Skip to content

OLUJA: Spaljene sudbine, ne i Šešelj

04/08/2015

img579

Nikada nisam pisao o ratovima, nisam pravio reportaže s frontova, huškao na sukobe, ni tvrdio da „mir nema alternativu“. Nisam naricao nad sudbinom ubijenih, ranjenih i proteranih. Do „Oluje“.

Tri-četiri dana posle pada Krajine, na Knez Mihailovoj sreo sam Vanju Bulića. Kao da vidi najdražeg rođaka sa sela, Bulić me brzo i lako obrlatio. Posle nekoliko opkoljavajućih komplimenata – šteta što više ne pišem za „Dugu“, red bi bio da nastavimo saradnju, bla-bla – zakukao je kako nema koga da pošalje u Raču da se napravi reportaža o izbeglicama, bilo bi odlično kad bih ja pristao. Dva sata kasnije, s fotoreporterom Borisom Subašićem, stigao sam do Drine, čije obale su bile načičkane automobilima, traktorima, kamionima i šatorima.

Najjači utisak ostavila je tišina. S obe strane puta bila su parkirana vozila, hiljade ljudi se vrzmalo okolo, žene su, kao na izletu, napravile ognjišta, nešto su kuvale, deca i starci sklonili su se u hladovinu. Strašnu sliku upotpunjavao je nedostatak zvukova.

Kao grobljem, bez reči, dugo smo prolazili pored tih nesrećnika. Psujući Tuđmana, Miloševića i Bulića, jedva sam skupio hrabrost da priđem grupi muškaraca koji su stajali pored puta. Začudio sam se kad su pristali da pričaju o svojoj muci. Dobro sam im došao da se nekome izjadaju. Sve ispovesti su ličile jedna na drugu. Tuga, bol, patnja, šok, neizvesnost, strah…

img580

– Pope, ti li si? – čuo sam nečiji glas. Prišao mi je neki starac, zagrlio me i izgubio. – Šta je, zemljače, ne poznaješ me? – nasmejao se.

Reče da se zove Vinko, njegov brat je išao sa mnom u osječku gimnaziju. Kad se zaratilo, napustili su Livanu i otišli kod rođaka u Beli Manastir. Vinko se kasnije preselio u Knin, a brat Damjan imao je više pameti i sreće, pa je odmah otišao u Novi Sad.

– Tu negde, u koloni, ali s bosanske strane, nalazi se i Vukelić. Sećaš se njega? Hajde da ga nađemo, da te pokažem – pozvao me Vinko.

Pošto nisam imao vremena, posao čeka, umesto Vukeliću, ko god to bio, Vinko me pokazivao nepoznatim sapatnicima. Kao konja na vašaru, okretao me pred njima, lupao po ramenima i prolazio rukom kroz kosu.

– Samo dve godine sam stariji od tebe, a vidi me… Zube sam izgubio u Tenji, bila hladna zima, jedva sam preživeo. Oćelavio sam kasnije. Od stresa, sigurno. Kako tebi ide? Pričaj… – govorio je Vinko veselim glasom, kao da ćaskamo u bašti „Ajše“, a ne na prtini koju su zaposeli prognanici koji nemaju pojma gde će dočekati sledeću noć.

Sat vremena mi je opisivao svoje trodnevno izbegličko putešestvije. Nije se plašio, bio je spreman da pogine, samo ga je bilo stid što se svi povlače bez otpora. Zamenio je glavu, tešio se, ali ipak, više bi voleo da je stradao u nekom rovu nego što se maltretira među babama u traktorskim prikolicama. Ali, šta je mogao. Velika izdaja se desila.

Uplašio se, kaže, samo kad je njegova kolona zalutala na prilazu Prijedoru. Sreli su neke mučenike koji su dolazili iz pravca Siska. Oni su ispričali kako su svojim očima videli da ustaše streljaju zarobljene izbeglice, asfalt je kilometrima bio crven od prolivene krvi. Te žrtve su još dobro prošle. Više od tri hiljade Srba, većinom iz Drvara i okoline, odvedeno je u Sisak, gde su živi spaljivani u Željezari.

Ne sećam se šta sam od tih priča objavio u „Dugi“. Nije ni bitno.

Nekoliko dana kasnije pravio sam intervju s Vojislavom Šešeljem. Veliki vođa radikala nije imao sreće. Nadao se da će propast Krajine dočekati u gnjilanskom zatvoru, da ima čvrst alibi za nečinjenje. Na njegovu žalost, „Oluja“ ga je zatekla u Batajnici, pa je morao da izmišlja budalasta objašnjenja zašto ćuti. Naravno, znalo se da se, po običaju, dogovorio s Miloševićem da ne talasa.

img581

Razgovor sam, bez uvoda, počeo s provokacijom na račun Tome Nikolića, koji se, po izlasku iz zatvora, sakrio u neki trap na Glediću. Šešelj, isti onaj koji je tri meseca ranije serijom mitinga po Krajini i Republici Srpskoj huškao na rat, složio mi je priču kako se ne oseća odgovornim za tragediju koja je zadesila Srbe i kako ne može ništa više da uradi, „osim da se spali na Trgu Republike“.

– Pa, što se ne spališ? Ima informacija da su u sisačkim pećima spaljeni mnogi Srbi…

– Ja baš neću! – odbio je Šešelj moj predlog, za koji i danas mislim da je bio vrlo konstruktivan.

Dvadeset godina kasnije, na vlasti je Šešeljev politički sin Aleksandar Vučić, i to u koaliciji s Miloševićevim naslednikom Ivicom Dačićem. Hrvatska, očišćena od Srba, proslavlja najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nemam pojma šta je bilo s Vinkom, a ni sa mnom.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

istina o vucicu_korice_dinexreklama

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. sanja permalink

    Nema nam radikala…! Jel ste zivi hej Sloveni? 🙂 Gde su sada, na ovom blogu nekada veoma agilni i kurceviti seseljevci, da nam jos malo pricaju o velikom, gotovo mitskom junaku Seselju, koji samo sto nije pobedio NATO, EU i Hanibala zajedno! 🙂 Nesrecni krajiski Srbi su ogledalo radikalske politike, zrtve ispraznog nacionalizma, demagogije o Velikoj Srbiji. Jedino sto su izbeglice dobile od radikala to je velika laz i nepravda! Mogla bih jos dugo da pisem, ali necu, jer nemam zivaca ni stomak da se podsecam svih radikalskih gadosti!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: