Skip to content

Ćuruvija, uzaludna žrtva

11/04/2016

slavko foto 1 za naslovnu1

Na godišnjicu ubistva Slavka Ćuruvije (11. april 1999.), vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i magazina „Evropljanin“, na njegovu uspomenu nasrnu lešinari svih vrsta. Morbidni ples u medijima odrađuju tzv. kolege i politikanti, bestidno šireći laži i o njemu i, još više, o sebi.

A, istina je jednostavna – Ćuruvijina žrtva je bila uzaludna. On 17 godina leži na beogradskom Novom groblju, a u Srbiji se ništa nije promenilo. Na Ćuruvijinom licu meta je nacrtana 24. marta 1998, kad su SPS, SRS i JUL formirali „crno-crvenu“ koaliciju. Ćuruvija se usudio da kroz svoje novine i javne istupe pruži otpor agresivnom ludilu, svesno se suprotstavio vlasti koja je državu povela u provaliju. Posle brutalne političke, policijske, pravosudne i medijske hajke, smrtna presuda je izvršena na Uskrs, u vreme NATO bombardovanja.

Tadašnji vladari, njegovi progonioci, danas su jači nego ikad. Tomislav Nikolić je predsednik države, Aleksandar Vučić premijer, Vojislav Šešelj „haški pobednik“, samo je Slobodan Milošević opravdano odsutan, ali „dostojno“ ga je nasledio Ivica Dačić. Tu je i Ćuruvijin lični neprijatelj Milovan Bojić, koji će na listi SRS-a uskoro dobiti poslanički mandat. Hajku na DT-e i medijskog neprijatelja broj jedan vodio je ministar pravde Dragoljub Janković, čiji sin Raša sada vedri i oblači Višim sudom u Beogradu. Presudu kojom su Ćuruvija i trojica novinara DT-a osuđeni na zatvorske kazne izrekao je Krsto Bobot. On se prebacio u advokaturu, ali njegova supruga Natalija nedavno je postavljena za predsednika beogradskog Prvog osnovnog suda. Drugostepenu presudu protiv Ćuruvije potpisala je, uz još dvoje sudija, Nata Mesarović. U vreme Tadićeve i Koštuničine vlasti ona je, kao predsednik Visokog saveta sudstva, upravljala pravosuđem i sramnom reformom koja je uništila i poslednje tragove pravnog sistema u Srbiji. Danas njen sin Vladimir sedi u veću koje sudi ubicama Slavka Ćuruvije.

I većina Ćuruvijinih saradnika danas uživa u statusu i parama. Dragan Bujošević (glavni urednik „Evropljanina“) postao je generalni direktor RTS-a, Ivan Radovanović (zamenik urednika „Evropljanina“) radi kao Dačićev konsiljere, Dragan Novaković (poslednji urednik „Dnevnog telegrafa“) uspešno poslovno sarađuje s Vučićevim pohlepnim poltronom Goranom Vesićem. Ljiljana Smajlović (uticajni urednik „Evropljanina“) danas je glavna urednica „Politike“, zadužena za vređanje Ćuruvijine udovice Branke Prpe.

Hajku na Slavka Ćuruviju predvodio je tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Nema zlodela koje nije izvršio. Da bi kompromitovao nepodobnog novinara, Vučić je, u skladu sa svojim prljavim karakterom, objavio porno-pamflet, svaki medijski i skupštinski nastup koristio je da ga satanizuje, u ratnim uslovima proglašavao ga je podnarednikom NATO agresora, domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom, montirao je sudske postupke koji su završavani drakonskim finansijkim kaznama… Progon je završen sa 18 metaka u Ćuruvijinim leđima. Vučiću ni to nije moglo da zadovolji osvetnički bes. Primitivan i ekstremno zlurad, uživao je u pošalici – da li je Ćuruvija pobegao iz zemlje ili je u zemlji.

Trajni mentalni poremećaj Vučić je demonstrirao u januaru 2014, kad je po drugi put pokrenuo monstruoznu pravosudno-medijsku mašineriju za ruganje mrtvom neprijatelju. U saradnji sa Miloradom Ulemekom Legijom konstruisao je optužnicu za ubistvo Ćuruvije. Da bi zadovoljio potrebu za krečenjem svoje krvave biografije, Vučić je uticao na Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje je, pod pritiskom, tokom istrage ispitalo sto građana, samo ne tadašnjeg ministra informisanja, jedinog čoveka koji je javno, preko novinskih stranica, pretio osvetom Ćuruviji.

Drugo ubistvo Slavka Ćuruvije danas se, pred očima javnosti, odigrava u Specijalnom sudu. Zaplašeni ili korumpirani bivši Ćuruvijini saradnici glasno ćute, ne želeći da istinom na sebe privuku gnev jurodivog diktatora. Na taj način dokazuju da Srbija nije zaslužila Ćuruvijinu žrtvu, niti je on zaslužio da mu se, mrtvom, rugaju opskurni „poštovaoci“ poput Verana Matića.

Fotografija0148

U ovoj i ovakvoj, Vučićevoj, Srbiji nisu potrebni simboli borbe za slobodu mišljenja i govora, pogotovo oni koji su izrešetani u ime režima u čijem vrhu se nalazio i aktuelni srpski kalif. Kao što je pisao Vučićev mentalni dvojnik Makijaveli – sloboda mora da se osvoji. Ćuruvija je, u meri svojih mogućnosti, to i pokušavao. Uzalud, bar dok ne stasa generacija koja će smoći snage da izvede Srbiju iz prošlosti koja traje.

(Tekst je objavljen na portalu kosmopol.rs)

reklama

Advertisements

From → Ćuruvija i ja

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: