Skip to content

O MONSTRUMIMA, SMRTNOJ KAZNI I, NARAVNO, VUČIĆU

11/08/2014

VUČIĆ U CRKVI

Znam, u Srbiji nije sve crno, to nam se samo čini jer su nam dželati vezali oči. A oni su pravi majstori svog zanata. Već dve decenije održavaju odličnu atmosferu na stratištima. Juče su, u velikosrpskom radikalskom duhu, skandirali „ubij, zakolji, da musliman ne postoji“. Danas, naprednjački evrofanatično, podjaruju najniže strasti pozivima na linč bolesnika koji je ubio devojčicu.
Ministar policije Nebojša „dr“ Stefanović, zgranut zločinom u Bajmoku, priznao je da žali što zakon ne dozvoljava da se nad monstrumom izvrši smrtna kazna. Taj vapaj odmah su režimski mediji podigli na nivo opšte hajke u kojoj vrlo strasno učestvuje stotinak hiljada ostrašćenih izmanipulisanih pravednika. Zagledani u fotografiju male Tijane i zgroženi zločinom surčinskog mesara, ne mare za činjenice koje razotkrivaju istinu o autoru patološki krvožedne kampanje, kome su oprostili sve stare grehove i prihvatili da saučestvuju u aktuelnim.
Da, reč je o Aleksandru Vučiću, prevarantu čija biografija predstavlja spisak najtežih nesreća koje su pogodile Srbe i sve ostale narode, od Prizrena do Virovitice. Iza svake njegove politikantske avanture ostajali su grobovi, srušeni gradovi, spaljene kuće, izbegličke kolone i rasturene sudbine.
Ko to zaboravi, pristao je na staljinističku devizu: ubistvo jednog čoveka je tragedija, ubistvo hiljadu ljudi je statistika. Čak i da je ta amoralna teorija tačna – a verujem da jeste – Vučićeve tragove nije teško pronaći i u pojedinačnim tragedijama i u statistikama.
Vučić je predvodio hajku na Zorana Đinđića, kriminalizovao ga i pre atentata i posthumno. Dok je Vladan Batić, uz prećutno razumevanje i odobravanje javnosti, kao i aktuelni ministar pravde Nikola Selaković, zahtevao vraćanje smrtne kazne u srpski pravosudni sistem, Vučić je tvrdio da je Đinđić bio „mafijaško čedo“ i da je „mafija ubila svog šefa“. Bez griže savesti za sve što je radio protiv živog Đinđića, na dan njegove sahrane uveseljavao je poznanike morbidnim vicem o tome kako će mravi na beogradskom Novom groblju igrati Premijer ligu.
Taj patološki poremećaj manifestovao je i ranije, kad je progonio Slavka Ćuruviju. Javno mu je pretio osvetom, uništio mu je „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, montirao sudske procese, plenio imovinu, da bi tri dana posle ubistva, preda mnom, uživao u šešeljevskom trik-pitanju: gde je Ćuruvija, jel’ pobegao iz zemlje ili je duboko u zemlji.
Bez smrtnih posledica, ali izuzetno brutalnu kampanju predvodio je i protiv porodice Barbalić. Odmah po dolasku SRS-a na vlast u opštini Zemun, Šešeljeva sekretarica Ljilja Mijoković upala je u stan Barbalića. Radikali su otimačinu opravdavali dokazujući da je šestogodišnji Dario Barbalić mali ustaša. Naravno da je ustaša, imao je putovnicu. Istu kakvu i danas ima, recimo, Stanko Subotić Cane, Vučićev najnoviji ortak.
U ratničkom transu, Vučić je ceo maj 1995. proveo na turneji po svim srpskim zapadnim zemljama. Od Trebinja, preko Knina do Gline obilazio je srpske očajnike i pozivao ih da junački ubijaju i ginu, da tuđe i svoje kosti ugrade u temelje Velike Srbije. Slobodana Miloševića i Borislava Mikelića nazivao je izdajnicima koji žele da Srbe vrate u NDH. Tri meseca kasnije, izbeglice su nagrnule preko Rače, ali tamo nije bilo Vučića da ih dočeka i objasni im da su ipak uspeli u nacionalnom projektu – svi Srbi u jednoj državi. Iako su im kuće ostale van Srbije.
Početkom rata u Bosni, Vučić je otišao u Sarajevo, uzeo pušku u ruke i nedelju dana proveo u jednom radikalskom četničkom odredu. Ostao bi i duže, ali borci nisu mogli da slušaju njegovo kukanje, pa su ga deportovali na bezbedno, na Pale, da kao novinar i prevodilac nervira sebi slične politikante. Krajem rata, s govornice Skupštine Srbije pretio je fašističkom odmazdom – za jednog ubijenog Srbina treba ubiti sto muslimana. Tri nedelje kasnije ta matematička kalkulacija je u Srebrenici sprovedena u praksu. Sada, kao vođa naprednjačkog kartela, tvrdi da se gadi svih Srba koji su učestvovali u tom zločinu. Ipak, na državničke funkcije postavlja miljenike s kojima je doskora pevao „nož, žica, Srebrenica“.
S uverenjem da kolevku srpstva, sveto Kosovo, valja braniti do poslednjeg Srbina, kao šef režimske ratne propagande, Vučić je pred teroriste OVK slao policajce i vojnike, a pod NATO bombe sve ostale građane Srbije. U znak sećanja na Milicu Rakić, trogodišnju devojčicu koja je ubijena u Batajnici, svojoj ćerki dao je njeno ime. U Skupštini je teatralno čitao imena 89 dece koja su stradala u agresiji „američkih nacista“ i „evropskih srboždera čije cipele su umrljane krvlju srpske dece“. Imena Bojane Tošović (11 meseci), Ivana Ivančića (7 godina), Vladimira Milića (12) i ostalih žrtava više ne pominje. Ne seća se ni 16 radnika RTS-a, koji su ubijeni u martu 1999. Uspomeni na njih ruga se pričom kako je NATO zapravo planirao da ubije njega. Zlikovci su hteli da CNN direktno prenese likvidaciju ministra informisanja, nisu bitni montažeri i šminkerke.
Za sve to, Vučića ne grize savest. Malo mu pomaže Alchajmer, a malo više najpodliji i njemu najdraži izgovor – političari za greške snose odgovornost na izborima. Zbog teksta koji je napisala dopisnica „Pravde“ iz Paraćina meni se već šest godina sudi za povredu časti i ugleda nekog čoveka. Vučić nema tih briga, bez ikakvih sudskih sankcija prešao je preko svih svojih žrtava, zanemarenih u statistici ratova koji su mnogima uništili živote, a njega pretvorili u najmoćnijeg i najbogatijeg srpskog lešinara.
Da sam maliciozan, pitao bih „dr“ Slinu i sve nesrećnike koji sada učestvuju u linču na surčinskog ubicu – kad bi imali zrno ljudskosti, kakvu kaznu bi razrezali Aleksandru Vučiću, autoru svih monstruoznih nesreća iz prošlosti koja traje.
Znam kako bih mu ja presudio. Zna i on. Da, mislim na onu najtežu kaznu, a ona nema veze sa dželatskim ambicijama kakve preferiraju Slina i Selaković. U jesen 2001, u nekoj skupštinskoj polemici sa Đinđićem, Vučić je citirao grofa Miraboa: „Gospodine, vaš jedini spas je u zaboravu, da svi zaboravimo šta ste radili, a ja vam to neću dozvoliti“. Istom kaznom – čuvanjem od zaborava – nastaviću da progonim Aleksandra Vučića. Dok me on ne kazni. Kao Ćuruviju.

Advertisements

From → Uncategorized

4 коментара
    • ljubica permalink

      A sta ste hteli da kaze „Ubijte jednog Srbina, a mi cemo jos 100 Srba da se vi ne mucite“?

  1. HRABRO OD VAS

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: