Skip to content

Svedok Mirković i mafijaš Vučić: DERVIŠ I SMRT

A Bre Fleska.JPG

Aleksandar Vučić je hapšenjem Saše Mirkovića nastavio progon bivših saradnika, svedoka njegovih prevara.

Mirković je osumnjičen da je u periodu od septembra do decembra 2013. nezakonito posredovao u nabavci novogodišnjih paketića za decu. Policijska krivična prijava ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj predsednika Skupštine opštine Zaječar i prekršio Zakon o javnim nabavkama zahtevajući od Gradske uprave da robu kupi od beogradske firme OFY Company, čiji vlasnik je Goran Bošković, brat Danice Drašković.

U vreme izvršenja spornih radnji Mirković je bio narodni poslanik, član Glavnog odbora Srpske napredne stranke i lični prijatelj Aleksandra Vučića. Lopov je postao tek kad je počeo da iznosi istinu o Vučićevim zločinima.

Saša Mirković je presudno uticao na izbornu pobedu Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine. Istovremeno s prvim izbornim krugom, održani su lokalni izbori u Zaječaru. Da bi dokazao da konkurentska ekipa Boška Ničića falsifikuje rezultate izbora Mirković je održao konferenciju za medije na kojoj je pokazao džak s glasačkim listićima, koji je nađen u kontejneru pored jednog biračkog mesta. Ideja se svidela Vučiću, pa je i on našao džak s listićima, što je u drugom izbornom krugu omogućilo pobedu Nikolića i uspon SNS-a na vlast. Pored političke saradnje, Mirkovića i Vučića veže dugogodišnje drugarstvo, ovekovečeno na snimcima s rođendanskih proslava i drugih hepeninga.

Odnosi su im se pokvarili krajem 2012, kad je bačena bomba na Mirkovićevu kuću u beogradskom naselju Bežanijska kosa. Policija do danas nije sprovela istragu i otkrila ko su izvršioci i nalogodavci. Na insistiranje Vučića, Mirković je smenjen s mesta pomoćnika ministra Milutina Mrkonjića, a zaustavljena je i njegova medijska ekspanzija. Kap je prelila čašu kad ga je Vučić sprečio da kupi Tanjug. Mirković je krajem 2015. napustio SNS i sve funkcije u vlasti. U samoodbrani, pokušavajući da očuva ostatke svoje poslovne imperije, postao je žestoki kritičar Vučića.

– Aleksandar Vučić sprovodi nasilje nad Srbijom, a s političkim protivnicima obračunava se preko privatne policije, privatne vojske, privatnih sudova i privatnih batinaša – tvrdio je Mirković.

Zbog ugrožene bezbednosti, određeno vreme je proveo u inostranstvu. Nedavno je boravio u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je posetio i centar CIA „Džordž Buš“. Po povratku, nastavio je s kritikom Vučića.

– Aleksandre Vučiću, o tvom zločinačkom umu mogu na dugo i na široko. Bio si jedan od organizatora paljenja ambasada, gde su neka lica povređena, a jedan mlad čovek je izgubio život i moraš da odgovoraš zbog toga. Jesi li zaboravio kako ste ti, Rakić i Đilas, da bi uništili Tadića, organizovali prevaru sa džakovima? Da te podsetim, bio sam u tvojoj kancelariji i video onih 50 džakova sa raznih biračkih mesta. Đilasu je to trebalo da preuzme DS, što se i desilo, a onda si i njega prodao, kako bi unizio DS, ili ste još uvek u biznisu, bar preko „Direct media“? Ne smeš da me pogledaš u oči jer si kukavica i navikao si da ljude stavljaš ispred sebe da ginu, pale, razbijaju, nameštaju, ubijaju, a ti, sa tim posle nemaš nikakve veze. Jel hoćeš da mi kažeš da je Aleksa Jokić komandovao da se sruši Savamala? Jel hoćeš da mi kažeš da je Siniša Mali sam izveo buldožere, Vesić fantome i sve ostale? Ne biva, suviše se dobro poznajemo da bi mene mogao da lažeš – napisao je Mirković u jednom od otvorenih pisama aktuelnom vladaru.

Poslednjih dana, otkad je osnovao novu stranku „Cela Srbija“ i najavio kandidaturu za funkciju gradonačelnika Beograda, Mirković je dodatno zaoštrio retoriku.

– Aleksandar Vučić je najveći mafijaš na Balkanu. Njegova paradržavna vojska ima zadatak da ućutka svakog ko se usprotivi njemu i njegovoj tiraniji. Iza toga stoje on i mala grupa ljudi iz pravosuđa. Policija i BIA zataškavaju njegov kriminal, a sa druge strane nameštaju afere građanima i političkim protivnicima. Iz Vučićevog i Gašićevog užeg i šireg okruženja svakodnevno mi stižu raznorazne pretnje, zato im poručujem: „Jajare, ne plašim se ni vas dvojice klošara, a ni ovih vaših napumpanih kriminalaca i kriminalaca-policajaca. Zagorku Dolovac obaveštavam da je krajnje vreme da počne da radi svoj posao i da gore navedene ekonomske teroriste Srbije pod hitno počne da istražuje i procesuira. Takođe, obaveštavam je da, ukoliko se nešto desi mojoj deci, meni, mojim roditeljima ili bilo kojoj meni bliskoj osobi, može kao nalogodavca da označi Vučića, kao pomagače u izvršenju likvidacije ili bilo koje druge radnje njegove saradnike, na čelu sa Batom Gašićem – naveo je Mirković u saopštenju krajem avgusta.

Očigledno, Mirković je znao da će mu se Vučić osvetiti. Ipak, umesto da ga likvidira, vladar je odlučio da ga samo uhapsi i satanizuje u svojim medijima. Takvim progonom već je s javne scene eliminisan novinar Dejan Anđus, koji je rakrinkao Vučićeve korupcionaške dilove s biznismenom Milojicom Markovićem. Isto mogu da očekuju ostali svedoci-saradnici, koji se usude da javno kritikuju diktatora.

anđus i mirković crop

Čistku bivših prijatelja Vučić sprovodi i na tiši i podmukliji način, dalje od očiju javnosti. Uništava im poslove, zatvara sva vrata, vrši pritisak na porodice, prati i špijunira. Torturi su već odavno izloženi Vilibald Erić, bivši član Glavnog odbora i prvi šef Saveta za medije SNS-a, kao i Vučićevi kumovi Zoran Bašanović i Aleksandar Nikolić, poznatiji kao Foto Toni.

Vučić i Bašanović su desetak godina bili nerazdvojni, delili su i dobro i zlo, i pare i žene, sve… Estradni menadžer je bio najvažniji Vučićev operativac za „crne operacije“, u njegovom interesu, političkom i lukrativnom, obavljao je sve prljave poslove. Odbačen je posle upotrebe.

Iako je Bašanović dvorsku svitu napustio bez ijedne kritičke reči, Vučić se nije zadržao na tome da samo prekine saradnju i prijateljstvo. Sprečio ga je da posluje u Srbiji, a sad to pokušava i u Makedoniji, gde je Bašanovićeva marketinška agencija učestvovala u pobedničkoj kampanji Zorana Zaeva. Da bi mu uništio taj posao, Vučić je Zaevu ponudio glavu Gorana Živaljevića, bivšeg savetnika za bezbednost ambasade Srbije u Skoplju.

Osnovno javno tužilaštvo u Skoplju, po policijskoj prijavi, pokrenulo je istragu protiv Živaljevića, osumnjičenog da je učestvovao u, kako se navodi, gomili koja vrši krivična dela i sprečava službeno lice u izvršenju dužnosti. Krajem aprila  demonstranti iz VMRO-DPMNE su upali u zgradu makedonskog Sobranja, a s njima je bio i Živaljević. Njegovo prisustvo je izazvalo diplomatski sukob koji je kulminirao povlačenjem službenika iz srpske ambasade. Posle svega, Vučić je ponudio Zaevu da Živaljević prizna da je u neredima u Sobranju učestvovao na zahtev bivšeg premijera Nikole Gruevskog. Zaev bi to svedočenje iskoristio da trajno s političke scene ukloni i krivično goni najvećeg političkog protivnika, a Vučić je, zauzvrat, tražio da Bašanović bude najuren iz Makedonije. Nije poznato kakvu uslugu bi za to svedočenje dobio Živaljević, ali ne treba sumnjati da bi se dobro nagodio.

Goran Živaljević, zvani Guta, iskusan je operativac BIA. U službi je od 1988, a istakao se hapšenjem kolege Vladimira Nikolića, osumnjičenom da sarađuje s opozicijom, kome je u oktobru 1999. lično stavio kesu na glavu. Pad Slobodana Miloševića nije zaustavio karijeru Živaljevića. Naprotiv, u januaru 2003, dva meseca pre ubistva Zorana Đinđića, postavljen je na funkciju zamenika načelnika BIA. Otkad je Vučić na vlasti, Živaljević je bio u diplomatskoj misiji u Hrvatskoj i Makedoniji.

02.04.2017. ko bira korumpirane

Sličnom progonu je izložen i Aleksandar Nikolić. I tom kumu Vučić ne dozvoljava da normalno radi u Srbiji. Ne samo njemu, nego ni njegovoj supruzi Maji Japundži-Nikolić, jednoj od najzapaženijih televizijskih voditeljki. Iako javno ne kritikuje aktuelnog vladara, Nikolić preko Tvitera ponekad pošalje poruku kumu, citirajući mudre izreke Tolstoja, Poupa i Andrića.

„Ko laže, ne zna kakvog se posla latio, jer mora izmisliti 20 drugih laži da bi održao prvu.“ „Nijedan čovek nema dovoljno dobro pamćenje da bi bio uspešan lažov.“ „Kad te izdaju, isto je kao da su ti ruke slomili, oprostiti može, ali zagrliti teško…“ Foto Toni ne navodi kome su upućene te poruke o lažima i izdaji, ali nema ni potrebe, Vučić zna. Zato je nekad uspešni biznismen Foto Toni osuđen na neformalno progonstvo, pa preostali novac i ugled troši na putovanja svetom, na samite Trilateralne komisije, američke Republikanske partije i južnokorejskih bogataša.

Saša Mirković je najžešće kritikovao Vučića. Nije ni prva, ni poslednja žrtva političkog progona. Vučić će se na isti ili sličan način obračunati sa svima koji nađu hrabrosti da mu se suprotstave. Zastrašivanjem i nasiljem diktator pokušava da dobije još malo vremena na vlasti, ali i njemu je jasno da će na kraju i sam završiti s lisicama na rukama.

 

POLITIČKI PROGON

Saša Mirković je osumnjičen za zloupotrebu funkcije predsednika Skupštine opštine, iako nije imao izvršna ovlašćenja. Odluku o spornoj kupovini novogodišnjih paketića za decu, kao i za ostale stvari koje mu se stavljaju na teret, doneli su članovi gradske uprave, naprednjaci koji su i danas na vlasti u Zaječaru.

Zbog navodne sumnje da postoji opasnost od bekstva i uticanja na svedoke, Osnovni sud u Zaječaru odredio je 30 dana pritvora Mirkoviću. Istom odlukom u pritvoru je zadržana Milena Trajković, bivša šefovica Mirkovićevog kabineta, koja se tereti za isto delo.

Pored toga, protiv Mirkovića i pevača Aleksandra Vuksanovića, zvanog Aca Lukas, podneta je krivična prijava zbog štetnih ugovora između lokalne televizije i fudbalskog kluba Timok.

Advertisements

Miroslav Mišković: Kako se kalio titan iz Bošnjana

mišković

Miroslav Mišković je simbol pljačkaške privatizacije i paradigma parazitskog sistema, poslovnu imperiju stvorio je kriminalnim aktivnostima i korupcijom, nanoseći štetu državnom budžetu i svim građanima, a politički moćnici su ga uvek štitili od krivične odgovornosti.

Aleksandar Vučić ima pravo da tako misli o vlasniku „Delte“, ali ne i da zloupotrebom službenog položaja u izvršnoj vlasti utiče na rad pravosudnih organa, usmerava istragu i montira optužnicu i sudski postupak. Zarad političkog marketinga, kako bi se pred lakovernim glasačima predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, Vučić je poveo hajku protiv Miškovića. Pritiskom na medije, policiju, tužilaštvo i sudove stvorio je atmosferu linča u kojoj su državne institucije kršile procesna i ljudska prava Miroslava i Marka Miškovića i nanele im ogromnu materijalnu i moralnu štetu. Pod torturom, koja je počela 2012. godine, Mišković je u pritvoru proveo 7,5 meseci, izložen je javnoj difamaciji, nezakonito su mu uskraćena građanska prava, onemogućen je da normalno posluje, a premijer, ministar pravde i predsednik nadležnog suda direktno su uticali na tok postupka i smenu nepodobnog sudije.

Kampanja satanizovanja targetovanog preduzetnika, vođena kroz sve režimske medije, prikazala je Miškovića onakvim kakvim ga vidi Vučić. Vlasnik „Delte“ je pokušao da otupi oštricu napada, zaklinjao se da podržava Vučićevu vladu, a da bi to dokazao ugasio je dnevni list „Pres“, koji je do tada finansirao. Naravno, Mišković je dobro shvatio šta mu se priprema. Dve decenije je medije i sam koristio da amortizuje kritiku protiv sebe i svoje imperije, ali i da udara po svima koji su mu smetali. Uticaj, kupljen reklamama ili na drugi način, koristio je da promoviše poslovne uspehe, a ne sebe lično. Kao sušta suprotnost Karićima i mnogim drugim tajkunima, Mišković u medije nije plasirao sage o svojoj porodici. Svojom voljom predstavljen kao robotizovani bogataš, javnosti je omogućio dostupnost samo osnovnih podataka o sebi.

Na isti, dehumanizovan, način predstavio se i „časnim sudijama“ Specijalnog suda. Umesto o sebi, govorio je o poslovnim dostignućima preduzeća u kojima je radio. U prvoj rečenici, pored obesmišljenog podatka da je „najmlađi dobitnik nagrade AVNOJ-a“, ponosno je naglasio da je bio generalni direktor Hemijske industrije „Župa“, koja je zapošljavala 1.700 radnika; proizvodila 43% svetske proizvodnje ksantata, sredstva za flotiranje ruda obojenih metala; proizvodila je i pod nemačkim brendom „Hoechst“ i pod američkim brendom „Cyanamide“; izvozila je na tržište Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike; bila je najveći proizvođač sredstava za zaštitu bilja u ondašnjoj SFR Jugoslaviji; imala najmoderniju elektrolizu u Jugoslaviji; „Župa“ je bila firma sa najvećom prosečnom platom u Jugoslaviji u 80-tim godinama; nije bilo zaposlenog sa visokom stručnom spremom, sa 2,5 godine staža, da nije dobio stan; dok, nažalost, danas „Župa“ zapravo ne postoji, firma ima 20 radnika koji privremeno rade.

Pošto flotiranje i elektroliza nemaju nikakve veze ni s optužnicom, a ni s optuženim, očigledno je za ovakav izbor predstavljanja kriva podsvest. Pokušavajući da uspehe „Župe“ kao ordenje prikači sebi za rever, Mišković je zapravo objasnio uzroke propasti srpske privrede – da bi tajkuni poput njega mogli da stvore vlastite imperije, morale su da propadnu sve društvene i državne „Župe“, među kojima su mnoge, poput „C marketa“, „Pekabete“, Luke Beograd, pa i preduzeća za izgradnju puteva, po vrlo povoljnim cenama i u spornim okolnostima, pale u njegove spretne ruke.

Pravi uspon „giganta iz Bošnjana“ počeo je rukovanjem sa Slobodanom Miloševićem, koji mu je 1989. godine poverio funkciju potpredsednika izvršnog veća SR Srbije. Miškovića su, navodno, preporučili rezultati rada u „Jugobanci“, „Trajalu“ i „Župi“, u kojoj se prvo istakao kao finansijski, a potom i generalni direktor. Navikao na posao s hemijskim preparatima i otrovima, solidno se snašao i u izvršnoj vlasti, a još bolje u njenoj senci. U vladi je ostao samo šest meseci, toliko mu je trebalo da shvati da je došlo vreme za privatni biznis. Prema legendi, osnovao je preduzeće „Delta M“, zakupio dva apartmana u hotelu „Slavija“ i sa četvoro pripravnika počeo da se bavi trgovinom i osiguranjem, a kasnije i bankarstvom. Prema kritičarima, Milošević je Miškoviću poverio kontrolu sive finansijske zone u vreme hiperinflacije. „Delta M“ je imala privilegiju na odloženo plaćanje carine na 45 dana, što je donosilo astronomsku zaradu. Nezavisni mediji su objavljivali tvrdnje da je „Delta banka“ imala ekskluzivno pravo da od Narodne banke Jugoslavije otkupljuje devize koje je prodavala na ulici, ostvarajući profit na razlici u kursu dinara. Preko „Delta banke“ poslovali su Penziono-invalidski fond Srbije, Elektroprivreda Srbije i druga velika državna preduzeća. U arhivu Narodne banke nalaze se dokumenti koji potvrđuju da je Miškovićeva banka imala odobrenje srpske vlade da prenese 25,98 miliona dolara iz Jugoslavije u neimenovane off-shore banke. S obzirom na način rada tadašnje vlasti, logična je pretpostavka da je Miloševićev režim, u uslovima sankcija, preko „Delta banke“  na strane račune transferisao novac kome kasnije ni Interpol nije mogao da uđe u trag.

U vreme slobizma, Miroslav Mišković je, pored banke, razvio trgovačke poslove s automobilima, nekretninama, drvetom, stokom, osnovao je nekoliko preduzeća na više kontinenata i stekao status najbogatijeg Srbina. Do prvog miliona je došao, kako je jednom sam priznao, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet“. U vreme propasti srpske privrede, gašenja stotina firmi i pada miliona građana u krajnju bedu, tokom ratova i međunarodne blokade, Mišković je napravio imperiju.

Mišković nije javno podržavao Miloševićevu politiku, ali nije mogao ni da sakrije vezu čija prisnost je uveliko izlazila iz okvira obične saradnje biznismena i državnika. Njih dvojica su bili toliko upućeni jedan na drugoga da se Mišković uselio u Miloševićev stan u Ulici 14. decembra 61/A. Iz četvoroiposobnog stana od 125 kvadrata, na trećem spratu, Milošević se 1991. preselio na Dedinje, u predsedničku rezidenciju. Kao pravi drugar, stan je ustupio Miškoviću, da ne samuje u hotelu „Slavija“. Kasnije su tamo živeli Miškovićeva ćerka Ivana i njen suprug Goran Karić. Stan, vredan oko 225.000 evra, i danas se vodi kao vlasništvo Opštine Vračar, a pretpostavlja se da su ga Miškovići otkupili, ali nisu uknjižili u katastru.

Idilično prijateljstvo potrajalo je dok Slobodan Milošević nije oboren s vlasti. Da ne bi s njim otplutao niz vodu, Miroslav Mišković se stavio na raspolaganje petooktobarskim pobednicima. Na Vidovdan 2001, kad je bivši predsednik Srbije izručen Haškom tribunalu, pojedini mediji su izvestili o proslavi koja je održana u „Deltinu“, restoranu u poslovnoj zgradi „Delta Holdinga“.

Iako se uporno distancirao od Miloševića, Mišković je tek mnogo kasnije javno progovorio o bivšem prijatelju i partneru.

– Milošević mi je ponudio saradnju krajem 1989. godine. Od mene je traženo da organizujem privatizaciju i demokratizaciju tržišta u Srbiji. Pošto sam oduvek više naginjao kapitalizmu i liberalizmu, prihvatio sam poziv, ali ubrzo sam shvatio da sam na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Napustio sam položaj potpredsednika vlade posle šest meseci, kad sam shvatio da imam drugačije ideje u vezi sa Srbijom, Jugoslavijom i razvojem. Jedan od razloga mog odlaska bio je lično Slobodan Milošević. On nije bio nacionalista, već čovek koji je voleo moć i želeo je tu moć po svaku cenu. Sve što je radio bilo je samo da bi zadržao svoju moć – rekao je Mišković u intervjuu italijanskoj agenciji „Nova“, koji je objavljen 16. novembra 2014.

mišković moto

Smena vlasti nije iznenadila Miškovića. Dokazujući spremnost da caru daje carevo, kao što je nekada finansirao JUL, tako je podržao i DOS. Tačno je pretpostavio da će Zoran Đinđić voditi glavnu reč, pa se potrudio da mu se na vreme približi. Pristup su mu olakšali stari poslovni partner Dušan Mihajlović i vrlo kooperativni Mlađan Dinkić. Uz njihovu pomoć uspeo je da amortizuje udar poreza na ekstra-profit. Nova vlast je Karića sankcionisala sa 40, a Miškovića sa samo pet miliona nemačkih maraka.

Đinđić je pristao da se ne raspituje kako je Mišković došao do prvog miliona i da se prema njemu ne odnosi revanšistički, ali nekoliko puta je „molio“ za finansijsku pomoć u određenim aktivnostima vladinih agencija. Pošto je znao da se takve „molbe“ ne odbijaju, tajkun je s tugom u srcu ipak pristajao da rastereti državni budžet i priskoči kad zatreba. Dobru volju za saradnjom Mišković je pokazao i kad je Đinđiću predložio da za šefa kabineta uzme „Deltinog“ vunderkinda Nemanju Kolesara, čija supruga Jelena je ostala na značajnoj funkciji u kompaniji. Takođe, ponudio se i da kupi jedne beogradske novine, kako bi promenio njihovu opozicionu uređivačku koncepciju.

Ipak, Đinđić je zadržao rezervisan stav prema Miškoviću. Finansijska policija je proveravala rad „Delte“, a lično je premijer u nekoliko slučajeva insistirao da u privatizacionim procesima ne učestvuje „Delta banka“, nego „Komercijalna banka“.

Razloge za distanciranje nove vlasti od vodećeg predstavnika „Miloševićeve finansijske elite“ objasnio je Vladimir Popović, zvani Beba, šef biroa za komunikacije DOS-ove vlade.

Mišković nije ni ubijao političke protivnike, ni premlaćivao građane, niti sa čarapom na glavi pljačkao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljačkanju Srbije. Pre svega sa olovkom i mozgom. Radio je sve, od šverca cigareta do pranja i iznošenja para na Kipar, koristio je povlastice pri uvozu i izvozu, a do najslađih para je došao preko fondova i javnih preduzeća koja su držala novac kod njega, u banci, sa mizernom kamatom, a onda bi im „Delta“ taj isti novac davala za plate, ali uz kamate koje su nekada bile i po 2-3 odsto dnevno. Nije se, međutim, eksponirao kao Karić, a davao je i gde treba i kad treba. Bio sam prisutan na prvom sastanku Zorana Đinđića i Miroslava Miškovića u zgradi vlade, koji se desio dva ili tri meseca nakon što je Zoran postao predsednik. Ja sam bio pozvan da mu kažem za glasine koje su se tada širile, a odnosile su se na njegove navodne izjave da je „kupio oprost“, jer je „dao pet miliona maraka“ Demokratskoj stranci, što nikakve veze sa istinom nije imalo. Iako nam je to potvrdio jedan njegov blizak poslovni partner, Mišković se kleo Zoranu i meni da su to laži i da nikada tako nešto nije ni pomenuo. Čak sam mu tada i rekao za ove pljačke koje je pravio preko fondova. On je pokušavao da nam objasni kako je to legalan i normalan poslovni potez i da nema ničega nezakonitog. On se na tom sastanku žalio zbog Zoranovog stalnog pominjanja „Delte“, Karića i sličnih firmi, tvrdeći da to uništava njegov sistem, a time i privredu Srbije. Zoran je onda predlagao održavanje donatorske večere gde će svi ti, koji su se tako obogatili, dati državi jednokratno deset-dvadeset miliona maraka, kao što je javno prihvatao Bogoljub Karić. Mišković se bunio, tvrdeći da nije lopov kao Karić i da neće da bude izjednačavan s njim. Rekao je tada da neće da daje, ali može da pomogne projekte vlade kreditima, privatizacijama, novim fabrikama… Kasnije sam ga puno puta viđao u zgradi vlade, ali skoro uvek u kabinetu Nemanje Kolesara. Nemanja je bio Zoranov savetnik za privredu, pa je ovaj tamo verovatno pleo mrežu kako da pojede Srbiju. Videli smo se, kasnije, u Herceg Novom dva ili tri puta, a jednom nam je na jahti Miodraga Kostića, u sred afere Janjušević-Kolesar, objašnjavajući da moraju da „lete“, tvrdio da te ljude i ne poznaje. Iako je Mišković s Kolesarevom ženom Jelenom osnovao „Deltu“, iako je Kolesar u vladu došao iz „Delte“, iako je Mišković proveo više vremena u Kolesarevom nego u svom kabinetu, gledao me je u oči i tvrdio da ga je Zoran upoznao s njim. Tad sam shvatio kakav je to čovek i šta znači izraz „varvarinski igrač“. Mišković je sa Zoranom uspostavio blizak i direktan kontakt krajem 2002. godine i tačno je da je u tom periodu počeo da pravi izuzetne monopolske pozicije u raznim sferama poslovnog života, ali je to samo započeo. Tada, krajem 2002, Zoran više nije imao podršku ni samih članova vlade, mediji i „javnost“ su ga uništavali, ministri „eskperti“ sprovodili su politiku koja je terala privrednike da napadaju vladu i Zorana, koji je, nemajući kud, pravio neke saveze i s Karićem i s Miškovićem, jer su obojica imali udruženja privrednika iza sebe i izuzetan uticaj na medije koje su kontrolisali. Karić je imao televiziju, a „Delta“ je kontrolu ostvarivao zahvaljujući budžetima za reklamu, donacijama za štampu, kovertama urednicima i Milki Forcan. U atmosferi medijskog linča čak je u „Deltinu“ organizovan i jedan sastanak između urednika medija i dueta MM. Miškovićev interes je bio da smiri političke tenzije, jer mu je to omogućavalo normalan ambijent za poslovanje.  Mišković je opstao zahvaljujući nesposobnosti i nemanju snage one heterogene vlade, ali i njegovom talentu da korumpira pojedince, pre svega političare. Postao je apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik političkih stranaka, on je vlasnik skupštinskih mandata, on se pita ko će biti ministar, mediji objavljuju samo ono što se dopada Mišku i „Madame Milki“, nema privatizacije ako je on ne dozvoli. Protivnike uništava preko medija ili tera u zatvor. Razne „mafije“ u Centralnom zatvoru su dokaz moći ovog titana iz Bošnjana. Svi to znaju i ćute. Ili se plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Milošević je počeo tako što je prvo hapsio. On je njegova kopija u svemu. I on ima sina Marka. Tajkuni i političari od po pedeset i više godina izlaze noću po klubovima sa njegovim sinom od 26, dodvoravaju se i ponižavaju, nutkaju funkcije i mole za vezu, baš kao što su mnogi od njih cupkali po stolovima „Madone“ uz muziku Leontine – pričao je Vladimir Popović. („Status“, april 2007.)

Naravno, niko ozbiljan ne može verovati tzv. Bebi, ali njegove izjave značajno pomažu u sagledavanju atmosfere u kojoj se, posle petooktobarskih promena, našao Miroslav Mišković.

U koliko opasnoj situaciji se nalazi, vlasnik „Delta Holdinga“ nije shvatio ni 29. marta 2001, kad je njegov sin Marko pukim slučajem uspeo da pobegne otmičarima. Na putu od surčinskog aerodroma ka Beogradu, BMW u kome se, s dvojicom prijatelja, nalazio mlađi Mišković, pokušao je da zaustavi tamno plavi „audi“. Posle dva „češanja“ i preticanja, BMW je udario u bankinu i zaustavio se na autoputu. Mišković je istrčao iz auta i popeo se na nadvožnjak, gde se nalazila patrola saobraćajne policije.

Policija i Miškovići nisu ozbiljno shvatili incident, procenili su da je u pitanju bio pokušaj otimanja auta, a ne sina Marka. Deset dana kasnije, 9. aprila, u 8,15 ujutru, u bulevaru Arsenija Čarnojevića, pred uključenjem na autoput, isti „audi“ zaustavio je „alfa romeo“ u kome su se nalazili Miroslav Mišković i njegov šofer Dragan Krstić. Trojica maskiranih napadača, naoružanih „kalašnjikovima“, izvukli su Miškovića i ubacili ga u „audi“. Šofera su zatvorili u gepek „alfa romea“.

U izjavi policiji, posle oslobođenja, Mišković je opisao događaj:

– Sa svojim vozačem krenuo sam na posao. U jednom trenutku, „audi“ nam je preprečio put. Kad su me izvukli iz auta, hteo sam da otmičara udarim nogom. Zamahnuo sam, a sledećeg trenutka sam dobio udarac u glavu. Drugi maskirani otvorio je vrata i ugurali su me u njihov auto. Oči su mi oblepili širokom selotejp trakom, preko glave navukli kapu i krenuli smo da se vozimo u nepoznatom pravcu. Prvi deo vožnje je bio kratak, a onda su me prebacili u drugo vozilo. Vozač je bio izuzetno iskusan i spretan, vozio je brzo, a bilo je puno skretanja. Vozili smo se oko 20-25 minuta. Onda sam osetio da idemo po lošem putu, verovatno zemljanom. Kada smo stali, izgurali su me na zadnja leva vrata i rekli mi da idem pravo. Ugazio sam u blato, a posle tri-četiri koraka ušao sam u neku prostoriju. Mislio sam da je reč o nekoj garaži sa kanalom u sredini.Ugurali su me u uzan prostor u koji sam se spuštao metalnim merdevinama. Kada sam sišao, zatvorili su poklopac. Uspeo sam da se nekako oslobodim selotejpa i video sam na desnoj strani zid sa alkom za koju su me vezali lisicama. Na suprotnom zidu gorela je sijalica. Prostorija je bila otprilike metar i po sa metar i po, visoka oko 175 cantimetara. Posle izvesnog vremena, izveli su me iz šahte i tražili da mobilnim telefonom pozovem sekretaricu. Posle poziva iznova me vraćaju u prostoriju-šaht. Potom su me vozili desetak minuta, a onda su mi dali telefon da zovem Milana Spasojevića. Posle su tražili da zovem i ministra policije Dušana Mihajlovića i prenesem mu njihovu poruku. Onda su me ponovo vratili u onu prostoriju…

Mišković nijednom nije imao priliku da vidi svoje otmičare, samo je iz razgovora primetio da jedan ima beogradski, a drugi bosanski naglasak. O otkupnini Mišković je pregovarao sa čovekom koga su otmičari oslovljavali sa „šefe“. „Šef“ je tražio da mu se isplati deset miliona maraka, ali, kad mu je Mišković objasnio da nema šanse da sakupi toliko, pristao je na upola manju cifru. Dogovor su potvrdili rukovanjem.

Pare za otkup prikupio je Milan Spasojević, Miškovićev kum i direktor jednog sektora u kompaniji „Delta“. Otmičari su mu dali uslov da do 17 sati preda pet miliona maraka. Pošto je taj rok probio, kriminalci su mu dali još dva sata, uz uslov da doda još dva miliona maraka. Kad je prikupio celu sumu, Milan Spasojević je postupao po uputstvima koja su mu otmičari davali s različitih telefona. Nekoliko sati se vozao tamo-amo, čas prema Nišu, pa prema Novom Sadu i nazad. U zoru 10. aprila, kad su primili otkup, otmičari su kod muzeja „25. maj“ oslobodili Miroslava Miškovića. Pare su prebrojane i podeljene u kancelariji Ljubiše Buhe Čumeta, šefa surčinske mafije. Pola plena je, navodno, uzeo Milorad Ulemek Legija.

Bez obzira na to što ga kidnaperi nisu tukli i zlostavljali, Mišković je vrlo teško podneo tu nevolju. Posle straha za svoj i život članova porodice, naročito se iznervirao kad je saznao da je slobodu platio sedam a ne dogovorenih pet miliona maraka.

– Stvarno sam mislio da ti kriminalci imaju neku čast i da drže reč. Dogovor je bio pet miliona i pružili smo jedan drugom ruku – razočarao se Mišković.

Tri nedelje kasnije, u Parizu su zbog falsifikovanih pasoša uhapšeni Dušan Spasojević, Mile Luković, Vladimir Milisavljević i braća Aleksandar i Miloš Simović. Deportovani su u Beograd, gde im je određen pritvor. Sredinom jula 2001. osuđeni su zbog tog krivičnog dela, Spasojević na 15 meseci zatvora. Novu istragu, pod sumnjom da su izvršili otmice Miškovića, Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića, dočekali su na slobodi. Zaštitu im je, prema tvrdnjama brojnih svedoka, među kojima su i tadašnji čuvari u Centralnom zatvoru, pružao Čedomir Jovanović, koji je nekoliko puta posećivao Dušana Spasojevića. Jedan zatvorski stražar (Ljubiša J.) kasnije je javno tvrdio da mu je Spasojević ispričao kako se s Jovanovićem posvađao oko podele novca od otkupa koji je plaćen za Miroslava Miškovića.

– Kad smo krenuli ka kancelariji upravnika Blanuše, Spasojević počinje da mi priča, sam od sebe… Kaže mi doslovce: „Ljubo, zapamti, ovaj mali je došao da traži pare! Pare koje smo uzeli od otmice Miškovića! Iz Francuske su nas deportovali kao zbog pasoša, a sada nas krive za otmicu! I još pare hoće da izvuku! E, ne dam! Pare su na sigurnom. I sad hoće da podignu optužnicu protiv mene za otmicu Miškovića, a oni su nam naredili da ga otmemo. Oni koji mi sada traže pare. Rekli su nam da ne sme dlaka s glave da mu fali, a tim parama od otmice trebalo je da plate hapšenje Miloševića, ali se to posle izjalovilo.“ Sve mi je to ispričao Spasojević – tvrdio je čuvar Ljubiša J.

(Sutra: U Koštuničino vreme Srbija je postala Delta“)

knjige-oglas

 

 

RAT U BLATU: Vučićev udar na Stefanovića

vucic-stefanovic-s

Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. Na udaru besa Aleksandra Vučića trenutno se nalazi njegovo političko čedo Nebojša dr Stefanović.

U klasičnom mafijaškom stilu, Vučić ga javno grli, miluje i ljubi. Doktor glumi da mu je lepo, smeška se prislonjen na vođine oble grudi. Tako je pred novinarima. Kad se oni raziđu, Stefanović ostaje sam i zabrinut. Kako i ne bi bio kad ga je targetovao nemilosrdni predator.

Nebojša Stefanović je slab, slinav, mekan, nikakav… Milion puta je potvrdio tačnost takvog utiska. Međutim, nije samo takav. Obavljajući prljave poslove za gazdu Aleka, na osnovu 15-godišnjeg iskustva naučio je kako se unutar stranke prave paralelni centri moći, postavljaju „svoji“ ljudi i širi uticaj. Naučio je i kako se arhiviraju podaci i dokumenti koje vođa, a i ostali članovi dvorske svite, ne žele da vide u medijima. Iako Stefanović javno ne narušava omertu, u poverljivim razgovorima s pojedincima za koje zna da će ekspresno preneti poruke vođi, sve češće priznaje da je nezadovoljan zbog izigranih obećanja i sabotiranih ambicija. Stefanović nije i neće televizijske nastupe koristiti kao Anđus, da preti – znam sve, vreme je za razgovor ili… Nije potrebno, i bez tih opomena Vučić zna šta sve njegov učenik zna i koliko bi mogao da bude opasan. Zato je smislio odličan način da ga disciplinuje.

„Reketaški list Kurir već 20 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“ „Reketaški list Kurir već 30 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću…“  Tom rečenicom Pink je 60 dana otvarao informativne emisije. Iznenada, kako je i počeo da objavljuje istinu o vođi, „Kurir“ je s naslovnih strana, a i ostalih, skinuo Vučića i na njegovo mesto posadio Stefanovića.

Podnesi ostavku, Stefanoviću“, „Da li spavaš mirno, ministre“, „Ministar pobegao sa skupa o žrtvama nasilja“, „Stefanović beži od odgovornosti“, „Stefanović sam priznao da stoji iza linča Rodića“, „Špijunirala za mafiju, ministar je unapredio“, „Mafija preuzela policiju“ – neki su od naslova kojima se „Kurir“ obrušio na Nebojšu Stefanovića.

Vučić je na taj način udario tri muve istovremeno. Prvo, amortizavao je „Kurirove“ napade na voljenog sebe. Drugo, odijum javnosti usmerio je na Stefanovića i njegove najbliže saradnice, Biljanu Popović-Ivković i Dijanu Hrkalović, stvarajući uslove da, ako zatreba, lakše objasni potrebu za smenama u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Treće, ali ne manje bitno, pružio je šansu Aleksandru Rodiću da podvije rep i održi svoje novine, pa da nastave sa saradnjom i prijateljstvom tamo gde su stali pre tri meseca.

Stefanović je sam kriv za ovo što ga je snašlo. Već nekoliko meseci pokazuje znakove otpora Vučiću. Umesto da ignoriše novinske napise i oćuti optužbe za Savamalu, kako mu je predlagao vođa, na svoju ruku je odlučio da tuži NIN. Na suđenje je poveo pola rukovodilaca MUP-a, na čelu s državnim sekretarom Milosavom Miličkovićem. Dobio je presudu koja ga je zadovoljila. Međutim, Apelacioni sud ju je preinačio. Naravno, ne postoji sudija koji bi to uradio bez odobrenja diktatora. Toga je svestan i Stefanović, zato gubitak spora nije podneo sportski već je počeo da priča da ne prihvata odgovornost za Savamalu, da svi znaju ko je šef. I na širim sastancima, pred više svedoka, nekoliko puta se ponašao izuzetno drsko prema Vučiću. Da bi sačuvao autoritet, Vučić mu je odgovorio medijskom kampanjom koja je u toku.

U Vučićevim rukama su nož i pogača, samo on odlučuje koji naprednjak će dobiti neki delić vlasti i para. Ili nogu u donji deo leđa. Stefanović se namestio, čeka nogu.

PS

Ovaj tekst objavljen je u magazinu „Tabloid“, koji se u prodaji kod beogradskih kolportera našao u sredu 23. avgusta. Dan kasnije, „Kurir“ je na naslovnu stranu plasirao „vest“ da će Stefanović biti izabran za Vučićevog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke. Naravno, nije u pitanju promena načina na koji „Kurir“ tretira šefa policije, već Vučićev pokušaj da posredno demantuje tačne informacije i amortizuje nezadovoljstvo pojedinaca iz vrha SNS-a.

17.08.24.

 

 

 

 

Vučić poklanja Kariću 680 hektara Beograda

karic2

Bogoljub Karić i Aleksandar Vučić nastavljaju da pljačkaju i uništavaju Beograd. Posle propalog projekta „Beograd na vodi“, odlučili su da otmu 680 hektara na Makiškom polju. Razbojničku ideju je smislio Vučić, realizovaće je Karić, a finansiraće je domaći i strani mafijaši, koji žele da operu novac i po mizernim cenama kupe jedan od najvrednijih delova glavnog grada.

Akcija je počela Karićevim povratkom u Srbiju, posle desetogodišnjeg bekstva od suđenja po optužnici koja ga je teretila da je preko „Mobtela“ oštetio republički budžet za više od 60 miliona evra. U nameri da imitira Vučića, koji je osmislio prevaru zvanu „Beograd na vodi“, Karić je najavio izgradnju „Tesla Sitija“. Iz fioke je izvukao svoj stari projekat „Dijadema“, koji je neuspešno pokušao da proda vlastima u Tatarstanu, Kirgistanu, Kazahstanu i još nekim bivšim sovjetskim republikama. „Dijademu“ je posrbio u „Tesla Siti“ i ponudio Vučiću, nadajući se da će dobiti sto hektara na Novom Beogradu. Umesto toga, Vučić mu je predložio krupniji, skuplji zalogaj. Pošto je „Beograd na vodi“ doživeo fijasko, izgradnja je stala, zvanični arapski investitori su nestali, a srpski i crnogorski tajkuni su zavrnuli slavinu, da bi spasao svoju megalomansku prevaru Vučić je odlučio da taj projekat prepusti Kariću. Iskusni Kosovar odmah je podigao cenu, zauzvrat je zatražio Makiš. Dogovor je sklepan na brzinu, daleko od javnosti.

Vučić je na sebe preuzeo obavezu da, zloupotrebom službenog položaja, mimo zakona prekroji urbanističke i druge propise i omogući otimačinu Makiškog polja. To je i uradio. Ministarstvo zdravlja je 1. avgusta 2014. donelo rešenje kojim je zaštitnu zonu oko makiških izvora vode smanjilo za jednu trećinu. Na taj način je izvršena priprema za rasparčavanje i promenu namene zemljišta. Gradski arhiteta Milutin Folić, u javnosti poznatiji kao sponzor gologuze starlete Stanije, nedavno je objavio da je završen arhitektonsko-urbanistički konkurs za budući izgled Makiškog polja. Uz mnogo drugih besmislenih objašnjenja, Folić je istakao da Beograd „implozijom, razvojem grada unutar svojih granica postiže mnogo racionalinije korišćenje postojeće infrastrukture i izbegava stvaranje novih neplanskih naselja, a neko ko dolazi iz Makiškog polja moći će do centra grada da dođe planiranim metroom…“ Na osnovu tih pripremnih radnji, gradonačelnik Beograda Siniša Mali i Bogoljub Karić sredinom jula ove godine potpisali su „Memorandum o razumevanju“.

– Projekat „Tesla grad“ je na korak od realizacije u Makiškom polju, to je dogovoreno na sastanku u Gradskoj skupštini. Gradonačelnik Mali je izrazio zadovoljstvo rešenjem, pogotovo što će to biti na prostoru Makiša, gde ima i šume, koja će biti oplemenjena parkovskim delom. Dragi moji, gradonačelnik je dao odobrenje da se izgradi 800.000 metara kvadratnih, dok je BK Grupa predložila da se u svim opštinama u Srbiji gradi na lokacijama koje rukovodstvo opština odredi. Sto hiljada mladih u Srbiji ima priliku da radi, a građevinska industrija da se razvije od sijalice do cigle. Da Srbija konačno krene da radi i gradi. „Tesla Siti“ će biti novi Singapur, a lokacija za gradnju će biti Makiš! Na taj način ćemo pomoći razvoju naše zemlje i mladima, jer ta mladost treba da stvara, gradi i rađa! Grad Beograd je dao zeleno svetlo, a na Makišu ćemo pored poslovno-stambenog prostora graditi i nacionalni stadion, škole, vrtiće, medicinske ustanove i sve ono što je neophodno jednom modernom naselju nalik na one u Parizu, Njujorku, Moskvi ili Londonu – pohvalio se Bogoljub Karić.

U Vučićevom stilu, kako je on hvalio „Beograd na vodi“, Karić je predstavio „Tesla Siti“. Projekat će oživeti građevinsku industriju, biće uposleno više od 10.000 radnika, stanovi, koji se zasad nalaze samo na futurističkim slikama, prodavaće se po izuzetno povoljnim cenama, od 400 do 500 evra kvadrat, a ceo posao koštaće oko tri milijarde evra. Iako je sklon preterivanju, Karić se ipak nije vučićevski zaleteo s određivanjem rokova, pa je završetak radova najavio tek za 2030. godinu.

makiško polje

Izgradnja „Tesla Sitija“ sporna je po više osnova. Za Beograđane najveći problem predstavlja činjenica da će se tako ugroziti snabdevanje vodom. Od Drugog svetskog rata do Vučića, sve gradske vlasti su štitile Makiško polje u kome se nalaze reni bunari. Voda, koja se s područja Banovog brda spušta kroz zemlju, pesak i rastresite kamene slojeve, do Makiša stiže pročišćena na najprirodniji i najjeftiniji način. Pretvaranjem tog zemljišta u građevinsku zonu, Beograd će ostati bez izvora vode kakvih ima malo koji veliki evropski grad. Ako se to desi, umesto da koristi vodu iz čistih basena i bunara, Beograd će morati da investira u izgradnju postrojenja za preradu vode hemijom.

Toga su svesni i predstavnici aktuelne vlasti. Gradski menadžer Goran Vesić, direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Branislav Popović i predsednik opštine Čukarica Srđan Kolarić prošle godine su obišli reni bunar na Makišu.

– Ovaj bunar je star 37 godina, imao je osam drenova i prikupljao je 145 litara vode u sekundi. S vremenom su četiri ostala bez funkcije i sada prikupljaju oko 20 litara vode u sekundi. Rekonstrukcija je počela, biće ubačeno šest novih drenova i bunar će prikupljati 90 litara. Za ove radove je izdvojeno 102 miliona dinara, a uložićemo i u rekonstrukciju drugih reni bunara koji prikupljaju vodu i ubacuju je u vodovodni sistem – rekao je Vesić.

Gradske institucije su čak upozoravale na zagađenje vode koje nastaje zbog splavova na savskoj obali. U jednom trenutku, štetu prave otpaci sa splavova, a u drugom nikakav problem ne preti izgradnjom ogromnog naselja, metroa i fudbalskog stadiona. Svi prirodni zakoni padaju pred Vučićevom pohlepom i Karićevim novcem.

Druga sporna stvar u tom projektu upravo je Karićev novac. Odbegli tajkun, koji se od pravde skrivao u Belorusiji, kako tvrde vodeći ljudi iz Srpske napredne stranke, platio je Vučiću 20 miliona evra da bi bio oslobođen optužbi za pljačku koju je izvršio preko „Mobtela“. U to vreme, dok ga je ucenjivao, Vučić je tvrdio da je Karić bankrotirao, ostalo mu je tek toliko para da redovno kupuje farbu za kosu. Prema Vučićevim tvrdnjama, Karić je u Minsku izgradio šoping-mol i nekoliko zgrada parama beloruskog vladara Aleksandra Lukašenka. Ako je to tačno (Vučiću bar po tim temama treba verovati, on pažljivo prati finansijsko stanje žrtava koje reketira) Karić i „Tesla Siti“ namerava da podigne tuđim parama. Kao što se oko „Beograda na vodi“ poslužio imenom arapskog biznismena Muhameda el Abara, Vučić tako sada iza Bogoljuba Karića skriva identitet svojih sponzora, koji će u makiškoj vodi oprati novac stečen na nezakonit način.

wp milanka i bogoljub na vučićevom titaniku

Iako su imovina i budućnost Beograđana ozbiljno ugroženi, ostaje nada da će Karićev grad na Makišu ostati samo na nivou političko-poslovne propagande, zgodne za jednokratnu upotrebu pred beogradske izbore. Ambiciozni Bogoljub na sva zvona objavljuje izgradnju „Tesla grada“ i najavljuje kupovinu fudbalskog kluba Crvena zvezda. Nešto tiše, ali jednako uporno, pušta glasine kako je dobio obećanje da će ga Vučić predložiti za gradonačelnika Beograda. S druge strane, Vučić javno ne komentariše Karićeve političke planove, ali ne krije da je i dalje rezervisan prema tajkunu koga je nazivao „najvećom lopužom u istoriji Srbije“. Svoje saradnike, koji pokušavaju da lobiraju za Karića, Vučić uvek podseća da je Bogoljub krajnje nelojalan. Slobodan Milošević mu je, podseća Vučić, dao da vodi projekat „Zajam za obnovu Srbije“, a Karić je na nekim ledinama podigao samo temelje. Kad je pokrenuta istraga, Karić je optužio Miloševića da mu sprema atentat, pa je pobegao iz Srbije. Isto je uradio kad je Zoran Đinđić hteo da mu naplati ekstraporez, a zbrisao je i Vojislavu Koštunici. Znajući za taj model Karićevog ponašanja, Vučić nema razloga da se nada drugačijem prekidu saradnje kad za to dođe vreme.

Ipak, Vučić i Karić su prevaranti sličnog profila, lako su se dogovorili da kroz „Tesla Siti“ otmu deo Beograda, nezainteresovani za štetu koju će napraviti. Kao i ostale njihove avanture i ovu će platiti građani.

knjige-oglas

 

 

 

Aleksandar Pavlović: Samo ludaci misle da književnost ne menja svet

Poeziju sam mrzeo, kao i našu stvarnost, ne računajući par domaćih i stranih pesnika jer su je većinom pisali ludaci, baš kao što su nam ludaci i vodili zemlju. Mojoj zbirci, koja ima preko deset najpohvalnijih recenzija od ljudi koji su stubovi srpske kulture, trebalo je 20 godina da, zahvaljujući novosadskom „Prometeju“, izađe na svetlost dana. To sam ipak doživeo, ali sam sasvim siguran da neću doživeti, makar živeo i 100 godina, da Srbija bude normalna zemlja

img370

Jedna od najeminentnijih izdavačkih kuća u Srbiji, novosadski „Prometej“, izdao je krajem prošle godine pesničku zbirku novinara Aleksandra Pavlovića „Natpis“, reprint istoimenog izdanja književnog društva „Sveti Sava“ koju su u Beogradu 1994. godine promovisali sada već pokojni Petar Kralj, Svetlana Velmar Janković i Čedomir Mirković . Oni su još tada apelovali na to da ova zbirka ne sme biti zaboravljena, a bard srpskog glumišta je na promociji rekao da ga ni jedna domaća, ni strana zbirka nije pogodila kao „Natpis“.

Novosadska izdavačka kuća je u izuzetno luksuznom izdanju, kakvo verovatno još nije viđeno u srpskom pesničkom izdavaštvu, objavila Pavlovićeve stihove, kao deo kompleksnog umetničkog dela koje slikama najpoznatijih svetskih slikara uz svaku pesmu prave zajednički umetnički doživljaj. Naime, uz svaku pesmu koja ustvari predstavlja jedan od životnih pojmova, a ni jedna nije duža od dva stiha, nalazi se slika nekog od svetskih slikara koja takođe obrađuje taj pojam. Tako stihove koje govore o istini, pravdi, sreći, smehu, groblju, beskraju, dopunjuju dela Goje, Klea, Rembranta, Karavađa, Blejka, El Greka, Boša i ostalih velikana umetnosti koji su svojim slikama pokušali da dočaraju ono što je Pavlović pokušao da uradi rečima. Eminentni srpski kritičari o knjizi su izrekli izuzetno pohvalne kritike koje bi poželeli i najveći svetski pisci. Dr Draško Ređep je, između ostalog, rekao da je ovo jedan od najčistijih lirskih progovora srpskih.

Da li je suviše pretenciozno i nadmeno stavljati svoje stihove uz slike besmrtnih u istoriji civilizacije?

– To nije objašnjenje slika stihovima već je u pitanju interakcija. Nije to bila moja ideja, nego beogradske urbane legende Dušana Prelevića Preleta. On me je jedne noći sredinom devedesetih našao „na poslu“ u sada po zlu čuvenoj novosadskoj diskoteci „Kontrast“ i njemu sam dao posle našeg pijanstva svoje stihove ispisane na papiru rukom, čije čak nisam imao ni kopije, da ih kod kuće pregleda i da mi kaže da li valjaju. Da ih je tada izgubio, ova knjiga nikada ne bi ugledala svetlost dana. Međutim, prgavi i često neobuzdani Prele je uradio ono što niko ne bi. Prekucao je na svojoj „Olimpija“ mašini svaku pesmu u četiri kopije. Jednu za arhivu u svojoj kući, jednu za mene, jednu za svog nerazdvojnog druga iz Ateljea 212 Petra Kralja i jednu, kako je govorio, za svoj džep, da može uvek nekom da ih pokaže. Ja sam u međuvremenu otišao nekim svojim putevima u Moskvu i jedne hladne ruske zime, kada je bilo minus 30, nazvala me je majka i rekla da odmah dolazim jer me je kući pozvao Petar Kralj i „tako naredio“. Naravno, za moju majku biologa, Pera je bio „autoritet sa televizije“ koji se morao slušati, a meni je to bio znak da moje pseme nešto vrede, jer mi je Prele rekao da će ih dati prvo Peri, pa će mi tek onda reći svoje mišljenje. Ali, kada mi je Petar Kralj u Ateljeu 212 rekao da ga niti jedna strana ni domaća zbirka nije pogodila kao „Natpis“, što je i javno ponovio na promociji pre 20 godina, znao sam da sam ubo pravu stvar. To što nisam dobio nikakvu nagradu i pored takvih recenzija, ne uzbuđuje me jer ih ne bih ni primio. Uostalom, svi koji su je promovisali prvi put su sahranjeni u Aleji velikana, naravno sem mene… Ko da me nagradi? Vučićev ili Pajtićev gradonačelnik Novog Sada ili ne daj Bože Slobin? A, uglavnom su se tako delile nagrade u srpskoj književnosti od pamtiveka. Izabere vlast kvazikritičare i onda oni dele nagrade i rastale se sa vlašću. Je li, na primer, Branko Miljković dobio neku značajnu književnu nagradu? Kada je Prele napisao da ćemo, ako se od „Natpisa“ napravi kompletno umetničko delo, napraviti veliku stvar za naša pokoljenja, ali da sa njim bez kompleksa možemo i u veliki svet, prvi put sam iskreno zažalio što sam Srbin.

1 wp petar kralj grob

Ti si jedan od retkih koji priznaje da žali što je Srbin? Zbog čega?

– Pa zato što sam znao da od pameti, kao i ti, ne mogu živeti u Srbiji, a baš nisam nešto vredan da mogu da idem da zadužim radno odelo i pidžamu na zapadu. Mada, za razliku od tebe, mislim da je to veoma interesantno ako podrazumevaš i to da zbog te interesantnosti možeš izgubiti i glavu. Čim sam napisao tako nešto da se tako dobri poznavaoci umetnosti dive znači da „imam vijuge“, ali nažalost nemam stas i glas, a to jedino u Srbiji prolazi. Primitivan narod. Baš me je nedavno jedna od tih domaćih političkih zvezda, koja ekstra živi od tog primitivizma, upitala „kako za svoj narod mogu reći da je primitivan jer to ne rade ni najveći izdajnici“, a kada sam mu odgovorio da je najveći dokaz primitivizma tog njegovog naroda to što ga je za vreme njegove vladavine i njemu sličnih idiota nestalo ili emigriralo njih milion, samo je zaćutao i jedva je čekao da pobegne od stola. Znači notorna je laž da nas ima sedam i po miliona. To je broj koji figurira da bi moglo da se manipuliše na izborima jer, ako ukucaš na internetu i pogledaš koliko nas je bilo 1991, videćeš da je to ista brojka. A i papagaji znaju da nas već petnaestak godina nestaje godišnje po 35.000, a negativan priraštaj je počeo 1991, sa minus 2.000. Ja sam sabrao i video da je za tih 27 godina negativan periraštaj oko 600.000. Znači nestali su Novi Sad i Niš zajedno. I pazi, sve isto kao i kada je počelo. Iste drolje i u politici i na estradi, birane i obožavane od istog tog naroda. Sloba, Ceca i njihova deca. Što je još gore, njihovi najveći suparnici su još veće drolje. Duhovne i moralne. I eto ti rezultat: 100.000 praznih kuća samo u Vojvodini. I svi ćute! Ima li onda goreg naroda, da ne ulazimo u detalje?

Pa jesmo li baš svi idioti?

– Da ne veruješ, nismo. Ja stvarno verujem da ima fantastičnih Srba, ali su u ogromnoj manjini. Evo, nedavno sam u Novom Sadu gledao predstavu „Urnebesna tragedija“ sa Mišom Janketićem i Miodragom Petrovićem u glavnim ulogama i nije bilo jedno jedino slobodno mesto. Incidenti u moru ludaka… hiljadu na jednom mestu. Ali, neću da se zavaravam da ima nade. Incidenti u principu uvek prvi najebu, tako da će Srbi umreti posle njih. Jednostavno, nema nam spasa iako je spas vrlo jednostavan. Na primer, bilo bi dovoljno da svaki Srbin koji se busa u grudi da ide u crkvu poštuje deset božijih zapovesti. Pa makar ponekad i lagao. Naravno, najviše bih voleo da nisam u pravu. Samo to niko ne sme da kaže, iako mnogi predosećaju. To provejava kao opšta ocena i na tvom blogu ili mi se samo to čini, a ti ipak misliš da ima nade? A, evo zašto nema. Zato što je u Srbiji sve isto vekovima, ali se svet promenio. Nušić, Sterija, Kočić… svi su govorili ono što i mi sada govorimo, samo su imena druga. Ali tada je ceo svet išao napred u prvoj brzini i peške, a oni su sada u petoj, a mi još krenuli i u rikverc. I nema ko da zakoči. Od naroda preko političara do popova. Svi su isti. Baš sam to objašnjavao prošle godine jedinom časnom popu koga sam upoznao u životu, ocu Branku Ćurčinu, koji je u Novom Sadu sagradio dve crkve i, što je još važnije, u nekoliko centara koje je osnovao spasao je na stotine mladih od droge. Ne batinama kao onaj Branislav Peranović iz Crne Reke što ih je lečio lopatom, već ljubavlju. Pitao me je što tako mislim, a kada sam mu objasnio da od Novog Sada do Đale (granični prelaz s Mađarskom), odakle je moja majka, ima 14 naselja i nešto više pravoslavnih crkava, a da ni na jednoj ne radi sat, a naravno na svakoj katoličkoj radi, samo je slegnuo ramenima. Ali zato popovi idu u najboljim automobilima na svadbu sina Bratislava Gašića. Mislim, to je poslednje od sranja kog sam se setio. Ni ovi što su pre njega bili na vlasti, bar što se mene tiče, nisu bili mnogo bolji. Eto, sada mogu da priznam (pošto je zastarelo za sudsko gonjenje) Pajtiću, iako on zna da sam ja pisao tekst o njemu da je ukrao 10 miliona evra za zaprašivanje komaraca one godine kada su nas u Novom Sadu pojeli komarci. Doneo mi papire njegov najbliži saradnik, jer se uplašio Boga. I jel mu fali nešto? Jel uhapšen? Jel se neko brecnuo zbog toga? E, zato se bojim da ćemo nestati i da će to biti Božija kazna za sve grehe koje smo kao narod počinili. Isto kao što se niko nije brecnuo na oprostajna pisma ovih osamnaestogodišnjaka iz Nove Pazove i Mola, koji su u septembru 2016. potpuno svesno otišli u smrt zbog bede u kojoj su živeli. Ja nisam plakao ni na jednoj sahrani na kojoj sam bio, ali su mi suze same tekle kada sam čitao njihova oproštajna pisma… A novine više ne možeš da čitaš. Ubio ženu, dete, majku, komšije… Svaki dan. Imao sam priliku da gledam indijske dnevne novine jedno petnaestak dana. Samo jedno brutalno ubistvo za to vreme u zemlji od milijardu ljudi. I šta onda reći za Srbiju, 200 puta manju?

Pa, što si onda pisao poeziju nepostojećem narodu? Zašto nisi zapalio u svet kao i mnogi drugi i započeo novi život pod nekim novim pseudonimom?

– Zato što misim da ima Boga, iako sumnjam da je on pravoslavac. Ali, da se razumemo. Nema tih para za koje bih ja promenio pravoslavnu veru kao što je to uradilo na milione Srba i stvorilo druge narode. Toliko o izdajicama. U tom odelu sam došao na ovaj svet i princip je da ga u njemu i napustim. Ko izda principe izdao je smisao svog života. Iz inata! Iz inata sam pisao i poeziju, jer mi se nijedan pesnik i nijedna knjiga nije do kraja svidela. Jeste poneka pesma i neki stih poput „I pad je let“, ali i Branko Miljković ima bezbroj reči prosutih u prazno. Davno, u Moskvi sasvim sam slučajno upoznao jednu Amerikanku, lingvistu iz jedne izuzetno situirane porodice, koja je u 24. godini perfektno govorila srpski, iako nikada nije imala nikakve kontakte sa Srbima dok nije počela da uči jezik. Kada sam je upitao zašto je odlučila da ga nauči, odgovorila je da je, čitajući o Vuku Karadžiću, shvatila da je to najsavršeniji jezik na svetu jer samo on ima pravilo da je jedan glas – jedno slovo. Onda sam odlučio da pokažem šta se sve može reći sa tim jezikom, a da to bude lepo i muzikalno i u stihu, pa ako hoćeš i pevljivo. I eto, uspeo sam. Znači, bez svake sumnje imamo genijalan jezik jer su Srbi očigledno i puni genija spram svog broja stanovnika, ali su oni nemoćni kada budale vladaju i budale ili naivni ih biraju. Pošto sam kroz novinarstvo upoznao dosta ljudi na raznim položajima koji se busaju u prsa da su veliki Srbi, obožavam da ih pitam da li su čuli za na primer Ognjeslava Kosovića. Bez sumnje, jednog od najvećih srpskih genija sahranjenog u Sankt Peterburgu. Naravno, nije čuo niti jedan, ali znaju sve pevaljke i rijaliti zvezde napamet. E, u inat tim skotovima sam pisao.

Misliš da će tvoju poeziju neko čitati? Misliš da ona može da promeni Srbe?

– Pa, lepo sam ti rekao da će Srbi nestati, ali sam ubeđen da može mnogo da promeni neke. Ja sam svoju pesmu preživeo i menjao se sa njom. Sem, naravno, onih koje govore o smrti poput epitafa koji glasi „Ovde nikog nema“, za koji je Petar Kralj rekao na promociji pre 20 godina da bi želeo da stoji na njegovom grobu kada jednog dana bude umro. Nažalost, ne postoje tehničke mogućnosti da se to napiše na njegovom grobu. Samo ludaci misle da književnost ne menja svet. Knjige, naravno one dobre, pišu ljudi sa velikim životnim iskustvom. Čitajući razne knjige, naći ćeš način i da sam budeš srećan. Jednostavno, pašće ti na pamet ideja šta da uradiš i promeniš u životu ili kako da se ponašaš prema ljudima, i to ti je već sreća na mikroplanu. Na makroplanu to mogu uraditi oni koji odlučuju o sudbini čovečanstva. Hoćeš primer? Evo na primer Putin, čiji ja u dubini duše nisam fan, za razliku od 99 odsto Srba koji kažu da nam je on spas. On je dozvolio ili nije sprečio enormnu pljačku u Rusiji gde ljudi, posebno van velikih gadova, iuzetno teško žive s manje od 100 dolara mesečno, gotovo gore nego mi, pošto su tamošnji tajkuni oteli sve. Posledica je demografska katastrofa. U vreme Putinove vlasti negativan priraštaj je 7 miliona, a dva miliona Rusa se iselilo i to većinom najobrazovanijih, što mi je pričao Miša, ekonomista zaposlen u Segedinu u Mađarskoj u jednoj nemačkoj firmi. Tako da je pitanje šta će istorija za sto godina o njemu reći. Ili to tako mora jer se očigledno ne razumem u politiku? Ali, samo ludak može reći da Putin ne menja svet i da nije kompletan tip. Izvanredan džudista koji je na prvenstvu Sankt Peterburga pobedio šampiona sa Olimpijskih igara u Montrealu 1976, a bio je i univerzitetski šampion u ovom sportu. Čovek koji zna da svira i peva džez, ali čovek koji čita knjige. Od njegovog izbora najboljih pet knjiga, gde su Omar Hajam, Aleksandar Dima, Dostojevski i Tolstoj, u moj izbor bi ušle tri. Sem njih voli da čita Hemingveja, Džeka Londona i Žila Verna, a volim ih i ja. Tito je obožavao ruske klasike, i to sam video u jednoj ruskoj emisiji o njemu, mnogo su čitali Indira Gandi, Nehru, Čerčil, Ruzvelt, De Gol… Zar ti treba drugi dokaz da se vidi da su oni koji su oblikovali svet bili načitani ljudi. To kada govorim, isključivo mislim na političare, ali svet su menjali i naučnici i mnogi drugi intelektualci, ali i obični ljudi koji su knjigom menjali prvo sebe i svoje ukućane i svoj mikrosvet. A na mikrosvetu počiva čovečanstvo. To znači da, ako književnost može da promeni svet, a poezija je atletika književnosti, onda je sasvim sigurno da ona može da promeni i Srbe. Samo je problem što Srbima uteruju u glavu najveće rijaliti budalaštine oni koji ih pljačkaju. Naravno, najlakše je nekog opljačkati kada ga napraviš budalom…

Ti si poezijom pokušao da objasniš najobičnije životne pojmove sa što manje reči i u stihu. Tvoji su naslovi Čekanje, Pismo, Istina, Reka, Groblje… i tako 50 naslova pesama koje sadrže samo jednu reč? Kao da u svakoj pesmi pametuješ, objašnjavajući ljudima neki životni pojam, iako se negde mnogi s tobom ne bi složili jer oni taj pojam vide drugačije?

– Odgovore na pitanja o životu veoma rano sam počeo tražiti iz knjiga jer moja porodica se, kao uostalom ni mnoge druge u Srbiji, nije baš snalazila u životu. Gledao sam srećne i glupe ljude kako imaju sve, a ja nisam imao mnogo toga iako su mi roditelji bili intelektualci. Naravno, u laž da odelo ne čini čoveka nikada nisam verovao jer bi inače ljudi šetali goli. Kao i svi klinci, zavideo sam onima koji imaju sve i onda je jedan od tih klinaca stradao na bizaran način i mislim da sam tada shvatio da je život samo onaj tren u kome živimo, a da je i prošlost i budućnost relativna, a odelo dobro dođe kada ga god kupiš. Na to me je stalno podsećalo njegovo prazno mesto u školskoj klupi. Od tada me je interesovao svaki pojam u životu i počeo sam da ga poredim s onim što o njemu piše i onim što je bio moj doživljaj tog pojma. Moja poezija je ustvari rezultat tog neslaganja, pošto nisam našao što me interesuje ni u romanima, a ni u poeziji. Potom sam upoznao neke pesnike, a ustvari sam upoznao bolesnike kojih sam se uplašio i bilo me sramota da nekom kažem da pišem pesme. Jedini koji mi je iole izgledao nomalan, bio je Mika Antič koji je, naravno pijan , jednog dana došao u džudo klub „Slavija“, gde sam trenirao, i podelio nam svoj roman, mislim jedini koji je napisao, koji se zvao „Stepenice straha“. On je taj roman posvetio svom sinu Igoru Antiću koji je bio prvak Jugoslavije u džudou, a pesmu „zlatni dečak“ jednom od mojih najboljih prijatelja, vrhunskom kardiologu dr Milanu Ignjatoviću, dvostrukom prvaku Jugoslavije u džudou. Eto, Mika me ohrabrio da i među pesnicima ima normalnih, pa sam sa 15 godina objavio svoju prvu pesmu i tako razbio sve svoje strahove i komplekse u životu.

Mora se priznati da svako ko je pogledao knjigu ima samo pohvale za nju. Kompaktno i jedinstveno umetničko delo. Šta sve treba da se uradi da bi se došlo do takve knjige ili bilo čega tako vrednog u životu?

– Prvo da te Bog pogleda, jer bez toga ni da si Tesla ništa ti ne pomaže. Sem nekih novinarskih tekstova kojima sam bio baš zadovoljan, ovo mi je prvi put da sam nešto u životu doterao do kraja i to me ispunjava. Posebno sam se osetio ponosnim na to onoga momenta kada je Tanja Bošković na promociji knjige na poslednjem Sajmu knjiga uzviknula „Stanite ljudi i poslušajte ovo, biće vam lepši dan i prijatniji san“. I svi su zastali jer je promocija bila emitovana na najvećem monitoru u hali 1 sajma. Uvek mi je u životu falilo ono „malo“ da nešto uradim… Imao sam mnoge talente, čak sam pobedio po jednom dva juniorska prvaka Jugoslavije u džudou i to iponom, iako su oni bez sumnje bili bolji džudisti. Bilo je jošbezbroj nedovršenih priča u mom životu, poput Vukove diplome koju nikada nisam dobio zbog keca iz vladanja, ali je ova konačno dovršena. Zato nikada ne treba odustati. Sada mi je cilj da ova knjiga postane „prva zvučna knjiga“, što je bio san Preleta i Petra Kralja. Prosto, jedino što ostaje iza ljudskih bića je umetnička reč, muzika i slike. Sve ostalo se uruši. Znaš li da niti jedno bogatstvo nije trajalo više od jednog veka? A zamisli da za hiljadu godina neka velika svetska faca izjavi da čita Aleksandra Pavlovića, kao što Putin svima priča da čita Omara Hajama…

1 wp tanja bošković

Misliš da vredi slava posle smrti? Kako oblikuješ te svoje stihove jer, ako nešto moram priznati, onda je to da zaista nema niti jedne reči viška u tvojoj poeziji?

– Vidi , svaki normalan čovek teži da nešto ostavi nakon svog života, ali svi umiru tužni jer shvate da su samo ostavili pelcer za produženje vrste ili čak ni to, ali svaki pravi umetnik umire srećan. Smrti se uopšte ne bojim, mada se bojim umiranja, a sada nakon objavljene knjige ni najmanje. Ako bude još dana u mom životu, možda bude i još knjiga, a ako ne bude knjiga neka bude dana, jer se trudim da mi svaki dan bude najlepši u životu. Znači, mogu da se kladim sa tobom da ću biti slavan posle smrti i to ima neprocenjivu vrednost za mene kao eliksir života. Sada mi je bolje ovako jer bi me nerviralo da me cimaju po ulici. Naravno, zezam se, ali ako ne budem nije moja greška, već idiota koji će doći posle mene, a opkladu ću ti isplatiti na onom svetu. Što se tiče tvoga priznanja o mojoj knjizi, ono je već napisano tako da ne možeš da ga povučeš, a kada bi ga povukao, propao bi ti sajt, jer ti nisi čovek koji menja stavove pa zato i imaš najposećeniji sajt u Srbiji. A što se tiče sečenja suvišnih reči, moram ti priznati da ni ja nisam operisan od suvišnih reči ali, za razliku od drugih, nisam uopšte sujetan i znam da poslušam veće znalce od mene. Prele i Pera Kralj jesu prvi videli moje stihove, ali nisu ih ni oni „očerupali“ jer nisu imali srca, pošto su umetnici i imali su emotivni odnos prema stihovima. Pošto sam video da je i njima sve dobro, posumnjao sam i dao stihove na proveru našem verovatno najvećem esejisti i istoričaru književnosti univerzitetskom profesoru dr Jovanu Pejčiću, koji ni malo nije bio emotivan prema mojim stihovima i sav višak je odrezao. Prele mi je prvo rekao da sam lud i da mi je unakazio pesme kada je video „odrezanu“ verziju, a onda me je zvao nakon dve nedelje i rekao da se zajebao jer „profa“ zna posao. Isto je bilo i s Petrom Kraljem koji je na prvoj promociji javno rekao da hoće da mu moj epitaf piše na grobu, a on je glasio „Ovde nikog nema, a neće ni biti“ , a kada ga je Pejčić skratio na „Ovde nikog nema“, Pera mi je rekao: “Vidi, ovo je još jače“. Zaista poštujem znanje, a to umetnici ne moraju da imaju. Oni moraju da imaju san koji znaju da prenesu rečima. Moraš da imaš tihu patnju u grudima i stomaku ili u nogama, kao kada se zaljubiš. I kada napišeš delo, onda to prestaje, kao kada se odljubiš. Mada, najbolje je kada se ne zaljubiš već budeš racionalan u ljubavi i u životu i u umetnosti. Ne volim iracionalnost u bilo kom smislu jer ti što seru kao ljubav je iracionalna stvar se na kraju uvek razvedu i pate ko ludaci. Isto ti je s umetnošću. Lepim rečima se mogu izreći i najteže misli i ne mora se uopšte težiti iracionalnosti koju niko ne razume i koja na kraju uvek bude „Lar pur Lar“, odnosno umetnost radi umetnosti. Jednostavno, kada sam pisao i sanjao svoje pesme, pokušao sam da to uradim za prosečan srpski mozak, ali na žalost prosečan srpski mozak je rijaliti mozak i zato im je i život rijaliti. Na bensedinima i alkoholu, izgubljeni u beznađu. Što bi naš poznanik, pokojni Tirke rekao „Ovde ko nije lud, taj nije normalan“.

1 wp prele

Pa, jedeš i ti novinarski hleb kao i ja pa zato i znaš da je ovde teško biti normalan? Da li si ispunio san svakog novinara da napiše bar jednu knjigu ili od tebe možemo očekivati još knjiga poezije ili možda nečeg drugog ili trećeg?

– Iskreno da ti kažem, ja sada samo ponekad „gricnem“ novinarski hleb, ako još neko slučajno hoće da me objavi jer, za razliku od tebe kojem su sve novine zatvorili, mene su iz svih redakcija izbacili, a jedino si ti bio u pravu što si me isterao iz „Pravde“ jer sam prestao da ti pišem. A ja sam takođe bio u pravu jer nisam hteo da ti pišem za džabe kada je „Pravda“ propala… Dakle, radio sam većinom kao novinar reporter u novosadskom „Dnevniku“, „Kuriru“, „Pressu“, kod Marića u „Profilu“, naravno „Tabloidu“, gde samo jedan jedini tekst imam potpisan svojim imenom, a sve ostale pod pseudonimom. Iskren da ti budem, najsrećniji sam što me je Bog pogledao i dozvolio da mi novinarstvo bude hobi, a ne profesija. Zašto tako mislim najbolje će ti ilustrovati činjeenica da me je iz „Večernjih novosti“ izbacila ljubavnica Manje Vukotića samo nekoliko dana nakon što su one jedine od svih novina u Srbiji imale reportažu o cunamiju na Tajlandu preko obe srednje strane i na gotovo čitavoj naslovnoj. Žena me zamrzela, a da me nikada nije videla jer se uplašila da ću postati šef dopisništva u Novom Sadu, a Manji je bila važnija ona nego da „Novosti“ imaju dobre reportaže. To što su zbog malog tiraža upale u dugove iz kojih nikada neće izaći, to nikoga ne interesuje. Mislim da je samo stanje u srpskom novinarstvu gore nego stanje u Srbiji, jer da bi bio novinar moraš da smrdiš na govna, umesto da budeš gospodin. Sećam se k’o danas kada smo sedeli u redakciji „Profila“ dok su bombe padale po Beogradu, da sam prvi i poslednji put u životu sedeo i pričao sa Bogdanom Tirnanićem koji je pročitao moj tekst o prvom oslobođenom haškom optuženiku Zejnilu Delaliću iz Konjica i koji mi je tada rekao: „Jebote, talenat koji imaš, beži odavde jer ovde nikad neće biti bolje, pa makar prao govna po svetu“, verovatno rezigniran eksplozijama oko nas. Sada sam ipak srećan što nisam poslušao možda i najboljeg srpskog novinara u istoriji. Pa, makar mi „Natpis“ bio i jedino što sam uradio. Ja sam ubeđen da procenat onih koji uspeju da se snađu u Srbiji nije ništa manji od onog koliko se naši ljudi snađu u svetu. Jedina je razlika u tome što su ti, koji su otišli, većinom obezbedili da imaju šta da jedu, a ovde bi većinom bili gladni. Ali, bajke o srećnom životu Srba van granica su uglavnom amo bajke. Lutam često po svetu, pa vidim. Šuma je u principu lepa izdaleka, ali treba ući u šumu… Nikada neću zaboraviti suzu inženjera poloprivrede koji čisti toalet u Bečkom Šenbrunu za 1.200 evra, kada sam ga upitao vredi li to tih para… Da je našao posao u svojoj struci ovde, tvrdim ti da bi više uštedeo nego u Beču. Što, naravno, ne znači da sugerišem mladim ljudima da ne pokušaju da zarade za srećan život napolju ako im je to želja i ako misle da mogu. Samo im kažem da budu sigurni da će sigurno bolju picu pojesti u Srpskoj Crnji nego u Milanu i da znaju da ih čekaju krv, znoj i suze i večiti status građanina drugog reda kada odu. Zato sam ja odlučio da se snađem ovde i napišem još par „Natpisa“ , par romana i, naravno, knjigu o novinarstvu sa svim svojim tekstovima od kojih su većina bili na naslovnim stranama raznih novina, ako mi moj Bog dozvoli. Jer šenbrunski toalet je apoteka za govna koja se nalaze u srpskom novinarstvu….

Eto da se nas dvojica konačno usaglasimo oko nečeg u potpunosti. Što nisi napisao pesmu o novinarstvu?

– Ne mogu da smislim jednu reč za naslov, a to mi je osnovni uslov da bi pesma ušla u moju knjigu. Sem ako, možda, ne stavim naslov „Govna“. Srpsko novinarstvo ti je, otkad sam ja napisao prvi tekst, znači od 1988, gotovo potpuno zavisno od vlasti ili od onih koji hoće da sruše tu vlast. Danas imaš dve ili tri novine i jednu televiziju koja sme da nešto progovori protiv vlasti, a svi ostali igraju kako vlast svira. Ne znam šta je gore: autocenzura novinara ili cenzura glavnih urednika, koji se svaki dan čuju ili direktno s vladarom ili s nekim drugim činovnikom bliskim njemu. I tako je bilo od Slobe naovamo. Razlog je, naravno, što su se i vlasnici novina uvaljali u prljavi novac kao i političari, i naravno ne plaćaju porez i vlast uvek može lako da ih zatvori ili im napravi probleme koji će im onemogućiti rad ako samo malo talasaju protiv nje. Ili finansiranje medija putem oglašavanja javnih preduzeća, koja svakog trenutka mogu povući reklame ako im se neka rečenica ne svidi, a to znači da nema plata, odnosno da će deca novinara gladovati. I tako novinari pristaju na najgora poniženja, većinom znajući kako ih vlastodršci kradu, ali ćute da ne bude gore. A onda gore dođe kao Božija kazna za sve njihove laži i onda ostanu i bez novina. Ili naprasno umru. Ja sam, na primer, do 2004. radio u novosadskom „Dnevniku“ i u njemu je toliko novinara umrlo za tih petnaestak godina, koliko sam bio u njemu, da je to strašno. A to je zato što su morali da slušaju svaku budalu koja je u Vojvodini došla na vlast. Nikada neću zaboraviti Nenada Čanka koji je cepao „Dnevnik“ pre 5. oktobra jer je bio Slobin bilten , a onda je 6. oktobra ušao u redakciju i pred svim novinarima javno rekao da će pisati onako kako on kaže. Ja sam se nasmejao i to me je koštalo reporterskog mesta pa su me prebacili u desk, a odluku je doneo neki novinarski beznačajni Pera Popović koji je isplivao posle revolucije, a inače sam ga zapamtio po tome što je 12 godina ranije, kada su pali autonomaši, trčao kod Slobe Miloševića i, pošto se video s njim, javno izjavljivao po redakciji da ruku neće prati 10 dana jer se rukovao sa Slobom.

I kako misliš da „Natpis“ postane prva srpska zvučna knjiga? Kakav je to projekat?

– To je bila ideja Dušana Prelevića Preleta jer je želeo da moja knjiga posluži kao njegov obračun sa šundom i neukusom koji je devedesetih harao po Srbiji, ali je tada još bilo nade. Sada nade više nema jer je šund ubio Srbiju, a nema više ni Preleta, ali to je moj dug prema njemu za njegov istinski trud oko knjige koja je tada izgledala kao sveščica za osnovnu školu i bila je sklepana samo s ciljem da o njoj nešto kažu ljudi koji se razumeju u kulturu. Mislim da bi Prele bio srećan kada bi video kako knjiga danas izgleda, ali ću ja možda i doživeti njegov san da knjiga bude podloga za desetak rok kompozicija koje bi uradili naši najbolji rokeri, a da čitavu knjigu odrecituju na „Karminu Buranu“, „Bolero“ i još neke hitove klasične muzike naši znameniti glumci. Prele je zamislio da stihove govore on i Petar Kralj, a trčao je do Bajage, Bore Čorbe, Vlade i Bajke i još nekih poznatih kantautora, kako bi obezbedio njihov pristanak da urade muziku za pojedine pesme. Izračunao je da mu za spotove i sve ostale troškove te 2000. godine treba tadašnjih 60.000 maraka koje je neumorno tražio. Jednog zimskog dana me je nazvao i rekao da mu se Branislav Lajinović Dugi zakleo da će mu dati te pare za projekat u roku od deset dana, samo da završi neki posao. Kao danas se sećam da sam tog dana otišao u Suboticu da pravim intervju sa vicešampionom sveta u boksu, Draganom Vujkovićem za „Profil“ i da sam se iz Subotice vratio rano ujutro i kada sam ugledao na kioscima „Blic“, suze su mi same potekle. Na naslovnoj strani je bio Dugi kako mrtav leži na beogradskom asfaltu. Naravno, plakao sam zbog izgubljenih para. Izgleda da čista duša ove knjige nije želela da u nju uđe prljavi novac. Sada sam aktivan u svetskom projektu koji se zove „elektronski novac“ i blizu sam da ostvarim svoj i Preletov san. Pošto sam hedonista u životu i uspeo sam da uživam u lepim pa nekad i skupim stvarima, a u Srbiji, onda verujem da ću uspeti da „Natpis“ bude nešto neviđeno, ne samo na ovim prostorima već i, verujem, u svetu. A što je najvažnije, elektronski novac mi niko ne može ukrasti pa se ne bojim da kažem da ga imam jer su srpski lopovi tu nemoćni. On ide samo tamo gde mu ja kažem a u kući nikad nije..

Pročitao sam sve recenzije tvoje knjige. Napravio si zanimljiv izbor „mudraca“. Da li te neko odbio?

– Iskren da budem, želeo sam još samo Kusturicu, jer cenim ono što je on uradio na filmu. Kada je saznao ko su sve recezenti knjige, on me je sam nazvao iz Luksemburga i čvrsto je bio obećao da će napisati recenziju, posebno zbog Pere Kralja jer je rekao da izuzetno ceni njegovo mišljenje. Onako usput me je upitao zašto među recezentima nema nekog našeg pesnika, a ja sam se našalio i pitao ga kojeg? Da možda ne misli da će mi „Mantija Blebećković“ napisati nešto dobro o knjizi, kad je u svojim knjigama nabacao bezbroj beskorisnih reči tako da se od njih samo vidi pedagoški preteća sintagma „ćeraćemo se još“, koja je vašarska poštapalica, a ne vrhunski stih. Kusta se samo nasmejao i rekao da će mi javiti, ali se nikada nije javio, a ja sam tada shvatio da je to zato što sam mu uvredio prijatelja. Ali ja zaista mislim da mu je prijatelj prepun nagrada koje dodeljuje vlast, a vlast samo bira podobne. Kada je veliki Kusta slagao, a mogao je samo reći da neće, onda zamisli kako lažu „mali Srbi“. Ali, „Natpis“ je čista knjiga i ona ne trpi laži i zato sam ubeđen da će preživeti. Zato i mislim se da Srbi neće, jer će ih ubiti laž s kojom su se sjedinili. I lažovi oko kojih su se ujedinili. Ali neću o tome, jer je čitav ovaj tvoj blog (bez)uspešna borba protiv laži koja ubija smisao života. I mene kao čitaoca.

img375

 

Kako su Subotić, Beko, Koštunica i Vučić uništili „Novosti“

novosti

Poreska uprava je sredinom jula blokirala račun Kompanije „Novosti“ zbog neizmirenih obaveza prema državi. Dug od 128 miliona dinara, koji s kamatama ukupno iznosi 284 miliona dinara, nastao je još 2009. godine. Menadžment „Novosti“, koji je 2013. selektovao Aleksandar Vučić, ne samo što nije uspeo da reši taj, nego je stvorio i nove finansijske i ostale probleme.

– Dogodilo se ono o čemu ja govorim već četiri godine, intenzivno zadnjih 12 meseci i zbog čega sam, na kraju, podneo ostavku. Svi moji apeli, molbe da se nešto uradi, ostali su bez odjeka. Radi se o tome da za mog mandata, pune četiri godine, nije rešen nijedan od velikih problema, nasleđenih od onih koji su pre mene vodili Kompaniju „Novosti“, a koje ja, skupa sa ostatkom menadžmenta, nisam mogao i ne mogu da rešim, jer nisu u okviru nadležnosti, ovlašćenja generalnog direktora, odnosno Izvršnog odbora Kompanije. Ti problemi, uključujući ovaj iz 2009. godine, mogu da se reše samo na nivou vlasnika „Novosti“, odnosno nosioca upravljačkih prava u ovoj Kompaniji. Ova blokada računa zaustaviće „Večernje novosti“ i ostala izdanja naše Kompanije, u vrlo kratkom roku, već za nekoliko dana – rekao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović.

Nije Dmitrović tako naivan kao što se pravi. Mudro je ukazao na suštinu problema – nerešenu vlasničku strukturu, propuštajući da otkrije koga je molio za pomoć u rešavanju krize u nekada tiražnim i uticajnim novinama. Upravo s te „anonimne“ adrese, prošle godine je dobio jasan odgovor.

Bog sveti ne može da raspetlja ko su vlasnici „Novosti“. Dok se ne utvrdi ko je vlasnik, logično je da niko ne želi da ulaže svoje pare, bez kojih ne mogu da se reše nasleđeni problemi. Ja ne znam kako to može da se reši, ali mora nešto da se preduzme – rekao je Aleksandar Vučić, tadašnji premijer.

Rekao i slagao. Vučić dobro zna ko je i kako uništio Kompaniju „Novosti“, a i sam je imao istaknutu ulogu u tom zločinu. Iako zna, ne sme ništa da preduzme jer bi time udario na dvojicu svojih najkrupnijih finansijskih, političkih i logističkih sponzora, Stanka Subotića i Milana Beka.

Vlada Zorana Đinđića je 2002. pokrenula privatizaciju Kompanije „Novosti“. Pošto je nemačkoj medijskoj kompaniji WAZ, na čijem čelu se nalazio Bodo Hombah, Đinđić pre toga omogućio da bez tendera, za minimalne pare, preko treće firme, kupi „Politiku“, po sličnom modelu trebalo je da Nemci preuzmu i „Novosti“. Taj posao Đinđić je poverio Stanku Subotiću, koji je sa WAZ-om napravio dogovor da zajednički učestvuju u privatizaciji, s tim što bi Nemci dobili „Večernje novosti“, a on distributivnu mrežu. Bez obzira na ubistvo Đinđića i dolazak Vojislava Koštunice na vlast, WAZ i Subotić nisu izgubili interesovanje za kupovinu „Novosti“. Međutim, posao se značajno zakomplikovao.

– Sredinom 2004. kontaktirao me Milan Beko i saopštio mi da zna za moje namere za kupovinu „Večernjih novosti“ i da mi nudi svoje usluge. Kad smo se sreli, u svom arogantnom stilu stavio mi je do znanja da su „njegovi“, misleći na Koštunicu, došli na vlast, te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji. Tvrdio je da je napravio dogovor lično sa Koštunicom da, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na spisku saradnika bili su Dejan Mihajlov, generalni sekretar Koštuničine vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi. O sadržaju sastanka obavestio sam moje poslovne partnere iz WAZ-a, ali oni nisu želeli ni da saslušaju sve, objasnili su da su oni gigant u medijskoj sferi i da će sve razgovore obavljati direktno sa državom, kao najvećim akcionarom, bez ikakvih posrednika i mešetara. Imajući to u vidu, 27. januara 2005. potpisao sam ugovor sa kompanijom WAZ, a mesec dana kasnije i aneks, kojim smo precizirali naše međusobne odnose u projektu kupovine „Večernjih novosti“. Tom prilikom, ja izdajem i garancije kompaniji WAZ i to kako svoje lične, tako i preko svojih firmi „D-Trade“ iz Beograda i EMI iz Danske – objašnjavao je Subotić svoje i WAZ-ove namere, kao i probleme s kojima su se suočili, u kojima je glavnu ulogu imao Beko.

hombah subotić

Milan Beko je 2005, prema tom svedočenju, održao seriju sastanaka sa Subotićem i predstavnicima nemačke firme, među kojima je bio i Srđan Kerim, direktor WAZ-a za jugoistočnu Evropu. Beko je Kerimu direktno saopštio da „bez njega Nemci neće moći da kupe ništa u Srbiji“. Takve informacije plasirali su i ljudi iz Koštuničinog kabineta, pre svih Dejan Mihajlov i njegov kum Dragi Mićović. Upravo je Mićović, na sastanku u „Vili Montenegro“ na Svetom Stefanu, saopštio Subotiću da je lično Koštunica odlučio da ne prodaje „Novosti“ direktno Nemcima, jer je to suprotno njegovim izjavama i politici koju vodi. Taj stav je potvrđen odlukom vlade da promeni zakon i onemogući privatizaciju putem tendera. Ucenjeni, nemajući drugog rešenja, Subotić i vodeći ljudi WAZ-a pristali su na saradnju s posrednicima.

Napravljen je detaljan plan. Milan Beko i Miroslav Mišković će preko svojih kontakata organizovati da njihov treći, manjinski, partner Manojlo Vukotić, direktor „Večernjih novosti“ tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, kako bi Beko preko Olivere Savović, sekretara u Agenciji za hartije od vrednosti, i Miodraga Đorđevića, direktora Agencije za privatizaciju, organizovao kupovinu akcija preko brokerske kuće „MV investments“, čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci, što će im omogućiti da akcije dobiju po najnižoj ceni. Mihajlov i Nikitović su se obavezali da spreče prodaju paketa akcija koji je u vlasništvu vlade i PIO fonda, što će oboriti cenu prilikom kasnije prodaje. S druge strane, WAZ je ponudio 28 miliona evra za 100% vlasništva nad Kompanijom „Novosti“, dok je donja granica bila spuštena na 51%.

– U tom trenutku WAZ je već prebacio novac na moj račun, pa smo se dogovorili da ću ja potpisati ugovor sa firmama Beka i Miškovića i čim oni obave preuzimanje akcija da ću im ja prebaciti novac, a da će oni akcije prebaciti u roku od 90 dana. Za te potrebe angažovao sam firmu „Senta“ iz Lihtenštajna. Pošto su partneri iz WAZ-a imali moje bankarske garancije, pristali su na njihove uslove i način na koji ćemo doći do akcija – tvrdi Subotić.

Zločinački plan za pljačku državne imovine krenuo je po utvrđenim notama. Beko i Mišković su otvorili nove firme, Manojlo Vukotić je pustio akcije na berzu kako bi ih kupila Bekova birma „Stadlux Investments“ iz Luksemburga, koja je 29. avgusta 2006. postala vlasnik 60,87 odsto akcija „Novosti“. Subotić je prebacio 5.779.069 evra na Bekove dve austrijske firme „Ardos holding Gmbh“, iznos od 5.779.696 evra „Trimax investments Gmbh“ i 3.120.266 evra na kiparsku firmu „Karamat Holdings Limited“.

dokaz subotićeve uplate beku

– Taj novac je Beku uplaćen da pokrije i druge troškove, u koje je, po Beku, spadao i honorar za Manojla Vukotića, u iznosu od 1.000.000 evra za pomoć u privatizaciji, od čega mu je odmah po izvršenoj privatizaciji plaćeno 500.000 evra na račun u Grčkoj. U prisustvu Mićovića, Beko nam je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona evra on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Vojislavu Koštunici – objasnio je Subotić.

Beko je dobio i vlasništvo nad „Novostima“ i pare, a Subotić i predstavnici WAZ-a dobili su priliku da se sastaju s Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem i drugim funkcionerima tadašnje vlasti, koji su ih uveravali da će se sve rešiti posle izbora, koji su zakazani za kraj januara 2007. Otezanje je opravdavano političkim razlozima; zaista ne bi bilo dobro za Koštuničin patriotski imidž da u jeku kampanje obnaroduje prodaju „Novosti“, značajnog srpskog brenda, zlim Nemcima. Kao prelazno rešenje, WAZ je pristao da učestvuje u rukovođenju „Novostima“, pa je Miodrag Đorđević, bivši direktor Agencije za privatizaciju, postavljen na mesto zamenika generalnog direktora Vukotića, dok su Beko i Mišković imenovali članove upravnog odbora.

Korupcionaška afera je kulminirala 6. juna 2007, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal raspisalo poternicu za Stankom Subotićem. Njegov opis načina na koji je to saznao najbolje ilustruje primitivno spletkarenje, koje su primenjivali najmoćniji ljudi u državi.

– Tog dana Miroslav Mišković me pozvao na hitan sastanak u Budvi. S njim je došao Dragi Mićović, a bio je prisutan i Svetozar Marović. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista „Pres“ me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice i hapšenja mojih bivših saradnika. Bio sam šokiran, kako informacijom, tako i drskošću novinara, pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu to priča. Po završenom razgovoru, Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Od svih je dobio slične odgovore da je to urađeno van vlade. Na kraju, Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu, uključujući i sve firme, posebno „Futuru“, prepišem na njega, da bi mi ih on „sačuvao“, jer će, navodno, država da mi sve oduzme. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali nalog za potragu, koja se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je, naravno, bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, što mi je on i objasnio tvrdnjom da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici – kukao je Subotić.

Uzalud je Subotić podizao krivične prijave i prezentovao konkretne dokaze svojih tvrdnji – potpisane ugovore i račune – uhvatio se u kolo s većim mešetarima od sebe, zato je platio visoku cenu.

U tom pljačkaškom kolu plesao je i Aleksandar Vučić. Plesao je na Bekovom lancu. Kad god je trebalo da se kompromituju Subotić i WAZ, Beko ga je pujdao da ujeda. Gde Beko okom, Vučić skokom.

– Prodaji „Večernjih novosti“ se ne protivim zbog toga što se plašim koju će političku opciju da podržavaju novine Stanka Subotića Caneta, Mila Đukanovića i Boda Hombaha. Mi smo naučili na to, ali hoću da ukažem na to da bi to bio veliki finansijski problem, s mnogobrojnim malverzacijama, i da neki ljudi o tome moraju da vode računa. Da, hoćemo strane investicije, ali ne mafijaški kapital – govorio je Vučić u Skupštini sredinom novembra 2004, a onda dodatno objašnjavao u intervjuu „Novostima“:

– Tražim od vlade Srbije da zaštiti deo državne imovine u „Novostima“. Jer, ako neko krene na ovakav način, mafijaškim kapitalom, da osvaja jedan po jedan medij i instituciju, očekujem da posle toga krene i na crkvu. Žuri im se da u ovom mutnom vremenu prigrabe što je moguće više onoga što im ne pripada. I plašim se da će tu biti mnogo opasnije igre nego što neki misle. Tu moraju da budu oprezni i svi koji im se suprotstavljaju. Žuri im se zato što znaju da im vreme ne ide na ruku, jer će se konsolidovati i oni koji žele da se suprotstave otimačini, ali i da ne bi krenule velike priče u javnosti. Ja sam već čuo za neke sastanke pojedinih političara s pripadnicima tzv. mafijaških centara moći. Nema mafijaškog lobija bez političara. Ako mislite da je neko od ovih koje sam pomenuo – Đukanović, Subotić, Hombah – jači, varate se. Drugi su samo miševi. Oni su glavni i ti koji plaćaju. Oni su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške…

Bez obzira što ga je nazivao ubicom i mafijašem, Subotiću se svidelo što Vučić razume igru, zna kako funkcioniše odnos između „gazde“ i „sitnog političara“. Zato je odlučio da sponzoriše Vučićevu ideološku, stranačku i ličnu transformaciju, kao neophodan uslov za dolazak na vlasti. Subotiću je to, pokazalo se, najpametnija investicija u životu. Čim je Vučić došao na vlast ukinuta je poternica za „kraljem duvanske mafije“, da bi nedugo zatim sudski postupak obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela. Uporedo s tim, Vučić je sa Đukanovićem i Subotićem napravio poslovno partnerstvo u projektu „Beograd na vodi“, koji, kako tvrde pojedini političari i ekonomski eksperti, predstavlja mašinu za pranje para stečenih švercom duvana i droge.

Usput, zloupotrebom službenog položaja, Vučić je izvršio pritisak na tužilaštvo i sprečio i pomisao da se povede istraga o spornoj privatizaciji Kompanije „Novosti“. Zločin je izvršen, država je opljačkana, razbojnici su na slobodi. Briga Vučića za to, njegova jedina ambicija je da se ta korupcionaška afera što pre zaboravi, čak i po cenu da se Kompanija ode u stečaj i da „Večernje novosti“ i ostala izdanja prestanu da se štampaju. Vučiću je i to bolje rešenje od raščićavanja računa između Subotića i Beka.

Subotić je svakakav, samo nije naivan. Sve sastanke s korumpiranim političarima i tajkunima snima i detaljno dokumentuje, ne uzdržava se od tužakanja i objavljivanja računa, kojima dokazuje koga je koliko plaćao. Kako to izgleda na svojoj koži su osetili Dušan Mihajlović, Boris Tadić, Ružica Đinđić, Aleksandar Tijanić i mnogi drugi njegovi abonenti, koji su mislili da mogu uzeti pare, a kasnije se pretvarati da ništa nije bilo. Subotićevi najistaknutiji medijski neprijatelji, koji su 2002/03. objavljivali tekstove o švercu duvana, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, završili su dva metra ispod zemlje. Crnogorska i hrvatska policija nisu otkrile ko je nalogodavac atentata. Srpska policija do danas nije otkrila ko je i zašto naručio ubistvo Milana Beka.

Da se ne bi, kao Beko, stalno osvrtao preko ramena, Vučić se mudro ne petlja u „Novosti“. Neka bude što mora da bude. Neka se Kompanija ugasi, neka 1.200 zaposlenih ostane na ulici, baš ga briga. On će lagati da nema veze s tim slučajem, pokušavajući da sakrije činjenicu da je vrlo aktivno učestvovao u prevari koja je, prema zvaničnim podacima, za rezultat u 2008. i 2009. godini imala 6.836.532 evra gubitka „Večernjih novosti“.

Kad su naprednjaci preuzeli vlast, pod Vučićevom šapom našla se i Kompanija „Novosti“. Ratko Dmitrović je godinama, kao urednik frankfurtskih „Vesti“, žestoko kritikovao Vučića, sve dok nije dobio ponudu koja se ne odbija. Dmitrović je pristao da preuzme funkciju generalnog direktora i glavnog urednika novina koje su propale. S komesarskim karakterom kontrolisao je redakciju, da se slučajno ne omakne neka istina o Vučiću. Na šta je spreman, dokazao je progonom kolege Srđana Škora, koji se u jednoj televizijskoj emisiji usudio da primeti kako je Vučić ministarske mandate mogao da poveri i nekim kvalitetnijim kadrovima. Bezazlena primedba poslužila je Dmitroviću da vođi dokaže svoju pravovernost. Hrabri novinari su glasno ćutali dok je trajalo šikaniranje Škora, koje je završeno njegovim izbacivanjem iz „Novosti“. Iako su znali da je u pitanju politički progon, kolege su otpor zadržali na nivou ogovaranja Dmitrovića, tvrdeći da mu Vučić svakog meseca na ruke isplaćuje 10.000 evra, pa, eto, mora da mu slepo služi.

Vučićev odnos prema „Novostima“ video se i na primeru lista „Sport“. Kad je Saša Mirković poželeo da preuzme najstarije sportske dnevne novine na Balkanu, vođa je naredio Dmitroviću da napravi kombinaciju i proda taj brend. Međutim, kad je Mirković napustio SNS i počeo da kritikuje vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da uništi „Sport“. Uspeo je. 

Vučić je Poreskoj upravi dozvolio da pre mesec dana blokira račun „Novosti“ samo zato da bi stranim diplomatama mogao da plasira neistinu da hajku na „Kurir“ ne vodi zbog uređivačke koncepcije, nego zbog utaje poreza. Eto, „Novosti“ drže prorežimsku politiku, hvale ga i štite od istine, ali ni to im neće pomoći ako ne plate dug državi. Providnim alibijem vezao je „Kurir“ za gigantskog mrtvaca „Večernje novosti“, s namerom da ih zajedno sahrani. Ipak, prestanak rada „Novosti“ i preteće nezadovoljstvo brojnih novinara, kojima će biti ugrožena egzistencija, poslednje je što Vučiću treba pred izbore u Beogradu i, izvesno, vanredne parlamentarne izbore. U svom stilu, jedan zločin Vučić prikriva drugim. S njegovim odobrenjem organizovana je finansijska šema, po kojoj pojedini radnici Kompanije „Novosti“ plate dobijaju s računa drugih firmi. Iako su, kako tvrde novinari, zakinuti za penzione i zdravstvene doprinose, zabrinuti i uplašeni za egzistenciju još ćute i nadaju se kakvom-takvom rešenju, koje će omogućiti nastavak rada „Večernjih novosti“.

Možda i hoće. Do izbora. Posle, neka se žale upravi za sleganje ramenima.

antrfile

Subotić plaćao i Vukotićeva odela

Stanko Subotić je 2010. podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Manojla Vukotića, generalnog direktora „Večernjih novosti“, zbog zloupotrebe službenog položaja i primanje mita u procesu privatizacije Kompanije „Novosti“.

U detaljnom opisu te korupcionaške afere, Subotić je istakao da je u jesen 2002. od predstavnika WAZ-a saznao da oni već sarađuju s Vukotićem, koji im je ponudio svoje usloge u postupku privatizacije „Novosti“.

– Početkom 2003. godine partneri iz WAZ-a su me obavestili da su u završnoj fazi potpisivanja ugovora sa Vukotićem i da su dogovorili honorar od 500.000 evra za njega ako završi uspešno kupovinu „Novosti“ za WAZ. Ubrzo potom me obaveštavaju da su ugovor potpisali da su mu čak, po njegovom zahtevu, prebacili 70.000 evra na račune Vukotićevog sina i kuma, jer mu je novac hitno trebao za kupovinu stana za ćerku, odnosno vraćanja kredita kojim je kupovao stan, negde na Slaviji u Beogradu – naveo je Subotić u krivičnoj prijavi.

Za svedoke, Subotić je predložio Joakima Kaumcegela, direktora WAZ-a za Srbiju od 2004. do 2007, Petra Langea, člana borda direktora WAZ-a, Srđana Kerima, direktora WAZ-a za jugoistočnu Evropu, Predraga Bubala, ministra privrede u Koštuničinoj vladi, Vladimira Vukotića, Manojlovog sina, Radojka Mrlješa, kuma Manojla Vukotića, pa i Dragana Bogutovića, Svetlanu Vuković i Đuru Bilbiju, akcionare „Novosti“, koji su još 2005. podnosili krivične prijave protiv Vukotića.

Pored objašnjenja Vukotićeve sporne uloge (uzeo je avans, a opstruisao je realizaciju dogovora), Subotić nije propustio da pomene ni lične primedbe:

– U Parizu sam se 8. novembra 2002. sreo sa Vukotićem, koji je na sastanak došao sa ćerkom i Goranom Čvorovićem, dopisnikom „Novosti“ iz Pariza. Tom prilikom me zamolio da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za njega, ćerku, ženu… Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja „Salon Spas Katharin Max“ i tamo ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukotić sa ćerkom uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi sa privatizacijom „Novosti“ nisam Vukotića zvao da pitam zašto nije platio račun za garderobu…

 

 

 

LEČIĆ: Ubica medija, brutalniji od Vučića

lečić kurir o gušenju medija

Aleksandar Vučić je u pravu kad Branislava Lečića naziva nesrećnikom. Tačno, Lečić je nesrećan po mnogo linija, a najviše po tome što liči na Vučića.

Kao ministar protiv informisanja u crno-crvenoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, Vučić je, strasno i agresivno, predvodio hajku na Slavka Ćuruviju i njegove novine „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“. U progonu je zloupotrebljavao policiju i pravosuđe. Montorao je sudske postupke, lično je izdavao naloge ko će i za šta da optuži nepodne medije, koji sudija će da vodi postupak i kakvu kaznu će da izrekne. U poslednjem činu tih morbidnih predstava, kad izdavač ne bi mogao da plati drakonsku kaznu, potpisivao je rešenja o plenidbi imovine i zabrani rada redakcije. Bez obzira na sve, Vučić se bar trudio da zločin uvije u zakonske oblande. U tome se razlikuje od Lečića.

Kao ministar protiv kulture i informisanja u DOS-ovoj vladi, šest dana posle ubistva Zorana Đinđića, Branislav Lečić je zabranio rad dnevnog lista „Nacional“.

lečić zabrana nacionala

„Zbog više tekstova u kojima se govori o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vanrednom stanju“, naveo je Lečić u objašnjenju zabrane, o kojoj je obavestio Betu i Tanjug tri sata pre nego svoju žrtvu.

– „Nacional“ je zabranjen jer postoji osnovana sumnja da su članovi njegovog upravnog odbora povezani sa zemunskim klanom – dopunio je svoju laž dan kasnije, 19. marta 2003. u intervjuu Studiju B.

Lečić je potpisao rešenje u ubistvu jednih novina, a nije se ni potrudio da objasni u čemu je njihova krivica i koji tekstovi su sporni. Koliko je brutalan i primitvan  prevarant najbolje potvrđuje činjenica da „Nacional“ nije ni imao upravni udbor, pa njegovi nepostojeći članovi nisu mogli da budu povezani s bilo kim. I od tog detalja postoji još teži dokaz Lečićevog monstruoznog diletantizma. U rešenju ne pominje „Ekskluziv“, magazin koji je radio u okviru iste izdavačke kuće, pa su se dželati iz UBPOK-a, koji su dobili nalog da unište „Nacional“, našli u čudu, nisu znali šta da rade s novinama, koje je Lečić propustio da targetuje za likvidaciju.

Uzalud je Lečić kasnije glumio nevinost, tvrdeći da su ga Beba Popović, Čeda Jovanović i Goran Vesić naterali da zabrani „Nacional“. Iako ne treba sumnjati da su ga ta trojica ekstremista iskoristili da obavi prljav posao, to ga ne abolira od odgovornosti.

Beba, Čeda i Vesić, tada Đinđićevi, danas Vučićevi saradnici-kriminalizatori, imali su mnogo motiva da se osvete „Nacionalu“. U tim novinama svakodnevno su raskrinkavane njihove veze sa surčinsko-zemunskom mafijom i brojne korupcionaške afere u kojima su oni nosili glavne uloge. Da u „Nacionalu“ ništa drugo nije objavljivano osim kolumne Danice Drašković bilo bi dovoljno da se oni razjare. U svakom tekstu ona je vrtela istu mantru o „žutim beretkama“, koje štite Legiju, Spasojevića, Čumeta i ostale mafijaše, vođe Miloševićevih eskadrona smrti.

Dok je „Nacional“ na naslovnoj strani objavljivao da su Legija i Spasojević obične jajare, lideri DOS-a cupkali su na Bajaginom novogodišnjem koncertu u Kuli uz stihove „ba-ba-ba-bam, neću ništa da znam“, a Lečić se javno divio šarmu i harizmi komandanta JSO. Kad je Legija poslao Đinđića u Aleju velikana, njegovi politički zaštitnici su odlučili da ubiju novine u kojima su ofirani.

lečić fame

Metak je ispalio Branislav Lečić.

– Nema Lečića čega da bude sramota – poručio je pre neki dan Lečić svom moralnom dvojniku Vučiću.

Treba mu verovati, on ne zna za sramotu. Uostalom stid, i kad bi ga imao, ne bi bio dovoljan, treba da odgovara za zločin koji je izvršio. Nažalost, zasad, u Srbiji u kojoj on, takav, može da bude potpredsednik Demokratstke stranke, koja sebe predstavlja kao najozbiljniju alternativu naprednjačkom kartelu, Lečić može da se opravdano nada da su svi zaboravili sve, pa i to da su on i Vučić 2009. zajedno posećivali redakciju „Kurira“, kako bi ga podržali od političkog progona.

– Gušenjem medija ubijaju nam decu – kaže ubica koji je ugušio „Nacional“, dokazujući da je u patološkoj patetici prevazišao čak i Vučića.

PS

U „Dnevnom telegrafu“ bio sam pomoćnik glavnog urednika, a u „Nacionalu“ glavni urednik. U tri poslednja meseca Ćuruvijinog života, svakodnevno sam razgovarao s njim, pripremajući biografsku knjigu „Poslednja ispovest – Oni ne praštaju“. Objašnjavajući ko i kako ga progoni, Ćuruvija je opisao i tadašnjeg ministra protiv informisanja:

– Vučić je beznačajan, on je obični kurton, koji će biti odbačen posle upotrebe…

Danas se vidi, pogrešio je. Umesto Vučića opisao je Lečića.