Skip to content

SAŠA MIRKOVIĆ TUŽIO SNS ZBOG LUKASA

mirković i lukas

Saša Mirković, vlasnik „Beotona“, u zaječarskom Višem sudu podneo je četiri tužbe za naknadu štete protiv Srpske napredne stranke i Aleksandra Vuksanovića, poznatijeg kao Aca Lukas.

Folk pevač je tokom kampanje za beogradske izbore održao koncerte u Obrenovcu, Sevojnu, Lazarevcu i Mladenovcu u organizaciji SNS-a, čime je prekršio Ugovor o ustupanju autorskih prava, koji ima s „Beotonom“. Za svaki koncert, tužilac traži odštetu od 200.000 evra. Pošto SNS planira još 17 Lukasovih predizbornih nastupa, „Beotonov“ advokat imaće pune ruke posla.

Očekuje se da ukupni zahtev za odštetu bude oko 4,5 miliona evra. Pored toga, za isto delo „Beoton“ je ranije već podneo dve tužbe zbog Lukasovih neodobrenih novogodišnjih koncerata prošle i pretprošle godine. Iako je prva tužba podneta pre 13 meseci, još nije procesuirana.

Ispred SNS tužen je Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora, koji je ovlašćen da zastupa stranku. U neformalnim razgovorima Glišić odbacuje odgovornost za sporni angažman Ace Lukasa i tvrdi da ga je pozvao da na naprednjačkim skupovima nastupa „kao drugar“.

– Glišić i Lukas mogu da se druže koliko god hoće. Lukas može da mu za džabe peva u kupatilu, dok se tušira. Ili dok se zajedno tuširaju. To je stvar njihove intime. Međutim, prema ugovoru koji imam s Lukasom, on ne sme samostalno da nastupa mimo „Beotona“ – tvrdi Saša Mirković.

I pre nego što je tužen, Lukas nije skrivao da je izuzetno nezadovoljan saradnjom sa Srpskom naprednom strankom. Uz pomoć SNS-a dobio je honorar od 50.000 evra za doček Nove godine u Beogradu, ali nije očekivao da će morati da svakodnevno zabavlja naprednjake tokom cele izborne kampanje.

Inače, Mirković je nedavno tužio i Aleksandra Vučića zbog neizmirenog duga od 532.000 evra. Kako se u tužbenom zahtevu navodi, Vučić je krajem marta 2014. godine od Mirkovića uzeo novčanu pozajmicu, uz obavezu da je vrati u dogovorenom roku. Do juna sledeće godine Vučić je isplatio tri rate duga, ukupno 68.000 evra. Umesto da isplati ostatak, poveo je medijsku i pravosudnu kampanju protiv poverioca, koji je u montiranom postupku krajem 2017. osuđen na godinu dana zatvora.

– Za svedoke predlažem Zoranu Mihajlović, potpredsednicu Vlade i tadašnju potpredsednicu SNS-a, Bratislava Gašića, u tom trenutku gradonačelnika Kruševca i potpredsednika SNS-a, a danas direktora BIA, Aleksu Jokića, člana predsedništva SNS-a, i Sašu Milovanovića, tada zaposlenog u kompaniji „Ringije“ ili „Adria medija grupi“, koji je danas Vučićev partner, direktor i suvlasnik firme „Medijska mreža“, koja izdaje list „Srpski telegraf“, čiji je Vučić faktički vlasnik – naveo je Mirković, koji tvrdi da će na sudu dokazati da je aktuelni predsednik Srbije izvršio delo prevare radi protivpravnog sticanja materijalne dobiti

Pošto Aleksandar Vučić pod strogom kontrolom drži kompletno pravosuđe, teško je očekivati da Mirkovićeve tužbe dobiju brz i pravedan sudski epilog. Ipak, pre ili kasnije, Vučić, njegov kum Glišić i Aca Lukas moraće da sednu na optuženičku klupu i, na kraju, isplate odštetu.

Advertisements

Vučić i smrt: APLAUZ ZA LEŠINARA

vučić venac za đinđića

Gde je smrt, tu je Vučić.

Za razliku od normalnih ljudi, koji sahrane shvataju kao poslednji oproštaj od drage osobe, Aleksandar Vučić tuđu tragediju koristi za svoj lešinarski politički marketing. Stajao je mirno pored mrtvačkih sanduka, držao dirljive govore nad otvorenim rakama, uplakan tešio ožalošćene porodice, drhtavim rukama palio sveće za spas pokojnikove duše… Sve za upečatljivu fotografiju i tužnu vest u novinama.

Na onaj svet ispratio je nekoliko značajnih političkih saveznika i protivnika. Talenat za multimedijalno lelekanje promovisao je u aprilu 2002, kao posthumni portparol Vlajka Stojiljkovića. Kad je parlament SR Jugoslavije usvojio Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, bivši šef policije je pred skupštinskim vratima ispalio metak sebi u glavu. Isto veče, dok su se lekari borili za Stojiljkovićev život, Vučić je u svom stanu, koji je dobio u vreme bombardovanja, organizovao komemorativni skup s prijateljima i novinarima. S ponosom je pokazivao oproštajno pismo koje mu je, kao čoveku od krajnjeg poverenja, dao Stojiljković. Podelio je kopije i u zvaničnim izjavama objasnio da su „ruke dosmanlija umrljane krvlju iskrenog patriote, koga su osudili na smrt“.

– I ovaj događaj natovski novinari, mucavi samoproizvedeni politički analitičari i zajapureni portparoli dosovskih političkih stranaka iskoristiće za satanizaciju herojske borbe srpskog naroda i njegovog rukovodstva vođene za očuvanje mira, za opastanak, za sigurniju i bogatiju budućnost naših potomaka. Kao i Vlajko, tim izdajnicima odgovaram Njegoševim stihom „Čovek se rodi da jednom umre, a čast i obraz ostaju doveka“ – govorio je Vučić, mešajući svoje i Stojiljkovićeve reči u jednu čvrstu patriotsku celinu.

Po završetku predstave za novinare, domaćin je goste zabavljao degutantnim šalama u kojima je isticao svoje čuđenje što je Stojiljković uspeo da promaši onoliku glavu. Dragošu Kalajiću i Jadranki Jovanović objasnio je da uopšte nije iznenađen postupkom svog kolege iz vlade Mirka Marjanovića.

– Cela ta porodica nije normalna. Vlajkova prva supruga Jelisaveta je pre 20 godina izvršila samoubistvo, sad je to uradio i on, a ni njegov sin Vladimir nije stabilan. On stanuje tu, u našoj zgradi, ponekad se sretnemo. Vidi se da je izgubljen. Eto, sad nije hteo ni da dođe ovde, da kaže neku reč o ocu – pričao je Vučić.

Njegovo proročanstvo se ispunilo godinu dana kasnije, kad se i Vladimir Stojiljković ubio hicem iz pištolja. Međutim, nije bio dovoljno medijski atraktivan da Vučić i za njim nariče.

Mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke imao je zapaženu ulogu u martu 2006, prilikom sahrane Slobodana Miloševića. Iako je zvanični pogrebni konferensije bio Milorad Vučelić, Vučić je blistao. Žestoko je optuživao „dosmanlijske izdajnike i ubice, koje su kidnapovale i prodale predsednika Miloševića“, a s nenadmašnom patetikom, nad rakom ispod požarevačke lipe, pročitao je oproštajno pismo Vojislava Šešelja.

vučić na miloševićevoj sahrani

– Uspeo sam da nagovorim Miru da dozvoli da Slobu sahranimo po pravoslavnim običajima. Iako su se komunjare iz SPS-a protivile, doveo sam Filareta da održi opelo – hvalio se Vučić.

Nije dugo čekao do sledećeg grobljanskog spektakla. Početkom oktobra 2007. umrla je Danica Šešelj. Pošto njen sin Vojislav nije hteo da od Haškog tribunala traži dozvolu da dođe na sahranu majci, ispratio ju je, naravno, Vučić. Dva dana je kukao nad sobom, jer je sve morao sam da organizuje i finansira. Da tuga bude veća, tog ponedeljka, nad grobljem u Batajnici nadvili su se teški oblaci.

– Sahrana je bila odlična, došlo je mnogo sveta, ali dok sam držao govor, padala je kiša, pa se na fotografijama ne vidi da sam i plakao – kukao je Vučić, razočaran što mu je propala vrhunska gluma.

Više sreće imao je sledeće godine, na mladenovačkom groblju, gde je sahranjen radikalski aktivista Ranko Panić. Na protestu zbog hapšenja Radovana Karadžića, grupa policajaca pretukla je Panića dok se nalazio samo nekoliko koraka iza vođe Vučića. Nesrećni mladić je nekoliko dana ležao u bolnici. Panićeva majka Smilja i supruga Mirjana zamolile su Vučića da ga poseti i lekarima skrene pažnju da se više angažuju. Vučić je obećao, ali nije imao vremena za posetu, u dogovoreno vreme je igrao šah s Branislavom Prostranom, gubio je sa 2:4, pa nije smeo da prekida meč, nema smisla da pretrpi poraz. Taj kiks nadoknadio je odlaskom na sahranu, gde je briljirao. „Izgubila sam jednog sina, Ranka, ali dobila sam drugog, Aleksandra – to je rekla mama Smilja“, lagao je Vučić novinare.

vučić lešinar panić

Pre nego što se slegla zemlja na Panićevom grobu, Vučić je promenio stranku i ideologiju, pa je počeo da marketinški eksploatiše pokojnike kojima je i sam obećavao odlazak s ovog sveta.

– Ono đubre Zorana Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine – zaklinjao se Vučić na Šešeljevom oproštajnom mitingu pred odlazak u Hag.

Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić streljan, Vučićevoj radosti nije bilo kraja. Priznao je da se tada napio četvrti put u životu. (Prvo je proslavio pobedu Zvezde u Bariju, pa rođenje prestolonaslednika Danila, zatim ubistvo Ćuruvije i, na kraju, Đinđića.) Mamuran, zbijao je šale na račun mrtvog predsednika vlade. Dok je na televiziji gledao sahranu, zvao je poznanike i raspitivao se da li je tačno da je Goran Vesić celu noć proveo u grobu u Aleji velikana kako bi proverio da li će njegovom šefu biti udobno. Sledećih deset godina ponavljao je tvrdnje da je mafija ubila svog premijera, „najvećeg kriminalca u istoriji Srbije“. Za kraj, najtežu uvredu pokojniku naneo je polaganjem venca na vratima u zgradi Vlade, gde je Đinđić pao, pokošen metkom „novog srpskog Gavrila Principa“, kako su radikali, predvođeni Šešeljem i Vučićem, nazivali Zvezdana Jovanovića. Oprost grehova osvojio je pomaganjem udovici Ružici da nezakonito razvija biznis i zaposlenjem njene ćerke Jovane u Vladi Srbije, kao i obećanjem da će „gubi iz torine“ podići spomenik u Beogradu.

Greh prema Slavku Ćuruviji, vlasniku „Dnevnog telegrafa“, okajao je montiranjem istrage i optužnice protiv nekoliko pripadnika Državne bezbednosti. Našao je, tobož, odgovorne, pa sad svi mogu da zaborave na njegove pretnje Ćuruviji i policijski, pravosudni i medijski progon koji je predvodio dok je bio ministar za informisanje.

Grobarsku tradiciju Vučić je nastavio da neguje i prema pokojnicima iz okruženja novih prijatelja i saradnika.

U leto 2012, na sahrani Dušana Đilasa, oca tadašnjeg beogradskog gradonačelnika i zamenika predsednika Demokratske stranke Dragana Đilasa, nije bilo Borisa Tadića, ni Dragana Šutanovca. Đilasu je utehu dao Vučić. Dve godine kasnije, u prisustvu kompletnog rukovodstva DS-a, od Miodraga Mikija Rakića u Aleji velikana oprostio se i Vučić. Da bi istakao koliko je zahvalan svom neprežaljenom prijatelju Rakiću, koji je najzaslužniji za stvaranje SNS-a i sunovrat Srbije, Vučić mu je otišao i na 40-dnevni parastos, naravno u prisustvu novinara.

vučić lešinar.rakić

Najveći lešinarski uspeh Aleksandar Vučić je ostvario zloupotrebom ubistva Olivera Ivanovića. Naprednjački jurišnici, na čelu s Markom Đurićem i Goranom Rakićem, predvodili su brutalnu kampanju protiv Ivanovića, ponavljajući optužbe kojima je Vučić nekad gruvao po Đinđiću. Kad je Ivanović likvidiran, pored rake su klečali Đurić i Ana Brnabić, a Vučić je otišao u Kosovsku Mitrovicu, da položi venac na ulazu u zgradu pred kojom je izvršena egzekucija. U takvim situacijama normalni ljudi poštu pokojniku iskažu minutom ćutanja, a naprednjaci aplauzom svom vođi.

vučić lešinar

Nikad niko nije na grobljima osvojio više političkih poena od Vučića. Patetičnom glumom od svake sahrane pravio je vlastiti šou, u kome je glavna uloga pripadala njemu, ne pokojniku. Nema veze, to i njega čeka. Ako Vučić ikad umre i on će dobiti zadušnu babu po svojoj meri. 

 

 

VUČIĆEV RIJALITI: Prati i prisluškuje saradnike i protivnike

12

Svaka vlast je bezbednosne službe koristila u političke svrhe, ali nijedna ovako primitivno i brutalno kao naprednjačka. Aleksandar Vučić je pretvorio Bezbednosno-informativnu agenciju u lični servis za progon ličnih i političkih protivnika i zaštitu svojih rođaka, kumova i saradnika od krivične odgovornosti.

Umesto da izvršavaju zakonom definisane zadatke i štite bezbednost Republike Srbije, operativci BIA vode istrage poslovanja mnogih bogataša, prate i prisluškuju političare, novinare i ostale javne ličnosti, prikupljaju saznanja o njihovim suprugama, deci, švalerkama… Učestala je praksa da se u ahrivima BIA pojavljuju dokumenti za koje se ne zna ko ih je i kad napravio, dok istovremeno nestaju čak i kompletni fajlovi. Pre nego što se zavedu, brojni izveštaji prvo idu na analizu s koje se vraćaju izmenjeni.

To i ne čudi, s obzirom na strukturu ličnosti Aleksandra Vučića, koji je oduvek bio opterećen potrebom da prikuplja i manipuliše informacijama. Još u radikalsko vreme, Vučić se isticao špijunskim aktivnostima. I u zvaničnim dokumentima DB-a ostalo je zabeleženo da je iz tih razloga održavao vezu s tadašnjim opozicionarima poput Srđe Popovića iz Demokratske stranke i Milana Božića iz Srpskog pokreta obnove, kao i s nekoliko advokata, sudija i novinara. Pod paskom Vojislava Šešelja naučio je kako da tim saznanjima nanese što veću štetu svima koji mu se zamere, ali pravu školu je prošao tek kroz saradnju s Miodragom Rakićem. Od Rakića, šefa Nacionalnog saveta za bezbednost u režimu Borisa Tadića i Ivice Dačića, naučio je sve trikove za progon i kompromitaciju protivnika, ali i za skrivanje vlastitih tragova.

Kad se, u maju 2012, dogovarao s Dačićem o formiranju vladajuće koalicije SPS-SNS, Vučića nije zanimala podela resora, bio je zainteresovan samo da sebe udene u Rakićevu fotelju, kako bi imao pristup informacijama iz BIA. Uspeo je, dobio je i iskoristio priliku da službu podredi isključivo svojim interesima.

Danas je Vučić apsolutni gospodar tajni, na njegov sto se slivaju sve informacije, prisluškivani razgovori, poslovni ugovori i najprljaviji tračevi. Ispunio je Orvelovo proročanstvo; kao „veliki brat“ Vučić zna da je Dragan Đilas odlučio da u kampanju za beogradskog gradonačelnika uloži četiri miliona evra i da je Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću, u zamenu za podršku, ponudio po 25 odsto odborničkih mesta, dok će ostalo pripasti njemu, odnosno njegovim ljudima. Vučić zna i šta su pričali Zoran Živković i Novica Tončev na nedavnom sastanku u jednom kafiću u Kosovskoj ulici. Ima i dosije smederevske notarke, švalerke ministra Zorana Đorđevića, a obavešten je kako se i pomoću čega u spa-centru „Hajata“ opušta nestašni Aleksandar Vulin.

Po staroj navici, Vučićevim spletkama su naizloženiji i najugroženiji njegovi bliski saradnici. Kao svaki mafijaš, on se više plaši njih, nego otvorenih protivnika. Dok se predstavljao kao tvrdi radikal, novinarima je poturao informacije o veštačenju iz Šešeljeve brakorazvodne parnice u kome se tvrdi da vojvoda ima ozbiljne psihičke poremećaje. Da bi pojačao utisak, govorio je da su se i dve tetke radikalskog vođe lečile od mentalnih obolenja. Kad se borio za poziciju u vrhu SRS-a, Šešelju je dao kompromitujuće dokaze nepodobnosti Tomislava Nikolića. Vučić je u Hag nosio transkripte Nikolićevih razgovora s Tadićem, koje je dobijao od Rakića. Iz iste produkcije potekle su vesti o Nikolićevim finansijskim kombinacijama s Miroslavom Miškovićem, Milanom Bekom i Žarkom Zečevićem, o zamku u Bajčetini i luksuznim stanovima u Beogradu. Uspeo je da ih zavadi i prinudi Nikolića da napusti SRS i napravi naprednjački kartel. Kasnije, kad je preotimao vlast u SNS-u, Vučić je Nikolića kompromitovao tračevima o vanbračnoj deci, bahatom ponašanju pokondirene Dragice i bludnog sina Radomira.

Već deset godina na Vučićevom nišanu nalazi se Dačić. Zloupotrebom BIA, Vučić je dobio priliku da umesto političkih diskvalifikacija i medijskih spekulacija u tim napadima koristi i konkretne dokaze. To je i uradio plasiranjem u javnost fotografija Dačićevih susreta s narko-bosom Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana.

– To nije izašlo iz službi bezbednosti, ni iz VOA, VBA ili BIA, već iz policije. Boris Tadić i Miki Rakić nisu počinili krivično delo, ali je političko pitanje šta su sve znali kada su hteli da prave vladu sa Dačićem – rekao je tada Vučić, koji je usput priznao da je „te papire video nekoliko dana pre nego što su objavljeni“.

Naravno, te fotografije je dobio od Rakića i plasirao ih u medije kako bi kompromitovao koalicionog partnera, tek da mu dokaže ko je glavni. I ne samo dokazima Dačićevih susreta s mafijašima, Vučić je raspolagao s njegovim kompletnim dosijeom, koji je dao na uvid i sociologu Jovi Bakiću.

U svom prvom premijerskom mandatu, Vučić je na mesto direktora BIA postavio advokata Aleksandra Đorđevića. Brzo se pokajao. Opraštao je Đorđeviću intimne avanture i bahata putovanja helikopterom u rodno selo pored Čačka, pa i upotrebu Agencije za raščišćavanje nekih starih, privatnih računa. Problem je nastao kad je Đorđević podržao osvetnički pohod na Ljubišu Buhu, zvanog Čume. Surčinski mafijaš sa statusom zaštićenog svedoka izazvao je incident prilikom slučajnog susreta sa bivšim zemunskim kolegom Zlatiborom Lončarom. Ministar je uspeo da pobegne Čumetu, pa je odmah krenuo u kontranapad. Uz pomoć svoje supruge Vesne, koja je jedno vreme radila u Đorđevićevoj advokatskoj kancelariji, ubedio je šefa BIA da obnovi optužbe da je Čume ubio Zorana Petrovića Šempu. U kampanji je, s drugim povodom i motivom, angažovana i Čumetova sad već bivša supruga Ivana Tulović. Epilog je poznat, surčinski bos je pritvoren, pa osuđen na dve godine i osam meseci zatvora zbog ugrožavanja bezbednosti telohranitelja svoje supruge. Vučić nije hteo da se na takav način zamera Buhi, pa je odgovornost prebacio na Đorđevića. Strpljenje je definitivno izgubio kad je otkrio da iz dosijea Vuka Jeremića nije izbrisan podatak da je, na insistiranje Mikija Rakića, u Ministarstvo spoljnih poslova zaposlio Tamaru Đukanović, danas zvaničnu gospođu Vučić. Tada je doneo odluku da na mesto direktora BIA postavi čoveka od apsolutnog poverenja. Izbor je bio lak, Bratislav Gašić je čekao kao zapeta puška.

gašić vučić bia sv arh mihajlo

– Rade Marković je iz Službe izneo 200 kompakt diskova s dokumentima, a Miki Rakić sigurno nije manje od 2.000 – pričao je Vučić.

On je nastavio tu tradiciju. Iz arhiva BIA nestali su izveštaji o njegovim susretima i razgovorima sa Stankom Subotićem Canetom, posrednih kontakata sa Sretenom Jocićem – Jocom Amsterdamom, a zasmetali su mu čak i dokazi saradnje sa Sonjom Liht.

Montiranje, friziranje, uništavanje i iznošenje dokumenata smeta svim ozbiljnim radnicima BIA. Kršenje propisa dovelo je do podele na profesionalce i političke komesare. Ne želeći da učestvuju u izvršenju krivičnih dela, mnogi operativci prave duple izveštaje, formiraju privatne baze podataka i čekaju političke promene kako bi Agenciju vratili u okvire zakona. 

– Bezbednosno-informativna agencija je, očigledno, stavljena u službu jedne stranke, odnosno jednog čoveka. Nama, koji pokušavamo da pošteno radimo u interesu države, smeta i objavljivanje naših informacija u režimskim medijima. Ipak, veći problem predstavlja to što dobijamo zadatke da proveravamo navode iz nezavisnih izvora, naročito iz „Tabloida“, ali ne da bi istrage završile sudskim procesima, nego da bi se sakrili tragovi – tvrdi za naš magazin jedan od funkcionera BIA i navodi konkretan slučaj:

Naš sagovornik ističe da u Agenciji vladaju nepodnošljivi uslovi, posebno otkad je na njeno čelo postavljen Bratislav Gašić.

– Da je ovo normalna država, Gašić bi bio predmet naše istrage, a ne naš šef. Ko je i kakav je, zna i onaj ko nam ga je nametnuo. To se videlo na slavi naše firme, na dan Svetog arhangela Mihaila. Pred svima nama i pred popovima, Vučić je Gašića opomenu da dobro pazi šta radi. „Čujem da si našao sponzore koji plaćaju izgradnju bazena i saune u rezidenciji. Lepo, ali pazi da se uskoro u tom bazenu ne kupa neko drugi“, rekao mu je Vučić. Zamislite, direktor BIA ima sponzore koji mu prave bazen i saunu u državnoj vili. Pa, ne ide. U vreme DOS-a, kad smo mislili da ne može biti gore stanje u Službi, zamenik direktora Zoran Mijatović se našao na udaru samo zato što je upotrebio funkciju u nekom besmislenom sukobu s majstorom koji mu je loše montirao satelitsku antenu. Koliko smo propali vidi se i po tome što je na mesto savetnika za medije imenovan izvesni mladi naprednjak Simo Čulić. Agenciju predstavlja dečko koji je do juče lepio stranačke plakate, delio upaljače i letke, a radno iskustvo sticao kao konobar. Ne potcenjujem nijedan posao, ali nije normalno da danas poslužuješ kapućino, a sutra dođeš u vrh bezbednosne službe. Koliko on zna o našem poslu vidi se i po postupcima njegove supruge, koja se na Fejsbuku svađa s političkim protivnicima. Da nije tragično, bilo bi smešno – kaže sagovornik „Tabloida“.

Desanka Pantić-Čulić, zvana Čupka, zaista se istakla polemikama na društvenim mrežama. U prepisci, koju poseduje naš magazin, Čupka je strasno branila muža od svih političkih i profesionalnih osporavanja.

Ponosna sam supruga ovog grešnog Sime. Zaposlenje je za mene misaona imenica jer nisam stranački i politički zainteresovana. Ne glasam, ne pratim vesti, pa niko nigde neće da me ubaci. Nezadovoljna sam stanjem u ovoj zemlji, ali borim se za sebe i svoju porodicu. Nije slobodu ukinuo Vučić, svi ste. A, iskreno, i treba. Pljujete koga stignete, jer vam je ovaj tupavi Vučić dozvolio. To što je Sima bio u SNS ne znači da treba večno da nosi slovo srama na svojim grudima. Da je dupeuvlaka do sada bi bio neki direktor, menadžer ili šta već, ali, pošto nije, radi ponizno poslove koje dobija od nadređenih. Ne nikakve mutne, gadne poslove. Da, kopao je, konobarisao, radio sve i svašta da sam sebi zaradi za školovanje. Ima diplomu. Zasluženu, ne kupljenu. Ukrao nikada nikom ništa, pomagao je Kurti i Murti, zezao ga kako je ko stigao. Da, Sima više nije član SNS-a – napisala je Desanka Pantić-Čulić, optužujući kritičare njenog muža da su „praznoglavci jedni bezobrazni“, koji bi trebalo da se plaše boga i naroda.

Komentare je izbrisala, ali nedovoljno brzo, ostali su u pouzdanoj arhivi. I da njen opis Sime Čulića odgovara istini, opet bi bio dokaz da on ne zadovoljava uslove za rad u Bezbednosno-informativnoj agenciji. S tim bi se, sigurno, složio i, kako Čupka kaže, tupavi Vučić.

Međutim, Gašić i Čulić samo su lutke na koncu vrhunskog majstora manipulacija, laži i prevara. Ophrvan „sindromom pacova“, kako je Frojd definisao opsesivnu neurozu, Vučić dane i noći provodi preturajući po prljavim tajnama, smišljajući načine kako da uništi živote političkih protivnika i svih normalnih građana. Šta je sve radio, saznaće se kad se BIA, kao i cela Srbija, oslobodi od njegove okupacije. Ma koliko se trudio, neće uspeti da sakrije tragove svojih zločina, to nisu uspeli ni mnogo pametniji i sposobniji od njega.

knjige-oglas

Početak raspleta: Vučić ili Srbija

vucic srbija pobeđuje

Ako Zoran Đinđić preživi, neće Srbija. Aleksandar Tijanić je to proročanstvo napisao u političkom kontekstu, a Aleksandar Vučić se obradovao 12. marta 2003, kad je ispunjeno. Veseo događaj obeležio je prigodnom žurkom. „Hekler Kohom“ gađali su drugi, on je pucao samo prilikom otvaranja šampanjca. Kao uvek kad proslavlja svoje uspehe i tuđe smrti, napio se do besvesti, četvrti put u životu. Navijačko ushićenje uhvatilo ga je posle pobede Crvene zvezde u Bariju, a roditeljsko kad mu se rodio sin, princ prestolonaslednik Danilo. U istom stilu, uz alkohol, harmoniku i četničke pesme na onaj svet je ispratio Slavka Ćuruviju i, na kraju, Đinđića.

Prošlo je 15 godina, a Srbija se opet spasava od svog vladara. Iako je sve više onih koji misle drugačije, normalni građani se nadaju da će ovog puta preživeti i država i njen vanknjižni vlasnik, Aleksandar Vučić. Ako ništa drugo, i on i njegove žrtve zaslužuju da mu se omogući fer i pošteno suđenje na kome će odgovarati za sve zločine koje je izvršio tokom šestogodišnje diktature.

Otkad je došao na vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da bi uništio Srbiju. Njegov dvostruki kum Nikola Petrović, tobož u šali, kaže da je Vučić primenio Pavelićevo trajno rešenje srpskog pitanja: trećinu će proterati iz Srbije, trećinu prevesti u naprednjačku veru, a zna se šta čeka ostale. U svakoj šali ciničnog kuma ima 99 odsto istine, kao što se vidi u praksi. Pod Vučićem, prema zvaničnim podacima, Srbija godišnje gubi 74.000 stanovnika; što zbog negativnog prirodnog priraštaja, što zbog bekstva mladih i obrazovanih, koji su shvatili da odlazak iz ovog kalifata nije emigracija, nego evakuacija. Trećinu, one povodljive, pohlepne i glupe, pretvorio je u svoje idolopoklonike. Podmitio ih je i zastrašio, pa pomoću tih 30 odsto glasača ima apsolutnu vlast. S obzirom da se 2017. godine broj samoubistava udvostručio, a broj ubistava porastao za 20 odsto, dobro mu ide i s trećim, radikalnim delom rešenja srpskog problema. Preostali proleteri svedeni su na nivo robova stranih gospodara i domaćih tajkuna. Dok većina balansira na ivici egzistencije, oni se šire, po bagatelnim cenama kupuju sve što je ostalo, ljude, zemlju i firme. U medijskom mraku, Vučić je okupirao sve državne institucije i izbrisao granicu između pravosuđa i kriminala. Porazio je i ponizio Srbiju, ali opet nema mira, zna da ga u 2018. čekaju izazovi, preteški za njegova krhka leđa, povijena pod teretom kriminala i korupcije.

Godina raspleta doneće odluku o tome ko će opstati, Srbija ili Vučić. Dok je on na vlasti, ne može oboje.

Vučić to zna, zato se priprema za odbranu i poslednje dane. Nije mu lako, stislo ga je sa svih strana, najjače i najbolnije iz Vašingtona, Brisela i Moskve. Uveren da je pametan, skriven iza parola o jednakom značaju evropskog puta i ruskog prijateljstva, i jednima i drugima obećavao je sve što su tražili.

Amerikanci su zahtevali da prizna nezavisnost Kosova, promeni Ustav Srbije, zatvori ruski humanitarni centar u Nišu i reši još nekoliko pitanja, poput kažnjavanja svih odgovornih za ubistvo braće Bitići. Vučić je pristao. Još i pre osnivanja Srpske napredne stranke, u leto 2008, proneo se glas o famoznom sastanku u američkoj ambasadi u Beogradu. Kameron Manter, tadašnji ambasador, pozvao je na separatne razgovore Borisa Tadića, Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića. Prvo je pred Tadića, predsednika države i Demokratske stranke, stavio papir sa spiskom zadataka. Uz napomenu da to nisu teme za diskusiju, nego zahtevi o kojima se može izjasniti samo na dva načina (hoću – neću), ambasador ga je zamolio da popuni formular. Posle dužeg premišljanja, Tadić je vratio ižvrljani papir. Na većinu pitanja je odgovorio sa „yes“, ali bilo je i nekoliko precrtanih. Vučić nije imao političkih i moralnih dilema, prihvatio je sve. Kad je to video, Manter je Dačića obavestio da nema potrebe za njegovim testiranjem, već se zna ko je pobednik na konkursu za novog slugu.

Kad se priča o tom misterioznom ispitu pronela Beogradom, Vučić ju je demantovao, optužujući Dačića da je plasira kako bi se predstavio kao patriota. Međutim, dešavanja na političkoj sceni su dokazala da ispod tog dima ima vatre. Američke diplomate su, uz pomoć kolega iz Brisela, obezbedile logističku podršku Tomislavu Nikoliću i Vučiću za puč u Srpskoj radikalnoj stranci. Na insistiranje stranaca, režim Tadić-Dačić nezakonito je ostavio pobunjenicima poslaničke mandate, preko tajkuna obezbedio novac za formiranje nove stranke i medijsku podršku. Na osnivačkoj skupštini SNS-a glavni gost bili su Kameron Manter i Vilijem Montgomeri.

Promena stranke, ideologije i statusa nije uticala na Vučića. Prema novim gazdama odnosio se kao prema Vojislavu Šešelju. Bespogovorno je izvršavao svako naređenje, ali na svoj način i isključivo u svom interesu. Gde Šešelj okom, Vučić skokom. Kad Šešelj kaže da je Stanko Subotić kriminalac, Vučić doda da Cane Žabac vodi najopasniju mafiju u Evropi, koja ubija ljude, seče ih i u kesama baca u Dunav, kao i da je lično naručio likvidaciju policijskog generala Radovana Stojčića Badže. Kad Šešelj kaže da je Slavko Ćuruvija podnarednik NATO-a, Vučić javno obeća da će se vlasniku „Dnevnog telegrafa“ osvetiti kad-tad. Kad Šešelj kaže da Amerika vodi nacističku politiku, Vučić ushićeno skandira u slavu predsednika srpskih radikala i njegovog drugara Sadama Huseina. Ako je za Šešelja Zvezdan Jovanović novi Gavrilo Princip, onda je za Vučića Đinđić mafijaško čedo i guba koja mora da bude istrebljena.

 

Dekadentna tiranija

Istu matricu ponašanja zadržao je u odnosu s novim gazdama. Kad mu narede da potpiše Briselski sporazum, on albanskim vlastima prepusti elektroprivrednu i telekomunikacijsku infrastrukturu, rudnike i ostalu imovinu, otcepi Kosovo iz srpskog pravosudnog sistema i napravi koaliciju sa ratnim zločincem Ramušom Haradinajem. Kad mu zatraže diplomatski status za NATO vojnike, on, pride, u njihove akcije na Bliskom istoku pošalje nekoliko jedinica Vojske Srbije.

Zauzvrat, dobio je mogućnost da zavede diktaturu. To mu se svidelo. Postao je glavni urednik skoro svih srpskih medija, tužilac i sudija, gospodar života i smrti. Zloupotrebom službenog položaja ozakonio je otimačinu državne imovine i nameštenim tenderima i uličarskim reketiranjem preuzeo je kontrolu nad finansijskim tokovima. Za pet godina vlasti, očerupao je Srbiju i postao najbogatiji diktator u savremenoj istoriji Evrope.

Ni to mu nije dosta. Uz pare, hoće i prateće statusne simbole. Sirotinjske komplekse leči primitivnim bahaćenjem. Odseda u najskupljim hotelima, kao što je londonski Dorčester, gde noćenje košta oko 4.000 funti. Kad se rukuje sa stranim diplomatama, na ruci mu blista „Hublot“ sat od 42.000 evra. Blista mu i osmeh na licu, utegnutog mezoterapijskim tretmanima. Odustao je od treniranja u teretani, procenio je da mu je lakše i prijatnije da liposukcijom iscedi salo sa stomaka i leđa. Da bi povećao mišćnu masu podvrgao se hormonskoj terapiji, koja je izazvala ginekomastiju. Kad se pojavio u uskoj, pripijenoj majici, na velikim i oblim grudima pozavidela mu je i Ana Brnabić. Nema veze, njemu je lepo, i takav može da se udene u skupu odeću, koju za njega kreira turski dizajner Tadži, u čijem njujorškom studiju se prave i oni karirani sakoi za Vučićevog diktatorskog pobratima Erdogana.

U skladu s Arhimedovim zakonom, dekadencija uronjena u kompleksaša s novobeogradskog asfalta iz njega istisne istu količinu inteligencije. Tačnost tog principa Vučić je dokazao odlukom da svoju političku sudbinu veže za Angelu Merkel i da na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država podrži Hilari Klinton. Iako proces promena u američkoj administraciji još nije završen, srpski diktator se već suočio s posledicama svojih grešaka.

 

Rusofili na udaru

Američke bezbednosne službe presekle su kriminalni lanac za pranje para kroz projekat „Beograd na vodi“. Pod istragom se nalazi i nekoliko banaka u Švajcarskoj, Britaniji, Emiratima, Kini i Rusiji, u čijim sefovima je novac koji su rođaci, kumovi i saradnici oteli i odneli iz Srbije. Uporedo s tim, raskrinkana je mreža šverca narkotika preko Kosova, čiji konci vuku do Beograda. Vučić je shvatio da Amerikanci stežu omču. Za to i nije morao da bude mnogo pametan, dovoljno je da vidi zahtev Kongresa da Pentagon istraži ruski uticaj na zemlje tzv. Zapadnog Balkana.

Džejms Matis, šef Pentagona, mora da pripremi analizu bezbednosne saradnje Srbije, Makedonije, Crne gore i Kosova s Rusijom. Kongres je, poslednjih dana protekle godine, tražio detaljan spisak ruskog oružja i vojne opreme u vrednosti većoj od milion dolara, koja je kupljena ili dobijena iz Rusije od 2012. do danas. Takođe, proverava se i svaka vrsta obaveštajne saradnje zapadnobalkanskih i ruskih službi. Pošto je Crna Gora članica NATO saveza, a Kosovo pod direktnom kontrolom Amerike, jasno je da se ovaj zadatak odnosi samo na Makedoniju i Srbiju. Dolaskom na vlast Zorana Zaeva, makedonski scenario je već dobio epilog, pa je Vučić pametno prepoznao sebe kao metu ove američke akcije.

Prikrivajući strah, Vučić je nedavno pokušao da uteši saradnike iz vrha Srpske napredne stranke. U podužem monologu objasnio im je da su se Amerikanci prevarili ako misle da u Srbiji mogu da smene vlast kao u Makedoniji. Tamo su za Nikolu Gruevskog i VMRO-DPMNE lako našli zamenu, ovde nemaju alternativu, sve opozicione stranke su ispod cenzusa.

– Amerikanci uvek imaju alternativu, oni znaju da SNS nije jedan čovek. Oni ne menjaju svoju politiku, samo sluge koje je izvršavaju – demantovala ga je Zorana Mihajlović.

Suočen s tom istinom Vučić se uzdržao od izliva besa. Ne bi mu pomoglo histerisanje, svestan je da su majstori iz Lenglija takvu akciju izveli u drugom komšiluku, kad su posle Franje Tuđmana, pomoću anonimnog i beznačajnog Ive Sanadera, demilitarizovali Hrvatsku demokratsku zajednicu. Projekat je uspeo, HDZ se rasteretio tvrde nacionalističke ideologije i evroskepticizma, pa je čak dobio priliku da uvede Hrvatsku u Evropsku uniju. Po toj mustri, Amerikanci bi bez problema mogli da SNS rasterete prisustva braće Vučić i nekoliko kumova, pa da podrže novo rukovodstvo, koje bi stranci omogućilo da ostane na vlasti, a sebi da izbegne optužbe za saučesništvo u brojnim korupcionaškim i kriminalnim aferama.

Kad se u Matisovom izveštaju nađu migovi i helikopteri, centar u Nišu i obaveštajci koji su iz Crne Gore preko Srbije vraćeni u Rusiju, taj dokument će postati svojevrsna optužnica protiv Vučića. U samoodbrani, skovao je očajnički plan: distanciraće se od svih sumnjivih „ruskih elemenata“, SPS će gurnuti u koaliciju sa SRS i svu odgovornost prebaciti na Ivicu Dačića. Naivno, ali nema boljeg rešenja. Ako to ne prođe, moraće da opet ide u Moskvu, na novu turu prosjačenja, iako su sve dosadašnje bile uzaludne. Pre dve godine je direktno Vladimira Putina molio da garantuje bezbednost za brata Andreja, za svaki slučaj. Kasnije je molbu ponovio Nikolaju Patruševu, sekretaru Saveta bezbednosti Rusije. Odgovor još nije dobio. Ili jeste, onom pokaznom vežbom sa psom koga su pred njim gurnuli u cev sa tečnošću u kojoj može da se diše. Pas se izvukao, obučavali su ga vrhunski ruski naučnici, a ne Šešelj i Miki Rakić. I bez tog pedagoški pretećeg primera, Vučić se dovoljno plašio Rusa. Zato je pristao na njihov zahtev da Turskoj izruči Dževdeta Ajaza, Kurda koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog nasilnog rušenja turskog ustavnog poretka. Iako je Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija zatražio da Srbija ne izruči Ajaza, jer postoji rizik da bi u Turskoj mogao da bude izložen mučenju, ministarka pravde Nela Kuburović je 15. decembra prošle godine donela rešenje o izručenju. Srpska Vlada je odmah upozorena da „vodi računa o svojim međunarodnim obavezama“. Briga Vučića za to, on vodi računa samo o vlastitim interesima. A, to nije lak posao.

Diletant bez ikakvog radnog iskustva nada se da će primitivnim političkim spletkaranjem uspeti da nadigra dve najveće imperije. Da bi stvorio šansu za opstanak na vlasti maksimalno je zategao odnose i sa Amerikancima i s Rusima, pokušavajući da balansira između njih, sve na štetu Srbije.

 

Strah od izbora

Ne samo strani gospodari, Vučiću sreću kvare i domaći podanici. Iako trenutno nema ozbiljnih razloga za strah od opozicije, ništa ne prepušta slučaju. Pred Vučićem su izbori u glavnom gradu, referendum o promeni Ustava i vanredni parlamentarni izbori. Iako je jasno da diktator nikad neće raspisati izbore na kojima mu preti realna opasnost od poraza, u strahu su mu velike oči.

– Guske su spasile Rim, ali kasnije nisu vladale njime – objasnio je Đinđić razloge zbog kojih je 5. oktobra 2000. pristao na saradnju sa „crvenim beretkama“ i surčinsko-zemunskim mafijašima.

Pogrešio je.

Poučen tim primerom, Vučić se brutalno obračunava sa svima koji su mu pomogli da dođe na vlast. Za razliku od Đinđića, on ima apsolutnu kontrolu svih institucija, policije, vojske, pravosuđa, medija i mafije. Bezbednosne službe rade isključivo u njegovom interesu. Informacije iz VBA i BIA koristi u obračunu s političkim protivnicima. Vojislav Šešelj i Miodrag Miki Rakić naučili su ga kako da satanizuje svakoga ko mu se suprotstavi, što na svojoj koži sada osećaju Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i svi ostali nepodobni elementi. Iz udbaških fioka izvlače se njihovi dosijei iz kojih Vučić selektuje upotrebljive laži, tračeve i poluistine, pakuje ih i plasira preko svojih medija. U toj laboratoriji spletki i intriga nastali su tekstovi koji Jankovića predstavljaju kao ubicu, pijanca i dugogodišnjeg saradnika DB-a. Jeremić je saradnik surčinskih mafijaša, tvrdi Vučić, koji je kum dvostrukom nedokazanom ubici Petru Paniću Pani i šef Zlatiboru Lončaru, drugaru i najamniku Dušana Spasojevića. Dragan Đilas je nasilnik, zlostavljao je bivšu suprugu. Kad to pročita, Ksenija Janković-Vučić seti se operacije u pariskoj bolnici, kad je jedva preživela sudar s pesnicama tadašnjeg supruga, a Tamara Đukanović-Vučić samo pusti suzu za nerođenom ćerkom Nevom.

– U svakom ratu Srbi su se junački držali, uvek su bili spremni da sve, pa i život, žrtvuju za slobodu. U miru, ponašaju se sasvim suprotno. Pod Titom su ćutali 50 godina, pa još 13 pod Miloševićem. Državne institucije, ljudska prava, Ustav i zakoni, za Srbe su to imaginarne pojave koje ne razumeju i zbog kojih nisu spremni da se upuste u bilo kakav rizik – tvrdio je Aleksandar Vučić.

S obzirom da on vlada već više od pet godina, možda je u pravu. Po njegovom cenovniku, Srbin ne vredi više od 20 evra, toliko na izborima plaća glas i to ne svojim, već tuđim, opljačkanim parama. Ipak, i diktator zna da njegove laži, kojima preko svojih medija hipnotizuje lakovernu publiku, gube snagu, zato se priprema i za otvoreno nasilje. Ko ne veruje, neka pogleda betonske blokove, kojima je nedavno blokirao ulaze na Knez Mihailovu i još neke beogradske ulice. Prepreke su postavljene, navodno, zbog opasnosti od terorističkih napada. Možda ta opasnost zaista postoji, pošto je naprednjačka vlast uvukla Vojsku Srbije u sukobe na Bliskom istoku, ali realnija pretpostavka ukazuje na strah vladara od uličnih nemira do kojih može da dođe usled nezadovoljstva ojađenih i očajnih građana.

Manes Šperber, Vučiću omiljeni autor, u knjizi „Policijsko shvatanje istorije“ zaključio je da je „veleizdaja jedini zločin čiji neuspeh biva kažnjen, a uspeh nagrađen“. Na veliku žalost aktuelnog diktatora, njegova izdaja još nije u potpunosti uspela. Da, utvrdio je državnost albanskog Kosova, uništio privredu, oterao većinu mladih i sposobnih, zadužio nekoliko sledećih generacija i naneo nesagledivu štetu Srbiji, ali samo je pitanje vremena kad će robovi dići glas. Na izborima, nadajmo se.

U ovoj godini raspleta građani će imati tri šanse da se odbrane od diktatora. Dovoljna je samo jedna pobeda, pa da se rasturi naprednjački kartel i Vučiću priredi fer suđenje, posle koga će imati mnogo vremena da, u miru skromne ćelije, piše memoare. U suprotnom, Srbija neće preživeti.

knjige-oglas

 

 

 

Tužni slučaj zaključane i zaštićene gđice Jovane G.

tw iskra đorđević

Ministar Zoran Đorđević upregao je više od 20.000 naprednjačkih botova da glasaju na takmičenju za najlepši crtež dece iz vrtića „Happy Kids“. Kampanja je uspela, pobedila je ministrova ćerka Iskra.

Objavljivanje te informacije nije zasmetalo ni Đorđeviću, ni naprednjačkim internet-eskadronima, ali jeste Jovani Gligorijević, pomoćnici glavnog urednika nedeljnika „Vreme“.

– Prestanite da RT onog urednika Vučićeve Pravde i dečji crtež, da li ste realni – napisala je na svom zaključanom nalogu na Tviteru gospođica Gligorijević.

Status, koji joj je zasmetao, videlo je 52.935 tviteraša, lajkovalo je 696, a retvitovalo 215. Većina je shvatila da opisani slučaj ilustruje stanje kolektivnog uma ne samo ministra Đorđevića već i ostalih naprednjaka, koji su spremni da montiraju i glasanje u vrtićima, pa kako neće one prave izbore. Dečjim pobedama leče lične kompleksa, a političkim opstanak na vlasti.

Šta je izazvalo nervozu gospođice Gligorijević, ne znam. Kao najuglednija autorka i urednica „Vremena“, bastiona nezavisnog i profesionalnog novinarstva, možda je osetljiva na neproverene informacije. Ko zna njen način rada, zna da nije to.

Sredinom avgusta prošle godine „Vreme“ je objavilo široku i odlično obrađenu temu „Portret savremenika: Maks Veber – mustra za Srbina budućnosti“. Na šest strana demistifikovani su razlozi zbog kojih Aleksandar Vučić selektivno i netačno manipuliše Veberovim citatima. Tekst i naslovna strana okićeni su fotografijom Maksa Vebera, ali ne sociologa, nego njegovog imenjaka i prezimenjaka zoologa. U redakciji je odmah pokrenuta potraga za kretenom koji je napravio takvu grešku. Utvrđeno je, krivac nije kreten. Još gore, to je gospođica Jovana. Glavni urednik Dragoljub Žarković se zakleo da više nikad neće ići na godišnji odmor, a utešila ga je samo činjenica da taj broj nije uređivao Slobodan Georgiev, doajen sportskog novinarstva; on bi umesto nekog od ovih Nemaca na naslovnu stranu stavio NBA asa Krisa Vebera.

Greške se dešavaju, posao je takav. I u Vučićevoj „Pravdi“, dok sam je uređivao, potkradali su se razni propusti. Naravno, nikad ovakav.

Dakle, dokazana sklonost da sa gugla skine prvu fotku na koju naiđe, ukazuje da gospođicu Gligorijević nije uznemirio nedostatak zvanične potvrde informacija koje sam objavio na Tviteru. Uzroci nervoze nalaze se, možda, u njenom statusu društveno-političkog radnika, trenutno raspoređenog na rad u novinama. Kao i njeni mentalni dvojnici, gospođicu Gligorijević ne zanima informacija, nego potreba da kompromituje onoga ko je deli. Pa i to radi pogrešno.

Vučićevu „Pravdu“ uređivao sam od marta 2007. do juna 2010, dok je on, kao opozicionar, predvodio političku borbu protiv nakaradnog režima Borisa Tadića i Ivice Dačića, ali i njihovih tajkuna, među kojima je najistaknutiji Miroslav Mišković, mecena nedeljnika „Vreme“. „Pravda“ je zavisila od tiraža i oglasa, ne od priloga iz „Delta Holdinga“ i s drugih adresa. No, da ne zalazimo u priču o tržištu, o tome gospođica Gligorijević zna koliko i o Maksu Krisu Veberu, zoologu koji je s Divcem igrao u Sakramento Kingsima.

Iako je njen nalog na Tviteru zaključan i zaštićen, predlažem svima da je zaprate, neka vide kako kipti besmislena mržnja.

 

 

STRAH U PRIBOJU: Klizište kuma Nikole

priboj klizište2

Nikola Petrović, bsvemoćni kum Aleksandra Vučića, izgradnjom hidroelektrane „Rekovići 1“ ugrozio je imovinu i bezbednost stanovnika pribojskog naselja Banjski čamac.

Već prvi radovi na brani na Limu izazvali su pomeranje zemljišta. Klizište je prekinulo napajanje strujom za sedamdesetak domaćinstava i ugrozilo sve kuće uz obalu, pa i groblje, koje se nalazi na uzvišici.

Problemi su nastali krajem oktobra, kad je firma „Hidro tan“ počela da buši rečno korito i seče topole uz obalu. Prve jače kiše natopile su zemljište i omogućile njegovo urušavanje. Meštani su uplašeni za svoju bezbednost, ali opštinski i republički organi ništa ne preduzimaju da ih zaštite.

klizište

Dragan Klisura, vlasnik „Hidro tana“, u razgovoru s najugroženijim stanovnicima obećao je da će obalu ojačati betonskim šipovima. Od toga nema ništa. Bager je nastavio samo da priprema dno reke za temelje brane. Radnici „Hidro tana“ pričaju da bi Klisura hteo, ali ne može da pomogne, jer investitor ne dozvoljava da se povećaju troškovi.

Investitor je privatno preduzeće „Mini hydro investments“, na čijem čelu se nalazi Nikola Petrović. Posle pet godina čekanja, Petrović je ovog leta kompletirao dokumentaciju i dobio dozvolu za izgradnju hidroelektrane instalisane snage 7,92 MW i akumulacijske brane visoke 46 metara.

Građani Priboja usprotivili su se podizanju hidroelektrana. Organizovali su tribine, stručne rasprave i proteste na kojima su ukazivali da će taj objekat uništiti Lim, pretvoriće ga u potok okružen s nekoliko baruština, što će povećati vlažnost vazduha i izazvati ekološku katastrofu. Napisana je i studija procene uticaja na životnu sredinu, a stručna služba FAP-a u izveštaju iz aprila 2013. istakla je da bi izgradnja hidrocentrale ozbiljno ugrozila bezbednost pogona „Montaža“, jer bi jedan njegov deo bio poplavljen. Lokalni odbor Liberalno-demokratske partije pokrenuo je inicijativu za prikupljanje potpisa za raspisivanje referenduma na kome bi se građani Priboja izjasnili o tome da li žele da se na Limu podignu brana i hidroelektrana. Akcija je zaustavljena iako je za kompletiranje peticije bilo potrebno još samo stotinak potpisa. Najavljivano je i pokretanje spora pred Upravnim sudom Srbije, ali to nije zaustavilo Vučićevog kuma.

brane moraju pasti, poster

Lokalnim kritičarima suprotstavljao se Dragan Klisura. Kako je to radio dokazuje snimak njegovog razgovora s Draganom Lukovićem, koji je na svojoj stranici na Fejsbuku objavljivao informacije o izgradnji brane.

– Koji je tebi kurac? Otkud tebi pravo da me zajebavaš, idiote jedan? Ti braniš Lim? Idi u Lim, boli me kurac šta ćeš da radiš na Limu. Ko si ti da braniš Lim, idiote jedan? Jesi li ti normalan, idote? Ko si ti da me prozivaš na Fejsbuku, otkud ti pravo? Slušaj me dobro, samo još jednom ako staviš moju sliku, niko ti neće pomoći. Pišeš tamo da ne znamo da kopamo. Otkud tebi pravo da se mešaš. Jebaću ti majku! Glavu ću ti otkinuti, majmune jedan. Jebo ti pas mater! – urlao je Klisura, otvoreno preteći Lukoviću, kao što se čuje na snimku koji poseduje redakcija „Tabloida“.

Za razliku od svog primitivnog poslovnog partnera, Petrović je na suptilniji način, kroz institucije, rešio probleme. Ne samo što nisu usvojeni prigovori građana i NVO „Eko Lim“, već je investitor dobio dozvolu za izmenjen plan izgradnje, kojim su povećane i visina i zapremina hidroakumulacije, čime je izdavanje građevinske dozvole prebačeno s lokalnog na republički nivo, a tamo niko nije hteo i smeo da to spreči. Ministarstvo energetike Republike Srbije u junu ove godine izdalo je građevinsku dozvolu, a opština Priboj je Petrovićevoj firmi poklonila parcelu, koja je nedostajala da bi se zadovoljili svi projektni uslovi.

Investitor je najveći problem imao s porodicom Ružić, koja je odbijala da mu proda imanje.

– Ovde se nalaze kosti mojih predaka. Došao sam ovde jer sam čuo da se grade neke hidroelektrane i da će se potopiti ovi grobovi. Celo pleme Ružića ne želi da se ti grobovi diraju, da se potapaju ili da se premeštaju kosti, to bez daljnjega – rekao je u kameru jedan od članova porodice Ružić.

Taj snimak se još nalazi na internetu, ali imanje Ružića je prodato firmi „Mini hydro investments“.

– Ružići su prodali deo svoje zemlje uz obalu. Priča se da su dobili čak sto hiljada evra. Ne zna se šta je bilo s grobovima, da li su premešteni, ako su uopšte bili tamo, ali zna se da ih je stigao zao usud, pošto su radovi na brani pokrenuli klizište baš na njihovom zemljištu – kaže za „Tabloid“ jedan od učesnika protesta protiv izgradnje hidroelektrane „Rekovići“.

On ističe da su građani svesni opasnosti koja im preti, ali da se svejedno nisu dovoljno odlučno suprotstavili.

– Ljudi su uplašeni i sluđeni. I ranije su klizišta pravila velike probleme u našoj opštini. Još osamdesetih godina prošlog veka veliku štetu su nanela pomeranja zemlje s druge strane Lima, ali tada je država imala novca za sanaciju. Nedavno je u Pribojskoj banji klizište veliko tri hektara nedelju dana lomilo sve pred sobom, nanoseći velika oštećenja bazenu s lekovitom vodom i stacionaru. I kasnije, svake jeseni, nastajao bi haos na obe strane Lima, naročito kod Glišine vode i u Jarkovcu. Stotine domaćinstava je stradalo u tim prirodinim katastrofama. Ne možemo ni da zamislimo šta će nas snaći ako se izgradnja brane i hidroelektrane nastavi ovako neprofesionalno kao što je počela. Šta će se desiti ako padnu velike količine kiše ili kad počne da se topi planinski sneg? Dečji vrtić je udaljen samo kilometar od brane. Ako se tu otvori klizište… Ljudi strepe, ne spavaju… – upozorava naš sagovornik.

Nema ko da to čuje. Nikola Petrović razvija biznis i provodi se u Beogradu. Vučićev kum je najveće uspehe u biznisu ostvario kao direktor „Eco Energo Group“, koja je danas vlasnik sedam hidroelektrana u Srbiji. Većinski vlasnik te kompanije (45 odsto), kako su otkrili mediji, jeste „Roaming Electronics“, čiji zakonski zastupnik je Nela Džodan. „Roaming Electronics“ se nalazi u vlasništvu firme „Koefik“, u kojoj 95% vlasništva ima Nenad Kovač, a 5% Džodan. Udeo u „Eco Energo Group“ ima i Dragan Klisura. Kao fizičko lice, poseduje 10%, a njegovo preduzeće „Eko Vlasina“ još 34 odsto. Početkom decembra 2012, kad je postavljen na mesto direktora „Elektromreže Srbija“, Petrović je napustio direktorsko mesto u EEG. Prema podacima iz imovinske karte, tada je imao 20% vlasništva u firmama „Mini Hydro Investments“ i „MHE Jabukovik“.

Nenad Kovač, zvani Neša Roming, i Nikola Petrović su pametno izabrali biznis. To povrđuju i procene stučnih analitičara, koji su u britanskom „Gardijanu“ objavili podatak o tome da je izgradnja hidroelektrana u državama Zapadnog Balkana u poslednje dve godine porasla za 300 odsto. U Albaniji je napravljena 81, u Bosni i Hercegovini 71, a samo u Srbiji je već izgradnji ili u planu još 800 takvih projekata.

Kao jedan od najbogatijih srpskih tajkuna, Petrović ne mari za probleme koje će njegove hidroeletrane izazvati u lokalnim sredinama. U Priboju kažu da nikad nije dolazio, sve poslove u njegovo ime obavlja Klisura. Samo od „Rekovića“ očekuje dobit od oko pet miliona evra godišnje. S takvom zaradom, lako će prežaliti svaku nesreću koju meštanima izazove klizište kod brane na Limu.

nikola i maja petrović i dragan j. vučićević

Dok sirotinja iz Banjskog čamca brine da li će im zemlja progutati kuće, Petrović uživa u Beogradu. Na „Informerovoj“ žurci pojavio se lep, nabildovan, kvarcovan, u odelu od 4.000 evra, sa desetostruko skupljim satom na ruci i u pratnji svoje bivše supruge Maje. Iako su se proletos razveli, izgleda da su prevazišli probleme izazvane njegovim nestašlucima i glasinama o njenim aferama, koje su plasirali Aleksandar Vučić i Veselin Milić.

Razvod Vučića i Petrovića biće mnogo burniji, a do njega će doći čim Srpska napredna stranka padne s vlasti. Kad se to desi, Petrović će biti ključni svedok-saradnik, koji će pomoći u raskrinkavanju brojnih zločina svog dvostrukog kuma. Između lojalnosti i zaštite vlastitih interesa, kao i svaki drugi tajkun, neće imati težak izbor, pustiće Vučića niz klizište, gore od onog u Priboju.

M.H. (Magazin „Tabloid“)

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=404&cl=04

 

Crkva i Vučić: OPELO ZA IZDAJNIKA

patrijarh i vučić

Aleksandar Vučić je podjarmio i ponizio sve državne i nacionalne institucije. Na čelo izvršne vlasti postavio je Anu Brnabić, osobu bez realnog političkog značaja i stručnih kvalifikacija. Rukovođenje policijom prepustio je fantomskom doktoru Nebojši Stefanović i agresivnim kerberima Biljani Popović-Ivković i Dijani Hrkalović. Bezbednosno informativnu agenciju vodi Bratislav Gašić, koji u normalnim okolnostima ne bi bio načelnik, nego predmet obrade te službe. Najviši vojni oficiri danas salutiraju pred Vučićevim alter egom Aleksandrom Vulinom, ratnohuškačkim dezerterom. Kompletno pravosuđe pretvorio je u servis za prikrivanje zlodela svojih rođaka i kumova, kao i za progon protivnika. Intelektualne gromade iz SANU kao da ne postoje, vrhunske umetnike je jeftino kupio, u sportske klubove instalirao je opake kriminalce… Sve je njegovo, osim Srpske pravoslavne crkve.

I u vrhu SPC postoji struja korumpiranih i pohlepnih vladika i sveštenika, koji imaju dugu i bogatu istoriju saradnje sa svakim režimom, pa i naprednjačkim. Predvodnik tog klana je Irinej Bulović, episkop bački i masonski, koji već decenijama upravlja beogradskom Patrijaršijom. Mudar i strpljiv, Irinej izbegava političko profanisanje. Kad zatreba vlastodršcima, tu je, učiniće sve što traže, ali nikad se neće javno mešati u dnevnopolitičke teme. Ni o čemu nema stav, osim o  onome što se tiče njegovih lukrativnih interesa. Ne samo zbog ekumenizma, već i zbog uticaja na Sinod, vladika Irinej je stekao nadimak Kardinal. Opravdao ga je.

Patrijarh Irinej Gavrilović, bez obzira na status, nije ni upola moćan kao episkop bački, ali podjednako vešto balansira u odnosima s režimom. Nijednom izjavom se nije zamerio Vučiću, čak ni kad mu je to bila pastirska obaveza. Spremnost na saradnju dokazivao je pristajanjem na statiranje u naprednjačkim političkim predstavama. Mnogim postupcima je, kako izgleda iz ugla običnih vernika, obrukao i sebe i tron na kome sedi. Svetosavski orden dodelio je dokazanom komunisti, ateisti Aleksandru Vulinu, gramatu SPC-a lično je uručio jurodivom Draganu J. Vučićeviću, a slična odlikovanja su okačena na grudi sektašice Zorane Mihajlović, udbaša Ivana Todorova, kafandžije Milorada Grčića i drugih pripadnika naprednjačkog paganskog plemena. Patrijarh je laike sablažnjavao javnim susretima s Vojislavom Šešeljem, Marjanom Rističevićem, Marijanom Mateus, ali na tome mu mogu zameriti samo oni koji su zaboravili da je i Hrist pristajao da razgovara s ubicama, lopovima i prostitukama. Iako izbegava da kritikuje Vučićeve političke poteze, patrijarh Irinej ga nije ni odbranio od napada svoje visokopreosvećene braće iz Sinoda. A, imao je od čega i koga.

Nijedan opozicioni političar nije tako žestoko kritikovao Vučića kao što su to činili mitropolit Amfilohije, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i penzionisani vladika Atanasije Jevtić. Oni mu godinama drmaju kavez. Posle svakog njihovog javnog istupa, ministar Zlatibor Lončar ima pune ruke posla, s kesama infuzije i najjačim sedativima mora da oporavlja Vučića od posledica nervnog sloma.

Na Amfilohijevom primeru može da se vidi kakav Vučić ima odnos prema Crkvi, njenim velikodostojnicima i, uopštre, prema veri. U njegovom sistemu vrednosti, svi ljudi, bez obzira da li su u mantiji, uniformi, civilu ili su goli, svi su puki repromaterijal u industriji prevara. Vučićev stav prema svakom čoveku zavisi isključivo od upotrebne vrednosti.

Kad je Amfilohije podržao studentske i građanske proteste u zimu 1996. zbog izborne krađe u Beogradu, Vučić ga je proglasio za izdajnika i stranog plaćenika, koji čak i fizički liči na Homeinija. Mišljenje je promenio kad je čuo kako Amfilohije, posle opela Zoranu Đinđiću, u propovedi u Hramu Svetog Save pominje biblijsku sintagmu „ko se mača lati, od mača i strada“. Tada je čestitao mitropolitu na hrabrosti, a kasnije ga je često citirao. I posle transformacije iz radikala u naprednjaka, Vučić je ponavljao da ne želi da vlast osvoji na ulici, po petooktobarskom modelu, jer je Đinđićev primer pokazao kako prolaze oni koji se uhvate za mač. U proleće 2011, kad mu je Amfilohije bio potreban da Tomislava Nikolića spase od sramnog samoubilačkog štrajka glađu, Vučić mu se do neba zahvaljivao, obećavajući da će mu se odužiti za pomoć. Presrećan zbog te saradnje, objavio je saopštenje u kome je istakao da Amfilohije podržava Srpsku naprednu stranku. Naravno, mitropolit crnogorsko-primorski odmah ga je demantovao.

Nije tačna izjava zamenika predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića da sam „stao na stranu“ Tomislava Nikolića. Izrazio sam brigu o Nikolićevom zdravlju i molitvenu želju da iznađe neki drugi, adekvatniji način za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Jer jevanđelski metod Crkve je oduvek bio i ostao post i molitva u borbi protiv ličnih i uopšte ljudskih iskušenja i zala, a nikada bilo kakav samoubilački štrajk glađu. Ta briga o zdravlju mog dugogodišnjeg prijatelja i poznanika bila je i ostala jedini razlog razgovora i „stajanja na stranu“ Nikolića – naveo je Amfilohije u saopštenju.

Kao što nije shvatio da nije pristojno lažno predstavljati mitropolita kao svog političkog sledbenika, Vučić nije razumeo ni način na koji mu je odgovoreno posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

amfilohije i atanasije blog

Na protestu, koji je održan 10. maja 2013. u Beogradu, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić služili su moleban za upokojenje vlade, Skupštine Srbije i poginule na Kosovu i Metohiji. Molitva za pokoj duša Ivice Dačića, tadašnjeg premijera, i njegovog prvog zamenika Aleksandra Vučića, šokirale su javnost. I Vučić se iznenadio. Nije shvatio kakve veze duša ima s političkom izdajom.

Zato što je pametan, Vučić je odlučio da se „popovima“ osveti na njihovom terenu, u Patrijaršiji, na sednici Svetog arhijerejskog sabora. Nikad nijednom „prvom potpredsedniku vlade“ nije palo na pamet da političkim nastupima remete rad Sabora SPC. To ne bi uradio ni Vučić da je znao šta ga čeka.

– Briselski sporazum je izdaja, koju istorija neće ni oprostiti, ni zaboraviti aktuelnoj vlasti. Kosovo je jeftino prodato i pokolenja će ubuduće pričati ko je, za koliko je i zašto prodao svetu srpsku zemlju. Beogradski režim, koji predvodi Aleksandar Vučić, priznao je nezavisnost Kosmeta – rekao je tada mitropolit Amfilohije.

– Šta Amfilohije misli o meni, čuli smo na mitingu na kome je govorio pred 3.000 prisutnih. Ali, neću prihvatiti kvalifikaciju da sam izdajnik, ja se borim za svoj narod na najbolji mogući način – galamio je Vučić, sablažnjavajući sve prisutne vladike.

Uveren da je istina na njegovoj strani, ako ništa drugo zato što podmićivanjem, pritiscima, lažima i nasiljem, osvaja glasove birača, Vučić je nastavio da se javno obračunava sa crnogorskim mitropolitom. „Ako hoće da se meša u politiku, Amfilohije prvo nek izađe na izbore“, govorio je Vučić, ne shvatajući da bi, po tom aršinu, i on prvo trebalo da se postom i molitvom pripremi za pokajanje, pa da se ispovedi i prizna grehe. Naravno, od toga nema ništa. I kad bi on hteo, teško bi se našao duhovnik koji bi imao snage da sasluša tu horor storiju.

Vučiću ne smeta samo priroda Amfilohijeve kritike, šum u sistem mu unosi činjenica da na njega ne može da utiče. Uzalud ga vređa, mitropolit mu uzvraća istom merom. Ne može ni da mu preti, ne plaši se; ni da ga podmićuje, ovaj ima sve što mu treba. Vučić nije navikao na komunikaciju s takvim, autonomnim, ljudima, nema ih u svojoj porodici, okruženju, stranci…

Isti problem, samo sto puta naglašeniji, ima s vladikom Atanasijem Jevtićem. Još kao episkop zahumsko-hercegovački, Atanasije je nemilosrdno kritikovao Slobodana Miloševića. Žestina s kojom se obrušavao na tadašnjeg predsednika Srbije bleda je senka načina na koji sada grmi protiv Vučića. I dok se, zajedno s Amfilohijem, javno molio za pokoj duša aktuelnih vladara, Atanasije je iznosio najteže optužbe, ne štedeći ni Dačića: „Premijer Dačić kaže da je za zemaljsku politiku, ne interesuje ga nebeska, tako je govorio i Đinđić, a kako je završio neka Bog sudi“.

Posle potpisivanja drugog Briselskog sporazuma, Atanasije se ustremio samo na Vučića, optužujući ga da je privatizovao i nebesku i zemaljsku Srbiju i da se, kao svaki neokomunistički mutant, proglasio za gospodara neba i zemlje, presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda. U otvorenom pismu, penzionisani vladika je priznao da nije očekivao da „taj skorojević“ bude toliko primitivno pretenciozan da pokuša srpskom narodu da promeni svest.

– Srbija nije imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić. Ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine otadžbine? Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podaničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo bugojanskog) novokolonijalnoj Evropi predaje srpsko Kosovo? Za njega, samozvanog skorojevićkog okupatora i predatora, Srbija je nad Kosmetom „mrtva“, tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj samo umire. Kod Vučića, tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah se vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i identiteta i integriteta srpskog – dijagnostifikovao je Atanasije primitivca na vlasti.

Na vidovdanskom parastosu na Gazimestanu, vladika Atanasije nije kritikovao Vučića samo zbog izdaje Kosova i Metohije, nego i zbog toga što je za premijera predložio Anu Brnabić.

– I ono malo dece što imamo, hoće pustahije da oduzmu. Izdajnici ne poštuju ljudski rod, već samo nameću one koje ne rađaju decu i ne samo nerotkinje, već i antirotkinje, koje su protiv srpske dece – rekao je Atanasije, dok su ga, stojeći u prvom redu, slušali patrijarh Irinej, princ Aleksandar Karađorđević, princ prestolonaslednik Danilo Vučić i kukavni Marko Đurić.

Vučić je zaštitu zatražio od patrijarha Irineja. Kao što se i ranije ograđivao od Amfilohijevih izjava, patrijarh je na isti način objašnjavao da ne može da utiče na vladike. Da bi zadovoljio sujetnu zemaljskog gospodara, pričao je kako veruje da Vučić čini sve što može kako bi zaštitio srpski narod na Kosovu i Metohiji. Bolje da nije. Time je samo razgoropadio Atanasija.

Vaša Svetosti, kako ne vidite da podržavate veleizdajnika Vučića u njegovoj užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju. Vi se pitate, opravdano, zašto se proterani Srbi ne vraćaju na Kosovo? A ne pitate se zašto famozni „spasilac Srba“ i „usrećitelj Srbije“ Vučić, za koju misli da je njegova privatna prćija, ništa ne preduzima za zaštitu preostalih Srba širom Kosmeta? A i kako bi kad je to najordinarniji lažov i manipulant, pretenciozno i narcisoidno do bolesti opsednut sobom i svojom najprimitivnijom „veličinom“. Srbija pod njim tone sve dublje i dublje, i sve je otuđenija od svog naroda i same sebe. Taj nemačko-evro-američki glumac i cirkuzant srlja kao guska u maglu u tzv. evrointegracije, a prozirno je, svi znamo da ga neće tamo primiti dok ne prizna Kosovo. Hor pajaca i klovnova oko njega samo mu aplaudiraju i hvale ga, a on kao pelivan igra dvostruku ili trostruku igru na štetu Srbije. Vi kažete da „Vučić veruje o Kosovu kao što veruje i naš narod“! A on javno govori, i to s porugom i ironijom, da je Kosovo „mit“ i da je naše kosovsko opredeljenje „mitologija“. Pa, zar to veruje naš svetosavski i svetolazarevski narod? Znate li šta u Gračanici i na Gazimestanu kaže naš narod? Kaže – ovaj predsednik nije moj predsednik i ovaj patrijarh nije moj patrijarh. Molim Vas, nemojte, kao patrijarh pećki i svesrpski, da podcenjujete taj božji narod i da ga vređate površnim i neodgovornim izjavama – istakao je vladika Atanasije u otvorenom pismu patrijarhu Irineju pre mesec dana.

I Atanasijev naslednik na mestu zahumsko-hercegovačkog episkopa Grigorije Durić kritikuje Vučića, ali bez tako konkretnih i sočnih epiteta i kvalifikacija. To i ne čudi, pošto je Grigorije mnogo sličniji Vučiću nego Atanasiju ili Amfilohiju. Male razlike uslovile su i specifičnu vrstu turbulentnog odnosa među njima.

Vučić je vladiku uvek tretirao u zavisnosti od dnevnih političkih potreba. Dok je bio u opoziciji, i za vreme svog radikalskog i naprednjačkog staža, Vučić nije opraštao Grigoriju bliskost s Borisom Tadićem i Miloradom Dodikom. Tada je vladiku nazivao hedonistom, koji sramoti SPC. Za divno čudo, govorio je istinu o tome da Griška kupuje mobilne telefone od po 7.000 evra, vozi „maserati“ koji je platio 130.000 evra i nešto jeftiniji motor „Harli Dejvidson“, frizuru namešta za 150 evra i širi biznis od Dubrovnika do Zemuna. Vučić ga je, takvog, smatrao većom sramotom nego što su homoseksualac Vasilije Kačavenda ili pedofil Pahomije Gačić.

Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo s odmazdom. Naredio je policiji i tužilaštvu da povedu istragu poslovanja izvesnog biznismena Mate Uljarevića, čija firma „Neimarstvo“ je gradila nekoliko poslovno-stambenih zgrada u Beogradu. Pošto se u Trebinju veruje da Uljarević vodi biznis parama vladike Grigorija, Vučić je hteo da ga raskrinka i optuži za prisvajanje novca iz crkvene kase. Ljut zbog istrage, Grigorije nije hteo da, u proleće 2013, primi u goste predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pozvao je Trebinjce na bojkot tog događaja, a sam je zbrisao u Mostar. Da dosoli, u izjavama za bosansko-hercegovačke medije Nikolića je nazvao „benom“ i „neškolovanim magaretom“. Vučić mu to nije uzeo za zlo. A, i što bi? Em je rekao istinu, em nije njega etiketirao.

Nije prošlo mnogo, Vučić je prigrlio Dodika, a s njim i Grišku. Kao da ništa nije bilo, izljubili su se početkom aprila 2016, prilikom susreta u Mostaru. Grigorije je pohvalio Vučićevu „ogromnu ljubav i brigu za Srbe u Hercegovini“.

vučić i grigorije

Dodik, koji ih je spojio, bio je i uzrok razlaza. Kad je stavljen na američku, stavljen je i na Grigorijevu „crnu listu“. S njim i Vučić. U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji, vladika zahumsko-hercegovački podržao je Vuka Jeremića i javno naglasio razlike koje su ga uvek odvajale od Vučića.

– Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvek bio protiv Miloševića. On zna da ja nisam za njega. Baš me briga što zna – izjavio je Grigorije.

Kazna je stigla brzo, na prvom zasedanju Sabora SPC, kad je Vučić preko patrijarha Irineja i vladike bačkog Irineja sredio da se Grigoriju oduzme administrativna uprava nad dabrobosanskom eparhijom. Iako to nije izgovoreno na Saboru, sve vladike su znale da je Grigorije na udaru zbog saradnje s američkim ambasadorima u Sarajevu i Beogradu, kao i zbog podrške Jeremiću.

Da ne bi prošli kao Grigorije i trpeli udare na svoje poslovne kombinacije, većina vladika ćuti i izvršava naloge vladara. Neki od njih su već dobili nagradu za poslušnost. Zahvaljujući Vučićevoj podršci, Porfirije Perić avanzovao je na mesto mitropolita zagrebačko-ljubljanskog. Pošto je Porfirije rođak diktatorove mame Angeline, odavno su stvorili specifične odnose. Kad god bi padao u depresiju, Vučić je tražio i dobijao Porfirijevu duhovnu pomoć. Uzvraćao mu je na praktičnije načine. Preko svog mentora Miodraga Rakića, Vučić je tadašnjeg igumana manastira Kovilj ubacio u Radio-difuznu agenciju i pomogao njegovom medijskom brendiranju. Kasnije, kad je razbio novosadski odbor Dveri, Porfirija je postavio za nezvaničnog političkog komesara parazitske grupe koja se nazvala Treća Srbija. Porfirije je lično odlučivao ko će da dobije neki posao u preduzećima, koja su na upravu prepuštena trećesrbijancima. I u poslednjoj predsedničkoj kampanji mitropolit zagrebački svrstao se na pobedničku stranu. Tajno je agitovao za Vučića, a javno je zahtevao da Vuk Jeremić izbaci njegovu fotografiju iz jednog predizbornog spota.

Vučićevu politiku podržavaju i glavešine SPC-a s Kosova i Metohije vladika raško-prizrenski Teodosije i iguman dečanski Sava Janjić. To i ne čudi, pošto se oni odavno ponašaju kao da su velikodostojnici buduće Kosovske pravoslavne crkve.

Iako Vučić uvek može da računa na susretljivost partijarha Irineja i grupe podmićenih i uplašenih vladika, sve mu je uzalud dok god Amfilohije i Atanasije napadaju njegovo božanstvo. I da nije njihovog opela za njegovo upokojenje, Vučić bi ih se plašio, kao što se plaši svih ljudi koje ne može da kupi. Njegov mentalni sklop naprosto ne prihvata činjenicu da postoji neko ko nije na prodaju, ko će zbog Kosova i sličnih sitnica odbaciti priliku da bude u njegovoj milosti.

Bez obzira na brutlno tačan Atanasijev opis veleizdajnika, okupatora i ordinarnog lažova, hrišćanske dogme Vučiću još omogućavaju da se pokaje i spasi dušu. Za spas Srbije potrebno je da mu nadležne državne institucije omoguće fer i pošteno suđenje, pa da u ustanovi zatvorenog tipa okaje grehe. Ne u Kovilju, nego u Zabeli.

knjige-oglas