Skip to content

AMERIKANCI POTROŠILI VUČIĆA, TRAŽE ZAMENU

04/07/2015

aleksandar-vucic

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja“. Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone.

Nedavno, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti.

Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi. Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Meklejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners“ (CWP) i 2. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije. U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja, navodno, traži  dva miliona evra kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasilo – Srbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića. Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije“. Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?“ Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je u najjači, bar u svojim očima, na „Pinku“ i u „Informeru“.

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja bi trebalo da bude usvojena na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo. Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović. Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

– Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna“ iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći. I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera“ pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa“.

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi. Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma“ prema „Štadi“.

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao. Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević. Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe. Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokaze „za koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima“.

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA. Navodno, na „crnoj listi“ nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin. Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari“. Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova… Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum“, jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja. Ako je sebi odredio ulogu Majkla Karleonea, a bati Andreju Sonija, najozbiljniji kandidati za Fredija su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani. Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem. Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava. I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink“.

– Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno. Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro. Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo“. Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla. Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

istina o vucicu_korice_dinexreklama

From → Uncategorized

8 коментара
  1. vuk permalink

    popovicu
    kako to da pises najgore o vucicu
    a nisi sankcionisan
    hehe sad darko da pruzi komentar

    • Ma, sankcionisan sam, ali ne kukam mnogo.

    • darko permalink

      Ispunice ti Darko zelju! 🙂 Kako stvari stoje pohapsice nas sve zajedno sa Pedjom, pa cemo u corci diskutivati do mile volje. 🙂 Salu na stranu, ali Pedja je odavno sankcionisan, meni se cini davno pre Vucicevog dolaska na vlast. Kao sto sam svojevremeno napisao, Pedju bojkotuju podjednako rezimski i opozicioni mediji. Prvi iz straha i interesa, drugi iz osvete. Samo upamtite moje reci: jednog dana, kada sve ovo prodje, Pedjino ime ce se izgovarati sa postovanjem, kao primer coveka koji je sacuvao svoj i obraz svoje profesije. Dolazi redovno na ovaj blog jer ga osecam kao oazu slobode i zdravog razuma, mesto gde mogu napisati ono sto mi ne bi objavio skoro ni jedan domaci portal. Jebem ti ja toboznju demokratiju i slobodu govora, ako ja ne mogu reci da je julsko sunce vrelo, a diktatora nazvati diktatorom. Oni ce nas gaziti kao stoku, kao da smo volovi za vucu, dok mi moramo da biramo reci. Davno je Robespjer rekao da nema slobode za neprijatelje slobode. Pedjine tekstove cenim zbog izrazene objektivnosti i principa, u kojima vidim sebe. Kod njega nema i levo i desno, pa smo malo radikali i malo demokrati, istovremeno ateisti i vernici, seseljevci i evropejci… Meni je muka od toga. Muka mi je od ljudi koji misle da treba i sa crnim djavolom protiv Vucica, koji zele da postanu ono protiv cega se toboze bore. Danas cu biti demokrata, ali se sutra necu gaditi saveza sa radikalima i obrazovcima. Pedja nije takav, on je deo one svesne i iskreno, zdravo patriotske Srbije. Zato ga postujem kao novinara i coveka.

      • vuk permalink

        ocekivao sam takav,ili slican odgovor od tebe
        lepa podrska Pedji

  2. Уместо некадашњег ЦК СКЈ, односно његовог председништва, на његово место је као не само политички неприкосновени носилац одлука и посебно креирања кадровске политике извршне власти , већ и као јавни тужилац, и суд дошла америчка администрација, односно стејт департмент:

    ..“nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.“…

    Како то у једном демократском систему и пријтељским односима земаља које поштују поделу власти и владавину права може једаб представнички дом да доноси судске одлуке и процењује законитосту раду, још интересантније да се адвокати позивају на политичку одлуку друге државе, а да нико не постави низ бар формално-правних питања.

    Није шала, сасвим озбиљна питања која указују не на америчку ароганцију, већ пре свега на неспособност уређења и реформе система на демократском уставу и законитости која ће полазити од уставности и основних и неотуђивих принципа у институционалном функционисању. Овде би могла бити замерка целом политичком рингишпилу и претераном политканству у личној и групној борби за власт, а мање или без идеја, програма о суштини и начину неопходних ултимативних промена и реформи. Тада ни амерички пријатељи не би могли да нехотице утичу својим на погрешне одлуке и процесе у земљи.

    Иначе у случају Мишковић ствари са формално-правне тачке нису нимало једноставне у погледу његове невиности, а посебно у вези са бићем повреде материјалног права. Оно што „ђаволска судска пракса“ познаје иза кулиса моћи јесте управо одбрана система који је владао више деценија упрошлости, јер би откривање веза и система, који су узгред буди речено познати и подкрепљени доказима дошли до политички заштићеног криминала, и споља и изнутра. Ово опет је тешко бреме, не због тајкуна, већ њихове немоћи да покрену системе иобезбеде диманичнијии привредни општи развој. Значи и код тајкуна у „контраверзних билмезсмена“ се ради о мрежама веза из преклапања тајне политике и делова тајних служби деценијама уназад и овакав начин функционисања је сметња реформама и опоравку друштва у целини. Вучић или неко други пре или после њега не схвата да је ово заједнички задатак свих, а тек испуњавањем њега настаје прави простор за политичку борбу.

    Извињаван се за мало другчије гледиште и начин формулација, али оно што су наши политичари прочитали од Макса Вебера је веома мало и своди се на његову дефиницију моћи:

    „Моћ је кришћење сваке шансе у неком односу да се наметне своја воља.“

    До душе несме се заборавити да је Вебер имао при томе у воду као грађански – протестантски мислилац поштовање права и закона и једнакост пред правдом као основу функционисања грађанског друштва.

    Осим примене моћи у недефинисаном онституционално недоврђеном систему од Вебера се мало препознаје, а још мање види као основа политике не само ове владе. Грађанима треба вратити грађанску правну сигурност и независно судство као и управу која ће поштовати законе који ће бити у складу са уставом, а не са било чијом политичком вољом, домаћом или страном америчком преко полуга њеног трасфера.

    Виктор

  3. milena niksic permalink

    Šta da kažem, Srbija ćuti, jer narodna se ne može čuti nigde, ako se oglasi Vučić u redu , ali on nesme, boji se jer je video kako mu je bilo u Americi zadnji put, a to možete pročitati i u ovom listu, da je uvideo kako polako klizi niz vodu, Kirbi je već našao drugog premijera i zamislite koga Koleta šećerka, pa neznam da li će baš on doći, neverujem jer i njega narod nevoli, no videćemo kada budu raspisani izbori, ja bih volela da neko progovori o Aleksandru Dorinu, o tome najviše i najbolje znaju ovi iz Federacije, a Vučić nema kuraži da pita i ako zna da ga oslobodi, na kraju ko zna da li je i živ, pošto je Orić na slobodi<3

  4. Treba nam Kostic da odma progura GMO u fulu,jer nam jos samo to hvali posle ovih prskanja chemtrailsom koje vidjam skoro svaki dan iznad grada.A ti Vucicu „srbine“sto ne zastitis svoj narod od tih stvari kad si tako fin i posten.Ma boli vas politicare sve ona stvar za nas i nasu decu,bitno vam je da se nadrpate para da mozete da talasate i da zivite ko kraljevi do kraja zivota.

  5. Данко Б. Марин permalink

    Свуда Вучић !? 🙂 Разговор са другаром који иде у теретану – ни он не може без помињања рекеташа, пардон – Вучића! ,,Халом руководила АЛА и тако то крене“ – објаснио ми паразитове почетке…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: