Skip to content

Gordana Čolić: Simbol propasti pravosuđa

25/11/2015

gordana čolić.2

Gordana Čolić, trenutno raspoređena na mesto višeg javnog tužioca u Pančevu, personifikuje stanje u srpskom pravosuđu. Njena karijera ilustruje sve simptome neizlečivih bolesti koje su zahvatile pravni sistem: nestručan rad, nesposobnost, korupcija, politička podobnost, privatne veze, nepotizam, bahatost...

Rezultat njene tužilačke karijere opisan je u pritužbi koju je jedna od njenih žrtvi uputila Ministarstvu pravde: „Gordana Čolić, ako se ima u vidu imovinsko stanje nje i njene porodice, nema razloga da strahuje od svetske ekonomske krize, pa ni eventualnog novog ledenog doba. Naime, Gordana Čolić (koja stanuje u Vranjskoj 16) je lično i na svoje ime vlasnik stana u Bulevaru kralja Aleksandra br. 278-280 od 75 kvadrata; rođaci Čolić Nikola i Čolić Miloš upisani su kao suvlasnici trosobnog stana u Ulici Desanke Maksimović broj 7; njena rođena sestra Dragana (udata za poznatog preduzimača Dragana Kopčalića) vlasnik je stana u Kursulinoj br. 38, a zajedno sa suprugom i čitavog kompleksa zgrada u Dorjanskoj ulici br. 11. Osim toga, postoji i veliki broj neuknjiženih nekretnina u vlasništvu tužioca Čolić, kao i drugi vidovi imovine.“ Nadležne institucije nikada nisu proverile ove navode upoređivanjem tužilačke plate i vrednosti imovine. Međutim, mnogo je tragova ostalo u medijima i sudskim predmetima.

Pažnju javnosti Čolićka je privukla krajem 2005, kad je, kao šefovica Trećeg opštinskog tužilaštva u Beogradu, odbila da podnese zahtev za istragu protiv Vladana Batića, koji je tada bio pritvoren i osumnjičen da je zloupotrebio položaj ministra pravde i omogućio nezakonito puštanje na slobodu Nenada Jovanovića, zvanog Mali Bidža, iz požarevačkog zatvora. Iako je krivičnu prijavu pisao Batićev naslednik na mestu ministra pravde Zoran Stojković, Čolićka je procenila da nisu postojali „čak ni osnovi sumnje, a kamoli činjenice, dokazi ili svedočenja“ na kojima bi se zasnivao postupak. S istim obrazloženjem odbacila je krivičnu prijavu Gradimira Nalića protiv Čedomira Jovanovića, procenivši da nije oklevetao nekoliko savetnika Vojislava Koštunice izjavama u kojima ih je optuživao za saučesništvo u ubistvu Momira Gavrilovića. Vođenjem istrage i prikupljanjem „dovoljno dobrih dokaza“ za podizanje optužnice protiv Zorana Janjuševića, Čolićka je dobila pohvale ministra Stojkovića, ali nije prošla instruktivne preglede Republičkog javnog tužilaštva. Treće tužilaštvo je ostvarilo najlošije rezultate rada, pa je okružni tužilac dva puta podnosio zahtev za suspenziju i razrešenje Gordane Čolić zbog „nesavesnog i nestručnog rada“.

Zahvaljujući političkoj podobnosti, Visoki savet sudstva, na čijem čelu se nalazila Nata Mesarović, odbio je odluke o suspenziji. Čolićku je imao ko da štiti. Njen zet Dragan Kopčalić od 1996. do 2000. bio je predsednik beogradskog odbora Demokratske stranke. Onda se prevario, na izborima za predsednika DS-a podržao je Slobodana Vuksanovića i pao u nemilost Zorana Đinđića. Poražen, zvanično je napustio politiku. Na funkciju u stranci nije se vratio ni posle Đinđićevog ubistva. Nije ni morao, „žuto preduzeće“ preuzeli su njegovi najbliži prijatelji Dragan Đilas, Boris Tadić, Žika Anđelković Pauk i kum Bojan Stanojević, bivši gradski menadžer. Majstorski su upleli politiku, biznis i pravosuđe. Kopčalić je ekspresno razvio svoju građevinsku firmu „Montera“, vlast mu je ustupala najunosnije poslove i privatizaciju državnih preduzeća.

Međutim, u vreme sramne reforme pravosuđa, koju je u jesen 2009. godine DS sprovela preko ministarke Snežane Malović, Kopčalićeva svastika je već bila suviše kompromitovana da bi ostala na čelu nekog beogradskog tužilaštva. Tadić je za Čolićku, ali ne samo za nju, ipak našao dobro rešenje, dao joj je funkciju višeg javnog tužioca u Pančevu.

Na sednici Skupštine Srbije, kad se odlučivalo o izboru sudija i tužilaca, radikali su osporili predlog da Čolićka dobije položaj s koga će bitno uticati na pravosuđe u Južnom Banatu. Kao glavni argument poslužila im je pritužba na rad Gordane Čolić, koju je biznismen Dejan Dragojlović uputio republičkom javnom tužiocu Slobodanu Radovanoviću i državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Slobodanu Homenu.

U pritužbi, Dragojlović je detaljno opisao nezakonite radnje koje je Čolićka, kao šef Trećeg tužilaštva, preduzimala na njegovu štetu. Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u to vreme vođen je krivični postupak protiv Dragojlovića zbog falsifikovanja isprava i prevare, koji je iniciran na zahtev Trećeg tužilaštva, a u interesu izvesnog Save Terzića. U komplikovanoj i zanimljivoj borbi za vlasništvo nad firmom „Certus“, odnosno za licencama za patente koje je ona posedovala, učestovali su Vladimir Lučić, jedan od tadašnjih direktora u „Telekomu“, bivši republički tužilac Rade Terzić, Tahir Hasanović, grupa uticajnih advokata u kojoj su se nalazili Zoran Stojković, Budimir Belojević, Dušan Milašinović, Vladimir Gajić, Sead Spahović, a posredno, preko svog zastupnika Nenada Kovača, i Stanko Subotić Cane. U takvim okolnostima, Dragojlović nije imao šanse. Prema njegovim tvrdnjama, u periodu od 2007. do kraja 2009. iz „Certusa“ je ispumpano oko 25 miliona evra.

Odgovornima za nezakonito postupanje, koje je rezultovalo velikom finansijskom štetom, Dragojlović je smatrao Gordanu Čolić i njenu zamenicu Ljubicu Veselinović, koja je postupala u predmetu.

– Koristeći svoje veoma dobre lične odnose sa Gordanom Čolić, koji datiraju još od vremena kada je dotična izabrana na funkciju, Rade Terzić upućuje svog rođaka Savu Terzića na razgovor kod nje, te se tada sklapaju razni poslovno-kriminalni dogovori. Gordana Čolić obezbeđuje Savi Terziću punu zaštitu, garantuje mu blanko imunitet od krivičnog gonjenja i garantuje da će po svaku cenu, pa i falsifikovanjem dokaza, krivično goniti Dragojlovića, sve u cilju otimanja privrednog društva „Certus“, na obostrano zadovoljstvo i korist nje i njenog pulena Save Terzića – navodi se u pritužbi.

Uz detaljna objašnjenja spornih radnji u postupku, Dejan Dragojlović je istakao i „krajnje ličnu i neprofesionalnu reakciju Gordane Čolić“.

– Nakon upisa Dragojlovića kao vlasnika i direktora „Certusa“, Čolićka je povela medijsku ofanzivu u kojoj je nastupala histerično, osvetnički i klevetnički, nazivajući podnosioca ove pritužbe falsifikatorom, ne pružajući mu, naravno, mogućnost da na optužbe odgovori na adekvatan način. Pri tome, Čolić se pozivala na, u međuvremenu u potpunosti diskreditovano, veštačenje MUP-a (grafološko veštačenje je navodno izvršeno od strane veštaka-balističara), navodeći da je u spornom ugovoru falsifikovan pečat overe Trećeg opštinskog suda, što se već tokom istražnog postupka pokazalo kao netačno. Istine radi, trebalo bi istaći i da Gordana Čolić nije isključivo agresivno i osvetnički raspoložena, već da je sa njom moguće postići i kompromis. U leto 2007. godine, preko posrednika (beogradskog advokata i bivšeg šefa jedne pravosudne institucije) nudila je podnosiocu ove pritužbe da će prestati njegovo krivično gonjenje (u ovom i drugim predmetima) ukoliko odustane od pravne borbe za svoje patente, tj. ukoliko propusti rok za podnošenje tužbe u upravnom sporu Vrhovnom sudu Srbije. U suprotnom, život će mu se pretvoriti u pakao, lansiranjem bezbroj krivičnih prijava i lažnih optužbi, uz konstantno uznemiravanje, pritvaranje, hapšenje, od strane policije, tužilaštva i poreske policije, što se, nažalost, i dogodilo, budući da je njena velikodušna ponuda odbijena. Vršilac dužnosti javnog tužioca u Beogradu Zagorka Dolovac dva puta je odbijala i čak odbacivala zahteve okrivljenih i branilaca za izuzeće Gordane Čolić u predmetu Ki 648/08, ne upuštajući se u ispitivanje iznetih činjenica, već olako poklanjajući veru „izjašnjenjima“ Gordane Čolić, u kojima su, naravno, prećutane sporne okolnosti i činjenice iznete u ovoj pritužbi. Gordana Čolić je čak najavila da će „krivičnu prijavu Dejana Dragojlovića protiv Save Terzića tretirati kao radnju izvršenja krivičnog dela lažno prijavljivanje“ – tvrdio je Dragojlović.

Tužiteljke Čolić i Veselinović tri puta su tražile određivanje pritvora Dragojloviću, ali vanraspravno veće je te zahteve odbijalo jer, kako smatra okrivljeni, „svi u Trećem opštinskom sudu znaju da je u pitanju privatni interes Gordane Čolić u ovom predmetu“. Uz napomenu da se Čolićka nije ponašala kao tužilac, nego kao punomoćnik Save Terzića, vršeći pritisak na sudije, Dragojlović je pritužbu završio zahtevom da se „zakonitost zaštiti od Gordane Čolić, koja je ugrožava svakog dana kad uđe u svoju tužilačku kancelariju“:

– Da ne bi bilo nikakve zabune, motivacija Gordane Čolić i Ljubice Veselinović, kao i njihovih podstrekača i pomagača, jeste materijalna dobit protivpravnim prisvajanjem privrednog društva „Certus“ i onemogućivanjem podnosioca pritužbe da uživa prava privatne svojine po osnovu svojih pronalazaka, stečena je višemilionska dobit (oko 25 miliona evra), dovoljna da namiri mnoge, pa i izuzetno krupne apetite.

Dragan Dragojlović je 15. oktobra 2015. od Prvog osnovnog suda u Beogradu tražio kopiju audio-snimka glavnog pretresa koji je u jednom sporu održan u februaru ove godine. Podnesak je uputio jer u zapisnik nisu verno uneti delovi njegovog iskaza.

– Između ostalog, okrivljeni je tražio da u zapisnik budu unete njegove izjave u vezi sa javnim tužiocem ranijeg Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Gordanom Čolić, te njenim vezama sa „oštećenim“ Savom Terzićem i primanjem novca u iznosu od 610.000 švajcarskih franaka, koje potiču iz kredita koje je podiglo privredno društvo „Certus“ 2008. godine – naveo je Dragojlović u svom zahtevu.

Od februara, kad je na glavnoj raspravi, izneo optužbu da je primila mito, Čolićka nije tužila Dragojlovića, zato može da se pretpostaviti da su njegove tvrdnje istinite.

img117

U svojoj tužnoj ispovesti, Dragojlović je dao i predikciju događaja: „Ukoliko, kao što mediji najavljuju, Gordana Čolić bude postavljena za višeg javnog tužioca u Pančevu može se oečkivati i da će nakon toga doći do masovnog preseljenja sedišta pojedinih preduzeća sa teritorija opština Zvezdara i Vračar na teritoriju Pančeva, u potrazi za pokroviteljstvom Gordane Čolić“.

Gordana Čolić je početkom 2010. godine imenovana za višeg javnog tužioca u Pančevu, a nije teško pogoditi da je za njom stigao i zet Dragan Kopčalić. U to vreme „Montera“ je imala status „najveće građevinske operative“ u Srbiji, s tendencijom da postane balkanski lider u tom resoru. Kopčalić je za sedam miliona evra kupio „Trudbenik gradnju“, nadajući se da će s njom, uz „Montfiniš“, ostvarivati godišnji prihod veći od 100 miliona evra. „Montera“ je za projekat „Univerzijade“ gradila 45.000 kvadrata, a 70.000 kvadrata na objektu MPC na Ušću. Samo u Beogradu, 2010. gradila je oko 250.000 kvadrata. U Crnoj Gori, na projektu „Zavala“, gradila je oko 120.000 kvadrata. Uz sve to, Kopčalić je planirao da poslovanje proširi na Rumuniju i Ukrajinu.

U osvajanje Balkana i ostatka sveta krenuo je preko Pančeva. „Montera“ je dobila sve unosne poslove u tom gradu. Započela je izgradnju Hale sportova, zgrade Zavoda za javno zdravlje i Deponije. Stizale su donacije, uložena su ogromna sredstva, ali nijedan projekat nije završen. Betonska konstrukcija Hale sportova liči na postapokaliptično ruglo grada. Pančevačka „Higijena“ uplatila je „Monteri“ 6,5 miliona evra, posao nije završen, a dokumentacija je naprosto nestala iz arhiva. Sporan je i projekat „Tamiš-kapije“, zgrade sa 90 stanova, za koju se ne zna da li je plaćeno komunalno uređenje građevinskog zemljišta. Prilikom izvođenja radova na toj zgradi poginuo je jedan radnik, ali na odgovornost nije pozvan vlasnik „Montere“ nego neki niži rukovodilac.

dragan-kopcalic-1374180282-341163

Međutim, Kopčalić nije mogao da izbegne Poresku upravu, koja je podnela krivičnu prijavu protiv njega zbog utaje čak 404 miliona dinara poreza. Utvrđeno je da je Kopčalić, zajedno sa četvoro saradnika, neosnovano iskazivao iznos za povraćaj poreza i poreski kredit, prikazivao je manju vrednost izgradnje stanova i evidentirao je fiktivne fakture o njihovoj prodaji. S namerom da izbegne plaćanje poreza u periodu od juna 2007. do decembra 2009, doneo je fiktivnu odluku o prenosu dela imovine „Montere“ na novoosnovanu firmu i za sebe uzeo imovinu vrednu 356 miliona dinara. Bez obzira na to, Kopčalić je i prošle godine bio visoko plasiran na spisku najvećih poreskih dužnika s dugom od 7,1 milion evra.

Poslovanjem „Montere“ bavio se i Savet za borbu protiv korupcije zbog sumnjive kupovine „Trudbenik gradnje“. U martu 2008. „Montera“ je kupila taj kombinat montažne gradnje i, umesto da obezbedi kontinuitet poslovanja, na zemljištu „Trudbenika“ u Krnjači, s druge dunavske obale, nasuprot Bekove Luke „Beograd“, počeo je gradnju nelegalnog objekta. Za godinu dana broj radnika u „Trudbeniku“ je pao sa 497 na 147. Preostali radnici tražili su zaštitu Agencije za privatizaciju i vlade Srbije, ali problem nije rešen, pa je stavljen na listu spornih privatizacija čije rešavnje zahteva Evropska unija.

U Pančevu mu je, ipak, išlo dobro, ali ne koliko njegovoj svastici Gordani Čolić. Iako bi moglo da se pomisli da premeštanje iz Beograd u Pančevo predstavlja degradaciju, njen slučaj pokazuje suprotno. U paketu s Anom Borović, koja je postavljena na funkciju osnovnog javnog tužioca u Pančevu, Čolićka je dobila beneficije kakve malo ko ima. Svaka je dobila svoju limuzinu i vozača za prevoz od Beograda do radnog mesta. Ne zna se ko je odobrio da se za potrebe tužiteljki kupe automobili, izdvoje plate za šofere, gorivo i amortizaciju, ali može da se okvirno izračuna da je iz državnog budžeta isplaćeno oko 35 miliona dinara. Uz sve to, njihove plate nisu ispod 160.000 dinara mesečno, što je mnogo više od onoga što primaju mnoge pančevačke sudije koje na posao putuju autobusom ili vlastitim vozilima iz Kovina, Kovačice, Vršca ili njihove beogradske kolege koje u sudove i tužilaštva dolaze iz Batajnice, Borče, Žarkova… Kad se uračunaju dnevnice, dodaci za dežurstva i naporna savetovanja u turističkim centrima poput Palića, Tare i Vrnjačke Banje, jasno je da Čolićka i Borovićka uživaju izuzetne privilegije, sasvim suprotne u odnosu na rezultate njihovog rada.

Za pet i po godina njihovog rukovođenja Višim javnim tužilaštvom i Osnovnim javnim tužilaštvom u Pančevu naneta je ogromna materijalna šteta budžetu. U tom periodu njih dve su izgubile 535 postupaka pred sudovima u Pančevu i Vršcu. Pred Osnovnim sudom u Pančevu doneto je ukupno 239 presuda kojima se optuženi oslobađaju od optužbe i 39 presuda kojima se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Pred Osnovnim sudom u Vršcu doneto je 199 oslobađajućih presuda, a 25 tužbi je odbijeno zbog zastarelosti. Zbog toga je na teret budžetskih sredstava Viši sud u Pančevu, na ime troškova postupka,  isplatio iznos od 57.642.254 dinara, a Osnovni sud u Vršcu na ime istih troškova isplatio je 31.696.857 dinara. Dakle, stručnost Čolićke i Borovićke koštala je poreske obveznike ukupno 89.339.111 dinara. Ali, i to je samo deo štete koju su nanele, pošto u ovoj računici nisu obrađeni najskuplji izdaci – odšteta isplaćena osumnjičenima zbog neosnovanog pritvora, za koju je nadležno Ministarstvo pravde. Za te pare moglo je da bude izgrađeno nekoliko obdaništa, narodnih kuhinja ili da, na primer, 12762 prosvetna radnika dobiju pomoć od po 7.000 dinara.

Kao što je Dejan Dragojlović primetio, Gordana Čolić ne nanosi samo štetu, već ume i da nekome donese veliku dobit. Kako to radi ilustruje slučaj Mirjane Puzić, direktorke pančevačke „Apoteke“, protiv koje je Državna revizorska institucija u februaru 2013. podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Na osnovu tog zahteva budžetska inspekcija je utvrdila da je direktorka, u saradnji s nekoliko lica, nezakonito trošila sredstva Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. U krivičnoj prijavi navodi se da je naneta šteta od 1,3 milijarde dinara. Kad je predmet stigao u nadležnost Višeg javnog tužilaštva, Gordana Čolić je dala naredbu za pokretanje krivične istrage, ali obuhvatila je samo 20 odsto spornih dela, koja su utvrdili revizor i budžetski inspektor.

Kad je bila suspendovana zbog nestručnog rada, Čolićka je objašnjavala da ima loše saradnike, koje „neko bira po političkim, stranačkim ili već nekim drugim kriterijumima koji ne zavise od struke i znanja“. To joj treba verovati. Da nije imala podršku tadašnjeg predsednika Tadića, Gordana Čolić ne bi upravljala tužilaštvom, nego bi bila predmet njegovog rada. U tom smeru treba podržati i Kopčalićevu ideju da se u Srbiji uvede vanredno stanje. On je taj predlog obrazlagao potrebom da se država oporavi od ekonomske krize, ali samo na taj način može i da se zaustavi sunovrat srpskog pravosuđa koji personifikuje Gordana Čolić.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

istina o vucicu_korice_dinexreklama

Advertisements

From → Uncategorized

2 коментара
  1. Maja permalink

    Da li je Ova zena u srodstvu sa Marijanom Kostic Mateus rodj. Colic?! Znam da je Marijanom brat NS advokat.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: