Skip to content

MILAN BEKO, VUČIĆEV OMILJENI „TRANZICIONI PLJAČKAŠ“

15/08/2014

milan beko

Milan Beko je prihvatio funkciju direktora Železnice. Premijer Aleksandar Vučić mu je, kaže, dao ponudu koju nije mogao da odbije. Umesto odsečene konjske glave, don Alek mu je u krevet stavio dve fascikle. U jednoj, debljoj, nalazila se optužnica za prevarne radnje u nekoliko krupnih privatizacija. U drugoj je umetnut prazan papir, na kome bi Beko trebalo da napiše plan kako da se spiska milijardu evra ruskog kredita namenjenog Železnici. Izbor je bio lak. Da ne bi čamio u istražnom zatvoru, Beko je najnovijem voljenom vođi odmah rekao „da“ i prionuo na posao kome je vičan – da tuđe pare pretvora u svoje.
Uveren da je mnogo inteligentan i opasan tip, Milan Beko voli da o sebi kreira urbane legende. U njemu najdražoj, predstavlja se kao nenadmašni genije koji ne gazi na trulu dasku, a ako nešto i zabrlja, on se uvek izvuče, stradaju samo njegovi saradnici.
U drugom delu te teorije ima istine. Beko je često s obe noge cupkao na trulim daskama, one su pucale, ali on je odolevao gravitaciji iako su mu džepovi posle svake kombinacije bili sve puniji.

Prvo se oslonio na Zorana Đinđića. Mladi, ambiciozni i energični, brzo su se zbližili, privatno i politički. Beko je krstio Đinđićevog sina Luku, a kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra“ 1993. godine vodio je kampanju „Pošteno“ Demokratske stranke. Posao je uspeo, DS je osvojila rekordnih 27 poslaničkih mesta i status najpoželjnijeg koalicionog partnera SPS-a. Međutim, Đinđić je precenio svoje mogućnosti, tražio je funkciju premijera. Slobodan Milošević je bio mnogo realniji, otkačio je Đinđića i po povoljnim cenama angažovao četvoricu prebega iz DS-a i Nove demokratije, među kojima je bio i Beko.
U vladi Mirka Marjanovića dobio je ministarstvo za ekonomiju i vlasničku transformaciju. Ispunio je oba Miloševićeva zadatka, napisao je zakon o privatizaciji i, mnogo važnije, uspešno je Italijanima prodao Telekom za 1,5 milijardu maraka, čime je spasao režim od bankrota. Kasnije je italijansko pravosuđe pokrenulo istragu tog posla zbog sumnje u korupciju, Beko je svedočio i prošao bez sankcija.
Kad je Miloševićeva trula daska počela da popušta, Beko je preskočio na Mirinu stranu. Kao „vanstranačka ličnost“, na predlog JUL-a, 1998. postavljen je za ministra bez portfelja, a usput i na mesto predsednika Upravnog odbora „Zastave“. U kragujevačkom posrnulom gigantu proradio je njegov žestoki patriotski nerv. U herojskom nadahnuću zahtevao je da radnici fabriku svojim telima brane od NATO bombi. Kukavice ga nisu podržale. Naprotiv, žešći otpor su pružili njemu nego agresoru. Cinkarili su ga Miri Marković, koja je na kraju odlučila da ga smeni zbog sumnji da je vršio finansijske malverzacije. Za utehu, prebačen je u saveznu vladu, na mesto ministra za privredu.

Petooktobarsku revoluciju je dočekao spreman za novi transfer u krug pobednika. Za ljubav starog kuma Đinđića išao je u vilu „Mir“ da nagovara Miloševića da prizna poraz i povuče se s mesta predsednika Jugoslavije. Uspeo je, ali džabe, Đinđić mu nije oprostio izdaju. Ne samo što mu nije pomogao da ga EU i SAD skinu sa „crne liste“, nego mu je razrezao ekstraprofit od 1,1 milion maraka i pokrenuo postupak za oduzimanje vlasništva nad privatizovanom firmom „Rapid“. Kad je prigustilo, Beko je pobegao iz Srbije. Kasnije je objašnjavao da je otišao „u atmosferi progona, kad su neki dušebrižnici smatrali da će uspeh društva zavisiti od broja ljudi koje će žrtvovati“. On ništa nije žrtvovao. Izbegao je i plaćanje poreza, sačuvao je imperiju i sačekao da vlast preuzme Vojislav Koštunica, nova trula daska.
U vreme vlasti Koštunice i Tadića ostvareni su svi snovi Miše Beka. U tandemu s Miroslavom Miškovićem i uz podršku drugih tajkunskih ortaka Beko je počeo da u praksi dokazuje ispravnost svog životnog mota – kapital diktira pravila igre. Sam je kreirao pravila po kojima je kupovao „Knjaz Miloš“, „C market“, „Večernje novosti“, Luku Beograd i sve ostalo što mu se svidelo, a što se danas navodi u spisku spornih privatizacija čije rasvetljavanje zahteva Evropska unija.
Beko ne brine, naučio je kako da se bori protiv istine. Medije je kontrolisao zakupom oglasnog prostora, stranačke lidere tajnim donacijama, a ozbiljne kritičare, kakva je bila Verica Barać, zatrpavao je tužbama. Zahvaljujući tom načinu borbe za opstanak pregrmeo je sve udare i u prošlost ispratio sve političare na kojima je parazitirao: Đinđića, Miloševića, Miru Marković, Koštunicu i Tadića.

Sad je došao red na Aleksandra Vučića, da Beko i njega iskoristi i isprati s političke scene. Njihova saradnja, iako dugo skrivana od javnosti, ne predstavlja iznenađenje. Što je Vučić u politici, to je Beko u biznisu. Svaki njihov uspeh temelji se na nečijoj nesreći. Njihovi saradnici, koji su im omogućili da zgrnu velike pare, nalaze se u grobovima, zatvorima, bekstvu ili na optuženičkoj klupi.
Za simbiozu Vučića i Beka kriv je Tomislav Nikolić. U leto 1999. četnički vojvoda Toma i JUL-ov tajkun Miša ušli su u vladu Momira Bulatovića. Svideli su se jedan drugome. Beko je pokazao spremnost da finansijski podrži čak i radikale, a Nikolić nije bio alav. Planulo je trajno i iskreno prijateljstvo, zasnovano na korupciji. Okolnosti su se menjale, obojica su padali i ustajali, ali nisu prekidali bliske odnose.
Usput, Beko je upoznao Aleksandra Vučića. S istančanim osećajem za procenu kapaciteta političara, odmah je shvatio da pred sobom ima metastaziranu vrstu beskrpuloznog prevaranta spremnog na sve. Naravno, Vučić je bio mnogo ozbiljniji od Nikolića, nije javno razmenjivao nežnosti s Bekom, ali tajno je radio u njegovom interesu.
U razgovorima s Vučićem ime Milana Beka pominjalo se relativno često, ali isključivo u kontekstu nekog konkretnog događaja. Ni iz jedne rečenice nisam mogao da naslutim da se poznaju, iako, da naglasim, ni u tome ne bih video ništa sporno. Kao pravi ribar ljudskih duša, Vučić je kontaktirao sa svim i svakim, posao mu je takav. Međutim, dok je s pritajenim ponosom, čak i u širem društvu, detaljno opisivao gde se i kada video s Draganom Đilasom ili Miodragom Rakićem, navodno žestokim političkim konkurentima, Beka, kao i ostale tajkune, nije čak ni verbalno humanizovao. S istim ili vrlo sličnim stavom, o Miroslavu Miškoviću, Miliji Baboviću, Radomiru Živaniću, Danku Đuniću, Aleksandru Vlahoviću i ostalim oligarsima govorio je kao o pojavama koje kreiraju politiku i privredu Srbije.
Da je njihov odnos mnogo prisniji uverio sam se u martu 2007, nekoliko dana po mom dolasku u „Pravdu“.
– Imaš li šta jako za naslovnu stranu? – pitao me Vučić u prvom jutarnjem javljanju.
– Imam. Dobio sam pismo Slobodana Radulovića. Na više od deset strana opisao je proces privatizacije „C Marketa“.
– Da li navodi konkretna imena?
– Da, svi su tu. Od Miškovića i Beka do Koštunice, Jočića i Mihajlova.
– Šta je napisao za njih?
– Ma, znaš i sam, Radulović je nevini prognanik, a svi ostali su opaki kriminalci…
– Pošalji mi da pogledam.
Jednu kopiju sam poslao Vučiću, drugu sam pažljivo čitao, s namerom da izvučem nekoliko najzanimljivijih delova i da kasnije priredim feljton za koji sam bio uveren da će biti vrlo interesantan čitaocima.
Slobodan Radulović je početkom 2006. godine osumnjičen da je zloupotrebio službeni položaj i „C Market“ oštetio za oko 30 miliona evra. Nekoliko njegovih navodnih saučesnika je uhapšeno, Radulović je pobegao iz Srbije. U pismu upućenom Savetu za borbu protiv korupcije opisao je proces prodaje „C Marketa“, tvrdeći da je taj posao vodio po nalogu premijera Vojislava Koštunice.
– Ja nikada ne bih pristao da potpišem Memorandum o razumevanju niti bilo kakav drugi dogovor sa Miškovićem oko privatizacije „C Marketa“ da me na to nije naterao predsednik vlade Koštunica – istakao je Radulović, koji je naveo i primere direktnih pretnji koje su mu upućivali Milan Beko, Miroslav Mišković, Dragan Jočić i Dejan Mihajlov:
– Da bi ostvarili svoj interes Mišković i Beko su morali brzo mene da eliminišu, a da bi me eliminisali morali su da nađu, odnosno da smisle, izmisle ogroman razlog za to. Očigledno da to i pored svoje ogromne moći njih dvojica nisu mogli sami da urade pa su zato direktno angažovali predsednika vlade Koštunicu, da preko svog ministra policije Jočića i ministra finansija Dinkića to obave na prljav način. (…) Na jedan sastanak Beko i Mišković su stigli zajedno i odmah su počeli sa pretnjama da su obavili razgovore s Jočićem i Dinkićem, da su ih obavestili o kriminalnim radnjama koje sam ja uradio s nekoliko firmi. Tvrdili su da sam izvršio monetarni udar zato što sam plaćanja tim firmama vršio izdavanjem menica. Jasno su mi rekli da ću zbog toga biti uhapšen i da mi preti višegodišnja robija, kao i da su se sa svim tim složili Jočić i Dinkić. Uz ogroman pritisak, pretnje (sa vikom, ucenama i uvredama), Bekovom molbom („Molim te, potpiši ovo, šef je mnogo nervozan, biće bolje za sve da to uradiš“) i njihovim čvrstim obećanjima da ću biti postavljen za direktora „Primera C“, sa platom od 10.000 evra mesečno, pravom na kola i vozača, da ću ostati u mojoj kancelariji u „C Marketu“ i da će se saradnja s firmom mojih ćerki „Exom“ nastaviti i povećati do sume od 10 miliona evra godišnje, pristao sam da odstupim s mesta generalnog direktora „C Marketa“. Kao i uvek, Bekovo obećanje, ovog puta i obećanje Miškovića, nikada se nije ostvarilo – tvrdio je Radulović.
Dobro pismo. Značajan trag o vremenu političko-tajkunskog dvovlašća u kome su pojedinci stekli enormna bogatstva, na štetu ojađenih građana Srbije.
Samo što sam ga pročitao, eto Vučića:
– Brate, napravi još dve-tri kopije tog pisma. Odmah sedi u taksi i idi u Ulicu kralja Petra 44, u firmu „Laderna“. Znaš i sam ko te tamo čeka.
– Ne znam.
– Znaš, znaš… Ostavi sve što radiš i odmah kreni. Nemoj da ga napadneš pitanjima, pusti neka ti ispriča šta ima. Korektno razgovaraj s njim, on je sasvim OK, videćeš. Javi mi se čim završite razgovor.
– Ti si se čuo s njim?
– Da. Požuri, čeka te.
Požurio sam, nije lepo da me čeka Milan Beko, srpski tajkun broj 2, s tendencijom da postane broj 1.
O Beku nisam znao mnogo, a i to što sam znao, bolje da nisam. Ključni razlog za negativan stav prema liku i delu Milana Beka, pored svega ostalog, ipak leži u činjenici da je sarađivao s Vladimirom Popovićem, zvanim Beba. Tada sam, kao i danas, bio u uverenju da normalan, moralan i pošten čovek ne može da s tzv. Bebom provede ni minut u istoj prostoriji. Osim u sudnici, na suprotstavljenim stranama. Beku sam mogao da oprostim saradnju sa Slobom, Mirom, Miškovićem i ko zna s kim sve ne, ali ne i s Vladimirom Popovićem.
U „Laternu“ sam ušao s osećanjem gađenja, nezadovoljan što sam olako pristao na ovaj sastanak.
Ni Beko se nije obradovao. Čim me video, razočarao se. Nisam mu doneo poklon.
– Znaš da bogataši vole poklone – rekao je uz snažan stisak ruke, sve s osmehom. – Jednom sam video kako je naš drug Vučela odbio da sarađuje s nekim svojim prijateljem zato što mu ništa nije doneo. Kaže: „Mogao je bar jedan tompus da mi da“. „Šta će ti, imaš ih milion?“ „Nema veze, kod bogataša se ne dolazi praznih ruku.“
– Nisam ni ja došao praznih ruku, evo Radulovićevog pisma. Da li ste ga već dobili?
– Ne – opušteno je rekao Beko, bacio fasciklu na sto, ni ne pogledavši šta ima unutra.
Sastanak je trajao 30 minuta. Prvih 10 objašnjavao mi je kako ne valja što na naslovnu stranu stavljam suviše boje, izgleda šareno kao ciganska šatra, elegantnije je kad, kao „Kurir“, kombinujem samo crnu i crvenu, može ponekad i žuta, ali zagasita. Uzeo je „Pravdu“ i pohvalio bordo pozadinu za jedan naslov, „e, i ovo može, ne izgleda kričavo“. Na sreću, tekstove nije analizirao, samo je uopšteno konstatovao da „i takva uređivačka politika ima svoje čitaoce“.
Sledećih 15 minuta dao mi je mogućnost da ga posmatram dok telefonira. Šetao je po ogromnom kabinetu i veselo ćaskao s nekim. Gestikulacija, preglasno smejanje, energično trzanje glavom… Isti Beba Popović. Fuj.
Na kraju, dao mi je vizit-kartu na čijoj poleđini je napisao broj privatnog telefona. Dok me pratio do izlaza, pitao sam ga da li će komentarisati Radulovićeve optužbe.
– Videću, možda napišem neko saopštenje – opušteno me otkačio.
Ni danas ne shvatam zašto me Vučić poslao kod Beka, ali odmah mi je bilo jasno da su se njih dvojica unapred dogovorili da „Pravda“ ne daje prostor Radulovićevoj odbrani. Vučić je zahtevao da ne objavimo ništa, ja sam hteo da pustimo sve. Nagodili smo se da u novine plasiram ono što stigne po agencijama.
Bekov „Salford“ i Vučićeva „Pravda“ su potpisali ugovor o marketinškoj saradnji, Radulovićevim pismom bavili su se bolji mediji, a Beko i ja se više nikada nismo ni čuli, ni videli. Nekoliko puta se, tokom sledeće tri godine, dešavalo da me Vučić obaveštava o pritiscima koje trpi Beko.
– Mišković je žestoko krenuo na Beka, rešio je da ga uhapsi. Ne znam kakav je to čovek, kako može da bude toliko alav. Hoće sve, celu Srbiju, samo za sebe, nikom drugom ne da da radi. Čim neko poraste dovoljno da Mišković pomisli da mu može biti konkurent, odmah kreće na njega. Sad je dobio zeleno svetlo od Tadića da uništi Beka. Nemoj da pominješ imena, ali slobodno napiši tekst kako se sprema hapšenje jednog od najvećih tajkuna, to ti je apsolutno pouzdana informacija – bar pet puta je Vučić ponavljao tu najavu nikad ostvarene hajke na Beka.
Sve do puča u Srpskoj radikalnoj stranci i formiranja Srpske napredne stranke Milana Beka nikada nismo pominjali van tog konteksta. Tek kad su šešeljevci počeli da skupštinsku govornicu koriste za napade na Nikolića i Vučića, optužujući ih da su od Miškovića i Beka uzeli šest, odnosno tri, miliona evra da bi razbili SRS, u jednom razgovoru, isprovociran mojom šalom na račun tajkunskih cicija koje su taj posao platili manje no što vredi, Vučić je planuo u pravedničkom besu:
– Brate, nikada dinara ne bih uzeo od njih! Nikada! Direktno su Mišković i Beko sprečili Tomu da napravi vladajuću koaliciju sa DSS-om i SPS-om, a ne smem ni da ti pričam šta su sve radili, kako su podmićivali i pretili ljudima, terajući ih da spreče moj izbor za gradonačelnika Beograda. Znam tačne cifre kome su koliko platili samo da mene prevari. To su radili i Mišković i Beko. Bilo je i drugih tajkuna, ali njih dvojica su predvodili celu akciju. Misle da ću im to oprostiti! E, pa, taj film neće gledati. Sa Šešeljem su godinama tako radili. Zakače se, onda mu daju neki sitniš i idemo dalje, nema veze ko je kome tu naneo štetu. Sa mnom to ne ide tako. Ne treba mi njihov novac, a znam da ću ja njima zatrebati!
Bio je u pravu. Čim je prigrabio vlast, Vučić je udario na Miškovića. Sav teatralan, urlao je na konferencijama za medije i na najprljaviji način kompromitovao vlasnika „Delte“. Miškovićevo hapšenje i višemesečno pritvaranje predstavljao je kao svoj najznačajniji uspeh i najkonkretniji dokaz borbe protiv korupcije i kriminala. Istovremeno, Miškovićevog partnera Beka pominjao je samo kad bi bio prinuđen, a i tada bi iznosio uopštene tvrdnje o tome kako istragu treba da vode tužioci a ne političari.
Mišković je Vučiću poslužio za pritisak na ostale tajkune. Uplašeni da se i sami ne nađu na udaru, svi su spremni na kolaboraciju s diktatorom, finansiraju i njega i njegov kartel. Kako i ne bi kad im biznis i sloboda zavise od volje pohlepnog agresivca.
Upravo iz tog razloga i Milan Beko prihvata svaku Vučićevu ponudu, pa i ovu poslednju, da preuzme upravu Železnica Srbije. I tim kadrovskim rešenjem Vučić je dokazao da je zli genije. Pošto nema poverenja u saradnike iz SNS-a, odlučio je da ličnom drugaru Beku poveri na raspolaganje milijardu evra. Zajedno će, daleko od državnih institucija i javnosti, u Vučićevom vinskom podrumu, gde se često opuštaju uz morske specijalitete, da dele tuđe pare. Uzalud čak i Zorana Mihajlović, resorna ministarka, javno kuka i priznaje da predlog o Bekovom imenovanju na mesto direktora Železnice nije ni iznet pred Vladu. Nije, pa šta! Zašto bi se o nekoj vladarevoj odluci vodila demokratska rasprava kad on može neposredno da se nagodi s kim hoće.
Jednog dana – što pre, to bolje za Srbiju – kad Vučićeva trula daska popusti, Beko će morati da nađe novog političkog zaštitnika. Za sada, mora se priznati da su obojica imali fantastičan uspon. Po svemu sudeći, takav će im biti i pad. Dok se to ne desi, Srbija neće imati šansu da se izvuče iz mračne prošlosti koja, personifikovana u Vučiću i Beku, još traje.

af
Cane, jedini moćni Bekov neprijatelj

Aleksandar Vučić je nedavno ispunio obaveze prema svom meceni Stanku Subotiću, koji je nepravosnažno oslobođen optužbi za šverc duvana. Međutim, vladar sada ima teži zadatak, mora da zaštiti Milana Beka od Subotićevog pravedničkog besa.
Beko, Mišković i Subotić su korektno sarađivali u vreme spornih privatizacija Luke Beograd i „Novosti“. Kad se Subotić našao na udaru Tadića, puklo je i tajkunsku partnerstvo.
– Mišković i Beko su me prevarili za 50 miliona evra. Tim parama kupljeni su Luka Beograd i „Novosti“. Kad je trebalo da mi vrate pare, udarili su hajku na mene. Uskoro će imati priliku da se suoče s pravdom – tvrdio je Cane Subotić.
„Kralj duvanske mafije“, kako je Vučić nekada nazivao Caneta, podneo je krivične prijave protiv Beka, a na hajku je uzvratio istom merom, u svojim medijima opisujući Beka kao „đavolovog učenika“, „tranzicionog pljačkaša“, „bezočnog manipulatora“ i „smrada“
Pred Vučićem je nemoguća misija. Ako ne uspe da izmiri dvojicu svojih omiljenih tajkuna doći će do obračuna u kome će i sam pretrpeti štetu, političku i finansijsku.

af
Uspon „đavolovog učenika“

1961. – Rođen u Herceg Novom
1980. – Počeo studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu
1992. – Prvi put se zaposlio i to u marketinškoj agenciji „Spektra“
1993. – Postao suvlasnik „Spektre“, zajedno s Vladimirom Bebom Popovićem i Vučićevim advokatom Dobrivojem Glavonjićem
1994. – Ministar za ekonomiju i vlasničku transformaciju
1994. – Osnovao firmu „DiBek“
1995. – Privatizovao preduzeće „Rapid“, zbog kojeg je kasnije osuđen da plati ekstraporez
1997. – Diplomirao na Saobraćajnom fakultetu
1998. – Ministar bez portfelja u ratnoj vladi Mirka Marjanovića
1999. – Ministar za privredu u vladi SR Jugoslavije
2000. – Nosilac liste JUL-a u kragujevačkoj izbornoj jedinici
2001. – Napušta Srbiju i, navodno, živi u Italiji
2004. – Učestvuje u najvećim spornim privatizacijama
2005. – Kupio je Luku Beograd
2008. – Savet za borbu protiv korupcije podneo izveštaje u kojima optužuje Beka
2009. – Beko podneo devet tužbi protiv Saveta i Verice Barać
2011. – Podržao štajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića
2013. – Saslušan u istrazi privatizacije Luke Beograd
2014. – Dolazi na mesto direktora Železnica Srbije

af
KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU“ NARUČITE NA TELEFON
Naslovna 01 narudžbenica

Advertisements

From → Tabloid

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: