Skip to content

Ko je kriv za smrt male Anđele?

bunčić tanja

„Kamenom smrskao supruzi glavu pred troje dece“, „Ženi smrskao glavu pred sinovima“, „Zaklao ženu i dete“, „Zadavio sina, nožem izbo bivšu ženu i ranio troje“…

Novinski naslovi o stravičnim zločinima potresli su javnost i otvorili pitanje odgovornosti socijalnih službi i drugih državnih institucija. Mediji će se tim temama baviti još neki dan, onda će se sve nastaviti po starom. Građani će zaboraviti imena ubica i žrtava, a socijalni radnici, sudije i tužioci nastaviće po ustaljenim običajima, da otaljavaju posao i stvaraju uslove za buduće zločine.

Koliko su beznadni pokušaji da se reši problem nasilja u porodici najjasnije se vidi na primeru Anđele Bunčić, deteta čije ubijanje je trajalo četiri i po godine. Isto toliko vremena je proteklo od njene smrti, a sud i danas progoni novinare koji su pisali i objavili informacije o tom slučaju.

Hronologija tragedije izgleda ovako:

Dnevni list „Pravda“ objavio je 8. decembra 2008. tekst „Zaposleni u Centru za socijalni rad sprečili zločin – majka pokušala da obesi dete“. Autorka Milijana Stojanović, dopisnica iz Paraćina, opisala je kako je radnica Centra za socijalni rad iz Svilajnca u redovnoj kontroli zatekla dvogodišnju Anđelu sa konopcem oko vrata. Sumnja je pala na njenu majku Tanju Bunčić, koja je desetak meseci ranije već pokušala da je ubije, navlačeći joj jastučnicu preko glave. Pokušaj ubistva je prijavljen policiji, a protiv Tanje Bunčić je podneta krivična prijava, ali tadašnji tužilac Aleksandar Petrović je obustavio istragu s obrazloženjem da nema elemenata za pokretanje krivičnog postupka protiv majke, iako su lekarski izveštaji govorili drugačije.

Na osnovu izveštaja lekara specijaliste, br. Protokola 2653 od 30. oktobra 2007, iz Zdravstvenog centra Ćuprija, iz Ambulante za dečju hirurgiju, utvrđeno je da je 13-mesečnu Anđelu socijalna radnica Jelena Rajačić zatekla kako spava sa navučenom jastučnicom preko glave, kao i da je primljena na lečenje sa hematomima po licu i telu, sa tragovima sasušene krvi ispod nosa i ojedima ispod donje usne.

Sporne navode, osim „Pravde“, objavili su list „Politika“ i Televizija B92, a reagovao je i Miroslav Brkić, tadašnji pomoćnik u ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Aleksandar Petrović je zahtevao da se objavi demanti, što je učinila samo „Pravda“, posle čega je on tužio samo „Pravdu“, novinarku Stojanović i glavnog urednika, dakle mene.

Postupak u beogradskom Višem sudu vodio je Predrag Vasić, koji je u startu izvršio krivično delo falsifikovanja službene isprave, lažirajući dostavnicu koju sam, prema njegovim tvrdnjama, „lično potpisao“ prilikom prijema tužbe. U krivičnom delu podržala ga je sudija Gordana Komnenić, tadašnja zamenica predsednika suda. Protiv njih dvoje podneo sam krivičnu prijavu Republičkom javnom tužilaštvu. Prijava je odbačena kao neosnovana, a do danas nisam dobio odgovor koje istražne radnje je Tužilaštvo preduzelo. Za utehu, kriminalci na sudijskim funkcijama Vasić i Komnenić su nestali iz predmeta, ali njihov posao je završio saučesnik u izvršenju krivičnih dela sudija Ivan Jovičić.

Jovičić je 12. juna 2014. godine potpisao presudu kojom je kaznio koleginicu Stojanović i mene da solidarno platimo 200.000 dinara naknade zbog povrede časti i ugleda tužioca Petrovića. U izreci presude Jovičić nijednom rečju nije objasnio u čemu je moja krivica, niti ga je zanimalo što je Apelacioni sud u Kragujevcu Petrovićevu privatnu tužbu, s istim navodima, odbacio kao neosnovanu. Predmet je trenutno pred Apelacionim sudom u Beogradu, sve stranke su uložile žalbu, čak i tužilac, koji zahteva da mu se isplati svih 300.000 dinara, koliko je procenio da košta njegov ugled. I, tu nije kraj. Zamenica predsednika Višeg suda Svetlana Aleksić mi je pre neki dan poslala dopis u kome mi preti kaznom od 30.000 dinara ako nastavim da iznosim istinu o ovom postupku i krivičnom delu koje je izvršio sudija Vasić, a koji su podržale njegove kolege Komnenić i Jovičić.

No, sve to nije bitno u odnosu na tragediju male Anđele.

Da podsetim, sudija Vasić je lagao da sam tužbu primio 4. decembra 2012. Lagao je, totalno nezainteresovan za najvažnije u ovom sporu, za dete koje je umrlo 21. januara 2012. godine.

Kad je pronađeno, telo Anđele Bunčić, nije imalo ni deset kilograma. Lekari su utvrdili da je devojčica umrla od upale pluća i zapaljenja gušterače, kao posledica dugotrajnog iscrpljivanja organizma, a veštak je u sudskom postupku rekao da je Anđela bila toliko neuhranjena da su joj nedostajali masno tkivo i mišići, zbog čega su se pojavila koštana ispupčenja, dok su kukovi i ostali zglobovi bili nepokretni bar dva meseca.

Anđela nije imala šanse da preživi. Njena smrt se ne pominje u presudi zbog teksta, kojim smo četiri godine ranije ukazali na opasnost koja joj preti. Čovek koji je 2008. odustao od istrage protiv njene majke traži maksimalnu odštetu za svoje duševne bolove, a sudije mu pomažu falsifikujući sudske spise, zainteresovani za pravdu i istinu koliko i za davno sahranjeno dete.

Bez savesti i odgovornosti, opskurni pojedinci iz državnih institucija stvaraju uslove za nasilje u porodici, za zločine koje će izvršiti neka sledeća Tanja Bunčić, neki Milan Lovrić ili Marko Nikolić. Javnost će se zgražavati nad „monsturmima“,  sudije će avanzovati (Vasić u Apelacioni sud, Jovičić u Visoki savet sudstva“) i sve će se nastaviti kao i pre.

 

Aleksandar Rodić: VUČIĆEV NOVI ĆURUVIJA

 

Kad naprednjak Aleksandar Vučić stane pred ogledalo, vidi radikala Aleksandra Vučića. Kad Aleksandar Rodić stane pred ogledalo, vidi Slavka Ćuruviju.

U poslednjih dvadeset godina Vučić je promenio sve što je mogao – stranku, ideologiju, stanove, kuće, automobile, saradnike, prijatelje, kumove, suprugu; sve osim diktatorskog karaktera. Sa istim motivima i istom strašću uništava sve i svakoga ko mu se suprotstavi.

Kao ministar protiv informisanja, 1998. predvodio je medijsku, pravosudnu, policijsku i privatnu hajku na „Dnevni telegraf“ i njegovog vlasnika Slavka Ćuruviju. U osvetničkom zanosu optuživao je nepodobnog novinara da je domaći izdajnik i strani plaćenik, uz pomoć Milovana Bojića, Bube Morine i Milorada Radevića montirao je sudske procese koji su završeni drakonskim kaznama, potpisivao je rešenja o zabrani rada „Dnevnog telegrafa“ i plenidbi imovine, prilikom dva slučajna susreta fizički je nasrtao na Ćuruviju, a nije se uzdržavao ni od najprljavijih podmetačina, kakav je bio porno-pamflet o svojoj žrtvi. Hajka je završena 11. aprila 1999, sa 18 metaka u leđima vlasnika DT-a.

Za sve vreme režimskog udara, Ćuruvija je imao mlaku ili nikakvu podršku tadašnjih opozicionara i kolega. Zoran Đinđić je finansirao štampanje plakata sa sloganom „Ove novine su zabranjene jer pišu istinu“, ne propuštajući priliku da istakne kako je to obična laž i da je DT odavno zaslužio da bude zabranjen. Đinđić je odbio predlog da DS organizuje proteste povodom gašenja medija jer, kako je procenio, to nikoga ne zanima. Tokom celogodišnjeg linča, Vuk Drašković je samo jednom dozvolio Ćuruviji da, u širem društvu, gostuje na Studiju B, koji je tada bio pod njegovom kontrolom. Milan Komnenić, potpredsednik SPO-a i Vučićev resorni kolega sa saveznog nivoa, na dan Ćuruvijine sahrane izjavio je da atentat nije politički motivisan, već da ga je ubio neki ljubomorni muž. Vojislav Koštunica je bio totalno nezainteresovan, durio se jer je u jednom tekstu u DT-u poređen sa princom Valijantom. Manojlo Manjo Vukotić, tadašnji urednik Rodićevog „Glasa javnosti“, ocenio je da je Vučićev zakon protiv informisanja „zakon protiv Ćuruvije“, dakle – nema veze, neka ga vlast uništi. Aleksandar Tijanić je tvrdio da je „Dnevni telegraf“ običan toalet papir, a Veselin Simonović je vest o Ćuruvijinom ubistvu objavio u dve rečenice na devetoj strani „Blica“, čiji je bio urednik. Milomir Marić, sluga svakog gospodara, tvrdio je da je Ćuruvija ubijen zbog 700.000 dolara koje je dobio od Amerikanaca. Kad je Vučićev pomoćnik, socijalista Miljkan Karličić, u redakciju „Dnevnog telegrafa“ doveo policiju, privatne telehranitelje i batinaše da istera novinare, zapleni imovinu i zapečati prostorije, nijedan kolega iz drugih novina nije došao da podrži Ćuruviju. I posle zabrane rada DT-a, dok je držao tribine i kukao nad sudbinom koja ga je zadesila, novinari iz tzv. nezavisnih medija postavljali su mu više pitanja o saradnji s Mirom Marković i stažu u Državnoj bezbednosti nego o torturi kojoj je izložen.

U taj šablon danas je upao Aleksandar Rodić. Zloupotrebom službenog položaja Aleksandar Vučić rukovodi hajkom na vlasnika „Kurir“. Medijskog neprijatelja opet uništava preko državnih institucija, pre svega Poreskom upravom. Ulogu Bube Morine i Milovana Bojića dobili su Milan Lađević i Saša Milovanović, koji su optužili Rodića da im preti likvidacijom, a ličnu kompromitaciju, u svom porno-stilu, sprovode Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević. Gori od Ćuruvije, koga je Vučić nazivao podnarednikom NATO-a, Rodić je etiketiran kao hrvatski tajkun i reketaš. Lideri opozicije i normalniji pojedinci iz medija uz svaku načelnu podršku „Kuriru“ dodaju amandman u kome podsete na doskorašnje partnerstvo i bliskost Rodića i Vučića.

Čim se neko usudi da kritikuje spornu blokadu računa Rodićeve kompanije, odmah ga režimski bilteni podsete na ranije negativne stavove o njegovim novinama. Eto,  nedosledni Zoran Živković je javno cepao „Kurir“, a sad se suprotstavlja diktatorovoj nameri da uništi celu izdavačku kuću. Naravno, ne pominje se da je Živković pokidao primerak novina čiji urednik i direktor su tada bili Lađević i Milovanović.

Posle ovog teksta Vučićevi medijski kerberi setiće se da sam i ja, deset godina pre Živkovića, pocepao „Kurir“, koji je tada uređivao D.J. Vučićević. I unazad dve godine imao sam ozbiljne razloge da to radim, pošto je „Kurir“ objavio više laži i uvreda na moj račun od „Informera“. No, to ne utiče na potrebu da se podrži otpor koji trenutno „Kurir“ pruža Vučićevom neprosvećenom apsolutizmu.

kurir cepam

S obzirom na Vučićevu prošlost koja traje, niko neće biti iznenađen ako sutra na prvoj strani „Informera“ osvane naslov „Ubijen Aleksandar Rodić“. Svi su svesni da, u ovakvoj atmosferi, lako može da se ispuni predviđanje Joce Amsterdama, objavljeno u jednom režimskom nedeljniku, da vlasnik „Kurira“ bude otrovan ili da pogine u saobraćajnom udesu. Ko pomisli da je to nemoguće, neka se seti ljubomornih muževa koji su, združenom akcijom DB-a i mafijaša, izrešetali Ćuruviju.

Takođe, moguće je i da „Informer“ sutra objavi vest „Poreska uprava reprogramirala dugovanja AMG-a, Vučić posetio redakciju Kurira“. I Ćuruvija je, usred progona, preko Ivice Dačića pokušavao da se nagodi sa Slobodanom Miloševićem, nudeći da drakonske sudske kazne plati u ratama i tako sačuva „Dnevni telegraf“. Tadašnji vladar nije pristao na ponudu. Neće ni ovaj, aktuelni. Nema razloga, jači je, niko mu ništa ne može.

Pre 18 godina, u ovakvim okolnostima, predložio sam Ćuruviji da pobegne iz Srbije. Nije me poslušao. Sahranjen je na Novom groblju. Da mu se u komšiluku ne bi našao Rodić, predlažem isto rešenje – da beži i ne osvrće se. Ili da se, po njega još bolje, opet sakrije u jajinački vinski podrum, gde ga je, krajem 2009, Vučić čuvao od napada Mlađana Dinkića. Rodić je i tada dugovao porez, kao i svih ovih godina koliko je Vučić na vlasti, a nije se setio da reaguje sve dok „Kurir“ nije okrenuo uređivačku politiku.

Što god Rodić izabere – borbu ili povlačenje – pogrešiće. S druge strane, Vučić ima samo jednu opciju, samo nasiljem može da produži opstanak na vlasti. Nije snosio odgovornost za učešće u progonu Ćuruvije, neće ni za Rodića. Dok se to ne promeni, Srbija će u ogledalu moći da vidi samo Vučićev lik.

knjige-oglas

Medojević: BEBA POPOVIĆ JE HTEO DA LIKVIDIRA LIDERE OPOZICIJE

 

medojević

Predsednik Pokreta za promjene Nebojša Medojević optužio je Vladimira Bebu Popovića za pripremu ubistva lidera opozicije u Crnoj Gori.

– Pred izbore 16. oktobra prošle godine, nakon delirijuma izazvanog prekomernom upotrebom kokaina, zajedno s Milom Đukanovićem, Beba Popović je došao na ideju da likvidira lidere Demokratskog fronta. Čak se čula i rečenica: „Ako može Erdogan da to uradi u Turskoj, koji je manje činio Americi nego ti, što to ti ne bi mogao da učiniš u Crnoj Gori, a onda si rešio problem, onda ti odlučuješ kad ćeš da se povučeš i pod kojim uslovima“ – rekao je Medojević u intervjuu jednom internet portalu.

Plan erdoganizacije Crne Gore uključivao je izazivanje sukoba, likvidaciju predvodnika opozicije, zabranu Demokratskog fronta i uvođenje vanrednog stanja.

Beba Popović se zalagao da se zabrani Demokratski front i pobiju njegovi lideri. Planirano je da oni ubace svoje agente da isprovociraju sukobe s policijom, onda bi bilo uvedeno vanredno stanje i pobijeni lideri Demogratskog fronta. Informacije o tome šta se sprema dobili smo od ljudi iz Nacionalne službe bezbednosti, od patriota koji nisu hteli da učestvuju u likvidaciji lidera DF. Desetak dana pre izbora, kad smo to saznali, pozvali smo ljude da se ne okupaljaju. Tako smo izbegli provokacije i, praktično, spasli sebi živote. Popović je želeo da se uvede vanredno stanje, to bi mu omogućilo da on odlučuje o hapšenju i zlostavljanju ljudi i da preko obaveštajnih službi upravlja državom. U tom trenutku se ta ideja nije dopala zapadnim strukturama i one su prestale da podržavaju Bebu Popovića. Crnu Goru je napustio po nalogu svojih šefova, najverovatnije iz Londona, jer je prešao granice dopuštenih crnih operacija i zloupotreba. Zbog tog plana Đukanović nije premijer. Još nisu bili proglašeni rezultati izbora u Crnoj Gori a Đukanović je rekao da neće biti premijer, što je, očigledno, posledica neke međunarodne intervencije. Model erdoganizacije dopao bi se mnogima na Balkanu, Vučiću prvom. Model demokratije bez opozicije prihvatile bi mnoge balkanske autokrate, ali to nije koncept iza koga stoje Evropska unija, Velika Britanija i SAD.

Medojević je objasnio i razlog koji je naveo Đukanovića i Popovića da krenu u konačni obračun s Demokratskim frontom.

beba-popovioc

– Kad bi mogao da napravi dil sa Demokratskim frontom, da mu damo imunitet od krivičnog gonjenja i da ne diramo njegove milijarde, on bi sutra napustio politiku. Neke druge opozicione partije to bi prihvatile, ali ne i mi, zato nas ovako napada. Ogromna balkanska konfederacija organizovanog kriminala počiva na tome da Đukanović ostane na vlasti, on je njen oslonac. Vučić ne može da preuzme tu ulogu, iako brzo uči i povećava ambicije on to ne ume i nema hrabrosti. Beba Popović priznaje da je i Đukanovićev i Vučićev savetnik. On je konsiljere kriminalne konfederacije koja upravlja Balkanom, kontroliše medije, uspostavlja direktnu komunikaciju među obaveštajnim službama i vodi „crne operacije“, likvidacije neistomišljenika i opasnih svedoka. Beba Popović nije opasan sam po sebi, nego zbog pozicije koju ima i zbog zaštite koju mu godinama pružaju britanske obaveštajne strukture. On predstavlja zaista ozbiljnu opasnost za političku stabilnost i razvoj demokratije – istakao je Medojević i podsetio na genezu zla koje Vladimir Popović godinama širi u Srbiji i Crnoj Gori:

– Još 2001. godine moj prijatelj Mile Isakov mi je govorio da imaju ozbiljan problem sa Bebom Popovićem, da on praktično vodi vladu Srbije s pozicije šefa Biroa za informacije, da uvaljuje Zorana Đinđića u veze sa ozbiljnom mafijom, da zajedno sa Zoranom Janjuševićem ima privatni centar za prisluškivanje, koji su doneli iz Republike Srpske i montirali u neke hangare u Luci Beograd, da prisluškuju političare, vojni vrh, biznismene, skupljaju podatke. Vremenom, Đinđić je shvatio da je Beba Popović kopča između vlade, kriminalaca, bezbednosnih službi i medija. Na tu ulogu ukazao je i Jovica Stanišić. Bez obzira šta ja mislio o njemu, on je najuspešniji, najjači i najbolji obaveštajac kojeg su ikad imale Srbija i Crna Gora. Dan posle ubistva Đinđića, kad je saslušavan, rekao je da oko tog zločina treba saslušati Bebu Popovića i da bi jedna dobra policijska istraga – misleći, verovatno, kad bi ga malo stegnuli – donela odgovore o mnogim ubistvima u Srbiji otkako je DOS preuzeo vlast. Jovici Stanišiću treba verovati u tom profesionalnom smislu, jer se radi o zvaničnoj izjavi datoj policiji, a ne nekoj medijskoj spekulaciji. Kao profesionalac, Stanišić je tvrdio da je Beba Popović agent MI6. Velika Britanija preko svoje tajne službe nikad nije napuštala Balkan, ona ovde ima svoje interese, zbog toga Beba Popović sve ove godine ima zaštitu, niko ga ne hapsi, niko ga ne poziva na odgovornost.

Medojević tvrdi da Popović povremeno dolazi u Crnu Goru, ali da više nije aktivan kao pre. Nažalost, crne operacije protiv opozicije i retkih slobodnih medija sad vodi u Srbiji, štiteći interese Aleksandra Vučića.

knjige-oglas

 

Kradonačelnici: Svaki je bio lovac na novac

kradonačelnici2

U istoriji Beograda dubok trag su ostavili Rimljani, Huni, Turci, Nemci… Za razliku od tih vladara i okupatora, domaći političari tragove su pravili na Dedinju, u novostečenim vilama, firmama i na svojim bankarskim računima.

Opljačkani Beograđani uskoro će dobiti priliku da izaberu novu garnituru korumpiranih prevaranata, koji se razlikuju po stranačkoj pripadnosti, ali ne i po pohlepi. Normalni građani, naučeni tri decenije dugim iskustvom, u izbore će uložiti jedino što imaju – nadu i glas. Politikantima treba ovo drugo, zato su već počeli da se otimaju.

U novu bitku za Beograd najagresivnije je ušao, naravno, Aleksandar Vučić. On može najviše da izgubi. Gubitak vlasti u glavnom gradu označio bi početak kraja njegove diktature. Opravdano je zabrinut, mnogo je razloga za strah od poraza.

Srpska napredna stranka je u martu 2014. na izborima za Skupštinu grada Beograda osvojila 43,62 odsto glasova. Uspeh je ostvaren zahvaljujući antikorupcionaškoj kampanji, tokom koje je uhapšen tajkun Miroslav Mišković, i minhauzenovskim hvalospevima o „Beogradu na vodi“. Građani, ogorčeni načinom na koji je 13 godina vladala Demokratska stranka, naseli su na trikove barona Vučića. Čim je osvojio plen, dao ga je na upravljanje Siniši Malom i Goranu Vesiću, tehnokratama iz „žutog lopovskog preduzeća“.

Rezultati četvorogodišnje vlasti su očigledni. Naprednjaci su prekršili Ustav, sve zakone i Generalni urbanistički plan, arapskoj kompaniji su poklonili 99 hektara građevinskog zemljišta u centru glavnog grada. Obećana izgradnja kule, dva hotela, dva šoping mola i nekoliko poslovno-stambenih zgrada u „Beogradu na vodi“ do kraja 2016. ostala je mrtvo slovo na naslovnoj strani „Informera“. Vrhovni baron tvrdio je da će tim projektom zaposliti celu Srbiju, ali u poslednje vreme na toj lokaciji radi više konobara u nelegalnim restoranima koje drže njegovi kumovi i prijatelji, nego građevinaca na skelama. Usput, dogodio se i zločin u Savamali, koji je, iako su Vučićevi saučenici imali fantomke, skinuo masku i pokazao pravo lice diktature.

Na Slaviji je podignuta preskupa i neispravna muzička fontana, koja danas simbolizuje naprednjački primitivizam. Da bi ortačke firme imale na čemu da zarade, raskopani su kilometri gradskih ulica, a nije izgrađen ni milimetar kanalizacije. Upravljanje opštinama (poput Palilule, koja ima 170.000 stanovnika, ili Zemuna, sa 168.000) Vučić je poverio limarima i automehaničarima. Javna komunalna preduzeća pretvorio je u deponiju naprednjačkih kadrova po modelu koji personifikuje Dejan Krstović, direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća i predvodnik stranačkih nasilničkih odreda.

Šta misle o Vučiću, Beograđani su pokazali pre dva meseca, na predsedničkim izborima. Za njega je glasalo 44,03 odsto, a protiv, za sve opozicione kandidate, ne računajući njegovog slugu Šešelja, čak 48,67 odsto. Na predstojećim lokalnim izborima, ma koliko se naprednjaci kleli u njega, Vučićevo ime neće biti na glasačkom listiću. Taj nedostatak teško će se nadoknaditi uobičajenim pretnjama i podmićivanjem siromašnih birača.

Na sve to, Vučiću se na leđa natovario i Siniša Mali, sa najcrnjim mogućim imidžom. Nema gliba u koji se Mali nije uvaljao. Optužen je za plagiranje doktorata, kriminal i korupciju, pa čak i za nasilje u porodici. Takav, diktatoru može da bude od koristi samo ako nestane s političke scene.

Vučiću najveću pomoć pružaju njegovi navodni protivnici. Pripremajući se za beogradske izbore, opozicioni derivati Demokratske stranke smislili su strategiju koja garantovano vodi u propast.

Osnovnu političku smernicu odredio je Dragan Šutanovac. Mantrom „treba da se ujedinimo oko rešenja, ne oko mržnje“, aktutelni predsednik DS-a svesno i tendenciozno tera vodu na Vučićevu vodenicu, predstavljajući svaku kritiku vlasti kao mržnju prema vladaru. U okviru istog šablona, Šutanovac neuporedivo odlučnije odbacuje mogućnost saradnje sa „Dosta je bilo“ i Dverima nego sa Srpskom naprednom strankom. Za ujedinjenje su mu podobni i dovoljni Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Saša Janković. S dvojicom prethodnih šefova DS-a je bio u žestokoj svađi, a samo je Jankovića ogovarao žešće nego Jeremića. Međutim, postupajući po direktivama iz Lenglija zanemario je emocije i prihvatio se okupljanja dokazanih gubitnika. To je lak posao, srpska politička praksa je milion puta dokazala da se oko zajedničke akcije lakše dogovori deset pohlepnih pokvarenjaka, nego tri poštena čoveka.

Dok Šutanovac uživa u ulozi frontmena te ekipe, njen pravi ideolog je Dragan Đilas. I to ne svojom voljom. Vučićevom.

Vučić-i-Đilas

Đilas je otkupio grehove, prežalio mnoge biznis-kombinacije, napustio je politiku i taman kad se ponadao da će, dok zlo ne prođe, moći da uživa u hibernaciji, đavo je došao po svoje i rekao mu: „Vraćaj se, potreban si Vučiću“. Bivši predsednik DS-a gicao se koliko je mogao, ali stavljen je pred izbor: ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju koja će epilog dobiti u nadležnom sudu ili će biti provučen kroz prljavu medijsku kampanju posle koje može da se nada učešću u vlasti. Ucenjeni mučenik je prihvatio drugu opciju.

Pristao je na novu ulogu u Vučićevoj predstavi, u kojoj nema šta da ponudi osim afera u kojima je bio glavni junak. A, njih ima u ogromnim količinama. Iza svega što je pet i po godina radio kao gradonačelnik Beograda, za Đilasom se vukao neki konvertibilni rep.

„Reka Sava ove noći od vatrometa je blistala posebnim sjajem, dok je iznad nje novi most oduzimao dah posetiocima koji su posmatrali spektakularno osvetljenje na njemu. U svečanosti i vatrometu su, pored hiljada građana, uživali i predsednik Srbije Boris Tadić, gradonačelnik prestonice Dragan Đilas i predsednik gradske skupštine Aleksandar Antić, kao i mnogi drugi gradski funkcioneri“, opisao je „Blic“ proslavu najvećeg Đilasovog gradonačelničkog uspeha, mosta na Adi. Uz hvalospeve, navedeno je da most košta samo 190 miliona evra i da je od izuzetnog značaja za grad.

Kasnije, kad je pao s vlasti, objavljeni su podaci koji upućuju na to da je na izgradnju mosta potrošeno 450 miliona evra, a da će pristupne saobraćajnice koštati trostruko više. Koliko je galantan, Đilas je pokazao odlukom da iz gradske kase plati devet miliona evra više kako bi svi radovi bili završeni do 31. decembra 2012, pa da doček Nove godine ulepša Tadićem i vatrometom.

Biznis sa „Bus plusom“ smislio je tako dobro da alavi naprednjački prevaranti, kad su ga nasledili, ništa nisu menjali, samo su nastavili da cede pare od sirotinje. Tendersku dokumentaciju za posao naplate karata u javnom prevozu otkupila je 51 kompanija, tri su poslale ponudu, od kojih je jedna bila samo propagandni materijal. Pet stranih firmi tražilo je produženje roka da bi preveli dokumentaciju na engleski. Gradska Direkcija za javni prevoz je odbila taj zahtev, iako je, prema Zakonu o javnim nabavkama, ona bila obavezna da to sama obavi. Posao je dobio konzorcijum tri firme, „Kentkart“ iz Istanbula i dve beogradske, „Lanus“ i „Apeks solušn tehnolodži“, a sve su povezane vlasničkim odnosima. „Lanus“ poseduje 90 odsto „Apeksa“, a ostatak je u vlasništvu jedne od firmi iz grupe „Kentrakt“. Misterija vlasničkih odnosa kasnije se samo komplikovala, pa su u jednom danu u Agenciji za privredne registre dva puta menjani podaci.  U septembru 2010, kad su Grad Beograd i konzorcijum potpisali ugovor, „Apeks“ je imao samo jednog zaposlenog radnika i kapital od 500 evra. Ugovorom je određeno da posle deset godina sistem „Bus plus“ postaje vlasništvo Grada, dok bi po isteku četvrte godine Beograd dobio pravo da ga otkupi za 5,6 miliona evra. Međutim, umesto konzorcijuma, ugradnju validatora u vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća platio je Grad, što je iz budžeta odnelo još šest miliona evra.

Za isti iznos, oko šest miliona evra, Beograd je oštećen i prilikom rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra. Prema krivičnoj prijavi protiv bivšeg gradskog menadžera Aleksandra Bijelića i bivšeg direktora Agencije za investicije i stanovanje Marka Blagojevića, oni su osumnjičeni da su zloupotrebom službenog položaja oštetili budžet Grada za 642.333.852 dinara i pribavili nezakonitu imovinsku korist od 130.000.000 dinara. Posao vredan 17 miliona evra dodelili su „Balkan gradnji“, iako je firma „Svitelski Baugelšaft“ dala ponudu povoljniju za oko šest miliona evra. Blagojević je odluku gradske vlasti objasnio tvrdnjom da „Beograd sebi više ne može da dozvoli da radi sa firmama koje nemaju ni dovoljan broj zaposlenih, a kriju se iza stranih firmi jer ne mogu da ispune zahteve“. U tom objašnjenju ima logike, koju su isti Đilasovi saradnici zanemarili kad su „Apeksu“ dali mnogo kompleksniji i unosniji posao sa „Bus plusom“. U svakom slučaju, istraga tog slučaja ugasila se istog časa kad je bivši gradonačelnik svom drugu Vučiću platio indulgenciju.

Sličnu akciju Đilasova vlast sprovela je i u posrnulom gigantu PKB-u. Grad je sa kikindskom firmom „Turbo gas“ potpisao ugovor o izgradnji farme krava muzara u Vrbovskom. Posao je, prema ugovoru, bio vredan 3.448.500 evra, a cena je na kraju skočila do 10.298.948 evra, od čega je 7,8 miliona evra otišlo „Turbo gasu“, a ostatak drugim izvođačima radova. Na taj način stvoren je ogroman dug, koji je ugrozio likvidnost preduzeća. Izveštaj Komisije za reviziju otkrio je Đilasovu nameru da od celog PKB-a napravi ličnu kravu muzaru. Planirano je, navodno, da se promeni namena 28.000 hektara zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko. Ideja nije komplikovana, povlašćeni komitent kupio bi poljoprivredno zemljište po ceni od 400 evra za ar, čija vrednost bi, posle prevođenja u građevinsko, skočila za deset puta. S obzirom na veličinu posla, potencijalni kupac je mogao da dođe do koristi od čak 25 miliona evra. Đilas nije stigao da završi tu akciju, ali možda će dobiti drugu priliku posle sledećih izbora.

Kao i njegov gazda Vučić, tako i Đilas nikad nije zanemarivao interese svojih kumova. Čim je Đilas preuzeo vlast u Beogradu, procvetali su poslovi njegovog kuma i partijskog druga Dragana Kopčalića, jednog od najvećih poreskih dužnika. O kakvoj vrsti tajkuna je reč govori i zahtev Evropske unije da Srbija reši njegovu privatizaciju preduzeća „Trudbenik“.

Načinu na koji Đilas štiti interese svojih kumova razotkrili su Nenad Milenković, bivši predsednik opštine Novi Beograd i odbornik Dragan Vujević. Oni su detaljno opisali kako su podmitili sudskog veštaka Ljubodraga Đorđevića („za samo 200 evra“) da fiktivno proceni građevinske radove u interesu Zorana Stojisavljevića, Đilasovog kuma i vlasnika firme „Pampero“.

– Dobio sam garancije Dragana Đilasa da će nas štititi njegovi advokati i da će nam garantovati opstanak na funkcijama do daljnjeg, ali prevario nas je, a njegov kum uz moju pomoć okreće po 50 miliona dinara svake godine – naveo je u otvorenom pismu Vujević, koji je kao dokaz priložio odluku JP Poslovni prostori – opština Novi Beograd.

Pored ovih nekoliko, postoji još mnogo primera koji raskrinkavaju štetočinske poslovne kombinacije Đilasa, od toga kako je preko svoje firme „Multikom“ na prevaru izgradio kuću za rijaliti šou „Veliki brat“, do afere s „Arena sportom“, koji je nezakonito prodao „Telekomu“, na čijem čelu se tada nalazio Branko Radujko. O tome, kao i o još mnogo čemu, izjasnio se i Željko Mitrović.

– Pink je dugovao šest plata, ali ja sam izabrao da budem dužan, jer nisam hteo da kradem, a ti si izabrao da kradeš i da budeš dužan. Danas mnogi duguju, jer si ih ti, dragi Điki, pokrao i ucenjivao. Ja ti nisam ni Boris, ni Šule, a ti si onaj koji je sve svoje prijatelje „pobio“ na spavanju. I Sakana i Ivana Stankovića i Borisa Tadića i Dragana Šutanovca i mnoge druge koji se usudiše da veruju u prijateljstvo – optužio ga je Mitrović, priznavajući da su zajedno smišljali kampanju „kako je Dragan Đilas lep, pametan i pošten“.

Koliko je pošten vidi se iz podatka da se tokom njegove vladavine Beograd zadužio za 900 miliona evra, a da su istovremeno njegove firme 800 puta uvećale prihod. Dok je kupovao vile na Senjaku i Dedinju, Đilas je policiji naređivao da, uz upotrebu sile, ruši kioske, a komunalci da zlostavljaju ojađene građane koji nisu imali para za autobusku kartu.

Posle svega, umesto da sedne na optuženičku klupu i na sudu razjasni sve afere u kojima je učestvovao, Đilas je kaznu platio Vučiću. Ne zna se koliko je diktatoru dao para, ali prepustio mu je sve unosne marketinške poslove, na kojima je i stvorio svoju bivšu imperiju. U istom paketu, Vučiću za ljubav demolirao je Demokratsku stranku i doveo je na ivicu cenzusa. Kao i svaki drugi talac vlastite prošlosti, Đilas je sad prinuđen da se vrati u političko blato i odradi novi zadatak u interesu svog gospodara.

Još 2004. godine, kad ih je Milka Forcan ugostila u svom kabinetu u „Deltinu“, Vučić se zakleo da će uništiti Đilasa. Osam dugih godina trpeo je poniženja, pristajao je da igra po notama žutog tajkuna. Đilas je oglasima Grada Beograda i „Telekoma“ finansirao Vučićev privatni dnevni list „Pravda“. Kad je osnovana Srpska napredna stranka, gradonačelnik je iz budžeta Beograda plaćao autobuse koji su dovozili Vučićeve simpatizere na mitinge, čak i na onaj na kome je Nikolić najavio štrajk glađu. Za uspeh puča u SRS i uspon SNS zaslužniji je Đilas nego Vučić. U saradnji s Tadićem i Rakićem, on je omogućio naprednjacima da nekažnjeno ukradu poslaničke i odborničke mandate, dao im je medijsku i finansijsku podršku. Uveren da je mnogo pametan, da se nikada neće promeniti uloge gazde i sluge, dopuštao je sebi slobodu da provocira i ponižava Vučića. Kad je shvatio grešku već se našao na kolenima, moleći za milost.

Što je tražio, dobio je. Vučić ga je uzeo pod svoje; bolje da za protivnika ima Đilasa, nego nekog novog, nekompromitovanog i hrabrog. Zato ga sada istura kao glavnog konkurenta u borbi za Beograd.

Dobar izbor. Đilas nema i ne može ništa novo da ponudi. Osim demagogije, kakvu je nedavno izneo u pompeznom „planu za ekonomski preporod Srbije“.

– U Srbiji pola miliona ljudi nema posao, a još toliko radi za 200 evra. U teoriji svi znaju rešenje – da se pokrene privreda. Ali u praksi su za to neophodne investicije, a za njih je kapital. Najvažnije pitanje je gde danas naći novac – mudro je ocenio Đilas.

U pravu je, novac treba naći kod onih koji su ga oteli od građana. Kod Đilasa i njemu sličnih tajkuna, koji su iskoristili tranziciju da, u uslovima privrednog i socijalnog kolapsa, stvore imperije.

Da je fokusiran isključivo na održanje tog naopakog sistema Đilas je pre neki dan potvrdio i pokretanjem inicijative da jedan beogradski bulevar dobije naziv po pokojnom gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću. Peticiju su, pored njega, potpisali Tadić, Šutanovac, Jeremić i Saša Janković. Ne bi pogrešili ni da su, umesto ličnog imena, predložili naziv „Bulevar tajnih računa, sefova i stanova“. Dođe na isto.

Status simbola postđinđićevske Demokratske stranke Bogdanović je dobio učešćem u korupcionaškim aferama, nameštanjem poslova kumovima, partijskim i privatnim drugarima, spornim tenderima i vrdanjem pred zakonima. U vreme njegovog upravljanja Beogradom potpisan je ugovor sa hrvatskom kompanijom „Montmontaža“ o zakupu građevinskog zemljišta na Adi Huji, s desne strane Pančevačkog mosta, na 50 godina. U tom poslu sve je sporno, od tendera, izbora ponuđača, cene zakupa, pa do prenosa ugovora na luksemburški investicioni fondu „Brif“.  Fond je „Montmontaži“ 2007. godine platio 13,5 miliona evra s namerom da uloži još 85 miliona evra i zaokruži projekat u koji je ušao 2002. Posao nije uspeo jer je Grad u međuvremenu prodao Luku Beograd, pa je nastao spor oko vlasništva nad zemljištem na Adi Huji. „Brif“ je 2009. podneo krivičnu prijavu protiv Đilasa, Milana Beka i nekoliko sekretara iz gradske vlasti. Šta je bilo s tim sudskim postupkom, nije poznato. Međutim, zna se da se u sličnom problemu, suočivši se sa istim likovima – Bogdanovićem, Bekom, Đilasom – našao i Risto Gojković, investitor iz Velike Britanije. Nerazjašnjene su ostale i afere s „Alma Kvatrom“ i nabavkom preskupe opreme za „Arenu“.

Bogdanović je pazio na to da svi osetljivi poslovi ostanu u krugu porodice i prijatelja. Pod njegovom kontrolom Tenderska komisija, na čijem čelu se nalazila njegova supruga Dragana, odbacila je ponudu svetskog giganta „Simensa“ i opremu za „Telekom“ kupila od preduzeća „Saga“, po dva miliona evra većoj ceni. U to vreme direktor jednog sektora u „Telekomu“ bio je Bogdanovićev kum Kosta Mitrović, a predsednik Upravnog odbora Milan Božić, koji je danas predsednik Nadzornog odbora „Telekoma“, a čija kuma je Dragana Bogdanović.

Moćan i samouveren, Bogdanović nije mogao a da se javno ne žali na bezobrazne građane koji se drže zakona kao pijanci plota:

Bilo koji građanin, iz bilo kojeg razloga, napiše krivičnu prijavu protiv, na primer, sedam članova gradske vlade. I onda dođe policija da ih sasluša. Problem je što tužilaštvo reaguje istog trenutka na tako banalne stvari. To je za nas neverovatno…

Bio je u pravu, njegove akcije lakše su se sprovodile bez uplitanja policije i tužilaštva. Ipak, osim emocionalnih, nije imao većih muka. Štitio ga je Boris Tadić, predsednik države. Kad je utvrđeno da je Bogdanović prekršio zakon i „zaboravio“ da u imovinskoj karti navede da poseduje i jedan stan viška, Tadić je diplomatski opravdao druga: „Pa šta ako je kupio stan, to je efemerno“… Jednako gorljivo branio je Bogdanovića i posthumno, kad je na ostavinskoj raspravi otkriveno da je imao 16 bankarskih računa i dva zakupljena sefa. Koliko je para prešlo preko tih računa nikada neće biti istraženo.

Gde je Bogdanović stao, Đilas je nastavio. Posle njega Beogradom je zavladao Vučić, uz pomoć marionete Malog.

Vučiću se ta vlast osladila, neće je lako predati. Naprotiv, da bi odbranio Beograd spreman je i da izazove još jedne vanredne parlamentarne izbore. Opozicija bi, u tom slučaju, morala da ide u nekoliko kolona; kampanja ne bi bila koncentrisana samo na Beograd, dakle na Malog, Savamalu, „Beograd na vodi“, fontanu i druge naprednjačke katastrofe, što bi rasulo iovako skroman budžet opozicionih stranaka. Koaliciji oko SNS bilo bi dovoljno da ponovi rezultat s poslednjih izbora, pa da osvoji većinu mandata u Gradskoj skupštini.

Ako se to i ne ostvari, Vučić ima rezervno rešenje, kakvo je primenio u Zaječaru. Boško Ničić je tri godine vodio proteste protiv SNS-a i lično Vučića, govorio je na mitinzima Demokratske stranke… Na predsedničkim izborima podržao je Vuka Jeremića, da bi mesec dana kasnije, posle pobede u Zaječaru formirao koaliciju sa SNS-om. Ako može Ničić, zašto ne bi mogao, recimo, Aleksandar Šapić. Bivši potpredsednik DS-a i aktuelni predsednik opštine Novi Beograd već najavljuje saradnju s Vučićem. Bez obzira na medijsku kampanju koju trenutno vodi protiv Đilasa, vezujući ga za Aleksandra Rodića i Miroslava Miškovića, Vučić neće biti poražen ako se on vrati na mesto gradonačelnika. Kao i Malom, i Đilasu će za kontrolora postaviti Gorana Vesića i šou može da se nastavi. U tom slučaju, Šutanovčev apetit moraće da se zadovolji učešćem u vlasti u nekim beogradskim opštinama i svi zadovoljni. Osim Beograđana. No, oni nisu ni bitni. Njihovo je samo da se nadaju i da glasaju, svejedno za koga. Tako će biti dok se ne pojavi nova, ozbiljna opoziciona snaga, spremna da sprovede realne promene, na štetu korumpiranih politikanata, a na korist njihovih dosadašnji žrtvi.

knjige-oglas

Trivan: Mladi socijalista sa zastarelim krivičnim delima

trivan

Dok je pisao ekspoze na 250 strana, pre godinu dana, Aleksandar Vučić je zaboravio da formira i ministarstvo ekologije. Grešku, na koju su ga upozorili mentori iz Brisela, sada ispravlja na najgori način, izborom Gorana Trivana za šefa tog ministarstva.

Trivan, dosadašnji sekretar za zaštitu životne sredine grada Beograda, dobiće priliku da vodi resor koji nije značajan samo zbog poglavlja 27 u procesu priključenja Evropskoj uniji, nego i zbog 11 milijardi evra, koliko će morati da bude uloženo u rešavanje ekoloških problema u Srbiji. Iako je Trivan funkcioner Socijalističke partije Srbije, osvojio je poverenje premijera Vučića. Ne slučajno. Spojile su ih brojne zajedničke karakterne osobine.

Kao što se Vučić, u početku svoje politikantske karijere, zaklinjao u Vojislava Šešelja, tako se Trivan istakao idolopoklonstvom prema Slobodanu Miloševiću. Kad je ispraćao Šešelja u Hag, Vučić je plakao. Trivan je bio mnogo muževniji. U one dve noći, kad su policijske i mafijaške jedinice opkolile vilu „Mir“, on je organizovao „narodne straže“ i proteste pred Centralnim zatvorom. Miloševića nije spasao, ali  kroz udruženje „Sloboda“ vrlo angažovano je pomagao njegovu odbranu u Hagu. Kasnije, kad je većina rukovodilaca SPS-a zaboravila na Miloševića, Trivan mu je i posthumno ostao veran, redovno je odlazio na grob u Požarevcu.

Kao i Vučić, Trivan je 2001. bio osuđen po zakonu o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu. Kaznu od 88.000 nemačkih maraka nije platio. Zakon je ukinut, on je imovinu zadržao.

Iako se tu provukao, 18. oktobra 2001. uhapšen je u Kladovu i predat istražnom sudiji Okružnog suda u Negotinu. Trivan je bio osumnjičen da je izvršio krivično delo „podstrekivanja“, čime je omladinski kamp „Karataš“ kod Kladova oštećen za 6,5 miliona dinara. Zbog zloupotrebe službenog položaja optužen je Šimo Čičković, direktor kampa.

Optužnicom je Trivanu stavljeno na teret da je 2000. godine s umišljajem podstrekivao Čičkovića da mu, kao odgovorno lice, sa računa kampa uplati 5,9 miliona dinara (oko 250.000 maraka) radi kupovine stana. Trivanu je Javno preduzeće „Srbija Šume“, u kome je bio zaposlen, obezbedilo 70 kvadrata luksuznog stana u Beogradu. Da bi kupio ostalih 78 kvadrata tog stana za pomoć se obratio prijatelju Čičkoviću, moleći ga u više navrata, kako se navodi u optužnici. Čičković je u saradnji sa Milivojem Ilićem, tadašnjim načelnikom Borskog okruga, izdejstvovao da Hidro-elektrana „Đerdap“ na račun omladinskog kampa uplati 6,5 miliona dinara, a onda je 5,9 miliona prosledio na račun Korporacije „Caričin grad“ iz Beograda. Prvo je „idealni deo stana“ Trivanu dat u zakup na neodređeno vreme, da bi mu kasnije bio omogućen otkup za iznos od 248.711 dinara.

Prvostepena presuda Trivanu i Čičkoviću izrečena je 9. decembra 2013. godine. Obojica su oslobođeni odgovornosti, ali Tužilaštvo je uložilo žalbu i Apelacioni sud u Beogradu je 6. maja 2014. poništilo presudu i Višem sudu naložilo novo suđenje. Konačnom odlukom Apelacionog suda, krajem juna prošle godine, postupak je obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenih. Tako je Trivan stao u dug red socijalista kojima su se bez problema izvukli od odgovornosti za razna krivična zlodela.

Trivan nije imao mnogo muke ni u SPS-u. U početku, kao lider Mladih socijalista, oslanjao se na podršku Gorana Perčevića. Jedno vreme je, kao tvrdolinijaš, pratio Uroša Šuvakovića, da bi na vreme prešao u dobitnički tabor Ivice Dačića s kojim nikada nije bio u dobrim odnosima. Pametno je procenio da će imati više koristi ako se prikači uz Aleksandra Antića. Zahvaljujući tom mentoru, 2008. imenovan je na funkciju gradskog sekretara za zaštitu životne sredine, na kojoj se nalazi i danas.

I avanzovanje na mesto ministra ekologije Trivan može da zahvali Antiću, za koga niko ne zna da li je Dačićev ili Vučićev kadar. Sa Goranom Trivanom Vučićev kabinet će dobiti još jednog kompromitovanog člana, koji je ličnim primerom dokazao da su političke veze važnije od zakona.

knjige-oglas

 

Srpski Norijega na udaru svedoka-saradnika

Politički put Aleksandra Vučića obeležila su dva nesrećnika, Vojislav Šešelj i Manuel Antonio Norijega Moreno. Od Šešelja je nasledio specifičan mentalni genetski kod, prepoznatljiv po bahatosti, agresiji i pohlepi. To mu se svidelo. Problem mu pravi identifikacija s Norijegom.

Prvi pad s vlasti, posle petooktobarske revolucije, Vučić nije podneo sportski. Kao i svi radikali Zorana Đinđića je nazivao izdajnikom, srpskim Homeinijem, kriminalcem i šefom mafije. Trivijalne etikete upotpunio je poređenjem tadašnjeg premijera s Norijegom.

– Norijega je bio američki sluga, CIA ga je postavila na vlast u Panami. Zaveo je diktaturu i organizovao trgovinu drogom, pranje para i ostale kriminalne poslove. Iako je bio na platnom spisku CIA, kad je saradnja pukla, američka vojska je izvršila invaziju, oborila ga s vlasti, uhapsila i osudila ga na 20 godina robije. Tako će proći i Đinđić – tvrdio je Vučić.

Pogrešio je, ali to ga je obradovalo. Ubistvo Đinđića je proslavio u svom stanu, u krugu prijatelja, uz vrhunsko marokansko vino.

Sad, bez prijatelja, dok sedi u mraku vinskog podruma u Jajincima, sa strahom shvata da ga je zadesila Norijegina sudbina. Na vlast ga je dovela CIA, omogućila mu je da Srbiju pretvori u svoj feud i postane gospodar zemlje, vode, vazduha i vatre. Politički centri moći u Vašingtonu i Briselu dopuštaju mu nasilje nad građanima, cenzuru medija, zloupotrebu policije i pravosuđa, pa i kriminal pripadnika naprednjačkog kartela. Naravno, nije Vučić naivan, zna da njegovi strani mentori, istovremeno dok ga tapšu po ramenu, prate sve njegove korupcionaške aktivnosti, prikupljaju dokaze i pripremaju optužnicu koja će ga kad-tad, kao Norijegu, oterati na robiju.

Spletom prljavih okolnosti Vučić je izbegao odgovornost za zločine koje je izvršio u radikalskom stažu. Nije sankcionisan za ratno huškanje, profiterstvo, korupciju, smrtonosnu hajku na Slavka Ćuruviju, nasilje i ostala krivična dela. Vrana vrani oči ne vadi, zato mu je svaka vlast posle crno-crvene koalicije oprostila sva zlodela. Taj uzrok doveo je do katastrofalnih posledica s kojima se danas Srbija suočava.

Iz tog začaranog kruga može da se izađe samo na jedan način – fer i poštenim suđenjem diktatoru Aleksandru Vučiću.

Optužnicu piše on sam, svojim javnim kršenjem Ustava i svih zakona koji zasmetaju njegovim interesima. Tragovi zločina vide se u zločinačkom projektu „Beograd na vodi“, fantomskom državnom udaru u Savamali, u sedam grobova iskopanih posle udesa helikoptera i neuspešnog reklamiranja dvojice ministara, u nameštenim tenderima, otimačini preduzeća, restorana i državnog zemljišta, pa i plata i penzija, zatim u Briselskom sporazumu, izbornim krađama, hapšenjima i sudskom progonu svih nepodobnih pojedinaca… Kad dođe vreme, kad se stvore uslovi da policija i pravosuđe rade svoj posao, optužnicu će podržati brojni dokazi. I svedoci, žrtve njegovih političko-kriminalnih avantura.

Svi stanovnici Srbije su svedoci zločina kojima ih je vođa pretvorio u nezaposlene očajnike ili roblje njegovih poslovnih partnera. Svi građani su obespravljeni i opljačkani, njihov novac diktator poklanja tzv. stranim investitorima, njima šalje javne izvršitelje da otimaju stanove, frižidere i veš-mašine zbog neplaćenih računa, a štiti svoje sponzore, koji duguju milione evra poreza. Vlast drakonski kažnjava ojađene proletere kad ne plate autobusku kartu, a sudovi puštaju na slobodu narko-bosove, švercere duvana i slične razbojnike, koje je najtežim rečima optuživao i Vučić, pre nego što se uortačio s njima.

Karakter diktatora i način njegove vladavine, ne čekajući da mu počne pravi sudski proces, na najbolji način opisuju bivši Vučićevi saradnici. Bez obzira na različite povode koji su ih naveli da istupe iz naprednjačkog kola, nekoliko njih je našlo hrabrosti i snage da progovore o onome što su videli i pretrpeli.

Poslednji u nizu, Đorđe Višekruna, s nekoliko intervjua na lokalnim televizijama i internet portalima privukao je izuzetnu pažnju javnosti. Kao bivši prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i funkcioner Srpske napredne stranke, Višekruna je nacrtao psiho-profil diktatora, primitivnog manipulanta, uvek spremnog da laže i vara čak i ljude iz najužeg okruženja. Ne štedeći ni sebe, uz pomoć konkretnih dokaza, fotografija i tonskih snimaka, raskrinkao je političku i intimnu patologiju Vučića. Usput, zamerio se svim pederima u Vladi Srbije. U normalnoj državi objavljivanje ove i ovakve ispovesti reagovalo bi tužilaštvo i pljuštale bi ostavke raznih ministara i funkcionera. Umesto toga, u Vučićevoj prćiji progonu su izloženi oni koji iznose istinu. Ipak, ona se ne može sakriti, evo je na stranicama našeg magazina, koji prenosi ispovest Đorđa Višekrune. (http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=391&cl=05)

Ne toliko koloritno i pikantno, ali izuzetno značajno je i sve što odskora o diktatoru iznosi Dejan Anđus, sportski novinar i dugogodišnji Vučićev iskreni prijatelj.

I pre nego što je osnovana Srpska radikalna stranka, još u Srpskom četničkom pokretu, Anđus je počeo da sarađuje s Vojislavom Šešeljem. Tamo je dočekao, kako kaže, Tomislava Nikolića, „klošara u belim čarapama“, kome je dao člansku kartu SRS-a. Kad im se pridružio Vučić, sa Anđusom se brzo zbližio. Manje zbog ideologije, više zbog ljubavi prema fudbalu i Crvenoj zvezdi. Turbulentno prijateljstvo traje i danas, iako ga Anđus svojim javnim nastupima izlaže ozbiljnom testu.

U svojim emisijama na Televiziji Kopernikus, u kojima pravi zanimljivu kompilaciju sportskih i političkih tema, Anđus ne štedi na kritici malog Aleka. Bez diskrecije, direktno ga opužuje za zloupotrebu službenog položaja, nedopustive pritiske na pravosuđe, samovolju i prevare. Takve stavove deli i na društvenim mrežama.

– U Srbiji više nikada ne sme da se pojavi ovakvo erotomansko-cezarističko ego-vladanje i stvaranje milionske armije slepih podanika. Ova zemlja se mora odbraniti od njegove projekcije opšteg posedovanja svega. On se ponaša kao da je mesija, a ova zemlja mu je kao privatna kneževina. On se poistovetio s Milošem i Titom. To nije viđeno u Evropi. Nepohodno je skinuti Vučića sa vlasti i onda najuriti sve te šarlatane i krpetine, od policije, sudova, preduzeća, medija do sporta. Nakon Vučićevog odlaska s vlasti jednog dana, najmanje 30.000 policajaca, sudija, tužilaca, novinara i direktora treba otpustiti s posla. Posle Vučićevog pada, pozabaviti se potkupljenim Šešeljem i Čedom – napisao je Anđus na Tviteru.

Objasnio je i način na koji Vučić kontroliše svoje saradnike.

– Postavlja partijaše za direktore, tobož raspisuje javne konkurse, a radi, bre, šta hoće i nema ko da mu kaže „stani, bre, malo“. Kod Vučića u stvari sve može, ne važi ništa prethodno izgovoreno. Sve je spin, laž, iluzija. Svaka laž za pet dana upotrebe i ide dalje, dalje… Vučić je genije. Sve te ludake okuplja i objedinjuje, dovodi kod sebe, obećava im, a u stvari, zajebava ih u krug – tvrdi Anđus i navodi primer odnosa između Vučića i Nikolića:

– Grobar je stalno kukao Stanislavi Pak na Vučićevu vladavinu i na to kako ga razvaljuje u medijima. Ona je doslednija od te ljudske krpe Tome Nikolića. Vučić dobro zna šta je sa mnom razgovarao o Grobaru. Vučić je tog idiota Tomu Nikolića uhvatio u svim šemama sa fondom i drži matorog jarca za jaja. I, najurio ga je. Toma je iz Kragujevca stigao u Beograd kao klošar. Beži, bre, zaradio si i pevaj!

Anđus svedoči i o paranoji svog druga Vučića:

– Nije dugo izašao u grad, pa da vidi šta mu rade na Kosančićevom vencu Vesić, Duda Anđelković i Luka Petrović. Vučić je moj prijatelj koji više ne sme da šeta centrom Beograda. Živi u svetu mašte. Dođe mi da odem po njega i da ga prošetam gradom. Da, biću jedan od opozicionih političara, iako sam Vučiću, kao prijatelju, obećao da se neću baviti politikom. Međutim, ovo više ne može da se trpi.

anđus i mirković crop

Na osnovu svojih saznanja, taj svedok-saradnik-prijatelj daje i ohrabrujuću prognozu. Ohrabrujuću za Srbiju, ne za Vučića.

– Vučić će vrlo brzo otići sa vlasti, ali šta ćemo sa svim tim poltronima? Ja mu znam i plan za budućnost, šta će da uradi kad pozavršava sve ove poslove što ima da obavi ovde. I podržavam ga u toj odluci. Vučić zna da ja sve znam – tvrdi Anđus.

Pošto sve zna, pa i to s kim ima posla, Anđus se pripremio za udare. Političke će primiti sportski, a na „bilo kakve igranke“, kaže, „odgovoriće duplo“. Zasad, uspeva da od mogućih napada odgovori Vučića i njegove jurišnike. Mudro, u osetljivim dozama plasira informacije o njima. Kad u televizijskom nastupu ispriča da je Vučićev kum Nikola Petrović petooktobarski lopov, koji je ukrao slike iz Skupštine, zbog čega ga je, pred stanom u „Ju biznis centru“, uhvatio i išamarao Svetozar Simović, bivši pomoćnik saveznog ministra policije, zet Bube Morine, onda sve vođine skutonoše utihnu, u strahu da Anđus ne otkrije i njihove prljave tajne.

Višekruna i Anđus stavili su na muke Vučića. Oni su mu najneprijatniji svedoci. Iz dva razloga. Prvo, njihove tvrdnje nije moguće demantovati, i drugo, još važnije, svako normalan, pa makar bio i naprednjak, mora da im veruje, pošto ih s Vučićem ne povezuje samo politički aktivizam, nego i iskreno prijateljstvo.

Već pet godina magazin „Tabloid“ objavljuje tekstove u kojima nekoliko autora iznose istinu o aktuelnom vladaru, analiziraju njegove političke poteze i upozoravaju javnost na posledice s kojima će se sučiti. Višekruna i Anđus su u svojim ispovestima izneli konkretne dokaze koji u potpunosti potvrđuju navode iz naših tekstova.

Nisu jedini. Pre njih, Vučića je napustilo nekoliko značajnih saradnika, koji su bitno doprineli usponu Srpske napredne stranke. Kad su shvatili u kom smeru ih vodi pohlepom zaslepljeni vođa, napustili su to zločinačko udruženje i ukazali na nesreću koja je zadesila Srbiju.

Prvi je nogu povukao Vladimir Cvijan. Njegov transfer iz sekretarijata Borisa Tadića u SNS, u jesen 2009, Vučić je predstavio kao spektakl koji nedvosmisleno najavljuje promenu odnosa na političkoj sceni. Naprednjaci su zaista uzeli vlast, ali na njoj nisu proveli ni šest meseci a Cvijan je digao glas i javno optužio Vučića za samovolju, i u stranci i u državi, kao i za niz zloupotreba. Pokajnički, taj pravni ekspert priznao je da je, postupajući po Vučićevim naređenjima, lično vršio pritisak na određene sudije kako bi montirali postupke protiv Vučićevih političkih i medijskih protivnika.

Cvijan nije imao snage da se ozbiljnije suprotstavi diktatoru. Netragom je nestao, ali to nije zaustavilo trend osipanja naprednjačkih prvoboraca.

Vučićevo okruženje napustili su članovi Glavnog odbora SNS-a Igor Jakšić i Vilibald Erić.

Jakšić, bivši službenik Resora državne bezbednosti i direktor kompanije „Interspeed“, čiji vlasnik Petar Komljenović je dugo bio sponzor Vučića, početkom prošle godine primetio je „stoprocentnu mentalnu promenu“ vođe. Ne želeći da sarađuje sa tim „Zevsom, bogom koji hoda zemljom Srbijom“, Jakšić je i na stranicama ovih novina pozivao na revoluciju.

Znanje i iskustvo koje je stekao producentskim radom u RTS-u Vilibald Erić je koristio vodeći službu za odnose s medijima SNS-a. Naivan, nije shvatio u kakvom društvu se našao. Dok se on borio za promene i spas Srbije od režima Tadić-Dačić, njegov prijatelj i partijski šef Vučić je s njima pravio dilove. Kad je progledao, Erić je video mrak. Transparentno je vratio Vučiću člansku kartu i počeo da hrabro iznosi istinu o naprednjačkim uzurpatorima. Zahvaljujući njemu javnost je saznala kakav model je Vučić primenio ne bi li stekao status nezvaničnog vlasnika svih uticajnih medija u Srbiji. Pored toga, podnosio je krivične prijave zbog naprednjačke krađe na vanrednim parlamentarnim izborima 2016, kao i protiv Republičke izborne komisije zbog spornih radnji tokom izbornog procesa na ovogodišnjim predsedničkim izborima.

Erić je platio i još plaća cenu izlazne karte. I na njegovom primeru Vučić je primenio isti način obračuna – progoni i njega i njegovu porodicu, sprečava ga da radi, preko policije i sudova vrši pritisak, a agenti BIA svakodnevno dopunjavaju album sa njegovim fotografijama i snimcima.

U još neprijatnijim okolnostima naprednjake je napustio Saša Mirković, tadašnji narodni poslanik i predsednik Skupštine grada Zaječara. Na kuću mu je bačena bomba, na ogradi ispisani preteći grafiti, uništeni su mu gotovo svi poslovi, a progonu je bio izložen čak i njegov otac. Vučićev najverniji saučesnik, tadašnji ministar odbrane a danas šef BIA Bratislav Gašić bez uvijanja mu je poručio: „Ako nam ne predaš sve svoje medije, uništićemo te“. Medije su uništili, a, da i lično ne bi tako prošao, Mirković se prošle godine sklonio na bezbednu udaljenost.

– Vučić ima privatnu policiju, privatnu vojsku, privatne sudove, privatne batinaše, radi šta hoće – upozoravao je tada Mirković.

Ćutanje tih institucija najglasnije i najjasnije je potvrdilo da su te tvrdnje tačne.

– Vučić je sve izbore pokrao, ja sam svedok da je krađe bilo u Zaječaru i 2012, ali u organizaciji njegovog i Dinkićevog pulena Ničića, a ne na republičkom nivou. Vučić je tada iskoristio krađu na lokalu da optuži Borisa Tadića, što je omogućilo pobedu Tome Nikolića i dolazak Vučića na vlast, dovlačeći sa sobom sve najgore kadrove bivšeg režima, od Dinkića do Zorane. O njihovim mutljavinama i lopovlucima mnogo znam i jedva čekam da me neko pozove da kažem šta imam, naravno sa sve dokazima koje posedujem. Vučić je mojoj porodici oduzeo sve za šta smo radili 30 godina, a u tome su mu pomogli Zorana Mihajlović, Mlađan Dinkić i Ivica Dačić. U borbu s njima sam ušao ne zato što nisam imao funkciju, novac ili moć, već zato što sam shvatio da će Srbija nestati pod njihovim vođstvom. Mogao sam da sedim i ćutim kao mnogi lideri opozicije, da delim sa njima, da uživam u svemu. I, koja je cena mog uživanja? Da budem grobar Srbije i srpskog naroda? Ne! Ja to nisam uradio i na to nikada neću pristati, jer Srbija nema alternativu i ta kriminalna banda i gej lobi na čelu sa Vučićem mora da se skloni sa čela Srbije – kaže Mirković za „Tabloid“ i dodaje:

Vučića doživljavam kao jednog ljudskog monstruma, koji je zarad svoje koristi spreman na sve. Srbija u ovom trenutku nema šanse da se izvuče iz njegovog stiska ukoliko od njega u očima „malih ljudi“ pravimo žrtvu. On na njih igra. Od njih kupuje glasove, njima preti i manipuliše njihovim strahom. Dok on postoji na političkoj sceni, Srbija tone u propast. Moramo svi da shvatimo da je vreme da ustanemo protiv vučićevsko-dinkićevske politike i da je neophodno da promenimo sistem koji odgovara samo njima, banditima. Sad nam samo treba da pored mafijašice Zorane dobijemo i Anu Brnabić, još veću mafijašicu koja radi isključivo za strane interese, a to znam iz ličnog iskustva jer sam imao priliku da i od jedne i od druge, kao i od samog Vučića, dobijem zahteve za rad protiv državnih interesa. Na to nisam hteo da pristanem, a on je svom silinom krenuo na mene i moju porodicu, koristeći i državni i kriminalni aparat.

Iskazi svedoka-saradnika Višekrune, Anđusa, Jakšića, Erića, Mirkovića, pa i autora ovog teksta, verodostojno su opisali Vučića i način njegove tiranije. No, veću opasnost po diktatora predstavljaju njegovi trenutno najbliži saborci, koji će, kad prigusti, pokušati da se izvuku od krivične odgovornosti tako što će njega optužiti za sve što su zajedno radili.

Kad dođe vreme, a to je neizbežno, progovoriće i političko-finansijski kreatori Vučićeve transformacije iz radikalskog u naprednjačkog fanatika Boris Tadić i, mnogo značajniji, Dragan Đilas. Pošto je glavni režiser ove nesreće Miodrag Miki Rakić opravdano odsutan, Đilasu je u amanet ostala obaveza da prizna kako su stvoreni SNS i Vučić. Srbija zaslužuje da sazna sve, ko je i koliko para dao, ko je stranim diplomatama dao garancije o Vučićevoj podobnosti, pa do krajnjih detalja, poput toga ko je naredio Vuku Jeremiću da još 2009. u ministarstvu spoljnih poslova zaposli Tamaru Đukanović, tadašnju devojku, a danas, verovatno, zvaničnu suprugu Aleksandra Vučića.

I Milan Beko ima šta da kaže. Od toga kako je Vučića ugošćavao u svojoj vili u Toskani i učio ga kad se pije koje vino, do objašnjenja ko je i zašto izvršio atentat na njega. U isti red treba da stanu i svi optuženici za najteža krivična dela, kojima je Vučić omogućio da izbegnu presudu usled zastarevanja slučaja. Srbija neće biti pravna država dok se ne utvrdi kome su i koliko platili Stanko Subotić Cane, Bogoljub Karić, Mihalj Kertes, Dragoslav Kosmajac i mnogi drugi, kako ih je Vučić nazivao, opaki kriminalci.

U tom konglomeratu zapaženo mesto ima Zvonko Veselinović, kralj drumova i još mnogo čega. I on je oslobođen optužbi za teška krivična dela, zauzvrat čineći druga, sad u Vučićevom interesu. Jednog dana biće napisana optužnica za državni udar u Savamali. Ako bude hteo da se spase, a hoće, Veselinović će morati da otkrije čiji bageri i kamioni su korišćeni u toj zločinačkoj akciji, kao i ko je dao naređenje da policija štiti kriminalce pod fantomkama dok hapse i maltretiraju građane.

Koliko je Vučić opasan najbolje se vidi po Željku Mitroviću. Ružičastu imperiju Mitrović je napravio i sačuvao služeći svakom gospodaru. Kad god bi se profesionalizam, istina i moral našli u konfliktu s njegovim finansijskim interesom, brzo i lako je pobeđivao interes. Međutim, Mitrovića niko nikad nije ugrožavao kao danas Vučić. Taj strah trajaće koliko i ova diktatura. E, onda će doći vreme za osvetu.

S mnogo manjim ulogom, u istoj igri ceo život učestvuje i Milomir Marić. Verno je služio Miri Marković. Kad je pala s vlasti, pričao je da Mira ima butnu kost dugu samo 12 cantimetara, kao kod primata. Dolaskom DOS-a na vlast, stavio se na raspolaganje Zoranu Đinđiću. Još dok je trajala Đinđićeva sahrana Marić je počeo da širi glasine o njegovim perverznim sklonosima ka maloletnicama, koje mu je privodio kum Dragoljub Marković Krmivoje. Boris Tadić ništa nije naučio iz toga, dozvolio je Mariću da mu se približi, pa i da ga upozna s izvesnom vidovnjakinjom Ružicom. To je bilo Mariću dovoljno da, po Tadićevom padu, plasira priču kako je „najgluplji predsednik na svetu“ slušao savete vračare, zato je izgubio vlast. Neoprezan, Marić je 2009. u svojoj „Ćirilici“ emitovao insinuaciju da je Vučić na smrt pretukao tadašnju suprugu Kseniju. Vučić se pomamio, na konferencijama za medije izvređao je Marića i njegovog gazdu Predraga Rankovića Peconija. Sličan se sličnom raduje, zato su Vučić i Marić zaboravili na taj slučaj i postali nerazdvojni tandem za širenje medijske narkoze. Kad Vučić sedne na optuženičku klupu, ne treba sumnjati da će ga prvi ofirati Marić.

Problem sa vlastitom savesti neće imati ni Dragan J. Vučićević. Za sve što sad radi pokušaće da dobije aboliciju podsećanjem da je još 2004. tvrdio da je Vučić budala i obična „Šešeljeva podguzna muva“.

Kako novinari, tako će i politikanti koji sada učestvuju u uništavanju Srbije požuriti da bace kamen na Vučića. To i on zna, zato nikome ne veruje. Kako i da veruje kad se gotovo svakodnevno suočava s problemima za koje nema rešenje. Nedavno mu je jedan ambasador dao na uvid dokumentaciju o planu izgradnje nove kovnice novca. Taj projekat je propao, ali ostali su tragovi o tome ko je sve hteo da se ugradi i izvuče korist. O toj kombinaciji informacije je imalo samo četvoro Vučićevih najbližih saradnika, a on može samo da nagađa ko je izdajnik.

Na tom slučaju uverio se da majstori iz Lenglija dobro prate svaki njegov potez, znaju svaki detalj, brojeve računa u švajcarskim i ostalim bankama, imena posrednika, kurira, sve… Baš kao što su znali i za poslove Manuela Norijege. Razlika je, izgleda, samo u tome što se Vučiću neće suditi u Majamiju i Parizu, nego u Beogradu. To je pošteno, građani Srbije zaslužuju da saznaju kako ih je uništavao naprednjački kartel.

knjige-oglas

 

Čestitka Njegovoj Ekselenciji Diktatoru

program inauguracije njegova eks

Vučiću,

Čestitam ti na inauguraciji, program je spektakularan, maštovit i duhovit. O trošku podanika, tvojih taoca, organizovao si još jednu megalomansku prezentaciju svojih mentalnih poremećaja. I treba tako, širi se koliko god možeš, dok možeš.

Siguran sam da ćeš se dobro snaći u ovoj predstavi, iskusan si stend-ap komičar. Lepo se našminkaj, natapiraj kosu i, najvažnije, nemoj da škrtariš s lekovima za smirenje. Ako prerano prestanu da deluju, popustiće ti živci kad vidiš ko te okružuje. Dr Stefanović, Vulin, Joksimovićka, Gojkovićka… Znam da o njima misliš što i ja, zato čuvaj nerve.

Odlična ti je ideja da gostima prirediš obilazak tzv. tematskih salona u kojima ćeš im predstaviti „lepotu i istoriju“ regiona. Još bolje bi bilo da si tu ideju personalizovao, kako i dolikuje tvom gigantskom liku i zlodelu, pa da si izabrao teme koje obeležavaju tvoju lepotu i istoriju.

Mogao bi, recimo, jedan salon da nazoveš „Od Karlobaga do Prizrena“, pa da ga ukrasiš fotografijama spaljenih gradova, izbegličkih kolona, raskomadanih tela, kao i mapama s naznačenim regionima koji su etnički očišćeni od Srba koje si, u šešeljevskom nadahnuću, gurao u rat, da ginu i ubijaju. Nađi i neko istaknuto mesto gde ćeš okačiti listing svojih bankarskih računa i fotografije stana u „Ju biznis centru“, da se vidi da tvoje huškače avanture nisu bile uzaludne.

U drugi salon stavi voštane figure Šešelja, Nikolića, Tadića, Đilasa i Rakića, cicibana koji su te stvorili takvog, a koje si, u znak zahvalnosti, demolirao.

Jednu sobu okiti posterima Caneta Subotića, Karića i Kertesa, za nauk ostalim kriminalcima koji, posle hvatanja, moraju da ti plate indulgenciju i učlanjenje u naprednjački kartel.

Iz sličnih, pedagoški pretećih, motiva napravi i salon Slavka Ćuruvije. Poseduješ sve što ti treba da dostojno obeležiš uspomenu na najveću žrtvu tvog progona iz prvog staža u vlasti. Hronološki, prvo okači svoje obećanje da ćeš mu se osvetiti kad-tad, ono s naslovne strane „Argumenta“, onda porno-pamflet koji si priredio i štampao, pa fotografije izrešetanog vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i na kraju, ali ne manje značajan, portret Milorada Ulemeka Legije, krunskog svedoka koji ti je pomogao da montiraš istragu i sudski postupak kako bi oprao nečistu savest. Pored toga, o istom trošku, možeš da iz „Progresa“ preneseš deo one fašističke postavke poternica za aktuelnim novinarskim ološom, pa neka tvoji razdragani gosti pogađaju ko im najviše liči na Ćuruviju.

U susednom salonu, radi ravnoteže, predstavi Željka Mitrovića, Gordanu Uzelac, Sarapu, DJ Vučićevića, Sašu Milovanovića, dr Krleta, Dejana Vučića Stankovića i Milomira Marića. Stavi ih za jedan sto, neka se nadmeću u hvalospevima pametnom i hrabrom tebi; Aca Rodić ima da svisne od muke što više nije u tom društvu.

U salonu „Bata, Loki, Mali & Fantomi“ ne pali svetlo, da se ne vide fotografije pijanih samoubica iz helikoptera, pokojnog svedoka zločina u Hercegovačkoj, žrtava poplave u Obrenovcu, obešenog radnika iz Goše, nesrećnika koji je pre neki dan umro u bolnici Centralnog zatvora, gde je završio zbog sms poruka u kojima je ogovarao tvoju ekselenciju.

Poslednju prostoriju, može u podrumu, uredi kao sudnicu. Kad se gosti raziđu, dok si još pod utiskom pobede, sedi na optuženičku klupu i počni da pripremaš odbranu, trebaće ti. Pravnik si, nije ti potreban Krivični zakonik da te podseti na dela za koja ćeš morati da odgovaraš. Tvoja karijera ionako predstavlja romansiranu veriju KZ, teško ćeš naći član koji ne tretira bar neki od zločina koji si izvršio. Pored dokaza, suočićeš se i s mnogo svedoka, među kojima će biti svi koje si ugostio na ovoj inauguraciji.

program inauguracije. saloni

Neka ti je sa srećom, pa da i sledećeg meseca organizuješ novu inaguraciju. Prva je bila za Vučića – radikala, druga za Vučića – naprednjaka, treža za… ko zna… Nadajmo se da će sledeća biti organizovana u Sedmom paviljonu Zabele.