Bokan, uterivač dugova i straha

Aleksandar Vučić je naneo trajnu i nenadoknadivu štetu Srbiji. Uz to zlo uradio je i nešto korisno – stavio je Srbiju pred ogledalo. U vrh vlasti podigao je sociopate, psihopate, manijake, kriminalce, narkomane, bednike svake vrste. Korumpirani i ucenjeni, laki su za upravljanje. Lako je i njima s Vučićem. Bespogovorno izvršavaju njegove naloge, podmićuju ga novcem i laskanjem. To će raditi dok imaju interes.

Pun kompleksa, Vučić zna s kim ima posla. Sam ih je birao, hteo je takve, sebi slične. Zna sve o svakom parazitu, koga je prihvatio u okruženje. Dobro pamti njihove grehove, u šta se autor ovog teksta uverio u vreme dok je bio glavni urednik dnevnog lista Pravda. U jesen 2009. u Pravdi je objavljen intervju s Dragoslavom Bokanom. Vučić je to komentarisao na svoj način: “Dobro je što puštaš i ludake, neka čitaoci vide kakvih sve spodoba ima u Srbiji”. Na pitanje čime mu se Bokan zamerio, Vučić je rekao da nema ništa lično protiv “tog psihopate”, a onda je dodao: “Pa, i ti si u Svetu 1996. godine objavio tekst o njegovom razbojništvu”. Umesto Vučića, njegova tadašnja supruga Ksenija je objasnila da nema mesta čuđenju: “Aleksandar sve pamti, nikome ne oprašta”.

U oktobru 1996. u magazinu Svet objavljen je tekst o tada raskrinkanoj pljački biznismena Tomislava Đorđevića, vlasnika kompanije Yuco. Istraga je četiri godine posle pljačke utvrdila da je Bokan na ratištu u sarajevskom naselju Ilidža, gde je komandovao paravojnom jedinicom “Beli orlovi” organizovao grupu za uterivanje duga od pet miliona nemačkih maraka od novosadskog tajkuna Đorđevića. Za tu akciju Bokan je angažovao Aleksandra Šarca i Aleksandra Momića, kojima je pokazao papir sa memorandumom na kome je navedeno kada je Đorđević uzimao kredite, koje nije vratio. Na drugom papiru bile su napisane adrese Đorđevićevih nekretnina u Moskvi, Londonu, na Kipru.. Pored tih “dokaza”, komandant je saborcima dao alat i uputstva za uterivanje duga.

– Bokan je Momiću dao pištolj i špric sa iglom i predložio mu da tim “argumentima” ubedi Đorđevićada isplati dug, u slučaju da se bude opirao. Čak im daje uputstva da i njegovoj porodici zaprete u slučaju da pokušaju da alarmiraju policiju, i da se na stotinak metara od porodične kuće Tomislava Đorđevića nalazi njihov čovek sa “zoljom”, koju će biti spreman da aktivira. Tom razgovoru su, pored Momića i Šarca prisustvovali Ljubiša Radosavljević, biznismen iz Beograda, i Aleksandar Cvijetić, vlasnik beogradske firme Gavija. Konačno, 21. novembra 1992. godine Momić i Šarac autobusom odlaze za Novi Sad, a odatle taksijem za Bukovac. U večernjim satima, negde između 19 i 20 sati dolaze do kuće Tomislava Đorđevića, zvone na vrata, i uskoro se pojavljuje sam Đorđević. Uperenim pištoljem guraju ga u unutrašnjost kuće, u dnevni boravak, do fotelje. Počinje ubeđivanje. Momić i Šarac pokazuju Đorđeviću papir sa navodnim dugom i traže navedenu sumu. Đorđević se brani da ne poseduje taj novac, čak ni petinu od te sume, i da ne može da udovolji njihovim zahtevima. “Inkasanti” sa reči prelaze na dela. Počinju fizički da maltretiraju domaćina. Momić udara Đorđevića pištoljem u glavu. Sceni prisustvuje i Natalija Đorđević, Tomislavljeva supruga. Momić kao poslednji “argument” u ubeđivanju vadi špric sa iglom i zavrće Đorđevićev levi rukav u nameri da mu ubrizga otrov u venu. U tom trenutku se na unutrašnjem stepeništu kuće pojavljuje devetogodišnja ćerka Tomislava i Natalije Đorđević. Devojčica, uplašena i zbunjena prizorom koji se odvijao, počinje da plače. Otac je poziva da siđe, a Šarac navodno počinje da teši i smiruje uplakano dete. Supruga ustaje, donosi razbojnicima kožnu tašnu, sa rečima: Evo, to je što mi imamo”. Momić uzima tašnu u kojoj se nalazio novac – opisano je u tekstu Jelene Bačić, koji je objavio Svet, na osnovu podataka koje je prikupio tadašnji novosadski istražni sudija Miroslav Alimpić.

Navedeno je i kako su razbojnici plen odneli u Beograd, kako su Bokana zatekli u stanu njegove tadašnje verenice Jelene Ocić, a zatim ga podelili u stanu Ljubiše Radosavljevića. Bokan je, navodno, uzeo 120.000 maraka, a ostali po 30.000 maraka. Bokan je saučesnicima zapretio da će, ako progovore, biti ubijeni, a da će stradati i njihove porodice. Aleksandar Šarac je ipak progovorio, kad je uhapšen korektno je sarađivao sa tužilaštvom. Bokan je uhapšen 9. oktobra 1996. godine. Posle nekoliko meseci pušten je iz pritvora. I tada, kao i danas, pričao je da mu je slučaj namešten iz političkih razloga.

Vučić se svakog detalja iz tog teksta sećao i 13 godina posle njegovog objavljivanja. Vučić je tada tvrdio da je Milorad Vučelić preko svojih udbaških veza spasao Bokana od dugogodišnje robije. Naravno, sve je dopunio svojim saznanjima o Tomislavu Đorđeviću, koji je kasnije osnovao Meridijan banku, da bi je, uz posredovanje Božidara Đelića prodao francuskoj Agrokol banci.

Takav, Bokan danas, Vučiću za ljubav, ne uteruje dugove, nego strah. 

– Marinika Tepić je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala, šta? Rumunski jezik! Rumunska mama, rumunski tata, radila je u rumunskoj organizaciji. Ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički – rekao je nedavno Bokan na Pinku.

Od komandanta dobrovoljačke jedinice moglo bi da se očekuje da mu više smeta Hrvatica, i to predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, nego opoziciona političarka rumunske nacionalnosti. Međutim, Vučiću je potreban Bokan koji će vređati, zastrašivati i targetovati opozicionare kao neprijatelje vaskolikog srpstva.

(Ceo tekst pročitajte u Magazinu Tabloid, u broju od 9. decembra 2021.)