Skip to content

Intervju sarajevskom nedeljniku „Dani“: Oni ne prašaju

29/01/2014

BHDANI, 23. Januar 2014.

Fotografija0559

INTERVJU: PREDRAG POPOVIĆ

Šta je o ubistvu Slavka Ćuruvije Aleksandar Vučić čuo od Vojislava Šešelja a šta od Milorada Ulemeka Legije? U kakvim je odnosima Ćuruvija bio sa Mirjanom Marković? Od čega je sve „gospodin Alchajmer“ spasao Aleksandra Vučića? Na ova pitanja odgovara Predrag Popović, nekadašnji pomoćnik urednika Ćuruvijinog Dnevnog telegrafa i autor knjige Oni ne praštaju – poslednje ispovijesti Slavka Ćuruvije. 

                ONI NE PRAŠTAJU

Četrnaest godina nakon ubistva Slavka Ćuruvije, zahvaljujući ne samo ljubaznosti Milorada Ulemeka Legije, nego i upornosti i marljivosti prvog potpredsjednika Vlade, Aleksandra Vučića, javnost je konačno saznala ono što je znala i tog 11. aprila 1999: vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa ubila je država! To su prošle nedelje saopštili vicepremijer Vučić i tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radisavljević, precizirajući da su osumnjičeni podstrekači zločina koji se 1999. dogodio u ulici Lole Ribara u Beogradu, bivši šef DB-a Srbije, Radomir Marković i načelnik beogradskog centra DB-a, Milan Radonjić; izvršioci su načelnik drugog odeljenja beogradskog DB-a, Ratko Romić i pripadnik posebne službe za obezbeđenje DB-a, Miroslav Kurak. Sva navedena lica su istog dana uhapšena. Izuzev, naravno, Radomira Markovića koji je, zbog učešća u više političkih likvidacija devedesetih, već osuđen na višegodišnju robiju.

Nekadašnji saradnik Slavka Ćuruvije i autor knjige Oni ne praštaju, Predrag Popović, “senzacionalno otkriće” zasnovano na svjedočenju “gospodine Legije” smatra farsom.

„Prošlonedeljnu predstavu prvog potpredsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića doživljavam kao drugo po redu ubistvo Slavka Ćuruvije“ – kaže Predrag Popović. „Iza Vučićevog tobožnjeg insistiranja na ubrzavanju istrage, na formiranju  nekakve besmislene komisije u kojoj novinari istražuju ubistva novinara zapravo se krije namera vicepremijera da opere sopstvenu biografiju.

Kada je 11. aprila 1999. – dakle, tokom intervencije NATO pakta na SRJ – ubijen Slavko Ćuruvija, svi smo znali ko stoji iza tog ubistva.

DANI: Ko?

POPOVIĆ: Još u novembru 2002. – baš kao danas Milorad Ulemek – Vojislav Šešelj je tvrdio da je Slavka Ćuruviju likvidirao Miroslav Kurak. Eto, ispade da su to čuli svi izuzev Alekandra Vučića, Šešeljevog najbližeg saradnika koji je imena Ćuruvijinih ubica saznao tek 2014. I to od Legije!

Inače, šaržer za sedamnaest metaka ispaljenih u leđa Slavka Ćuruvije počeo je da se puni 24. marta 1998, formiranjem takozvane crveno-crne koalicije koju su činile Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića, Jugoslovenska udružena levica Mirjane Marković i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja.

DANI: Tada je krenula hajka na Slavka Ćuruviju i Dnevni telegraf?

POPOVIĆ: Hajka je, kažem, krenula odmah po formiranju crveno-crne vlade, postepeno se zahuktavajući krajem septembra 1998, kada je donešena najpre Uredba, a onda i sramni Zakon o informisanju. Na osnovu tog pravnog akta – iza koga je, inače, stajao tadašnji ministar informisanja Srbije, Aleksandar Vučić – hapšeni su i osuđivani novinari i urednici Dnevnog telegrafa i Evropljanina; oduzimana nam je i zaplenjivana imovina… Ne znam da li se sećate kako je posle 5. oktobra 2000. Vučić komentarisao Ćuruvijino ubistvo.

DANI: Kako?

POPOVIĆ: Na isti ciničan način na koji je to kasnije činio uhapšeni Ratko Romić. Dakle, na pitanje novinara ko je ubio Slavka Ćuruviju, i Vučić i Romić su odgovarali: „Ubile su ga ubice!“

DANI: Vicepremijer Vučić danas kaže da je vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa „ubila država“. Kako to da jedino ministar informisanja nije bio dio te države?

POPOVIĆ: Na isti način na koji jedino on nije čuo šta je govorio Vojislav Šešelj. Najzad, a ko to, molim vas, Vučića danas sme bilo šta da pita?! Niko! Zašto? Pa, zato što se kalendar u Srbiji vraća unazad. Naime, ono što je bila Nemačka 1933, to je Srbija 2013. Što znači da polako ulazimo u 1934, gde apsolutni vladar, izuzev straha i paranoje, građanima nema šta da ponudi. Svi se trude da „najmoćnijem čoveku“ iskažu što veće poštovanje i lojalnost – od stripera Majstorovića do patrijarha Irineja. I to bez izuzetka.

Ali, vratimo se prošlonedeljnoj predstavi: podsećam vas i na to da je u intervjuu jednim dnevnim novinama Milorad Ulemek Legija 2007. rekao kako Mirjana Marković i Radomir Marković ne snose odgovornost za Ćuruvijino ubistvo.

Ubili su ga strani agenti“ – tvrdio je. „Srpska DB je samo pokušavala da ga zaštiti“.

Postavlja se pitanje ne samo kada Legija laže, nego i zašto to čini. Da li to radi iz zabave ili zbog toga što je sa Vučićem naprvaio nagodbu?

DANI: Šta Vi mislite?

POPOVIĆ: Tužilac Radisavljević tvrdi da sa Legijom nije bilo nagodbe; dakle, ostaje zabava. Ali, šta će se dogoditi ako, recimo, Legija na suđenju kaže da se šalio i da je ubistvo Slavka Ćuruvije naručio Aleksandar Vučić? Da li će u to poverovati oni koji danas bespogovorno veruju u svedočenje „uzornog građanina“ Ulemeka Legije? Tu pre svega mislim na one koji do sada nisu verovali ni u jednu rečenicu koju je taj čovek izgovorio.

DANI: Mislite na…

POPOVIĆ: Na Verana Matića, na Vuka Draškovića, na članove Slavkove familije… I, da se razumemo: verujem da je srpski DB likvidirao Slavka Ćuruviju, kao što verujem da iza toga stoji politička odluka ili Slobodana Miloševića ili Mirjane Marković. Ipak, voleo bih da za Ćuruvijinu likvidaciju odgovaraju svi koji su na bilo koji način bili sa tim povezani: od ministra informisanja Aleksandra Vučića, preko saveznog sekretara za informisanje i potpredsednika Draškovićevog Srpskog pokreta obnove, Milana Komnenića.

DANI: Zašto Komnenić?

POPOVIĆ: Zato što je, verovatno pokušavajući da bude duhovit, Komnenić rekao kako ne veruje da je Slavko Ćuruvija ubijen iz političkih razloga, nego da ga je pre ubio neki „ljubomorni muž“. O Ćuruvijinom ubistvu bi možda nešto mogao da kaže i tadašnji predsednik Trgovinskog suda i Vučićev adokat i prijatelj, Boban Glavonjić.

DANI: Mogla bi, valjda, i Mirjana Marković koja je, uzgred, bila kolumnista u novinama koje ste uređivali; govorili ste i na promociji njene knjige. Nemate sa tim problem?

POPOVIĆ: Nemam, zato što Mirjana Marković u to vreme nije bila u vlasti i protiv nje se nije vodio nikakav sudski spor.

U februaru 2002, na dan početka suđenja Slobodanu Miloševiću, napravio sam intervju sa Mirjanom Marković. Pre nego što sam postavio prvo pitanje, petnaestak minuta sam govorio o Slavku Ćuruviji, o Dnevnom telegrafu, o knjizi Oni ne praštaju koju sam pisao tokom poslednja tri meseca Ćuruvijinog života.

Pušila je i posmatrala me je pomalo nezainteresobvano; bez grimase, sa zaleđenim izrazom lica porculanske lutke.

„Da“, rekla je shvativši da očekujem neki odgovor, neku reakciju. „Poznavala sam gospodina Ćuruviju…“

To je bilo sve što je rekla.

Dakle, ne isključujem lične motive, ali ne verujem da je Mirjana Marković takvu odluku mogla sama da donese.

DANI: Šta podrazumijevate pod ličnim motivima?

POPOVIĆ: Slavko Ćuruvija je hajku na sebe i Dnevni telegraf doživljavao kao ličnu osvetu Mirjane Marković. Pritom, nije mislio da ju predvodi ona lično; verovao je da to čine Šešeljevi radikali. U knjizi Oni ne praštaju, Ćuruvija objašnjava kada je i kako shvatio da su bračni par Milošević-Marković njegovu i sudbinu Dnevnog telegrafa stavili u ruke Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića.

DANI: Da, ali zašto su to učinili? Koliko ima istine u priči da je Mirjana Marković takvu odluku donijela nakon informacije koju je navodno dobila od „prijatelja“ Slavka Ćuruvije, agenta srpske UDB-e – bosanskog Srbina na privremenom radu u Vašingtonu – u kome joj je javljeno da je vlasnik Dnevnog telegrafa, gostujući u američkom Kongresu, na pitanje – šta da radimo sa Miloševićem, odgovorio: „Podignite hašku optužnicu“?

POPOVIĆ: To se dogodilo mnogo kasnije. Odnosi na relaciji Ćuruvija-Mira Marković prekinuti su nakon što je, donešenjem Zakona o informisanju, zabranjen Dnevni telegraf. Ćuruvija je pokušao da razgovara sa Mirjanom Marković, ali mu to prvi put nije bilo omogućeno. Pre toga, među njima je postojao prećutni „džentlmenski sporazum“ po kome se Ćuruvija obavezao da će u političkim kritikama Miloševića i Mire Marković biti zaobiđena njihova deca; istovremeno, predsednica JUL-a je obećala da će se potruditi da nam obezbedi nesmetan rad. E, onda je bračni par u jednom trenutku procenio da im Ćuruvija više nije značajan, pa su odlučili da ga bace u arenu i prepuste Vojislavu Šešelju i njegovim zverima.

Ćuruvija se radikalima žestoko zamerio još 1997, u vreme kada je Dnevni telegraf pisao o divljanju novoizabranog gradonačelnika Zemuna, Vojislava Šešelja, čiji su saradnici krenuli da tuku Zemunce po ulicama, otimaju im imovinu, nasilno ih iseljavaju iz stanova.

DANI: Ali, kako su i kada Slavko Ćuruvija i Mirjana Marković postali tako bliski?

POPOVIĆ: Početkom devedesetih. Njih dvoje su u to vreme imali slične političke stavove: oboje su bili levičari, Jugosloveni; suprotstavljali su se nacionalizmu, razbijanju Jugoslavije, ratu… Uostalom, setite se šta je sve tih godina Mirjana Marković pisala o partiji svog muža, posebno o njenom „tvrdom, nacionalističkom krilu“; ili o, recimo, Radovanu Karadžiću.

Odnosi Ćuruvije i šefice JUL-a su prolazili kroz različite faze: iako su se vremenom sve više udaljavali – i ideološki i politički – Ćuruvija je ipak uspeo da sa njom održi nekakav kontakt.

DANI: Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković bio je sličan onome koji je Aleksandar Tijanić imao sa predsednicom JUL-a?

POPOVIĆ: Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković je u suštini bio zasnovan na veoma konkretnoj osnovi: da novinarima Dnevnog telegrafa i Evropljanina omogući koliko-toliko slobodan i bezbedan rad. Sa druge strane, Aleksandar Tijanić – čiji su odnosi sa svima, pa tako i sa Mirom Marković  bili oslobođeni bilo kakve iskrenosti i lojalnosti – svoje veze sa predsednicom JUL-a zasnivao je isključivo na ličnom interesu; pored toga, za razliku od Ćuruvije koji nikada nije bio servilan i koji ju je često provocirao, Tijanić se „drugari Marković“ javno udvarao, govoreći kako sa njom deli pogled na svet; u njegovoj interpretaciji, ona je bila „evangelist nade“.

DANI: Slavko Ćuruvija vam je ispričao svoj poslednji razgovor sa  Mirjanom Marković?

POPOVIĆ: Jeste. Posle definitivnog gašenja Dnevnog telegrafa krajem decembra 1998, Ćuruvija je, govoreći o već izvesnoj NATO intervenciji na SRJ, Mirjani Marković rekao kako bi bombardovanje možda moglo pomoći da se „neki od Miloševićevih ludaka unormale“. Na kraju, shvativši da je to njihov poslednji susret i da iza hajke na Dnevni telegraf i njega ne stoje samo Šešeljevi radikali, nego i bračni par Milošević-Marković, Ćuruvija je svojoj sagovornici rekao nešto što ju je očito veoma povredilo.

„Nastavite li ovako, uskoro ćete visiti na Terazijama!“

Nekoliko meseci kasnije, u martu 1999, u Ekspres politici je objavljen tekst „Ćuruvija dočekao NATO bombe“, čime je zapravo definitivno zapečaćena sudbina vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa. Iste večeri, tekst iz Ekspresa je pročitan u Drugom dnevniku RTS-a.

DANI: Kako je Slavko Ćuruvija reagovao?

POPOVIĆ: Iako je bio veoma inteligentan i racionalan čovek, Ćuruvija je odbio da napusti zemlju, ponavljajući kako im neće dozvoliti da ga ubace u tu vrstu ludila i paranoje. Istovremeno, verovao je da će mu pomoći ljudi iz vrha vlasti sa kojima je nastavio da održava kontakte.

DANI: Sa kim je održavao kontakte?

POPOVIĆ: Sa Ivicom Dačićem, tadašnjim Miloševićevim portparolom; sa Ljubomirom Mihajlovićem, direktorom Komercijalne banke i prijateljem Slobodana Miloševića… Činjenicu da su ti ljudi prihvatili komunikaciju sa njim, Ćuruvija je razumeo kao dokaz da nije do kraja ugrožen. Dodatnu potvrdu za to pronalazio je u informaciji koju je naknadno dobio: sutradan nakon objavljivanja teksta u Ekspres politici, novinar Ratko Dmitrović je na brifingu za novinare i urednike pitao ministra informisanja, Aleksandra Vučića ko je dozvolio da se u medijima pojavi takav tekst. Vučić je odgovorio da se ni sam ne slaže sa navodima iz Ekspresovog komentara i da misli da se u vreme NATO udara na SRJ i vanrednog stanja ne bi trebalo dolivati ulje na vatru. Ta Vučićeva izjava je smirila Slavka Ćuruviju. Bez obzira na to što je znao da je Vučićev odnos prema njemu – kao, uostalom, i prema svima – bilo prilično šizofren.

DANI: U kom smislu?

POPOVIĆ: S jedne strane, Vučić je puštao informacije kako je Ćuruviju sreo pred kafanom Ruski car, a onda i na otvaranju FEST-a i da je tom prilikom hteo da ga pretuče; istovremeno, kada ga je, kao ministra informisanja, Ćuruvija u dva navrata pozvao da bi protestovao zbog napada na Dnevni telegraf, Vučić se ponašao normalno, pokušavajući da objasni kako ne on, nego neka „viša sila“ vodi hajku protiv Ćuruvije.

Zanimljivo, tri dana nakon pomenutog brifinga u Vladi Srbije, Šešeljevi radikali koji su do tog momenta svakodnevno prozivali Slavka Ćuruviju, odjednom su zaćutali.

DANI: Šta hoćete da kažete?

POPOVIĆ: Hoću da kažem da je to ćutanje bilo prilično indikativno u smislu da su radikali, očito znajući šta se sprema, za sebe pripremali neku vrstu alibija. Aleksandar Tijanić, koji je u svojim tekstovima često znao da javnost podseti na ovo o čemu govorim, Šešelja i Vučića je smatrao direktno odgovornim za smrt Slavka Ćuruvije. To je, sećam se, ovu dvojicu strašno nerviralo.

Slavko Ćuruvija i ja smo u aprilu 1999. polako privodili kraju rad na knjizi.

„Pazi šta radiš!“ – govorio bih mu u šali. „Nemoj da te ubiju pre nego što završim“.

DANI: Kako ste saznali da je ubijen Slavko Ćuruvija?

POPOVIĆ: Prijatelj fotoreporter mi je javio da je bila neka pucnjava u ulici Lole Ribara. Znajući da tu živi Slavko Ćuruvija, trčao sam, stigao nakon pet minuta… Slavko je ležao u lokvi krvi, sa sedamnaest metaka u leđima. Jedan od njegovih telehranitelja je, sećam se, metlom i lopaticom pokušavao da sa ulice spere krv Slavka Ćuruvije… Bilo je… Užas!

Posle Ćuruvijine sahrane sam, vraćajući se sa kolegom novinarom kući, u Knez Mihajlovoj naleteo na Vojislava Šešelja, Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića i još dvojicu, trojicu njihovih telohranitelja. Budući da sam od ranije sa Šešeljem bio u sukobu, nismo se pozdravili. Naravno, to nije sprečilo šefa radikala i tadašnjeg potpredsednika vlade da pokaže koliko je duhovit.

„Gde ti je Ćuruvija?!– pitao je, zacenivši se od smeha, mog kolegu. „Je li pobegao iz zemlje ili je u zemlji? Ha, ha, ha… Izgleda da je u zemlji!“

Plašeći se da ne napravim veći incident, Vučić je pokušavao da Šešelju nekako odvrati pažnju od mojih psovki.

DANI: Kada vicepremijer Vučić danas kaže da se građanima izvinjava zbog toga što ubistvo Slavka Ćuruvije tokom proteklih četrnaest godina nije riješeno, a ne zbog toga što je pripadao režimu koji je ubio vlasnika Dnevnog telegrafa

POPOVIĆ: Vučić žonglira sa svim i svakim. Od momenta kada je upoznao svog spasitelja, gospodina Alchajmera koji mu je, veruje, pomogao da se u svojoj glavi reši sopstvene radikalske prošlosti, Vučić se – kao i Tomislav Nikolić, uostalom – konstantno ruga žrtvama. Tri nedelje pre genocida u Srebrenici, Vučić je u Skupštini Srbije pretio da će za jednog Srbina biti ubijeno stotinu muslimana! Dan pre toga, Tomislav Nikolić je u parlamentu napao vlast Republike Srpske zbog toga što nije ubila deset hiljada zarobljenih Bošnjaka u Bihaću… Naravno, sve što su Nikolić i Vučić predlagali, uskoro je realizovano. Trinaest godina kasnije, Vučić i Nikolić poručuju kako su navodno spremni da kleknu, da mole za oproštaj. Što, kažem vam, doživljavam kao ruganje svim njihovim žrtvama. Uključujući, naravno, i Slavka Ćuruviju.

                                      Tamara Nikčević

Advertisements

From → Ćuruvija i ja

6 коментара
  1. Aleksandra permalink

    Juce sam gledala na TV BGD1 u direktnom prenosu kako trapavi dzin Aleksandar Vucic spasava dete iz zavejane kolone koja je zarobljena negde u Banatu i pomislila, „I Gebels bi bio ponosan na njega“. I zaista ono sto radi Vucic i njegova propagandna masina je ljigavo i monstruozno. Ali ja nikad necu zaboraviti na Vuciceve spiskove izdajnika i placenika CIA. Drago mi je da u ovom medijskom mraku postoji tracak svetlosti kao sto je ovaj blog. Treba stalno podsecati narod na „rane radove“ Aleka Vucica.

  2. U Srbiji vladaju, ,
    poražene snage iz II svetskog rata!
    I sve to pod patronatom Evrope?
    Za evropu su ti likovi, devedesetih bili zločinci,
    sada su proevropljani koji uvode narod u evropu?
    Jadna je i evropa a i narod sa takvim
    proevropskim vlastodršcima!

  3. Aleksandar permalink

    Ima li još knjiga u prodaji? Mislim na Istina o Vučiću?

    • Ima. Možete da ih potražite kod nekih kolportera u Beogradu i Novom Sadu ili da ih naručite na tel 063 123 2702

      • Aleksandar permalink

        Hvala na informacijama:)) Nastavite dalje sa radom na raskrinkavanju ove vaške.Ja to radim u mom okruženju dve godine,ali narod jos pamti (ne)dela prethodne vlasti,za koju sam i sam glasao. Mislio sam da su manje zlo od SNS…pozdrav iz Trstenika!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: