Skip to content

Vučić i Mitrović: Trovači Srbije

19/09/2014

željko mitrović

Što je Aleksandar Vučić u politici, to je Željko Mitrović u biznisu. Otkad je Vučić na vlasti, toliko su srasli da se ne zna gde jedan počinje, a drugi završava.

Diktator je laži o svojim reformskim planovima prilagodio programu Televizije Pink. U državne institucije uveo je imitatore „Kursadžija“ i sličnih ružičastih emisija. Ako Boki 13 može da bude zvezda Pinka, može i Maja Gojković da bude predsednik Skupštine. Što je na Pinku Sanja Marinković, to je Nebojša dr Stefanović u ministarstvu policije. Hrvoje i Fiko bi se uvredili kad bih ih poredio s Nikolom Selakovićem i Jadrankom Joksimović, pa neću, iako liče i mentalno i fizički.

I Mitrović se prilagodio Vučiću. Nekada se ponosio autorskim čudom, rialiti programom „Farma“, koji je napravio kompilacijom svojih osnovnih veština – zna da muze i ogovara – a sada je ustupio emisije dvema najvećim Vučićevim ljubavima. Bivšoj, Kseniji. I aktuelnoj, Draganu J. Vučićeviću. Urednici informativnog programa Pinka nikada nisu imali lakši posao, danas emisije prave u skladu s naprednjačkim šablonom: prva vest – Vučić; druga vest – Vučić; treća vest – Vučić; onda malo bla-bla, pa opet Vučić. I tako sto puta na dan.

Na taj način Pink direktno prenosi odumiranje države i naroda. Ne mari Mitrović, njemu je lepo. Normalan građanin, ako duguje 17 evra poreza, strepi od sudskog progona, uterivača duga i plenidbe imovine. Željko Mitrović duguje 1,7 miliona evra i ne brine. Umesto da čami u zatvoru, on putuje sa srpskom državnom delegacijom. Normalan čovek, ako duguje makar i jedan dinar, ne može ni da aplicira za kredit kod bilo koje banke. Mitroviću, s druge strane, iako se nalazi na listi najvećih poreskih dužnika, republički Fond za razvoj daje kredit od 190 miliona dinara. U takvoj Srbiji, vlasnik Pink Digitala i svih ostalih pinkoidnih firmi oseća se kao svoj na svome. Mitrović nije član Srpske napredne stranke, a ponaša se kao da jeste. Ponaša se kao Napoleon. To je i logično, pošto ni Napoleon nije bio član SNS-a.

Ljubav sa zadrškom

Do simbioze Mitrovića i Vučića nije došlo preko noći. Kao verni sledbenik dela i ideja Mire Marković, vlasnik Pinka je dugo i strasno mrzeo radikale. Na svojoj televiziji ih je ignorisao, privatno ih je opisivao kao primitivne, kriminogene, zle i pokvarene ratne zločince. Stavove nije bitno korigovao ni po uslasku njegovog JUL-a u koaliciju sa SRS-om. U vreme NATO bombardovanja Mitrović je postavljen na mesto šefa Ratnog štaba JUL-a, Pink je pretvorio u propagandni centar otpora stranom agresoru, protiv koga je organizovao svakodnevne proteste na beogradskim mostovima, čak i lično cupkajući u „živom štitu“.

Tada se zbližio s Vučićem, prepoznavši u njemu svog mentalnog dvojnika. Ipak, poslovni rezon „ljubav za ljubav, sir za pare“, doveo je do zahlađenja odnosa odmah po padu crno-crvene koalicije s vlasti.

Iako Vučić više nije bio rado viđen gost na Televiziji Pink, Mitrović je milosrdno primio u stalni radni odnos Kseniju Vučić. U to vreme, 2002. godine, kad sam to istakao kao hrabar i korektan Mitrovićev gest, Vučić je planuo:

– Mitrović je obično đubre, ali nije glup. Zna da brzo može doći do promena na političkoj sceni, da će dosmanlije, njegovi novi prijatelji, uskoro propasti, pa, kao, hoće da mi učini uslugu, da mu budem dužnik, ali da se to ne zna. Zaposlio je Kseniju, daje joj minimalnu platu, ali ne dozvoljava joj da radi. Neću mu zaboraviti ni tu milostinju, ni način na koji je daje!

Rast Vučićevog rejtinga najpreciznije je detektovao Mitrovićev parazitski instinkt. Malo po malo, oživeli su drugarstvo iz ratnih vremena. Bez obzira na još prisutne političke razlike, zahvaljujući sličnim sklonostima spojili su lepo i korisno.

Nekim lažnim povodom, u jesen 2004, Vučić me pozvao na sastanak u svoj stan. U gužvi, među desetak njegovih kumova i saradnika, s neizbežnom patetikom otkrio mi je pravi razlog poziva.

– Što u novinama onoliko napadaš Željka Mitrovića? Veruj mi, on je sasvim korektan i može da bude veoma koristan – rekao je Vučić.

– Prvo, ne napadam ga ja. Mitrović je vlasniku novina obećao reklamu na Pinku. Slagao je. Zato se ovaj sada bavi Mitrovićem. Drugo, ti si s obojicom u boljim odnosima nego sa mnom, pa to reši s njima.

– Ma, znam, ali obojica su zadrti, pa bi bilo dobro da ti posreduješ i smiriš strasti. Uostalom, evo, tu je i Željko, razgovaraj s njim…

– Gde je?

– U mojoj sobi, gleda Severinin pornić…

– Ponovi to! Šta radi?

– Doneo je CD s kompletnim pornićom, toga nema na internetu. Hoćeš li da vidiš?

Sad mi je žao, ali tada sam odbio. Znam, teško je za poverovati, ali zaista sam se postideo i zbunio. Gde sa Željkom Mitrovićem i Aleksandrom Vučićem da gledam porno film.

Umesto Severini, pažnju sam posvetio izvesnom Amerikancu Gregu Stivensu, koji je vodio glavnu reč na samitu u Vučićevom stanu. Stivens je radio za lobi-grupu „Barbur-Grifit-Rodžers“. Angažovao ga je Pink International kako bi Mitrovića skinuo s američke „crne liste“. Usput, o istom trošku, pokušavao je da isti posao obavi za Vučića i Tomislava Nikolića. Opušten, Stivens nije krio da će biti izuzetno težak posao da odobrovolji američku administraciju i po pitanju vlasnika Pinka, a kamoli za radikale, čijeg šefa je Haški tribunal optužio za ratne zločine. Zaista, od tog posla nije bilo ništa. Nedugo posle tog susreta, Stivens je otputovao u Los Anđeles. Tamo je i umro, navodno od predoziranja lekovima.

Mitrović i Vučić su nastavili da razvijaju sve intimnije odnose. Pink je bio otvoren za sve Vučićeve prohteve. Ako je hteo da nastupi u Info-topu, može. Može i da pleše sa zvezdama, da se hihoće kod Sanje Marinković, da peva u „Grandu“, sve može… S druge strane, kad je prozivao Tadićeve tajkune, Vučić je uvek zaboravljao da pomene Mitrovića.

Ipak, povremeno su se pojavljivali problemi koje su rešavali na sve načine, nekada molbama, često pretnjama i pritiscima.

Vučićeva cenzura Mire Marković

Kroz „Pravdu“, Vučić je gradio, razvijao i manipulisao odnosima sa srpskim tajkunima. Često je svoje novine koristio kao močugu kojom je pretio svima koji mu se zamere, još češće kao monetu za potkusurivanje. Nekada je to radio suptilno, da ne nanese štetu „Pravdi“ i njenim čitaocima, ali bilo je i slučajeva kad je, uglavnom pod pritiscima, popuštao i brutalnom cenzurom zadovoljavao interese tajkuna, uništavajući ono malo profesionalnog integriteta novinara, urednika i mene lično.

Na šta je spreman, video sam na primeru odbrane Željka Mitrovića od tekstova Mire Marković.

Sredinom jula 2007. godine vlasnik „Pinka“ dao je intervju zagrebačkom „Jutarnjem listu“ u kome je redigovao vlastitu političku prošlost, distancirajući se od Miloševićevog režima i uloge u Jugoslovenskoj levici.

– Politiku sam koristio više kao kišobran nego što sam imao ambiciju da u njoj učestvujem ozbiljno. Potisnuo sam sećanja na Miru Marković, a Slobodana Miloševića sam u životu video jednom ili dvaput, na nekim koktelima. Učestvovao sam u dve političke kampanje, ali kao profesionalac. Prvi put 1996, za potrebe JUL-a, a 2000. godine sam imao više klijenata – rekao je Mitrović, naglašavajući da je imao „slabe vajde od Slobe“, pošto je 95 odsto vrednosti svoje imovine stekao posle petooktobarskog poraza bračnog para Milošević-Marković.

Te Mitrovićeve izjave nisu mnogo zanimale hrvatske čitaoce, više ih je nervirala njegova najava širenja „Pinka“ i u Hrvatskoj. Srpski mediji su preneli delove tog intervjua i izazvali mlaku reakciju anti-pinkoidne publike. Neočekivano, verujem i za njega, žestoko mu je uzvratila Mira Marković.

Iz svog utočišta u Moskvi, Mira je pisala kolumnu koju sam u vikend-broju objavljivao u „Pravdi“. Već sam zaboravio na Mitrovićev intervju, kad mi je stigao Mirin tekst „Socijalni i moralni ateist“.

– Nemam drugo objašnjenje za svoju reakciju na intervju Željka Mitrovića, vlasnika TV „Pink“, dat nekim zagrebačkim novinama pre nekoliko meseci, osim da me je na reakciju podstakla činjenica da je PRETERAO. I drugi su se, iz straha ili iz interesa, ili samo iz ličnog ništavila na razne načine distancirali, pobegli od JUL-a, manje ili više minimizirali svoju ulogu i partiji u čijem su rukovodstvu bili i zahvaljujući kojoj su radikalno promenili svoje materijalne i statusne prilike. Ali, niko, bar da ja znam, nije ništa ružno rekao o JUL-u. Željko Mitrović je ovih sedam godina u više mahovao davao ružne izjave o JUL-u. Jednu sam i sama slučajno u nekim novinama pročitala u avionu, vraćajući se iz Haga, još pre šest godina. Nisam pridala naročiti značaj tome što sam pročitala. To je bilo ružno, nemoralno i netačno i mislila sam – neka ostane na njegovom obrazu. Pre dva meseca sam čula od svojih drugova u Beogradu za taj intervju zagrebačkim novinama i svi su mislili da treba da reagujem. A nedavno sam i dobila odlomak tog intervjua objavljenog u našoj štampi. Evo šta ja imam o tome da kažem. Prvo – Željko Mitrović navodi da je bio „član JUL-a“, da je ono što je radio u JUL-u radio „profesionalno a ne politički“ i da mu je „politika služila kao kišobran“. Prva izjava je delimišno tačna, druga je netačna, treća je tačna. Evo zašto. Neposredno posle formiranja JUL-a moj drug M. T. doveo je kod mene u kancelariju vlasnika „Pinka“ da mi ga predstavi kao čoveka čija televizija nema veze sa Arkanom i Miloradom Vučelićem. Samo je njegova. Ja sam se iskreno čudila zašto me obojica obaveštavaju o tim činjenicama, one za mene nisu bile ni od kakvog značaja. Jedva da sam znala za tu televiziju. A ko je njen vlasnik sasvim mi je bilo svejedno. Što se distanciranja Željka Mitrovića od ove dve ličnosti tiče, bilo je neumesno u mom prisustvu. Moj muž je odbio Madlen Olbrajt kada je došla da traži isporučivanje Željka Ražnatovića Arkana u haški zatvor. A Milorad Vučelić je bio član rukovodstva SPS-a manje-više od kada je formiran i jedno vreme direktor državne televizije. Ali sam preko tog distanciranja prešla elegantno. Postavila sam nekoliko konvencionalnih pitanja i posetioci su otišli. Neposredno posle toga obaveštena sam da se Željko Mitrović učlanio u JUL i da pokazuje veliko interesovanje za rad u partiji. I pružena mu je prilika. Da budem iskrena, bio je partiji na usluzi za sve kao inicijator sopstvene aktivnosti. Već smo imali svoj marketing, lep, neobičan. Željko se tom marketinškom poslu priključio odmah sa velikim entuzijazmom. Zasipao nas je marketinškim i DRUGIM idejama. Dolazio je često u partiju. Uspostavio je prisne partijske kontakte, a zatim, i lične sa mnogima iz rukovodstva JUL-a. „JUL je KUL“, onaj tako lep i popularan slogan smislio je već na početku svog prisustva u JUL-u i emitovao ga često na svojoj televiziji. Svoje medijske ideje prikazivao nam je na monitoru u JUL-u satima, kao i kod svoje kuće, da zajedno vidimo predloge, biramo i odlučujemo… Uskoro je svakodnevno bio u partiji… – napisala je Mira Marković u uvodu svoje analize lika i dela Željka Mitrovića.

Detaljno i sočno, nesvojstveno njoj, opisala je Mitrovićevo očajanje u koje je upao kad je, tehničkim propustom, iz spiska poslanika JUL-a ispalo njegovo ime. U pratnji žene Milice došao je u vilu „Mir“ da ga uteše Mira i Sloba. Sutradan, kad je greška ispravljena, egzaltirano se zahvalio svojoj drugarici i šefovici: „Hvala ti po sto puta, nećeš se pokajati“. Mira Marković je nabrojala sve Mitrovićeve funkcije u JUL-u, među kojima je i ona u „ratnom štabu“ 1999. godine.

– Nemam trgovački gen, ne računam šta sam dala, a šta dobila, ali Željko je od JUL-a dobio više nego što mu je dao. Dobio je sve što je JUL mogao da da, a mogao je mnogo. On je tu činjenicu znao i upotrebio je – navela je udovica bivšeg vladara Srbije.

Tekst joj je odličan i opširan, s pikantnim detaljima koji nadograđuju surovu retrospektivu političkih i drugih puteva jednog bivšeg druga. Smatrao sam, a to se do danas nije promenilo, da je Mira Marković poslednji autentični svedok vremena u kome je Srbija stradala u ratovima, pod sankcijama, inflaciji i totalnom krahu privrede. Samo ona može da, bez obaveza prema saučesnicima u onoj vlasti, objasni procese koji su uticali na sudbine svih građana Srbije i da opiše uloge bivših drugova, konvertita koji su prikrili svoje tragove i našli mesta u novom režimu. Taj dug prema Srbiji Mira još nije otplatila, ali bar je počela tekstom o Željku Mitroviću.

Zbog obima, odlučio sam da kolumnu objavim u tri dela. U petak veče, i pre nego što sam prošetao do Kolarčeve da kod kolportera kupim prvo izdanje „Pravde“, stižu signali za uzbunu.

Prvo stiže SMS Baneta Stojanovića, zvanog Lav, najbližeg saradnika Željka Mitrovića. Lav je, inače, opušten i prijatan lik, zube pokazuje samo na gazdinu komandu. Ton poruke strog i zvaničan, naglašeno nezadovoljstvo objavljenim tekstom, ali bez preterane dramatizacije. Nisam odmah odgovorio, neka ga malo popusti huja. Posle Lava, javila se pudlica. Aleksandar Vulin, Mitrovićev venčani kum. Malo je kukao, ali sportski, bez prejakih reči.

Na kraju, evo i Vučića. Propustio je nekoliko Stojanovićevih i Mitrovićevih poziva, ali pretpostavio je da ga zove zbog „Pravde“. Kad je čuo šta je problem, Vučić se nije uznemirio. Naprotiv.

– Ko ih jebe! Lav će sigurno opet da me zove, neću da mu se javljam. Ako tebe bude zvao, pričaj s njim, smiri ih malo. Bilo im je super kad su sarađivali s Mirom, sad im ne odgovara da ona to pominje. Drago mi je da je konačno napisala nešto normalno…

Lav nije zvao, ali razmenili smo desetak kilometarskih poruka, sve varijacije na istu temu. Tvrdio je da sam objavljivanjem kolumne ugrozio dosadašnju uspešnu saradnju „Pinka“ i „Pravde“ i ispao nekorektan prema Željku, ne pokazujući razumevanja za moja objašnjenja da nema cenzure. Nije ni odgovorio na ponudu da vlasnik „Pinka“ da intervju, uporno je ponavljao da će, posle ovoga, doći do zahlađena odnosa prema meni i, mnogo bitnije, prema Vučiću.

Takvim pretnjama je, sigurno, bombardovao i Vučića. Bez nervoze, ali zabrinutiji nego u prvom javljanju, Vučić me opet pozvao:

– Brate, ovi su odlepili. Sad sam razgovarao sa Željkom. Javio sam mu se i rekao da nisam u Beogradu, nemam pojma o čemu priča. Poludeo je.

Sutra je bio još zabrinutiji, video je najavu nastavka Mirinog teksta i odmah je shvatio da ga i sledećeg vikenda čeka ista pinkoidna tortura. Iako sam i ja to očekivao, prevarili smo se. Mitrović se, izgleda, nadurio toliko da nije hteo ni da kuka. Međutim, pred treći, poslednji, nastavak, nastao je haos.

Na svoj perfidni način, već u četvrtak, Vučić me pozvao na sastanak, navodno zbog dogovora oko pokretanja nagradne igre. Bili smo sami u njegovom stanu. Odmah mi je bilo jasno da je pripremio neku stotu temu, ali nisam se setio koju. Opkolio me pričom o prošlom vikend-broju, bio je odličan, pun kao oko, savršen izbor sagovornika za intervjue, noseća tema genijalno odrađena, standardne rubrike nikada bolje…

– Ali, šta ćemo s Mirinom kolumnom? – na kraju pita ono glavno.

– Kako šta ćemo?

– Znaš, nije nam pametno da ulazimo u rat s „Pinkom“. Uskoro krećemo s nagradnom igrom, a to ne možemo da uradimo bez saradnje s „Pinkom“. Mislim da je glupo da ugrozimo poslovanje „Pravde“ zbog teksta Mire Marković. Ti znaš šta ja mislim o Željku, to sam uvek i javno govorio. On nikada nije bio korektan prema meni. Meni se predstavlja kao ne znam kakav prijatelj, a ogovara me na sve strane. Misli, on je najpametniji, svi ostali su glupi i ludi, ne znam kakvi. Pažljivo sam pročitao ovo što je Mira napisala o njemu. Nisam znao za sve te detalje, ali verujem da je sve suva istina. Ipak, mi moramo da mislimo na naš posao, ne možemo da ga ugrozimo zbog nekakve Mire Marković. Razgovarao sam sa Željkom i on mi je vrlo jasno stavio do znanja da neće preći preko Mirinog teksta. Stavio me pred svršen čin. Sad moramo da izaberemo: ili da žrtvujemo razvoj „Pravde“ ili da prekinemo saradnju s Mirom. Mislim da nemamo izbora, ali ti odluči!

– Ako je tako, onda OK. Samo da znaš, neću da lažem ni Hadžiju, ni Miru – rekao sam.

– I nemoj. Ako se naljute, šta da radimo…

Kraj priče o Miri Marković. Treći, poslednji deo kolumne nikada nije objavljen u „Pravdi“. Hadžija je, kao što sam i pretpostavio, korektno podneo cenzuru. Ni Mira nije bila mnogo iznenađena i razočarana. Željko Mitrović je odahnuo, nikada se više niko neće setiti da je on bio istaknuti „julovac“. Meni je ostao gorak ukus stida, ali posao je takav, ni ja ga ne volim, ilovača.

Pretnje, trovanje i ubistvo

Bez obzira na karakterne i ostale sličnosti Vučića i Mitrovića, valja naglasiti jednu ali ogromnu razliku. Obojica su prolazili kroz razne turbulencije, ali Vučić je uvek bio zaštićen kao beli medved. Na stranu što on, tako histeričan i patetičan, svaku kritiku doživljava krajnje dramatično, činjenica je da se nikada nije suočio ni s jedan odsto realnih problema koje je preko glave preturio Mitrović.

Dok je, kao vatreni komunista, postavljao temelje svoje medijske imperije, Mitrović je trpeo i podmetanja najmoćnijih ljudi s Miloševićevog dvora. S još većim iskušenjima suočio se dolaskom DOS-a na vlast. Petooktobarsku revoluciju je dočekao sa statusom visokog funkcionera JUL-a, na čijoj listi je izabran za poslanika, i bliskog druga vladarskog bračnog para Milošević-Marković. U jutro 5. oktobra 2000, demonstrante je nazivao izdajnicima i slugama okupatora. Uveče se opametio i shvatio da je u Srbiji konačno pobedila demokratija.

Željko Mitrović je dokazao da je odličan saradnik svakog vladara. Uvek je tačno određivao i njihovu i svoju cenu. Bez ikakvih moralnih i pravosudnih dilema, mogao je da se na slobističkom kontramitingu u decembru 1996. pojavi na bini, korak iza Miloševića, sve s heklerom. Ako je već poneo oružje, verovatno je bio spreman da ga i upotrebi. Gađajući, pretpostavljam, Đinđića. Kad je Sloba pao, Mitrović se nije zabrinuo, znao je da treba Đinđiću, koji mu se, ipak, osvetio na najstrašniji način, uređivačku politiku Pinka prepustio je dvoglavoj aždaji, Goranu Vesiću i Vladimiru Popoviću, zvanom Beba. Laži i gadosti koje su njih dvojica smišljali i plasirali u podgoričkim novinama „Publika“, Pink je morao revnosno da prenosi i širi atmosferu straha. Ako bi se potkrala neka necenzurisana informacija, nastajao bi haos, što se i desilo u jesen 2002, kad je Pink objavio da se švercom viskija bavila i jedna od firmi uglednog surčinskog mafijaškog biznismena Ljubiše Buhe Čumeta.

Ljut kao vepar, Čume je s nekoliko džipova punih naoružanih kolega opkolio zgradu Pinka i zarobio Mitrovića. Svestan svoje moći, Surčinac je mirno objasnio da će ubuduće on da bude vlasnik Pinka, a tek mora da smisli šta da radi s Mitrovićem. Stigla je policija, ali uzalud. Situaciju je, posle mnogo vremena i ubeđivanja, stišao Beba Popović. Iako mu je Đinđić, s nekog puta, kad je čuo šta se dešava, poručio da pobije sve Surčince, Beba je mirnim pregovorima uspeo da nagovori Čumeta da oprosti Željku. Incident je zataškan kao da se ništa nije desilo.

U zajedničkom zanosu Mitrović i Popović su baš u to vreme satanizovali Verana Matića. Vlasnika B92 nazivali su šefom NVO-mafije, optuživali ga za sve i svašta. Prljavu igru prekratio je američki ambasador Vilijem Montgomeri, koji je od Đinđića zahtevao da zabrani kampanju protiv Matića. Popović je najuren iz vlade, a Mitrović se primirio. Saradnju s Bebom ni do danas nije prekinuo.

Jedino mirno i najprofitabilnije vreme Mitrović je proveo dok je Srbijom vladao Vojislav Koštunica. Od šest mogućih, njemu su poklonjene tri nacionalne frekvencije. Posao je cvetao, a nije morao da nosi glavu u torbi.

Vlasnik Pinka je i danas osuđen da trguje s vladarima. Potrebni su mu. Kad mu pozli, Mitrović optuži svastiku Lolu i pašenoga Zlatka Krmpotića da su pokušali da ga otruju i opljačkaju. Policija odmah pokrene istragu, a onda je još brže zaboravi. Takođe, kad Željkov sin Aleksandar u saobraćajnoj nesreći ubije neku anonimnu devojku i pobegne s mesta udesa, neophodna su volja i moć vladara da se ceo slučaj zataška. Jedan grob više ili manje, u Vučićevoj Srbiji ne pravi razliku. Ali, jedan Mitrovićev sin je zlata vredan. Da bi ga zaštitio, tata Željko je spreman da se najžešće suprotstavi Đilasu, Šešelju, Tomi Nikoliću ili bilo kojem trenutnom Vučićevom protivniku.

Dok postoji ovakav Pink, postojaće i ovakva Vučićeva Srbija. Dok Željko Mitrović ne bude prinuđen da sudski odgovara za utaju poreza i ko zna za šta sve ne, Pink će sprovoditi diktatorov plan kolektivne hipnoze. Ipak, kraj te idile se zna. Uzalud sva Mitrovićeva i Vučićeva manipulatorska mašta, stvarnost je jača, a u njoj nema mesta za „Farmu“, ni onu Pinkovu, ni ovu SNS-ovu.

Naslovna 01 narudžbenica

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU“ NARUČITE NA 063/123-2702

Advertisements

From → Uncategorized

2 коментара
  1. Rasho permalink

    Danas, 20. septembra ugledam naslovnu stranu Informera i zgrozim se. Vučićeva slika i naslov: ‚‚Ima muda“. Nisam mogao verovati da iole ozbiljna novina može izaći sa takvim primitivnim i prostačkim naslovom. Onda sam se setio da je Dragan J. Vučićević glavni urednik pa mi je sve bilo jasno. Opet je na delu klasično spinovanje. Umesto da naslov glasi: ‚‚Vučić slagao narod i prekršio predizborno obećanje da neće biti smanjenja plata i penzija“ oni ga veličaju kao hrabrog političara koji ne odustaje od svojih “reformi“.

  2. nbgd permalink

    Na Googlu sam pronasla zanimljive podatke o g. Stivensu. Njegovo puno ime je Robert Gregory Stevens, gej lobista, prijatelj slavne glumice Keri Fiser u cijoj je kuci umro od KOKAINA i sinteticke droge Oxycodon. Doputovao je iz Beograda u LA I umro. Ko ga je snabdevao koksom u Beogradu? Gospodin Ruzicasti po nekim izvorima takodje voli „belo“. Njegovo tzv. lecenje u Nemackoj od ‘radioaktivnosti’ je u stvari bilo odvikavanje od opijata. Ko se ne seca suludih tvrdnji da ga je svastika trovala Uranijumom da mu otme preduzece.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: