Skip to content

Jovo Ćuruvija: Bog će kazniti ubice mog brata Slavka (1. deo)

04/11/2014

jovo-curuvija

Prvoborački put je Radeta Ćuruviju, posle rata, sa ličkog krša, po službenoj dužnosti, odveo u Zagreb. Kao mlad oficir, Rade je dobio stan u Ulici Crvene armije, koji je ubrzo menjao za kuću u Murterskoj ulici. Sina Slavka dobio je 9. avgusta 1949, a dve godine kasnije, 21. marta rodio se i Jovo.

Veran komunističkoj revolucionarnoj ideji i tekovinama NOB-e, zahvaljujući uspešnom radu u KOS-u i UDB-i, sa statusom proverenog kadra, trebalo je da ide u Vašington, za šifranta. Ne želeći da se odvaja od sinova, ponudu je odbio, u činu majora se penzionisao i, umesto u Ameriku, 1958. godine preselio se u Srbiju.

„Tada je bilo mnogo međunacionalnih problema“, objašnjava Jovo Ćuruvija razloge odlaska svoje porodice iz Zagreba. „Odbojnost je bila najočiglednija među decom. Stalna prebacivanja, zađevice i svađe – jednom me neka Štefica toliko isprovocirala da sam joj bacio kamen na nogu – bile su izuzetno neprijatne, pa je ocu dosadilo da živi u sredini koja ne voli Srbe, pogotovo prvoborce i najmanje pridošlice. Zbog toga je naprasno odlučio da napusti Zagreb.“

Porodica Radeta Ćuruvije doselila se u Ulicu Lole Ribara 43, a nešto kasnije je stigao i njegov brat. Opet zahvaljujući prvoboračkim zaslugama, Rade je od opštine Zvezdara dobio plac na kraju grada, u Čačanskoj ulici, u današnjem Učiteljskom naselju. Dok je dizao kuću na tom placu, Rade je jedno vreme radio u čukaričkom i vračarskom SUP-u, gde je završio radni vek. Stalne seobe, očeva bolest i loši odnosi među roditeljima, koji su kulminirali razvodom 1965, neminovno su ostavili trag na Jovinom i Slavkovom detinjstvu.

„Sva sećanja iz tog perioda vezana su za oca i brata“, priča Jovo Ćuruvija. „Otac je često boravio po bolnicama pa sam od svoje sedme godine bio upućen na brata. Nema događaja koji pamtim a da Slavko i ja nismo bili zajedno. Ako je on išao da se vozi trokolicom niz Takovsku, bio sam s njim. Ako su se on i njegovo društvo iz Lole Ribara tukli sa Ciganima iz komšiluka i ja sam se tukao. Kasnije, u Čačanskoj, kad se na nekom poljančetu igrao fudbal, opet sam bio uz brata (on je igrao dobro a ja očajno; to ga je nerviralo, ali uvek me uzimao u ekipu). Kad bi tetka Teja za nas klince isekla veliki hleb i namazala sa masti, kao što je moj brat bio musav od aleve paprike, bio sam musav i ja. Šta god smo radili, bili smo zajedno. Sve do srednje škole ja nisam imao svoje drugare, bio sam deo Slavkovog društva. Čak smo i u školi bili u istoj smeni. Iako je otac bio živ, odgovornost za mene je osećao moj baja. Kad me prvi put video da pušim, lupio mi je šamar. (Kasnije sam uspeo da ga navučem na duvan, što je bio jedini moj uticaj na njega.) Ako me uhvati u nekoj šteti, kažnjavao me, maksimalno, dangom. Naravno, ako bih počeo da se protivim i kočoperim, popio bih još jednu dangu. Inače, nikad među nama nije pala ružna reč ili psovka. Kad smo imali 15-16 godina, zajedno smo autostopom išli u Rovinj, gde smo imali garsonjeru. Oko Slavka se okupila grupa njegovih vršnjaka – Bakonja, Đuza, Dule, Rajko, Cunja… Slavko je vođa klape, ali ne u klasičnom smislu, već po tome što je svima bio pozitivan primer, uvek za dva-tri koraka ispred ostalih, bilo da je u pitanju kupovina modernih cipela ili dobrih knjiga. Ako bi Slavko došao na ideju da igramo stoni tenis, mi bismo našli neke daske da sklepamo sto. On bi kupio komplet Sokratovih i Platonovih knjiga pa bismo uveče, kod nas, sedeli i diskutovali o njima. Za dečačke i mladalačke klape uopšte nije svojstveno da večeri provode tako, u pričama o filozofskoj literaturi. Mi smo to radili, isključivo zahvaljujući Slavku. Ne samo ja, uz njega se vaspitavala cela ta grupa mladića i devojaka. Slavko je odmalena bio esteta. Naročitu pažnju je poklanjao izboru okvira za naočare i cipela. Sećam se kad smo prvi put sa ocem išli u Trst, brodom. To je za nas bio nov svet, druga planeta. I tamo se Slavko odmah odlično snašao. Otac je hteo da nam kupi materijal za odela, a izbor je, naravno, prepustio Slavku. Kupovali smo kod nekog Đovanija i Slavko je izabrao lep teget materijal. Taj Đovani, kad je video kako se Slavko ponaša i kako sa ukusom bira šta će da uzme, prišao je i pomilovao ga po glavi. Rekao je: Kamo sreće da ja imam ovakvog sina. To nije bio izraz obične trgovačke servilnosti, već je on u Slavku prepoznao ozbiljnog dečaka koji zna šta hoće. I kasnije, ceo život, Slavko je odavao utisak da jasno zna šta hoće. U Trstu je nabavljao lepe cipele i okvire za naočare. Onako lepom – visok , crn, krasne glave; devojčicama je bilo dovoljno da ga pogledaju pa počnu da se ježe – sve je fino stajalo, ali on je insistirao da kompletan ugođaj bude lep. Uvek je bio oličenje moderno odevenog dečaka, mladića i, kasnije, čoveka. Kad su u trendu bile pantalone frulice, čarape u bojama i košulje šamarače, Slavko je, prvi u našem društvu, bio tako odeven.

sl7

Sa očevom penzijom, naravno, nije bilo moguće da se kupuju najmodernije stvari, ali Slavko se nikad nije zadovoljavao objašnjenjem – nemamo para, to nećemo da kupimo. Ne, rešenje je tražio u tome da zaradimo pare. Kako smo kao klinci, kad nam je otac ukinuo džeparac jer je primetio da pušimo, išli da kod komšija čistimo malter sa cigli i za neke male pare pomažemo u raznim poslovima, tako smo kasnije, pogotovo on, nalazili načina da se zaposlimo i zaradimo koliko nam treba. U vreme popisa stanovništva 1970. godine Slavko se zaposlio u Statističkom zavodu. Bio je to strašno težak posao u kome sam mu i ja pomagao. Kad je dobio honorar, baja mi je, da me iznenadi, kupio motor puh. Sve što je tako teško zaradio potrošio je na poklon mlađem bratu. Slavko je na svaki način pokazivao veliku brigu za mene. Nikad nije rekao: Zaradiću da sebi kupim bruks cipele. Podrazumevalo se da kao za sebe kupuje i meni. Zahvaljujući njemu, prvi smo imali bruks cipele – kao i antilop cipele, kad se moda promenila – pa smo bili najveći šmekeri u kraju. I uvek – obojica, kako on tako i ja. Skockam se za izlazak, pa navratim do Trga Republike, gde sam znao da ću naći mog baju. Bilo mi je dovoljno da ga vidim, da znam da je tu, pa ja mogu dalje da landaram. Dođem onako montiran, on sedi sa društvom, pogleda me i kaže: Bajo, baš si se lepo obukao. Uvek je bio spreman da me nagradi tom vrstom pohvale. Njegov primer sledili su i ostali članovi naše ekipe. Oni se i danas lepo oblače, jer su od Slavka stekli tu naviku. Samo ja još furam neki rok-hipijevski fazon.“

Dok im je otac bio živ, Slavko i Jovo nisu osećali nedostatak bilo čega. Nije se živelo bogato i raskalašno, ali nije bilo ni oskudevanja u osnovnim stvarima. Sa standardom srednjeg dobrostojećeg sloja, imali su sve što je bilo potrebno za normalno detinjstvo: televizor, vazdušnu pušku, rolšue, šah, fudbal i slične stvari.

„Iako smo imali sve što nam treba, Slavko je pokazivao, već tada, izuzetnu zrelost“, seća se Jovo Ćuruvija. „Na primer, on je uvek dobijao novu školsku torbu koju bih ja nasleđivao sledeće godine. Međutim, nikad se nije ponašao u stilu: Baš me briga za torbu, iduće godine dobiću novu. Naprotiv, čuvao ju je i pazio jer je znao da ću je ja kasnije koristiti.

Vreme posle očeve smrti pamtim kao najgori period za nas dvojicu. Slavko je uvek prikrivao emocije, nije hteo na mene da prenosi brigu, ali mislim da je tada patio kao i ja. Kad smo ostali sami, bez obzira što smo dobijali očevu penziju, živeli smo teško, što se najjasnije pokazivalo kad bismo po hranu išli sa porcijama u studentski dom Rifat Burdžević. Donosili smo kući i jeli te pomije. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Ponekad bi nam neka vršnjakinja skuvala pasulj za dva-tri dana, a kakav je to bio ručak bolje da ne govorim. U Ulici majke Jevrosime pronašli smo restoran ’Bosna’, gde se uz jeftin ručak dobijalo hleba koliko možemo da pojedemo, što nam je naročito odgovaralo. Međutim, bilo je mnogo naporno da svakog dana iz Učiteljskog naselja dolazimo u centar da jedemo. Snalazili smo se po sistemu kobasica, salama i sličnih stvari. Postali smo specijalci za sendviče. Pola vekne hleba presečemo i unutra utrpamo po jedan mesni doručak, iseckan na šnite. Onda to žvaćemo ne znam koliko dugo, da zavaramo glad. Penzija nije bila mala, ali je neverovatno brzo nestajala. Kod nas se okupljalo celo društvo, pa nismo štedeli i pare bi se časom istopile. Da bismo tome stali na kraj, dosetili smo se da odmah, po dobijanju čeka, odemo u samoposlugu kod Cvetka i kupimo puna kolica konzervi. To je izazivalo razne dogodovštine. Prekuvamo konzervu pa kad je otvorimo prsne mast na sve strane. Uz to, uvek je išlo mnogo hleba. To mučenje je mom Slavku dosadilo pa je počeo sam da kuva. Pošto sam ja bio mlađi, razmaženi brat, imao sam povlastice da manje radim i duže spavam. Sećam se, Slavko se vrati sa posla, probudi me i pita ima li šta da se jede. Kažem mu da nema. On se iznervira, ode u mesaru, kupi neke krmenadle i isprži ih, ali ne samo za sebe, po sistemu – sad si ustao, dvojka si. Ne, on kupi, isprži za obojicu, sednemo i jedemo. E, u tim trenucima se oseća strašna samoća i tuga. Neki rođaci su se kleli u ne znam šta da će nam pomagati, ali za nas niko nije brinuo. Onako sami i mladi, našli smo se pred strašnim izazovima. Komšije, nemilosrdni ljudi-zveri, čak su nam otvoreno predskazivali budućnost u kriminalu. Ipak, to se nije dogodilo zahvaljujući Slavku. On je, kao zreo i ozbiljan čovek, preuzeo na sebe sve obaveze i odgovornosti. Vaspitavao je i sebe i mene, vodio nas pravim putem. Dobra okolnost je bila ta što je on išao u 8. beogradsku gimnaziju, koja je u to vreme bila zdrava, uzorna ustanova i po pitanju obrazovanja i vaspitanja. Kad sam ja krenuo u srednju školu, stekao sam prve baš svoje prijatelje, koji su ubrzo postali članovi naše klape. Svaki raspust smo koristili da odemo u Rovinj. Iako nije bio najstariji, Slavko je bio pater familijas. Svojim ponašanjem nosio je duh poštenja, duh umnog, duh ideja, pa niko iz naše klape nikada nije ni pomislio na klinačke, barapske fore. U to vreme Beogra|ani su po Rovinju dizali veliku larmu, ali mi smo uvek bili po strani. Kad bi nekog iz naše ekipe slučajno na ulici zaustavio policajac i pitao za adresu na kojoj je odseo, bilo je dovoljno da odgovori – u Grizliji 9.

– Kod Ćuruvije?

– Da.

– U redu je, furaj.

sl9

Slavko je odlično svirao gitaru, pa smo u tim rovinjskim noćima osvajali srca mnogih Švabica, Šveđanki i drugih lepotica. Kad kažem ’mi smo osvajali srca’ mislim – on je to radio, a ja sam samo pomagao. Moj zadatak je bio da u turističkoj grupi, koja sedi na Škarabi, otkrijem i izdvojim neko čedo. Imao sam strašan njuh za otkrivanje lepotica. Ja je izdvojim na igru, Slavko je vidi, priđe i kaže mi: Bajo, hajde, prepusti mi ovu.

– Naravno, bajo. – On je pozove na igru i smuva.

Posle igranke, naše društvo ode na stene, uzmemo flašu vina, tek radi atmosfere, baja odsvira nešto u tri akorda i sa nekim svojim romantičnim stihovima kojih se sutradan ne bi ni sećao, rasplače i razneži devojčice. Bile su to kičerske slike, kao sa razglednice: mi na stenama, uljano more, plavojka se namestila ispred meseca, a lepi momak sa gitarom peva balade. Uvek nas je, ne znam zašto, hvatalo neko setno raspoloženje, koje bi nas napustilo tek kad bismo se vratili u garsonjeru da prepričavamo dogodovštine i rekapituliramo noćne uspehe i neuspehe. Moj baja me pred svima pohvali kako sam opet prepoznao pravu lepoticu. To je za mene bilo mnogo značajno, osećao sam se važnim, pametnim i ponosnim, a baja šeta te moje lepotice. Dobro, bar mi je odavao priznanje, to jeste. Od našeg smeha tresla se cela ulica, pa nas je piskavim glasom umirivao komšija, ribar Pjetro Dapiguente:

– Vojska, tisina, oce da spavam…

Bili su to lepi doživljaji.“

Vođen više očevom nego svojom ambicijom, Slavko je, posle pada na prijemnom na Medicinskom fakultetu, upisao stomatologiju. Ni tu nije ostvario neki uspeh, pa je intermeco do prelaska na Fakultet političkih nauka iskoristio da se, preko veze, zaposli u Avala filmu, sa kojim je Metro Goldvin Majer snimio film „Ratnici“. Slavko je radio kao tumač za engleski jezik Pitera Hankoka, šefa rekvizitera. Naravno, ubrzo je i mlađi baja stigao u ekipu, da bude tumač Hankokovom pomoćniku Filipu.

sl6

„Cela ekipa, počev od režisera Brajana Hatona, preko glavnih glumaca, do kaskadera i starleta, svi su voleli i poštovali mog Slavka“, priča Jovo. „Brajan Haton mu je nudio posao, ali Slavko je to odbio pošto mene nije mogao ni da povede ni da ostavi. Sa Piterom Hankokom je ostao u odličnim odnosima i posle snimanja filma. Sa svojom bivšom ženom Slavko ga je jednom posetio u Londonu. Naprosto, imao je pojavu i ponašanje koje je ulivalo poverenje i poštovanje. Tako, priđe mu Donald Saterland, zvezda, i kaže: – Hajde da se slikamo. Još uvek imam fotografiju gde njih dvojica, sa tenkovskim kacigama stoje zagrljeni. Takođe, Klint Istvud, poznati mizantrop, koji ni za koga nije mario, Slavka je pozdravljao kao da se znaju sto godina. U Umagu, gde se snimao film, Slavko se družio sa našim legendarnim kaskaderima Zvoncetom, Vojom Govedaricom, Batom Kamenim, koji bi kasnije u Beogradu, kad bi video Slavka, dolazio za njegov sto. Ti kaskaderi – ljudi i lavovi – nisu imali respekt za svakoga, ali Slavka su prihvatili kao ravnopravnog člana grupe, sa uvažavanjem. Starlete su (danas se takve devojke zovu sponzoruše) primetile takav Slavkov status, pa su ga saletale, misleći da će preko njega uspeti da se primaknu glumačkoj ekipi. Pored Slavka, upoznao sam taj čudni filmski svet. Međutim, taj posao mi je pomogao da još bolje upoznam mog brata, da vidim kako je on plemenit i nesebičan. U nekom selu pored Umaga, gde se snimala scena u kojoj je Slavko statirao kao saobraćajac, on je upoznao jednu porodicu sa petoro dece. Bila je to strašna istarska beda, gde se doručkovao samo hleb sa vinom. U njihovoj kući sam zatekao Slavka kako u naručju drži jednog malog plavušana od oko šest godina.

– Bajo, hajde da pitam roditelje, pa da ovog dečaka vodimo sa sobom u Beograd, da ga iškolujemo – rekao mi je.

Iako je imao samo 21. godinu, u Slavku se otvorio strah od nemaštine i samoće. Roditelji su zaista prvo pristali da dečaka puste sa nama, ali kasnije su odustali. Valjda je u njima prevladala strepnja za detetom ili nisu imali poverenja u nas jer smo bili mladi. Ne znam zašto su tako odlučili, ali znam da je pored tog dečaka prošlo mnogo moćnih i prebogatih ljudi iz filmske ekipe, a niko osim mog baje nije ni pogledao na njega, niko nije osetio želju da mu pomogne.

Kad je dobio prvu platu, Slavko me odveo na večeru u jedan prvoklasni restoran.

– Sada ćeš – kaže – da probaš jedno fenomenalno jelo.

Naručio je file minjon. Slušam ga i razmišljam: Šta je to file minjon. Svidelo mi se jelo, kao i mnoge druge stvari koje mi je baja preporučivao.“

Neobavezan stil života Slavko je radikalno presekao donošenjem nekoliko značajnih odluka. Upisao se na FPN, zaposlio u Mašinogradnji, oženio i dobio dete. Kao i obično, brat ga je pratio, iako je priroda pomenutih promena izazvala izvesno udaljavanje.

„Kad je Slavko sreo Ljilju odmah se videlo da je to ozbiljna i dugoročna veza“, kaže Jovo. „Kad dođe do toga, klape se razbijaju i svako počne neki svoj život. Slavko i Ljilja su se venčali, a onda dobili malog Radeta, a ja sam još živeo sa njima u našem starom stanu. Nije bilo ni potrebe ni razloga za to, pa smo, na Slavkov predlog – a svi njegovi predlozi za mene su imali vrednost konačnih odluka, jer sam ja, svojevoljno, bio poslušni mlađi brat – pregradili stan na dva dela i tako faktički počeli da živimo svako na svoj način. On je već stekao porodicu a ja sam ostao landara, iako sam, valjda uplašen od samoće, i sam brže-bolje uleteo u bračne vode. Bez obzira na to, ja sam i dalje dobro znao šta on radi, šta mu se dešava, gde i s kim se kreće, kao što je i on znao sve o meni. Nikad nije popuštao u kontroli nad mlađim bratom; stalno me ispitivao da li učim, idem li na fakultet, imam li problema. Radio je u Mašinogradnji, popodne bi spavao – tu naviku nam je otac nametnuo i ja još ne mogu da je se rešim – a noću učio. Kad stigne prva plata, svaki posao izgleda dobar. Međutim, kao izuzetno pametan i kvalitetan čovek, Slavko je brzo shvatio da to radno mesto ne odgovara njegovim mogućnostima. Ni unapređenje, koje je ubrzo dobio, nije moglo da ga zadovolji. Počeo je da piše u zagrebačkom „Danasu“ i da stiče novinarsko ime. Tada sam prvi put primetio da ne krije jasnu ambiciju da se realizuje u toj profesiji. Njegov novinarski uspon, ipak, za neko vreme se zaustavio kad mu se ukazala šansa da u Saveznom SUP-u radi posao u skladu sa svojom strukom. Bio sam protiv toga da ide u policiju. Pre svega, to sam doživeo kao veliku opasnost za njegovu novinarsku karijeru. On se već plasirao jako dobro, u nedeljniku „Danas“ dobijao je mnogo prostora, a sve češće sam slušao komentare: To i to je napisao Slavko Ćuruvija. Iz toga sam zaključio da Slavko Ćuruvija dobro gradi svoje novinarsko ime. Iako sam tada bio politički neobrazovan, zahvaljujući tome što nam je otac u nasledstvo ostavio mnogo knjiga o špijunima i kontraobaveštajnim službama (knjige jesu zastarele, ali principi su isti) znao sam koliko rizika nosi svaki posao u takvim službama. Slavko se već tada deklarisao kao oštar kritičar gluposti svakog režima. Uveliko je kritikovao gomilu mediokriteta koji su zavladali posle Brozove smrti. Međutim, pored svojih 97 odsto genijalnosti – po mojoj proceni – Slavko je imao i tri odsto naivnosti. U tih tri odsto ušlo je i ubeđenje da živi u slobodnoj zemlji u kojoj njemu niko ne može da zameri što piše slobodno, pogotovo što ukazuje na gluposti ljudi koji ne smeju da prave gluposti. Na osnovu znanja stečenih iz očevih knjiga, koje sam gutao umesto lektire, shvatio sam da Služba državne bezbednosti takvog kritičara najlakše može diskvalifikovati ako ga vrbuje za sebe. To sam rekao Slavku.

– Bajo, ovi hoće da te uvuku u službu kako bi te kompromitovali, da te imaju u šaci.

– Bajo, namaš ti pojma – skratio je diskusiju. Već je doneo odluku i nije imalo smisla da ga odgovaram.

Kasnije smo imali nekoliko incidenata, kao nikad pre i posle. Sećam se kad sam za Staneta Dolanca rekao da je debela svinja. Slavko je odmah dreknuo:

– Bajo, zabranjujem ti da u mom prisustvu tako govoriš! Ako još jednom kažeš tako nešto, ja ću da ustanem i odem!

Onda u meni proradi inat mla|eg brata i ponovim neku od takvih kvalifikacija na račun Dolanca, a Slavko ustane, pokupi Ljilju i decu i zaista ode.

Gde god je radio, Slavko je bio lojalan. Smatrao je to časnim, čak i kad bi jasno video da šefovi prave gluposti. Međutim, u takvim prilikama kad bih ja krenuo sa teškim rečima, znajući da zbog toga mogu imati ozbiljne posledice, pokušavao je da me zaustavi prvo svojom drekom, a ako to ne uspe, otišao bi da me svojim prisustvom ne provocira da ne kažem neke još crnje stvari. Dakle, više da zaštiti mene nego sebe.

Još je bio u SSUP-u kad se dogodio incident sa njegovim folksvagenom, bubom. Krenuli smo negde nas dvojica i jedan njegov drugar, koji je primetio da nešto nije u redu sa autom. Izašli smo i utvrdili da su šrafovi na sva četiri točka odvrnuti. Nismo to shvatili mnogo ozbiljno, iako je prosto nemoguće da svi točkovi istovremeno slučajno budu razlabavljeni. Završilo se tako što me jednom pozvao u šetnju i obavestio da je izbačen. Ljudi su mu sasvim tačno rekli da nije za tu službu. Dogovorili su se da se džentlmenski raziđu, a kako je to izgledalo samo Slavko zna.

On nije bio čovek koji kuka i pokazuje paniku ili strah. Oduvek je stoički podnosio sve probleme, spreman da snosni posledice svog ponašanja, čemu je i mene naučio. Ćutao je i trpeo, ali po njegovom licu, po hodu i pokretima, primećivao sam da je napet. Preda mnom nikad nije odavao utisak da je uplašen, naročito ne uspaničen, bez obzira koliko problemi bili tek i. Znao sam da je spreman na svaki ishod borbe, čak i na likvidaciju. Ne znam kako se u prisustvu Ljilje i dece ponašao, ali siguran sam da je i tamo odavao sliku prividnog mira i stabilnosti.

O tome što ga snalazi nikad nismo pričali preko telefona ili u zatvorenom prostoru. Prilikom jedne šetnje, rekao mi je: – Bajo, ako mi se desi nešto, onda ti uradi to, to i to…

Tada sam shvatio koliko je opasna situacija u kojoj se nalazi. Znao sam za njegovu fatalističku spremnost da svaku nevolju istrpi, pa ma kakva ona bila. Ako je i ono najgore – neka bude. Na kraju krajeva, takvo ponašanje demonstrirao je i prilikom ove presije na ’Dnevni telegraf’ i ’Evropljanin’.“

(Kraj 1. dela)

reklama

Advertisements

From → Ćuruvija i ja

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: