Skip to content

Zlatibor Lončar: Iz zemunskog u Vučićev klan

27/01/2017

vucic-i-lonacar

I kao ministar, Zlatibor Lončar je opravdao zemunski nadimak Doktor Smrt. Usput, i drugim nezakonitim radnjama nastavio je tradiciju klana koji je predvodio njegov prijatelj Dušan Spasojević.

Nešto posle 22 sata, 13. marta 2015. godine, kod surčinskog aerodroma srušio se vojni helikopter. Poginuli su pilot major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Đukarić, tehničari zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, anesteziolog Dževad Ljajić, medicinski tehničar Miroslav Veselinović i pet dana stara beba iz porodice Ademović.

Formirane su dve komisije, jedna za ispitivanje poštovanja procedura i druga za otkrivanje uzroka pada. Kao osnovni uzrok nesreće navodi se „ljudski faktor“, pošto je u telima pilota Muhića i letača-tehničara Nebojše Drajića utvrđeno prisustvo alkohola, što je doprinelo „neadekvatnom upravljanju letelicom u noćnim složenim vremenskim uslovima prilikom sletanja“. U izveštaju, koji je napisan na oko 500 strana, navodi se da je posada doživela „prostornu dezorijentaciju zbog zamora i emocionalne prenapregnutosti“, zbog čega piloti nisu mogli da upravljaju helikopterom, a „alkohol kod vođe posade i letača-tehničara samo je pojačao prethodne manifestacije“. Komisija ja ocenila da je zbog propusta u organizaciji leta odgovoran i general Predrag Bandić, komandant 204. vazduhoplovne brigade. Kao drugostepeni uzrok udesa komisija ističe „niz propusta u planiranju, organizaciji i rukovođenju letom“, što znači da helikopter zapravo nije ni trebalo da poleti jer „ni trenaža posade, vremenska situacija, mogućnost letelice u datim uslovima i mesto sletanja nisu bili u skladu sa odlukom za ovako složen zadatak“.

Serija tragičnih događaja počela je u Novom Pazaru, kad su lekari konstatovali da se beba nalazi u kritičnom stanju zbog otežanog disanja. Sanitetsko vozilo, koje je trebalo da je transportuje u Kraljevo, zaustavljeno je kod Raške. Usled kiše, pokrenulo se klizište i zatrpalo put.

U spasavanje su se uključili Vlada i Vojska Srbije. Hitno je iz Beograda upućen vojni helikopter. Međutim, umesto da bebu prebaci u Kraljevo ili Kragujevac, kako je prvobitno predviđeno, odlučeno je da se let preusmeri za Beograd, i to na aerodrom „Nikola Tesla“. Smrtonosni plan smislili su ministri Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar.

helikopter

Onog trenutka kad je naredio da helikopter ide prema Beogradu, gde će ga dočekati ministar zdravlja u društvu novinara, Bratislav Gašić je preuzeo odgovornost za tragediju u kojoj je život izgubilo sedmoro ljudi. Sve ostalo nije bitno. Helikopter je mogao da ostane bez goriva i padne na, recimo, Divčibare; piloti su mogli da budu pijani kao Nikola Petrović na tajnoj svadbi Aleksandra Vučića ili da budu mentalno poremećeni kao Dragan J. Vučićević; lekari su mogli da imaju falsifikovane lične karte na ime bate Andreja; letelicu su mogli da obore zli žandari; moglo je da dođe do nekog fatalnog kvara… Sve to nije bitno. Ne, za utvrđivanje političke odgovornosti.

Svi tragovi vuku prema Gašiću i, naročito, Lončaru.

Transport bolesne bebe ministrima se učinio kao odlična prilika da kod lakoverne publike osvoje još jedan marketinški poen. A, to nije moglo da se izvede kad bi se detetu pomoć pružila u Kraljevu. Zato je ministar zdravlja otišao na aerodrom, da pred kamerama dočeka propagandni dečji repromaterijal. Veseo, kao nekada u Šilerovoj, pozirao je pred fotoreporterima i novinarima davao izjave pune ponosa što se, eto, opet istakao u kritičnom trenutku.

Istorija ministrove bolesti ostala je zabeležena na sajtovima medija koji su kobne noći prenosili lažne informacije o uspešno obavljenom zadatku.

„Novorođenče je dočekala ekipa lekara sa sanitetskim vozilom za prebacivanje do Instituta za majku i dete. I ministar zdravlja Zlatibor Lončar sačekao je dolazak helikoptera sa bebom na aerodromu. (…) Ministar Lončar i ministar odbrane Bratislav Gašić su odmah reagovali i na mesto odrona odmah je upućen vojni helikopter da preveze bebu u Beograd… (…) Sletanje vojnog helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“ bilo je otežano zbog magle – pisalo je na sajtu Radio-televizije Srbije, a ta vest je objavljena u Trećem dnevniku, koji je počeo oko 22,30, upravo u vreme pada helikoptera.

I ostali mediji su plasirali laži: „Svaka čast: Vojska spasila bebu iz odrona“ („Alo“); „Bolesna beba stigla helikopterom u Beograd“ („Politika“); „Beba od pet dana spasena vojnim helikopterom“ („Fonet“); „Uživo: Spasavanje bebe iz Raške – Helikopter Vojske Srbije sleteo na Aerodrom ’Nikola Tesla’“ („Kurir“)…

loncar-beba-helikopter

Tragedija je i tokom sutrašnjeg dana prošla nezapaženo. Tela žrtava iz helikoptera još se nisu ohladila, a naprednjačka potreba za patološkim marketingom fokusirala se na priču o drugom detetu, koje je, jutro pre pada halikoptera, kidnapovano u Beogradu. Otmičari nisu imali šanse, uhvatila ih je potera koju je predvodio lično ministar policije Nebojša dr Stefanović, koji nije odoleo morbidnoj potrebi za lešinarskim marketingom.

Tek mnogo kasnije mediji su se setili da je kod Surčina poginulo sedmoro ljudi. Doziranim i precizno plasiranim informacijama, s karakterističnom vučićevskom patetikom, javnost je danima pripremana za prihvatanje neminovnosti: žrtve su krive za udes, one su mrtve, živeli ministri!

Uzalud je general Bandić tvrdio da je „naređenje“ o letu helikoptera „izdao lično, na osnovu odluke ministra Gašića“, režimski mediji su u naslove stavljali samo prvi deo izjave: „Naređenje sam izdao lično“. Manipulacijama je upravljao lično premijer Vučić. Bez ikakvih ovlašćenja, samo je on iznosio detalje iz istrage. Istovremeno je tvrdio da su za nesreću krivi pijani piloti, ali nema veze, za njega su oni heroji. Da ne bude nedoumica, diktatorski odlučno, on je unapred, pre nego što su komisije napravile izveštaje, objavio konačnu presudu:

– Vidim hajku protiv Gašića i Lončara, koji su hteli da spasu jedno dete. Ne morate da jurite Gašića i Lončara, ja preuzimam odgovornost. Da su me pitali, a nisu, ja bih rekao: „Idite, spasite to dete“. Gašiću i Lončaru zameram jedino to što se nekome pravdaju. Dođe mi da plačem od tuge kada analitičari pričaju da su njih dvojica htela da se slikaju, a što to oni pa rade sem što se slikaju u medijima. Jesu li odgovorni za bilo čije plate, jesu li se jednog vesla u poplavama dohvatili, samo zvocaju i kvocaju onima koji rade. Lončar i Gašić su tu noć bili budni i radili su kao što su i mnogo prethodnih noći radili i u dva, tri i četiri ujutru. I zato me ne interesuju šta pomenuti lupetaju. Meša Selimović je bio pravi Srbin. Pročitajte njegovu „Tvrđavu“, tamo je najbolje oslikan naš narod – rekao je Vučić („Blic“, 16. mart 2015.)

Upućujući na Selimovićeve mudrosti, sigurno nije mislio na citat „Lijepo je ovo osjećanje ponosa, brani nas od kajanja“.

Kod Vučića nema kajanja. Nema ni razloga za kajanje, pa šta je ovih sedam života u odnosu na sve one stotine hiljada koji su ugašeni ili zauvek promenjeni tokom njegovih ratnih avantura. Uostalom, upravo je Vučić na srpsku političku scenu uveo patološku upotrebu dece u propagandne svrhe. Poziranjem u Feketiću (gde je otišao helikopterom kojim je upravljao „pijani“ major Muhić), kad je kroz sneg trapavo nosio nekog dečaka, postavio je model ponašanja koji su njegovi saradnici slepo prihvatili. Lončar, prvi.

Krajem avgusta 2014. godine, na lečenje u Nemačku, otišao je četvorogodišnji Novak Kokorović. Dečaka obolelog od Dandi-Vokerovog sindroma u avion na aerodromu „Nikola Tesla“ nije uneo otac Darko, nego ministar Lončar, njemu je bila potrebnija slika na naslovnoj strani „Kurira“.

loncar-novak-kokorovic

Na žalost žrtava helikopterskog udesa i njihovih porodica, Lončar je u martu 2015. ostao bez slike u novinama. I bez kazne, makar političke. Neko s gramom morala, podneo bi ostavku i povukao se u samoću, da u njoj okaje greh. Neko bi to možda uradio, ne i Lončar. Naročito ne Vučić, koji je odgovornost preuzeo na sebe i, na taj način, zabranio utvrđivanje prave istine o tragediji.

Pritiskom na pravosuđe Aleksandar Vučić je zaštitio ministre Lončara i Gašića, ali ni to mu nije bilo dovoljno, nego je omogućio institucionalno ruganje žrtvama. Piloti, koji su iz marketinških razloga naterani da rizikuju živote, proglašeni su pijancima, a predsednik Tomislav Nikolić ih je i mrtve zloupotrebio dodelivši ordenje njihovim udovicama kako bi se i on slikao za medije.

Kakav odnos režim ima prema tragediji pokazao je Bratislav Gašić. Početkom avgusta 2015, na sednici Vlade, on je Lončaru uručio prikladan rođendanski poklon – maketu vojnog helikoptera.

Vučić se samo nasmejao sprdnji s pokojnicima. Četiri meseca kasnije, kad je Gašić pred kamerama priznao da „voli novinarke koje lako kleknu“, premijer se šokirao. Odmah je presekao: „Posle ovoga Gašić ne može da ostane na mestu ministra. Ja imam ćerku i možda neko tako nešto može da kaže mojoj ćerki, ja to ne bih preživeo!“ („Kurir“, 7. decembar 2015.)

Svaka čast Vučiću na dirljivom priznanju, ali činjenica je da ne bi preživeo ni da je bio u helikopteru koji se na fatalni let uputio po Gašićevom naređenju. Umesto da s ministarske funkcije odleti zbog odgovornosti za taj udes, kruševački keramičar je kažnjen zbog prostačke izjave.

Sedam meseci posle helikopterske tragedije Vojni disciplinski sud doneo je prvostepenu presudu kojom su kao krivci oglašeni general major Ranko Živak i brigadni general Predrag Bandić. Zbog propusta i prekoračenja službenih ovlašćenja određena im je disciplinska kazna. Živak neće moći da u službi napreduje jednu godinu, a Bandić dve. Niko nije krivično odgovarao.

Zlatibor Lončar je opravdao Vučićevo poverenje, dokazao je da je spreman na sve, pa i da na najsramniji način krši lekarski etički kodeks i zakone kako bi naneo što veću štetu svakom političkom protivniku. Kao i svaki diktator, nesposoban da u normalnim okolnostima vrši vlast, Vučić neprestano veštački izaziva krizna stanja, širi paranoju i plete teorije zavere u kojima se predstavlja kao žrtva retrogradnih snaga koje ne biraju sredstva da zaustave njegove imaginarne reforme. U jesen 2015. realizovao je jednu od takvih predstava. Glavna uloga je pripala dokazanom lažovu Draganu J. Vučićeviću, koji je u saradnji sa Željkom Mitrovićem, danima zastrašivao javnost pričom o državnom udaru. Između ostalih, za saučesništvo u projektu „Rušenje Vučića“ osumnjičen je i Aleksandar Rodić, vlasnik „Kurira“. Posle serije napada, Rodić je odgovorio uz pomoć Aleksandra Kornica, bivšeg direktora „Kurira“, koji je optužio Vučićevića i braću Vučić da su pokušali da ga podmite kako bi lažno svedočio protiv Rodića.

U kontranapadu na Kornica na najprljaviji način je učestvovao Doktor Smrt. Zloupotrebom funkcije ministra iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ dobio je medicinsku dokumentaciju o Kornicu. Dragan J. Vučićević je na Pinku pokazao otpusnu listu, dok je ministar zdravlja javno tumačio prirodu „F“ oboljenja.

Bez obzira na direktan prenos Lončarevog kršenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Zakona o zaštiti pacijenata, državni organi nisu reagovali. Zaštitnik građana Saša Janković je utvrdio da je Klinika neovlašćeno izdala medicinsku dokumentaciju koja je iskorišćena da bi se na najmonstruozniji način kompromitovao čovek koga su braća Vučić targetovali kao neprijatelja. Zbog tih nezakonitih radnji ombudsman je najavio da će podneti prekršajne prijave protiv Slavice Đukić Dejanović, direktorke „Dr Laza Lazarević“, i ministra Lončara.

Tužilaštvo nije zainteresovano. E, da se neki opozicionar usudio da objavi medicinsku dokumentaciju Ksenije Vučić ili Tamare Đukanović – a ona bi bila mnogo obimnija i ozbiljnija od Korniceve – sigurno bi bio obešen na Terazijama, samo se ne zna da li bi stolicu izmakao Vučićević ili, kao iskusniji i beskrupulozniji, Doktor Smrt.

Ministarski staž Zlatibora Lončara nije samo protkan tuđom smrću, nego i korupcionaškim aferama o kojima se podaci javno iznose, ali policija i tužilaštvo ne pokušavaju da ih provere.

Pojedini opozicioni političari ukazuju na njegovu nekompetentnost kao lekara i ministra. Mnogo je dokaza koji to potvrđuju. Početkom 2014. Svetska banka je Srbiji odobrila kredit za nabavku uređaja za zračenje malignih bolesti, tzv. gama-nož. Ministar Lončar je tada obećao da će uređaj stići za mesec dana. Prošla je godina, a još nije raspisan ni tender. Na isti način, Srbiji je odobren kredit od 150 miliona evra za izgradnju kliničkih centara. Novac leži na računu jedne banke u Luksemburgu, ništa se ne gradi, a Srbija plaća kamate veće nego što je depozit. Kroz to vreme, kao najvažniji projekat, na Kopaoniku je podignut urgentni centar, da bogataši imaju gde da leče povrede od skijaških padova.

Na srpskom medicinskom tržištu ima mnogo lekova koji nisu registrovani ili su zabranjeni u civilizovanim državama. Iako je Evropska unija upozorila na štetno delovanje izvesnog leka „lidokain“, on se i dalje koristi u Srbiji jer Lončarevo ministarstvo ništa nije preduzelo da spreči njegovu distribuciju. S druge strane, Lončar je, u saradnji s Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA, i Nikolom Petrovićem, Vučićevim svemoćnim kumom napravio dogovor sa švajcarskom farmaceutskom kućom „Novartis“ o stavljanju njenog leka „đilenija“ na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Zauzvrat, navodno, „Novartis“ je Srbiji odobrio donaciju za Obrenovac. S obzirom da se zna kakvim principima poslovanja se rukovode veliki proizvođači lekova, logična je pretpostavka da će se u taj posao, koji će „Novartisu“ doneti dobit od nekoliko desetina miliona evra, ugraditi i posrednici iz srpske vlasti. Uostalom, upravo ta švajcarska kompanija ostala je upamćena po aferi u kojoj je 2007. učestvovao Tomica Milosavljević prilikom nabavke nepotrebnih i preplaćenih vakcina protiv svinjskog gripa.

Jedan od prvih poteza ministra Lončara bilo je formiranje novog cenovnika lekova i mehanizma njegove primene. S promenjenim načinom obračuna kursa evra, cene su povećane za deset odsto. Pošto je u pitanju nabavka lekova za bolnice i apoteke u vrednosti od 600 miliona evra, Lončar je jednim potpisom oštetio državni budžet za oko 24 miliona evra i omogućio proneveru koja će, verovatno, dostići cifru od 50 miliona evra. Kako bi prikrio tragove, u komisiju za nabavku lekova ubacio je saradnike u koje ima poverenja, a istovremeno je ukinuta kontrola javnih nabavki.

Tužilaštvo nije reagovalo na te optužbe i nije pokretalo istragu Lončarevih poslovnih kombinacija. Nije, zato što ga štiti Aleksandar Vučić, koji ga je i postavio na funkciju ministra zdravlja.

Zlatibor Lončar je jedan od najbogatijih političara u Srbiji. Poseduje stan od 180 kvadrata na Dedinju, u Ulici Slavka Ćuruvije, koji se vodi na ime Zorana Mitrovića, jednog od suvlasnika „Viktorija grupe“. Ljubitelj je skupih automobila, vozi BMW 6 džip, vredan oko 100.000 evra.

U zgrtanje para preko Srpske napredne stranke uključio je i svoju suprugu Vesnu i njenog brata Gorana Andrića. Advokat Vesna Lončar, koja je izvesno vreme radila u kancelariji Aleksandra Đorđevića, aktuelnog šefa BIA, pravni je zastupnik Nikole Petrovića, Andreja Vučića, Tomislava Nikolića i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, kome je pomogla da bude oslobođen optužbe za saučesništvo u ubistvu zagrebačkog novinara Ive Pukanića. Na predlog SNS-a Vesna Lončar postavljena je na mesto predsednika Nadzornog odbora JP „Pošte Srbije“. Lončarev šurak je dobio licencu javnog beležnika, a njegovoj notarskoj kancelariji pripala je nadležnost nad delom opštine Novi Beograd, na kome će biti građen „Beograd na vodi“ s leve strane Save. Dakle, biće para.

loncar-nikola-petrovic

Aleksandar Vučić je Srpsku naprednu stranku uredio kao politikantski kartel čiji istaknuti članovi imaju mogućnost da ostvare svoje lukrativne interese, a sve pod zaštitom državnih institucija. U takvom okruženju, Zlatibor Lončar se odlično snašao. Kako i ne bi, oko sebe ima stara, poznata lica Petra Panića, zvanog Pana, i Milorada Ulemeka Legije.

Ne postoji nijedan razlog da policija i tužilaštvo ne sprovedu istragu o aferama u kojima je Lončar učestvovao. Svedoci-saradnici, kojima su sudije Specijalnog suda poverovale i to dokazale presudom ubicama Đinđića, svi su na slobodi, živi i zdravi, mogu da potvrde ili demantuju navode kojima su optužili Lončara da je ranjenog Božovića ubio ubrizgavanjem injekcije u infuziju. O helikopterskoj nesreći sve se zna, osim zašto nisu odgovarali ministri Gašić i Lončar, bez čijih odluka ne bi ni došlo do udesa u kome je stradalo sedmoro ljudi. I korupcionaške afere nema ko da procesuira, ne da Vučić.

Dok je SNS na vlasti, Zlatibor Lončar ne mora da brine da li će policija, tužilaštvo i sud utvrditi istinu o njegovoj saradnji sa zemunskim klanom. Tako kompromitovan, „Doktor Smrt“, odnosno Tibi ili Loki, kako su ga od milja nazivali mafijaški ortaci, idealan je za saradnju s Vučićem. Štiteći Lončara, Vučić štiti svoj status gospodara života i smrti, apsolutiste koji kreira optužnice i naručuje hapšenja nepodobnih pojedinaca, ali i sprečava nadležne institucije da procesuiraju članove SNS-a sa spornim biografijama, kakva je Lončareva.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

 

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: