Skip to content

Aleksandar Pavlović: Samo ludaci misle da književnost ne menja svet

24/08/2017

Poeziju sam mrzeo, kao i našu stvarnost, ne računajući par domaćih i stranih pesnika jer su je većinom pisali ludaci, baš kao što su nam ludaci i vodili zemlju. Mojoj zbirci, koja ima preko deset najpohvalnijih recenzija od ljudi koji su stubovi srpske kulture, trebalo je 20 godina da, zahvaljujući novosadskom „Prometeju“, izađe na svetlost dana. To sam ipak doživeo, ali sam sasvim siguran da neću doživeti, makar živeo i 100 godina, da Srbija bude normalna zemlja

img370

Jedna od najeminentnijih izdavačkih kuća u Srbiji, novosadski „Prometej“, izdao je krajem prošle godine pesničku zbirku novinara Aleksandra Pavlovića „Natpis“, reprint istoimenog izdanja književnog društva „Sveti Sava“ koju su u Beogradu 1994. godine promovisali sada već pokojni Petar Kralj, Svetlana Velmar Janković i Čedomir Mirković . Oni su još tada apelovali na to da ova zbirka ne sme biti zaboravljena, a bard srpskog glumišta je na promociji rekao da ga ni jedna domaća, ni strana zbirka nije pogodila kao „Natpis“.

Novosadska izdavačka kuća je u izuzetno luksuznom izdanju, kakvo verovatno još nije viđeno u srpskom pesničkom izdavaštvu, objavila Pavlovićeve stihove, kao deo kompleksnog umetničkog dela koje slikama najpoznatijih svetskih slikara uz svaku pesmu prave zajednički umetnički doživljaj. Naime, uz svaku pesmu koja ustvari predstavlja jedan od životnih pojmova, a ni jedna nije duža od dva stiha, nalazi se slika nekog od svetskih slikara koja takođe obrađuje taj pojam. Tako stihove koje govore o istini, pravdi, sreći, smehu, groblju, beskraju, dopunjuju dela Goje, Klea, Rembranta, Karavađa, Blejka, El Greka, Boša i ostalih velikana umetnosti koji su svojim slikama pokušali da dočaraju ono što je Pavlović pokušao da uradi rečima. Eminentni srpski kritičari o knjizi su izrekli izuzetno pohvalne kritike koje bi poželeli i najveći svetski pisci. Dr Draško Ređep je, između ostalog, rekao da je ovo jedan od najčistijih lirskih progovora srpskih.

Da li je suviše pretenciozno i nadmeno stavljati svoje stihove uz slike besmrtnih u istoriji civilizacije?

– To nije objašnjenje slika stihovima već je u pitanju interakcija. Nije to bila moja ideja, nego beogradske urbane legende Dušana Prelevića Preleta. On me je jedne noći sredinom devedesetih našao „na poslu“ u sada po zlu čuvenoj novosadskoj diskoteci „Kontrast“ i njemu sam dao posle našeg pijanstva svoje stihove ispisane na papiru rukom, čije čak nisam imao ni kopije, da ih kod kuće pregleda i da mi kaže da li valjaju. Da ih je tada izgubio, ova knjiga nikada ne bi ugledala svetlost dana. Međutim, prgavi i često neobuzdani Prele je uradio ono što niko ne bi. Prekucao je na svojoj „Olimpija“ mašini svaku pesmu u četiri kopije. Jednu za arhivu u svojoj kući, jednu za mene, jednu za svog nerazdvojnog druga iz Ateljea 212 Petra Kralja i jednu, kako je govorio, za svoj džep, da može uvek nekom da ih pokaže. Ja sam u međuvremenu otišao nekim svojim putevima u Moskvu i jedne hladne ruske zime, kada je bilo minus 30, nazvala me je majka i rekla da odmah dolazim jer me je kući pozvao Petar Kralj i „tako naredio“. Naravno, za moju majku biologa, Pera je bio „autoritet sa televizije“ koji se morao slušati, a meni je to bio znak da moje pseme nešto vrede, jer mi je Prele rekao da će ih dati prvo Peri, pa će mi tek onda reći svoje mišljenje. Ali, kada mi je Petar Kralj u Ateljeu 212 rekao da ga niti jedna strana ni domaća zbirka nije pogodila kao „Natpis“, što je i javno ponovio na promociji pre 20 godina, znao sam da sam ubo pravu stvar. To što nisam dobio nikakvu nagradu i pored takvih recenzija, ne uzbuđuje me jer ih ne bih ni primio. Uostalom, svi koji su je promovisali prvi put su sahranjeni u Aleji velikana, naravno sem mene… Ko da me nagradi? Vučićev ili Pajtićev gradonačelnik Novog Sada ili ne daj Bože Slobin? A, uglavnom su se tako delile nagrade u srpskoj književnosti od pamtiveka. Izabere vlast kvazikritičare i onda oni dele nagrade i rastale se sa vlašću. Je li, na primer, Branko Miljković dobio neku značajnu književnu nagradu? Kada je Prele napisao da ćemo, ako se od „Natpisa“ napravi kompletno umetničko delo, napraviti veliku stvar za naša pokoljenja, ali da sa njim bez kompleksa možemo i u veliki svet, prvi put sam iskreno zažalio što sam Srbin.

1 wp petar kralj grob

Ti si jedan od retkih koji priznaje da žali što je Srbin? Zbog čega?

– Pa zato što sam znao da od pameti, kao i ti, ne mogu živeti u Srbiji, a baš nisam nešto vredan da mogu da idem da zadužim radno odelo i pidžamu na zapadu. Mada, za razliku od tebe, mislim da je to veoma interesantno ako podrazumevaš i to da zbog te interesantnosti možeš izgubiti i glavu. Čim sam napisao tako nešto da se tako dobri poznavaoci umetnosti dive znači da „imam vijuge“, ali nažalost nemam stas i glas, a to jedino u Srbiji prolazi. Primitivan narod. Baš me je nedavno jedna od tih domaćih političkih zvezda, koja ekstra živi od tog primitivizma, upitala „kako za svoj narod mogu reći da je primitivan jer to ne rade ni najveći izdajnici“, a kada sam mu odgovorio da je najveći dokaz primitivizma tog njegovog naroda to što ga je za vreme njegove vladavine i njemu sličnih idiota nestalo ili emigriralo njih milion, samo je zaćutao i jedva je čekao da pobegne od stola. Znači notorna je laž da nas ima sedam i po miliona. To je broj koji figurira da bi moglo da se manipuliše na izborima jer, ako ukucaš na internetu i pogledaš koliko nas je bilo 1991, videćeš da je to ista brojka. A i papagaji znaju da nas već petnaestak godina nestaje godišnje po 35.000, a negativan priraštaj je počeo 1991, sa minus 2.000. Ja sam sabrao i video da je za tih 27 godina negativan periraštaj oko 600.000. Znači nestali su Novi Sad i Niš zajedno. I pazi, sve isto kao i kada je počelo. Iste drolje i u politici i na estradi, birane i obožavane od istog tog naroda. Sloba, Ceca i njihova deca. Što je još gore, njihovi najveći suparnici su još veće drolje. Duhovne i moralne. I eto ti rezultat: 100.000 praznih kuća samo u Vojvodini. I svi ćute! Ima li onda goreg naroda, da ne ulazimo u detalje?

Pa jesmo li baš svi idioti?

– Da ne veruješ, nismo. Ja stvarno verujem da ima fantastičnih Srba, ali su u ogromnoj manjini. Evo, nedavno sam u Novom Sadu gledao predstavu „Urnebesna tragedija“ sa Mišom Janketićem i Miodragom Petrovićem u glavnim ulogama i nije bilo jedno jedino slobodno mesto. Incidenti u moru ludaka… hiljadu na jednom mestu. Ali, neću da se zavaravam da ima nade. Incidenti u principu uvek prvi najebu, tako da će Srbi umreti posle njih. Jednostavno, nema nam spasa iako je spas vrlo jednostavan. Na primer, bilo bi dovoljno da svaki Srbin koji se busa u grudi da ide u crkvu poštuje deset božijih zapovesti. Pa makar ponekad i lagao. Naravno, najviše bih voleo da nisam u pravu. Samo to niko ne sme da kaže, iako mnogi predosećaju. To provejava kao opšta ocena i na tvom blogu ili mi se samo to čini, a ti ipak misliš da ima nade? A, evo zašto nema. Zato što je u Srbiji sve isto vekovima, ali se svet promenio. Nušić, Sterija, Kočić… svi su govorili ono što i mi sada govorimo, samo su imena druga. Ali tada je ceo svet išao napred u prvoj brzini i peške, a oni su sada u petoj, a mi još krenuli i u rikverc. I nema ko da zakoči. Od naroda preko političara do popova. Svi su isti. Baš sam to objašnjavao prošle godine jedinom časnom popu koga sam upoznao u životu, ocu Branku Ćurčinu, koji je u Novom Sadu sagradio dve crkve i, što je još važnije, u nekoliko centara koje je osnovao spasao je na stotine mladih od droge. Ne batinama kao onaj Branislav Peranović iz Crne Reke što ih je lečio lopatom, već ljubavlju. Pitao me je što tako mislim, a kada sam mu objasnio da od Novog Sada do Đale (granični prelaz s Mađarskom), odakle je moja majka, ima 14 naselja i nešto više pravoslavnih crkava, a da ni na jednoj ne radi sat, a naravno na svakoj katoličkoj radi, samo je slegnuo ramenima. Ali zato popovi idu u najboljim automobilima na svadbu sina Bratislava Gašića. Mislim, to je poslednje od sranja kog sam se setio. Ni ovi što su pre njega bili na vlasti, bar što se mene tiče, nisu bili mnogo bolji. Eto, sada mogu da priznam (pošto je zastarelo za sudsko gonjenje) Pajtiću, iako on zna da sam ja pisao tekst o njemu da je ukrao 10 miliona evra za zaprašivanje komaraca one godine kada su nas u Novom Sadu pojeli komarci. Doneo mi papire njegov najbliži saradnik, jer se uplašio Boga. I jel mu fali nešto? Jel uhapšen? Jel se neko brecnuo zbog toga? E, zato se bojim da ćemo nestati i da će to biti Božija kazna za sve grehe koje smo kao narod počinili. Isto kao što se niko nije brecnuo na oprostajna pisma ovih osamnaestogodišnjaka iz Nove Pazove i Mola, koji su u septembru 2016. potpuno svesno otišli u smrt zbog bede u kojoj su živeli. Ja nisam plakao ni na jednoj sahrani na kojoj sam bio, ali su mi suze same tekle kada sam čitao njihova oproštajna pisma… A novine više ne možeš da čitaš. Ubio ženu, dete, majku, komšije… Svaki dan. Imao sam priliku da gledam indijske dnevne novine jedno petnaestak dana. Samo jedno brutalno ubistvo za to vreme u zemlji od milijardu ljudi. I šta onda reći za Srbiju, 200 puta manju?

Pa, što si onda pisao poeziju nepostojećem narodu? Zašto nisi zapalio u svet kao i mnogi drugi i započeo novi život pod nekim novim pseudonimom?

– Zato što misim da ima Boga, iako sumnjam da je on pravoslavac. Ali, da se razumemo. Nema tih para za koje bih ja promenio pravoslavnu veru kao što je to uradilo na milione Srba i stvorilo druge narode. Toliko o izdajicama. U tom odelu sam došao na ovaj svet i princip je da ga u njemu i napustim. Ko izda principe izdao je smisao svog života. Iz inata! Iz inata sam pisao i poeziju, jer mi se nijedan pesnik i nijedna knjiga nije do kraja svidela. Jeste poneka pesma i neki stih poput „I pad je let“, ali i Branko Miljković ima bezbroj reči prosutih u prazno. Davno, u Moskvi sasvim sam slučajno upoznao jednu Amerikanku, lingvistu iz jedne izuzetno situirane porodice, koja je u 24. godini perfektno govorila srpski, iako nikada nije imala nikakve kontakte sa Srbima dok nije počela da uči jezik. Kada sam je upitao zašto je odlučila da ga nauči, odgovorila je da je, čitajući o Vuku Karadžiću, shvatila da je to najsavršeniji jezik na svetu jer samo on ima pravilo da je jedan glas – jedno slovo. Onda sam odlučio da pokažem šta se sve može reći sa tim jezikom, a da to bude lepo i muzikalno i u stihu, pa ako hoćeš i pevljivo. I eto, uspeo sam. Znači, bez svake sumnje imamo genijalan jezik jer su Srbi očigledno i puni genija spram svog broja stanovnika, ali su oni nemoćni kada budale vladaju i budale ili naivni ih biraju. Pošto sam kroz novinarstvo upoznao dosta ljudi na raznim položajima koji se busaju u prsa da su veliki Srbi, obožavam da ih pitam da li su čuli za na primer Ognjeslava Kosovića. Bez sumnje, jednog od najvećih srpskih genija sahranjenog u Sankt Peterburgu. Naravno, nije čuo niti jedan, ali znaju sve pevaljke i rijaliti zvezde napamet. E, u inat tim skotovima sam pisao.

Misliš da će tvoju poeziju neko čitati? Misliš da ona može da promeni Srbe?

– Pa, lepo sam ti rekao da će Srbi nestati, ali sam ubeđen da može mnogo da promeni neke. Ja sam svoju pesmu preživeo i menjao se sa njom. Sem, naravno, onih koje govore o smrti poput epitafa koji glasi „Ovde nikog nema“, za koji je Petar Kralj rekao na promociji pre 20 godina da bi želeo da stoji na njegovom grobu kada jednog dana bude umro. Nažalost, ne postoje tehničke mogućnosti da se to napiše na njegovom grobu. Samo ludaci misle da književnost ne menja svet. Knjige, naravno one dobre, pišu ljudi sa velikim životnim iskustvom. Čitajući razne knjige, naći ćeš način i da sam budeš srećan. Jednostavno, pašće ti na pamet ideja šta da uradiš i promeniš u životu ili kako da se ponašaš prema ljudima, i to ti je već sreća na mikroplanu. Na makroplanu to mogu uraditi oni koji odlučuju o sudbini čovečanstva. Hoćeš primer? Evo na primer Putin, čiji ja u dubini duše nisam fan, za razliku od 99 odsto Srba koji kažu da nam je on spas. On je dozvolio ili nije sprečio enormnu pljačku u Rusiji gde ljudi, posebno van velikih gadova, iuzetno teško žive s manje od 100 dolara mesečno, gotovo gore nego mi, pošto su tamošnji tajkuni oteli sve. Posledica je demografska katastrofa. U vreme Putinove vlasti negativan priraštaj je 7 miliona, a dva miliona Rusa se iselilo i to većinom najobrazovanijih, što mi je pričao Miša, ekonomista zaposlen u Segedinu u Mađarskoj u jednoj nemačkoj firmi. Tako da je pitanje šta će istorija za sto godina o njemu reći. Ili to tako mora jer se očigledno ne razumem u politiku? Ali, samo ludak može reći da Putin ne menja svet i da nije kompletan tip. Izvanredan džudista koji je na prvenstvu Sankt Peterburga pobedio šampiona sa Olimpijskih igara u Montrealu 1976, a bio je i univerzitetski šampion u ovom sportu. Čovek koji zna da svira i peva džez, ali čovek koji čita knjige. Od njegovog izbora najboljih pet knjiga, gde su Omar Hajam, Aleksandar Dima, Dostojevski i Tolstoj, u moj izbor bi ušle tri. Sem njih voli da čita Hemingveja, Džeka Londona i Žila Verna, a volim ih i ja. Tito je obožavao ruske klasike, i to sam video u jednoj ruskoj emisiji o njemu, mnogo su čitali Indira Gandi, Nehru, Čerčil, Ruzvelt, De Gol… Zar ti treba drugi dokaz da se vidi da su oni koji su oblikovali svet bili načitani ljudi. To kada govorim, isključivo mislim na političare, ali svet su menjali i naučnici i mnogi drugi intelektualci, ali i obični ljudi koji su knjigom menjali prvo sebe i svoje ukućane i svoj mikrosvet. A na mikrosvetu počiva čovečanstvo. To znači da, ako književnost može da promeni svet, a poezija je atletika književnosti, onda je sasvim sigurno da ona može da promeni i Srbe. Samo je problem što Srbima uteruju u glavu najveće rijaliti budalaštine oni koji ih pljačkaju. Naravno, najlakše je nekog opljačkati kada ga napraviš budalom…

Ti si poezijom pokušao da objasniš najobičnije životne pojmove sa što manje reči i u stihu. Tvoji su naslovi Čekanje, Pismo, Istina, Reka, Groblje… i tako 50 naslova pesama koje sadrže samo jednu reč? Kao da u svakoj pesmi pametuješ, objašnjavajući ljudima neki životni pojam, iako se negde mnogi s tobom ne bi složili jer oni taj pojam vide drugačije?

– Odgovore na pitanja o životu veoma rano sam počeo tražiti iz knjiga jer moja porodica se, kao uostalom ni mnoge druge u Srbiji, nije baš snalazila u životu. Gledao sam srećne i glupe ljude kako imaju sve, a ja nisam imao mnogo toga iako su mi roditelji bili intelektualci. Naravno, u laž da odelo ne čini čoveka nikada nisam verovao jer bi inače ljudi šetali goli. Kao i svi klinci, zavideo sam onima koji imaju sve i onda je jedan od tih klinaca stradao na bizaran način i mislim da sam tada shvatio da je život samo onaj tren u kome živimo, a da je i prošlost i budućnost relativna, a odelo dobro dođe kada ga god kupiš. Na to me je stalno podsećalo njegovo prazno mesto u školskoj klupi. Od tada me je interesovao svaki pojam u životu i počeo sam da ga poredim s onim što o njemu piše i onim što je bio moj doživljaj tog pojma. Moja poezija je ustvari rezultat tog neslaganja, pošto nisam našao što me interesuje ni u romanima, a ni u poeziji. Potom sam upoznao neke pesnike, a ustvari sam upoznao bolesnike kojih sam se uplašio i bilo me sramota da nekom kažem da pišem pesme. Jedini koji mi je iole izgledao nomalan, bio je Mika Antič koji je, naravno pijan , jednog dana došao u džudo klub „Slavija“, gde sam trenirao, i podelio nam svoj roman, mislim jedini koji je napisao, koji se zvao „Stepenice straha“. On je taj roman posvetio svom sinu Igoru Antiću koji je bio prvak Jugoslavije u džudou, a pesmu „zlatni dečak“ jednom od mojih najboljih prijatelja, vrhunskom kardiologu dr Milanu Ignjatoviću, dvostrukom prvaku Jugoslavije u džudou. Eto, Mika me ohrabrio da i među pesnicima ima normalnih, pa sam sa 15 godina objavio svoju prvu pesmu i tako razbio sve svoje strahove i komplekse u životu.

Mora se priznati da svako ko je pogledao knjigu ima samo pohvale za nju. Kompaktno i jedinstveno umetničko delo. Šta sve treba da se uradi da bi se došlo do takve knjige ili bilo čega tako vrednog u životu?

– Prvo da te Bog pogleda, jer bez toga ni da si Tesla ništa ti ne pomaže. Sem nekih novinarskih tekstova kojima sam bio baš zadovoljan, ovo mi je prvi put da sam nešto u životu doterao do kraja i to me ispunjava. Posebno sam se osetio ponosnim na to onoga momenta kada je Tanja Bošković na promociji knjige na poslednjem Sajmu knjiga uzviknula „Stanite ljudi i poslušajte ovo, biće vam lepši dan i prijatniji san“. I svi su zastali jer je promocija bila emitovana na najvećem monitoru u hali 1 sajma. Uvek mi je u životu falilo ono „malo“ da nešto uradim… Imao sam mnoge talente, čak sam pobedio po jednom dva juniorska prvaka Jugoslavije u džudou i to iponom, iako su oni bez sumnje bili bolji džudisti. Bilo je jošbezbroj nedovršenih priča u mom životu, poput Vukove diplome koju nikada nisam dobio zbog keca iz vladanja, ali je ova konačno dovršena. Zato nikada ne treba odustati. Sada mi je cilj da ova knjiga postane „prva zvučna knjiga“, što je bio san Preleta i Petra Kralja. Prosto, jedino što ostaje iza ljudskih bića je umetnička reč, muzika i slike. Sve ostalo se uruši. Znaš li da niti jedno bogatstvo nije trajalo više od jednog veka? A zamisli da za hiljadu godina neka velika svetska faca izjavi da čita Aleksandra Pavlovića, kao što Putin svima priča da čita Omara Hajama…

1 wp tanja bošković

Misliš da vredi slava posle smrti? Kako oblikuješ te svoje stihove jer, ako nešto moram priznati, onda je to da zaista nema niti jedne reči viška u tvojoj poeziji?

– Vidi , svaki normalan čovek teži da nešto ostavi nakon svog života, ali svi umiru tužni jer shvate da su samo ostavili pelcer za produženje vrste ili čak ni to, ali svaki pravi umetnik umire srećan. Smrti se uopšte ne bojim, mada se bojim umiranja, a sada nakon objavljene knjige ni najmanje. Ako bude još dana u mom životu, možda bude i još knjiga, a ako ne bude knjiga neka bude dana, jer se trudim da mi svaki dan bude najlepši u životu. Znači, mogu da se kladim sa tobom da ću biti slavan posle smrti i to ima neprocenjivu vrednost za mene kao eliksir života. Sada mi je bolje ovako jer bi me nerviralo da me cimaju po ulici. Naravno, zezam se, ali ako ne budem nije moja greška, već idiota koji će doći posle mene, a opkladu ću ti isplatiti na onom svetu. Što se tiče tvoga priznanja o mojoj knjizi, ono je već napisano tako da ne možeš da ga povučeš, a kada bi ga povukao, propao bi ti sajt, jer ti nisi čovek koji menja stavove pa zato i imaš najposećeniji sajt u Srbiji. A što se tiče sečenja suvišnih reči, moram ti priznati da ni ja nisam operisan od suvišnih reči ali, za razliku od drugih, nisam uopšte sujetan i znam da poslušam veće znalce od mene. Prele i Pera Kralj jesu prvi videli moje stihove, ali nisu ih ni oni „očerupali“ jer nisu imali srca, pošto su umetnici i imali su emotivni odnos prema stihovima. Pošto sam video da je i njima sve dobro, posumnjao sam i dao stihove na proveru našem verovatno najvećem esejisti i istoričaru književnosti univerzitetskom profesoru dr Jovanu Pejčiću, koji ni malo nije bio emotivan prema mojim stihovima i sav višak je odrezao. Prele mi je prvo rekao da sam lud i da mi je unakazio pesme kada je video „odrezanu“ verziju, a onda me je zvao nakon dve nedelje i rekao da se zajebao jer „profa“ zna posao. Isto je bilo i s Petrom Kraljem koji je na prvoj promociji javno rekao da hoće da mu moj epitaf piše na grobu, a on je glasio „Ovde nikog nema, a neće ni biti“ , a kada ga je Pejčić skratio na „Ovde nikog nema“, Pera mi je rekao: “Vidi, ovo je još jače“. Zaista poštujem znanje, a to umetnici ne moraju da imaju. Oni moraju da imaju san koji znaju da prenesu rečima. Moraš da imaš tihu patnju u grudima i stomaku ili u nogama, kao kada se zaljubiš. I kada napišeš delo, onda to prestaje, kao kada se odljubiš. Mada, najbolje je kada se ne zaljubiš već budeš racionalan u ljubavi i u životu i u umetnosti. Ne volim iracionalnost u bilo kom smislu jer ti što seru kao ljubav je iracionalna stvar se na kraju uvek razvedu i pate ko ludaci. Isto ti je s umetnošću. Lepim rečima se mogu izreći i najteže misli i ne mora se uopšte težiti iracionalnosti koju niko ne razume i koja na kraju uvek bude „Lar pur Lar“, odnosno umetnost radi umetnosti. Jednostavno, kada sam pisao i sanjao svoje pesme, pokušao sam da to uradim za prosečan srpski mozak, ali na žalost prosečan srpski mozak je rijaliti mozak i zato im je i život rijaliti. Na bensedinima i alkoholu, izgubljeni u beznađu. Što bi naš poznanik, pokojni Tirke rekao „Ovde ko nije lud, taj nije normalan“.

1 wp prele

Pa, jedeš i ti novinarski hleb kao i ja pa zato i znaš da je ovde teško biti normalan? Da li si ispunio san svakog novinara da napiše bar jednu knjigu ili od tebe možemo očekivati još knjiga poezije ili možda nečeg drugog ili trećeg?

– Iskreno da ti kažem, ja sada samo ponekad „gricnem“ novinarski hleb, ako još neko slučajno hoće da me objavi jer, za razliku od tebe kojem su sve novine zatvorili, mene su iz svih redakcija izbacili, a jedino si ti bio u pravu što si me isterao iz „Pravde“ jer sam prestao da ti pišem. A ja sam takođe bio u pravu jer nisam hteo da ti pišem za džabe kada je „Pravda“ propala… Dakle, radio sam većinom kao novinar reporter u novosadskom „Dnevniku“, „Kuriru“, „Pressu“, kod Marića u „Profilu“, naravno „Tabloidu“, gde samo jedan jedini tekst imam potpisan svojim imenom, a sve ostale pod pseudonimom. Iskren da ti budem, najsrećniji sam što me je Bog pogledao i dozvolio da mi novinarstvo bude hobi, a ne profesija. Zašto tako mislim najbolje će ti ilustrovati činjeenica da me je iz „Večernjih novosti“ izbacila ljubavnica Manje Vukotića samo nekoliko dana nakon što su one jedine od svih novina u Srbiji imale reportažu o cunamiju na Tajlandu preko obe srednje strane i na gotovo čitavoj naslovnoj. Žena me zamrzela, a da me nikada nije videla jer se uplašila da ću postati šef dopisništva u Novom Sadu, a Manji je bila važnija ona nego da „Novosti“ imaju dobre reportaže. To što su zbog malog tiraža upale u dugove iz kojih nikada neće izaći, to nikoga ne interesuje. Mislim da je samo stanje u srpskom novinarstvu gore nego stanje u Srbiji, jer da bi bio novinar moraš da smrdiš na govna, umesto da budeš gospodin. Sećam se k’o danas kada smo sedeli u redakciji „Profila“ dok su bombe padale po Beogradu, da sam prvi i poslednji put u životu sedeo i pričao sa Bogdanom Tirnanićem koji je pročitao moj tekst o prvom oslobođenom haškom optuženiku Zejnilu Delaliću iz Konjica i koji mi je tada rekao: „Jebote, talenat koji imaš, beži odavde jer ovde nikad neće biti bolje, pa makar prao govna po svetu“, verovatno rezigniran eksplozijama oko nas. Sada sam ipak srećan što nisam poslušao možda i najboljeg srpskog novinara u istoriji. Pa, makar mi „Natpis“ bio i jedino što sam uradio. Ja sam ubeđen da procenat onih koji uspeju da se snađu u Srbiji nije ništa manji od onog koliko se naši ljudi snađu u svetu. Jedina je razlika u tome što su ti, koji su otišli, većinom obezbedili da imaju šta da jedu, a ovde bi većinom bili gladni. Ali, bajke o srećnom životu Srba van granica su uglavnom amo bajke. Lutam često po svetu, pa vidim. Šuma je u principu lepa izdaleka, ali treba ući u šumu… Nikada neću zaboraviti suzu inženjera poloprivrede koji čisti toalet u Bečkom Šenbrunu za 1.200 evra, kada sam ga upitao vredi li to tih para… Da je našao posao u svojoj struci ovde, tvrdim ti da bi više uštedeo nego u Beču. Što, naravno, ne znači da sugerišem mladim ljudima da ne pokušaju da zarade za srećan život napolju ako im je to želja i ako misle da mogu. Samo im kažem da budu sigurni da će sigurno bolju picu pojesti u Srpskoj Crnji nego u Milanu i da znaju da ih čekaju krv, znoj i suze i večiti status građanina drugog reda kada odu. Zato sam ja odlučio da se snađem ovde i napišem još par „Natpisa“ , par romana i, naravno, knjigu o novinarstvu sa svim svojim tekstovima od kojih su većina bili na naslovnim stranama raznih novina, ako mi moj Bog dozvoli. Jer šenbrunski toalet je apoteka za govna koja se nalaze u srpskom novinarstvu….

Eto da se nas dvojica konačno usaglasimo oko nečeg u potpunosti. Što nisi napisao pesmu o novinarstvu?

– Ne mogu da smislim jednu reč za naslov, a to mi je osnovni uslov da bi pesma ušla u moju knjigu. Sem ako, možda, ne stavim naslov „Govna“. Srpsko novinarstvo ti je, otkad sam ja napisao prvi tekst, znači od 1988, gotovo potpuno zavisno od vlasti ili od onih koji hoće da sruše tu vlast. Danas imaš dve ili tri novine i jednu televiziju koja sme da nešto progovori protiv vlasti, a svi ostali igraju kako vlast svira. Ne znam šta je gore: autocenzura novinara ili cenzura glavnih urednika, koji se svaki dan čuju ili direktno s vladarom ili s nekim drugim činovnikom bliskim njemu. I tako je bilo od Slobe naovamo. Razlog je, naravno, što su se i vlasnici novina uvaljali u prljavi novac kao i političari, i naravno ne plaćaju porez i vlast uvek može lako da ih zatvori ili im napravi probleme koji će im onemogućiti rad ako samo malo talasaju protiv nje. Ili finansiranje medija putem oglašavanja javnih preduzeća, koja svakog trenutka mogu povući reklame ako im se neka rečenica ne svidi, a to znači da nema plata, odnosno da će deca novinara gladovati. I tako novinari pristaju na najgora poniženja, većinom znajući kako ih vlastodršci kradu, ali ćute da ne bude gore. A onda gore dođe kao Božija kazna za sve njihove laži i onda ostanu i bez novina. Ili naprasno umru. Ja sam, na primer, do 2004. radio u novosadskom „Dnevniku“ i u njemu je toliko novinara umrlo za tih petnaestak godina, koliko sam bio u njemu, da je to strašno. A to je zato što su morali da slušaju svaku budalu koja je u Vojvodini došla na vlast. Nikada neću zaboraviti Nenada Čanka koji je cepao „Dnevnik“ pre 5. oktobra jer je bio Slobin bilten , a onda je 6. oktobra ušao u redakciju i pred svim novinarima javno rekao da će pisati onako kako on kaže. Ja sam se nasmejao i to me je koštalo reporterskog mesta pa su me prebacili u desk, a odluku je doneo neki novinarski beznačajni Pera Popović koji je isplivao posle revolucije, a inače sam ga zapamtio po tome što je 12 godina ranije, kada su pali autonomaši, trčao kod Slobe Miloševića i, pošto se video s njim, javno izjavljivao po redakciji da ruku neće prati 10 dana jer se rukovao sa Slobom.

I kako misliš da „Natpis“ postane prva srpska zvučna knjiga? Kakav je to projekat?

– To je bila ideja Dušana Prelevića Preleta jer je želeo da moja knjiga posluži kao njegov obračun sa šundom i neukusom koji je devedesetih harao po Srbiji, ali je tada još bilo nade. Sada nade više nema jer je šund ubio Srbiju, a nema više ni Preleta, ali to je moj dug prema njemu za njegov istinski trud oko knjige koja je tada izgledala kao sveščica za osnovnu školu i bila je sklepana samo s ciljem da o njoj nešto kažu ljudi koji se razumeju u kulturu. Mislim da bi Prele bio srećan kada bi video kako knjiga danas izgleda, ali ću ja možda i doživeti njegov san da knjiga bude podloga za desetak rok kompozicija koje bi uradili naši najbolji rokeri, a da čitavu knjigu odrecituju na „Karminu Buranu“, „Bolero“ i još neke hitove klasične muzike naši znameniti glumci. Prele je zamislio da stihove govore on i Petar Kralj, a trčao je do Bajage, Bore Čorbe, Vlade i Bajke i još nekih poznatih kantautora, kako bi obezbedio njihov pristanak da urade muziku za pojedine pesme. Izračunao je da mu za spotove i sve ostale troškove te 2000. godine treba tadašnjih 60.000 maraka koje je neumorno tražio. Jednog zimskog dana me je nazvao i rekao da mu se Branislav Lajinović Dugi zakleo da će mu dati te pare za projekat u roku od deset dana, samo da završi neki posao. Kao danas se sećam da sam tog dana otišao u Suboticu da pravim intervju sa vicešampionom sveta u boksu, Draganom Vujkovićem za „Profil“ i da sam se iz Subotice vratio rano ujutro i kada sam ugledao na kioscima „Blic“, suze su mi same potekle. Na naslovnoj strani je bio Dugi kako mrtav leži na beogradskom asfaltu. Naravno, plakao sam zbog izgubljenih para. Izgleda da čista duša ove knjige nije želela da u nju uđe prljavi novac. Sada sam aktivan u svetskom projektu koji se zove „elektronski novac“ i blizu sam da ostvarim svoj i Preletov san. Pošto sam hedonista u životu i uspeo sam da uživam u lepim pa nekad i skupim stvarima, a u Srbiji, onda verujem da ću uspeti da „Natpis“ bude nešto neviđeno, ne samo na ovim prostorima već i, verujem, u svetu. A što je najvažnije, elektronski novac mi niko ne može ukrasti pa se ne bojim da kažem da ga imam jer su srpski lopovi tu nemoćni. On ide samo tamo gde mu ja kažem a u kući nikad nije..

Pročitao sam sve recenzije tvoje knjige. Napravio si zanimljiv izbor „mudraca“. Da li te neko odbio?

– Iskren da budem, želeo sam još samo Kusturicu, jer cenim ono što je on uradio na filmu. Kada je saznao ko su sve recezenti knjige, on me je sam nazvao iz Luksemburga i čvrsto je bio obećao da će napisati recenziju, posebno zbog Pere Kralja jer je rekao da izuzetno ceni njegovo mišljenje. Onako usput me je upitao zašto među recezentima nema nekog našeg pesnika, a ja sam se našalio i pitao ga kojeg? Da možda ne misli da će mi „Mantija Blebećković“ napisati nešto dobro o knjizi, kad je u svojim knjigama nabacao bezbroj beskorisnih reči tako da se od njih samo vidi pedagoški preteća sintagma „ćeraćemo se još“, koja je vašarska poštapalica, a ne vrhunski stih. Kusta se samo nasmejao i rekao da će mi javiti, ali se nikada nije javio, a ja sam tada shvatio da je to zato što sam mu uvredio prijatelja. Ali ja zaista mislim da mu je prijatelj prepun nagrada koje dodeljuje vlast, a vlast samo bira podobne. Kada je veliki Kusta slagao, a mogao je samo reći da neće, onda zamisli kako lažu „mali Srbi“. Ali, „Natpis“ je čista knjiga i ona ne trpi laži i zato sam ubeđen da će preživeti. Zato i mislim se da Srbi neće, jer će ih ubiti laž s kojom su se sjedinili. I lažovi oko kojih su se ujedinili. Ali neću o tome, jer je čitav ovaj tvoj blog (bez)uspešna borba protiv laži koja ubija smisao života. I mene kao čitaoca.

img375

 

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: