Skip to content

Kradonačelnici: Svaki je bio lovac na novac

01/07/2017

kradonačelnici2

U istoriji Beograda dubok trag su ostavili Rimljani, Huni, Turci, Nemci… Za razliku od tih vladara i okupatora, domaći političari tragove su pravili na Dedinju, u novostečenim vilama, firmama i na svojim bankarskim računima.

Opljačkani Beograđani uskoro će dobiti priliku da izaberu novu garnituru korumpiranih prevaranata, koji se razlikuju po stranačkoj pripadnosti, ali ne i po pohlepi. Normalni građani, naučeni tri decenije dugim iskustvom, u izbore će uložiti jedino što imaju – nadu i glas. Politikantima treba ovo drugo, zato su već počeli da se otimaju.

U novu bitku za Beograd najagresivnije je ušao, naravno, Aleksandar Vučić. On može najviše da izgubi. Gubitak vlasti u glavnom gradu označio bi početak kraja njegove diktature. Opravdano je zabrinut, mnogo je razloga za strah od poraza.

Srpska napredna stranka je u martu 2014. na izborima za Skupštinu grada Beograda osvojila 43,62 odsto glasova. Uspeh je ostvaren zahvaljujući antikorupcionaškoj kampanji, tokom koje je uhapšen tajkun Miroslav Mišković, i minhauzenovskim hvalospevima o „Beogradu na vodi“. Građani, ogorčeni načinom na koji je 13 godina vladala Demokratska stranka, naseli su na trikove barona Vučića. Čim je osvojio plen, dao ga je na upravljanje Siniši Malom i Goranu Vesiću, tehnokratama iz „žutog lopovskog preduzeća“.

Rezultati četvorogodišnje vlasti su očigledni. Naprednjaci su prekršili Ustav, sve zakone i Generalni urbanistički plan, arapskoj kompaniji su poklonili 99 hektara građevinskog zemljišta u centru glavnog grada. Obećana izgradnja kule, dva hotela, dva šoping mola i nekoliko poslovno-stambenih zgrada u „Beogradu na vodi“ do kraja 2016. ostala je mrtvo slovo na naslovnoj strani „Informera“. Vrhovni baron tvrdio je da će tim projektom zaposliti celu Srbiju, ali u poslednje vreme na toj lokaciji radi više konobara u nelegalnim restoranima koje drže njegovi kumovi i prijatelji, nego građevinaca na skelama. Usput, dogodio se i zločin u Savamali, koji je, iako su Vučićevi saučenici imali fantomke, skinuo masku i pokazao pravo lice diktature.

Na Slaviji je podignuta preskupa i neispravna muzička fontana, koja danas simbolizuje naprednjački primitivizam. Da bi ortačke firme imale na čemu da zarade, raskopani su kilometri gradskih ulica, a nije izgrađen ni milimetar kanalizacije. Upravljanje opštinama (poput Palilule, koja ima 170.000 stanovnika, ili Zemuna, sa 168.000) Vučić je poverio limarima i automehaničarima. Javna komunalna preduzeća pretvorio je u deponiju naprednjačkih kadrova po modelu koji personifikuje Dejan Krstović, direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća i predvodnik stranačkih nasilničkih odreda.

Šta misle o Vučiću, Beograđani su pokazali pre dva meseca, na predsedničkim izborima. Za njega je glasalo 44,03 odsto, a protiv, za sve opozicione kandidate, ne računajući njegovog slugu Šešelja, čak 48,67 odsto. Na predstojećim lokalnim izborima, ma koliko se naprednjaci kleli u njega, Vučićevo ime neće biti na glasačkom listiću. Taj nedostatak teško će se nadoknaditi uobičajenim pretnjama i podmićivanjem siromašnih birača.

Na sve to, Vučiću se na leđa natovario i Siniša Mali, sa najcrnjim mogućim imidžom. Nema gliba u koji se Mali nije uvaljao. Optužen je za plagiranje doktorata, kriminal i korupciju, pa čak i za nasilje u porodici. Takav, diktatoru može da bude od koristi samo ako nestane s političke scene.

Vučiću najveću pomoć pružaju njegovi navodni protivnici. Pripremajući se za beogradske izbore, opozicioni derivati Demokratske stranke smislili su strategiju koja garantovano vodi u propast.

Osnovnu političku smernicu odredio je Dragan Šutanovac. Mantrom „treba da se ujedinimo oko rešenja, ne oko mržnje“, aktutelni predsednik DS-a svesno i tendenciozno tera vodu na Vučićevu vodenicu, predstavljajući svaku kritiku vlasti kao mržnju prema vladaru. U okviru istog šablona, Šutanovac neuporedivo odlučnije odbacuje mogućnost saradnje sa „Dosta je bilo“ i Dverima nego sa Srpskom naprednom strankom. Za ujedinjenje su mu podobni i dovoljni Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Saša Janković. S dvojicom prethodnih šefova DS-a je bio u žestokoj svađi, a samo je Jankovića ogovarao žešće nego Jeremića. Međutim, postupajući po direktivama iz Lenglija zanemario je emocije i prihvatio se okupljanja dokazanih gubitnika. To je lak posao, srpska politička praksa je milion puta dokazala da se oko zajedničke akcije lakše dogovori deset pohlepnih pokvarenjaka, nego tri poštena čoveka.

Dok Šutanovac uživa u ulozi frontmena te ekipe, njen pravi ideolog je Dragan Đilas. I to ne svojom voljom. Vučićevom.

Vučić-i-Đilas

Đilas je otkupio grehove, prežalio mnoge biznis-kombinacije, napustio je politiku i taman kad se ponadao da će, dok zlo ne prođe, moći da uživa u hibernaciji, đavo je došao po svoje i rekao mu: „Vraćaj se, potreban si Vučiću“. Bivši predsednik DS-a gicao se koliko je mogao, ali stavljen je pred izbor: ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju koja će epilog dobiti u nadležnom sudu ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju posle koje može da se nada učešću u vlasti. Ucenjeni mučenik je prihvatio drugu opciju.

Pristao je na novu ulogu u Vučićevoj predstavi, u kojoj nema šta da ponudi osim afera u kojima je bio glavni junak. A, njih ima u ogromnim količinama. Iza svega što je pet i po godina radio kao gradonačelnik Beograda, za Đilasom se vukao neki konvertibilni rep.

„Reka Sava ove noći od vatrometa je blistala posebnim sjajem, dok je iznad nje novi most oduzimao dah posetiocima koji su posmatrali spektakularno osvetljenje na njemu. U svečanosti i vatrometu su, pored hiljada građana, uživali i predsednik Srbije Boris Tadić, gradonačelnik prestonice Dragan Đilas i predsednik gradske skupštine Aleksandar Antić, kao i mnogi drugi gradski funkcioneri“, opisao je „Blic“ proslavu najvećeg Đilasovog gradonačelničkog uspeha, mosta na Adi. Uz hvalospeve, navedeno je da most košta samo 190 miliona evra i da je od izuzetnog značaja za grad.

Kasnije, kad je pao s vlasti, objavljeni su podaci koji upućuju na to da je na izgradnju mosta potrošeno 450 miliona evra, a da će pristupne saobraćajnice koštati trostruko više. Koliko je galantan, Đilas je pokazao odlukom da iz gradske kase plati devet miliona evra više kako bi svi radovi bili završeni do 31. decembra 2012, pa da doček Nove godine ulepša Tadićem i vatrometom.

Biznis sa „Bus plusom“ smislio je tako dobro da alavi naprednjački prevaranti, kad su ga nasledili, ništa nisu menjali, samo su nastavili da cede pare od sirotinje. Tendersku dokumentaciju za posao naplate karata u javnom prevozu otkupila je 51 kompanija, tri su poslale ponudu, od kojih je jedna bila samo propagandni materijal. Pet stranih firmi tražilo je produženje roka da bi preveli dokumentaciju na engleski. Gradska Direkcija za javni prevoz je odbila taj zahtev, iako je, prema Zakonu o javnim nabavkama, ona bila obavezna da to sama obavi. Posao je dobio konzorcijum tri firme, „Kentkart“ iz Istanbula i dve beogradske, „Lanus“ i „Apeks solušn tehnolodži“, a sve su povezane vlasničkim odnosima. „Lanus“ poseduje 90 odsto „Apeksa“, a ostatak je u vlasništvu jedne od firmi iz grupe „Kentrakt“. Misterija vlasničkih odnosa kasnije se samo komplikovala, pa su u jednom danu u Agenciji za privredne registre dva puta menjani podaci.  U septembru 2010, kad su Grad Beograd i konzorcijum potpisali ugovor, „Apeks“ je imao samo jednog zaposlenog radnika i kapital od 500 evra. Ugovorom je određeno da posle deset godina sistem „Bus plus“ postaje vlasništvo Grada, dok bi po isteku četvrte godine Beograd dobio pravo da ga otkupi za 5,6 miliona evra. Međutim, umesto konzorcijuma, ugradnju validatora u vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća platio je Grad, što je iz budžeta odnelo još šest miliona evra.

Za isti iznos, oko šest miliona evra, Beograd je oštećen i prilikom rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra. Prema krivičnoj prijavi protiv bivšeg gradskog menadžera Aleksandra Bijelića i bivšeg direktora Agencije za investicije i stanovanje Marka Blagojevića, oni su osumnjičeni da su zloupotrebom službenog položaja oštetili budžet Grada za 642.333.852 dinara i pribavili nezakonitu imovinsku korist od 130.000.000 dinara. Posao vredan 17 miliona evra dodelili su „Balkan gradnji“, iako je firma „Svitelski Baugelšaft“ dala ponudu povoljniju za oko šest miliona evra. Blagojević je odluku gradske vlasti objasnio tvrdnjom da „Beograd sebi više ne može da dozvoli da radi sa firmama koje nemaju ni dovoljan broj zaposlenih, a kriju se iza stranih firmi jer ne mogu da ispune zahteve“. U tom objašnjenju ima logike, koju su isti Đilasovi saradnici zanemarili kad su „Apeksu“ dali mnogo kompleksniji i unosniji posao sa „Bus plusom“. U svakom slučaju, istraga tog slučaja ugasila se istog časa kad je bivši gradonačelnik svom drugu Vučiću platio indulgenciju.

Sličnu akciju Đilasova vlast sprovela je i u posrnulom gigantu PKB-u. Grad je sa kikindskom firmom „Turbo gas“ potpisao ugovor o izgradnji farme krava muzara u Vrbovskom. Posao je, prema ugovoru, bio vredan 3.448.500 evra, a cena je na kraju skočila do 10.298.948 evra, od čega je 7,8 miliona evra otišlo „Turbo gasu“, a ostatak drugim izvođačima radova. Na taj način stvoren je ogroman dug, koji je ugrozio likvidnost preduzeća. Izveštaj Komisije za reviziju otkrio je Đilasovu nameru da od celog PKB-a napravi ličnu kravu muzaru. Planirano je, navodno, da se promeni namena 28.000 hektara zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko. Ideja nije komplikovana, povlašćeni komitent kupio bi poljoprivredno zemljište po ceni od 400 evra za ar, čija vrednost bi, posle prevođenja u građevinsko, skočila za deset puta. S obzirom na veličinu posla, potencijalni kupac je mogao da dođe do koristi od čak 25 miliona evra. Đilas nije stigao da završi tu akciju, ali možda će dobiti drugu priliku posle sledećih izbora.

Kao i njegov gazda Vučić, tako i Đilas nikad nije zanemarivao interese svojih kumova. Čim je Đilas preuzeo vlast u Beogradu, procvetali su poslovi njegovog kuma i partijskog druga Dragana Kopčalića, jednog od najvećih poreskih dužnika. O kakvoj vrsti tajkuna je reč govori i zahtev Evropske unije da Srbija reši njegovu privatizaciju preduzeća „Trudbenik“.

Načinu na koji Đilas štiti interese svojih kumova razotkrili su Nenad Milenković, bivši predsednik opštine Novi Beograd i odbornik Dragan Vujević. Oni su detaljno opisali kako su podmitili sudskog veštaka Ljubodraga Đorđevića („za samo 200 evra“) da fiktivno proceni građevinske radove u interesu Zorana Stojisavljevića, Đilasovog kuma i vlasnika firme „Pampero“.

– Dobio sam garancije Dragana Đilasa da će nas štititi njegovi advokati i da će nam garantovati opstanak na funkcijama do daljnjeg, ali prevario nas je, a njegov kum uz moju pomoć okreće po 50 miliona dinara svake godine – naveo je u otvorenom pismu Vujević, koji je kao dokaz priložio odluku JP Poslovni prostori – opština Novi Beograd.

Pored ovih nekoliko, postoji još mnogo primera koji raskrinkavaju štetočinske poslovne kombinacije Đilasa, od toga kako je preko svoje firme „Multikom“ na prevaru izgradio kuću za rijaliti šou „Veliki brat“, do afere s „Arena sportom“, koji je nezakonito prodao „Telekomu“, na čijem čelu se tada nalazio Branko Radujko. O tome, kao i o još mnogo čemu, izjasnio se i Željko Mitrović.

– Pink je dugovao šest plata, ali ja sam izabrao da budem dužan, jer nisam hteo da kradem, a ti si izabrao da kradeš i da budeš dužan. Danas mnogi duguju, jer si ih ti, dragi Điki, pokrao i ucenjivao. Ja ti nisam ni Boris, ni Šule, a ti si onaj koji je sve svoje prijatelje „pobio“ na spavanju. I Sakana i Ivana Stankovića i Borisa Tadića i Dragana Šutanovca i mnoge druge koji se usudiše da veruju u prijateljstvo – optužio ga je Mitrović, priznavajući da su zajedno smišljali kampanju „kako je Dragan Đilas lep, pametan i pošten“.

Koliko je pošten vidi se iz podatka da se tokom njegove vladavine Beograd zadužio za 900 miliona evra, a da su istovremeno njegove firme 800 puta uvećale prihod. Dok je kupovao vile na Senjaku i Dedinju, Đilas je policiji naređivao da, uz upotrebu sile, ruši kioske, a komunalci da zlostavljaju ojađene građane koji nisu imali para za autobusku kartu.

Posle svega, umesto da sedne na optuženičku klupu i na sudu razjasni sve afere u kojima je učestvovao, Đilas je kaznu platio Vučiću. Ne zna se koliko je diktatoru dao para, ali prepustio mu je sve unosne marketinške poslove, na kojima je i stvorio svoju bivšu imperiju. U istom paketu, Vučiću za ljubav demolirao je Demokratsku stranku i doveo je na ivicu cenzusa. Kao i svaki drugi talac vlastite prošlosti, Đilas je sad prinuđen da se vrati u političko blato i odradi novi zadatak u interesu svog gospodara.

Još 2004. godine, kad ih je Milka Forcan ugostila u svom kabinetu u „Deltinu“, Vučić se zakleo da će uništiti Đilasa. Osam dugih godina trpeo je poniženja, pristajao je da igra po notama žutog tajkuna. Đilas je oglasima Grada Beograda i „Telekoma“ finansirao Vučićev privatni dnevni list „Pravda“. Kad je osnovana Srpska napredna stranka, gradonačelnik je iz budžeta Beograda plaćao autobuse koji su dovozili Vučićeve simpatizere na mitinge, čak i na onaj na kome je Nikolić najavio štrajk glađu. Za uspeh puča u SRS i uspon SNS zaslužniji je Đilas nego Vučić. U saradnji s Tadićem i Rakićem, on je omogućio naprednjacima da nekažnjeno ukradu poslaničke i odborničke mandate, dao im je medijsku i finansijsku podršku. Uveren da je mnogo pametan, da se nikada neće promeniti uloge gazde i sluge, dopuštao je sebi slobodu da provocira i ponižava Vučića. Kad je shvatio grešku već se našao na kolenima, moleći za milost.

Što je tražio, dobio je. Vučić ga je uzeo pod svoje; bolje da za protivnika ima Đilasa, nego nekog novog, nekompromitovanog i hrabrog. Zato ga sada istura kao glavnog konkurenta u borbi za Beograd.

Dobar izbor. Đilas nema i ne može ništa novo da ponudi. Osim demagogije, kakvu je nedavno izneo u pompeznom „planu za ekonomski preporod Srbije“.

– U Srbiji pola miliona ljudi nema posao, a još toliko radi za 200 evra. U teoriji svi znaju rešenje – da se pokrene privreda. Ali u praksi su za to neophodne investicije, a za njih je kapital. Najvažnije pitanje je gde danas naći novac – mudro je ocenio Đilas.

U pravu je, novac treba naći kod onih koji su ga oteli od građana. Kod Đilasa i njemu sličnih tajkuna, koji su iskoristili tranziciju da, u uslovima privrednog i socijalnog kolapsa, stvore imperije.

Da je fokusiran isključivo na održanje tog naopakog sistema Đilas je pre neki dan potvrdio i pokretanjem inicijative da jedan beogradski bulevar dobije naziv po pokojnom gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću. Peticiju su, pored njega, potpisali Tadić, Šutanovac, Jeremić i Saša Janković. Ne bi pogrešili ni da su, umesto ličnog imena, predložili naziv „Bulevar tajnih računa, sefova i stanova“. Dođe na isto.

Status simbola postđinđićevske Demokratske stranke Bogdanović je dobio učešćem u korupcionaškim aferama, nameštanjem poslova kumovima, partijskim i privatnim drugarima, spornim tenderima i vrdanjem pred zakonima. U vreme njegovog upravljanja Beogradom potpisan je ugovor sa hrvatskom kompanijom „Montmontaža“ o zakupu građevinskog zemljišta na Adi Huji, s desne strane Pančevačkog mosta, na 50 godina. U tom poslu sve je sporno, od tendera, izbora ponuđača, cene zakupa, pa do prenosa ugovora na luksemburški investicioni fondu „Brif“.  Fond je „Montmontaži“ 2007. godine platio 13,5 miliona evra s namerom da uloži još 85 miliona evra i zaokruži projekat u koji je ušao 2002. Posao nije uspeo jer je Grad u međuvremenu prodao Luku Beograd, pa je nastao spor oko vlasništva nad zemljištem na Adi Huji. „Brif“ je 2009. podneo krivičnu prijavu protiv Đilasa, Milana Beka i nekoliko sekretara iz gradske vlasti. Šta je bilo s tim sudskim postupkom, nije poznato. Međutim, zna se da se u sličnom problemu, suočivši se sa istim likovima – Bogdanovićem, Bekom, Đilasom – našao i Risto Gojković, investitor iz Velike Britanije. Nerazjašnjene su ostale i afere s „Alma Kvatrom“ i nabavkom preskupe opreme za „Arenu“.

Bogdanović je pazio na to da svi osetljivi poslovi ostanu u krugu porodice i prijatelja. Pod njegovom kontrolom Tenderska komisija, na čijem čelu se nalazila njegova supruga Dragana, odbacila je ponudu svetskog giganta „Simensa“ i opremu za „Telekom“ kupila od preduzeća „Saga“, po dva miliona evra većoj ceni. U to vreme direktor jednog sektora u „Telekomu“ bio je Bogdanovićev kum Kosta Mitrović, a predsednik Upravnog odbora Milan Božić, koji je danas predsednik Nadzornog odbora „Telekoma“, a čija kuma je Dragana Bogdanović.

Moćan i samouveren, Bogdanović nije mogao a da se javno ne žali na bezobrazne građane koji se drže zakona kao pijanci plota:

Bilo koji građanin, iz bilo kojeg razloga, napiše krivičnu prijavu protiv, na primer, sedam članova gradske vlade. I onda dođe policija da ih sasluša. Problem je što tužilaštvo reaguje istog trenutka na tako banalne stvari. To je za nas neverovatno…

Bio je u pravu, njegove akcije lakše su se sprovodile bez uplitanja policije i tužilaštva. Ipak, osim emocionalnih, nije imao većih muka. Štitio ga je Boris Tadić, predsednik države. Kad je utvrđeno da je Bogdanović prekršio zakon i „zaboravio“ da u imovinskoj karti navede da poseduje i jedan stan viška, Tadić je diplomatski opravdao druga: „Pa šta ako je kupio stan, to je efemerno“… Jednako gorljivo branio je Bogdanovića i posthumno, kad je na ostavinskoj raspravi otkriveno da je imao 16 bankarskih računa i dva zakupljena sefa. Koliko je para prešlo preko tih računa nikada neće biti istraženo.

Gde je Bogdanović stao, Đilas je nastavio. Posle njega Beogradom je zavladao Vučić, uz pomoć marionete Malog.

Vučiću se ta vlast osladila, neće je lako predati. Naprotiv, da bi odbranio Beograd spreman je i da izazove još jedne vanredne parlamentarne izbore. Opozicija bi, u tom slučaju, morala da ide u nekoliko kolona; kampanja ne bi bila koncentrisana samo na Beograd, dakle na Malog, Savamalu, „Beograd na vodi“, fontanu i druge naprednjačke katastrofe, što bi rasulo iovako skroman budžet opozicionih stranaka. Koaliciji oko SNS bilo bi dovoljno da ponovi rezultat s poslednjih izbora, pa da osvoji većinu mandata u Gradskoj skupštini.

Ako se to i ne ostvari, Vučić ima rezervno rešenje, kakvo je primenio u Zaječaru. Boško Ničić je tri godine vodio proteste protiv SNS-a i lično Vučića, govorio je na mitinzima Demokratske stranke… Na predsedničkim izborima podržao je Vuka Jeremića, da bi mesec dana kasnije, posle pobede u Zaječaru formirao koaliciju sa SNS-om. Ako može Ničić, zašto ne bi mogao, recimo, Aleksandar Šapić. Bivši potpredsednik DS-a i aktuelni predsednik opštine Novi Beograd već najavljuje saradnju s Vučićem. Bez obzira na medijsku kampanju koju trenutno vodi protiv Đilasa, vezujući ga za Aleksandra Rodića i Miroslava Miškovića, Vučić neće biti poražen ako se on vrati na mesto gradonačelnika. Kao i Malom, i Đilasu će za kontrolora postaviti Gorana Vesića i šou može da se nastavi. U tom slučaju, Šutanovčev apetit moraće da se zadovolji učešćem u vlasti u nekim beogradskim opštinama i svi zadovoljni. Osim Beograđana. No, oni nisu ni bitni. Njihovo je samo da se nadaju i da glasaju, svejedno za koga. Tako će biti dok se ne pojavi nova, ozbiljna opoziciona snaga, spremna da sprovede realne promene, na štetu korumpiranih politikanata, a na korist njihovih dosadašnji žrtvi.

knjige-oglas

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: