Skip to content

Šešeljev lik u Vučićevom ogledalu

12/01/2017

13332942_1082093708524630_7800914130815151386_n

Kad Vojislav Šešelj stane pred ogledalo vidi Srbiju; vidi bolest, slabost, čemer, prostakluk, pohlepu, laž, prevaru, bes i beznađe. Svaki okupator ostavljao je poneki stravičan trag, zatirući civilizacijske vrline i vrednosti, ali niko nije uspeo da ceo narod i državu svede na svoju meru. Niko, osim Šešelja.

Iskoračivši iz lične biografije, Šešelj je u savremenu srpsku istoriju uneo tminu u kojoj su se izlegli Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković i ostale aveti prošlosti koja traje. Najteže nacionalne nesreće – ratne poraze, uništenje privrede, izopštenje iz sveta… – Šešelj je pretvorio u repromaterijal za fabriku političkih prevara, koja i sada ostvaruje krvavi profit. Šešelj i ostali deoničari njegove lešinarske kompanije rat su pretvorili u biznis, u trgovinu tuđim sudbinama. Dok se crveni vojvoda, maneken smrti, hvalio kako će sa dve četničke čete osvojiti Zagreb i Ljubljanu i tajnim Teslinim nevidiljivim raketama razrušiti London, Berlin i Rim, a Albance i Amerikance će s Kosova najuriti bejzbol palicama, Srbi su pobijeni ili proterani sa svojih etničkih prostora. Kad su prvi put ušli u vlast, 1998. godine, šešeljevci su prizvali NATO agresore, izgubili su Kosovo i Metohiju, pod bombe gurnuli preostale fabrike, mostove i puteve, u grob oterali još nekoliko hiljada Srba, stoput boljih nego što su oni, ali nema veze, radikalski ministri u to vreme oslobodili su 34 stana u Beogradu.

Za konačni obračun sa Srbima Šešelj danas upotrebljava svoje najmilije tupo oruđe – Aleksandra Vučića.

Vučić je apsolutni gospodar života i smrti u Srbiji, on odlučuje o svemu, od toga ko će koliko da se ugradi u neki tender, ko će da bude uhapšen ili samo reketiran, do toga ko sme da se pojavi na kojoj televiziji… Vučić, uveren da je vanknjižni vlasnik Srbije, gazi Ustav i zakone, svojim poslovnim partnerima ustupa državno zemljište, legate pretvara u restorane, otima penzije i plate, strancima daje basnoslovne subvencije, a radnike tretira kao robove. Vučićeva policija hapsi babe koje na ulici prodaju kaiševe i šustikle, a štiti režimske mafijaše koji pod fantomkama hapse i ruše kuće. Ko ne plati kaznu za nedozvoljeno parkiranje ide u zatvor, a tajkuni koji ne plate višemilionski porez idu u SNS.

Ubeđen da je mnogo jak i pametan, Vučić se hvali da ga podanici nazivaju „Bič božji“. Tako ga doživljavaju i nesrećnici koji predvode opozicione stranke, koje je on lično instalirao i s kojima manipuliše kako mu se prohte. Tako to izgleda u medijskom mraku, diktatorovoj zoni komfora.

U stvarnom životu stvari stoje bitno drugačije.

Bez obzira na šarene laže, kojima Pink i „Informer“ truju građane, svemoćni Vučić samo je mali, drhtavi talac svog večnog idola Šešelja. Vučić se odrekao radikalske ideologije, pristao je da obavlja prljave zadatke koje dobija od onih koje je doskora nazivao zločincima žednim srpske krvi, za nezavisnost albanske države Kosovo uradio je više od Hašima Tačija… I, opet džabe… Formatiran u Šešeljevoj laboratoriji, ostao je isti onaj primitivni siledžija koji progoni strane plaćenike i domaće izdajnike, izmišlja nepostojeće atentatore i opake neprijatelje koji mu, sram ih bilo, rade o glavi. Nepromenjiv, a raskrinkan, Vučić i ne shvata koliko je tačna stara izreka Maksa Vebera: ko se šešeljizma lati, od šešeljizma i strada.

Šešelj to, za razliku od svog miljenika, dobro zna. Zato je pristao da, kao nekad u Miloševićevo vreme, opet igra ulogu dvorske lude.

Prevara je dogovorena još 2012. godine, kad je završeno suđenje Šešelju u Haškom tribunalu. Pred majske izbore, Srpska radikalna stranka je za kampanju obezbedila milion evra. Za spotove, postere, mitinge i plaćene nastupe na lokalnim televizijama u prvih mesec i po potrešeno je oko 300.000, a onda je Šešelj procenio da nema potrebe za velikim ulaganjima. Po njegovom naređenju, 700.000 evra je oročeno u banci. Iako su bili šokirani takvim potezom, svi istaknutiji radikalski funkcioneri su ćutke prihvatili odluku. Na isti način prihvatili su i naređenje iz haške ćelije da predsednički kandidat ne bude, kao što je dogovoreno, Aleksandar Martinović, nego vojvotkinja Jadranka Šešelj. U stranci je to izazvalo veliko nezadovoljstvo, ali niko nije imao hrabrosti da prigovori šefu. Još veći haos nastao je kad su se proširile glasine da Šešelj preko Petra Panića kontaktira s Vučićem. Do Đurđevdana svi su ćutali, nadajući se da će SRS ipak preskočiti cenzus. Dan posle izbora, Šešelj je iz Haga izdiktirao imena 37 radnika koje stranka, pošto je postala vanparlamentarna, mora da izbaci na ulicu.

Bez poslaničkih mandata, mesta u upravnim odborima i drugih parazitskih beneficija, ogorčeni radikali su počeli da se razilaze, prepričavajući glasine da je Šešelj namerno uništio SRS, kako bi se dodvorio haškim sudijama i, pošto je ostao bez stranke, lakše izdejstvovao oslobađajuću presudu. Nikad se neće saznati da li je takav dogobor zaista postojao, ali sve što se kasnije događalo upućuje na to.

Čim se vratio u Beograd, Šešelj se stavio na raspolaganje Vučiću. Kao nekad, kad je u Miloševićevom interesu brutalno devastirao Dobricu Ćosića, Dragoslava Avramovića i oba Panića, Milana i Životu, Zorana Đinđića i nepodobne novinare, tako sada svom snagom, Vučiću za ljubav i pare, gruva po Nikoliću i ostalim opozicionarima. Za svaku pljuvačku koju uputi prema Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Bošku Obradoviću ili bilo kome drugom, ko u nekom trenutku iznervira Vučića, Šešelj dobije prostor za promociju u „Kuriru“, „Informeru“ i na Pinku, kod prvovenčane Ksenije Janković-Vučić, Dragana J. Vučićevića ili Milomira Marića.

seselj-i-zmaj-od-sipova

Vučić uživa u takvom rasporedu snaga. Ponosan na uspešnu zamenu uloga, povremeno uzima slobodu da ponižava bivšeg vođu, da mu se sveti za sva šikaniranja koja je pretrpeo u onih 15 godina, koliko je tavorio u njegovoj senci. Na njegovu žalost, kad shvati koliko se prevario biće mu kasno.

Kao klada i iver, njih dvojica su bliski po mnogim karakternim osobinama, temperamentu, biografskim detaljima i neizlečivim kompleksima. Ne samo po pogubnim posledicama politikantskih avantura, slični su i po načinu na koji lažiraju predstavu o sebi, o svom poreklu, porodičnim odnosima, obrazovanju…

Kad je došao u Beograd, još uvek opterećen komunističkim floskulama o bratstvu i jedinstvu, Šešelj nije krio svoje hrvatske korene. Naprotiv, u jednoj debati sa srpskim nacionalistima, koji su tvrdili da su Srbi u Hrvatskoj oduvek bili izloženi pokatoličavanju, Šešelj ih je demantovao svojim primerom: „Pa, bilo je i slučajeva kad su katolici prelazili u pravoslavlje“. Nešto kasnije odlučio je da se iz tvrdog marksiste transformiše u još tvrđeg velikosrpskog šovinistu, pa je od svog sledbenika Slavenka Terzića dobio sertifikat SANU o srpskom poreklu hercegovačkih Šešelja. U tu raspravu uključili su se i hrvatski političari i mediji. Postiđeni informacijama o hrvatskom poreklu vojvode Šešelja, zagrebački, a potom i beogradski mediji preneli su izjavu izvesne Olivere Šešelj, vođe albanskog lobija u Australiji, koja je analizirala etimologiju prezimena Šešelj, dokazujući da ga nose pripadnici plemena iz sela Arbanasi, južno od Zadra. Prema njenim tvrdnjama, poreklo prezimena je albanska imenica „šeš“, što znači „ožiljak“. Množina te imenice „šešelji“, na albanskom jeziku može da se protumači kao – ljudi sa ožiljkom, ali i rošavi ljudi. Olivera Šešelj je precizno navela imena s porodičnog stabla svog rođaka Vojislava i njihov put od zadarskog zaleđa do Župe Dubrovačke i Popovog Polja.

U istom genetskom smeru upućuju i pojedinosti iz Vučićeve konfuzne biografije. Pojedini mediji u Skopju i Prištini, na albanskom jeziku, kao i neki srpski objavili su spekulaciju da je pravi otac Aleksandra Vučića prizrenski novinar Fahri Musliu. Te glasine potkrepljene su frapantnom fizičkom sličnošću i činjenicom da je Musliu dugo radio na Televiziji Beograd s Angelinom Vučić, majkom aktuelnog diktatora. Dok se ne utvrdi parcijalni DNK Vučića, u te priče teško je poverovati, pre svega jer je Musliu vrhunski intelektualac gospodskih manira, koji se ne stidi pripadnosti albanskom narodu, već, naprotiv, i danas živi u Beogradu, iako je objavio šokantnu knjigu o srpskim zločinima nad albanskim civilima u Prizrenu.

Za razliku od Musliua, Vučići su, kao i Šešelji, dokazali sklonost ka promenama nacionalnog identiteta. Radikali su 2010. godine sproveli istraživanje u Bugojnu i utvrdili da je porodica Vučić tokom Drugog svetskog rata primila katoličanstvo kako bi izbegla ustašku torturu. O tome postoji i potpisano svedočanstvo fratra Mije Filipovića, koji je napravio spisak srpskih porodica koje su prešle u katoličanstvo. Naravno, ni to nije sprečilo srpskog vođu da se iščuđava što na spomen ploči u Jasenovcu nema nijednog Vučića. Zarad jeftine političke propagande, Aleksandar Vučić se i na taj način ruga Srbima koji su pre izabrali da stradaju, nego da prodaju veru za večeru. Danas Šešelj slavi Svetog Luku, a Vučić Svetog Nikolu, iako obojica nemaju dokaz da su kršteni. Šešeljeva krštenica je, kako on tvrdi, izgorela, a Vučić o tome odbija da se izjašnjava. I, u pravu je, s obzirom na posledice njihove politike obojica izgledaju kao da su nekršteni.

Da intimna konfuzija bude potpuna, u oba slučaja, dokazuju i nesreće koje su pretrpele njihove supruge.

Kad je stigao iz Sarajeva, Šešelj nije dočekan s belim ružama. Utočište je našao kod tetke u Zemunu, a pomagali su mu prijatelji koji su mu davali novac za hranu, odeću i štampanje knjiga. Podršku mu je dao i Dobrica Ćosić. Stari akademik bio je impresioniran Šešeljevim izgledom. „Bio je visok, plav, vitak kao hrt“, divio se Ćosić. S najboljim namerama predložio je Šešelju da problematično obrazovanje upotpuni školovanjem u Americi, čak je ponudio i da mu nađe nekog sponzora koji bi ga izdržavao. Uveren da mu je imidž „najmlađeg doktora nauka u Jugoslaviji“ dovoljan, Šešelj ga je odbio: „Već sam dovoljno obrazovan, meni je potrebna samo bogata udavača“.

Nije imao sreće. Ni on, ni izabranica Vesna. O tome šta je Šešeljeva prva supruga pretrpela u braku javno je pričala njihova kuma Danica Drašković.

– Ja sam zaposlila Šešeljevu prvu ženu. To je jedna nesrećnica, koja je zbog njega otišla u bolnicu, u ludnicu. Maltretirao ju je, zaključavao je… Ona je, valjda, jednom htela da zapali cigaretu, on joj je tu zapaljenu cigaretu gurnuo u nos. Rekla sam mu da je strašno što tako muči ženu, onda se on naljutio na mene i rekao kako mogu ja da podržam Vesnu protiv njega, jer je on kao moj stariji prijatelj. Kad je došlo do razvoda braka bila sam na Vesninoj strani, njoj sam našla advokate i onda me je on označio kao svog neprijatelja. Vesna je bila kod nas, u redakciji „Srpske reči“, stalno kod nas dolazi, dala nam je veliki intervju o svemu šta je to bilo u njihovom braku. Ne mogu da to objavim, ne mogu, iako bi trebalo o tom idiotu sve staviti u javnost, da se vidi koliki je on ludak, mada je stvarno malo degutantno, ona tu govori o njemu baš onako ogorčeno. Izludeo je svoju ženu, kako neće i ovaj narod. On uživa da seje zlo – tvrdila je Danica u aprilu 1993. u intervjuu novosadskom magazinu „Svet“.

Ksenija Janković u to vreme radila je upravo u „Srpskoj reči“. Kasnije se, sirota, udala za Vučića i na svojoj koži osetila koliko je sličan Šešelju. Ipak, Ksenija je imala više sreće. Vesna je umrla, a nju su spasli francuski lekari. Umesto da se žali Dani, ona je na Tviteru, u vreme misterioznog razvoda, uputila nekoliko pretećih poruka Vučiću. Ucene su uspele, eno je na Pinku, brani bivšeg muža kao što je on nekada Šešelja.

Osim privatnih i nacionalnih, i ideološke transformacije su im se odvijale po istim principima. Odrastao u radničkoj porodici, s majkom domaćicom i ocem čuvarom pruge, Šešelj je izrastao u fanatičnog komunistu nezaježljive ambicije. Zaslepljen marksističkim idejama i Brozovim delom vrtoglavo se uspinjao u nomenklaturi Saveza komunista. Dokazujući ideološko čistunstvo udario je na partijskog kolegu Branu Miljuša, a potom i na zajedničkog zaštitnika Hamdiju Pozderca. Kad je izbačen iz SK, Pozdercu je slao brojna pisma u kojima ga je upozoravao da ne krši tekovine komunističke borbe, ne propuštajući da ga na kraju pozdravi sa: „Maksuz selam, tvoj novopečeni ahbab, Vojislav Šešelj“. Na kraju, ostao mu je marksistički doktorat, koji karikaturalno dokazuje koliki su intelektualni kapaciteti genijalca koji sredinom osamdesetih godina nije ni video, a kamoli razumeo geostrateške promene u celom svetu, kojima je komunizam zauvek najuren u prošlost.

seselj

S istim fatalizmom Vučić je zastupao šešeljevsku verziju velikosrpskog nacionalizma. Ko nije verovao u radikalsku granicu od Karlobaga do Virovitice, bio je izložen Vučićevim uvredama. Obračun s „fukarama“ zaoštrio je čim je postao ministar protiv informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Šešelj je svojim protivnicima pisao otvorena pisma, Vučić optužnice i presude. Hajku na defetiste i dezertere, koji su sumnjali u pobedu nad albanskim teroristima i njihovim NATO zaštitnicima, Vučić je završio proslavom streljanja Slavka Ćuruvije. Posle poraza, željan vlasti po svaku cenu, kao njegovi preci iz Bugojna, odrekao se vaskolikog srpstva i prešao na stranu neprijatelja. Bez po muke zaboravio je na dane kad je prizivao nemačke bombardere, zaklinjući se da će bar jednog sam da obori, i počeo je da se klanja Angeli Merkel, Maksu Veberu, Karl-Hajnc Rumenigeu i svima koji znaju da kažu „Sieg Heil“.

Analizirajući Šešelja, mnogi njegovi bivši i aktuelni poštovaoci kao da su opisali Vučića.

– Pojava samozvanog vojvode Šešelja nije nimalo slučajna. Takvi ljudi se skoro zakonito javljaju u vremenima meteža i krize, krvoprolića i zločina i opšteg pada javne vrline i morala. U takvom dobu u kojem na svetlost dana izbijaju mržnja, silništvo i ostala skrivena zla, na javnu scenu stupaju ljudi koji pod plaštom proverenih vrednosti rodoljublja, hrabrosti i nacionalnog interesa zagovaraju netrpeljivost i nasilje prema nezaštićenima i slabijima od sebe. Šešelj ili neko njemu sličan mogao se, dakle, očekivati, kao što se to i ranije dešavalo u zemljama koje su doživele vojni i diplomatski poraz, smanjenje državne teritorije ili opšte rasulo u privredi i državnim finansijama. Kao po pravilu, postojeće autoritarne vlasti obično ohrabruju uspon takvih ličnosti – napisao je Kosta Čavoški još 1992. godine, a svi stavovi, nažalost, vrede i danas.

U to vreme autopsiju Šešeljevog lika i dela izvršio je i legendarni sudija Ilija Radulović.

– Vojislav Šešelj je stvoren kao krajnja politička linija u politici Slobodana Miloševića. U zemljotresu Miloševića, Šešelj je trebalo da bude onaj zemljotres od 14 stepeni. Sve je ružio, pljuvao, klevetao, rušio pred sobom. Odigrao je svoju ulogu i sada predstavlja mrtvi politički spermatozoid Slobodana Miloševića, tvrdio je Radulović, priznavajući da se kaje što je Šešelju pomagao dok je bio u zeničkom zatvoru.

Prošle su dve i po decenije, a ništa značajno se nije promenilo. Kao nekad Miloševiću, Šešelj je sada sebe iznajmio Vučiću. Vredan je najamnik, pošteno će odraditi sve prljave poslove, predvodiće satanizaciju svih Vučićevih protivnika, ali istovremeno će čekati zgodan trenutak za osvetu.

Bez obzira na sve navedene i mnoge izostavljene sličnosti, Šešelj i Vučić se razlikuju u dve izuzetno bitne stvari. Prvo, Šešeljev politikantski talenat je nenadmašiv. Iako su podjednako primitivni i agresivni, kod Vučića je to suština, kod Šešelja deo predstave. Mudar, vojvoda nikada nije hteo da vlada, uvek se zadovoljavao profitabilnom ulogom sluge. I u fingiranoj opoziciji džepovi mu se pune, a ne snosi nikakvu odgovornost.

Upravo u tome se krije najvažnija razlika između njih dvojice: Šešelj je prvo bio u zatvoru, pa onda na vlasti, a Vučića čeka obrnuti redosled. Zato Šešelju ostaje samo da se nada da će ga mimoići zdravstveni problemi dok ne dođe vreme da njegov miljeni padne s vlasti. S druge strane, Vučić može da se nada da će naći dobre advokate, koji će, ko zna kako, uspeti da mu ublaže kaznu za sve zločine koje je u poslednjih pet godina izvršio nad Srbima i Srbijom.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

Antrfile

Vučić štiti sebe, a ne radikale

vucic-pravda-25-10-07

Da bi amortizovao nezadovoljstvo radikalskih glasača, bar onog normalnijeg dela, Vojislav Šešelj neformalnu saradnju s diktatorom objašnjava besmislenim pričama o tome kako je Vučić „ruski čovek“. Pored toga, alibi mu je i režimska zaštita Vjerice Radete, Petra Jojića i Jove Ostojića.

Vučić je još 2007. svim srcem branio radikale koji su prvo svedočili protiv Šešelja, pa onda, pod sumnjivim okolnostima, promenili iskaz. Zbog pritiska na svedoke, Tribunal je podigao optužnice protiv Radete, Jojića i Ostojića, ali je Vučić odbio da ih izruči jer, navodno, ne postoji zakonska osnova. Karmel Ađijus, predsednik Haškog tribunala, nedavno je ponovio stav da optuženici moraju da se pojave pred sudijama i da će srpska vlast izvršiti svoje obaveze.

Naravno, bivše partijske drugove Vučić ne brani jer ih voli, nego zato što zna da ih, kad sednu na optuženičku klupu, ništa neće sprečiti da razotkriju njegovu ulogu u spornim aktivnostima. Zasad, Vučić uspeva da odoli pritiscima iz Haga, ali popustiće čim prođu izbori.

 

 

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: