Skip to content

Miša Vacić, savetnik slamnate lutke

img928

„Danas Srbijom vladaju slamnate lutke čije konce drži Brisel i Vašington, a glavno im je oružje medijski mrak“, govorio je Miša Vacić dok je bio portparol nacionalističke organizacije „1389“, nekoliko godina pre nego što će postati savetnik u vladi aktuelne slamnate lutke.

Aleksandar Vučić je nedavno odobrio postavljanje Vacića za savetnika u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Na taj način skinuo je bivšeg čuvara srbstva s ličnog i prebacio ga na državni budžet. Usput, dovršio je proces obesmišljavanja politike u Srba. Unazad 25 godina većina stranačkih lidera doprinela je čišćenju političke scene od ideja, morala, dostojanstva i sličnih prevaziđenih destruktivnih elemenata, ali samo je Vučiću pošlo za rukom da na svoju deponiju privede reprezente baš svih vrsta pošasti. Među zvaničnim i onim drugim savetnicima i saradnicima vođe naprednjačkog kartela našli su se Toni Bler, Alfred Guzenbauer, Vladimir Popović Beba, Vladimir Božović, Nebojša Krstić, Marko Blagojević, Branko Radun, Luka Karadžić, Veran Matić, pa sad i Miša Vacić.

Interese diktatora danas jednako revnosno zastupaju Matić, direktor B92, i Vacić, koji je tu televiziju nazivao ustaškom ekspoziturom i američkim okupacionim medijem.

Vacić je uživao Vučićevu podršku i konvertibilnu apanažu dok je zastupao tvrde nacionalističke stavove. Dok je Vacić upozoravao da „mi, pripadnici sprskog naroda, moramo radi svog biološkog i civilizacijskog opstanka ustati protiv izdajničke politike i veličati srpske junake Radovana Karadžića i Ratka Mladića“, Vučić je ushićeno aplaudirao. „Uz EU, dokazani neprijatelj srpskog naroda je NATO, i zato se po hitnom postupku mora kancelarija tog vojnog saveza izmestiti iz Ministarstva odbrane, jer je to sramoćenje slavne i časne srpske vojske“, pisao je Vacić, citirajući Vučića, koji je jedva čekao da se transformiše u saradnika „zločinačkog NATO pakta“. „Danas ko god javno nastupa s nacionalnim programom i idejom, odmah biva proglašen fašistom. Bestidne manipulacije vladajućih mešetara protiv mladih rodoljuba su sve bolesnije i perfidnije“, istakao je Vacić u oktobru 2009, u pismu iz zatvora u Padinskoj Skeli, ni ne sluteći da će mu Vučić sedam godina kasnije prirediti najbolesniju i najperfidniju manipulaciju, dovlačeći ga na svoju naprednjačku deponiju.

U odnosu na Vučića, Vacić je čist kao planinski potok. Ne zbog razlike u političkim stavovima, ona nije postojala, nego zbog posledica koje je trpeo. Za iste reči i postupke, Vučić je dobijao poslaničke mandate, uticaj, moć i pare; Vaciću je zapala medijska satanizacija, hapšenje, montirani sudski postupci i robija. Zahvaljujući imidžu koji je stekao u vreme dok se protivio gej-paradi, Haškom tribunalu, Euleksu i evroatlantskim inegracijama, Vacićev dolazak na mesto savetnika Marku Đuriću dočekan je na isti način kao kad je preko uličnih tabli s imenom Zorana Đinđića lepio plakate „Bulevar Ratka Mladića“. Kritičari naprednjačkog režima lakše su prihvatili činjenicu da Vučić sarađuje s, recimo, Bebom Popovićem nego s Vacićem.

img927

„Mišo, hvala ti i izdrži! Srbija je uz tebe“ – poručivao je 2009. Vladimir Đukanović, aktuelni narodni poslanik, svom utamničenom drugaru.

Miša Vacić je izržao torturu režima Tadić-Dačić, ali sad je podvio rep i pristao da postane savetnik slamnate lutke. Taman su jedan za drugog.

Vučić, kad bude mrtav i beo

tabloid-naslovna-kad-bude-mrtav-i-beo

Aleksandar Vučić ima sve što bi svaki diktator mogao da poželi: potpunu vlast i moć, uticaj na državne institucije, vrhovnu komandu nad policijom, vojskom, tužilaštvom, sudovima, mafijom, tajkunima, medijima i opozicijom. Ima pare, kuće i poslove, pa i novu devojku. Ipak, sve mu je džaba.

U kapitalnom eseju „Odbrana i poslednji dani pomahnitalog klovna“, Maks Veber je opisao sudbinu neprosvećenog apsolutiste koji, suočen s neminovnim padom s vlasti, tone u paranoidnu depresiju. Veberovu teoriju Vučić je do detalja, ličnim primerom, preneo u praksu. Svi njegovi postupci i izjave pokazuju u kakvu je upao paranoju. To i ne čudi, s obzirom da već četiri godine uspešno uništava poslednje ostatke civilizacijskih vrednosti u srpskom društvu. U vrh vlasti podigao je sav politikantski i kriminogeni talog. Okružen pohlepnim nasilnicima sličnim sebi, ne zna kako da se izvuče iz živog blata koje ga vuče na dno, gde mu je i mesto.

Bez reda u glavi, Vučić ne zna kako da zavede red u državi. Čega se prihvati, to uvene i propadne. Ni marketinški trikovi mu više ne idu od ruke. Uveren da je novi Tito, pripremio je divnu predstavu na otvaranju autoputa Ljig-Preljine. Mangupski, da pokaže kako je svemoćan, šleperom je prošao kroz tunel. Policajci, raspoređeni pored puta, ponosno su mu salutirali, umesto da ga primereno kazne jer je prekršio Zakon o bezbednosti saobraćaja. Nije se vezao sigurnosnim pojasom, a svi bi bili sigurniji da je on vezan. Dva dana posle predstave, kilometar i po zaštitne ograde ukrao je jedan naprednjak. Kakav vođa, takvi sledbenici. U nastavku propagandne turneje pod radnim nazivom „što sam ja napravio, niko neće moći ni da okreči“, Vučić je obeležio desetogodišnjicu rada fabrika u Valjevu, Nišu i Vršcu, čestitajući investitorima koje je dovela vlast DS-a i DSS-a. Ni tu se nije dobro proveo. Umesto hvalospeva, u „Juri“ su ga dočekale vesti o radnici oboleloj od raka, kojoj su južnokorejske gazde dale otkaz, a u „Gorenju“ žena koja mu je, bez straha od njega i njegovih janičara, u lice rekla da građani nisu roblje koje će za bednu platu da radi 24 sata dnevno. Ljut što mu istina kvari sreću, Vučić je u Vršcu najavio rat normalnom delu Srbije:

– Budite spremni da se borimo jako i jače, jer ćemo imati više protivnika nego ikada, ujedinjenih u mržnji prema nama, ujedinjenih u želji da Srbiju vrate nazad, da je vrate u pljačkaške privatizacije, u vreme kada su oni mogli da otimaju i da budu bogati, a da sirotinje bude svuda oko njih. Borićemo se protiv njih i uveren sam da, ako budemo dovoljno jedinstveni, ako mi budemo dovoljno hrabri i uporni, da ćemo ih ubedljivo pobediti – istakao je aktuelni vođa deo iz svog nenapisanog „Mein Kampfa“.

U borbi protiv građana uspešniji je nego u očuvanju jedinstva svog kartela, koji puca po svim šavovima. Privid monolitnosti Srpske napredne stranke i pratećih parazita Vučić je uspevao da očuva dok je trajalo otimanje za političke i državne funkcije. No, sad su na dnevni red stigla pitanja preuzimanja odgovornosti i, još bitnije, podele plena. Kako to izgleda u realnom životu videlo se kad se pronela vest da je Zvonko Veselinović opalio šamar Andreju Vučiću. Do sukoba mišljenja, začinjenog psovkama i potezanjem oružja, došlo je, navodno, zbog insistiranja braće Vučić da Veselinović prizna učešće u rušenju zgrada u Savamali. Kosovski neimar, izgleda, nema nameru da ugodi vladarima. Prema jednoj verziji, odmah posle okršaja, Veselinović se sklonio na bezbednu udaljenost, na Kosovo. Prema drugoj, koju plasiraju pojedinci iz dvorske svite, do sukoba nije ni došlo, idila traje, što su braća Vučić dokazali prisustvom na rođendanskoj žurci Veselinovićevog sina.

Za ovu temu nije ni bitna pozadina šaptačke diverzije koja je uzdrmala vrh naprednjačkog kartela. Od golih činjenica, Vučiću je važnija reakcija određenih saradnika, kako onih koji su se obradovali, tako i većine njih koji su se uplašili da je počelo urušavanje vladarove piramide zla. Svesni da plašu u prljavom kolu koje svakog časa može da se raspadne, mnogi „verni sledbenici“ naprasno su se setili ličnih interesa i zaboravili da prihvate Vučićeve telefonske pozive. Vođa je dobro razumeo poruku – kad njegov Titanik udari u santu leda, ostaće sam. Umesto da mu ponude pojas za spasavanje, najbliži saradnici, prijatelji i kumovi Specijalnom sudu za organizovani kriminal preporučiće se za status zaštićenog svedoka. Gde god se osvrne, vidi samo pacove spremne da na prvi znak opasnosti zbrišu s broda.

Zato onoliko vapi za jedinstvom u borbi protiv mrzitelja. Svestan da nema nijednog prijatelja, nego samo mušterije, pokušava da kupi tuđu vernost. U panici, srlja iz greške u grešku. Spletkama i prinudom neke afere još uspeva da prikrije, ali ne i skandal iz izborne noći 24. aprila, kad su režimski mafijaši s fantomkama hapsili građane u Savamali. Od tog državnog udara prošlo je šest meseci, zvanična istraga tapka u mestu, ali insajderi iz beogradske policije sakupili su sve dokaze, koji se sada nalaze na dva mesta: u američkoj ambasadi i u Vučićevoj fioci. Odnekud će se, pre ili kasnije, izneti u javnost. Nespreman da se suoči s porazom, vođa uporno štiti svoje najbliže saradnike, kako ih je sam nazvao, kompletne kretene.

Beogradski Viši sud je dobio zadatak da, uz pomoć gradskog menadžera Gorana Vesića, Milisava Miličkovića, državnog sekretara u MUP-u i njegovih batinaša iz Rakovice, dokaže da Nebojša dr Stefanović nije fantom iz Savamale. Paralelno s tom akcijom, Vučić je, kako tvrdi Saša Mirković, bivši poslanik iz redova SNS-a, zadužio pevača Aleksandra Vuksanovića, zvanog Aca Lukas, da vrbuje nekog kriminalca koji bi, za bogatu nadoknadu, preuzeo odgovornost za zločin u Savamali.

– Vučiću poručujem da izađe na televizijski duel i da me ubedi da nije angažovao Acu Lukasa da mu traži kriminalce koji će se prijaviti da su rušili Savamalu za novac, kako Vuksanović tvrdi. Da li ga zato najavljuju da peva za Novu godinu u Beogradu, da bi mu se odužili za to? – naveo je Mirković u izjavi za portal TanjugInfo.

Lukas, ili neko drugi, možda će uspeti da nađe dobrovoljca koji će za apanažu prihvatiti odgovornost za fantomski kriminal u Savamali, ali Vučić nema šanse da nađe način da pomiri svoje nabliže saradnike-kumove Slavišu Kokezu i Nikolu Petrovića.

Stari animozitet, čiji tragovi vuku u vreme dok su još bili u opoziciji, ne može da se obuzda ni pred firerovim autoritetom. Kokeza se ni po čemu ne razlikuje od ostalih Vučićevih favorita, sklon je postupcima koji bi u normalnoj državi već bili zavedeni kao predmeti istrage nadležnog tužilaštva, ali mora mu se priznati da je dobro procenio da Petrović nanosi nesagledivu štetu vođi i celom kartelu. U početku, dok su još bili radikali, Kokeza i Petrović su razmenjivali sporadične uvrede. Petrović ga je nazivao „konobarom-pobeguljom“, na šta mu je Kokeza uzvraćao grubljim i pikantnijim etiketama koje ovog puta, iz pristojnosti, nećemo da citiramo. Kad su došli na vlast, kako se povećavao plen, tako se i sukob zaoštravao.

Rat je kulminirao prošle godine, kad je Vučić omogućio kompaniji „Prointer IT Solutions and Services“ da ostvari monopol na tržištu informacionih tehnologija, koje vredi oko deset milijardi dinara. Slobodan Kvrgić, vlasnik te kompanije, u spornim okolnostima kupio je 50 odsto vlasništva privrednog društva „Alti“, u čijem sastavu je i poznati maloprodajni lanac trgovina belom tehnikom „Win Win Computer Shop“. U znak zahvalnosti za pomoć prilikom stvaranja monopola, Kvrgić je Kokezi poklonio svoju fabriku „Eurosalon“. Kad su dokumenti o ustupanju firme procureli u javnost, Kokeza je optužio Petrovića za to ofiranje.

Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo“, početkom septembra podneo je krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Nikole Petrovića zbog sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe u vezi sa javnom nabavkom. Prema navodima iz prijave, Petrović je sa pozicije direktora JP „Elektromreža Srbije“ 2013. godine sa privrednim društvom „AAA-1 Rent“ zaključio štetne ugovore o četvorogodišnjem zakupu dva automobila BMV. Cena zakupa vozila, koje EMS po isteku ugovora treba da vrati vlasniku, iznosila je 145.200 evra, dok bi kupovina tih istih novih vozila po kataloškoj ponudi iznosila 107.580 evra. Iako je nezakonito postupanje Nikole Petrovića evidentirano u izveštaju antikorupcijskog tima Ministarstva energetike, on je pred Vučićem optužio Kokezu, nazivajući ga izdajnikom.

Da su problemi izmakli kontroli potvrđuje i činjenica da je Kokezin ortak Kvrgić prekinuo komunikaciju s Petrovićem i braćom Vučić.

Nikola Petrović, vođin dvostruki kum i neprikosnoveni konsiljere, ne uživa poverenje ni Gorana Veselinovića, nesrećnika s najdužim stažom u Vučićevoj službi. Prijateljstvo iz đačkih dana i odrastanja u novobeogradskim blokovima, Veselinović je dobro naplatio, ali mora se priznati da mu nije lako. Kroz šta prolazi, vidi se po njemu.

Oronuo, ispijen, neobrijan, sed i pogrbljen, ali u skupom kožnom mantilu, dizajniran kao Krcun posle saobraćajke, nedavno se slučajno sreo s autorom ovog teksta. Krajem novembra, posle ročišta po tužbi Petrovića, u toaletu Višeg suda, na trećem spratu, naleteo sam na Veselinovića. Iako me ranije u takvim prilikama obuzimalo sažaljenje prema njemu, zbog Vučićevog šikaniranja kome je decenijama izložen, nisam izdržao da mu ne priznam:

– Vidi kako si se ofucao… Nije lako biti sluga diktatora, ali ipak si došao da podržiš Petrovića…

Zbunjen, u pola glasa je zakukao:

– Ma, ko jebe Nikolu… Nije dobro što tako ružno pišeš o Vučiću, ne zaslužuje on to. On se bori, pokušava da nešto napravi, ali svi ga podrivaju. Znaš i sam ko ga okružuje. Oni rade šta hoće, a na kraju će se sve obiti njemu o glavu…

Bez obzira na hronični nedostatak razumevanja za muke srpskog firera i njegovih saradnika, ovom prilikom neću da citiram sve Veselinovićeve primedbe, ma koliko bile pikantne, na račun kolega iz vrha vlasti. Da u njima ima mnogo istine dokazuje i skandal koji je nedavno potresao Vladu.

Pred jednu od novembarskih sednica, uz redovne spise priložen je i list papira sa definicijom tzv. histrioničnog poremećaja ličnosti. U letku piše da se taj poremećaj karakteriše „brzim promenama u osnovi plitkih, površnih emocija, pri čemu je ekspresija emocija praćena neprimerenim uzbuđenjem, samodramatizacijom i skretanjem pažnje na sebe. Sadržaj govora je prepun detalja sa naglašenom željom da se impresionira okolina i daju hiperbolični opisi drugih ljudi. Često su prisutni kontradiktorni stavovi. Karakteristika hitrionične ličnosti je da teško podnosi situacije u kojima nije centar pažnje, uz kontinuirano traženje uzbuđenja i priznanja drugih. Dalje crte karaktera su: nestalnost, kolebljivost, emocionalna nezrelost, površnost, sklonost fantaziranju, nametljivost i neodgovarajuća zavodljivost u izgledu i ponašanju, želja za ličnom dominacijom u svakoj situaciji, radoznalost, pozerstvo, servilnost, sugestibilnost (lako potpada pod uticaj drugih ili okolnosti), teatralnost. Tipična je sklonost ka samodramatizaciji ili ti teatralnom i prenaglašenom izdržavanju emocija (histrion – glumac). Iako toga nisu svesni, često glume neku ulogu (npr. „žrtve“ ili „princeze“). Društveni su, ekstrovertni, površno šarmantni, kao i zahtevni, uobraženi, samoživi i sujetni. Ovakav vid ponašanja vodi u probleme i slabosti radnog i socijalnog funkcionisanja, kao i probleme u drugim oblastima svakodnevnog življenja.“

histrionicni-poremecaj-simptomi

Vučić, kažu svedoci, nije imao snage da dijagnozu pročita do kraja. Snužden, skratio je sednicu i pobegao u kabinet. Tek sutradan, kad se oporavio od šokantnog suočavanja s istinom, tobož u šali, procenio je da se analiza odnosi na Vulina. Sličnost simptoma zaista postoji, ali Vučić dobro zna kome je provokacija namenjena. Interna istraga je utvrdila da je tekst skinut s interneta, a autor je dr Petar Vojvodić. Iako Vučić sumnja da ga je podelila Zorana Mihajlović, to nije uspeo da dokaže, ali ni da joj zaboravi.

Sam kao đeram, Aleksandar Vučić nema poverenja ni u koga. Šef kabineta mu je Ivica Kojić, koji je isti posao radio za Mlađana Dinkića. Ako je izneverio Dinkića, izneveriće i Vučića. Ako nije izneverio Dinkića, znači da još radi za njega, ne za Vučića. Svaki Vučićev potez, svaki kontakt i posao, naročito one neformalne prirode, beleži Kojić. Svaku zvaničnu novčanu transakciju u Narodnoj banci kontroliše Diana Dragutinović, bivša ministarka u vladi Mirka Cvetkovića. Ključne resore kontrolišu kadrovi koji nisu selektovani u vinskom podrumu, nego u američkoj ambasadi. Državne institucije i dalje su pod kontrolom pojedinaca koji o naprednjačkom Vučiću misle isto što su mislili o radikalskom Vučiću. Političkim procesima i finansijskim tokovima upravljaju isti oni koji ga smatraju histrionično poremećenom ličnosti. S obzirom na sve to, čak i da je ranije bio normalan, Vučić je morao da padne u paranoju.

Kako i ne bi, kad se omča steže sa svih strana. Kao da je uklet, uspeo je da izmaleriše i strane političare kojima se godinama beskrupulozno ulizavao. Pokušavajući da umanji značaj budalaste odluke da na američkim predsedničkim izborima podrži Hilari Klinton, pohvalio se prijateljstvom s Trampovim saradnikom Rudolfom Đulijanijem. Američki mediji su odmah počeli da prozivaju Đulijanija zbog poslovnih veza sa, kako su naveli, „bivšim saradnikom Slobodana Miloševića, koji je optužen za ratne zločine“. Uzalud je bivši gradonačelnik Njujorka dokazivao da je legalno lobirao za Vučića, nije prošao bezbednosnu proveru. Donald Tramp ga je izbacio iz kombinacija za mesto direktora CIA i državnog sekretara.

Pošto je, opravdavajući se za saradnju s Vučićem, Đulijani tvrdio da mu je 2012. tadašnji radikalski kandidat za gradonačelnika Beograda savetodavne usluge platio preko londonske PR-agencije, neophodno je da srpske nadležne institucije, pre svih tužilaštvo i poreska policija, povedu istragu i utvrde da li je tačno da je Vučić isplatio honorar od 850.000 dolara, od čega je, navodno, 700.000 završilo na Đulijanijevom računu. Takođe, potrebno je da se utvrdi da li je taj novac ilegalno iznet iz Srbije ili je uredno oporezovan. Naravno, taj posao moći će da se obavi tek posle promene vlasti.

djulijani-otpao

Đulijaniju nije za utehu, ali zbog Vučića je stradao i britanski šef diplomatije Boris Džonson. Prilikom poslednje posete Beogradu, Džonson je održao svojevrsnu promociju svoje knjige o Čerčilu. Britanci svom ministru nisu zamerili što je u Srbiji podržao proces priključenja Evropskoj uniji, iz koje sami izlaze, ali ne mogu da mu oproste zloupotrebu funkcije u privatne svrhe. Laburisti su zvanično zatražili da ministar bude kažnjen zbog promocije svoje knjige. Uzalud je Džonson objašnjavao da je „potpisao samo nekoliko primeraka“, bolje bi prošao da je Britancima priznao da ga je, zarad lične marketinške koristi, zloupotrebio ukleti Vučić.

Uz sve muke, sa teškim teretom na nejakim plećima, Aleksandar Vučić mora da donese odluku šta da radi s domaćim predsedničkim izborima. Tomislav Nikolić se samokandidovao i priterao svog „političkog sina“ uza zid, prinudivši ga da bira hoće li ući u otvoreni sukob ili će podviti rep i dozvoliti mu da se još pet godina širi na Andrićevom vencu.

Ako pristane na Nikolićev ultimatum, Vučić će zadržati status-kvo u stranci. To znači da će morati da deli moć i uticaj s Nikolićem, koji, sam po sebi, nema nikakvu političku težinu. Ukoliko ne podrži Nikolićevu kandidaturu, Vučić će dobiti priliku da konačno očisti Srpsku naprednu stranku od svih sumnjivih kadrova. Deratizaciju može da sprovede samo spajanjem predsedničkih i parlamentarnih izbora.

Rezultati istraživanja, koja je naručio još u oktobru, Vučiću su dali dve glavne poruke: 1. SNS bi na vanrednim parlamentarnim izborima osvojila oko 40 odsto glasova i 2. na predsedničkim izborima pobediće naprednjački kandidat bez obzira ko mu se suprotstavi. Iako rezultati ankete izgledaju ohrabrujuće, Vučićeve ambicije su mnogo veće. Njegov cilj je da se kandiduje i da na predsedničkim izborima pobedi u prvom krugu. Da bi to postigao potrebno je da se ne kandiduju Ivica Dačić, Velimir Ilić i ostali iz vladajuće koalicije koji bi mogli da štipnu neki deo glasačkog tela. Dakle, nema mu druge nego da pristane na značajne ustupke i zadovolji apetite SPS-a i ostalih partnera, a sve na štetu SNS-a. S druge strane, pobeda u prvom krugu zadovoljila bi Vučićevu sujetu, a solidnu satisfakciju donelo bi mu izvesno izbacivanje iz parlamenta Demokratske stranke, Dveri i DSS-a, pa možda čak i pokreta „Dosta je bilo“.

Sigurno će izabrati opciju koja je najgora za Srbiju. Za Aleksandra Vučića nema opcije koja bi zadovoljila njegov apetit. I kad bi osvojio sto odsto glasova, kad bi bio proglašen za doživotnog vladara, kad bi bio krunisan, opet bi mu sve bilo malo, i tada bi ga čak i najbliži saradnici doživljavali kao korisnog idiota, budalu koja ispunjava njihove interese i čeka da ga stigne politička i krivična kazna za sve što su zajedno radili.

 

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Antrfile: Vučić u Jankovića puca Arkanovim pištoljem

Nijedan predsednički kandidat opozicije, čak i da dobije podršku svih stranaka, neće imati šanse protiv Aleksandra Vučića. Njegovu pobedu u prvom krugu mogao bi da ugrozi samo Vuk Jeremić, pokazuju rezultati istraživanja koje je za internu upotrebu naručio Vučić.

Da bi izbegao duel s Jeremićem, vođa naprednjačkog kartela spletom intriga opoziciji sugeriše da stane uz Sašu Jankovića. Za zaštitnika građana već je pripremio zamku koja će mu značajno umanjiti rejting.

Režimski mediji već su Jankovića satanizovali optužbama da je odgovoran za samoubistvo koje je izvesni Predrag Gojković pre 22 godine izvršio u njegovom stanu, njegovim pištoljem. Vredan samo u spletkarenju, Vučić je već smislio sledeći korak, kroz svoje medije pokrenuće kampanju u kojoj će se tvrditi da je sporni pištolj Jankoviću poklonio Željko Ražnatović Arkan. Misteriozna veza Saše Jankovića s kriminalcem Arkanom, nada se Vučić, odvratiće veći deo građana od namere da glasaju za njega.

 

Odlazak dobrog čoveka Otaša

nikola-otas

Na onaj svet otišlo je mnogo meni značajnih ljudi. Nema više Ćuruvije, Tirketa, Tijanića, Preleta, Crnčevića, Kalajića… Putevi su nam se preklapali u raznim novinama, na različite načine i često u neobičnim okolnostima. Svaki od njih je ostavio određeni trag u mojim uspomenama. 

O svakome bih mogao da napišem mnogo toga – o profesionalnim dostignućama, uticaju na medijsku i političku scenu, duhovite anegdote i mračne spletke… – ali ne bih umeo da opišem Nikolu Otaša.

 

nikola-otas-2

Otašove karikature i ilustracije ulepšavale su i upotpunjavale četiri novine („Nacional“, „Centar“, „Opozicija“ i „Pravda“) koje sam uređivao. Dogovori su nam trajali minut-dva. Nikad nismo širili priču na besmislene teme, nismo analizirali politiku i političare, ogovarali kolege, kukali zbog kašnjenja honorara… Za razliku od mnogih novinarskih i umetničkih gromada, zbog čije pojave mi je padao mrak na oči, Otašu sam se uvek obradovao. Nismo postali prijatelji, ali bilo bi dovoljno da mi na Fejsbuku pusti fotku na kojoj pozira u nekoj muzejskoj podmornici u Splitu, pa da mu budem zahvalan što je svojim likom i delom pokazao da još ima normalnih, opuštenih ljudi s pitomim temperamentom, na čemu sam mu otvoreno zavideo.

Kažem, Otaša ne umem da opišem, a i ovo sam zabeležio zbog sebe, ne zbog njega. On je sad na nekom lepšem mestu. Zaslužio je.

img565

otas-nikola

nikola-otas-3

Vučićevo prokletstvo: Čega se prihvati, to propadne

SERBIA-VOTE-US-POLITICS-PEOPLE

Maks Veber je napisao da samo budala ne menja svoja uverenja. Možda je to tačno za normalne budale, ali ne i za Aleksandra Vučića, on menja samo dlaku, nikad ćud.

Nepromenjivo plitak i površan, nesposoban da razume društvene i političke procese, Vučić je svoj politički put obeležio besmislenim greškama. Čega god se prihvatio, uvenulo je i propalo. Dok je bio radikal, nesreću je širio samo na Srbe i komšijske narode. Otkad je, kao naprednjak, došao na vlast, svojim talentom za izazivanje katastrofe zarazio je ceo svet, od Brisela i Londona do Vašingtona i Pekinga.

Poslednji primer Vučićevog diletantizma je podrška Hilari Klinton na predsedničkim izborima u Americi. Još se nije ni znalo ko će da bude kandidat Republikanske partije, ali Vučić je izabrao stranu. U intervjuu na TV Hepi, u aprilu 2015, objasnio je da Klintonovu podržava kako bi „Srbija u budućnosti imala direktan pristup do najvažnijeg mesta na kugli zemaljskoj“, naglašavajući da tako misli „svako ko ima pameti“. Osim pameti, Vučić je imao i dovoljno para za finansiranje fondacije porodice Klinton. Prema američkim izvorima, srpski vladar je Klintonima platio dva miliona dolara kako bi mu omogućili da se fotografiše pored Baraka Obame. Ne zna se da li je honorar isplaćen, ali Vučić je video samo Bila Klintona. Njemu za utehu ostaju fotografije Tamare Đukanović-Vučić, navodno poslednje u nizu vođinih zvaničnih supruga, koja je pozirala pored Mišel Obama.

Sredinom septembra, mesec i po pre izbora u SAD, na pitanje novinara Radio-televizije Srbije, zašto podržava Klintonovu, Vučić je iskreno odgovorio:

– Zato što sam pametan!

Da bi naglasio koliko je pametan, uporedio se s imaginarnim protivnicima koji, kako kaže, u srpskim novinama svima viču „ua“, a nemaju pojma šta će da rade kad Hilari pobedi. „Hoćete vi da garantujete da neće da pobedi Hilari Klinton? Pa kako treba da vodim zemlju kad Amerika bude vodila politiku protiv Srbije? Hoćete to?“ – zavapio je mudri Vučić.

Građani Amerike nisu imali sluha za genijalne procene srpskog diktatora, za novog predsednika izabrali su Donalda Trampa. No, nema tog poraza koji Vučić ne može da zatrpa gomilom laži. Nije ni trepnuo, a odrekao se Klintonovih.

– Nismo se nijednog sekunda mešali u američke izbore, to je unutrašnje pitanje i izraz slobodne volje američkog naroda. Gospodinu Trampu čestitam od srca. Tu je moj drug Đulijani, koji je podržao „Beograd na vodi“ kad je bio. Dobiće verovatno važnu funkciju u američkom establišmentu – pokušao je Vučić da obmane i građane Srbije i američke diplomate.

djulijani-vucic-botovi

Po ustaljenom pravilu, opet je kiksnuo. Izmalerisao je i svog druga Rudolfa Đulijanija, koji je ostao bez željenog mesta direktora CIA. Usput, kompromitovao ga je i u Americi, gde su mediji odmah počeli da istražuju vezu između njih dvojice. Dolazak u Beograd i savetodavne usluge „srpskim političarima nekada povezanim sa Slobodanom Miloševićem, koji je bio optužen za ratne zločine“ Đulijanu su istaknute kao otežavajuće okolnosti pri mogućem imenovanju na mesto državnog sekretara.

Đulijani je u intervjuu Si-En-Enu objasnio da je posetu Beogradu i savetovanje Vučića platila jedna kompanija iz Londona.

– Ne znam šta sam uradio pogrešno ili kako to može biti ocenjeno kao pogrešno. Ponašao sam se vrlo časno i hrabro, jer sam tada u Beogradu poručio: „Mislim da je trebalo da vas bombarduju“. Koliko ljudi ode u neki grad i kaže: „Ja mislim da je bilo u redu što su vas bombardovali“? – opravdao se Vučićev drug, koji je bio jedan od najagresivnijih zagovornika NATO agresije na Srbiju.

Nije otkriveno koja londonska firma je Đulijaniju platila podršku Vučiću na izborima 2012. godine, kao ni koliki honorar mu je isplaćen.

O tome ko je i kakav je Rudi Đulijani svojevremeno je govorio i Boško Radonjić, jedini Srbin koji je napravio izuzetnu mafijašku karijeru u Americi, gde je bio najbliži saradnik Džona Gotija, poslednjeg njujorškog kuma.

Bez obzira što je u mladosti osuđivan zbog razbojništva, Đulijani je, posle odslužene zatvorske kazne u Sing Singu, završio pravo i dogurao do funkcije tužioca države Njujork. S tog položaja vodio je rat protiv mafije, posebno protiv Gotijevog klana. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Đulijani je iza rešetaka strpao 20-tak Gotijevih saradnika, među kojima je bio i Radonjić. S obzirom da su dvojica ozbiljnih mafijaša dobili status svedoka-saradnika, Radonjić je bio ubeđen da mu nema spasa, da će biti osuđen na dugogodišnju robiju.

– Teško sam podnosio vreme u pritvoru, bio sam uveren da sam gotov. Đulijani je pritisnuo svedoke, oni su propevali i dali sve dokaze, na osnovu kojih smo svi mogli da budemo osuđeni na maksimalne kazne. Kad sam čitao optužnicu, znao sam da nema izlaza. Nisam verovao advokatima koji su mi govorili da će sve biti sređeno, da ne brinem. Sećam se da sam jedva ušao u sudnicu. Seo sam na mesto koje su mi odredili. Pored mene su bili moji drugovi, svi preplašeni kao i ja. Sudija je već počeo da čita optužnicu kad sam skrenuo pogled ka poroti. U prvom redu je sedeo pekar iz moje ulice, kod koga smo kupovali hleb. Iza njega je sedela žena iz pošte u mom kraju. Sunce me ogrejalo! Znao sam kako se pažljivo biraju članovi porote i da nema šanse da se u njoj nađu ljudi koji me poznaju. Odmah sam shvatio da je neko zaista napravio dil sa Đulijanijem i da je suđenje montirano tako da se izvučemo. Od tada, svi moji, koji su ostali da žive u Njujorku, moraju da glasaju za Đulijanija – pričao je Radonjić.

Treba mu verovati, pogotovo jer je Đulijani saradnjom sa Vučićem sklonost ka sumnjivim poslovima. Baš kao što je Vučić neuspešnim flertom s Klintonovima pokazao koliko je inteligentan i talentovan za politiku. Doduše, valja mu priznati da se bar uzdržao od ulizavanja novom američkom predsedniku podsećanjem na svoje stare stavove o Klintonu, koga je proglasio većim zločincem od Hitlera. A, imao bi šta da citira. Pošto to neće on, kako ne bi osvežavao uspomene na svoj radikalski staž, uradićemo mi.

Predsednik Bil Klinton je, kako je 20. marta 1999. godine objavio „Njujork tajms“ najavio NATO agresiju: „Trebalo bi da se podsetimo šta se desilo u selu Račak. Nevini ljudi, žene i deca, odvedeni iz svojih kuća u jarugu, naterani da kleče u prašini, pokošeni su rafalima, ni zbog čega što su počinili, nego samo zbog onoga što jesu.“ Vučić, tadašnji ministar informisanja, odmah je uzvratio optužbama.

– Pred Drugi svetski rat, Čemberlen i Deladje, pa i Molotov, izbegavali su sukob i tražili su sve moguće kompromise sa Ribentropom i Hitlerom. I onda je najveći problem bio taj što niko nije želeo otvoreni sukob. Ni danas niko, osim Srba, nije u otvorenom sukobu sa Sjedinjenim Američkim Državama, novom zemljom nosiocem jednog novog nacizma, nosiocem novog svetskog poretka. Zemljom koja uvodi nešto što čak ni Adolf Hitler nije koristio u svoje vreme. Hitler je barem poštovao Lajbnicov princip „dovoljnog razloga“. I za najbrutalnije zločine Hitler je pronalazio nekakvo opravdanje. Izmišljao je, tvrdio najveće gluposti, najstravičnije stvari koje je istorija zapamtila ipak je pravdao nekakvim razlogom, nikoga nije tek tako ubijao. Bil Klinton nije u stanju ni pred sobom da smisli opravdanje za agresiju na SR Jugoslaviju, niti išta govori kad nekog gađa i ubija. Čudno je da se neko ko sebe naziva demokratom na takav način odnosi prema životu, mada je očigledno da za savremenog Hitlera i njegove sledbenike to nije bitno – tvrdio je šef ratne propagande Aleksandar Vučić na konferenciji za medije u vladi Srbije 25. oktobra 1999. godine.

Da nije samo pametan, nego i vickast, Vučić je potvrdio ponudom Bilu Klintonu da mu „pomogne u rešavanju problema sa Monikom Levinski“, koju je izneo u radikalskom biltenu „Velika Srbija“, novembar 1998.

Kao pravi Srbin s dna kace, kletvom kneza Lazara pretio je srpskim defetistima i dezerterima, ukazujući da nema veće časti nego suprotstaviti se „sjedinjenim američkim nacistima“.

– Amerikanci bi želeli da Srbiju unište, da i Srbija postane kolonija, da i Srbija postane vazal moćnom američkom gospodaru, a to je ono što mi kao narod i kao zemlja ne možemo da prihvatimo. Ti zločinci hoće okupaciju Srbije, oni hoće da sa lica zemlje nestanu svi koji se zalažu za opstanak Srbije kao države, njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta – busao se u grudi junačke Vučić u maju 1999, ponosan što je stavljen na američku „crnu listu“, dok je njegovoj mami Angelini zabranjen ulazak u Nemačku.

Koliko je opasan po Klintona dokazivao je pričom da je NATO raketiranjem zgrade RTS-a zapravo hteo da ubije njega, nikog drugog. Leri King, kultni voditelj Si-En-Ena, zakazao mu je intervju upravo u vreme kad je „tomahavk“ udario u studio u Aberdarevoj ulici i ubio 16 nedužnih radnika.

– Hteli su da imaju direktni snimak ubistva srpskog ministra – hvalio se Vučić na konferenciji za medije 22. oktobra 1999.

Pod američkim bombama poginulo je nekoliko hiljada Srba, ali nema veze, Hitler Klinton i Adolf Vučić oprostili su jedan drugom taj beznačajni incident i postali intimni prijatelji do poslednjeg interesa.

Dok je u Vučiću dominirao radikalski parcijalni DNK, na nišanu mu se neprestano nalazio i Toni Bler, tadašnji britanski premijer.

– Toni Bler je, povodom događaja u Severnoj Irskoj, izjavio da nijedna zemlja, citiram: nijedna, pa ni Velika Britanija ne može dozvoliti da joj neko ubija vojsku i policiju. Bler, valjda, izuzima samo Srbiju, pa srpsku vojsku i policiju može da bije i ubija ko hoće. Zar to nije najbolji primer politike dvostrukih aršina? – opominjao je Vučić u „Velikoj Srbiji“, u avgustu 1998, podsećajući da nam je neko „tako pretio 1914. i 1941. pa se nije dobro proveo“.

vucic-bler

Sve što je mislio o Bleru, Vučić je s ponosom potpisao u recenziji Šešeljevog bestselera „Engleski pederski isprdak Toni Bler“. Britanski i srpski mentalni dvojnici pre dve godine su se sreli i zagrlili, ljubav je planula kao ona bomba u Batajnici, čiji geler je ubio trogodišnju Milicu Rakić, po kojoj je Vučić krstio svoju ćerku.

– Toni Bler je najveći prijatelj porodice Klinton, to su dve najbliže porodice na svetu. Šta je moj posao? Da idem okolo i psujem majku svima koji mi se ne sviđaju ili da od onih kojih su bili protivnici Srbije pravim prijatelje – objasnio je Vučić ono što sam naziva transferom blama.

U vreme svoje prve političke genijalnosti, one radikalske, ne samo što je za sva zla ovog sveta optuživao kreatore novog svetskog poretka, predvođene porodicama Klinton i Bler, nego je svim svojim srpskim srcem, od Bugojna većim, podržavao njihovog najvećeg protivnika Sadama Huseina.

– Predsednik Sadam Husein predstavlja simbol otpora američkom režimu. Srpski narod se solidariše u potpunosti sa iračkim narodom i razume njegove patnje i muke. Niko ne zna šta su to Iračani učinili Amerikancima ili bilo kome u svetu, pa da budu bombardovani. Krivi su samo zato što misle svojom glavom, ni zbog čega drugog. Kad Amerikanci bombarduju oko Basre, zbog čega to rade? Koga to traže? Šta to hoće? Njihovi saveznici mogu da ubijaju i rade šta hoće. Šaron može da uništi čitavu Palestinu, može da ubija palestinski narod, njemu to dozvoljavaju, ali kad im se bilo ko suprotstavi, onda to ne može. Ja vas pozivam da se ne plašimo. Za slobodne zemlje! Za Srbiju i Irak! Za srpski i irački narod! Za predsednika Šešelja i predsednika Huseina – vikao je Vučić prilikom posete Bagdadu, a i kasnije, 2003, na radikalskom „mitingu solidarnosti srpskog i iračkog naroda“ u beogradskom Centru „Sava“.

img828

Da bi i Sadam mogao da vidi koliko ga voli, Vučić je ceo jedan broj „Velike Srbije“ štampao na arapskom pismu. Ipak, ljubav nije uzvraćena u punoj meri. Radikalskoj braći, vojvodama Šešelju i Nikoliću, Sadam je dao dragocene poklone. Šešelj je dobio srebrom okovanu sablju, Nikolić srebrnu kuburu, a kukavni Vučić, iako se toliko trudio, nije udostojen ni osmeha.

U Vučićevoj političkoj karijeri nema nijedne tačne procene. Uvek s istim žarom, primitivno i agresivno zagovarao je gubitničke opcije. U vreme ratnog raspada SFRJ gurao je Srbe u stradanje, vatrenim govorima ih je stimulisao da ubijaju i ginu. Ko god nije verovao u mogućnost ostvarenja Velike Srbije bio je etiketiran kao fukara, domaći izdajnik i strani plaćenik. Rezultat je poznat, Krajina je očišćena od Srba, a Vučić danas kod Ljiga otvara zaobilaznicu puta Karlobag-Virovitica. S puškom u ruci lično je ratovao na sarajevskoj Grbavici, a sada u Knez Mihailovoj igra šah s Bakirom Izetbegovićem, plače u Potočarima i u Njujorku se grli s Klintonom. Pred NATO agresorima herojski se isprsio, spreman da se do poslednjeg Srbina bori za Kosovo i Metohiju, da bi, posle dva-tri susreta sa Hašimom Tačijem priznao nezavisnost albanske države u kolevci srpstva.

Ceh njegovih krvavih avantura platilo je oko dva miliona izbeglih i prognanih, milion obogaljenih i 120.000 ubijenih. Dok su zabrađene majke preturale po masovnim grobnicama tražeći svoju decu, Vučić je oslobađao stambeni prostor po Beogradu, od „Ju biznis centra“, preko Vračara do Jajinaca.

Deceniju i po iznosio je najteže optužbe na račun antisrba iz Evropske unije. Umesto s tim „ubicama, čije su cipele prljave od krvi nevine srpske dece“, hteo je da Srbe uvuče u savez sa Rusijom i Belorusijom. Tvrdio je da Srbiji ne treba ekonomska saradnja sa Nemačkom, našim vekovnim neprijateljima. Gorljivo je dokazivao da se Srbija treba okrenuti na istok. Recimo, prema Vijetnamu. Vijetnam ima 70 miliona stanovnika, tamo može da se izveze sve što se proizvede u Srbiji, to je idealna prilika za srpsku privredu.

Na kraju, kad je, u saradnji sa svojim istomišljenicima, oborio Srbe i Srbiju na dno, prešao je na stranu neprijatelja. I, opet je dokazao koliko je pametan.

Na sablasno smešan način, kako je pravio karaulu kod Karlobaga, sada gura Srbiju u Evropsku uniju. Ponavljajući mantru, koju je donedavno smatrao krunskim dokazom izdaje – u Srbiji neće biti ni vazduha da se diše ako se ne učlani u EU – koristi svaku priliku za igrogaze na tu temu. Sa Britancem Majklom Devenportom, evropskim ambasadorom, uverava Srbe da pristanu na sva nacionalna, politička i ekonomska poniženja kako bi se približili Briselu. Podršku mu daje i njegov privatni prijatelj Boris Džonson, najžešći zagovornik izlaska Velike Britanije iz Evropske unije. Da perverzija bude kompletna, tu je i Arne Sanes Bjernstad, ambasador kraljevine Norveške, koji Srbe uverava da je Evropska unija odlično mesto, iako su njegovi sunarodnici na nekoliko referenduma odbijali da se uključe u to društvo.

Za razliku od Vučića, ceo svet se menja. Potrošena je politička matrica, koja se zasniva na demokratskim idejama i njima suprotstavljenoj birokratiji. Neuspeh liberalnog kapitalizma pokrenuo je talas promena u većini zapadnih država. Malograđanski koncept, kakav je u Srbiji instalirala samoproklamovana elita oko Borisa Tadića, i ovde se raspao na isti način kao pre mesec dana u Americi. Kad su shvatili da režimski marketinški trikovi ne služe ničemu, osim da ih tiho i bez otpora pretvore u obično roblje, građani su glasali za protivkandidata, bez obzira na njegove bezbrojne nedostatke. Obaranje Demokratske stranke nema veze ni s Tadićem, ni sa Tomislavom Nikolićem, već isključivo sa potrebom društva da, u samoodbrani, iskaže revolt i pokuša da inicira političke promene. Po tom šablonu pala je oligarhija Klintona i Obame, kao i Kamerona, a taj šav će uskoro da se raspori u Nemačkoj i Francuskoj.

Vučić o tome i ne razmišlja. Umesto da priprema odgovor Srbije na izazove koji razdiru Evropsku uniju, pajac u ulozi vladara razmišlja samo o provizijama iz biznis trange-frange projekata i, naravno, o ličnoj propagandnoj kampanji kojom svakodnevno zlostavlja narod. Po izlasku iz Šešeljevog jednoumlja, Vučić se razbaškario u svom maloumlju. Na najteža pitanja nudi lake i brze odgovore. Velika Britanija je odlučila da napusti Evropsku uniju – nema veze, mi imamo podršku Angele Merkel. Srbija je podržala Hilari Klinton – nek’ je izgubila, nije bitno, Vučić ima druga Đulijanija.

Ipak, ne treba kriviti Vučića. On ne može drugačije, fabrička proizvodnja mu je takva, opterećena raznim ograničenjima, što se vidi i po njegovoj privatnoj biografiji.

Za 23 godine tumaranja političkom scenom Aleksandar Vučić je Srbima i Srbiji naneo više zla nego svi neprijatelji u poslednja dva veka. Posle svega, on je i dalje uveren da je najpametniji. Tu zabludu je stekao jer nikad nije kažnjen za zločine koje je izvršio. Nikad nije odgovarao, ni politički ni krivično, a za to nije kriv on, nego društvo u kome nije bilo snage i volje da se prihvati svođenja računa s politikantima koji su ga uništavali decenijama.

Kad ova naprednjačka bolest prođe, Srbija neće moći da se izvuče iz blata ako se ne pojavi nova politička snaga, koja će biti spremna da Aleksandru Vučiću na optuženičkoj klupi pruži mogućnost da dokaže koliko je pametan.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

KONTRANAPAD: Apel Aleksandru Vučiću da se kandiduje za predsednika

untitled

Više od 800 javnih ličnosti potpisalo je peticiju kojom pozivaju aktuelnog Zaštitnika građana Sašu Jankovića da se, kao nestranički kandidat ispred grupe građana, kandiduje za predsednika Srbije. Među potpisnicima su univerzitetski profesori, pravnici, pisci, glumci, novinari i druge javne ličnosti.

– Uvereni smo da Janković poseduje integritet i profesionalno iskustvo koje je potrebno kako bi Srbiju predstavljao na dostojan način. Odmerenost, hrabrost koju je pokazao u teškim trenucima, posvećenost odbrani vladavine prava i zaštiti ljudskih prava, profesionalni rezultati u izgradnji važne institucije – garancija su da bi Srbija u njemu dobila predsednika kakvog zaslužuje, navodi se u apelu koji su Jankoviću uputili Dragan Velikić, Goran Marković, Voja Brajović, Vida Petrović Škero, Marčelo, Branka Katić, Nikola Kojo, Koraks, Branka Prpa, Dušan Mašić i drugi.

U Srpskoj naprednoj stranci pripremaju adekvatan odgovor. Uz hajku na Sašu Jankovića i nestraničke ličnosti koje podržavaju njegovu kandidaturu, neformalni naprednjački krunski savet, okupljen u vili „Bokeljka“, priprema svoju peticiju kojom će pozvati Aleksandra Vučića da se kandiduje za predsednika Srbije.

interpol-photo-of-stanko-subotic

S obzirom kakva elita podržava Vučića i SNS neće biti iznenađenje ako spisak potpisnika bude izgledao ovako:

  1. Stanko Subotić, zvani Cane Žabac
  2. Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam
  3. Mihalj Kertes
  4. Dragoslav Kosmajac, zvani Najopasniji Čovek
  5. Milorad Ulemek, zvani Legija
  6. Vladimir Popović, zvani Beba
  7. Darko Šarić
  8. Božidar Maljković, zvani Propali Trener
  9. Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi
  10. Porodica Đoković, sve sa taštom Verom
  11. Dragan J. Vučićević
  12. Irinej Gavrilović, zvani Patrijarh
  13. Ksenija Vučić, zvana „Večita Supruga“
  14. Goran Bregović
  15. Milorad Bracanović
  16. Emir Kusturica, zvani Nemanja
  17. Svetlana Ražnatović
  18. Milo, Brano & familija iz Crne Gore
  19. Mohamed al Abar
  20. Muamer Zukorlić, zvani Zidar…

Vučićev štab očekuje podršku i druga Rudolfa Đulijanija, izvesne Hilari Klinton za koju vođa nikad nije čuo, kao i mame Angele Merkel i ličnih prijatelja Vladimira Putina i Borisa Džonsona. Nažalost, zbog opravdanih okolnosti izostaće potpisi Saleta Mutavog i Dušana Spasojevića.

S obzirom da naprednjačka elita ima više uticaja, para, medija i godina robije, njen vođa Aleksandar Vučić na predstojećim predsedničkim izborima očekuje svoju uverljivu pobedu i poraz Srbije.

MILE DELIĆ: Ne pristajem na ponižavanje, neću Vučićevu milostinju

mile-delic-prava

Isti dan kad je penzionerima isplaćena jednokratna pomoć od po 5.000 dinara, potpukovnik pilot u penziji Mile Delić poštanskom uplatnicom vratio je taj novac premijeru Aleksandru Vučiću. U poruci je naglasio: „Milostinju ne želim! Oteli ste mi 307.645 dinara.“

– Na taj gest sam se odlučio jer ništa drugo što sam ranije preduzimao nije imalo efekat. Otkad je krenula priča o smanjenju penzija Vučiću sam poslao dvocifren broj pisama u kojima sam ga molio i upozoravao da ne krši Ustav i ne otima stečenu imovinu. Isticao sam mu da on može svojim zaposlenima da određuje visinu plate, ali ne sme da dira penzije, one su stečena imovina. Zakonom koji je zbrdodolisan u šest tačaka on je to ipak uradio. Šta je sledeće? Na isti način može da donese zakon kojim će uzeti jednu sobu mog stana. Otkad je došao na vlast, Vučić igra grubo prema penzionerima. Smanjenjem penzija ušao je u šesnaesterac i napravio faul. Ne pristajem na ponižavanje, zato sam mu vratio milostinju: „Evo ti, majstore, žuti karton“. Nikoga nisam nagovarao da postupi kao ja, ali čuo sam da će još neki moji drugovi učiniti isto – kaže Delić.

Kao učesnik i organizator nekoliko protesta penzionera ispred Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije Delić je već privukao pažnju režima, ali to ga nije pokolebalo.

uplatnica-vucicu

– Ovim postupkom hteo sam da mu pokažem da postoji čovek koji misli drugačije od njega i njegovih ministara. Ne verujem da će Vučić reagovati na ovaj moj gest, a ako se odluči da komentariše pretpostavljam da će reći kako tamo neki beznačajni penzioner ne poštuje njegov rad. On nikad nije odgovorio ni na jedno moje pismo, čak ni kad sam ga molio da me primi na razgovor na teme koje su od izuzetnog značaja za vojne penzionere – tvrdi Delić.

Bivši instruktor letenja i profesor Vazduhoplovne akademije, na kojoj je predavao predmete vazduhoplovnog naoružanja i teoriju gađanja iz vaduha, oko zaštite prava vojnih penzionera angažovao se kad je vlast odbila da na pravedan i zakonit način reši problem dugovanja Fonda PIO iz 2008. godine. Penzije su tada povećane za 11,06 odsto, ali prilikom objedinjavanja vojnog i civilnog fonda, vojni penzioneri su uskraćeni za celokupno povećanje.

Prvo smo pisali molbe, pa tužbe. Posle nekoliko protesta, krajem 2015, vlast je priznala deo duga i ponudila povećanje od 6,5 umesto 11,06 odsto. I to je uslovljeno vansudskim poravnanjem, kojim bi se svi potpisnici zauvek odrekli mogućnosti da traže ono što ih sleduje. U vreme kad su to ponudili tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić i ministar za rad Aleksandar Vulin bilo je oko 57.000 penzionera, a danas nas ima oko 40.000 koji čekamo da država podmiri dugovanja prema nama. Upravni sud je, kako je utvrdio državni revizor, doneo 6.000 presuda, ali Fond PIO odbija da ih izvrši. Naprosto, Fond ne poštuje zakone, a u tome ima podršku ministra Vulina. To dokazuju i poslednje promene u Upravnom odboru Fonda. Umesto 21. člana, UO sada ima sedam, od kojih četiri bira Vlada. Na jednom od sastanaka u Skupštini Srbije, predsednica Odbora za rad i socijalna pitanja rekla mi je da sam suviše radikalan. Odgovorio sam joj: „Da me je vaspitavala katolička ili neka druga crkva možda bih bio smeran, ali mene su vaspitavali JNA i Savez komunista“. Na kraju mi je rekla da se strpim, da vlastima „dam malo vazduha“. „Vi uzmite vazduh, mi ćemo parole“, odgovorio sam. Mi, koji nismo pristali na vansudsko poravnanje, nastavićemo s protestima i sudskim postupcima. Sud i ulica, samo to nam može pomoći – smatra Mile Delić.

On otvoreno podržava i protest Vojnog sindikata Srbije, koji je najavljen za 27. novembar.

Kolege nekad po oružju, sad po muci, iz Vojnog sindikata imaju moju apsolutnu podršku. Samo tako oni mogu da upoznaju narod sa problemima koji ih muče. Zato pozivam sve drugove da učestvuju u tom protestu i da ne nasedaju na medijske trikove u kojima se protest naziva štrajkom. Čak mi je i jedan kolega, inače Vučićev pristalica, rekao: „Ako vojska štrajkuje, ko će da čuva stražu?“ To je čista demagogija. Protest će se održati u nedelju, u 5 do 12 i ni na koji način neće ugroziti izvršenje profesionalnih obaveza – kaže Delić.

Razumevanje i podršku ne očekuje od ministra odbrane Zorana Đorđevića.

– Ministar se ponaša kao loš vatrogasac. Morao je da zna u kakvom stanju je Vojska, ali nije reagovao. Tek sad, kad je protest zakazan, želi da vodi pregovore. I kad bi hteo, on ne bi smeo da nešto preduzme. Za sve mora da pita Vučića. Vučić sve radi sam, donosi odluke u ime ministra spoljnih poslova, ministra rada i svih ostalih. I sve to isključivo u propagandne svrhe, kakva je i sramna izjava o generalu Sveti Malinoviću, koga sam upoznao još kad je bio pitomac Akademije. Zbog svega toga uveren sam da se stvari mogu popraviti samo protestima – tvrdi penzionisani vojni pilot Mile Delić.

 

Vučić, komandant navijačkih odreda

vucic-navijac

Kad se u vrhu vlasti nalaze tipovi s nadimcima Peder, Slina, Dr Smrt, Bizon ili Vulin, logično je što blisko sarađuju s Mutavim, Rošavim, Ćelavim, Kreletom i Kokezom. Logično je i da tzv. navijači imaju istaknuto mesto u naprednjačkom mafijaškom sistemu.

Koliko su značajni, videlo se posle ubistva Aleksandra Stankovića, vođe Partizanove navijačke grupe „Janičari“. Najveći savremeni srpski slikar Ljuba Popović na onaj svet ispraćen je sa šest strana čitulja u „Politici“ i „Večernjim novostima“, a Stanković, zvani Sale Mutavi, sa 16. Fudbaleri i košarkaši Partizana na utakmice su izlazili u majicama s njegovim likom, sahranu su uveličali brojni predstavnici političke, poslovne i estradne elite. Da predstava bude kompletna nedostajalo je još samo da vlast odredi trodnevnu žalost zbog gubitka pouzdanog saradnika.

Sve što je javnost saznala o Saletu Mutavom predstavlja samo zbir koloritnih detalja za portret njegovog logoreičnog imenjaka.

Aleksandar Vučić je političku karijeru gradio najprimitivnijim populizmom u kome je izrazitu pažnju poklanjao sportu i navijačima. Za razliku od Miloševića, Šešelja, Đinđića, Koštunice, Tadića i ostalih kabinetskih, tj. štreberskih politikanata, Vučić je shvatao kakvu moć imaju momci s terena i, naročito, s tribina. Vođen parazitskim instinktom potrudio se da stekne uticaj na njih.

Istovremeno dok je plasirao besmislice o svojim školskim uspesima, predstavljao se kao vatreni navijač Crvene zvezde. U javnim nastupima je često isticao učešće u navijačkim nestašlucima. Tako je u intervjuu zagrebačkom „Globusu“ tvrdio da je trag ostavio širom bivše Jugoslavije: „Mene su svojevremeno u Zagrebu pritvarali kad sam dolazio na utakmice između Dinama i Crvene zvezde. Često sam se tukao, mislim da to znaju i vođe Bed blu bojsa. Teško da će ijedan od vođa BBB reći da sam kukavica. Znaju to Hasan, Šejtan i Sarma. Oni su bili vođe Dinamovih navijača zajedno sa Sandrom Kokanom. Sve vođe BBB sam dobro poznavao. Dugo godina sam se čuo s Hasanom. On mi je jednom u Pirovcu, mestu pored Šibenika, spasao život. Bilo je to uoči početka rata u Hrvatskoj, kad su svi oni bili protiv Srba, a ja, valjda, namerno govorio nešto što njima nije bilo po volji.“ U intervjuima srpskim medijima, da bi naglasio koliko je vatren navijač, tvrdio je da se samo dva puta u životu napio, kad je Zvezda osvojila titulu prvaka Evrope u Bariju i kad mu se rodio princ prestolonaslednik Danilo. U razgovorima sa saradnicima priznao je da se još dva puta napio, kad je ubijen Slavko Ćuruvija, a zatim i proslavljajući likvidaciju, kako je govorio, izdajničkog i mafijaškog đubreta Zorana Đinđića.

U Vučićevim navijačkim sagama ima istine koliko i u budalastim lažima da je prvu platu zaradio u nekoj londonskoj gvožđari, koja, kako se pokazalo, nije ni postojala u vreme dok je on boravio u Engleskoj. No, srpski baron ne dozvoljava da ga činjenice sputavaju, zato je u svoje marketinške trikove uvlačio i sport. Iako fizički ozbiljno limitiran, opušteno je objašnjavao da ga je samo povreda leđa sprečila da napravi fantastičnu košarkašku karijeru. Kad je video da je Dražen Petrović osvojio srca mnogih Srpkinja, u naletu nacionalističke i sportske strasti, mladi Alek poželeo je da postane košarkaš i da ženskom delu vaskolikog srpstva ponudi pravog, navodno čistokrvnog idola. Nažalost, pričao je, kičma ga je izdala, pa se nije vinuo do NBA visina.

Nedostatak sportskih iskustva nadoknadio je talentom za spletkarenje. Još kao radikal trudio se da što više sazna o igračima, trenerima, menadžerima i, naravno, navijačima. Skupljajući pouzdane informacije i čaršijske glasine, koje je povremeno plasirao u medije, došao je do saznanja na kojima bi mogle da mu pozavide sve špijunske službe. U Srbiji, verovatno, niko ne raspolaže s više podataka o tome koji igrači imaju ugovore s Rajom Božovićem, Draganom Stojanovićem Kekom, Zoranom Stojadinovićem ili Miodragom Ražnatovićem; ko i kako sklapa transfere; ali i ko je najuticajniji na Zvezdinom „Severu“, a ko na Partizanovom „Jugu“.

Dok su drugi srpski političari navijače tretirali uglavnom kao problematične grupe kriminogenih omladinaca, Vučić je shvatao koliku moć imaju i kakvim načinima manipulacije može da ih iskoristi. Kao najbolju ilustraciju svojih analiza pominjao je Željka Ražnatovića Arkana.

Vođa Srpske dobrovoljačke garde i Stranke srpskog jedinstva prvi je u političkim aktivnostima otvoreno upotrebio uticaj na „Delije“. U svom stilu, na silu, Arkan je preuzeo „Sever“, od raznih „ciganskih“ najvijačkih frakcija formirao je „Delije“ kao paravojnu i paraudbašku jedinicu.

– Sve, politika i biznis, sve se vidi na tribinama. Eto, na „Severu“ je objavljena smrtna presuda Arkanu – govorio je Vučić saradnicima. – Dobro se sećam, u septembru 1997. bio sam na utakmici Zvezde i Obilića. Naravno, rezultat je bio dogovoren, 1:1. Međutim, bio je dogovoren i napad na Arkana. On je sedeo na klupi, sa stručnim štabom i rezervnim igračima. U jednom trenutku „Delije“ su počele da skandiraju „Oj, vitezovi sa Vračara, danas vam se Ceca kara“. Arkan je skočio i počeo da maše rukama i urla. Navijači se nisu utišali. Gledao sam ga kako polako ide stazom, prema „Severu“. Šta ga je snašlo shvatio je tek kad je prišao ogradi. Prema njemu se sjurila gomila momaka. Gađali su ga kovanicama, upaljačima i flašama. Tada sam shvatio, a sigurno je i on, da je gotov. Do juče su ti momci drhtali na pomen njegovog imena, sad ga vređaju i ponižavaju. Sigurno su dobili nečiji signal da to rade, a to je mogao da im dozvoli samo neko moćniji od Arkana.

Manje dramatičan, ali politički jednako jasan signal s tribina dobijali su i drugi srpski lideri. Miloševićev pad najavljen je sloganom „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“. Vučića je posebno obradovalo uvredljivo skandiranje Zoranu Đinđiću, na Tašu, prilikom reprezentativne vaterpolo utakmice na otvaranju Svetskog FINA kupa 2002, što je shvatio kao početak kraja „dosmanlija“.

I pre nego što je došao kraj poslednjeg dosovskog derivata, tandemu Tadić-Koštunica, Vučić je uspeo da stekne poverenje navijača.

Zvezdaše je osvojio odbranom Dragana Džajića. Javno je kritikovao način na koji je Džajić uhapšen i satanizovan snimkom s lisicama na rukama. Tajno, mimo medija, pričao je da legendarni fudbaler i funkcioner Zvezde nije ništa drugo do primitivna jajara.

– Zečević i Bjeković su kriminalci velikog formata. Oni su se potrudili da sakriju tragove svojih pljački, osnivali su kojekakve agencije i firme u Belgiji i Velikoj Britaniji, preko kojih su sklapali fantomske ugovore s menadžerima i fudbalerima. Bog sveti ne bi mogao da razmrsi njihove poslove i dokaže kako su izvlačili i pare iz Partizana trpali u svoje džepove. E, Džaja je mislio da je mnogo pametan i nedodirljiv. Da se ne bi zamarao, on je naprosto falsifikovao potpise svojih fudbalera, skidao pare s računa u Komercionalnoj banci, nadajući se da ga niko nikada neće pozvati na odgovornost – govorio je Vučić još dok je bio radikal.

vucic-dzajic

Kad se transformisao u bosa naprednjačkog kartela iskoristio je istog „primitivnog prevaranta“ da preuzme Zvezdu. Plan je bio jednostavan: Džajića će vratiti na funkciju predsednika, a klub će voditi Vučićevi ljudi od poverenja. U noći 13. na 14. novembar 2012, dok pošten svet spava, Vučić je upao u Zvezdu i postavio novo rukovodstvo, od milja nazvano Radna grupa. U društvu sveprisutnog tzv. socijaliste Aleksandra Antića, Vučić je promovisao novog-starog predsednika i njegove saradnike Nebojšu Čovića, Branka Radujka, Ivicu Tončeva, menadžera Zorana Stojadinovića, kuma Zorana Bašanovića, Predraga Ćulibrka iz „Telekoma“ i tada anonimnog, danas izuzetno moćnog Slavišu Kokezu. Džajić je znao da mu je namenjena uloga marionete, kojom vladar samo zamajava javnost, zato je pokušao da se izvuče objašnjenjem da nije u redu da se vrati u Zvezdu pre nego što se završi sudski postupak protiv njega. Briga Vučića. Džaja mu je bio potreban, a carska se ne odbija. Vučić ga je postavio, malo kasnije oterao, ali bar ga je oslobodio optužbi da je sa još trojicom saradnika nezakonito prisvojio 11 miliona evra. Zastrašen, Džajić i danas vraća uslugu vladaru. U poslednjoj predizbornoj kampanji, Srpska napredna stranka organizovala je turneju Zvezdinih veterana, koji su po vojvođanskim selima igrali fudbal, pa je i Džaja, pod stare dane, trčkarao po Glogonju i agitovao za Vučića.

Kad je režim Tadića i Koštunice pokušao da se obračuna s kriminalnim grupama sa „Severa“ i „Juga“, Vučić im otvoreno se suprotstavio, braneći ih od optužbi koje je iznosila Brankica Stanković u „Insajderu“. Kako i ne bi, spojila ih je ista vrsta krvožedne emocija. Kao što je Vučić nekada pretio osvetom vlasniku „Dnevnog telegrafa“, tako su navijači Partizana s tribina poručili Stankovićki: „Otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija“. Dokazujući licemerje „dosmanlija“, Vučić je podsećao javnost da je upravo B92 dodelila deset baklji kao „nagradu za životno delo“, zbog učešća u petooktobarskim promenama. Radikal Vučić im je to oprostio čim su mu zatrebali.

Nije trebalo mnogo, pa da huligani u Vučiću prepoznaju svog novog vođu. Dok se bavio politikom, Šešelj je iz haške ćelije sumnjičio Vučića da je, uz pomoć navijača, iscenirao tuču na radikalskom protestu podrške tek uhapšenom Radovanu Karadžiću. Prema toj spekulaciji, Vučić se s vođama navijačkih hordi dogovorio da izazovu sukob s policijom i prekinu miting, kako bi on kasnije mogao da optuži režim za torturu. Nažalost, nasilje se otelo kontroli, batine su dobili Kokeza, kao i tadašnji poslanici Borislav Pelević i Dragan Marić, a nekoliko pendreka zveknulo je po Vučićevim leđima. Na tri koraka od Vučića brutalno je pretučen Ranko Panić, koji je desetak dana kasnije preminuo u Urgentnom centru.

Šest meseci ranije Vučić je učestvovao u organizaciji protesta „Kosovo je Srbija“, koji je završen spaljivanjem američke ambasade, u čijem plamenu je život izgubio mladi Partizanov navijač Zoran Vujović. U patriotskom zanosu, Vučić je upravo na televiziji B92, u „Utisku nedelje“, optužio američke marince da su ubili Vujovića, a nije krio ni divljenje prema revoltiranim srpskim demonstrantima.

– Pred američkom ambasadom video sam neke ljude čijoj hrabrosti se zaista divim. Video sam jednog momka, nemam pojma ko je, ja takvu hrabrost u životu nisam video. Dečko je stajao na ulici, prema njemu su išla tri hamera prepuna žandarma, a on je stajao na sred ulice i rekao: „Šta je?“ Niko nije smeo da izađe. Znači, došlo je dotle da je u glavi i u srcu tog čoveka bilo toliko gneva i naboja da mu je bilo svejedno što je mogao da pogine – rekao je tada Vučić ono što su svi navijači hteli da čuju od svog pravnog zastupnika.

Suđenja za oba slučaja, i Panića i Vujovića, još nisu okončana, a u oba advokati i sudije pokušavaju da zataškaju ulogu koju je imao Aleksandar Vučić.

Dolaskom na vlast, Vučić je zloupotrebio policiju i pravosuđe da zataška brojna kriminalna dela mnogih svojih saradnika, pa i navijačkih vođa. Kako to u praksi izgleda pokazao je primer Saleta Mutavog.

Aleksandar Stanković je ubijen 14. oktobra 2016. nedaleko od beogradskog Centralnog zatvora. Ministar policije Stefanović odmah je objavio rat mafiji, „kriminalcima i banditima koji dolaze u Beograd i Srbiju i misle da na našim ulicama mogu da se obračunavaju kao da je ovo njihova prćija“. Dosije Saleta Mutavog pokazuje da je ovo Vučićeva prćija.

Početkom marta 2006. godine policija je uhapsila osmoricu osumnjičenih za prodaju droge i druga krivična dela. Kao vođa te grupe označen je Stanković. Beogradski Viši sud je 20. decembra 2011. doneo presudu kojom ga je osudio na 5 godina i 10 meseci zatvora, kao i na novčanu kaznu od 50.000 dinara. Apelacioni sud je presudu potvrdio 6. februara 2013. i prosledio je na izvršenje Prvom osnovnom sudu.

Umesto u zatvor, Stanković je 2013. godine prešao iz Zvezdinog u Partizanov navijački tor. Zbog ubistva francuskog državljanina Borisa Tatona rasformirana je grupa „Alkatraz“, pa su primat na „Jugu“ preuzeli „Janjičari“, na čijem čelu se našao Sale Mutavi. Upotrebnu vrednost dokazao je upadom u klupske prostorije u decembru prošle godine, kad je prinudio ceo Upravni odbor Partizana da podnese ostavku.

Pored obaveze da kontroliše druge navijače i pojedince iz uprave Partizana, ostanak na slobodi Stanković je odrađivao i uslugama Srpskoj naprednoj stranci. U izbornim kampanjama, palicama i bokserima, ubeđivao je građane da glasaju za Vučićev gang, a mediji su nedavno objavili da je i lično, pod fantomkom, učestvovao u rušenju zgrada u Savamali.

Podrška vlasti sačuvala ga je od zatvora, ne i od groba. Sahrani su prisustvovali Partizanov generalni direktor Miloš Vazura i novi predsednik Milorad Vučelić, najviđenija zadušna baba, koja je na onaj svet ispratila Slobu, Arkana i mnoge druge gospodare i sluge. Nad grobom, govor je održao Stankovićev drugar Veljko Belivuk, koji je imao sličan razvojni put.

Krajem aprila ove godine na parkingu ispred Partizanovog stadiona divljački su pretučeni Božo Kumburović i Nebojša Petković, Vazurini saradnici. Za napad su okrivljeni Veljko Belivuk Velja i Darko Ristić Meda. Tokom suđenja koje je završeno presudom na godinu dana kućnog pritvora, otkriveno je da Belivuk odavno ima krivični dosije. Samo mesec dana pre nego što je pretukao Kumburovića, Belivuk je pravosnažno osuđen za nanošenje teških telesnih povreda jednom mladiću ispred splava „BlayWatch“ u oktobru 2007. godine. Iako je prvo optužen za teško ubistvo u pokušaju i nedozvoljeno posedovanje oružja, zbog promene iskaza svedoka na kraju je pravosnažno osuđen na pet i po meseci zatvora za nanošenje teških telesnih povreda, taman koliko je proveo u pritvoru, a optužba za oružje je otišla u zastarevanje.

Vučić, svemoćni gospodar života u Srbiji, može sve što mu se prohte, samo ne sme da dirne u navijače.

– Kad se svira faul nekom igraču, a oni misle da nije pravično sviran, odmah kažu: Vučiću, pederu! Super je kad treba da problem rešava jedan čovek, ali to treba da rešavaju sistem i institucije i ja verujem da će imati snage – tvrdio je Vučić, kreator ovakvog državnog sistema i šef svih institucija, koje od sudskih sankcija godinama štite okorele kriminalce.

U jednoj čitulji Saletu Mutavom lepo je napisano: „Mi smo vojska“. Tačno, huligani i kriminalci danas su okupljeni u Vučićevim elitnim odredima. I pre nego što je Stanković sahranjen, košarkaška utamica Partizana protiv Olimpije, počela je minutom ćutanja u čast ubijenog dilera droge. Gripa normalnih navijača zvižducima je pokušala da iskaže neslaganje s tim činom, ali brzo je ućutkana nasrtajem huligana. Stankovićevi sledbenici tukli su i navijače na fudbalskoj utamici Partizana i Radničkog iz Niša, koji su se ohrabrili da skandiraju „Vučiću, pederu“.

Zna Vučić, kad pravi navijači, normalni ljudi, počnu da ga prozivaju na stadionima, pad s vlasti je nizbežan. Uzalud je povezao tri ključne tačke svog sistema vladavine: policiju, pravosuđe i mafiju. Uz njihovu pomoć pokušava da stvori mutavu Srbiju. No, i on zna da je svaka diktatura osuđena na propast, samo je pitanje vremena.

 

Antrfile

Fudbalski savez naprednjačkih svodnika

kokeza2

Aleksandar Vučić je pod kontrolu uzeo Zvezdu, Partizan i Vojvodinu. Da bi mogao da razvije biznis bio mu je neophodan i Fudbalski savez Srbije.

U vreme naprednjačkog uspona na vlast, Savezom je neprikosnoveno upravljao Tomislav Karadžić, Vučićev moralni dvojnik. Kao takav, Karadžić je neko vreme uspevao da se odupre. Pomagao mu je stari dužnik Tomislav Nikolić, čiji sin Branislav je dobio posao u FSS. Kad su shvatili da Vučić u vrh FSS namerava da instalira svog poslušnika Slavišu Kokezu, dva Tomislava su uzvratili paljbu.

– Kažu da se Kokeza nekada bavio dilerisanjem, a sada drži kafanu u koju dolaze igrači, najviše Crvene zvezde. Postao je ugostitelj, a delatnost je, pričaju mnogi, proširio izdavanjem „soba na sat“. Igračima. Pitam se šta je taj čovek, svodnik ili funkcioner Crvene zvezde? I to je potpredsednik našeg najvećeg kluba!? Naravno, puna su mu usta jednog Vladinog funkcionera, stalno se poziva na njegovu podršku, a siguran sam da sve ovo ne radi u njegovo ime – optužio je Karadžić Kokezu, pre nego što se u svoje ime odrekao tih reči, podneo ostavku i prepustio FSS upravo tom „svodniku“.

 

Antrfile

Vučelić na Zečevićevom mestu

 

Milorad Vučelić, bivši slobista i aktuelni Vučićev pion, pre desetak dana izabran je na mesto predsednika Partizana. „Mucavi tucač kafanskih pevačica“, kako ga je nazivao Tomislav Nikolić, sam po sebi nije značajan. Ali, jeste Žarko Zečević, koji je dobio priliku da opet, sad preko Vučelića, upravlja klubom iz Humske.

Zečević je prvi tajkun koji je podržao Nikolića i Vučića. S odličnim osećajem za biznis, na vreme je, još dok su bili radikali, shvatio da u njih vredi ulagati. O njihovoj saradnji govorili su i poslanici SRS-a, kojima su Nikolić i Vučić zabranili da javno kritikuju Zečevića. Vremenom, Nikolić je ispao iz kombinacija, pa se legendarni Zeka brzo prebacio na Vučićev pobednički kolosek, da zajedno, u saradnji s Vučelićem, odvedu Partizan u ćorsokak.

 

Antrfile

Vizura i Vučićevi kontrolori

 

Krajem 2014, kad je postavljen na mesto generalnog direktora Partizana niko nije znao ko je Miloš Vazura i otkud on tu. Glavna referenca mu je bila funkcija savetnika tadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića. Kritizeri su isticali da Vazura nema veze sa sportom. Možda nema s fudbalom, ali s atletikom ima. To je pokazao sprintom u stilu Useina Bolta kad su ga pojurili Sale Mutavi i njegovi razbijači.

Iako ima Vučićevu podršku, Vazura je, za zlu ne trebalo, dobio supervizore – političkog komesara Novaka Nedića, premijerovog generalnog sekretara, i Nenada Vučkovića Vučka, vojnog specijalca i savetnika komandanta Žandarmerije, a i kuma Saleta Mutavog. Trio fantastiko uspeo je da za dve godine napravi potpuni haos u Partizanu, pa se više ne zna ko radi protiv koga. Protiv Vazure su podnete anonimne krivične prijave, finansijska policija je nekoliko puta proveravala njegovo poslovanje, a mediji su se bavili i njegovom sestrom Danijelom, koja je postavljena na funkciju direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika iako nije ni konkurisala na to mesto.

Glavnu reč za igrački kadar do sada je vodio Radojica Božović, pukovnik „crvenih beretki“, Legijin saborac, bivši predsednik Fudbalskog kluba Zeta i ugledni menadžer. O Božoviću bi moglo da se napiše još mnogo toga, ali za ovu temu je bitna njegova uloga u Partizanu, posebno zbog nekada zategnutih odnosa s Vučićem.

– Rajo je uništio Zvezdu. Naterao je Vladana Lukića da kupi nekoliko njegovih igrača iz Zete, od kojih je na fudbalera ličio samo Brazilac Kadu. Dobro, njegov je i Marka Vešovića, ali Rajo je na tom transferu ostvario veliku zaradu – tvrdio je Vučić.

Nezadovoljan poslovanjem sa Zvezdom, koja ga je, kako je pričao, oštetila za 100.000 evra, Božović je prešao u Partizan. Sad, kad se na vlast u tom klubu vratio Zečević, biće zanimljivo da se vidi kako će da prevaziđu stare razmirice i zaborave da ga je Božović šutnuo u jednom beogradskom restoranu, o čemu su izvestili određeni mediji.

 

Antrfile

I Zvezda je mutava

 

Pojavljivanje fudbalera i koštarkaša Partizana u majicama s likom ubijenog narko-dilera Saleta Mutavog izazvalo je zgražavanje normalnog dela javnosti. Ipak, valja podsetiti da je i Crvena zvezda pravila istu vrstu skandala.

Uroš Mišić, mladi navijač Zvezde, 2008. osuđen je na 10 godina robije zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića. Fudbaleri Zvezde, u znak podrške nosili su majice s napisom „Pravda za Uroša“. U maju 2014. ubijen je Velibor Dunjić, a igrači i navijači Zvezde, bez obzira na njegov poveći krivični dosije, nastavili su da ga veličaju porukom „Tvoja hrabrost nas i dalje vodi“.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija