Skip to content

ĆURUVIJIN GLAS IZ GROBA

23/10/2014

Fotografija0490

Istorija srpskog novinarstva ne može da ignoriše ulogu Slavka Ćuruvije. Za samo petnaestak godina uspeo je da premeđi medijsku scenu. Pored toga što je izveštavao s mnogih događaja koji su određivali smer i način krvavog raspada SFRJ, posle kratkog ali zapaženog staža na mestu glavnog urednika „Borbe“ pokrenuo je prve privatne novine posle Drugog svetskog rata, nedeljnik „Telegraf“ i, još značajnije, „Dnevni telegraf“, kao i luksuzni magazin „Evropljanin“. Usput, napisao je biografiju poslednjeg staljinističkog revolucionara Vlade Dapčevića i neobjavljenu knjigu razgovora s Ivanom Stambolićem, bivšim predsednikom SR Srbije. Novinarsku karijeru obogatio je ličnim avanturama, kojima je pokušao da se afirmiše u politici i policiji.

Takav, Ćuruvija se u proleće 1998. našao na udaru režima Slobodana Miloševića. Koalicija SPS-JUL-SRS formirala je „vladu narodnog jedinstva“, koja je, pripremajući se za ratnu odbranu Kosova i Metohije, pokrenula hajku na nepodobne medije, etiketirane kao „strane agenture“. Početkom septembra Politički savet NATO-a ispostavio je Srbiji ultimatum i odobrio upotrebu vojne sile. U uslovima neposredne ratne opasnosti, vlada Mirka Marjanovića donela je Uredbu čije odredbe su omogućile resornom ministru Aleksandru Vučiću da, bez prava žalbe, zabranjuje rad medija za koje on proceni da „šire paniku i defetizam“. Po hitnom postupku zatvorene su redakcije nekoliko novina, među kojima i „Dnevnog telegrafa“. Mesec dana kasnije Skupština Srbije usvojila je Vučićev predlog izmene zakona o informisanju, prema kome je određeno da se sudski postupci vode u prekršajnim sudovima i da moraju biti okončani u roku 24 sata od podnošenja tužbe. Takođe, predviđene su drakonske kazne, među kojima je minimalna iznosila više od 350 prosečnih plata. Dva dana od donošenja, po tom zakonu izrečena je prva presuda i to protiv magazina „Evropljanin“.

Na taj način otvorena je sezona lova na „strane plaćenike i domaće izdajnike“, a Slavko Ćuruvija izabran za ogledni primer čije stradanje će pedagoški uticati na ostale novinare, urednike i vlasnike medija.

Tačno 15. januara 1999, na treći rođendan „Dnevnog telegrafa“, predložio sam Ćuruviji da napravimo seriju razgovora koje ću prirediti kao biografsku knjigu. Prihvatio sam njegov jedini uslov da knjiga ima više od 500 strana (što je i ispunjeno u prva dva izdanja, nažalost ne i u ovom, iz kojeg su izostavljeni intervjui sa članovima porodice, Ćuruvijini, Tijanićevi i drugi tekstovi, kao i dokumenti poput tužbi i presuda), pa smo dan kasnije počeli s tromesečnim radom.

Iz stana u Ulici Lole Ribara, Ćuruvija je pokušavao da sačuva ostatke svog poslovnog sistema. „Dnevni telegraf“ je štampan u egzilu, u Podgorici, a i „Evropljanin“ je, pod sudskim kaznama i bez regularne distribucije, radio u polu-ilegalnim uslovima. Iako je bio izložen režimskoj torturi – svakodnevna suđenja, česti policijski pozivi na informativne razgovore, optužbe režimskih i ćutanje nezavisnih medija – nalazio je vremena za gotovo svakodnevne susrete i višesatne intervjue. Po dva-tri sata govorili smo u diktafon, često proširujući priču idejama i planovima o tome šta ćemo da radimo kad se završi hajka. U ta tri meseca zaticao sam ga u svim raspoloženjima, i zadovoljnog zbog rešenja nekog problema, ali i krajnje depresivnog, oborenog nekim od brutalnih udara režimskih jurišnika.

Razgovore smo počeli analizom uzroka i posledica napada na njega i njegove novine. U tim temama glavnu ulogu je imala Mira Marković, s kojom je Ćuruvija godinama održavao korektne, pa i bliske odnose. Još kao glavni urednik „Borbe“, koristio je prednost komunikacije s predsednikovom suprugom da bi od raznih ataka zaštitio sebe i svoje novine. Istu praksu nastavio je dok je pravio nedeljnik „Telegraf“ i „Dnevni telegraf“. Kroz sve to vreme s Mirom Marković je bio načisto, kao i ona s njim. On je pristao da u novinama ne provlači njenu decu, posebno ne Marka, a zauzvrat je dobio mogućnost da, čim mu neko ugrozi poslovanje, zatraži i dobije zaštitu. Mirinim kršenjem džentlmenskog sporazuma Ćuruvija je osuđen na propast, ali opisujući prirodu tih odnosa, bez obzira na žestoku političku kritiku, nije bio ostrašćen. Detaljnim opisima, s mnogo citata komunikacije s Mirom, Ćuruvija je ostavio značajno svedočanstvo o načinu funkcionisanja sistema koji je Srbiju vodio kroz više izgubljenih ratova, nacionalne tragedije i socijalnu kataklizmu.

Naravno, nismo propustili da analiziramo postupke opozicionih lidera Zorana Đinđića i Vuka Draškovića, pa ni kolega iz tzv. nezavisnih medija, koji su ćutanjem podržali režimski progon, smatrajući da nema razloga da se suprotstave zloupotrebi pravosuđa, odnosno „zakonu protiv Ćuruvije“.

Iako sam i lično učestvovao ili iz blizine pratio mnoga dešavanja koja su obeležila tada aktuelnu hajku, tek u tim razgovorima saznao sam za paranoičnu optužbu Mire Marković da Ćuruvija s Jovicom Stanišićem, Momčilom Perišićem, Miloradom Vučelićem i Aleksandrom Tijanićem priprema puč. Besmislena teorija ipak je imala konkretne posledice, najtragičnije po vlasnika DT-a i „Evropljanina“. U korpusu mogućih povoda za progon isticali su se Tijanićevi tekstovi, posebno „Pismo predsedniku Miloševiću“, koje je, u koautorstvu sa Ćuruvijom, bilo povod da brutalnu finansijsku kaznu „Evropljanina“.

Posle tih, dramatičnih tema, vrlo iscrpno smo razgovarali o Slavkovom ulasku u novinarstvo i lavirintu kroz koji je prolazio. Koloritnim opisima mnogih kolega Ćuruvija je ostavio neizbrisiv trag svog uspona i njihovog pada. Sa svesnom namerom da objavljivanjem ove i ovakve knjige izazove njihovu reakciju, sočnim anegdotama izvršio je vivisekciju Manojla Vukotića, Gruje Spasovića, Momčila Đorgovića, Aleksandra Tijanića, Dragana Kojadinovića i drugih novinara s kojima je sarađivao, sukobljavao se i mirio.

Sredinom marta 1999, kad smo već poodmakli u radu, Ćuruvija me dočekao s plavom kovertom u kojoj se nalazila presuda Prvog opštinskog suda, kojom je, po tužbi tadašnjeg potpredsednika vlade Milovana Bojića, osuđen na pet meseci zatvora.

– Ovo ti je smrtna presuda – odmah sam mu rekao, iznenađen njegovom smirenošću.

– Pa, nije smak sveta ako budem morao da u Padinskoj Skeli nekoliko meseci okopavam krompir – nasmejao se.

– Zar, posle svega što su preduzeli da te unište, misliš da će te pustiti da mirno odrobijaš kaznu? Ne moraju da te ubiju, biće dovoljno da ti prirede poniženja posle kojih nikad više nećeš biti isti. Pali auto, pa da idemo u Crnu Goru, da tamo završimo knjigu, da imamo kasnije, kad sve ovo prođe, sa čim da se vratimo – predložio sam.

Nije me, verujem pod uticajem pojedinaca iz okruženja, poslušao. Smatrao je da bi režimski mediji njegovo bekstvo iskoristili kao dokaz optužbi da je strani plaćenik i domaći izdajnik. Pored toga, strah su mu amortizovali Tijanić i jedna novinarka, koja je bila u bliskom odnosu s ministrom Aleksandrom Vučićem. Tijanić ga je uveravao da nema razloga za paniku, ako vladari donesu odluku da ga ubiju, to će morati da ide preko DB-a, o čemu će biti obavešten i Stanišić, čiji ljudi su ostali u vrhu Službe. Čim Stanišić sazna za akciju, javiće Tijaniću, a on će upozoriti Ćuruviju. S druge strane, bivša novinarka DT-a plasirala mu je uverenja da je Vučić veoma dobronameran prema Ćuruviji i DT-u, čak i nakon što je RTS preneo tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ iz „Ekspres politike“.

Šta je istina, videlo se 11. aprila 1999, kad su ubice ispalile 17 metaka u leđa i jedan u oko Slavka Ćuruvije.

Policijske istrage kao da nije bilo. Ni mediji nisu posvetili pažnju najstrašnijem zločinu koji se tokom bombardovanja dogodio u Beogradu. Ubistvom Ćuruvije najglasnije su se bavili predstavnici vlasti. Milan Komnenić, potpredsednik SPO-a i tadašnji savezni sekretar za informisanje, uveseljavao je javnost pričom da se iza tog atentata ne kriju politički motivi nego, verovatno, neki ljubomorni muž. Aleksandar Vučić, šef ratne propagande, koristio je svaku priliku da istakne kako ga ne zanima ko je ubio Ćuruviju, dok je Vojislav Šešelj novinare „Dnevnog telegrafa“, uz glasan smeh, zapitkivao: „Gde vam je Ćuruvija, da li je pobegao iz zemlje ili je u zemlji?“

Tri meseca posle streljanja, izvesni inspektor Dašić pozvao me na razgovor u policijsku stanicu Savski venac. Uveren da je DB „pokrivao“ Ćuruviju 24 sata dnevno bio sam siguran da policija raspolaže podacima o intenzitetu i vrsti naših kontakata. Dobro sam se pripremio za dijalog. Napisao sam nekoliko stranica teza o mojim saznanjima ko je i zašto pretio vlasniku DT-a i poneo sam rukopis knjige i kopije nekoliko kaseta s „glasom iz groba“ za koje sam smatrao da mogu biti od koristi u istrazi. Koliko sam naivan shvatio sam kad sam u hodniku sreo dve daktilografkinje iz „Dnevnog telegrafa“. Zbog svakodnevne komunikacije sa Ćuruvijom tokom poslednja tri meseca njegovog života smatrao sam sebe bitnim svedokom. Međutim, policajci su me rangirali iza žena koje su Ćuruviju znale samo iz viđenja, a s njim nikad nisu razmenile više od „dobar dan – dobar dan“.

Kakva farsa je u pitanju na najkonkretniji način mi je pokazao inspektor Dašić. Postavio mi je jedno jedino pitanje:

– Ko je Ričard Majls?

– Ko? – Šokirao sam se.

Prvi put sam bio u takvoj poziciji, ali pretpostavio sam da će me pitati za svaki detalj o Slavkovim aktivnostima, našim susretima, o svemu, samo ne o Majlsu.

– Ko je Ričard Majls? – ponovio je.

– Majls je bio otpravnik poslova u američkoj ambasadi. Kakve on veze ima s ovom istragom?

– Dakle, američki diplomata – rekao je i zapisao to u svesku.

– Poslednjih meseci pravio sam knjigu sa Slavkom Ćuruvijom, doneo sam vam rukopis i kasete…

– U redu, ako bude potrebno, javiću vam se. Doviđenja.

Ne znam kako sam izašao iz zgrade u Savskoj 35. Da sam imao snage da racionalizujem ovaj policijski skeč, ne bih se iznenadio brutalnošću s kojom mi je stavljeno do znanja kakav će biti ishod istrage. Onakav, nemoćan i besan, mogao sam samo da psujem.

Psovao sam i posle razgovora s Veranom Matićem i Velimirom Ćurguzom, koji su, kao potencijalni izdavači knjige, zahtevali da cenzurišem mrtvog sagovornika, tvrdeći da „Sloba nije tako crn kako ga je Slavko opisivao“. Uveren da od metka kojim je u desno oko overen Ćuruvija ne postoji čvršći dokaz Miloševićevog crnila, odbio sam njihov predlog, baš kao što je moju ponudu da štampa knjigu odbio Predrag Marković, vlasnik izdavačke kuće „Stubovi kulture“ i potonji predsednik Skupštine. On je bar bio iskren. Čim je čuo šta mu nudim, presekao je: „Jesi li normalan? Milošević bi mi odmah zatvorio firmu!“

Prvih dana septembra, Aleksandar Tijanić me pozvao da idem u Banjaluku, da radim u „Nezavisnim novinama“ Željka Kopanje. Prihvatio sam, otišao i tamo objavio prvo izdanje Ćuruvijine poslednje ispovesti. U januaru 2001. vratio sam se u Beograd i zaposlio u izdavačkom preduzeću „Info Orfej“, koje je štampalo drugo izdanje.

Od tada, u svim novinama u kojima sam radio, pratio sam spekulacije oko naručilaca i izvršilaca ubistva Slavka Ćuruvije.

S Mirom Marković, koja je često prozivana kao nalogodavac, prvi put sam pričao sredinom februara 2002, dva dana posle početka suđenja Miloševiću u Haškom tribunalu. Baš kao što mi je i Slavko opisivao njene komunikacijske navike, pre nego što je pristala da mi da intervju, tražila je da se upoznamo. Dočekala me u svom kabinetu u Ulici Đure Đakovića.

– Gde ste ranije radili? – pitala je.

– U „Dnevnom telegrafu“ – rekao sam i sledećih desetak minuta pričao o Ćuruviji, o knjizi koju smo pravili tokom hajke na njega, kako sam reagovao na vest da je izrešetan, a opisao sam joj i razgovor s inspektorom koji je vodio istragu. Ne znam šta sam očekivao da ću postići insistiranjem na toj priči, da me najuri iz kancelarije ili da nekim pitanjem promeni temu. Ne, ona me mirno, sa cigaretom u ruci saslušala celu tužnu ispovest i potpuno bezizražajnog lica rekla:

– Da, poznavala sam gospodina Ćuruviju.

Kao i Ćuruvija, i ja sam uspostavio korektnu saradnju s Mirom Marković, doduše u potpuno drugačijim okolnostima. Svrgnuta s vlasti, bez ikakvog političkog uticaja, s rasturenom porodicom i pod teretom najtežih optužbi, nije mogla da mi bude od bilo kakve koristi osim kao kolumnista. Smatrajući to zanimljivom provokacijom, objavljivao sam njene tekstove, a u nekoliko intervjua koje smo obavili redovna tema bilo je utvrđivanje njene odgovornosti u progonu i ubistvu Ćuruvije.

U razgovorima za knjigu, Ćuruvija je kao svog najagresivnijeg neprijatelja titulisao Vojislava Šešelja. Iako je nastavio da o vlasniku DT-a govori sve najgore, vođa radikala je veoma angažovano javno licitirao imenima atentatora. Za izvršenje tog zločina prozivao je Zorana Šijana, Zorana Davidovića Ćandu, Luku Pejovića, Branka Jevtovića Jorgu, Zorana Ristovića Priku, a u novembru 2002. optužio je Miroslava Mikija Kurka.

– Taj Miki Kurak je bio najbliži saradnik Jovice Stanišića i Franka Simatovića, lični pratilac Milorada Vučelića, vlasnik je striptiz-bara u hotelu Metropol i najbliži saradnik Željka Maksimovića Make. Da je Miki Kurak ubio Ćuruviju zna i policija, ali štiti ga neko veoma moćan u vlasti – rekao je Šešelj.
Više od 11 godina posle tih Šešeljevih tvrdnji, o kojima su ćutale svi režimi – Đinđićev, Koštuničin, Tadićev i Dačićev – istraga koju je predvodio Aleksandar Vučić vratila se na optužbe protiv Kurka.

Sredinom januara 2014. na konferenciji za medije Vučić je objavio procesuiranje osumnjičenih za ubistvo Ćuruvije. Na osnovu tvrdnji Milorada Ulemeka Legije, osuđenog na 40 godina robije zbog ubistva Zorana Đinđića, pod sumnjom da su učestvovali u atentatu na vlasnika „Dnevnog telegrafa“ uhapšeni su Ratko Romić i Milan Radonjić.

Uzalud Branka Prpa, jedini živi svedok tog zločina, tvrdi da Kurak nije pucao u Slavka Ćuruviju, njen glas se ne čuje od aplauza kojim političko-marketinšku predstavu pozdravljaju mnogi stranački lideri, novinari, pa i članovi pokojnikove porodice.

Da se ne zaboravi ko je i kako predvodio progon i stvarao atmosferu linča odlučio sam da objavim ovo izdanje poslednje ispovesti Slavka Ćuruvije.

reklama

Advertisements

From → Ćuruvija i ja

5 коментара
  1. nbgd permalink

    Mislim da je uzaludno I bezpredmetno pricati o tome ko je ili ko je mogao ubiti Slavka jer su ubice ili mrtve ili postoji zakon cutanja kao u sicilijanskoj mafiji. Gledala sam na Tv Romicev (osumnjiceni ubica), intervju pred hapsenje I osecala duboku mucninu I uzas; covek je profesionalni ubica veran I dalje Slobi I njegovom rezimu . Mirno je pricao bez trunke kajanja, straha…takvi su I oni koji su ubili Slavka, Ivana Stambolica I dr. Po Romicu Curuvija, Draskovic su bili agenti CIA tj. IZDAJNICI DRZAVE pa je sasvim logicno da budu i ubijeni. Ubiti izdajnika u ime drzave nije zlocin. Oni nikada nece odgovarati za svoje zlocine; da li su ubice u sluzbi Pinochea odgovarale za masovna ili pojedinacna ubistva neistomisljenika? Dokazi su unisteni, svedoci ubijeni , a Vucko – huskac i harangista je oprao ruke I sada je ‘faktor mira, stabilnosti I demokratije’ na Balkanu kao nekada Sloba (a dokle to cemo tek videti).

  2. Da, verujem da ste u pravu. Često sam povodom tekstova o Ćuruviji dobijao komentare koji potvrđuju Vaše stavove, sve u stilu – bio je izdajnik, neka su ga ubili, ili – Udba je ubila udbaša, pa šta.
    Međutim, ova knjiga se ne bavi istragom i razotkrivanjem nalogodavaca i izvršioca. To je Ćuruvijina priča o progonu koji je, upravo u vreme dok smo razgovarali, ulazio u finale. Sad, kad traje Vučićeva predstava s Veranom Matićem kao istražiocem i Legijom kao ključnim svedokom, moja obaveza je bila da objavim Slavkovu ispovest i tako pokušam da od zaborava otrgnem uzroke i posledice tog zločina.

    • nbgd permalink

      Veran Matic – ja vise nisam nacisto ko je taj covek. Nekada borac za slobodno novinarstvo, a danas ko je taj covek? Napisite nesto o njemu I njegovoj ulozi u novonastalom medijskom mraku u Srbiji. Cujem da I Brankica Stankovic odlazi u Ameriku; ko ce da istrazuje I obavestava gradjane o kriminalnim radnjama sadasnjeg I bivseg rezima? Da li postoji ijedan ozbiljan, verodostojan „investigative journalist“ u Srbiji? Da li je korupcija u policiji, sudstvu I uopste u drustvu dostigla takav nivo da je svaka borba protiv kriminala uzaludna pa su I novinari prestali da o tome istrazuju okrenuvsi se turbo folk zvezdama I tracevima?

      • darko.tadic permalink

        Taj „borac“ za slobodno novinarstvo, je i posle smrti (ubistva) Slavka Đuruvije, tražio od P. Popvića da izbaci iz knjige o Ćuriviji, koja je trebalo da bude posthumno objavljenja, sve one „teške reči“ na račun Miloševića koje je pokojnik izgovorio, uz opasku da ovaj (Milošević) i nije tako loš čovek kakvi im ga oni prikazuju, i to sve u vreme kada je nesrećni Slavko već bio upokojen. Da li je Matić bio slep kod očiju, ili je taj vajni „borac“ želeo da sačuva svoje dupe, da izvinu čitaoci, to je svakome jasno. Ali, posle demokratskih promena, taj isti Matić usta nije zatvarao. Čak je danas i komisji koja treba da ispita Ćuruvijino ubistvo. Da nije tužno, bilo bi smešno.

  3. darko.tadic permalink

    Naš narod kaže „Petao koji prvi zakukuriče, završi u loncu“. Dok su mnogi „borci“ za demokratsku Srbiju tada mudro ćutali, na koncu devedesetih, nesrećni Slavko je počeo da kukuriče, i to veoma glasno. Režimski lonac je bio dovljno dubok za sve, ali su ga se ostali mudro i vešto čuvali. Slavko je prvi upao u njega, a pokazaće se i jedini, jer nije hteo da ćuti. Verovao je ljudima oko sebe, verovao je u ispravnost onoga što radi, verovao je da nema slobode ako svi budemo ćutali. Slično se dešava i danas, koliko je onih koji imaju smelosti da prozivaju Vučića? Malo, veoma malo… Ćurvija je bio među prvoborcima, barem kad’ su novinari u pitanju. Doživeo je gorku sudbinu, kakvu dožiljavaju svi hrabri ljudi koji prvi ustanu protiv diktature. Uvek na počektu rata prvo poginu najsrčaniji, najhrabriji, a preteknu oni koji su picali preko tuđeg ramena. Na kraju, kukavice se kite oredenjem, slave pobedu, i svesno precenjuju svoj značaj. Lepo je Dušan Kovačević opisao takve ljude u svojoj drami „Sabirni centar“, kroz lik mladog i poginulog parrizanskog majora, koji nakon „povratka“ iz mrtvih, pronalzi svoj grob zarastao u korov, a tablu sa imenom ulice na samoj perferiji, pored blatnjavog seoskog puta. Besan, poželeši ponovo da umre, vampir je udarao tablu sa svojim imenom, uz reči: „Dali su mi ulicu k’o da sam ratni zločinac. A oni što su preživeli uzeli centar. Herojima govna“. Upravo to se danas dešava, heroiji su „pokpani“ na perferiji pamćenja, dok oni preživeli odavno uživaju počasti i lagodan život. Uostalom, znaju oni ko je Vučić nisu ludi da mu (opet) stanu na crtu, život je jedan.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: