Skip to content

PROGON ALEKSANDRA DORINA: SRBIJA ĆUTI

26/06/2015

aleksandar-dorin-1422735245-612797

– Da bi se otkrila prava istina o dešavanjima u Srebrenici, Aleksandar Dorin je učinio više nego sve institucije Srbije i Republike Srpske – tvrdio je Aleksandar Vučić dok je bio radikal.

U velikosrpskom zanosu, Vučić je u martu 2007. u svojim dnevnim novinama “Pravda” objavio feljton s dokumentima – naređenjima, depešama i izveštajima  komandanata Armije BiH, Alije Izetbegovića i njegovih najbližih saradnika – koji u mnogo čemu demantuju “zvaničnu istinu” o zločinu u Srebrenici. Svestan značaja materijala koji je dobio, Vučić se angažovao na raskrinkavanju “američko-muslimanske monstruozne manipulacije srebreničkim žrtvama, koja za cilj ima osudu Srba kao genocidnog naroda”. Usput, Dorina je hvalio skoro kao Šešelja, diveći se hrabrosti s kojom iznosi istinu, bez ičije pomoći, na svoju ruku i o svom riziku.

Tako je nekad bilo.

Danas, kad švajcarske vlasti sprovode nasilje nad Dorinom, Vučić ćuti.

U kuću Aleksandra Dorina, 19. juna, upala je grupa od šest policajaca. Izvršen je detaljan pretres, izvađen je parket, rastureni štokovi od vrata, demoliran nameštaj. Dorin je uhapšen i odveden na nepoznatu lokaciju. Bazelska policija je tek tri dana kasnije objavila da je stupio u kontakt s advokatom, ali to nije potvrđeno. Portparol ministarstva pravde Švajcarske Gali Folko za ruski “Sputnjik” izjavio je da Dorin nije uhapšen po nalogu tog ministarstva.

– Mi smo odgovorni samo za internacionalne zahteve za praćenje i hapšenje. Ako je određena osoba uhapšena tokom neke istrage o kriminalu u Švajcarskoj, mi nemamo ovlašćenja da dajemo te informacije – rekao je Falko, čime se potvrđuje mogućnost da će švajcarske vlasti pokušati da kriminalizuju Dorina.

U montiranju optužnice za šverc narkotika, kako tvrde pouzdani izvori, Švajcarcima pomaže i jedan od navodnih prijatelja Aleksandra Dorina. Ipak, kakve god našlo “dokaze” i “svedoke”, bazelsko Tužilaštvo ne može sakriti činjenicu da je hapšenje organizovano iz političkih razloga, kako bi se ućutkao najuporniji i najznačajniji evropski intelektualac čija dela dokumentovano osporavaju opšteprihvaćenu verziju zločina u Srebrenici.

Dorin je u knjizi “Srebrenica – kako se zaista zbilo” izneo dokaze o manipulaciji brojem bošnjačkih žrtava. Prema njegovim podacima, tokom jula 1995. u Srebrenici nije ubijeno 8.400, nego oko 2.000 muslimana, od čega je 1.450 stradalo iz osvete podrinskih Srba. Zbog tih i takvih informacija, Dorin je, posle objavljivanja publikacije, izložen brojnim pretnjama smrću.

Iako nikada ranije nije imao problema sa švajcarskom policijom, pokazalo se da je ona opasnija od islamskih ekstremista.

Nekoliko dana pre Dorina, na aerodromu u Bernu uhapšen je, po Interpolovoj poternici, muslimanski krvnik Naser Orić. U njegovu zaštitu, da ne bi odgovarao za monstruozne zločine, ustali su bošnjački političari, pa i “Majke Srebrenice”.

Da pomogne Dorinu, koji nikome nije kopao ali jeste otvarao oči, nema ko. Vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj ćute, tzv. patriotske stranke (DSS, SRS, Dveri…) nisu objavile ni saopštenje, a kamoli da su organizovale konferenciju za novinare, tribine, protest pred Vladom Srbije ili švajcarskom ambasadom, bilo šta… Srpske medije, iste one koji su onoliko naricali nad masakrom u redakciji francuskog “Šarli Ebdo”, ne zanima tortura nad ovim srpskim publicistom sa švajcarskim državljanstvom. Srpska vlast hapsi sve revoltirane nesrećnike koji na internetu besmislenim pretnjama naruše mir Aleksandra Vučića, čak i od stranih policija traži da lovi “Fejsbuk-atentatore”. Ista ta vlast ne mari za realnu opasnost kojoj je izložen Aleksandar Dorin.

Pre dve godine, u nikada razjašnjenim oklonostima, umro je Zoran Jovanović, koautor knjige “Srebrenica – kako se zaista zbilo”. Jovanović je telefonom javio Dorinu da je otkupio dva snimka napravljena 1995. u Srebrenici, koji u bitnoj meri demantuju “zvaničnu istinu”. Desetak sati kasnije, Jovanović je umro, a snimci nikada nisu nađeni.

Sada – dok uveliko traju međunarodne pripreme za obeležavanje 20 godina od zločina u Srebrenici, Savet bezbednosti UN raspravljaće o britanskom predlogu rezolucije kojim se, na zadovoljstvo srpske ministarke Zorane Mihajlović, Srbi optužuju za genocide, 7.000 Beograđana se priprema da 11. jula ležanjem ispred Skupštine Srbije demonstrira uverenje da su svi Srbi krivi za ubijanje srebreničkih muslimana – sada u Srbiji ne postoji političar koji je spreman da ukase na progon Aleksandra Dorina. U Beogradu je, za 4. jul, zakazana konferencija o Srebrenici u organizaciji NVO “Istorijski projekat Srebrenica” i Fonda strateške kulture. Dorin će biti opravdano odsutan. S druge strane, Srbi su neopravdano odsutni i nezainteresovani da mu pomognu da preživi progon kome je izložen.

Tako mu i treba. Sam je kriv. Dvadesetak godina pokušava da dokaže da Srbi u Srebrenici nisu poslušali nacistički predlog Aleksandra Vučića da pobiju sto muslimana za jednog Srbina. Da je bio pametan, kao Vučić, zanemario bi istinu i otišao da se sagne pred nevinim srebreničkim žrtvama. E, pošto nije pristao da se transformiše, zaslužio je muku koja ga je snašla. Nažalost, na njegovom primeru Srbi su pokazali da ne zaslužuju njega.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2707

istina o vucicu_korice_dinexreklama

Advertisements

From → Uncategorized

7 коментара
  1. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Sam je kriv. Dvadesetak godina pokušava da dokaže da Srbi u Srebrenici nisu poslušali nacistički predlog Aleksandra Vučića da pobiju sto muslimana za jednog Srbina.

  2. jadranat permalink

    radmilastevanovic18@gmail.com

    Sent from Samsung Mobile

  3. Do 1999 godine i široke medijsko ratne propgandne oparcije priprema i odbrane bombardovanja NATOa SR Jugoslavije, a sve iz moralnih povoda zaštite kao budućim pravom selektivne primene vojne sile u ostvarivanju mnogo složenijih geopolitičkih interesa, nije se spominjala Srebrenica, čak ni odgovornost pred nekakvim visokim inernacionalnim tribunalom. Tek tokom 2000ih tragedija u Srebrenici postaje mit, a iz mita nastaje monstruozna konstrukcija koja kulminaciju više kolektivnih tragedija i pokedinačnih sudbina pretvara u kvazireligioznu svetinju genocida. Politička osnova i mnogo više od samog terminološkog određenja ovog tragičnog događaja jeste u stvaranju mita i pretvaeanju mita u obaveznu dogmu. Na jednoj tragediji koja ima višeslojnu i kompleksnu pozadinu u koju su uvučeni niz međunarodnih faktora svojim činjenjem i nečinjenjem stvara se mitološka dogma kao bezupitna odbrana upravo tog celokupnog uzročno – posledičnog uzimanja uticaja na razvoj krize, sukobe, rat, njegov tok od strane mistifikatora.

    Mistifikatoru nije ni do istine ni do sprečavanja tragedija, nije mu stalo ni do osnovnog ljudskog dostojanstva, jer je sve to samo upotrebna vrednost kroz objektivizaciju tragedije zarad moći, a moć ne ide bez jaži i manipulacija u politici, posebno ne zafnjih više od dvadesetak godina.

    Konstruisnje konflikta savesti, igranje sa savešću drugih kriz iznudu prihvatanja namerno iskrivljene realnosti – laži, je dodatna nesreća koja prati i srebreničku tragediju u svim svojim činovima zapleta i nikada dovršenog raspleta, kao jednu od najvećih u nizu drugih zabranjenih tragedija.

    Inače da vlasti demokratskih zemalja zloupotrebljavaju pravo u progonu politički nepoželjnih pitanja nije nikakva novost. Nije ni novost da politika na svim stranama se koristi ovakvim realnim targedijama, kako bi od njih stvarala mitove i iz mitova osnovu političke moći, zaboravljajući uvek iznova najranjivije u najpotrebnije granice etičkog delovanja u vrednovanju svakog procesa ili događaja isključivo prema činjenicama i jedinstvenom i nedečjivom ravnopravnom položaju svakoh i svih pred pravdom.

    Posle svih teških tragedija ovo poslednje je največa od svih, psoebno imajući u vidu elitizma tužioca koji za sebe isključuje svaki oblik međunarodne pravde i primene međunarodnih pravnih standarda.

  4. darko permalink

    Vozdu Prvog srpskog ustanka, besmrtnome Karadjordju, smo odsekli glavu i poslali je u Stambol na Bosforu, kao dokaz nase pokornosti.
    Knez Milos je vise skinuo srpskih glava nego neki turski pasa, da bi na kraju i sam bio proteran iz Srbije, koju je pre toga hrabroscu i lukavstvom doveo do slobode, do Hatiserifa i konacnog pocetka konkretne obnove srpske drzavnosti.
    Kneza Mihajla, Milosevog sina, najlepseg i najobrazovanijeg srpskog vladara XIX. veka, ubili su Srbi! Time su prekinuli zivot i delo velikog reformatora.
    Kralja Milana smo pokusali ubiti vise puta, ali je u tome uspeo njegov sin, ciji su svojeglavi postupci doveli kralja do loseg zdravlja i bolesnicke postelje. Neshvacen, omrznut i usamljen umro je daleko od svog naroda.
    Kralja Aleksandra je ubijen najzverskije od svih srpskih vladara. Mada los vladar, cesto brzoplet i svojeglav, slep i gluv za svet oko sebe, svakako nije zasluzio da bude izresetan revolverskim hicima, bacen sa terase dvora i izboden sabljama i bajonetima. Zlocin zbog koga je Srbija dosla na stub srama.
    Legendarnog heroja Velikog rata, vojvodu Misica su toliko puta progonili, klevetali i penzionisali. Trpeo je svakojaku nepravdu, ali nikada nije okrenuo ledja svom narodu. Arcibald Rajs, prijatelj Srba, umro je od posledica stresa i srcanog udara jer se na njega izvikao neki srpski seljak zbog medje. Znajuci srpsku sklonost da u trenu zaboravi svoje heroje i dobrotvore, samo mogu zamisliti sta mu je gnevni seljak sve izgovorio. Na uvredama i prostakluku nikada nismo stedeli.
    Epski junak major Gavrilovic, ciji ce se govor saborcima pamtiti dok je srpskog roda, posle Drugog rata bio je vredjan i ponizavan kao da je sluzio okupatoru, a ne svom narodu. Slicno je prosao i njegov saborac cuveni vojvoda Bojovic! Posle 1945. knjizevne velicine poput Ducica i Crnjanskog bili su „proterani“ iz svesti svoga roda, i ne samo oni. Na sve ovo dolazi i nova sramota u vidu mucnog secanja kakve se likove Srbi smatrali za heroje tokom devedesetih. Slicno smo se ophodili prema partizanskim herojima, kao i sovjetskim, koje smo prvo popljuvali i skoro proglasili okupatorima, da bi se setili njihovih imena, grobova i spomenika kada nam je to zatrebalo iz cisto politickih razloga. Ma koliko hrabri bili u ratovima bojevima, hvaleci se svojim vitestvom i gostoljubivoscu, cinjenica jeste da kao narod jos kako umemo biti najgore fukare!

  5. vuk permalink

    Darko po tvom pisanju i po mojem misljenju mislim da je monarhija propala stvar u srbiji
    i jako nepotrebna
    srbi nista postuju
    osim tiranije
    mislim da je srbiji potrebna tiranija u liku i delu Titovom
    jedina moguca situacija
    reci mi da gresim

  6. dejan blecic permalink

    Jezivo istinito.

Trackbacks & Pingbacks

  1. Предраг Поповић: ПРОГОН АЛЕКСАНДРА ДОРИНА – СРБИЈА ЋУТИ | СРБски ФБРепортер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: