboriš i moraćeš da budeš najbolja.“ Kasnije je nabavio nekoliko knjiga o pozorištu, da vidi čime se ja to bavim. Odmah je počeo da pravi planove sa mnom u tom smeru. Stimulisao me da posle Akademije odem u Englesku na specijalizaciju, da vidim kako oni to rade. Kad sam mu rekla da je moj cilj da imam svoje, možda prvo privatno, pozorište u Srbiji, odmah me podržao. Njegovo razumevanje ponekad je i izostajalo. Bilo je situacija kad ja nešto hoću, baš hoću, a on kaže: „Ne, to ti nije dobro“. Bez obzira koliko se ja bunila i negodovala, uvek je moralo da bude po njegovom. Događalo se da mu ja preporučim neku predstavu, on ode i, ako mu se ne svidi, usred premijere ustane i izađe. Ukratko bi mi objasnio svoj postupak: „To sranje ne mogu da gledam“. Međutim, za predstavu „Art“, Ateljea 212, govorio je da je trenutno najbolja u Beogradu.

Sa Slavkovim poslovnim uspehom, rastom moći i slave, menjao se i Jelenin status. Postepeno je ulazila u trip koji muči decu holivudskih zvezda, u zapitanost da li se neko druži sa njom zbog nje same ili zbog njenog oca.

– Sa uspehom „Telegrafa“, kako je Slavko postajao sve poznatiji, sve češće sam upadala u situacije u kojima sam shvatala da se neki ljudi žele družiti sa mnom samo zato što sam njegova kćerka. Iako sam relativno brzo uspevala da provalim zašto se neko prema meni postavlja tako dobronamerno, da ne kažem servilno, ipak mi je to, negde, smetalo. Bila je lepa, užasno prijatna obaveza biti kćerka Slavka Ćuruvije. Već zbog imena, ljudi su me gledali drugačije. Meni se mnogo sviđa činjenica da sam baš ja njegova kćerka i da u meni teče njegova krv, ali ponekad bi me mnogo iznerviralo kad primetim da se neko prema meni postavlja drugačije nego prema ostalima. Čim bih primetila da se neko sa mnom druži zbog tatine slave i novca, odmah bih ga eliminisala iz društva. Većina mojih pravih prijatelja zna me od ranije, pre nego što je Slavko postao tako popularan i bogat.

I pre svog poslovnog uspeha, Slavko Ćuruvija je porodicu navikao da sav novac kojim raspolaže, ma koliki on bio, jeste samo – njegov.

– Tata to nije nametao iz sebičnosti, već zato što je to zaista tako – tvrdi Jelena. – Svaki put kad bih došla kod njega i tražila pare, on bi mi dao. Znala sam kako ću sa njim. Bila sam mezimica i maza, ali svaki zahtev morao je da prođe određenu proceduru. Došla bih i rekla kako sam videla haljinu koju želim da kupim. Ona košta toliko i toliko. Dakle, postojalo je objašnjenje, cena i molba. Trudila sam se da ne tražim previše, a ni on mi ne bi dao. Kad je nastala frka oko „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“, smanjila sam svoja potraživanja, ali sam uvek dobijala za sve osnovne egzistencijalne stvari, sa istim osećanjem da je to samo njegov novac koji, bez obzira što sam mu ja kćerka, ne pripada automatski i meni. Slavko je dugo čekao novac. Nikad nismo oskudevali, ali nije bilo dovoljno za sve njegove potrebe. Kad je uspeo, voleo je da uživa u parama. Nije se razbacivao i šepurio pred ljudima, ali nije ni štedeo na stvarima koje je želeo. Recimo, hteo je da napravi ovo ekskluzivno potkrovlje u centru i u njega je uložio ogromne sume. Možda je, negde, bio bahat samo kad je garderoba u pitanju.

 

Državni neprijatelj br. 1

 

Izuzev moralnom podrškom, Jelena nije bitnije učestvovala u Slavkovim usponima i padovima. Sudar sa ranijim problemima – u policiji i „Borbi“ – Slavko je trpeo sam, da ne uznemiri porodicu.

– Primetila bih da je nervozan ili depresivan, ali nikad nije otvarao srce, sedeo i kukao: „Jao, jadan ja, vidi šta mi se dešava!“ – kaže Jelena. Ona se u Slavkove poslovne probleme umešala tek od jeseni 1998. – Išla sam na suđenja i tribine, trudila se da uvek budem tu, da pričam s njim. Kao i pred ostalima, i preda mnom je uvek izgledao samouveren i hrabar. Kad bi se dogodila neka loša stvar, on bi samo konstatovao: „Situacija je jako ozbiljna, grozno je, ali izvući ćemo se“ – i onda osmeh. Iako nikad nije nudio dokaze za svoje optimističke prognoze, svi su mu verovali, pa i ja. Koliko je opasan sukob u koji se upustio prošlog oktobra shvatila sam posle izricanja prve presude. Kad sam videla do koje mere je suđenje apsurdno, znala sam da je opasnost ogromna jer oni mogu sve. Posle tog suđenja, sećam se, sa advokatima smo sedeli u napuštenoj redakciji „Dnevnog telegrafa“ i raspravljali da li policija zaista može da zapleni imovinu. Advokati su pretpostavljali da može doći do toga, ali ne veruju, to je protiv zakona. „Ali, ljudi, da li je suđenje bilo po zakonu“ – pitala sam ih. Posle te presude, svima mora biti jasno da njih zakon niti interesuje, niti obavezuje. Tata tada nije bio svestan opasnosti, bar ne na isti način kao ja. U jednom trenutku čak sam mu rekla: „Znaš li ti da si postao državni neprijatelj broj jedan? Znaš li šta se dešava takvim ljudima? Retko ko od njih sačuva glavu na ramenima.“ Činjenica da se moj – moj a ne bilo čiji – otac nalazi u takvoj poziciji, uopšte mi nije bila prijatna. Da bih se osećala srećnom i ponosnom što sam njegova kćerka nije mi trebalo da on bude progonjen. Svest da je on u opasnost i da može nešto da mu se desi sazrevala je kroz različite faze. U prvom trenutku osetila sam ratobornost i želju za otporom. To traje, ali vremenom, pod upornim udarima od kojih čovek ne može da se odbrani niti da na njih odgovori na pravi način, dolazi do preispitivanja smisla te borbe. Ništa se ne dobija a može mnogo da se izgubi. Sledeći stepen je već blizu očajanja. Iznerviram se i mislim: „Tata je sebičan, brine samo o sebi i svojim poslovima“. Dobro, u pitanju su i ozbiljniji principi – sloboda, demokratija, država – ali šta je sa nama, njemu najbližima. Šta će biti sa nama ako se njemu nešto desi? Mešaju se bes, nemoć, snaga… Nastaje konfuzija u kojoj čovek ne može da se snađe. Kroz sve to sam prolazila, shvatajući koliko se menjam. Užas kojem sam svedočila potpuno mi je izmenio poglede na život. Ranije sam smatrala da su svi ljudi dobri iako to nekad, zbog raznih frustrirajućih razloga, ne pokazuju. Gledajući šta se događa mom tati shvatila sam da postoje zli ljudi koji nemaju nikakve moralne ili bilo kakve drugačije granice. Moja pozicija je bila tim komplikovanija što nisam mogla, a nisam ni htela, da utičem na njegove odluke. Ako je odlučio da se bori, moje je samo da mu pomognem tako što ću biti uz njega kad mu trebam. Zajedno smo razmatrali sve moguće kombinacije, pripremali se za sve vrste eventualnih udara. Naravno, uvek je postojala i najgora mogućnost, koje je i sam bio svestan. „U krajnjem slučaju, mogu i da me ubiju“ – govorio je, ali ni on, a ni ja, nismo verovali da će do toga zaista doći. Davno, još kad je bio u „Telegrafu“, na najkonkretniji način dao mi je do znanja kako opasan život vodi. Rekao mi je: „Jelena, ako se meni nešto desi, tu i tu imaš to i to“. Sad, kad je rizik postao znatno veći, nije izgovarao tako šta. Najviše sam se uplašila kad je osuđen na zatvorsku kaznu. Znam šta se dešava političkim zatvorenicima, kroz kakvu torturu prolaze, i mnogo sam se zabrinula kad sam čula presudu od pet meseci robije. Na dan izricanja te kazne ja sam bila u Novom Sadu. Radila sam neke tri predstave, pa smo se samo čuli preko telefona. Zvučao je jako loše. Sutradan, kad smo se videli, već je bio opušteniji. Naprosto, reagovao je kao svaki čovek. Prvo se uplašio, a onda seo i analizirao problem: „Strašno je, ali da vidim kako mogu iz toga da se izvučem“. Mislim da je u početku bio spreman da ide u zatvor. „Dobro, pet meseci nije tako strašno, kopaću krompir…“ – govorio je, ali onda bi dodao: „Međutim, sa svojih 50 godina, ne ide da sa kriminalcima kopam krompir“. Ja sam se uplašila više nego on. Došla sam i tresla se od straha. „Moraš da se pakuješ i ideš odavde, odmah!“ Posle prvog naleta panike, počela sam kontrolisano da mu puštam bubu u uho. Znala sam koliko voli da ujutro sedi na rivi i pije kafu. To sam mu i dočaravala: „Zamisli, tajo, sediš na rivi, pijuckaš kafu, čitaš novine, daleko od buke i haosa…“ „Da, ali ne još…“ – smeškao se. „Znaću kad bude vreme, sad je rano za to…“

 

sl10

Atentat, bes, mrak i kiša

 

Jelena tvrdi da ne zna ko je i kako pretio Slavku. Slučajno je saznala da su jednom hteli da ga napadnu na ulici. Dok je on o pretnjama ćutao, RTS nije.

– Nekoliko dana pre tog teksta, koji je pročitan u Dnevniku, neko mi je javio da se na televiziji prikazuje emisija o Slavku – priča Jelena. – Odmah sam mu to javila. Pitao me na kom kanalu. „Ne znam da li je na našoj televiziji ili sa satelita“, rekla sam. „Ne bi valjalo da je na našoj.“ „Da, nije dobro, izgleda da je došlo vreme da kreneš na plivanje…“ Kad smo isproveravali, utvrdili smo da je to BBC-jeva emisija. Dakle, ništa opasno. Međutim, usledio je taj napad na RTS-u. Ni tada se nije uznemirio. „Ma, nije strašno, to je neka budala na svoju ruku. Sve je pod kontrolom.“ Nažalost, Slavko je previše verovao nekim svojim izvorima iz vlade. Neko ga je uverio da ne treba da brine iako je u pitanju klasični poziv na linč.

Sa bombardovanjem, u ratnom haosu, proredili su se Slavkovi susreti sa Jelenom. Ona je bila kod majke, u kući na Bežanijskoj kosi. Ne želeći da rizikuje prilikom prelazaka mostova, Slavko joj je zabranjivao da dolazi u grad. Iako su se svakodnevno čuli telefonom, poslednji put su se videli desetak dana pred njegovu smrt.

– Tog dana kad je ubijen, bila sam tu, u komšiluku, u Ateljeu 212 – seća se Jelena. – Nisam imala vremena da svratim, a ionako se ne bismo sreli, on je već izašao u šetnju. Bila sam kod drugarice kad me mama zvala da dođem jer joj nešto trebam. To se nikad ranije nije događalo, pa sam odmah shvatila da nešto nije u redu. „Šta se dešava?“ „Dođi odmah, trebaš mi.“ „Idemo li negde?“ „Da.“ „Mama, reci mi šta se dešava.“ „Izvršili su atentat na tatu.“ „Šta?“ – šokirala sam se – „Pa, gde je on?“ „Ne znam ništa.“ „Je li živ?“ „Ne znam.“ Došla je po mene i dovela me kući. U međuvremenu je Rade već stigao u Slavkov stan. Kad sam nazvala, on je digao slušalicu. Rekla sam samo: „Rajo?“ On je počeo da plače. „Ubili su ga“ – rekao je. Mrak , potpuni mrak. Zagrlila sam mamu. Ona je pitala šta je, ali nisam mogla da govorim. Valjda sam joj samo dala slušalicu, nemam pojma. Bila sam pod potpunom blokadom. Prvo mrak i neki strašan, nekontrolisan bes. Tad sam prvi i poslednji put osetila da mogu nekoga da ubijem, da mogu nekome da oduzmem život. Ne znam kad sam uspela da se smirim. I inače, uvek tako reagujem – prvo šok i bes a onda mir. I tata je uvek tako reagovao. I Rade. Takvi smo. Zato sam se tako mirno držala i na sahrani. Valjda je to neki moj način bega od surove stvarnosti. Otišli smo do njegovog stana. Dok smo tamo bili osećala sam se strašno, ali to nisam pokazivala. Čak mi je neko rekao da izgledam najprisebnije, samo sa mnom može da se razgovara. Ni tada, kao ni sad, ne mogu da verujem da ga nema. Još uvek osećam njegovo prisustvo. Tu je, ne vidim ga ali znam da je tu. Te noći, kad smo se vratili kući, naravno, niko nije mogao da spava. Sedela sam i gledala u noć. Kiša je neprestano padala i u njoj sam čula njegov glas, njegove odgovore na moja bezbrojna pitanja. Celu noć smo vodili dijalog, prisećali se šta smo sve radili zajedno. Kiša je dočekala jutro. Sećam se da sam mu tada rekla: „Tata, nađi neku vezu tamo gore i sredi da bude lepo vreme na sahrani. Neću da te isprati kiša. Ti si bio sunce, hoću sunce da te isprati.“ U sledeća dva dana, do sahrane, kad god bi se malo zamračilo, podsetila bih ga: „Alo, tajo – hoću sunce!“ Sunce ga je ispratilo. To mi je dokaz da je još tu. Vreme prolazi, ali meni je sve gore. Posle prvog udara, milion obaveza oko sahrane odvuklo je pažnju. Rešavali smo neke tehničke probleme, jurili na sve strane, pa je to pomoglo da pobegnem od svesti koliko boli gubitak oca. Međutim, ni danas, moje telo, razum i srce naprosto ne mogu da prihvate da ga više nema. Ne mogu da prihvatim dve reči: nikad više. Svaki put kad zatvorim oči vidim kako dolazim u ovaj stan, pozvonim, čujem njegove klompe, vrata se otvaraju i on mi sa osmehom kaže: „Stiglo je moje luče“. Onda me zagrli i poljubi. Taj zagrljaj, tu primopredaju nikad više neću osetiti. Ne mogu da prihvatim ni one ženske stvari: on nikad neće biti na mom venčanju, nikad neće držati moje dete, nećemo zajedno dočekati neku duboku starost. Zbog toga mi je sve teže.

Još pre nego što je Slavko sahranjen, Jelena se suočila sa problemom druge vrste. Uz izjave saučešća i podrške, odmah su krenule i neprijatnosti.

– Svi su počeli da traže pare koje im je Slavko dugovao – kaže ona. – Neki su hvatali na sentimentalnost, dok su mnogi išli grubo, u stilu: ili ćete dati milom ili ćemo uzeti silom. Iznenadili su me takvi postupci nekih ljudi koji su mu bili mnogo bliski. Zabolelo me kad sam shvatila da je tata njima posvetio više pažnje i vremena nego meni, a nije uspeo da shvati da su oni s njim isključivo zbog ličnog interesa. Nisam mogla da verujem da se takve stvari dešavaju a da se on još nije ni ohladio. Nisam mogla da shvatim da je neko spreman da tako postupa sa nama, njegovom decom, a mnogi su bili spremni da to zloupotrebljavaju. Neko mi je rekao: „Dete, tako odrastaš. Kad prestaneš da veruješ ljudima, znaš da si odrasla.“ Ako je tako, sad sam zaista velika.

 

Oživeću „Dnevni telegraf“

 

U policijsku istragu Jelena ne veruje.

– To što rade policijski inspektori, mnogo je smešno – kaže. – Koliko sam primetila, oni ne istražuju ko ga je ubio, već da li će „Dnevni telegraf“ nastaviti da radi. Uostalom, svi mi znamo ko ga je ubio, iako to niko javno ne govori. Ista tri imena svi imamo na pameti. Ja ne mogu i ne želim sama nešto da istražujem, da se svetim ubicama i njihovim naručiocima. To je nemoguće, ako bih htela da to učinim mogućim, morala bih da tome posvetim ceo svoj život, što je, negde, bolesno. Verujem u duhovnu stranu sveta, verujem da pravda, ipak, postoji i da će se tatina smrt vratiti onima koji su je izazvali. U javnosti se pominju mnoge kalkulacije o tome ko je ubio mog oca. Odmah je plasirana priča kako nije u pitanju politički atentat već prljavi, kriminalni poslovi. Kao, ubila ga je crnogorska mafija zbog, ko zna kolikih, dugova. Manje javna i mnogo tiša nagađanja pominju Bojića, Šešelja, Miru Marković. Nedavno sam čula fantastičnu priču o tome kako je Slavko od Amerikanaca dobio pomoć od 120.000 dolara, ali pod uslovom da piše protiv Miloševića. Kad je rat počeo i kad je tata zaustavio „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, Amerikanci su se naljutili što ih je prevario, pa su ga ubili. Takođe interesantna kombinacija, za koju bih volela da je istinita, kaže da je on – živ. Naime, po toj priči, tata je već godinama bio kontraobaveštajac. Istovremeno je radio i za našu i za američku tajnu policiju. Onda je Amerikancima namestio podvalu da bombarduju kinesku ambasadu, pa je iscenirao svoju smrt kako ga oni ne bi kaznili. Čujem da se isto tako priča kako je sam, da bi se obezbedio od naše policije i svih neprijatelja, organizovao atentat na sebe. Dogovorio se sa nama, najužim krugom familije, pa izveo predstavu. Dokaz toj tvrdnji je što niko od nas, ni Rade, ni ja nismo išli da identifikujemo njegovo telo. Hteli smo – to je istina – ali prvo je ušao naš ujak, da vidi kako tata izgleda, da mi, deca, ne gledamo nešto što bi kasnije moglo da nas optereti. Kad se vratio, opisao nam je čoveka koji zaista nije naš tata. Obrijan, bez naočara, za zatvorenim desnim okom, sa rupom ispod brade i šavom preko pola lobanje. Rekla sam da to neću da gledam, to nije moj tata. Na kraju, možda je zaista živ. Ne znam zašto se bar meni ponekad ne javi. Naravno, to bi bilo lepo, pogotovo kad ne bi bila bajka. Znam da je moj otac mrtav. Ubili su njegovo telo i njegovo postojanje na zemlji, ali time nisu uradili ništa više osim što su naneli bol ljudima koji su ga voleli. Njemu je sad super, sad mu je najlepše. Nije patio, u tri sekunde je ubijen. Nije se mučio, samo je otišao na neko mnogo lepše mesto. To me, negde, čini mnogo srećnom. Uostalom, on je već zapisan u istoriji i kao takav ne može da umre, njegovo delo će da živi. Najteže je nama koji smo ga mnogo voleli i kojima užasno nedostaje.

O Slavkovom delu – „Dnevnom telegrafu“ i „Evropljaninu“ – Jelena govori kao o članovima porodice:

– „Dnevni telegraf“ sam osetila kao svog brata. Slavko ga je nazivao svojim čedom, bebom. Kroz radost ili nervozu, pokazivao je ista roditeljska osećanja prema tim novinama kao da je dete u pitanju. Zato i ja moram da učinim sve kako bi taj moj mlađi brat nastavio da raste, da se razvija u jedno veliko, uspešno biće. „Dnevni telegraf“ ne može da umre i nestane. Naravno, ni „Evropljanin“. Opet, Rade i ja se nikad nismo bavili novinarstvom, bar ne toliko ozbiljno koliko bi bilo potrebno da odmah uđemo u posao. Biće jako teško da izađemo na kraj sa milion tehničkih problema, ali najbitnije je da imamo veliku volju, odlučnost, snagu i upornost, tako da će se, čim se steknu uslovi, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“ opet pojaviti. Znam da tata ne bi voleo da mi žrtvujemo naš san radi njegovog, ali nadam se da ćemo uspeti da iskombinujemo obe stvari. Nismo hteli tu obavezu, ali sad ne možemo da je se odreknemo.

 

Slavko Ćuruvija POSLEDNJA ISPOVEST: Oni ne praštaju

Slavko Ćuruvija POSLEDNJA ISPOVEST: Oni ne praštaju

Intervju s Jelenom Ćuruvijom objavljen je u knjizi „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije – Oni ne praštaju“

Advertisements

From → Ćuruvija i ja

3 коментара
  1. anja permalink

    Mi Srbi zaista nemamo srece sa svojim „vladarima“; ili su lopovi, psihoticne ubice ili oboje. Drugarica Markovic je bila psihopata koja je iskoristila poziciju svog muza da ubije svoje neistomisljenike. Iako mi je Sloba bio mrzak, ne verujem da je on bio krvolocni psihopata kao njegova supruga. Mislim da neki novinar treba malo da prouci poreklo porodice M.Markovic jer sam cula da je tu bilo mnogo groznih stvari i dogadjaja (samoubistvo majke) sto je uticalo na to da Mira postane monstrum. Ona je svog dugogodisnjeg prijatelja Slavka poslala u smrt bez trunke kajanja. Da li je ikada pomislila na Slavkovu decu i uopste na bilo ciju decu u Srbiji? Kada sam procitala knjigu americkog psihologa Roberta Harea „Without conscience“ sve mi je bilo jasno ko je MM.

  2. darko.tadic permalink

    G-dine Popoviću da li ova knjiga još uvek može da se kupi? Nisam je našao ni u jednoj od knjižara koje sam obišao. Pošto ima sve vaše knnjige, voleo bih i ovu. A nadam se skorok izlasku iz štampe i one o T. Nikoliću. Bilo kako bilo, vreme će tek pokazati, ali vi ćete biti srpski Pulicer, jer ste jedan od retkih u ovom mraku, i jedan od prvih, javno digli svoj glas protiv režima. Mogi su počeli da se češu tek kad’ je njih zasvrbelo, ali vi ste ostali isiti od početka do danas.

    • Treće izdanje knjige „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije: Oni ne praštaju“, nadam se, štampaću za nekoliko dana. Biografija Tome Nikolića je još na čekanju.
      Hvala na podršci

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: