Skip to content

Vučić, klovn u ulozi diktatora

18/01/2016

12194700_10153638284418503_929188075642511975_o

Aleksandar Vučić je mudar političar, za svaki problem nađe rešenje. Hrabro se bori protiv kriminala i korupcije. Pod kontrolom drži sve tajkune, koji ga mrze jer nemaju povlastice, moraju da poštuju zakone i uredno plaćaju porez. Građani shvataju da im je samo on, požrtvovanim radom od jutra do sutra, obezbedio bolji život i perspektivniju budućnost. Kolege iz Srpske napredne stranke bezgranično mu veruju, slepo ga slede i izvršavaju naređenja. Strani državnici ga iskreno vole, a kako i ne bi kad je on prvi političar iz balkanskog tamnog vilajeta koji s njima sarađuje na ravnopravnoj osnovi, kao pravi prijatelj, bez laži, prevara i ucena.

Uzalud takvu sliku plasiraju Pink i „Informer“, čak i Vučić zna da razlikuje maštu od realnosti. Koliko god bio mentalno poremećen, diktator nije glup. Svestan svojih brojnih i trajnih ograničenja davno je naučio kako da ih prikriva. Život ga je na to naterao, njegova privatna biografija i politička karijera predstavljaju samo zbir sramnih poniženja.

Ako je pre ulaska u Srpsku radikalnu stranku i bio normalan, pod Šešeljevom torturom brzo se promenio. Za ispunjenje ličnih ambicija i uspon u stranačkoj hijerarhiji bilo je neophodno da se odrekne svake vrste dostojanstva i da s osmehom prihvata šikaniranja jurodivog vođe. To je i radio. Trpeo je najprimitivnije uvrede, spletke i podmetanja. U Šešeljevom prisustvu glumio je poniznost, a nije se promenio ni posle vođinog odlaska u Hag. U leto 2007, kad je Šešelj prihvatio zahtev Borisa Tadića za promenu izbornog sistema na lokalu, čime je uništena njegova tadašnja najveća želja da postane gradonačelnik Beograda, Vučić je stisnuo zube i junački podneo udarac, uveravajući i najbliže saradnike da je ta odluka doneta kako bi se sprečila Maja Gojković da pobedi na izborima u Novom Sadu. Kao prava dama, pao je, otplakao, podigao se, popravio šminku i sačekao vreme za osvetu.

U svakom smislu kabasti Šešelj uvek je imao snage, volje i predatorske energije da zlostavlja saradnike. Koliko je ispao komičan, pokušavajući da ga imitira, Vučić se uverio u praksi, ne jednom. Prvi put je pao na ispitu 1995. kad je dobio zadatak da preti Slobodanu Joviću, poslaniku koji je napustio SRS i formirao svoju stranku. Nedugo po njegovom odlasku iz radikalskog društva, ubijena je njegova supruga Paraskeva. Jović je otvoreno iskazivao sumnju da je za taj zločin odgovoran Šešelj. Nesrećni Vučić je preuzeo na sebe obavezu da ućutka izdajnika.

Zasedu mu je namestio uz pomoć tadašnje devojke Ksenije Janković, novinarka „Srpske reči“. Ona je Joviću zakazala intervju u poslastičarnici „Karmen“. Dva minuta posle nje, na sastanak su banuli Vučić, Maja Gojković i Stevo Dragišić. Uveren da je mnogo opasan, mladi Šešeljev emisar seo je nasuprot Jovića i sasuo mu u lice gomilu uvreda, psovki i pretnji.

– Vučiću, u pravu si kad kažeš da radim za Udbu. Evo, u tašni imam dokumentaciju koja će biti dovoljna da tvog tatu Anđelka i tebe otera u zatvor. Šta misliš, koliko ćeš izdržati sa kriminalcima u ćeliji? Da li znaš šta će svaki od njih da ti uradi za sitne pare ili za izlazak na vikend? Kad te oni obrade, više nikada nećeš biti isti. Da li si me razumeo? – mirno je rekao Jović.

Nije dobio odgovor. Vučić je spustio glavu na dlanove, predisao nekoliko minuta, ustao i, teturajući se, izašao iz poslastičarnice.

Vremenom, Vučić je rastao, makar u svojim očima. Posle bombardovanja, u leto 1999. godine, u šešeljevskom maniru izvređao je Gordanu Pop Lazić. Bezazlenu prepirku prekratio je histeričnim urlanjem i ultimatumom „ona ili ja“. Da bi ga vratio na mesto koje mu pripada, Šešelj je odmah odlučio: „Ona“.

Smak sveta za labilnog agresivca. Napustio je stranku, ali i porodicu. Ostavio je Kseniju i dvogodišnjeg sina Danila i sakrio se u jednom manastiru nedaleko Beograda. Monah Ilarion mu je dao mnogo korisnih saveta i knjigu Tome Kempijskog „O ugledanju na Hrista“. Umesto u tu literaturu, Vučić je više poverenja imao u novine. Preko dve novinarke plasirao je najavu da napušta SRS i prelazi u Demokratsku stranku. Džabe, Šešelj nije popustio. Očajan, Vučić je opet poturio Kseniju da vadi kestenje iz vatre.

– Supruga Aleksandra Vučića, Ksenija, kontaktirala je s Vojislavom Šešeljem, koji joj je rekao da je Vučić „pukao sasvim“ i da je zbog njega atmosfera u stranci nepodnošljiva. Sukob je izbio, dodao je, kada je Vučić uvredio najbliže Šešeljeve saradnike koji su se zatekli u kabinetu i nakon rasprave napustio kancelariju i rekao da daje ostavku. Šešelj zatim kaže da ne može više da mu bude „dadilja“. Na kraju, uz napomenu da mu je sam Vučić priznao da je prešao na strogi post i da ima svog duhovnika, Šešelj je rekao da je razočaran pričama da Vučić prelazi u DS. Uz stalno zahvaljivanje Šešelju za sve što je učinio za njih, Ksenija se složila da s Vučićem nešto nije u redu, ali je negirala da će preći u DS – navodi se u depeši Centra Resora državne bezbednosti, koja je napisana na osnovu prisluškivanog razgovora između Šešelja i Ksenije Vučić 20. avgusta 1999. godine.

Izgleda da je strogi post dao rezultate. Vučić je, sav skrušen, zgužvao kapu i vratio se Šešelju u zagrljaj.

Posledice su ostale do danas. Kao nekada radikali, tako ga i danas vodeći naprednjaci smatraju iskompleksiranim kolerikom. U svemu naopak, Vučić je autoritet neprikosnovenog vođe počeo da gradi javnim ponižavanjem i potcenjivanjem saradnika. U prvo vreme, dok su ga gledali kako na konferencijama za medije urla i preti, mnogi novopridošli naprednjaci, pa i razni tajkuni, poverovali su da je zaista toliko opasan koliko je smešan. Nije im trebalo mnogo da shvate s kim imaju posla.

Među onima koji ga duže i bolje poznaju ističe se Igor Mirović. U vreme puča među radikalima, Mirović je najzaslužniji za organizovanje SNS-a u Novom Sadu i Vojvodini. Međutim, umesto da ga nagradi za te zasluge, Vučić ga već tri i po godine zamajava besmislenim obećanjima i drži ga dalje od političkog uticaja i poslovnih kombinacija. Mirovićev pad u nemilost izazvan je vladarevim strahom od konkurencije, a naročito ličnim animozitetom. Znajući da mu, dok se okolnosti ne promene, nema prosperiteta u SNS-u, Mirović namerno iritira Vučića. I to radi javno, pred ostalim slugama.

Sav teatralan, kao Džon Vejn u salun, Vučić bi ušao u konferencijsku salu, na sastanak Predsedništva SNS-a.

– Gde si, mali? – dobacio bi Mirović.

Usred Vučićevog monologa, punog mudrih stavova, Mirović bi se nasmejao i narugao: „Opusti se, mali, nemoj samo da kukaš. Moraš da nađeš devojku da te izleči od nervoze…“

Kad bi to rekao Nebojša dr Stefanović, dobio bi po nosu. Međutim, diktator nema hrabrosti da drekne na Mirovića, može samo da prediše i koluta očima.

Ozbiljnije posledice po Vučićev autoritet ostavlja samovolja Petra Panića. Kum Pana ne provocira vođu, ali i ne mari za njega. Kao poslušan vojnik, uvek je spreman da izvrši naređenja trenutnog komandanta, bilo da je u pitanju kupovina glasova na izborima ili tortura nad političkim protivnicima. Ipak, Pana je autonoman biznismen iz sive zone, poštovaće autoritet vođe sve dok ima konvertibilni ili neki drugi lični interes. Ako dođe do konfrontacije, bivši član zemunskog klana napraviće lak izbor, uradiće ono što je njemu volja.

Prvi izborni uspeh Srpska napredna stranka napravila je u jesen 2009, kad je osvojila vlast u opštini Voždovac. Gde je vlast, tu je Pana. Neformalni gospodar Voždovca tada je bacio oko na jednu lepu naprednjačku aktivistkinju. Kao što je i običaj u svetu iz koga je ponikao, Panić joj je diskretno objasnio kako stoje stvari: „Daj pičke, dobićeš posao“. Uplakana devojka odmah je odjurila u Vučićev kabinet. Kroz suze objasnila mu je da to nije u redu, vredno je radila u kampanji, sada traži samo ono što joj je obećano, nema smisla da je neko ucenjuje i to na taj sramni način… Vučić ju je, podjednako tužan i skrhan, saslušao i, na kraju, predložio da se smiri i da bude strpljiva, naći će se već neki posao za nju kad-tad.

– Pa, što ne nazovete tog Panića i ne naredite mu da me ne ucenjuje? – pitala je devojka.

– Ja da ga zovem? – izbezumio se Vučić od straha. – Šta ti hoćeš od mene? Pa, nisam ti ja tražio pičke, nego Pana, reši to sama s njim…

10801590_1378739525758722_1808416976348403641_n

Vučić s Panićem nije rešio ni incident do koga je, baš u to vreme, došlo u njegovim dnevnim novinama „Pravda“, koje sam tada ja uređivao.

Greškom tehničkog urednika iz jednog broja izostavljeno je nekoliko reklama. Sutradan, preplašeni direktor Đorđe Minkov obavestio me da je zvanični vlasnik „Pravde“ Nikola Petrović mnogo ljut zbog propusta i da zahteva da bude kažnjen onaj ko je to izazvao.

– Koliko su plaćeni ti oglasi? – pitao sam.

– Ni dinara, to Nikola čini uslugu svojim prijateljima, pa im pušta besplatne reklame…

– Novinarima plate kasne po pet meseci, a gazda Džoni je ljut jer nije častio svoje drugare. Pa, neće moći…

Naredio sam tehničkom uredniku da ubuduće ne objavi nijednu reklamu koja nije plaćena. Tako je i urađeno. Međutim, sutra ujutru, u cik zore, pozvao me Petar Panić.

– Druže, što si mi izbacio oglas, sad mi je sezona, to mi treba…

Saznao sam da je Panić vlasnik vile „Jelena“ u Banji Vrujci (apartmani, sobe, bazen, teretana, đakuzi, kafe-poslastičarnica, telefon 064/444-333-9). Objasnio sam mu zašto više neću da je objavljujem.

– Ma, ko jebe Nikolu, pusti mi reklamu… – ljubazno je zamilio Pana.

Ne samo što sam mu učinio tu uslugu, nego sam ga i častio preko cele strane. Naravno, sledećeg jutra je zakukao Vučić:

– Što reklamiraš hotel onom ludaku? On ništa ne plaća, a zna da nas tako može uvaliti u problem s finansijskom policijom. Eto, kakav je to kriminalac… Daš mu prst, on uzme celu ruku…

Neću ovde da citiram sve ostalo što je Vučić rekao o svom kumu Paniću. Oni dobro znaju šta misle jedan o drugome.

Vučić još gore mišljenje ima o saradnicima koji su se u naprednjački kartel udenuli pred ili po dolasku na vlast. Kao da je državne funkcije nasledio od tate Anđelka, uveren je da lično njemu duguju svi koji su promovisani na ministarska ili direktorska mesta. Zauzvrat traži apsolutnu poslušnost. Čim posumnja u nečiju jeres, odmah pokreće kampanju preko Vladimira Đukanovića, Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića i sličnih multimedijalnih kerbera.

Opet, slaba vajda. Kroz blato već tri godine provlači Tomislava Nikolića i njegovu porodicu. Satanizacija je počela ruganjem s kupljenom diplomom, Dragičinim modiranjem i Radomirovim bahaćenjem, potragom za Tominom vanbračnom decom, a nedavno je ušla u finale optužbom da i predsednik Srbije učestvuje u državnom udaru. U akciji svrgavanja premijera, kako kažu njegovi glasnogovornici, značajnu ulogu ima i Zorana Mihajlović. Koliko te optužbe pogađaju dvoje zaverenika pokazuje anegdota koju širi urednik jednog beogradskog nedeljnika.

S Vučićem u društvu, taj urednik je, navodno, došao u Predsedništvo, na dogovoreni sastanak s predsednikom. Ušli su u kabinet i zatekli Nikolića i Mihajlovićevu.

– Tomo, uvek si okružen seksepilnijim ribama nego ja – našalio se novinar.

– Pa, grešiš – uzvratio je Toma.

Uvređen, Vučić se bez reči okrenuo i otišao, verovatno u toalet da popravi ruž na usnama.

Od Srpske napredne stranke Vučić je napravio interesno udruženje pohlepnih konvertita. Svaki istaknutiji funkcioner formirao je lični feud u kome ne dozvoljava pristup nikome, pa ni svemoćnom predsedniku partije. U svim opštinskim odborima traje rat suprotstavljenih frakcija. Nesposoban da reši te probleme, Vučić je u više od sto odbora postavio koordinatore iz stranačke centrale, za koje lokalni moćnici mare koliko i do Ćipuljića.

Autoritet vođe najbrutalnije je pocepao Bratislav Gašić. Dugo je važio za jednog od najvernijih Vučićevih sledbenika, ali idila je pukla kad je priznao da voli novinarke koje lako kleknu. Diktator se zgrozio nad tim prostaklukom, neuporedivo beznačajnijim od njegovih uvreda na račun dvojice novinara koje je nazvao „ološom i šljamom najgorim na svetu“. Da bi osvojio neki poen kod bednika koji se smatraju nezavisnim novinarima, odmah je najavio Gašićevu smenu s mesta ministra odbrane.

Međutim, Bata Santos je odlučio da ne klekne, bar ne lako. Ostavku nije podneo ni posle helikopterske nesreće u kojoj je izgubljeno sedam života, pa neće ni sada. Bez ostavke, premijer mora da pokrene raspravu u Skupštini, a to će iskoristi opozicija. Pritisnut uza zid, Vučić se ućutao, a Gašić se ponaša kao da ništa nije bilo, ministarstvom odbrane upravlja kao i pre.

Naprednjaci o tom slučaju glasno ćute, baš kao i o Saši Mirkoviću, poslaniku koji se oteo kontroli. I Mirković je odbio da klekne pred Vučićem. Poslednjeg dana 2015. godine poslušnost je otkazao i Vilibard Erić, član Glavnog odbora SNS-a i pomoćnik ministra kulture i informisanja. Erić, dugogodišnji ugledni radnik RTS-a, na Fejsbuku je podelio fotografije članske karte i rukom pisane poruke: „Aleksandre, vraćam ti sve što si mi dao u životu. Oprošteno ti je sve! Nek ti Bog da zdravlje i ljubavi! Zbogom!“

Ne zna se ko će sledeći da napusti Vučićev bušni brod. Zna se da to neće biti kum Nikola Petrović. Iako je ispunio svoj osnovni zadatak – pomogao je da se sudski postupak za šverc duvana reši u korist Stanka Subotića Caneta – Petrović će ostati uz Vučića skoro do kraja. Tek kad Vučić počne da se valja u blatu, kum Džoni će spakovati pinkle i nestati s političke scene.

I ostali Vučićevi kumovi sada uživaju, bave se svojim biznisom, a nema ko da ih pozove na odgovornost, upala im je sekira u med. Za razliku od Aleksandra Nikolića, zvanog Foto Toni, koji se ponaša korektno i ne pljuje u čanak iz koga jede, Zoran Bašanović je suviše nestašan, pa gde god stigne priča i ono što ne bi smeo. Da bi se predstavio kao čovek od najvećeg Vučićevog poverenja, Bašanović svaki kafanski razgovor počinje: „Evo, upravo sam se vratio iz Grčke, tamo me poslao Alek da mu kupim kuću“…

Da li je to tačno utvrdiće neka buduća istraga. Sada, iako mu te glasine nisu potrebne i prijatne, Vučić mora da ćuti, ne sme da se zameri Bašanoviću, da ne rizikuje, zna kakvi se sve snimci nalaze u njegovom sefu.

Kao Bašketu, Vučić ne sme da pomene fotografske i video snimke nekih drugih svojih saradnika. Jednom se prevario, pa je svojoj portparolki Suzani Vasiljević, kao u šali, prigovorio što objavljuje slike na kojima pozira u čipkastom donjem vešu.

– Šta je, šefe, ljubomoran si? Hoćeš li da ti pozajmim gaćice? – narugala mu se vrckasta Suzana.

Pred nekoliko saradnika, premijer se samo kiselo nasmešio i odbauljao svojim putem. Navikao je na poniženja, naročito od strane žena. U stranci, bivšoj i sadašnjoj, naročito gorljivo zlostavljala ga je Jadranka Joksimović. Javno, ne mareći ko gleda, pravila mu je strašne scene.

– Spusti glavu, spusti glavu kad ti kažem! Sram te bilo! – urlala je jednom prilikom u sedištu SNS-a u Čika Ljubinoj ulici, prepunom stranačkih funkcionera.

Nekoliko minuta je galamila, mlatarajući rukama. Zasut uvredama, psovkama i pretnjama, veliki vođa je samo ćutao pognute glave i čekao da oluja prođe.

– Navijao sam za tebe, trebalo je da mu pukneš šamar – našalio sam se kasnije s Jadrankom.

– Ni to nije isključeno. Zaslužio je. Zbog njega je moj brat završio na robiji, to mu nikada neću oprostiti – odgovorila je aktuelna ministarka i mudro zaključila: – Vučić voli da ga žene maltretiraju. Ovo što mu ja radim nije ništa u odnosu na ono što trpi od Gordane Juzbašić. E, šta mu ona sve govori. On, siroče, ćuti i trpi.

Jedan od njegovih saradnika tvrdi da je prisustvovao sličnom incidentu, kad je Tamara Đukanović naterala Vučića na ženidbu. Iako je već bila trudna, Vučić se nećkao, odlagao je priču o venčanju pravdajući se da će mu biti teško da dobije razvod od Ksenije.

– Ne samo što ćeš se brzo razvesti, nego ćeš hitno da organizuješ venčanje. I to ne tajno, nego da svi znaju. I to sa svadbom. S muzikom. Ima i da pevaš, da budeš najveseliji – pripretila mu je Tamara.

Ko zna čime ucenjen, Vučić je ispunio ultimatum. Na svadbi je bilo 200 zvanica, među kojima i 30-tak novinara, urednika i vlasnika medija. Jedini ustupak koji je uspeo da isprosjači bio je da se u novinama ne objave fotografije s venčanja, navodno zbog toga da se ne uznemiri Vučićeva maloletna ćerka Milica.

Bez obzira na bogatu istoriju najsramnijih poniženja, privatnih i političkih, koja su sigurno ostavila teške posledice na njegovoj psihi, to ne znači da Aleksandar Vučić nije opasan. Nema ništa opasnije nego kad slabić dobije nekontrolisanu moć. Kad klovn zabavlja narod, to je komedija. Kad vlada narodom, to je tragedija.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

istina o vucicu_korice_dinexreklama

 

 

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. Данко Б. Марин permalink

    Минхаузенов синдром на послу је пробијање кроз СРС ,а основа вУЧКа је нарцисоидни поремећај уз јак садистички нагон , остало је ….

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: