Skip to content

Vučić i Nikolić: RVANJE U BLATU

23/05/2015

vučić-nikolić

Ima mnogo sličnosti između Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera. Obojica su došli na vlast posle izbornog neuspeha, prevarnim radnjama preuzeli kontrolu nad državnim aparatom, medijskim lažima stvorili kult ličnosti, zaveli diktaturu i uveli svoj narod u katastrofu. Razlika ipak postoji, Hitler je znao kad mu je došao kraj. Vučić ne zna, iako je očigledno da se Srbija probudila iz političke narkoze.

Uzalud režimski mediji 24 sata dnevno sprovode kolektivnu hipnozu, ništa ne može da spreči propast Vučićevog diktatorskog koncepta. Uništeno je sve čega se dohvatio. Država je zadužena za dodatnih osam milijardi evra, industrijska proizvodnja je manja za 7,7%, budžetski deficit je 6,6%, BDP je pao za 2,5%, rastu samo javni dug i broj nezaposlenih, kojih ima više od 786.000. Kao u ekonomiji, istim katastrofalnim rezultatima rezultovali su i ostali Vučićevi eksperimenti. Prosveta je devastirana, zdravstvo je prepušteno na milost i nemilost Doktoru Tibiju – Zlatiboru Lončaru i njegovim poslovnim partnerima, policija je ponižena progonom žandara koji su okrivljeni jer su pokušali da red i mir odbrane od siledžije Andreja Vučića, a pravosuđe je obesmišljeno odbacivanjem tužbi protiv Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića – Joce Amsterdama i blokadom svih postupaka protiv tajkuna optuženih za najteža dela. Pre 20 godina, u krvi, naravno tuđoj, okončana je Vučićeva velikosrpska avantura. Kao što tada nije uspeo da digne karaule kod Karlobaga i Virovitice, sada mora da odustane od megalomanske zablude o izgradnji „Beograda na vodi“. Kad je potpisivan ugovor o toj fatamorgani, Vučić je primao infuziju na VMA, nije hteo ni da prisustvuje sramoti za koju će, kad ludilo prođe, optužiti svog Malog i ko zna čije Arape. Dok se on i njegovi najbliži – počev od bate Andreja, preko kuma Nikole Petrovića, pa do slugu Stefanovića i Vulina – rapidno bogate, daleko od medija državne institucije sprovode torturu nad građanima, plene imovinu i štancaju presude s drakonskim kaznama.

Političkim i finansijskim sponzorima Aleksandra Vučića, s adresama u Lengliju i Briselu, ne smeta ovakva tiranija. Svi gresi biće mu oprošteni dok izvršava naloge, posebno dva osnovna: priznanje albanske države Kosovo i uključenje Srbije u akcije NATO snaga protiv Rusije. Kao i sve dosadašnje zadatke, Vučić je spreman da izvrši i ove, bez obzira na trajnu štetu koju će time naneti Srbiji.

U tom poslu ima nekoliko olakšavajućih okolnosti: parlamentarna opozicija deli iste ili slične stavove, patriotske stranke su u haosu, intelektualci u apatiji, a strogo kontrolisani mediji ne ustupaju prostor kritici. Vučićevu idilu može da poremeti samo njegov poslednji politički tata – Tomislav Nikolić.

Mnogo je motiva za sukob Vučića i Nikolića. Naravno, bez obzira na način na koji se manifestuju i na reakcije koje izazivaju na političkoj sceni, u korenu svakog motiva nalazi se lični animozitet.

Vučić je jednostavniji – naprosto, koristi priliku da se iživljava nad čovekom kojem se šlihtao 20 godina. Trebalo bi ga razumeti. Vučić se nikada nije štedeo, vodio je tajne i javne ratove na sve strane, udarao i bio udaran. Potpuno posvećen politikantskim aktivnostima, nervozan i agresivan, mogao je samo da se čudi i zgražava što svi – politički protivnici, stranačke kolege, birači, baš svi – više poštuju i vole Nikolića, opuštenog i nenametljivog. Tu razliku su definisali i prema njoj se određivali Šešelj, Tadić, Dačić, stranci, tajkuni, pa i birači. Uzalud je Vučić okupirao scenu, znalo se da mu pripada samo sporedna uloga u radikalskoj i naprednjačkoj predstavi.

Frustracije, taložene godinama, Vučić je ispoljavao stalnim ogovaranjem i povremenim diverzijama. Ni u tome nije imao naročitog uspeha. Čak i oni koji su mu verovali da je Nikolić lenj i površan, pohlepan i podmitljiv, opet su se lakše i brže odlučivali za saradnju s njim, nego s Vučićem. To se najjasnije ispoljilo u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci. Strani i domaći sponzori te akcije hteli su da u nju bude uključen kolerični Vučić, ali isključivo pod kontrolom stabilnog Nikolića.

Priliku za osvetu Vučić je dobio ulaskom u vlast. Bez imalo griže savesti, prepustio se niskim strastima i ispoljavanju kompleksa niže vrednosti. Pod njegovom dirigentskom palicom medijski orkestar već tri godine satanizuje Tomu i njegovu porodicu. Iako sve poluge vlasti drži Vučić, režimski novinari i većina lažnih opozicionara, među kojima prednjači Vojislav Šešelj, odgovornost prebacuju na Nikolića.

Naravno, Toma je zaslužio ovo što ga snalazi. Pobedom na predsedničkim izborima omogućio je Vučiću da uđe u vladu, uživi se u ulogu nacionalnog mesije i celu Srbiju pretvori u ogledno dobro vlastite patologije.

Sve mentalne i karakterne razlike, koje su i dovele do ovolikog animoziteta, u značajnoj meri inicirale su podelu na političkom i državnom nivou, pretvorivši Tomislava Nikolića u najvećeg i najozbiljnijeg opozicionara. Samo Nikolić ima nameru i mogućnost da se suprotstavi Vučićevom evroatlantskom fanatizmu.

Te razlike već su se ispoljile na najvažnijim pitanjima – odnosu Srbije prema Kosovu i Rusiji.

Posle bombardovanja SR Jugoslavije i otcepljenja Kosova i Metohije, Amerika je počela da sprovodi projekat stvaranja „postkosovske Srbije“. U realizaciji tog plana učestvovali su svi srpski vladari od 2000. godine. Premijer Zoran Đinđić je u februaru 2003. i javno odbio saučesništvo u toj akciji, a u martu je streljan. Pet godina kasnije, nakon albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova, Vojislav Koštunica je „vratio mandat narodu“ i suprotstavio se američkoj strategiji. Za kaznu, i on je likvidiran s političke scene. Boris Tadić i Ivica Dačić nisu uspeli da kreiraju atmosferu u kojoj bi Srbija mogla da prihvati surovu stvarnost da je Kosovo susedna država. Za izvršenje tog posla osnovni uslov bilo je razbijanje Srpske radikalne stranke, predvodnika tzv. Patriotskog bloka, amortizovanje i manipulisanje stavovima polovine srpskih birača. To su obavili Nikolić i Vučić zajedničkim snagama. Međutim, kad su dogurali do finalne epizode, do poslednje obaveze – omogućavanja Kosovu da postane članica Organizacije ujedinjenih nacija – Nikolić se zaustavio.

– S Vučićem je lako, on odlično razume politiku „štapa i šargarepe“. Nikolić je problematičan. Počeo je da razmišlja taktički, malo glavom, malo džepom – kaže za „Tabloid“ sagovornik iz jedne zapadnoevropske ambasade.

Iako očekuje da i Nikolić „legne na rudu“, taj diplomata priznaje da će se plan SAD i EU značajno zakomplikovati ukoliko predsednik Srbije nastavi da pruža otpor.

Srbija je učinila sve što je od nje zahtevano i faktički je priznala nezavisnost Kosova. Da bi državnost nove albanske republike bila zaokružena potrebno je još samo da beogradske vlasti ne sabotiraju njen prijem u OUN. Tu obavezu je preuzeo na sebe Aleksandar Vučić.

Pod kontrolom Tonija Blera i Alistera Kembela, koji su se istakli i tokom NATO agresije, Vučić namerava da na dva načina stvori okolnosti koje bi omogućile izvršenje zadatka. Prvu akciju je već počeo, a ona se zasniva na satanizaciji Srba i Srbije zbog ratnih zločina nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji. U medijima je otvoren prostor za svedoke koji optužuju srpske policajce i vojnike za ubistva i progon nedužnih Albanaca, ali i za masakr srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda“. Uskoro će biti emitovan dokumentarni film o zlodelima srpske paravojne jedinice „Šakali“. Takođe, najavljeno je otkrivanje još dve masovne grobnice, a dvojica visokih oficira javno su etiketirani kao ratni zločinci. General Momir Stojanović, danas narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i funkcioner SNS-a, stavljen je na „crvenu listu“ Interpola zbog sumnji da je učestvovao u zločinima kod Đakovice. Pod sličnim optužbama nalazi se i general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Plasiranjem takvih informacija o bezbrojnim srpskim zločinima, Vučić i njegovi strani mentori nameravaju da kreiraju atmosferu u kojoj će i nacionalisti priznati da je NATO bombardovanje bilo opravdano.

Uporedo s tim manipulacijama, Vučić priprema uslove za održavanje referenduma za promenu Ustava. Pre svega, potrebno je promeniti Preambulu koja utvrđuje da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije“, da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije“ i da su „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese rbije na Kosovu i Metohiji“. Upravo te definicije autori Ustava iz 2006. i građani koji su na referendumu podržali te stavove istakli su kao osnovnu ustavopravnu vrednost. Međutim, takvu Preambulu Vučić danas smatra preprekom koja sprečava usmerenje Srbije prema evropskim integracijama i napretku. Preko svojih saradnika i saveznika, premijer upozorava da bi Srbija, ako ne promeni Ustav i ako se ne odrekne Kosmeta, ušla u „novu katastrofu“ i „samouništenje“. Otvoreno, bez uvijanja, bivši velikosrpski radikal, koji je i sam glasao za aktuelni Ustav, danas tvrdi da ga stavovi iz Preambule onemogućavaju u vođenju „adaptivne politike“ i nameću mu principe koji „uništavaju efikasnost Srbije“, „našu budućnost“, a da pri tome „ne pružaju nikakve šanse da se povrati izgubljeno Kosovo i Metohija“.

Za čudo, Vučić je u ovom slučaju sasvim u pravu. Ustav ga sprečava da dokrajči Srbiju. Zato će Ustav stradati.

Iako istraživanja pokazuju da čak 80% građana smatra da je Kosovo deo Srbije, u Narodnoj skupštini nema nijednog poslanika koji zastupa takav stav. Jednoglasno, sve stranke zastupljene u parlamentu prihvataju uslove koje nameću SAD i EU, pa i taj da se Srbija odrekne Kosova.

Tiho i neuverljivao, ali uporno protivi se samo predsednik države. Samo Tomislav Nikolić obaveštava javnost o zamci koja se priprema referendumom za ustavne promene. Iako ne udara žestoko kao nekada, kada se zalagao da se Kosovo brani oružjem do poslednjeg Srbina, Nikolić nije spreman da prizna nezavisnost albanske države na „srpskoj svetoj zemlji“.

Posle svega što je radio u poslednjih šest-sedam godina, teško je verovati da su ovakvi Nikolićevi stavovi motivisani iskrenim patriotizmom. Mnogo je izvesnije da se rukovodi praktičnijom potrebom za oživljavanjem svoje posrnule političke karijere. U opštoj apatiji, u kojoj se opozicione stranke ponašaju kao deonička društva u kojima Vučić ima većinski paket akcija, Nikolićeve patriotske igre zaista mogu da mu vrate status lidera svih Srba s jačim nacionalnim nervom i da s lakoćom osvoji podršku velikog korpusa glasača koji trenutno lebdi u beznađu, između Šešelja, DSS i Dveri.

Da gura u tom smeru, potvrđuje i Nikolićeva podrška Rusiji. Bez obzira na brojne zahteve predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije odbija da zaoštri odnose s Rusijom. Naprotiv, pozvao je i ugostio Vladimira Putina, organizovao svečanu vojnu paradu u Beogradu i išao na moskovsku proslavu Dana pobede.

Ne samo zbog tih postupaka, Nikolića ruski državnici doživljavaju kao „svog čoveka“. Pored transparentnih izraza poštovanja, Rusi su spremni i na konkretnu saradnju s Nikolićem. Jedan od istaknutijih moskovskih tajkuna, koji se istakao finansiranjem institucija Novorusije, na Putinovu preporuku nedavno je s Nikolićem sklopio dogovor o uzajamnoj pomoći. Taj bogataš je zainteresovan za investicije u srpskoj privredi, ali u medijima. Nikolić mu je, navodno, obećao pomoć u kupovini Televizije Hepi, čiji vlasnik je Predrag Ranković Peconi. Interes je obostran. Rusima su potrebni mediji preko kojih će srpsku javnost obaveštavati o svojim pogledima na krizu u Ukrajini, odnosima prema NATO savezu, pa i o Kosovu i Metohiji. S druge strane, Nikolić zna da će mu, bez medijske podrške, s istekom predsedničko mandata isteći i rok političkog trajanja, a sve ukazuje da mu se ne ide u penziju.

Tomislav Nikolić je napravio dve velike stranke. Radikalnu je već prežalio, ona odumire prirodnim putem. Bolja budućnost ne čeka ni Srpsku naprednu stranku. Vučićev agresivni diletantizam rasterao je finansijere, a ni reketiranje tajkuna više ne daje željene rezultate. Bez para a s mnogo gladnih funkcionera i članova, SNS je upala u haos. Od 170 opštinskih odbora, s više od 80 upravlja beogradska centrala preko poverenika. U pojedinim gradovima – Niš, Užice, Vršac – SNS se pocepala na „nikolićevce“ i „vučićevce“. Jednostavno, prenaduvani balon se rasprsnuo, ni svemoćni vođa više ne može da lažnim obećanjima i brutalnim pretnjama održava zabludu o snazi SNS-a.

Na opštu žalost, Vučić je još jak u medijima, preko kojih pokušava da zaustavi pad stranačkog i ličnog rejtinga. Iako ne propušta priliku za kampanjske napade na Bojana Pajtića i Ivicu Dačića, dvojac koji mu smeta, najžešću hajku vodi protiv Nikolića. Dok se Vučićeva prva supruga Ksenija ponosni mobilnim telefonom „vertu“, koji košta preko 7.900 evra, a njena naslednica Tamara dijamanstkom narukvicom od 130.000 evra, režimski mediji svakodnevno čereče predsednika i njegovu porodicu, analiziraju cene haljina, cipela, automobila… Napade, u kojima često učešće uzimaju i pojedini ministri, Vučić i Nikolić javno amortizuju bajkama o korektnoj saradnji.

– Tomislav Nikolić ima našu podršku, ali ne i bezrezervno poverenje. Ako se odluči na novi politički početak i suprotstavljanje Vučiću, može da računa na nas – kaže za „Tabloid“ jedan od visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije i dodaje: – Ipak, moramo da budemo oprezni. Ne samo za nas, nego i za celu Srbiju bilo bi tragično kad bi se pokazalo da su Vučić i Nikolić u dogovoru igraju ovu igru. Kao, Vučić je evropejski fanatik, a Nikolić rusofil, pa samo, kao kečeri, glume rvanje.

Na svoj, podao i podrugljiv, način Vučić je u razgovoru s jednim stranim novinarom otkrio da nije kečer nego predator. Na pitanje da li je tačno da će SNS na sledećim predsedničkim izborima kandidovati ministarku Zoranu Mihajlović, premijer je odgovorio: „Ne znam ko će biti kandidat, znam samo da Srbiji treba novi predsednik“.

Dakle, Nikolić nema mnogo opcija, ako ne želi u penziju, moraće da se odluči: ili da se bori za prevlast u SNS ili da, što je mnogo izvesnije, osnuje novu stranku. Snage ima, imaće i finansijere, kao i birače. Pored političkih, ima i lične, pa i porodične motive. Osnovao je SNS, doveo je na vlast i završio na margini, bez realnog uticaja i moći. U politiku je uveo i sina Radomira, tako da sada ima razlog više da nastavi s borbom.

Uostalom, Vučićevo vreme je isteklo. Nepotrebno brz, nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe. Uzalud sve vesti RTS-a i Pinka počinju i završavaju s njegovim likom, uzalud se smeška i mršti na svakoj naslovnoj strani beogradskih dnevnih novina, građani ga više ne doživljavaju kao državnika, nego kao sablasnog klovna čija predstava gubi privid komedije i poprima razmere nacionalne tragedije.

S druge strane, iako trenutno nema stranku i medije, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Bez obzira na generacijsku razliku, očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića. Nikolićev opstanak na političkoj sceni, a posebno u vlasti, ne može da garantuje bolju budućnost Srbije, ali pola greha će mu biti oprošteno kad Vučića najuri u prošlost.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

istina o vucicu_korice_dinexreklama

From → Uncategorized

7 коментара
  1. Данко Б. Марин permalink

    вУЧКО и Хитлер су психопате и ту је сличност: у непостојању морала!

  2. darko permalink

    Tužna vest! Umro je gospodin Jovo Ćuruvija, rođeni brat srpskog novinara i opozicionara Slavka Ćuruvije. Na žalost, pored svih napora, obećanja mnogih režima i kolega, nije dočekao pravdu za svog brata. Slava mu!

  3. Mija Zmija permalink

    Bolju analizu politickog stanja u Srbiji I odnosima izmedju Vucica I Nikolica odavno ne procitah,sve pohvale za objektivno stanje koje ste opisali.

  4. Tanja permalink

    Odlican tekst, gola istina sadasnjeg stanja u zemlji, samo je steta sto mali broj ljudi ovo vidi, dajte nacin da ovo procita svaki gradjanin

    • darko permalink

      Nazalost, za gospodina Popvica mnogi mediji su blokirani. Rezimski zato sto previse zna o liku i (ne)delu novog srpskog Vodje, dok ga (malobrojni) opozicioni mediji bojkotu jer nije stedeo njihove idole i istomisljenike dok su bili na vlasti. Biti objektivan novinar u Srbiji isto je sto imati kugu u Srednjem veku – svi beze od takvog. Rad gospodina Popovica svi mozemo podrzati putem blogova i drustvenih mreza, kao i preporukom njegovoih tekstvova i knjiga nasim prijateljima, komsijama, kolegama… Ja to redovno cinim.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: