Skip to content

Ko je Nemanja Đorđević, zvani Krmača

11/09/2014

Nemanja Djordjevic_1336

Da je Darvin poznavao Nemanju Đorđevića shvatio bi da postoje i bića koja su imuna na evoluciju. Na svoju sreću, britanski naučnik nije istraživao poreklo autohtone vrste srpskog političko-kriminalnog parazita, čiji je Đorđević reprezentativni izdanak. Naprosto, svaka teorija o prirodnoj selekciji pada u vodu već pri pogledu na taj otelotvoreni primerak podlosti, zla i pohlepe.

Izgled ne vara. Nemanja Đorđević je postigao idealnu ravnotežu tela i duha, pokvaren je koliko je težak. A mnogo je težak. Iako tvrdi da je stesao liniju, sad na 165 cm visine ima samo 135 kg žive vage. Ostale deformitete neću da pominjem. Em bi potrajalo, em bi neko mogao da pomisli da mu se rugam, a ja se samo čudim.

Prema svim svojim psiho-fizičkim karakteristikama, Đorđević bi trebalo da se nalazi na dnu lanca ishrane. U Srbiji, ovakvoj, on je postao jedan od najbogatijih i najuticajnijih hohštaplera. Nema nijedan obrazovni, poslovni ili politički kvalitet, ali zato ima stanove, skupe automobile, kafiće, restorane, kladionice…

Da, ima i moćne drugare. Uspon je počeo strvinareći oko Mire Marković i Marka Miloševića, a onda se, na vreme, prebacio u tabor Ivice Dačića, Darka Ružića i Dušana Bajatovića. Usput, svaštario je s Peconijem, Legijom, Mišom Bananom, braćom Šarić… Nema afere u koju on nije upleten. Ali, pametno i nevidljivo.

nemanjaFotografija0808

Poznanstvo s portabl-jetijem

I za mene je dugo bio beznačajan i nevidljiv. Sve do 14. marta 2002. godine, kad mi je nepozvan i nenajavljen banuo u redakciju „Nacionala“. Zadrigao, ćelav, sa širokim osmehom pruža ruku i počinje da kuka:

– Dobro, brate, što pišeš da sam švercer automobila?

– Nemam pojma ko si ti, ali ličiš mi na kriminalca!

Normalan čovek bi se uvredio, ne i Nemanja. Opušteno, kao da smo stari prijatelji, seo je i ispričao mi da nije zadovoljan tekstom koji je „Nacional“ objavio o njemu. Loš tekst, ali činjenice su bile ok. Nemanja je od nekog Crnogorca kupio ukradeni auto, falsifikovao je saobraćajnu dozvolu i registrovao ga. Kad je policija, negde na Novom Beogradu pokušala da ga zaustavi, Krmača je dodao gas. Jurio je sve do Đerma, gde je uhapšen i pritvoren. Istražnom sudiji je priznao deo greha, za ostalo je lagao, pa je dan kasnije pušten da se brani sa slobode. Direktno iz pritvora došao je u moju kancelariju, da i mene laže.

O njemu do tada nisam znao mnogo. Još 1992. godine angažovao se u studentskom pokretu koji je protestovao protiv Miloševićevog režima. No, brzo je shvatio da od tog posla nema vajde, pa je prešao na režimsku stranu. Postao je jedan od vođa Univerzitetskog komiteta Studentske levice, a ispred fantomskog Nezavisnog saveza studentata žestoko je udarao na kolege koje su, u zimu 1996, predvodili demonstracije zbog režimske krađe izbornih rezultata. Zbog doprinosa u julovskoj borbi protiv zdravog razuma postao je miljenik Mire Marković, koja mu je dopuštala da na raznim crvenim svečanostima sedi pored nje i smeška se. Svidelo joj se da u svom okruženju ima nekog debljeg i ružnijeg. U vreme najstrašnije represije nad medijima s Aleksandrom Nikačevićem upao je u B92. Tako je, na gestapovski način, sam sebe promovisao u novinara. Posle oktobarske revolucije, Bajatović ga je promovisao u urednika na svojoj televiziji „Most“.

Kako nam je poznanstvo počelo, tako se i nastavilo.

U leto 2001, dok sam uređivao magazin „Ekskluziv“, Dragan J. Vučićević je napravio intervju s tadašnjom portparolkom SPS-a Anom Đurović, suprugom Branka Ružića. U uvodu teksta predstavio ju je kao „srpsku Samantu Foks“. Dama se uvredila i tužila novine, mene i autora teksta. Suđenje je trajalo nekoliko godina, tri ili četiri puta razne sudije su odbacivale tužbu kao neosnovanu, ali uvek bi više instance usvajale njene žalbe i postupak bi se ponavljao. Početkom 2005. javio mi se Nemanja Krmača.

– Brate, što se ne odazoveš na suđenje sa ženom Branka Ružića? – pitao me. – Sutra je neko ročište. Branko me zamolio da ti kažem kako bi bilo dobro da dođeš, daš iskaz i da se to završi. I on će doći na suđenje, reći će da Ana povlači tužbu.

– Prvo, nisam dobio poziv. Drugo, ništa ti ne verujem. Ni tebi, ni Ružiću…

– Hajde, nađi vremena da se vidiš s Brankom, on je super lik. Hteo bi da se upozna s tobom, gotivi te…

Našao sam vremena. S Ružićem sam se video u jednom kafiću u Makedonskoj. Ponovio mi je priču o tome kako mu je stalo da se to suđenje okonča. Pred njim sam nazvao D. J. Vučićevića i pitao ga da li će doći sutra na ročište. Doći će, kaže, dogovorio se s Ružićem.

Tako je i bilo. Svi smo se okupili u sudnici. Vučićević i ja opušteni, konačno će se završiti smaranje s nesrećnom „srpskom Samantom“.

Ali, Ružić ne bi bio Ružić da nije prljavi lažov. Opušteniji od nas, mirnim glasom obavestio je sud da njegova supruga ostaje pri tužbenom zahtevu i traži da se donese presuda kojom ćemo biti maksimalno kažnjeni zbog klevete i uvrede njenog sisatog lika.

Ružiću sam se samo nasmejao u lice. Bes sam istresao na Đorđeviću. Posle mog urlajućeg monologa, ružićevski hladnim tonom, on me uverio da je prevarant velikog formata.

– Šta da ti kažem, brate… Branko je dobar momak, ali ona njegova ga je pritisla. Nemaš pojma kakvo je ona zlo…

Ne znam za nju, ali shvatio sam da su Ružić i Đorđević drski lažovi. Uzalud su kreirali tu spletku, tužba je ipak odbačena, na šta se, po ko zna koji put, Ružićka žalila, a nemam pojma šta je bilo s tim, nikada više nisam dobio ni poziv, ni bilo kakvo rešenje.

Sa Zagrađaninom u „koferu“

O sebi želim da mislim kao o ozbiljnom, opreznom i, da kažem, pametnom čoveku. Izgleda da me Nemanja Krmača bolje poznaje.

Posle sudske spletke koju mi je priredio, nije prošlo mnogo a on me pozvao da se vidimo. Naravno, odbio sam. Bio sam odlučan sve dok nisam popustio. Rekao sam mu da sedim u „Tejloru“ i pola sata kasnije za sto mi je prišao neki crnogorski kruško s prosjačkim osmehom.

– Peđa, dobar dan, ja sam Vlada Zagrađanin, poslao me Nemanja – predstavio se kriminalac koji je uhapešen s koferom punim para.

Kao i njegov drug Krmača, Zagrađanin je odmah seo i počeo da kuka nad svojom tužnom sudbinom. Čuo je, kaže, da sam dobio stenograme njegovih presretnutih razgovora.

– Neka suđenje ide svojim tokom, toga se ne plašim – rekao mi je direktor SPS-a. – Nisam ni znao šta je u koferu, nisam ga ni dotakao. Kofer je bio Dačićev, ja sam se tu slučajno zatekao. Problem mi je što je policija snimila razgovore koje sam vodio s jednom devojkom. Moja žena to zna, videla je stenograme. Još je nisam sasvim smirio, ali ako to procuri u javnost, gotov sam, ostaviće me. Zato te molim da ništa o tome ne objavljuješ. Samo to nemoj, za sve drugo nije me briga. Uostalom, videćeš, od toga neće biti ništa.

– Žao mi je, ali zaista nemam te stenograme. Šteta!

Nije mi poverovao. Pošto nisam imao te pikanterije, njihovo neobjavljivanje su obojica, Zagrađanin i Đorđević, shvatili kao izraz moje spremnosti da im pomognem.

Cela priča o švaleranciji bitna je samo kao ilustracija uvoda u aferu „kofer“ i Đorđevićevog učešća u njoj. Sve što se kasnije događalo – završno sa oslobađajućom presudom – potvrdilo je moje uverenje da taj klan ima moć da zloupotrebi sve državne institucije kako bi ostvario i zaštitio svoje interese.

Nekoliko dana pre izricanja presude u redakciju „Pravde“ došao je Nemanja. Prasnuo je u smeh kad sam ga pitao na koliko godina robije će biti osuđen Zagrađanin.

– Brate, sve je sređeno. Presuda je već napisana. Sud je lepo procenio da je Vlada čist kao planinski potok. Ali, jebiga, ipak je stradao. Sve se oteglo četiri godine, a i Ivica nije ispao korektan. Smenio ga je s mesta direktora partije, distancirao se, a Vlada se poturio umesto njega – rekao je.

Pozvao me na proslavu oslobođenja. Naravno, nisam otišao, ali poslao sam fotoreportera da snimi vesele predstavnike sila mraka i prošlosti – Zagrađanina, Vladimira Božovića i zaječarskog predstavnika jedne male ali uticajne etničke grupe Sašu Mirkovića. Imali su šta da slave. Pobedili su Srbiju i dokazali da pravosuđe ne postoji.

legija i šarić

Druženje sa Šarićem i Šarenim

Da je Srbija pravna država, Nemanja Đorđević ne bi odgovarao samo zbog saučesništva u aferi „kofer“. On i, još mnogo više, njegov stari drugar Aleksandar Nikačević lepo su sarađivali i s braćom Šarić, najmoćnijim kriminalcima u ovom delu Evrope.

Socijalistička partija Srbije je stotinak kvadrata poslovnog prostora u svojoj zgradi na Studentskom trgu iznajmila Nikačeviću, a on ga je, iako to po ugovoru nije smeo, dao u podzakup firmi koja je povezana sa Šarićima. Crnogorski mafijaši su u sedištu SPS-a otvorili noćni klub „Vanila“.

U oktobru 2009. objavio sam to u „Pravdi“. Iste noći Dačić me zvao nekoliko puta. Zvao je i Vučića, koji je, kao vlasnik novina, popustio pod pritiskom, pa je taj tekst izbačen iz drugog izdanja.

Sledećeg jutra, eto Nemanje Krmače.

– Što si se navrzao na te Šariće, oni su dobri momci – počeo je s brifingom. – Je l’ vidiš kako ih sada napadaju i oni koji su imali ogromne koristi od njih. Kao, krivi su što su kupovali zemlju u Vojvodini i privatizovali propala preduzeća. Gledam nekog radnika koji pljuje po Šarićima: „Naša firma godinama nije radila s uspehom, sve se raspalo, a onda su došli Šarići, kupili je, isplatili nam zaostale plate, nabavili nove mašine, pokrenuli proizvodnju. Pa, odakle im tolike pare? Sigurno ih nisu pošteno stekli!“ Ne mogu da verujem kakvi su Srbi. Umesto da Šariće ljube u dupe što im je dao plate, oni ga pljuju.

Na isti način veličao je lik i delo Milorada Ulemeka Legije.

U ulici Braće Jugovića, u zgradi u kojoj sam stanovao, otvoren je lokal „Picaso“. Iznenadio sam se kad sam u njemu video Krmaču.

– Bićemo komšije, zakupiću ovaj kafić – pohvalio mi se jeti-tajkunčić. – Sada ga drži jedan moj drug iz „crvenih beretki“. Preko Legije ću srediti da mi ga ustupi. Šareni je car! Poslednji put sam ga video u jednom klubu. Sedeo sam sa svojim društvom. Da se nešto dešava primetio sam kad je isključena muzika. Ušao je Šareni i startovao di-džeja. „Dosta je tog Harisa Džinovića, pusti ovo, na najglasnije“. Svima je zabranio da izađu, morali smo da dva sata slušamo tutnjavu Šumaherovog bolida! Genijalno. Jednom sam ga video kako maltetira Deju Savićevića. Pravio je takve ludosti, ali samo prema onome ko zasluži. Prema meni je uvek bio ok.

Nije me čudilo što Đorđević ima lepo mišljenje o Dačiću, Ružiću, Bajatoviću, Šarićima, Legiji i sličnim krimosima, ali iznenadio sam se kad sam ga sreo u društvu Danice Drašković. Sedeli su u njenom kafiću u Zmaj Jovinoj. Dana me pozvala da im se pridružim.

– Kako možeš da sediš s Nemanjom? – pitao sam je pred njim. – Tvrdiš da ti je Legija ubio brata, a družiš se s njegovim ortakom.

– Ma, dobar je Nemanja! – smejala se Dana.

slavko-curuvija_f

Krmača „isključuje“ Ćuruviju

Tu famu – dobar je Nemanja – kao mantru vrte mnogi njemu slični, pa i oni koji bi, po svemu, trebalo da budu normalni.

U leto 1999, nekoliko meseci posle ubistva Slavka Ćuruvije, na Trgu republike sedeo sam s kolegom iz „Dnevnog telegrafa“. Da se pozdravi, prišla nam je koleginica s Radija B92, koja je pokušavala da piše za „Evropljanin“. U sred razgovora zazvonio joj je telefon. Slatko se ispričala sa svojim drugom Nemanjom.

– Nemanja je mnogo kul lik – objasnila nam je. – Upoznala sam ga kad je došao u B92. Nije mi se odmah svideo. Išao je po redakciji i sa zidova skidao i cepao ceduljice sa Slavkovim telefonskim brojem. Govorio je da nam to više nije potrebno, „taj broj će uskoro biti isključen, kao i njegov vlasnik“. Ipak, kasnije se pokazao kao sasvim ok tip. Nije bio zadrt, nikoga nije šikanirao… Uvek je bio spreman da pomogne svakome ko bi mu se obratio…

Otcvrkutala je hvalospev Krmači i otišla.

– Nemanja je najveće đubre koje poznajem – jedva je dočekao da kaže kolega iz DT-a, koji danas radi u jednom nedeljniku. – Stanujemo u komšiluku, dobro ga znam. Primitivan je, agresivan i bahat. Skoro svake noći pravi terevenke, po celu noć trešti muzika. Jednom je neka komšinica zvala policiju. Ne samo što je nastavio s bukom, nego je s pištoljem pretio toj komšinici. Cela ulica Strahinjića Bana odzvanjala je od njegovog urlanja. Loš čovek, eto…

Verujem u to. Međutim, mene je više interesovalo to što je najavljivao „isključenje“ vlasnika „Dnevnog telegrafa“. S Nemanjom sam nekoliko puta razgovarao na tu temu, ali uvek bi me lako obrlatio i izmigoljio. Pitam ga da li je tačno da je znao da će Slavko biti ubijen, a on mi, sve s osmehom, kaže kako je čitao moju knjigu:

– Ćuruvija je tamo odlično opisao mog druga Miljkana Karličića, ali pogrešno ga je ubrojao u radikale, on je socijalista.

(Karličić je bio pomoćnik Aleksandra Vučića u ministarstvu protiv informisanja. On je u redakciju „Dnevnog telegrafa“ doneo rešenje o zabrani rada i plenidbi imovine.)

Takvim verbalnim trikovima Krmača me driblao i proletos, kad smo se poslednji put videli. Čitao je, kaže, pitanja koja sam uputio Tužilaštvu za organizovani kriminal.

– Zaboravio sam da navedem i predlog da istražni sudija i tebe sasluša – rekao sam.

Uostalom, lako je zaboraviti Krmaču. U svakoj nesreći koja je zadesila ovaj narod, prepoznaje se trag njegovih masnih papaka. Riškao je po „koferu“, u „Vanili“, oko „beretki“ i, meni najznačajnije, oko Ćuruvije. U sve je umešan, ni za šta nije odgovarao. Sav rizik, makar od odijuma javnosti, nosili su njegovi politički mentori. Njih razvlače po medijima, prate ih telohranitelji, uvek su izloženi kritici… Za Nemanju Đorđevića malo ko i zna. Pre podne vozika se od jednog do stotog svog kafića, sklapa poslove čiji račun će na kraju platiti građani, u pauzama zapali tompus i pijucka kafu bez šećera u svom Tedi baru, a uveče se provodi sa sebi sličnima, nekad s Tonijem Cetinskim, često i sa Severinom.

Dok on ne bude pozvan na odgovornost za sve što je radio, Srbija će ličiti na njega. Fuj!

(Nastaviće se…)

Naslovna 01 narudžbenica

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU“ NARUČITE NA 063 123 2702

Advertisements

From → Uncategorized

6 коментара
  1. komsija permalink

    Davne 1990 Nemanja je ziveo skromno sa roditeljima I sestrom u dvosobnom stanu u N. Beogradu u bloku 23; to su inace zgrade u kojima su zivela vojna lica. Secam se da je studirao novinarstvo. Posle demonstracija ’91. su se odselili iz ovog kraja.

  2. Владимир permalink

    ДОПУНА БИОГРАФИЈИ: 1990. године био је члан „Тинејџ телевизије“ која се емитовала на тада основаној НТВ Студио Б. Дебели је био веома уочљив члан екипе која је изнедрила Наташу Миљковић, Ивон Јафали, Машана Лекића…

  3. Više o Nemanjinom saučesništvu sa Aleksandrom Nikačevićem u pljačkanju AMSS: http://www.amssinfo2.net

  4. Ljubitelj prasica permalink

    Odlican clanak, zabavio sam se, kao i uvek, kad god se i setim Krmka pocnem da se cerekam. Moram priznati da mi ga je oduvek nekako bilo zao. Fascinantna licnost u svakom slucaju.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: