Skip to content

OPTUŽNICA PROTIV VUČIĆA: Kriv je za prevare, zloupotrebe, pronevere…

19/02/2016

Untitled-1

Politička karijera Aleksandra Vučića izgleda kao romansirana verzija Krivičnog zakonika, skoro svaki član opisuje neki detalj iz njegovog života. Tokom dve decenije svojih političkih aktivnosti Vučić je menjao sve – stranke, ideologije, sponzore, kumove, prijatelje… – ostao je dosledan samo u kršenju Ustava i drugih pravnih propisa. Brojnim krivičnim delima ostvarivao je političku i ličnu korist, uvek na štetu građana.

Vučić je kršio zakone i dok je bio u opoziciji, a naročito otkad je, u junu 2012. godine, po drugi put došao na vlast. S uverenjem da je iznad zakona, bez straha od mogućnosti da bude pozvan na odgovornost, za tri i po godine izvršio je brojna krivična dela, a to nastavlja da radi svakodnevno. Gaženjem pravnih propisa ugrozio je ustavni poredak Srbije i zaveo strahovladu.

Na vlast je došao vršenjem krivičnih dela prevare (član 208 KZ) i zloupotrebe poverenja (član 216 KZ). Brutalno je obmanjivao glasače tvrdnjama da će zaštititi radnike i penzionere, pojefitiniti cenu električne energije, ukinuti pretplatu na RTS.

– Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti“, 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta“, 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

– Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

Srpska napredna stranka je u predizbornoj kampanji obećavala pojeftinjenje električne energije za 20 odsto. Dolaskom na vlast, cena je skočila za baš toliko.

– Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic“, 3 mart 2013.)

Da nije lud, bar ne koliko oni koji su mu poverovali, dokazao je načinom na koji je napravio piramidu vlasti. Kao faraon, zaseo je na vrh i u temelje ugradio krivično delo zloupotrebe službenog položaja (član 359 KZ), kojim, mimo zakonskih ovlašćenja, u privatnom i političkom interesu koristi policiju, pravosuđe i ostale državne institucije. Tim zločinom štiti od odgovornosti sebe i najbliže saradnike, kumove i rođake. S obzirom na obim njihovih spornih aktivnosti, pune su mu ruke posla.

U Vučićevom okruženju ne postoji čovek koji nema problem sa zakonom. Počev od brata Andreja, preko ministara Aleksandra Vulina, Zlatibora Lončara, Nebojše Stefanovića i Nikole Selakovića, pa do svemoćnog dvostrukog kuma Nikole Petrovića, zvaničnog šefa BIA Aleksandra Đorđevića i njegovog supervizora Petra Panića Pane.

Vodeće mesto na tom spisku ipak drži Maja Gojković. Šampionsku titulu osvojila je aferom u kojoj je uništeno preduzeće ATP Vojvodina, izazvavši štetu koja, samo po jednoj tužbi iznosti 157 miliona evra. Dok je bila gradonačelnica Novog Sada i potpredsednica Srpske radikalne stranke, Gojkovićka je podržala projekat izgradnje nove autobuske stanice. Iliji Deviću, vlasniku ATP Vojvodina, izdala je sve moguće dozvole, osim poslednje, kojom je trebalo da se preusmeri saobraćaj na tu stanicu. Bez mogućnosti da radi, preduzeće je palo u stečaj, banke su očerupale što su stigle, radnici su otpušteni, a Dević je pokušao da pravdu nađe na sudu. I, što mu je bilo mnogo korisnije, u institucijama Evropske unije. Evropski parlament je 16. januara 2014. usvojio Rezoluciju kojom je od vlasti u Srbiji zahtevano da hitno reši 24 sporne privatizacije, među kojima je i ATP Vojvodina. Pošto to nije urađeno, ista evropska institucija za mesec i po dana, u martu, doneće novu rezoluciju, koja će se odnositi samo na Devićevu uništenu firmu. Za specijalan tretman zaslužna je činjenica da je to jedina privatizacija, ne samo u Srbiji već u svim evropskim državama koje su prošle tranziciju, u kojoj je oštećen investitor. O novom zahtevu Evropskog parlamenta, koji neće moći da odbije, obavešten je i premijer Vučić.

Nije teško pretpostaviti šta će izabrati između svoje i Gojkovićkine političke budućnosti. Drugim rečima, posle vanrednih izbora aktuelna predsednica Narodne skupštine moraće da se suoči s dugim i komplikovanim sudskim procesom. Iako deluje utešno, ipak ostaje činjenica da će ceh koji je ona napravila platiti svi građani Srbije.

Kad iza nje škljocne brava u Zabeli, Maja nikome neće nedostajati. Međutim, kad bata Andrej sedne na optuženičku klupu, porodični alfa mužjak Alek dobiće nervni slom, a Srbija priliku da demontira diktatorski sistem. Kako i ne bi kad ga njegovi najbliži teraju da zloupotrebljava službeni položaj i sprovodi tiraniju kako bi ih spasao od krivične odgovornosti.

Prvo je, u maju 2014, od optužbe za maloletničku delikvenciju morao da spasava sina Danila, koji je na splavu „River“, u rane jutarnje sate fizički nasrnuo na reprezentativnog golmana Vladimira Stojkovića. Ljut zbog Stojkovićeve izdaje, jer je iz Zvezde prešao u Partizan, vatreni „delija“ Danilo pokušao je da ga fizički kazni. Ozbiljniju tuču sprečili su policajac koji je bio u Stojkovićevoj pratnji i pripadnik „Kobri“, koji je čuvao prestolonaslednika. Najdeblji kraj izvukao je policajac koji je napravio službenu belešku. Naivan, nije znao da ne sme pominjati premijerovog sina. Za primer ostalima, provučen je kroz medijsko blato i disciplinske sankcije.

Šest meseci kasnije, žestoki momak Danilo s grupom navijača krenuo je da se obračuna s homoseksualcima koji su u centru Beograda šetali na „Paradi ponosa“. Čim je o tome obavešten, tata Alek, koji je bio dislociran u Turiju, nazvao je Andreja i naredio da presretne Danila i spreči ga da pravi skandale. Kao pojačanje, Andrej je pozvao Predraga Malog, brata of-šor doktora Siniše, i dvojicu „Kobri“.

Poznati su svi detalji sukoba s jedinicom žandara, kojima su pravila službe bila važnija od huligana koji je na njih nasrnuo s ratničkim urlikom: „Ej, bre, ja sam, bre, Vučić, svima ću da jebem mater“. Pedagoški obuzdan pendrekom, Andrej se samo privremeno primirio. Umesto njega, juriš na pripadnike MUP-a koji su izvršavali zadatke nastavio je premijer Alek. Osvetnička tortura, koja je počela ekspresnom suspenzijom, još traje montiranim suđenjem na kome veći značaj imaju Vučićeve neistine od iskaza unapred kažnjenih žandara.

– Hitler je dobar čovek, naišao je na jedno jevrejsko dete, a nije ga ubio – parafraza je vica koji je, identifikujući se s firerom, ponovio Aleksandar Vučić, tvrdeći da pripadnici „Kobri“ „divni momci, bili su naoružani, ali nisu pucali“. Po njegovoj logici, mogli su da ubiju ponekog žandara, ne bi odgovarali, ali bili su toliko divno tolerantni da su se uzdržali.

Nezakonitim pritiskom na pravosuđe, Aleksandar je Andreja zaštitio i od odgovornosti za sporno poslovanje fantomske firme „Asomakum“. Premijer je u aferu uvukao Marka Marinkovića, v.d. direktora Poreske uprave, predsednika Privrednog suda Jovana Kordića, sudiju Dragana Dragovića i veštaka Radoslava Svičevića, koji je, kao stručnjak za grafoskopiju dao iskaz u Andrejevu korist i ocenom o falsifikovanoj ličnoj karti, a na jednom od ročišta je dokazano da laže.

No, pravo stanje stvari moraće da se utvrdi tek kad klan Vučića padne s vlasti. Tada će nadležni sudovi dobiti priliku i da provere kakvu ulogu je imao Andrej Vučić u poslovnim i finansijskim akcijama naprednjačkog kartela oko „Pravda presa“, „Vršačkih vinograda“, kupovine restorana „Franš“ i nekoliko IT preduzeća, pa i firme „Nova zemlja“, čiji zvanični vlasnici su dvojica Grka, od kojih je jedan bio član upravnog odbora košarkaškog kluba Ahiles iz Nikozije, u kome je svojevremeno Andrej Vučić pokušavao da gradi karijeru profesionalnog košarkaša.

Gde je brat, tu je i dvostruki kum Nikola Petrović. Sa nezvaničnim statusom najmoćnijeg čoveka u državi, Petrović je trenutno nedodirljiv za pravosudne organe. Bez ikakvih problema, on brutalno vređa nepodobne novinare koji se u interesu javnosti bave njegovim vrlo spornim likom i delom. Kad ne uspe da medije ućutka uvredama i poslovnim pritiscima, pokušava da to uradi tužbama.

Njegovi agresivni istupi izazvani su strahom od potpunog razotkrivanja, do koga će neminovno doći pre ili kasnije. Što pre, tim bolje za Srbiju, da građani na vreme saznaju istinu da li je, kao direktor Elektromreže Srbije reketirao američku kompaniju Kontinental Vinds. U istom paketu neophodno je proveriti tačnost informacije koju je, sudeći po transkriptu presretnutog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, pokrajinskom premijeru rekao američki ambasador Kirbi, a koja se odnosi na tvrdnju da Petrović svakog meseca iz Srbije iznosi dva miliona evra na Vučićeve račune u stranim bankama. Umesto ispitivanja na poligrafu, koje je Petrović prošao, baš kao i Darko Šarić i Šeron Stoun, neophodno je da tužilaštvo sprovede ozbiljnu istragu i utvrdi da li je Kirbi izneo neistinu ili, možda, premijerov bankovni konto zaista svakog meseca raste za po dva miliona naših evra. Nažalost, trenutno je tužilaštvo prezauzeto progonom očajnika koji u pravedničkom besu po Fejsbuku i Tviteru psuju i prete velikom vođi.

Ipak, doći će vreme kad će i tužioci dobiti odrešene ruke da se bave svojim poslom. Jedan od zadataka trebalo bi da bude i provera šaptačkih optužbi na Petrovićev račun povodom učešća u aferi s Diposovim vilama na Dedinju. Petrović je, navodno, jednu iznajmljenu vilu nadogradio sa spratom i potkrovljem, a na renoviranje (ugradnja podnog etažnog grejanja i najsavremenijih sistema za kontrolu enterijera) potrošio više od milion evra. Svaki tužilac s lakoćom, prostim uvidom u faktičko stanje, može da utvrdi da li je to tačno i da li je bilo kršenja uslova iz ugovora o zakupu. Može, kad bi smeo da uđe u vilu koja pripada državi Srbiji, a kojom neprikosnoveno raspolaže Vučićev najuticajniji kum.

Dok je pravosuđe pod strogom kontrolom čelnika naprednjačkog kartela nije moguće očekivati rasplet afera s tenderima na kojima su, u rudarskom kopu „Tamnava“ i izgradnji dalekovoda od Pančeva do Rumunije, poslove dobile firme povezane s Petrovićem. Samo ta dva posla vredna su više od 80 miliona evra, a dobilo ih je preduzeće čiji zvanični vlasnik u dva sudska postupka odgovara za utaju poreza.

Poput Petrovića i drugi Vučićevi kumovi strepe od demontaže naopake vlasti u koju su ugradili mnoge nezakonite aktivnosti.

Prirodu ovog režima je, za čudo, najbolje opisao Ljubiša Buha Čume, bivši šef surčinskog klana. Kad je video kakvo društvo se okupilo u vrhu Srpske napredne stranke, Čume je iskreno i pametno procenio da je „Vučić obnovio zemunski klan“. Rekao je i spasio dušu svoju. Ne i telo, koje je već dve godine izloženo zatvorskoj torturi i stravičnoj medijskoj kampanji.

Odlično upućen u stanje stvari, Čume je tom optužbom aludirao na ministra zdravlja Zlatibora Lončara i žestokog momka s beogradskog asfalta Petra Panića, zvanog Pana. Nema medija (izuzev Pinka i „Informera“), koji se nisu bavili iskazom Dejana Milenkovića Bagzija, svedoka saradnika u procesu za ubistvo Zorana Đinđića, u kome je Lončar optužen da je u Urgentnom centru 2001, po naređenju Dušana Spasojevića Šiptara ubio ranjenog kriminalca iz suparničke ekipe Veselina Božovića. O Lončarevoj vezi sa zemunskim klanom postoje brojni tragovi, kao i svedoci Spasojevićevih i Legijinih poseta UC. Postoje i bolni tragovi na telu Đorđa Bajeca, tadašnjeg direktora Urgentnog centra, kome su Legijini batinaši polomili obe ruke i noge zato što se suprotstavljao Lončaru. Sporni odnosi sa mafijašima opisani su u medijima, ali nisu sudski procesuirani, tako da ni Doktor Smrt nije dobio priliku da u fer i poštenom postupku dokaže svoju nevinost, ako ona postoji.

Kao što je nekada bio toliko podoban da lično operiše oca Dušana Spasojevića, tako Lončar i danas uživa poverenje vođe Vučića. U odbrani vođe spreman je i da krši lekarsku etiku i seriju zakona o pacijentima i zaštiti podataka o privatnosti,  što je i učinio pokazujući medicinsku dokumentaciju iz psihijatrijske bolnice „Laza Lazarević“ o Aleksandru Kornicu, bivšem direktoru „Kurira“ koji je optužio Aleksandra Vučića za podmićivanje. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, podneo je prekršajne prijave protiv Lončara i Slavice Đukić-Dejanović. I, pojeo vuk magarca. Umesto da sedi na optuženičkoj klupi, Doktor Smrt je i dalje ministar zdravlja i upravlja zdravstvenim ustanovama koje su prinuđene da mu predaju dokumentaciju o bolestima svakog politički nepodobnog pojedinca.

optuznica printscreen

Koliko je stanje u pravosuđu bolesno ličnim primerom je pokazao ministar policije Nebojša Stefanović. Ministarstvo unutrašnjih poslova podnelo je 4. decembra 2015. krivičnu prijavu protiv vlasnika i glavnog urednika „Kurira“ zbog podstrekivanja na lažno prijavljivanje. Nekoliko sati kasnije, na konferenciji za medije, ministar Stefanović je rekao da će „MUP učiniti sve u skladu sa zakonom da povuče prijavu, jer ne želimo da bilo ko pomisli da mi imamo bilo kakav problem sa slobodom mišljenja, iako možda jesu krivi“. Pošto ne postoji nijedan zakon koji omogućava ministru policije, pa čak ni premijeru, da učini bilo šta kako bi bila povučena krivična prijava, ovaj skandalozni primer kršenja ustavnih i zakonskih ovlašćenja ući će u istoriju bešćašća. Jednog dana, nadajmo se, i u sudsku proceduru.

Kad bi Srbija bila pravna država, dr Stefanović ne bi upravljao policijom nego bi bio predmet policijske obrade. Tužilaštvo bi moralo da formira posebno odeljenje koje bi obrađivalo predmete u kojima je on glavni junak, od plagiranja doktorske disertacije do utvrđivanja porekla para kojima je prvo kupio stan u Beogradu od 90 kvadrata, a zatim ga, navodno, menjao za vilu na Bežanijskoj kosi, vrednu oko 300.000 evra.

Samo pad s vlasti Aleksandra Vučića može da stvori uslove za sudsko sankcionisanje najistaknutijih pojedinaca iz njegovog okruženja. Odgovornost će morati da snose Nikola Selaković za nezakonit pritisak na pravosuđe, Aleksandar Vulin za pokušaj nameštanja tendera, Siniša Mali za bezbrojne sporne odluke oko fantomskog projekta „Beograd na vodi“, Željko Mitrović, Dragan J. Vučićević, Bogoljub Karić i mnogi drugi.

Funkciju predsednika Vlade Vučić je iskoristio i za brojne primere kršenja Ustava Republike Srbije. Među 206 članova Ustava možda ima tridesetak koje Vučić nije stigao da pogazi. Pritiskom na sudije uspeo je da spreči Ustavni sud da donese pravednu odluku povodom ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, pa i smanjenja penzija. Međutim, nedavno rešenje kojim je Ustavni sud kao neustavno proglasio produženje pritvora Miroslavu Miškoviću predstavlja poraz Vučićeve diktatorske namere da na silu montira sudski postupak. Vučić je poražen, ali vlasniku „Delta Holdinga“ odšteta će biti isplaćena iz budžeta, dakle iz džepa građana.

Ne dozvoljavajući da ga zakon ograničava, Aleksandar Vučić je službeni položaj zloupotrebio i za pranje savesti zbog progona koji je, kad je prvi put bio na vlasti, vodio protiv Slavka Ćuruvije. Tadašnju poziciju ministra protiv informisanja Vučić je koristio da bi predvodio policijsku, pravosudnu i medijsku hajku protiv vlasnika „Dnevnog telegrafa“, koja je okončana sa 18 metaka. Ćuruvija je imao ozbiljne političke neprijatelje, pre svih Miru Marković i Vojislava Šešelja, ali samo Vučić mu je javno pretio osvetom koju će, kako je govorio, izvršiti kad-tad. Međutim, postupajući po njegovom nalogu, Tužilaštvo za organizovani kriminal je vodilo istragu i napisalo optužnicu u kojoj se i ne pominje Vučić. Na taj način, željan da se predstavi kao ljudožder-vegetarijanac, Vučić je u ličnom i političkom interesu montirao postupak koji za cilj ima samo uklanjanje krvavih tragova iz njegove biografije.

Ipak, kakav god bio, Vučić zaslužuje korektnu istragu i fer suđenje, baš kao što i građani zaslužuju pravnu državu u kojoj će se svi ispunjavati obavezu poštovanja Ustava i zakona. Kao doprinos toj nameri, autor ovog teksta napisao je i 2. februara 2012. godine Republičkom javnom tužilaštvu predao opsežnu krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića.

 

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „OPTUŽNICA PROTIV VUČIĆA“ NARUČITE NA 063/123-2702

Untitled-1

Advertisements
4 коментара
  1. Данко Б. Марин permalink

    ,,ЉУДИ ОД СЛАМЕ“ је назив за социопате које професионалци стручно припремају за политичке функције на којима ће се бавити деструкцијом, Александар Вучић је класични нарцисоидни садиста – тим поремећеницима је деструкција основни покретачки мотив!

  2. Ako ikada proradi pravosudje u Srbiji:Vučićeva banda i on lično će dobiti minimum 1000 god, doživotne robije.Samo se treba malo organizovati~

  3. Jako sam srecan sto sam naisao na ovaj blog i ne secam se da sam sa ovakvim zarom nesto citao jos od Harry Potter-a 1998. godine
    Pripadnik sam generacije koja je zivela najraniju mladost pod Slobodanom Milosevicem,, poreklom iz grada srednje velicine, na sredini drzave koja se zove Srbija,poznatom po Akva Parku najkvalitetnijem heroinu u zemlji(i najjacom ekipom rasturaca tog opojnog derivata maka mozda i na Balkanu), i seksualnim bahanalijama sa maloletnicima naseg gradonacelnika, sumnjivog izgleda,morala,veza,kriminalnog dosijea, nepotvrdjenog narucioca nekoliko ubistava, reketasa gradjana koji se bave privatnim biznisom, i last but not the least, osnivaca i promotera najruznijeg muzeja vostanih figura a takodje i zoo vrta(tacnije smrta) u univerzumu a mozda i sire.

    Najranija mladost mi je protekla u sankcijama i opstoj bedi, ali kao mlado dete nisam bas bio ugrozena vrsta,toliko kao jedna generacija pre mene, usudicu se reci, kojoj pripada i autor ovog bloga.
    Njihovu kasnu adolescenciju i rane godine najlepseg zivotnog doba obelezilo je vreme smrti,bede,rata,kolektivnog besa i ocaja,nasilnih deportacija u rat i naravno, jedan kolektiv politickih manijaka kojim bi se i Robert Mugabe(inace jos ziv i zdrav i na vlasti) zajedno sa Sarot Sarom(poznatijim i kao Pol Pot ) podicio i hvalio. Tada tih veselih godina se i rodila moja generacija.

    Otac je bio pripadnik opozicije tadasnje vlasti, i samo neko ko se bavio istim poslom ili bio clan takve porodice ranih a posle i kasnih 90-ih godina moze shvatiti sta je to znacilo tada. Za neupucene, to je znacilo svakodnevne posete nekih momaka u plavom koje sam ja radoznalo posmatrao ali tata i ne bas. Jako se slabo secam vizuelno tog perioda ali se secam emocija.Pojave se tako fini tu negde u vreme vecere par recenica tiho i odmah urlanje. Mozda sam po prvi put tada osetio ne bas strah, vec nespokoj u svom zivotu, iako to sa ove tacke gledista deluje zaista smesno u odnosu na ono sa cime su se susretala deca vrste homo sapiens mog uzrasta u susednim drzavama. Cuo sam strah i divljacki ocaj u njegovom glasu.Nakon toga smo se rastali na neko vreme, bas je bio uporan da ne obilazi prirodne lepote Bosne i Hrvatske. Ali dobro, to se zavrsilo.

    Ajmo opet! Dosla je 1999. Rat. Ne prvi u mom kratkom zivotu, ali prvi koga se secam.Restrikcije, sirene, avioni za koje pogadjamo da li su putnicki ili pak ratni, igre u podrumu sa komsijama i tako dalje. Perspektiva jednog mladog coveka od svega 8.godina. Koliko sam mlad bio svedoci i cinjenica da mi je do skoro najjaci utisak te godine bilo pomracenje Sunca i zatvorene roletne i prazne ulice moga grada dok ja i moji posmatramo fenomen koji se vidi jednom do dvaput u zivotu.
    Nekoliko meseci kasnije mama i tata moraju do Beograda neodlozno.Krecu nervozni, vracaju se izmesanih osecanja, mama relaksirana, tata smireniji ali i nespokojan. Jedino sto sam cuo tada je bio razgovor sa prijateljima preko fiksnog telefona, „kako su mogli njemu da daju da govori, covek je ameba,upropastio je citavu energiju“

    Uvek smo bili vise politicki okrenuti zapadu i kapitalizmu. Nemas bas mnogo izbora u porodici kojoj je pola stabla zavrsilo na Golom Otoku, u kojoj je himna „Boze pravde“ pevana od 1939 do 2000, posle 2000 su je pevali oni koji su se meni smejali dok sam na casovima muzickog odbijao da pevam „Hej Sloveni“ i dobio jedinicu zato sto sam tvrdio da je to ubrzana Poljska himna ( naravno, to sam i cuo od svojih roditelja u razgovoru sa prijateljima).Komunizam,socijalizam,fasizam se u mojoj porodici zatirao u korenu, taj autoritet da ti neko daje i deli i rasporedjuje i da ti namece sistem vrednosti, a nije ni bilo potrebe za tim, jednostavno nismo vaspitavani da mrzimo i unistavamo i delimo, vec da volimo i sadimo i gajimo i vredno radimo a ne da cekamo da se neko zauzme za sve nas. I nikada nismo bili svi jednaki, neko se uvek isticao u nekoj oblasti, vise nego neko drugi. Prirodno je.
    Nismo desno orijentisani, a ni levo, nekako u sredini. Od istoka sam ucio o umetnosti i filozofiji, od zapada prakticnost i radnu etiku.

    Zasto sve ovo pisem?
    Zato sto je danas 2016. godina. Skoro sam cuo na ulici da nam je sa Slobodanom bilo u stvari lepo. Da je zli DOS ovo sve napravio zajedno sa zlim profesorom filozofije,placenikom „Drogirane NATO kamarile“ ( RTS, Dnevnik-1999), da nismo jeli poparu deset godina i pili kancer „Step“ sokove. Da sam toliko bio privilegovan tada da znam vec sa deset kako izgleda Beograd a mnoge moje komsije od 30tak godina ne znaju. Da imam pasos i jos pecate u njemu u trenutku kada ljudi umiru od gladi. Shvatio sam skoro koliko je moj zivot bio divan tada, i koja je cena toga bila.
    Ali sam takodje i shvatio o cemu pricaju moji drugari sa pricom da je sa Slobom sve bilo bolje. Jednostavno- svi njihovi roditelji su glasali za njega, znali su gde nas vodi, ali su svejedno glasali, i dok sam se ja hvalio (mozda i previse i ispostavice se bez nekog velikog rezultata) ocevim delovanjima, na pitanje za koga su njihovi mama i tata oni su nemusto odgovarali „za nikoga“ „svi politicari su losi“ , „moji ne glasaju“… A mama i tata u JUL-u , nekoliko stanova se dobilo, SPS dobija 60% a niko ne glasa za njih.
    Pitao sam svoje roditelje skoro da li su ponosni na 5.Oktobar, rekli su mi da jesu sve do samog 5og Oktobra i te bine na trgu sa koje se obratio jedan tihi gospodin i rasprsio im snove u vetar.
    Otac mi je rekao da je ponosniji na 1991 i 1996 da se tad znalo koliko su usamljeni u ovoj zemlji, kaze da se 5og Oktobra nakacio svakojaki sljam na jezgro pobune. I to je tacno.
    Majka mi je takodje rekla da je njena misija ispunjena, niko me nikada nece odvuci na silu u rat,necu znati sta je red za hranu, a da je na meni je i na mojoj generaciji da danas i sutra menjamo i oblikujemo stvari na bolje. Od njih je dosta. I u pravu su. I hvala!!!

    Eto nas i danas 2016 – Niko ne glasa za Vucica, svi politicari su djubrad, ko ih sisa, ali ipak ne bismo to menjali, mrzi nas , opet ce nas prevariti. A sa druge strane cinjenice, preko 450 000 novih clanova SNS-a , totalan medijski mrak nevidjen na ovim prostorima jos od gospode Krcuna i Rankovica, stelovani mitinzi,strah od organa REDA i ZAKONA(kakav oksimoron) i vlasti. uz samo jednu presudnu razliku izmedju 1996 i 2016.

    Tehnoloski napredak , koji je i dobro oruzije(uglavnom zbog sirenja drzavi i poretku nepodobnih informacija), ali vise mi se cini nas najgori neprijatelj.
    Najgori neprijatelj moje generacije, koja misli da je internet aktivizam realan aktivizam. Da pisuci virtualne komentare mozes nauditi realnom neprijatelju. Da je citava generacija prevarena da post na Facebooku vredi vise od spreja u ruci i letka na zidu.Da vise vredi lekcija kada ti ugase profil umesto kada ti slome ruku i zub i prijatelja i brata. Jace se lekcije uce iz patnje nego iz udobnosti Ubili su u nama ono sto je krasilo prethodne generacije-otpor
    Otpor rezimu, otpor trovanju putem medija, otpor umetnosti prema kicu i otpor gradjana prema totalitarnom rezimu(policiji,drzavnoj i privatnoj stranackoj),A nema sumnje, ovaj rezim to definitivno jeste, a demokratije u ovoj drzavi ima otprilike kao i u DEMOKRATSKOJ republici Kini, Kongu i jos po kojim demokratijama.

    Previse sam mlad da bih mogao znati ko je Predrag Popovic iz svog zivota i Zeitgeista.
    Nemerljivo sam mu zahvalan za gostovanje kod Marka Vidojkovica, jer sam tako prvi put saznao za njega. Gospodinu Popovicu se divim zbog hrabrosti i nacina na koji servira istinu- prosto i jednostavno, bez uvijanja, ciste cinjenice i pragmatika.Teska istina uvek najvise pece ali i donosi najvise plodova. Blog citam od pre 3 dana i jos nisam prestao, previse je dobrih tekstova da bih spavao. Izvinite zbog dugog komentara i donekle nepovezanog. Nemam cesto razloga komentarisati necije pisanje, ali me je ov odusevilo!!! Sanjam nasu generaciju na Trgu Republike, milion mladih iz gradova i gradica i sela i palanki i kasaba, i desnih i levih i prevazidjene razlike, i

    Volim jednu mladu curu, Sportsko Drustvo Partizan,umetnost svakog oblika,a od skoro i tekstove Predraga Popovica, samo napred, vi pisite kad mi vec ne smemo da urlamo, pa ako dovoljno citamo, mozda cemo i zaurlati jednom!!

    Jos jednom hvala sto ovo postoji!!!

    Pozdrav.

  4. Nije mi jasno kako mu i dalje ovaj narod veruje! Skinuo je penzionerima penzije a oni i dalje mu slepo veruju. Glasali bi za njega a neki bi i zivot dali za njega ( kao za Slobu u ono vreme). Ovaj narod je lud!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: