Skip to content

BOLESNI ŠEŠELJ LEČI SRBIJU OD NAPREDNJAČKOG KARCINOMA

20/11/2014

šešelj miting 4

Vojislav Šešelj se u Srbiju vratio teško bolestan. Ima ozbiljnih problema sa srcem, krvnim pritiskom, kičma mu je osetljiva, muči ga astma, a najopasnije ga ugrožavaju metastaze karcinoma. Posle operacije na debelom crevu, revoltiran odlukom holandskih lekara da ga izoluju u tamnici bez prozora i dnevnog svetla, odbio je da prima hemoterapiju. Nedavno je otkriveno da mu rak razara i jetru.

Ipak, i takav, Šešelj je u boljem stanju od Srbije, koju razjeda karcinom naprednjačkog kartela. Za lečenje države i naroda od smrtonosne bolest kriminala, korupcije, nepotizma i diletantizma, koju širi Aleksandar Vučić, neophodna je šok-terapija svakodnevnom dozom istine i otpora. Taj posao niko ne može da obavi bolje od Vojislava Šešelja, koji je 15 godina uspešno držao pod kontrolom Vučićeve psiho-patološke poremećaje. Uostalom, borba protiv vučićevskog virusa, vođi radikala nije samo način da se vrati na političku scenu i izraz potrebe za ličnom osvetom, nego i obaveza prema svim građanima Srbije koji sada stradaju pod diktaturom bivšeg generalnog sekretara SRS-a. Vučić je formatiran u Šešeljevoj kadrovskoj laboratoriji, u kojoj sada mora da se pronađe i odgovarajuća vakcina.

Već u avionu, u prvoj izjavi novinarima koji su ga pratili na letu iz Amsterdama za Beograd, Šešelj je potvrdio da zna šta ga čeka.

– Stanje u Srbiji je gore nego 2003, kad sam otišao – rekao je predsednik SRS-a.

Da, mnogo je gore. U vreme Šešeljevog odlaska na „malo duže službeno putovanje“ sudbinom građana upravljali su Zoran Đinđić, Vladimir Beba Popović, Goran Vesić, Ljubiša Buha Čume, Milorad Ulemek Legija… Mediji su bili pod strogom kontrolom, a svi koji su se usudili da kritikuju režim nalazili su se na udaru centara moći u Nemanjinoj 11, Šilerovoj ili surčinskoj Kotobanji. Državna i društvena imovina topila se u pljačkaškoj privatizaciji, uništen je bankarski sistem, privreda je ruinirana, očerupan je srednji sloj građanstva, policija i pravosuđe zloupotrebljavani su u obračunima s političkim protivnicima… Danas nema Đinđića, ubijen je čim je pokušao da naruši ravnotežu odnosa vlasti i mafije. Sve drugo je, čak i personalno, i danas prisutno. Beba Popović je Vučićev savetnik, Vesić mu je značajan operativac, Čumetu cvetaju ruže, a i Legija, iz zatvora u Zabeli, svedočenjem u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, saučestvuje u diktatorovim prevarama. Pored svega toga, suštinska razlika između vremena kad je Šešelj otišao i kad se vratio iz Haga, ogleda se u činjenici da je zaustavljen proces demokratizacije društva i da na političkoj pozornici postoje samo SNS i njene neformalne frakcije, koje se međusobno takmiče u ulagivanju gospodaru.

– Nastaviću gde sam stao – tvrdi Vojislav Šešelj.

Nimalo lak zadatak. I da nije teške bolesti s kojom se bori, Šešeljeve mogućnosti za političko delovanje nisu velike. Da bi uzdrmao Vučićev režim moraće da oporavi Srpsku radikalnu stranku, da izvrši kadrovsku čistku, obnovi infrastrukturu i nađe način za finansiranje akcija. Kroz to vreme biće izložen medijskoj satanizaciji, ličnoj i političkoj.

Šta ga čeka moglo je da se vidi već prvog dana po njegovom povratku. Uz vest o Šešeljevom dolasku, svi zvanični i nezvanični režimski mediji pokrenuli su kampanju kompromitacije. Malo sami novinari, malo više pažljivo izabrani sagovornici upozoravali su javnost na Šešeljeve stare grehove. Svaki medijski portet počinjao je podsećanjem da je vođa radikala, sram ga bilo, Đinđića nazivao „mafijaškim premijerom“. Pod uticajem Alchajmera, zanemareno je Vučićevo obećanje da će „kao gubu iz torine istrebiti to đubre Đinđića“, kao i Nikolićevu najavu streljanja i kasnije objašnjenje da ga taj zločin ne zanima jer je „mafija ubila svoje čedo, svog premijera“. Nema novina koje se nisu zgražavale nad Šešeljevom posvetom jedne od svojih knjiga Zvezdanu Jovanoviću, atentatoru na Đinđića. Svi su zaboravili Vučićeve tvrdnje da je optužnica protiv Jovanovića montirana i da mu je iznuđeno priznanje koje je dao u istrazi. Tomislav Nikolić je, takođe, u jednoj predsedničkoj kampanji obećao da će preispitati presudu protiv Jovanovića i da će je, ako nađe propuste, poništiti. Zli Šešelj je pretukao advokata Nikolu Barovića, naglasili su mediji. Nijedan nije pomenuo da je udarce zadao Petar Panić, Vučićev kum, koji danas važi za neformalnog upravnika BIA. Sonja Biserko se dosledno zgražava nad šešeljevskom vizijom Velike Srbije, ali pre bi i sama stavila šubaru i kokardu nego što bi priznala da su Vučić i Nikolić vređali „fukare“ koje ne veruju da se srpska zapadna granica proteže linijom Karlobag-Virovitica. Kad gleda snimke Vučićevih velikosrpskih tirada, Biserko veruje da je on samo zevao, a reči su, sigurno, bile Šešeljeve. Predstavnici udruženja Majke Srebrenice održale su konferenciju za novinare na kojoj su se usprotivili puštanju Šešelja iz pritvora, čime je, kažu, Tribunal uvredio žrtve i nagradio zločinca. Ni one se nisu setile da nije Šešelj vapio za osvetom, tri nedelje pre masakra u Srebrenici, pozivajući na ubistvo sto muslimana za jednog Srbina, dok je Nikolić, u to vreme, kukao što u Bihaću nije pobijeno 10.000 zarobljenih muslimana, baš po receptu koji je kasnije primenjen u Potočarima. Hrvatski premijer Zoran Milanović u Saboru je osuo paljbu protiv Šešelja, zahtevajući najstrožu kaznu zbog govora mržnje. Isti Milanović je veselo čestitao Vučiću osvajanje nagrade „Lider regiona“.

U stilu koji je nametnulo Tužilaštvo Haškog tribunala, za sve što su radili zajedno, odgovornost snosi samo Vojislav Šešelj, abolirani su njegovi najbliži saradnici Vučić i Nikolić. Rasterećen radikalskog nasleđa, aktuelni vladar Srbije preko svojih čauša širi još jednu bitnu zamenu teza.

– Šešelj je prevaziđen, on pripada prošlosti – ističu Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Nikola Selaković i slični, kao da oni i lično i ideološki ne pripadaju toj prošlosti.

U nevolji, svestan kakve probleme će izazvati povratak bivšeg šefa, kuma i prijatelja, Vučić je izabrao ulogu tolerantnog filantropa. S namerom da izbegne uvlačenje u političku polemiku, s karakterističnom patetikom, svoje izjave ograničava na želje da Šešelj ozdravi. U ovoj fazi sukoba, to mu je dovoljno, iako i on zna da neće moći unedogled odlagati konačno svođenje računa. Kad do toga dođe, Vučić se neće uzdržavati od upotrebe svih sredstava protiv najomraženijeg neprijatelja. U odbrani trona, protiv bivšeg idola zloupotrebiće sve što može, policiju, pravosuđe i ostale državne institucije.

Deo priprema za tu vrstu borbe već je obavio. U saradnji sa Vladimirom Popovićem, zvanim Beba, odlučio je da Šešelja provuče kroz blato u najavljenoj istrazi političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Taj zahtev su u Evropskom parlamentu podnela četvorica poslanika, među kojima je i Arno Denžan, koga su srpski i crnogorski mediji opisivali kao francuskog obaveštajca vrlo bliskog Milu Đukanoviću i Stanku Subotiću. U završnoj reči na suđenju u Hagu, Šešelj je tvrdio da je Francuz „svesrdno pomogao Tomislavu Nikoliću da rasturi SRS“.

– Arno Denžan je jedan od glavnih zaštitnika najvećeg mafijaškog bosa na Balkanu, Stanka Subotića, zvanog Cane Žabac. On mu pruža zaštitu i računa da će uz njegovu pomoć da postigne neke političke efekte u Beogradu. Inače, Arno Denžan je poznat po prljavim poslovima na Balkanu. Delovao je kao špijun na području Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova i Metohije i Crne Gore, pa se onda, 2002. godine, pridružio francuskom ministarstvu spoljnih poslova, da bi 2011. bio izabran za poslanika u Evropskom parlamentu. Denžan je održavao prisne kontakte i sa Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem – rekao je Šešelj u maju 2012.

Godinu dana kasnije Direktorat Evropske komisije je od Vlade Srbije zatražio da sprovede istragu političke pozadine ubistva Đinđiča. Za sada nezvanično, pripremu za taj posao preuzeo je Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, koji je, navodno, već formirao komisiju u kojoj se nalaze, između ostalih, Popovićev advokat Ante Bošković i Rajko Danilović. Kad dođe vreme, Vučić će protiv Šešelja upotrebiti svoje najtuplje i najostrašćenije oruđe, Bebu Popovića.

Na šta je sve spreman, trenutni lider naprednjaka i vaskolike Srbije pokazao je u vreme raskola u SRS-u. Zarad jeftinih propagandnih poena, kako bi se strancima i domaćoj javnosti prikazao kao nedužna žrtva, Vučić je optuživao Šešelja da je naručio seriju atentata na njega i Tomislava Nikolića. Iako su policija i Tužilaštvo utvrdili da ne postoje čak ni indicije za tako šta, sasvim je izvesno da će se, kad mu to bude odgovaralo, Vučić opet poslužiti istim trikom. S jedne strane, prikazaće bivšeg vođu kao ubicu ogrezlog u mržnji, a, s druge, dobiće priliku da se uživi u svoju omiljenu ulogu paćenika kojeg progone sve sile sveta, pohlepni tajkuni, nepodobni novinari i zločesti tviteraši.

U uslovima vanrednog stanja, kojim Vučić već treću godinu vlada Srbijom kao svojim feudom, Šešelj će se suočiti s teškim izazovima. Neće imati priliku da adekvatno odgovori medijskom progonu, stranačku infrastrukturu neće moći da obnovi bez ozbiljnijih finansijskih inekcija, a zastrašeni bogataši, čak i kad bi imali volju da pomognu radikalima, biće izloženi pritiscima i pretnjama. Pošto su čitaoci Tabloida upoznati s najprljavijim načinima na koji režim pokušava da spreči štampanje i rad redakcije, može samo da se zamisli kakvim represijama će biti podvrgnuti svi koji se ohrabre da u Šešelja i SRS ulože neki dinar.

Vučić opstanak na vlasti brani na samo dva načina: kolektivnom hipnozom, kojom 24 sata dnevno, preko RTS-a, Pinka, B92 i pratećih štampanih naprednjačkih biltena, građane truje lažnim obećanjima, i širenjem paranoje. Do juče, kad je bio najjači, brutalno se obračunavao sa svakim ko bi posumnjao u njegovo mesijanstvo. Sada, po povratku najopasnijeg protivnika, kada mu se kavez poljuljao, moraće da doda gas preko „Informera“ i „Kurira“, zaduženih za zamajavanje javnosti i kreiranje atmosfere straha. Pošto ni time neće moći da utiče na Šešeljeve postupke, ostaje mu samo da pređe u ofanzivu i konkretnim potezima dokaže da je strah opravdan, a to može samo direktnim nasiljem.

Dok je Šešelj bio daleko, u ševeningenskoj ćeliji, Vučić ga je junački vređao i ogovarao, busajući se u grudi kako ga se ne plaši jer je „taj monstrum samo mali miš“ s kojim će lako izaći na kraj. Tvrdio je da Šešeljev eventualni povratak ništa neće promeniti, „tri meseca će trajati halabuka i ništa, nestaće s političke scene“. E, kad je Šešelj seo u avion za Beograd, Vučić se sklonio u Bor, da tamo kamermanu Pinka objašnjava da će Srbijom uskoro, naravno njemu zahvaljujući, poteći med i mleko. Toma Nikolić je zbrisao u Hilandar, da se pomoli za spas duše svoje izdajničke i za zdravlje. Svoje, ne Šešeljevo.

Povlačenje svojih glavnih meta na bezbednu distancu ne sme da zavara Šešelja. On ne sme da dozvoli da se zaista istutnji s nekoliko medijskih nastupa. Uz zaklinjanje na osvetu bivšim saradnicima mora građanima, čije poverenje mu je neophodno za politički vaskrs, da ponudi mnogo više. A, ima šta.

Vučićeva diktatura ojadila je Srbiju. Povećao se broj nezaposlenih, plate i penzije su smanjene, budžet se ne puni naplatom dugovanja tajkuna nego deranjem kože nesrećnika koji nemaju ni za hranu, pa gladni drhte u strahu od poreznika, električara iz EPS-a, kontrolora Bus-Plusa… Dok režim „slavi Beograd na vodi“, Arapima se u bescenje daju najplodnija vojvođanska polja, strancima se nudi Telekom, uzetim kreditima, kojima su državne institucije dobile veštačko disanje, zaduženo je nekoliko sledećih generacija… Za razliku od većine trenutnih tzv. opozicionara, Šešelj ume i može da za svoju političku promociju iskoristi takvo stanje. Njegova retorika uvek je isticala i socijalne elemente, kao i mehanizme za kanalisanje nezadovoljstva ojađenih građana.

Uporedo s guranjem naroda u bedu, Vučić je i na nacionalnom i državnom nivou napravio seriju katastrofalnih grešaka. Kao strategiju na kojoj zasniva spoljnu politiku, prihvatio je kapitulaciju. Nema poniženja na koje, u ime svih građana, prihvatio i proslavio. Svojim potpisom, istim koji je stavio na zakletvu u crkvi na vernost SRS-u, overio je nezavisnost albanske republike Kosovo. Za nepostojeću ljubav mešetara iz Vašingtona i Brisela pomutio je odnose sa Rusijom. Spas Srbije od bankrota vezao je za razne emire i šeike. Sve mu je to prolazilo bez po muke, u parlamentu su, iako formalno u drugim strankama, prisutni samo njegovi istomišljenici. Za razliku od njih, Šešelj je ekspert za tu temu. S obzirom na svoje rane radove i, naročito, na trag koji je ostavio u Haškom tribunalu, Šešelj će lako i brzo osvojiti podršku svih građana kojima je stalo makar do elementarnog ljudskog i nacionalnog dostojanstva.

Iako se Vučić potrudio da se i za taj problem pripremi na vreme, pa je u svojim medijima otvorio veliki prostor za promociju novog „patriotskog bloka“ u kome bi se našli Demokratska stranka Srbije, Dveri, naprednjačka filijala Treća Srbija i neke grupacije sličnih ideoloških parola, uzalud se trudio. Naprosto, Šešelj je prirodni i neprikosnoveni vođa srpskih nacionalista, patriota i desničara. U odnosu na Sandu Rašković-Ivić, dverjanski starešinski duo Glišić-Obradović i njihove bivše saborce iz Vučićeve Treće Srbije, Šešelj će za Srbe s jačim nacionalnim nervom ostati nedodirljivi vođa i sto godina posle svoje smrti.

Odlaskom u Haški tribunal i načinom na koji se tamo branio od optužbi za ratne zločine, Vojislav Šešelj je iskoračio iz lične biografije u istoriju svog naroda. Uporan i dosledan, spreman na najteže lične žrtve, demolirao je optužnicu i, braneći sebe, ostavio trajno svedočanstvo istine o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. Iz, navodno, humanitarnih razloga, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, pušten je na privremenu slobodu, koja za njega, kao i za sve poštovaoce njegove haške epizode, ima ukus apsolutne pobede.

No, to nije dovoljno. Nevolja ga je zadesila da iz se haškog vrati u srpski, Vučićev zatvor. Kao iskusni robijaš, Šešelju neće biti problem da se privikne na život u tamnici koja umesto zidova ima režimske medije. Bez odmora u krugu porodice, moraće da kruži Srbijom i buši rupe u sistemu laži i prevara svog bivšeg saradnika.

Čak i ako ne uspe u svojim namerama, ako ga bolest zaustavi ili građani odbace, Šešelj će doprineti ozdravljenju Srbije. Jakim rečima razbiće strah kod mnogih nezadovoljnih i ogorčenih ljudi, čija opoziciona energija je trenutno razbijena na nivo pojedinca ili malih enklava bez moći i uticaja. Samo Šešelj može da razdrma očajnike koji su se prepustili sudbini. Samo njega Vučić ne može da ucenjuje i podmićuje, a kamoli da ga uplaši pretnjama. To zna i Vučić.

Šešelj i Vučić su sudbinski povezani. Od starih, zajedničkih grehova, Vučić se brani zaboravom, a Šešelj može samo demokratskom borbom protiv diktatora u čiji mutirani političko-genetski kod je utkao mnogo svojih osobina. Lako je nabrojati mnoge teze zbog kojih Šešelj možda nije zaslužio podršku, ali svi građani koji više veruju svojim očima nego Vučićevim lažima moraju da mu pomognu u odbrani Srbije od Vučića. Ne zbog njega, nego zbog sebe.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU“ NARUČITE NA 063/123-2702

Naslovna 01 narudžbenicareklama

Advertisements

From → Uncategorized

11 коментара
  1. Поштовани господине Поповићу,
    Редовно читам Ваше текстове и препоручујем их пријатељима. Са многима пријатељима, углавном истомишљеницима или сличномишљеницима, дакле људима који се као обични људи из краја, сваки на свој начин, у границама могућности, боре против naprdnjacko-zute-eurofanatizovane-bebacanemilo-bulumente, не пристајући на труле компромисе, „прихватање реалности“, пипипинковштине, дезинформерштине, курирштине, стидиобевштине, вичићевићевштине, ђукановићевштине, премотавштине, скај+преваранте,… и лажи попут ситних душа које се продају зарад сендвича и флаше негазиране воде, подржавајући ову антисрпску братију, сам више пута разговарао на тему покајника. Између осталог, причали смо и о Вама. Сматрам да сте Вашим текстовима успели да скинете све оно негативно што би Вам појединци могли приписати због сарадње са канцеларом, у његовој (не)правди.
    Слажем се да је повратак Војислава Шешеља дао велику, можда у овим условима окупиране Србије, и једину наду, да се овај преварантско-мафијашки режим може оборити. Ово пишем као човек који никада није био члан ниједне странке, на шта сам веома поносан, али сматрам да је ово јединствена прилика за тотално демонтирање овога режима и његово уклањање на сметлиште историје. Правац винчанска депонија. Али да плате узалницу на депонију и боравишну таксу, иначе, Забела није далеко,…
    Некако ми се чини да у раду Војислава Шешеља и Вашем раду, без обзира на раније неспоразуме и несугласице, има ипак нечег веома сличног, да не кажем заједничког. Војислав Шешељ је изневерени политички отац бајчетинско-јајиншког двојца тројанаца који је издао и самог Шешеље и Србију, док сте Ви били врло близак инсајдерски сарадник. Могло би се рећи да сте и један и други били веома наивни у избору сарадника. Шешељ је својим јуначким држањем у Хагу успео да буде слободнији, јачи и истрајнији, него сви ми у окупираној Србији, растурајући трибунал на ситна цревца, и терајући сваку антиспрску мечку из мрачних хашко-вашингтонских пећина. На тај начин, успео је да све оно негативно што би му се могло приписати због учешћа у росонерској влади током 90-их потисне, стави у сасвим педести план и поништи, сјајним држањем и изругивањем џелатима нашег народа у хашком трибуналу. Ви сте, са друге стране, својим текстовима, сјајним књигама које смо читали са посебном пажњом и преносили из руке у руку, демолирањем и раскринкавањем канцелара, његових најближих сурадника, подгузних мува и позадинских увлакача, које би све једном речју требало дефинисати – вучићевићвштина или пак ђукановишевштина, успели да дате ретко велики допринос, и зато рад у (не)правди пада такође у педесети план.
    И зато сматрам, да и Шешељ, као најслободнији Србин у последњих 12веома турбулентних и тешких година, иако је био у хагу, и Ви, као један од најгласнијих отворених противника овога злочиначког и преварантског режима, уз исто тако часне новинаре и појединце, попут Миодрага Зарковића, Драгослава Бокана, Оливеру Милетовић, Драгомира Антонића, Цвјетина Миливојевића,…па чак и нспм двојца (Антонић/Вукадиновић), уз остале искрене противнике свих антисрпских режима, уз Србе са издатог Космета који нису прихватили бриселску издају,…са свим осталим слободним грађанима, морамо збијати редове и јасно показати да нас има више него што то режимска и окупациона медијска олош мисли! Сујете на страну, нико од нас није безгрешан, мало нас је да би се даље делили, и да би их оборили. Време страха, лажи, замајавања и ријалитија је прошло, остало је само питање достојанства. Да ли желимо сви скупа, под једну српску, антисистемску, антирежимску и антимедијскодебилну заставу, остављајући по страни све размирице и сујете, или смо гори лицемери и кукавице од самог напрдњачко/жутокошуљашке мафијашко окупационе елите.
    До победе! Живела Србија!
    Душан Ковачевић, још увек слободни грађанин окупиране Србије.

    • darko permalink

      Poštovani gospodine Dušane Kovačeviću,

      Ako je neko okupirao Srbiju, i to već više od dve decenije, onda ste to vi – ultranacionalisti, koji ste u konstanom ratu sa celim svetom, istinom i zdravim razumom. Ljudi, koje sada proklinjete, a koji čine srpsku vlasti, potekli su iz vaši radiklano-ultra-nacionalističkih redova. Oni danas vladaju Srbijom na isti način na koji bi i vi (nacionalisti) da vam se ukaže zgodna prilika, i jedina razlika je u tome što danas glume eropejce, dok ste vi ostali na fonu Velike i etnički čiste Srbije. Da se razumemo, ne smeta vama Vučućev sistem vladavine, već ideje koje on sada promoviše. Da kojim slučajem taj isti tragikomični Vučić, koliko sutra, počne opet da se bori za ujedinjenje svih srpskih zemalja i Srbiju do Tokija, sve bi mu bilo oprošteno. Mogao bi i dalje (nesmetano) da haspi, progono medije i novinare, uvodi sistem strahovlade i jedoumlja, ali da radi za naše – što bi rekao Ilija Ćvorović u „Balkanskom špijunu“. Ovako, jer je okrenuo ćurak naopako, ispade najveći izdajnik srpskog naroda. A kako i koliko bi svi zajedno usrećili Srbiju, videli smo devedesetih, u vreme kada nije bilo ni apsirina u apotekama. Gurnuli ste sopstveno društvo, naciju i državu u nezapamćeni moralni i kulturni sunovrat, doživeli smo dekadenciju čije posledice i sada osećamo.
      Zaista ne znam odakle vam ideja da Predraga Popovića stavljate u istu ravan sa Oliverom Miletović i Dragoslavom Bokanom (osnivačem paravojne formacije) i ostalima. Vi nikada niste pročitali niti jedan Popovićev teskt ili knjigu, ili jednostavno mislite da svaki cilj opravdava sredstva. To je isto kao da ste pokojnom Slavku Ćuruviji, tokom devedesetih, predložili ortakluk sa Miloradom Komrakovom ili Milikom Šundić. Da li ste čitali Popoviževu knjigu na temu ubistva Slavka Ćurivije, i da li ste ikada zapitali zašto je autor morao knjigu da štampa van granica Srbije? Od koga se sklanjao i zašto? Kada je pokojni Ćurvija ubijen, niko od njih se nije oglasio da osudi taj zločin, zato što je on za njih bio i ostao – izdajnik i strani plaćenik. Možda oni tada nisi dirketno i otvoreno podržavali Miloševićev režim, jer je on za njih previše smrdeo na neokomunizam i levicu, ali su još kako podržavali utopijsku ideju rata sa celim svetom i ideju kako je svako parče zemlje na koje Srbin stane momentalno srpsko. Nisu oni mrzeli Miloševića jer zato što je komunista, ili zato što su osuđivali zločine režima, već zato što nije uspeo da ostvari njihove ideje o Velikoj Srbiji. A zapravo se ne zna ko je naneo veće štete narodu i njegovim interesima. Mogao bih da pišem o svakom od njih posebno, ali ne želim, zato što mislim da ne bi bilo po pravilima ovog bloga. Ostaviću tu pikanteriju dragom Peđi, ako ikada bude smatrao za neophodno da progovori o svojim „kolegama“ i njhovom angažmanu tokom devedesetih.

      • Поштовани Дарко,
        Не разумем чему толика нервоза!? Ви сте овим коментаром доказали да сте радикалнији и екстремнији у својим ставовима него ови новопечени еурофанатизовани напрдњаци с почетка деведесетих. С тим што је њихов „радикализам“ био лажан, проверено лажан, док за Вас нисам сигуран.
        Поповићев рад и писање пратим дужи временски период. Све три књиге о актуелном (лажном или правом) господару окупиране Србије сам прочитао. Не слажем се са свим Поповићевим ставовима, са добрим делом се слажем, и сматрам да је његов рад итекако добродошао и вишеструко користан за оздрављење и демократизацију Србије.
        Те Ваше дисквалификационе приче тзв. „крви и тла“, које су овде пласирале стране испоставе за добру лову, компромитујући било какву причу о јединственој држави српског народа на овим просторима, су беспредметне. Идеја Велике Србије, односно јединствене државе српског народа, је старија и до Вас, и од мене, и од Војислава Шешеља, и свих политичара последњих 25 тешких година. И та идеја ће живети докле год је српског народа, који не прихвата било какав вид окупације и стране чизме.
        Е сад, питање је ко наставља да баштини ту ванвременску правичну идеју својих предака, а ко прихвата идеологију џелата сопственог народа, паметујући и прихватајући све оно најгоре што се приписује његовом народу, крећући се танком линијом аутошовинизма.
        Срдачан поздрав.

      • željko.mitić permalink

        Dušane,
        Umesto bilo kakvog smislenog komentara na kritike koje Vam je uputio Darko, sa čijim stavovima se potpuno slažem, Vi ste u maniru devedesetih odgovorili klevetama za izdaju, drugim rečim optužili ste svog sagovornika za manjak „patriotizma“. Na isti način je socijalističko-julovsko-radikalska tv-Bastilja sastavljala i izricala optužbe i presude protiv svih neprijatelja režima. Te Vaše floskule o Velikoj Srbiji i „samosvesnim“ Srbima, trikovi da se sopstveni neistomišljenici stavljalju u rang veleizdajnika (iako je to samo Vaše mišljenje a ne stav nacije), odavno su relikt prošlosti, komični „patriotski“ vodvilj, na koji više neće nasedati ni
        mala deca. Najtragičniji primer takve „odbrane“ srpstva jeste podmuklo ubistvo gospodina Slavka Ćuruvije, kome je isto tako pročitana optužnica preko režimskih medija. Da je danas živ, naš dragi i hrabri, Slavko sigurno ne bi bio u istim redovima sa Miletovićkom, Bulatovićkom, Bokanom i ostalim kreatorima ratnohuškačke i šovinističke politike. Biti danas protiv Vučića (lažnog evropejca i demokrate) ne znači automatski biti u istom rovu sa Šešeljem i zagovarati njegove retro ideje. Postoji i ona druga Srbija, ne ona „druga“ iz „Peščanika“ i mozgova raznih žena u raznim bojama, već ona radna, poštena i miroljubiva kojoj je dosta svega, a koja lako može postati žrtva sukoba bivših i sadašnjih radikala. Dok se oni budu klali oko vlasti i svetili jedni drugima, Srbija će ponovo stajati u mestu. Srbima je dosta Velike Srbije i beskrajnog evropskog puta, njima trebaju VELIKE FABRIKE da rade i zarade za život.

      • željko.mitić permalink

        I još ovo da dodam, ideja Velike Srbije, kao ideja bilo koje VELIKE države, jeste ideja „krvi i tla“. Velika Hrvatska do Zemuna, Velika Mađarska preko pola Evrope, Velika (arijevska) Nemačka, Napoleonova Francuska, sve su to „vekovne“ ideje i svi njihovi nacionalisti smatraju to svojim „prirodnim“ pravom. Ne može se praviti Velika država a da drugi narod/e ne gazite i njihova prava ukidate. Ja ne kažem da Srbi nemaju prava na svoju državu, niti da treba nasedati na istorijske falsifikate Hrvatske do Zemuna ili bošnjačke države u Srednjem veku bez Srba, ali treba biti realan i shvatiti da je ideja Velike Srbije, čiji su pravi tvorci Austrijanci u XVII veku, praktično neostvariva u današnjim geopolitičkim odnosima. Uostalom, zar treba gurnuti ceo narod u propast da bi se zadovoljio fanatizam dela naroda koji veruje u takvu utopiju. Na kraju, zapitajmo se šta bi bilo da jednog dana Italijani zatraže svoja prava na teritorije velikog rimskog carstva? Dodju ovde, odu u Britaniju i Nemačku, svuda vide svoje antičke gradjevine, i kažu – ovo je sada naše. Zvuči glupo? Pri tome ja ne negiram odbranu naših vekovnih ognjišta, već budalaštine o granicama od Karlobaga pa na dalje, koje su nas skupo koštale.

      • darko permalink

        Poštovani gospodine Dušane Kovačeviću,

        Taj isti gospodar Srbije ponikao je iz vaših redova. On je čedo srpskih radikala. Oni su ga naučili vođenju politike. Od njih je mogao da nauči zanat progona i zastrašivanja. Tamo je pokupio taj „virus“ netolerancije prema svakome ko drugačije misli, prema svakome ko ne pristaje da mu Vučić meri i kroji sudbinu. Uvek kažem i stojim iza tog stava da ste vi radikali zadnji koji imate prava da nešto prigovorite njemu. On vlada onako isto kako bi i vi vladali da osvojite vlast. Razlike su kozmetičke, čak nisu ni ideološke, jer sve ovo je ogoljeni radikalski totalitarizam odenut u ruho lažne demokratije.
        Ok, nema bude tako, meni su svest zatrovale strane ispostave i domaći izdajnici. Ali, ko je vama zatrovao svest? Čije ispostave? Čiji ste vi glasogovornik? Vojvode iz Magistrata? Gde su vaše ispostave? Koja tačno lokacija? Zemunu? Karlobag? U Ogulin? Molim Vas, samo bez one patetike kako govorite u ime naroda. U našoj državi narod odavno niko više ne pita za bilo šta, ali svi govore u njegove ime.
        Vešto ste prešli preko pitanja u vezi Bokana – osnivača paravojske, Miletovićke i ostalih „čuvara“ srpstva. Da li Vam smeta istina o njihovoj prošlosti? Nađite mi i jedan tekst ili bilo koji javni nastup gde se pomenuti, i svi oni koje ste vi pomenuli, solidarišu sa Ćuruvijom u vreme progona, ili da traže otrkivanje njegovih ubica posle zločina. Njega je ubila država, a oni su taj sistem i tu državu tada podržavali svojski.
        Da, ja jesam „esktreman“, i biću još više. Jer nema živaca da slušam naprednjake sa jedne i zagovornike Velike Srbije sa druge strane. Kada pogledam realnost, kako žive prosečni Srbi, na koje su grane spali, i koliko su se moralno sunovratili, muka mi pripadne od svih vas.

    • Poštovani gospodine Kovačeviću,
      Hvala Vam što moje tekstove preporučujete prijateljima.
      Tema o pokajnicima, koju pominjete, vrlo je zanimljiva. Šteta što nema veze sa mnom. Iako smatrate da sam knjigama i tekstovima s ovog bloga „uspeo da skinem sve ono negativno“ što bi mi „pojedinci mogli pripisati zbog saradnje sa kancelarom u njegovoj (ne)Pravdi“, moram da Vam ukažem na nekoliko suštinskih grešaka u takvoj percepciji. Prvo, s Vučićem sam sarađivao na profesionalnom, ne na političkom nivou. Siguran sam da je ta saradnja teže pala njemu nego meni. „Pravdu“ sam uređivao u skladu s profesionalnim pricipima, svojim uredničkim mogućnostima i mogućnostima redakcije. Uređivačka koncepcija Vam, možda, nije bila bliska, ali to je izraz ličnih stavova i afiniteta. Na saradnji sa „kancelarom“ uglavnom mi prigovaraju najsramniji primerci radikalskog primitivizma, uglavnom isti oni koji su do 5. septembra 2008. fanatično branili njegov lik i delo, učestvovali u njegovim kampanjama, divili mu se, glasali za njega. Takvi opskurni tipovi smatraju da je „negativno“ što sam radio u novinama čiji vlasnik je Vučić, a, istovremeno, ni u najstrašnijim mukama ne bi priznali da je neuporedivo veći njihov i greh njihovog vođe Šešelja, koji je svog miljenika formatirao prema svojim afinitetima.
      Dakle, možemo da diskutujemo o svemu što smatrate da je sporno u radu „Pravde“, ali to ne može da se politizuje. U Vučićevim novinama objavljivao sam mnoge tekstove protiv njega i njegove politike, bilo radikalske, bilo naprednjačke. Između ostalog, objavio sam, na primer, poduži feljton o Zoranu Đinđiću, pa i feljton iz moje knjige o Slavku Ćuruviji. Kad je Vučić napustio SRS, njegove izjave plasirao sam na isti način kao i izjave Krasića, Radete i Jadranka Vukovića i to je trajalo sve dok iz Haga nije stigla autodestruktivna zabrana radikalima da kontaktiraju s „Pravdom“.
      Da, kajem se zbog saradnje s Vučićem, ali iz ličnih a ne političkih razloga. Znao sam da je prevarant i da ta će mi se ta avantura obiti u glavu. Međutim, to nema veze s njegovim političkim turbulencijama.
      Druga teza koju pominjete podjednako mi je neprihvatljiva. Ne, nema sličnosti između Šešelja i mene. (Priznajem, možda i ima, ali samo donekle u kabastom karakteru.) Saradnja s njim bila je motivisana željom da se suprotstavimo zajedničkom neprijatelju Vučiću. Nažalost, Šešelj nije mogao da obuzda karakter, dokazao je da je mnogo prljaviji prevarant nego Vučić.
      Takođe, za neke od pojedinaca koje smatrate da su „otvoreni protivnici“ ovog režima, čija imena navodite, mogu da kažem sve i svašta, ali ne da su časni. Zbog toga odbijam svaku mogućnost komunikacije, a kamoli saradnje s njima. Da se razumemo, nije u pitanju sujeta, nego zdrav razum.
      Želim Vam mnogo uspeha, pa da što duže ostanete slobodni građanin okupirane Srbije.

  2. Milos permalink

    Dobar tekst Popovicu!

  3. ljubica permalink

    U potpunosti se slazem da svi gradjani treba da pomognu Seselju u odbrani Srbije. Samo sto niko ko je ucestvovao u petom oktobru ne moze da bude sa njim u toj borbi. Inace nista ni od borbe i nista ni od Srbije.

  4. željko.mitić permalink

    Samo sto niko ko je ucestvovao u petom oktobru ne moze da bude sa njim – Sasvim logično, jer svako od nas ko je tog dana gutao suzavac i čekao da nas izgaze Miloševićevi tenkovi, ne može da podržava političara koji je veliki deo sopstvenog naroda zvao petokolonašima i predlagao monstrumu sa Dedinja da na nas pošalje vojsku i Crvene beretke. Mi smo se tada borili protiv sistema i vlasti koju je svojski podržavao Šešelj, sistema čije posledice osećamo i sada. Sistema koji nam je pojeo direktno 9 a indirektno još 14 godina života. Sistema zbog koga je oko 300.000 mladih napustilo Srbiju tokom devedesetih, dok je na stotine poginulo po raznim ratištima, iako Srbija nije bila u ratu. Za nas koji smo verovali u Srbiju u kojoj se politika ne vodi preko kora od banane i otimanja tuđih stanova za švalerke svojih poslušnika, dolazak Vučića na vlast i ponovno trovanje svesti srpskog naroda Šešeljevim (re)aktiviranjem u srpskoj politici, jeste poraz. Sa vama nikada u iste redove.

    • željko.mitić permalink

      Preneću integralni deo teksta na temu otimačine stana porodice Barbalić, iza koje stoje Šešelj i njegovi radikali. Ovo je eklatantan primer radiklaskog šovinizma i kriminalnih radnji pod zaštitom Miloševićevog režima, a sve se desilo u Zemunu tokom 1997. godine.

      U to vreme o ovom događaju je pisala i opoziviona „Naša borba“ (pošto list više ne postoji, smatram da nije problem da objavi, ime istog)

      „Naša borba“ (Petak, 11. jul 1997.)
      OPSTINSKI ORGANI U ZEMUNU NASTAVILI SA ISELJAVANJEM BARBALICA I NJIHOVE IMOVINE
      Crni dzip i „hekleri“
      Munjevitom akcijom pripadnika sluzbe obezbedjenja predsednika SO Zemun Vojislava Seselja, juce su u ranim prepodnevnim casovima, za samo 25 minuta, iz stana porodice Barbalic u ulici Kapetana Radica Petrovica 12 izneti namestaj i ostale licne stvari, natovarene u kamion i odvezene u dvoriste zgrade Skupstine opstine Zemun.
      Prema recima Ivana Barbalica, 1. jula ove godine, dok je bio na godisnjem odmoru, komsije su mu javile da je neko obio vrata i usao u stan njegove majke u kome je ziveo i on sa svojim sedmogodisnjim sinom. Komsije su ovaj slucaj prijavile pripadnicima OUP Zemun, nakon cega su dosli da izvrse uvidjaj. Tom prilikom, „upadaci“ koji, su po iskazu svedoka bili naoruzani, pokazali su navodno resenje opstine o useljenju na ime Ljiljane Mijokovic, koje osim policije, niko drugi do danas nije video. Posto se vratio sa puta, Barbalic je, sa svojim advokatom, pokusao da se obrati OUP Zemun gde im je receno da „o tome nemaju pojma“. Advokat ostecenog, Nikola Barovic obisao je stan i tom prilikom utvrdio da su lica koja su usla i zaposela ga, pocinila cetiri krivicna dela, za sta je policija, nakon uvidjaja, bila duzna da protiv pocinilaca podnese krivicnu prijavu. Prilikom provere u opstini, Seselj je Barovicu rekao da je „komisija utvrdila da u tom stanu vec cetiri godine niko ne zivi“!
      – To nije tacno – kaze Barbalic – pre dve godine, nakon smrti moga oca, pravo koriscenja preneto je na moju majku i ona je podnela zahtev za otkup. Iz opstine je pozitivno odgovoreno i dostavljen nam je obracun sa svom potrebnom dokumentacijom. Od tada, stan se nalazi u procesu otkupa.
      Bez obzira na cinjenice, opstinski organi ostali su pri svojoj tvrdnji i, sudeci prema jucerasnjem postupku kada su izneli stvari Barbalica, otisli i korak dalje u svojoj nameri. Prema izjavama ocevidaca, „drustvo za izbacivanje stvari i lica iz stanova i poslovnog prostora“ predvodjeno sefom Markom Panicem, koje je brzinom „intervencije“ preduhitrilo novinare, dovezlo se crnim dzipom registracije BG – 395-666 i kamionom sa tablicama Belog Manastira. I za manje od pola sata izneli su sve stvari i odvezli ih. Kako se moglo primetiti, kroz zgradu se setaju naoruzana lica, od kojih je jedan od njih, slucajnom prolazniku, pokazao da poseduje „hekler“.
      Posebno ogorcenje kod vec prilicno preplasenih gradjana Zemuna, prema zemunskoj novoj vlasti, ali nadleznim drzavnim organima izaziva i to sto ovo nije jedini slucaj vec polako prelazi u masovnu pojavu, a drzava pri tom ne reaguje.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: