Skip to content

Sin Igora Mirovića, naslednik prošlosti koja traje

 

10524626_10203632713651727_2589241059821165218_n

Na srpskoj političkoj sceni još se nalaze sablasni simboli mračnih devedesetih. U vreme ratova, sankcija i inflacije, dok su normalni građani ubijani i pljačkani, oni su se obogatili. Kasnije su se transformisali u posleratne profitere, pa opet vladaju žrtvama svojih krvavih avantura. Njihovi najsramniji reprezenti sad su u najboljim godinama, puni snage, para, moći i pohlepe. Da Srbija ne izađe iz prošlosti koja traje, oni pripremaju sledeću generaciju bahatih parazita.

To vrlo plastično ilustruje primer Miloša Mirovića, sina Igora Mirovića, aktuelnog predsednika Vlade Vojvodine.

kolaci-i-hleb-copy

„Ko nema za hleb nek jede kolače“ – napisao je mladi Miloš na svom Fejsbuk-nalogu.

On ima kolače. I sve ostalo. Ima stan, auto, novac, skupa odela i iste takve drugare… Za razliku od nesrećnika koji nemaju za hleb, mladi Miloš uživa u kolačima širom sveta. Kao generalni sekretar ELSA (Evropska asocijacija studentata prava) za Novi Sadu, putuje gde hoće. Eno ga u Briselu, pozira pred sedištem Evropske unije. Provodi se u Portugalu, u Bodrumu uživa u nergilama, zimuje na Kopaoniku, letuje u Bečićima, u apartmanima „Mitende“, čiji suvlasnik je, kaže, njegov bogati tata.

Svega toga ne bi bilo da je Srbija pravna država i da postoji primenjiv zakon o poreklu imovine. Igor Mirović ne bi mogao da dokaže otkud mu vila sa bazenom, stanovi i ostala imovina. S druge strane, svaki pošten tužilac bez po muke dokazao bi njegovu odgovornost za učešće u brojnim korupcionaškim aferama. Kao radikalski direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada, Mirović je, u saradnji sa kumom i tadašnjom gradonačelnicom Majom Gojković značajno doprineo uništavanju ATP Vojvodina. Na njegovu nesreću, Evropska unija insistira na razrešavanju te privatizacije, jedinstvene po tome što je oštećen investitor. Pre ili kasnije investitor Ilija Dević dobiće sudsku satisfakciju vrednu oko sto miliona evra. Kad Novom Sadu stigne račun za krivična dela u kojima je učestvovao i Mirović, grad će bankrotirati. Neće biti para za bolnice, škole, obdaništa… Posle prikladne presude, kad tata Mirović ode na odsluženje kazne, princ Miloš moraće da se odreklne dekadentnih navika.

Kao ni iz afere oko ATP-a, Mirović ne može da se izvuče ni iz skandaloznog slučaja „Behaton“. Sredinom 2005. godine Mirović je posao uređenja gradskih trotoara dodelio JKP “Vojvodina-put“, iako nisu ispunjeni svi uslovi propisani tenderom. Na njegovo insistiranje odbijena je firma „NM Komerc“, koja je ponudila behaton ploče po ceni od 11 evra, a prihvaćena je saradnja sa „AIC Project Internationalom“, koji je austrijski behaton naplaćivao 42 evra i to preko hrvatske filijale „Semel rock stain and design“. Razlog za tu odluku zove se Darko Čović, kome je najznačajnija funkcija – kum Igora Mirovića. Po vučićevskom političko-poslovnom modelu, Čović se ugradio u posao vredan 600.000 evra, a zauzvrat je Mirovićeva porodica dobila dva stana. Prema podacima iz novosadskog sudskog registra, prvo je Igorov brat Predrag od Čovića „kupio“ stan (OV1-53130/04), a zatim su, dve nedelje kasnije, to uradili i roditelji Milo i Olga (OV1-56703/04).

Mirović je negirao da je stanove dobio na poklon, pa čak i kumstvo sa Čovićem. Negirao je i optužbe za zloupotrebu službenog položaja prilikom izvođenja radova na deonici magistralnog puta Novi Sad – Beograd kod Kaćke petlje. Tužilaštvo u Novom Sadu vodilo je istragu pod sumnjom da je ZIG prodavao zemljište, a da ga nije komunalno opremio, čime su oštećeni kupci.

Koliko je vešt finansijski mađioničar, pokazuje Mirovićeva imovinska karta. U njegovom vlasništvu nalazi se kućica od 290 kvadrata, sa četiri terase, s kojih se radikalsko-naprednjački prostire do Karlobaga, Virovitice, Cetinja i Prizrena. Ima i stančić od 54 kvadrata, a i još jedan, duplo veći. Uz to, poseduje i poslovni prostor od pedesetak kvadrata. Agenciji za borbu protiv korupcije prijavio je i da ima ušteđevinu u banci.

Sve to stekao je bavljenjem politikom. U Srpsku radikalnu stranku ušao je sa statusom perspektivnog rodoljubivog pesnika. Posle dva soneta u slavu vojvode Šešelja dobio je prvi poslanički mandat. Od tada, 1994, ne silazi s državnih jasli. U ratnoj vladi SPS-JUL-SRS bio je zamenik ministra finansija. Čim je ratno profiterstvo izgubilo značaj, s Nikolićem i Vučićem formirao je Srpsku naprednu stranku. Iako je u periodu 2013-15. najviše legalno zarađivao (po šest osnova ukupno 482.000 dinara mesečno), vrhunac karijere ostvario je izborom na funkciju premijera Autonomne pokrajine Vojvodina.

Političkim i poslovnim prevarama Igor Mirović je svom nestašnom sinu Milošu obezbedio kolače. Bilo bi dobro kad bi mu objasnio kako je prošla bahata dama koju Miloš citira kad se sprda sa sirotinjom, koja već 25 godina tovi njegovog tatu. Da poznaje istoriju, mladi novosadski plejboj znao bi da pravda ponekad ume da bude brza i oštra kao giljotina.

knjige-oglas

 

Zlatibor Lončar: Iz zemunskog u Vučićev klan

vucic-i-lonacar

I kao ministar, Zlatibor Lončar je opravdao zemunski nadimak Doktor Smrt. Usput, i drugim nezakonitim radnjama nastavio je tradiciju klana koji je predvodio njegov prijatelj Dušan Spasojević.

Nešto posle 22 sata, 13. marta 2015. godine, kod surčinskog aerodroma srušio se vojni helikopter. Poginuli su pilot major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Đukarić, tehničari zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, anesteziolog Dževad Ljajić, medicinski tehničar Miroslav Veselinović i pet dana stara beba iz porodice Ademović.

Formirane su dve komisije, jedna za ispitivanje poštovanja procedura i druga za otkrivanje uzroka pada. Kao osnovni uzrok nesreće navodi se „ljudski faktor“, pošto je u telima pilota Muhića i letača-tehničara Nebojše Drajića utvrđeno prisustvo alkohola, što je doprinelo „neadekvatnom upravljanju letelicom u noćnim složenim vremenskim uslovima prilikom sletanja“. U izveštaju, koji je napisan na oko 500 strana, navodi se da je posada doživela „prostornu dezorijentaciju zbog zamora i emocionalne prenapregnutosti“, zbog čega piloti nisu mogli da upravljaju helikopterom, a „alkohol kod vođe posade i letača-tehničara samo je pojačao prethodne manifestacije“. Komisija ja ocenila da je zbog propusta u organizaciji leta odgovoran i general Predrag Bandić, komandant 204. vazduhoplovne brigade. Kao drugostepeni uzrok udesa komisija ističe „niz propusta u planiranju, organizaciji i rukovođenju letom“, što znači da helikopter zapravo nije ni trebalo da poleti jer „ni trenaža posade, vremenska situacija, mogućnost letelice u datim uslovima i mesto sletanja nisu bili u skladu sa odlukom za ovako složen zadatak“.

Serija tragičnih događaja počela je u Novom Pazaru, kad su lekari konstatovali da se beba nalazi u kritičnom stanju zbog otežanog disanja. Sanitetsko vozilo, koje je trebalo da je transportuje u Kraljevo, zaustavljeno je kod Raške. Usled kiše, pokrenulo se klizište i zatrpalo put.

U spasavanje su se uključili Vlada i Vojska Srbije. Hitno je iz Beograda upućen vojni helikopter. Međutim, umesto da bebu prebaci u Kraljevo ili Kragujevac, kako je prvobitno predviđeno, odlučeno je da se let preusmeri za Beograd, i to na aerodrom „Nikola Tesla“. Smrtonosni plan smislili su ministri Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar.

helikopter

Onog trenutka kad je naredio da helikopter ide prema Beogradu, gde će ga dočekati ministar zdravlja u društvu novinara, Bratislav Gašić je preuzeo odgovornost za tragediju u kojoj je život izgubilo sedmoro ljudi. Sve ostalo nije bitno. Helikopter je mogao da ostane bez goriva i padne na, recimo, Divčibare; piloti su mogli da budu pijani kao Nikola Petrović na tajnoj svadbi Aleksandra Vučića ili da budu mentalno poremećeni kao Dragan J. Vučićević; lekari su mogli da imaju falsifikovane lične karte na ime bate Andreja; letelicu su mogli da obore zli žandari; moglo je da dođe do nekog fatalnog kvara… Sve to nije bitno. Ne, za utvrđivanje političke odgovornosti.

Svi tragovi vuku prema Gašiću i, naročito, Lončaru.

Transport bolesne bebe ministrima se učinio kao odlična prilika da kod lakoverne publike osvoje još jedan marketinški poen. A, to nije moglo da se izvede kad bi se detetu pomoć pružila u Kraljevu. Zato je ministar zdravlja otišao na aerodrom, da pred kamerama dočeka propagandni dečji repromaterijal. Veseo, kao nekada u Šilerovoj, pozirao je pred fotoreporterima i novinarima davao izjave pune ponosa što se, eto, opet istakao u kritičnom trenutku.

Istorija ministrove bolesti ostala je zabeležena na sajtovima medija koji su kobne noći prenosili lažne informacije o uspešno obavljenom zadatku.

„Novorođenče je dočekala ekipa lekara sa sanitetskim vozilom za prebacivanje do Instituta za majku i dete. I ministar zdravlja Zlatibor Lončar sačekao je dolazak helikoptera sa bebom na aerodromu. (…) Ministar Lončar i ministar odbrane Bratislav Gašić su odmah reagovali i na mesto odrona odmah je upućen vojni helikopter da preveze bebu u Beograd… (…) Sletanje vojnog helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“ bilo je otežano zbog magle – pisalo je na sajtu Radio-televizije Srbije, a ta vest je objavljena u Trećem dnevniku, koji je počeo oko 22,30, upravo u vreme pada helikoptera.

I ostali mediji su plasirali laži: „Svaka čast: Vojska spasila bebu iz odrona“ („Alo“); „Bolesna beba stigla helikopterom u Beograd“ („Politika“); „Beba od pet dana spasena vojnim helikopterom“ („Fonet“); „Uživo: Spasavanje bebe iz Raške – Helikopter Vojske Srbije sleteo na Aerodrom ’Nikola Tesla’“ („Kurir“)…

loncar-beba-helikopter

Tragedija je i tokom sutrašnjeg dana prošla nezapaženo. Tela žrtava iz helikoptera još se nisu ohladila, a naprednjačka potreba za patološkim marketingom fokusirala se na priču o drugom detetu, koje je, jutro pre pada halikoptera, kidnapovano u Beogradu. Otmičari nisu imali šanse, uhvatila ih je potera koju je predvodio lično ministar policije Nebojša dr Stefanović, koji nije odoleo morbidnoj potrebi za lešinarskim marketingom.

Tek mnogo kasnije mediji su se setili da je kod Surčina poginulo sedmoro ljudi. Doziranim i precizno plasiranim informacijama, s karakterističnom vučićevskom patetikom, javnost je danima pripremana za prihvatanje neminovnosti: žrtve su krive za udes, one su mrtve, živeli ministri!

Uzalud je general Bandić tvrdio da je „naređenje“ o letu helikoptera „izdao lično, na osnovu odluke ministra Gašića“, režimski mediji su u naslove stavljali samo prvi deo izjave: „Naređenje sam izdao lično“. Manipulacijama je upravljao lično premijer Vučić. Bez ikakvih ovlašćenja, samo je on iznosio detalje iz istrage. Istovremeno je tvrdio da su za nesreću krivi pijani piloti, ali nema veze, za njega su oni heroji. Da ne bude nedoumica, diktatorski odlučno, on je unapred, pre nego što su komisije napravile izveštaje, objavio konačnu presudu:

– Vidim hajku protiv Gašića i Lončara, koji su hteli da spasu jedno dete. Ne morate da jurite Gašića i Lončara, ja preuzimam odgovornost. Da su me pitali, a nisu, ja bih rekao: „Idite, spasite to dete“. Gašiću i Lončaru zameram jedino to što se nekome pravdaju. Dođe mi da plačem od tuge kada analitičari pričaju da su njih dvojica htela da se slikaju, a što to oni pa rade sem što se slikaju u medijima. Jesu li odgovorni za bilo čije plate, jesu li se jednog vesla u poplavama dohvatili, samo zvocaju i kvocaju onima koji rade. Lončar i Gašić su tu noć bili budni i radili su kao što su i mnogo prethodnih noći radili i u dva, tri i četiri ujutru. I zato me ne interesuju šta pomenuti lupetaju. Meša Selimović je bio pravi Srbin. Pročitajte njegovu „Tvrđavu“, tamo je najbolje oslikan naš narod – rekao je Vučić („Blic“, 16. mart 2015.)

Upućujući na Selimovićeve mudrosti, sigurno nije mislio na citat „Lijepo je ovo osjećanje ponosa, brani nas od kajanja“.

Kod Vučića nema kajanja. Nema ni razloga za kajanje, pa šta je ovih sedam života u odnosu na sve one stotine hiljada koji su ugašeni ili zauvek promenjeni tokom njegovih ratnih avantura. Uostalom, upravo je Vučić na srpsku političku scenu uveo patološku upotrebu dece u propagandne svrhe. Poziranjem u Feketiću (gde je otišao helikopterom kojim je upravljao „pijani“ major Muhić), kad je kroz sneg trapavo nosio nekog dečaka, postavio je model ponašanja koji su njegovi saradnici slepo prihvatili. Lončar, prvi.

Krajem avgusta 2014. godine, na lečenje u Nemačku, otišao je četvorogodišnji Novak Kokorović. Dečaka obolelog od Dandi-Vokerovog sindroma u avion na aerodromu „Nikola Tesla“ nije uneo otac Darko, nego ministar Lončar, njemu je bila potrebnija slika na naslovnoj strani „Kurira“.

loncar-novak-kokorovic

Na žalost žrtava helikopterskog udesa i njihovih porodica, Lončar je u martu 2015. ostao bez slike u novinama. I bez kazne, makar političke. Neko s gramom morala, podneo bi ostavku i povukao se u samoću, da u njoj okaje greh. Neko bi to možda uradio, ne i Lončar. Naročito ne Vučić, koji je odgovornost preuzeo na sebe i, na taj način, zabranio utvrđivanje prave istine o tragediji.

Pritiskom na pravosuđe Aleksandar Vučić je zaštitio ministre Lončara i Gašića, ali ni to mu nije bilo dovoljno, nego je omogućio institucionalno ruganje žrtvama. Piloti, koji su iz marketinških razloga naterani da rizikuju živote, proglašeni su pijancima, a predsednik Tomislav Nikolić ih je i mrtve zloupotrebio dodelivši ordenje njihovim udovicama kako bi se i on slikao za medije.

Kakav odnos režim ima prema tragediji pokazao je Bratislav Gašić. Početkom avgusta 2015, na sednici Vlade, on je Lončaru uručio prikladan rođendanski poklon – maketu vojnog helikoptera.

Vučić se samo nasmejao sprdnji s pokojnicima. Četiri meseca kasnije, kad je Gašić pred kamerama priznao da „voli novinarke koje lako kleknu“, premijer se šokirao. Odmah je presekao: „Posle ovoga Gašić ne može da ostane na mestu ministra. Ja imam ćerku i možda neko tako nešto može da kaže mojoj ćerki, ja to ne bih preživeo!“ („Kurir“, 7. decembar 2015.)

Svaka čast Vučiću na dirljivom priznanju, ali činjenica je da ne bi preživeo ni da je bio u helikopteru koji se na fatalni let uputio po Gašićevom naređenju. Umesto da s ministarske funkcije odleti zbog odgovornosti za taj udes, kruševački keramičar je kažnjen zbog prostačke izjave.

Sedam meseci posle helikopterske tragedije Vojni disciplinski sud doneo je prvostepenu presudu kojom su kao krivci oglašeni general major Ranko Živak i brigadni general Predrag Bandić. Zbog propusta i prekoračenja službenih ovlašćenja određena im je disciplinska kazna. Živak neće moći da u službi napreduje jednu godinu, a Bandić dve. Niko nije krivično odgovarao.

Zlatibor Lončar je opravdao Vučićevo poverenje, dokazao je da je spreman na sve, pa i da na najsramniji način krši lekarski etički kodeks i zakone kako bi naneo što veću štetu svakom političkom protivniku. Kao i svaki diktator, nesposoban da u normalnim okolnostima vrši vlast, Vučić neprestano veštački izaziva krizna stanja, širi paranoju i plete teorije zavere u kojima se predstavlja kao žrtva retrogradnih snaga koje ne biraju sredstva da zaustave njegove imaginarne reforme. U jesen 2015. realizovao je jednu od takvih predstava. Glavna uloga je pripala dokazanom lažovu Draganu J. Vučićeviću, koji je u saradnji sa Željkom Mitrovićem, danima zastrašivao javnost pričom o državnom udaru. Između ostalih, za saučesništvo u projektu „Rušenje Vučića“ osumnjičen je i Aleksandar Rodić, vlasnik „Kurira“. Posle serije napada, Rodić je odgovorio uz pomoć Aleksandra Kornica, bivšeg direktora „Kurira“, koji je optužio Vučićevića i braću Vučić da su pokušali da ga podmite kako bi lažno svedočio protiv Rodića.

U kontranapadu na Kornica na najprljaviji način je učestvovao Doktor Smrt. Zloupotrebom funkcije ministra iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ dobio je medicinsku dokumentaciju o Kornicu. Dragan J. Vučićević je na Pinku pokazao otpusnu listu, dok je ministar zdravlja javno tumačio prirodu „F“ oboljenja.

Bez obzira na direktan prenos Lončarevog kršenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Zakona o zaštiti pacijenata, državni organi nisu reagovali. Zaštitnik građana Saša Janković je utvrdio da je Klinika neovlašćeno izdala medicinsku dokumentaciju koja je iskorišćena da bi se na najmonstruozniji način kompromitovao čovek koga su braća Vučić targetovali kao neprijatelja. Zbog tih nezakonitih radnji ombudsman je najavio da će podneti prekršajne prijave protiv Slavice Đukić Dejanović, direktorke „Dr Laza Lazarević“, i ministra Lončara.

Tužilaštvo nije zainteresovano. E, da se neki opozicionar usudio da objavi medicinsku dokumentaciju Ksenije Vučić ili Tamare Đukanović – a ona bi bila mnogo obimnija i ozbiljnija od Korniceve – sigurno bi bio obešen na Terazijama, samo se ne zna da li bi stolicu izmakao Vučićević ili, kao iskusniji i beskrupulozniji, Doktor Smrt.

Ministarski staž Zlatibora Lončara nije samo protkan tuđom smrću, nego i korupcionaškim aferama o kojima se podaci javno iznose, ali policija i tužilaštvo ne pokušavaju da ih provere.

Pojedini opozicioni političari ukazuju na njegovu nekompetentnost kao lekara i ministra. Mnogo je dokaza koji to potvrđuju. Početkom 2014. Svetska banka je Srbiji odobrila kredit za nabavku uređaja za zračenje malignih bolesti, tzv. gama-nož. Ministar Lončar je tada obećao da će uređaj stići za mesec dana. Prošla je godina, a još nije raspisan ni tender. Na isti način, Srbiji je odobren kredit od 150 miliona evra za izgradnju kliničkih centara. Novac leži na računu jedne banke u Luksemburgu, ništa se ne gradi, a Srbija plaća kamate veće nego što je depozit. Kroz to vreme, kao najvažniji projekat, na Kopaoniku je podignut urgentni centar, da bogataši imaju gde da leče povrede od skijaških padova.

Na srpskom medicinskom tržištu ima mnogo lekova koji nisu registrovani ili su zabranjeni u civilizovanim državama. Iako je Evropska unija upozorila na štetno delovanje izvesnog leka „lidokain“, on se i dalje koristi u Srbiji jer Lončarevo ministarstvo ništa nije preduzelo da spreči njegovu distribuciju. S druge strane, Lončar je, u saradnji s Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA, i Nikolom Petrovićem, Vučićevim svemoćnim kumom napravio dogovor sa švajcarskom farmaceutskom kućom „Novartis“ o stavljanju njenog leka „đilenija“ na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Zauzvrat, navodno, „Novartis“ je Srbiji odobrio donaciju za Obrenovac. S obzirom da se zna kakvim principima poslovanja se rukovode veliki proizvođači lekova, logična je pretpostavka da će se u taj posao, koji će „Novartisu“ doneti dobit od nekoliko desetina miliona evra, ugraditi i posrednici iz srpske vlasti. Uostalom, upravo ta švajcarska kompanija ostala je upamćena po aferi u kojoj je 2007. učestvovao Tomica Milosavljević prilikom nabavke nepotrebnih i preplaćenih vakcina protiv svinjskog gripa.

Jedan od prvih poteza ministra Lončara bilo je formiranje novog cenovnika lekova i mehanizma njegove primene. S promenjenim načinom obračuna kursa evra, cene su povećane za deset odsto. Pošto je u pitanju nabavka lekova za bolnice i apoteke u vrednosti od 600 miliona evra, Lončar je jednim potpisom oštetio državni budžet za oko 24 miliona evra i omogućio proneveru koja će, verovatno, dostići cifru od 50 miliona evra. Kako bi prikrio tragove, u komisiju za nabavku lekova ubacio je saradnike u koje ima poverenja, a istovremeno je ukinuta kontrola javnih nabavki.

Tužilaštvo nije reagovalo na te optužbe i nije pokretalo istragu Lončarevih poslovnih kombinacija. Nije, zato što ga štiti Aleksandar Vučić, koji ga je i postavio na funkciju ministra zdravlja.

Zlatibor Lončar je jedan od najbogatijih političara u Srbiji. Poseduje stan od 180 kvadrata na Dedinju, u Ulici Slavka Ćuruvije, koji se vodi na ime Zorana Mitrovića, jednog od suvlasnika „Viktorija grupe“. Ljubitelj je skupih automobila, vozi BMW 6 džip, vredan oko 100.000 evra.

U zgrtanje para preko Srpske napredne stranke uključio je i svoju suprugu Vesnu i njenog brata Gorana Andrića. Advokat Vesna Lončar, koja je izvesno vreme radila u kancelariji Aleksandra Đorđevića, aktuelnog šefa BIA, pravni je zastupnik Nikole Petrovića, Andreja Vučića, Tomislava Nikolića i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, kome je pomogla da bude oslobođen optužbe za saučesništvo u ubistvu zagrebačkog novinara Ive Pukanića. Na predlog SNS-a Vesna Lončar postavljena je na mesto predsednika Nadzornog odbora JP „Pošte Srbije“. Lončarev šurak je dobio licencu javnog beležnika, a njegovoj notarskoj kancelariji pripala je nadležnost nad delom opštine Novi Beograd, na kome će biti građen „Beograd na vodi“ s leve strane Save. Dakle, biće para.

loncar-nikola-petrovic

Aleksandar Vučić je Srpsku naprednu stranku uredio kao politikantski kartel čiji istaknuti članovi imaju mogućnost da ostvare svoje lukrativne interese, a sve pod zaštitom državnih institucija. U takvom okruženju, Zlatibor Lončar se odlično snašao. Kako i ne bi, oko sebe ima stara, poznata lica Petra Panića, zvanog Pana, i Milorada Ulemeka Legije.

Ne postoji nijedan razlog da policija i tužilaštvo ne sprovedu istragu o aferama u kojima je Lončar učestvovao. Svedoci-saradnici, kojima su sudije Specijalnog suda poverovale i to dokazale presudom ubicama Đinđića, svi su na slobodi, živi i zdravi, mogu da potvrde ili demantuju navode kojima su optužili Lončara da je ranjenog Božovića ubio ubrizgavanjem injekcije u infuziju. O helikopterskoj nesreći sve se zna, osim zašto nisu odgovarali ministri Gašić i Lončar, bez čijih odluka ne bi ni došlo do udesa u kome je stradalo sedmoro ljudi. I korupcionaške afere nema ko da procesuira, ne da Vučić.

Dok je SNS na vlasti, Zlatibor Lončar ne mora da brine da li će policija, tužilaštvo i sud utvrditi istinu o njegovoj saradnji sa zemunskim klanom. Tako kompromitovan, „Doktor Smrt“, odnosno Tibi ili Loki, kako su ga od milja nazivali mafijaški ortaci, idealan je za saradnju s Vučićem. Štiteći Lončara, Vučić štiti svoj status gospodara života i smrti, apsolutiste koji kreira optužnice i naručuje hapšenja nepodobnih pojedinaca, ali i sprečava nadležne institucije da procesuiraju članove SNS-a sa spornim biografijama, kakva je Lončareva.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

 

Zlatibor Lončar, doktor za smrt, korupciju i Vučića

loncar-i-spasojevic-copy

Zlatibor Lončar je aktuelni ministar zdravlja i funkcioner Srpske napredne stranke. Za člana Vučićevog kabineta izabran je iako nema adekvatne profesionalne reference. Naprotiv, u njegovom obrazovanju postoji više naučno-fantastičnih detalja, kojima bi se, da je Srbija pravna država, pozabavilo nadležno tužilaštvo.

Lončar je završio Medicinski fakultet nakon osam godina studiranja. U zvaničnoj biografiji, objavljenoj na sajtu Ministarstva zdravlja, navodi se da je 2001. godine završio specijalistički kurs iz hepatobilijarne hirurgije u londonskoj bolnici „Hamersmit“, gde se navodno usavršavao i 2006. godine. Spacijalizaciju iz opšte hirurgije završio je 2003, a specijalistički kurs iz transplantacione hirurgije jetre u Kraljevskom koledžu u Londonu 2011. godine. Zvanična evidencija o tim kursevima ne postoji. Tačnije, u bolnici „Hamersmit“ nema dokumenta o kursisti Lončaru, a on u Klinačkom centru nikada nije priložio potvrdu o tom navodnom diplomiranju. Opravdanu sumnju u verodostojnost zvaničnih podataka podstiče i činjenica da Lončar ne zna engleski jezik, pa se postavlja pitanje kako je završio sve te kurseve.

Sredinom novembra 2012, na konkursu za kliničkog asistenta između četiri kandidata izabran je Lončar, a samo on nije ispunjavao uslove za izbor. U to vreme nije mu bila prihvaćena doktorska teza, o čemu svedoči zapisnik koji je zaveden u sekretarijatu Medicinskog fakulteta pod brojem 014017/2. Iako status kliničkog asistenta predstavlja najniži rang u lekarskoj hijerarhiji, Aleksandar Vučić mu je poverio Ministarstvo zdravlja, čime je prvi put u novijoj istoriji između 200 docenata, 150 vanrednih i 100 redovnih profesora za ministra izabran asistent. I to asistent koji nije ispunjavao uslove ni za dobijanje tog ranga.

vucic-i-lonacar

Zlatibor Lončar nikada nije gajio visoke naučne ambicije. Do sada je objavio samo jedan jedini naučni rad i to kao deveti koautor. Ipak, to ga ne sputava da se promoviše kao ekspert za transplataciju jetre, iako njegove kolege tvrde da u tom poslu još nije debitovao. Imitirajući svog lidera Vučića, Lončar nema problema sa samohvalisanjem, može opušteno da novinarima priča o tome kako je njegovo ministarstvo omogućilo da se prvi put u Srbiji transplatira jetra. Nije bitno što se u Kliničkom centru već 20 godine vrše takvi zahvati, od kojih je samo prof. dr Zoran Milošević izveo 28.

Umesto naučnim radom, Lončar je karijeru gradio bržim putem, preko Surčina. Kao mlad lekar, i kad nije bio u smeni, dežurao je pored ranjenih kriminalaca. Takvim aktivnostima stekao je nadimak „Doktor Smrt“, poveću sumu para, stan u Beogradu i prvi „audi A6“. Otkad je postao ministar, vozi džip BMW 6 i uspešno, na štetu građana, razvija svoj biznis.

Ako ga za ulazak u Vladu nisu preporučili profesionalni kvaliteti, možda taj uspeh može da zahvali podacima iz biografije koji se ne nalaze na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja nego u spisima sudskog procesa za ubistvo Zorana Đinđića.

Dejan Milenković Bagzi, bivši član surčinskog i zemunskog mafijaškog klana, u svom svedočenju, 2006. godine, optužio je dvojicu lekara iz Urgentnog centra za saradnju s Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Svedok-saradnik je naveo nekoliko zločina koje su lekari Miroslav Risović i Zlatibor Lončar izvršili na Spasojevićev zahtev, posle čega su bogato nagrađivani.

Risović i Lončar su bili zaduženi da u Urgentnom centru na različite načine zbrinjavaju ranjene i povređene kriminalce. Pomagali su onima koji su pripadali zemunskom klanu, a njihove protivnike su slali na onaj svet. Čim bi čuli da je neki mafijaš ranjen, dolazili su u bolnicu, ubacivali se u lekarski tim s izgovorom da poznaju žrtvu, menjali su smene i dežurstva i sprovodili direktive iz Šlerove ulice. Falsifikovali su lekarske nalaze koji su upotrebljivani kao opravdanje na osnovu kojeg su se pojedini kriminalci izvlačili iz zatvora, čak su i lečili rodbinu mafijaških bosova.

Bagzi je u sudu rekao da je Risović doneo Spasojeviću otrov koji je Ljiljana Buha sipala u sok svom suprugu Ljubiši Buhi Čumetu. Šef surčinskog klana je preživeo i postao ogorčeni neprijatelj bivših saboraca Spasojevića i Ulemeka.

U beogradskom naselju Žarkovo, 5. septembra 2002, došlo je do pucnjave u kojoj je ranjen Veselin Vesko Božović, poznati crnogorski kriminalac. Kad je na semaforu zaustavio džip, iza koga se, u BMW-u, nalazila njegova nevenčana supruga Snežana Mitrović i četvorogodišnji sin, prišao im je sivi „audi“ s dvojicom napadača koji su iz „kalašnjikova“ ispalili više hitaca. Božović je ranjen u stomak i grudi, a Mitrovićeva u potiljak, dok je dečak zadobio posekotine od razbijenog stakla.

Iako je imao teške povrede grudnog koša, oštećena pluća i pokidana creva i krvne sudove u stomaku, posle operativnih zahvata Božović se izvukao iz kritičnog stanja i počeo da oporavlja. Već posle dva dana mogao je da sedi i komunicira. Sutradan su ga medicinske sestre našle mrtvog.

Bagzi Milenković je objasnio uzroke misteriozne smrti Veska Božovića.

– Spasojević je hteo da Božović bude ubijen. Posle pokušaja ubistva Božovića, došao je u Šilerovu doktor Risović. Dušan (Spasojević) se raspitivao da li će da preživi, pošto je imao doktore koji su dokrajčivali žrtve da ne prežive, a kako mu je Risović rekao da će ovaj ostati živ, Dušan mu je rekao da dokrajči Božovića. Doktor Risović se dvoumio neki dan. Taj razgovor je vođen u kući sa Spasojevićem. On je slobodno pričao s tim doktorima, a onda je pričao i s doktorom Lončarom, koji mu je rekao da on više nije hteo da Rileta čeka, jer se on uplašio, da izvoljeva i da je on dokrajčio Božovića – rekao je Milenković na suđenju za ubistvo Đinđića i napomenuo da je Lončar kasnije Spasojeviću potvrdio da je injekcijom ubio Božovića, a „za tu uslugu dobio stan u bloku 62 na Novom Beogradu“.

Kasnije se Lončar branio pričom da Veselina Božovića nikada nije video, niti ga je operisao, a injekcije ne daje lekar nego medicinska sestra.  Isti lekari osumnjičeni su za saučešće i u drugim slučajevima sa smrtnim ishodom.

Zoran i Dragan Živković, poznati kao braća Fiškal, koji su ubijeni početkom 2001. Prvo je u sačekuši izrešetan Zoran, a 40 dana kasnije i Dragan.

– Jedan od braće, Dragan, bio je teško povređen, ali zbrinut i nismo očekivali pogoršanje njegovog stanja. Bili smo šokirani kada je iznenada umro. Risović je tada bio anesteziolog, ali nismo ništa sumnjali, mislili smo da je čovek prosto maler. Kad god bi se on pojavio u timu kao anesteziolog, uvek je dolazilo do neobjašnjivih komplikacija kod pacijenata – rekao je jedan od lekara iz Urgentnog centra.

Ratomir Živković, otac ubijenih požarevačkih kriminalaca, tvrdio je da ima dokaze da su njegove sinove ubili pripadnici zemunskog klana. Milan Mićić Pacov je, navodno, uradio logistiku, a Legija je dovezao egzekutora u Požarevac.

– U toku akcije za volanom je bio Nikola Bajić, a braća Simović i Sretko Kalinić su pucali. Pošto je Čume bio Zoranov kum, ubili su mi obojicu jer su znali da će Čume preko svojih veza da legalizuje poslove, što nije odgovaralo Legiji i Spasojeviću. Tadašnjem ministru policije Dušanu Mihajloviću sam u decembru 2002. godine pisao i ukazivao na Mlađana Mićića Pacova. Govorio sam im da će ubiti premijera jer im smeta u poslu, ali niko me nije slušao. Ni sada me ne slušaju kada kažem da je Čeda Jovanović, zvani Šiler, bio alfa i omega za sve. On je spajao podzemlje i vlast, bio je veza za sebe. I dalje iznenađuje zašto nije pokrenuta istraga protiv Čede Jovanovića i Gorana Vesića, zvanog Pigmejac. Nadimke sam čuo od ljudi bliskih zemunskom klanu – pričao je Ratomir Živković. („Večernje novosti“, 19. oktobar 2004.)

Isto uverenje izneo je i svedok-saradnik Ljubiša Buha Čume na suđenju ubicama premijera Đinđića:

– Sumnjam da je mog kuma Fiškala Zorana Živkovića ubio taj anesteziolog Risović.

Miladin Suvajdžić je u svom iskazu pred Specijalnim sudom otkrio da mu je Spasojević preko Risovića obezbedio lažne medicinske nalaze, na osnovu kojih mu je kazna smanjena sa četiri na godinu i po zatvora. Prema njegovim tvrdnjama, Risović je u Urgentnom centru dokrajčio Radeta Cvetića, koji je bio ranjen prilikom ubistva Jovana Guzijana Cunera.

Veze sa zemunskim mafijašima Risović i Lončar nisu ni pokušavali da sakriju. Naprotiv, hvalili su se automobilima koje su dobili na poklon, a Legiju i Spasojevića su svečano dočekivali u Urgentnom centru. Lekari i medicinske sestre dobro pamte dolaske članova zemunskog klana u posetu Spasojevićevom ocu. Bahati i primitivni, ponašali su se kao da su u Šilerovoj, a ne u bolnici.

Zlatibor Lončar je lično operisao oca Dušana Spasojevića. Uradio je to mimo propisa, pošto je tada još bio na specijalizaciji. Aktuelni ministar je priznao da je operisao Spasojevićevog oca s objašnjenjem da je „čovek prošao istu proceduru kao i svaki drugi pacijent i o tome postoji dokumentacija koja može da se proveri“.

Kompromitovanim kolegama suprotstavio se samo dr Đorđe Bajec, tadašnji direktor Kliničkog centra. Iako je odbijao da poveruje u to da postoje i lekari koji su spremni da ubiju nemoćnog pacijenta, bez obzira ko to bio, Bajec nije mogao da ignoriše činjenice. Kad god su u Urgentni dovožene žrtve raznih pucnjava, pojavljivao bi se dr Risović. Menjao bi smene, ostajao na dežurstvu po ceo dan, samoinicijativno odlazio u vizite ranjenicima. Gde god bi se udenuo, pacijentovo stanje bi se komplikovao na neobjašnjiv način.

Iako je odbijao da poveruje u to što vidi, dr Bajec je pokušao da iz lekarskih ekipa koje su vodile takve slučajeve izbaci Risovića i Lončara. Skupo je platio tu avanturu.

U leto 2002. na mobilni telefon pozvao ga je Legija.

– Rekao mi je: „Legija ovde, ostavi doktore Risovića i Lončara na miru“. Odgovorio sam mu: „Zamislite da se vaši vojnici ponašaju prema vama kao da su oni vama starešine, a ne obrnuto“. On je rekao: „Da ne ulazimo u priču, vi ovo shvatite kako hoćete“ i spustio je slušalicu – prepričao je Bajec („Blic“, 12. mart 2006.) razgovor s Miloradom Ulemekom.

U tom trenutku Bajec nije ni poverovao da ga je zaista nazvao Ulemek. Tri dana posle razgovora, Ulemek i Spasojević su došli u Urgentni centar. Dočekali su ih Zlatibor Lončar i Miroslav Risović, koji su ih uveli na službeni ulaz, za koji samo hirurzi imaju ključ. Tek tada se Bajec uverio o kakvoj sprezi se radi, ali nije hteo da popusti.

Šest meseci kasnije, u januaru 2003, trojica mladića su ga, pred kućnim vratima, metalnim šipkama i pištoljima pretukli. Polomili su mu obe ruke i noge i naneli teške povrede glave. Dok su ga udarali, psovali su i vređali, a jedan mu je doviknuo „evo ti, đubre Đinđićevo“. Oteli su mu pasoš, za koji je kasnije svedok-saradnik Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, na suđenju priznao da ga je uništio, po naređenju Dušana Spasojevića. Takođe, Dejan Milenković Bagzi rekao je da su Bajeca pretukli „Dušanovi ljudi“.

Bajec se brzo oporavio od povreda. Đinđić nije imao tu sreću. Odmah posle atentata 12. marta 2003, čim su premijer i njegov telohranitelj Milan Veruović doneti u Urgentni centar, pojavio se i dr Risović.

Veruovića je operisao lično Đorđe Bajec. Anesteziju je radila doktorka Popović, a krv je na svom telu grejao baš Risović. Veruović je tri puta uvođen u anesteziju, a Risović je menjao dežurstva da bi bio u smeni kada su operacije i insistirao da pravi vizite i određuje terapije. Na zahtev dr Bajeca, obezbeđenje mu nije dozvoljavalo da dođe do Veruovića. Međutim, ranjeni telohranitelj je zamalo umro kad mu je jedna sestra dala antibiotik od koga je pao u anafilaktički šok i završio na reanimaciji. Veruovića su jedva spasili, a medicinska sestra je dobila otkaz.

Tokom „Sablje“, Miroslav Risović je uhapšen. Prilikom pretresa stana pronađen je neregistrovani pištolj, a listing njegovog mobilnog telefona otkrio je da je obaveštavao Legiju o toku operacije Veruovića. Odmah po izlasku iz pritvora, Risović je napustio Srbiju, pretpostavlja se da je otišao u Kanadu, gde mu je od ranije živela supruga. Navodno, 2004. dobio je kanadsko državljanstvo. Tek u februaru 2010, tadašnja ministarka pravde Snežana Malović od kanadskih vlasti zatražila je hapšenje i izručenje doktora Risovića zbog sumnji da je sarađivao sa zemunskim klanom. Taj zahtev do danas nije uslišen.

Zlatibor Lončar nije pobegao. Nije ni morao. U „Sablji“ je neko vreme proveo u pritvoru, ali nikada niko nije utvrđivao njegovu odgovornost. Iako je Specijalni sud na najstrože kazne osudio dvadesetak okrivljenih za ubistvo Zorana Đinđića na osnovu iskaza svedoka saradnika, policija i tužilaštvo nisu bili zainteresovani da provere njihove navode kojima su Lončara optužili ne samo za saradnju sa zemunskim klanom nego i konkretno za ubistvo Veselina Božovića. Bez obzira na sve što je otkriveno, nije reagovalo ni rukovodstvo Urgentnog centra, kao da lekarima nije bitno što se među njima nalazi kolega osumnjičen za najteže zločine.

Tek sredinom maja 2012, posle objavljivanja informacije da je u izbornoj noći pobedu Tomislava Nikolića proslavljao i „Doktor Smrt“, Lončar je osetio potrebu da se oglasi.

Apsolutna je neistina da sam preduzimao bilo kakvu radnju u vezi smrti Veska Božovića. Ovakva gnusna laž je svojevremeno proistekla iz bolesnih umova pojedinih kolega. Nekada je profesionalna zavist bila motiv da se lansiraju ovakve laži zbog čega sam na moj zahtev u vreme „Sablje“ išao tri puta na poligraf kako bih i na taj način dokazao istinu. Osim toga, zahtevao sam detaljnu proveru svih takvih i sličnih navoda i rezultat toga je da je istina na mojoj strani, a da su navedene informacije laž. Bez obzira na to, takve informacije su izazvale brojne neprijatnosti ne samo meni, nego i mojoj porodici i prijateljima. Sada iz tih glava, a koristeći partijske kontakte lansiraju se i danas laži, samo što se to danas radi iz straha da će promene ugroziti njihove pozicije. Smatram da ne može partijska pripadnost biti zamena za stručnost – napisao je Lončar u reagovanju koje je objavio „Blic“ 23. maja 2012. godine.

Da ipak neće svi Lončarevi rani radovi biti tek tako oprošteni i zaboravljeni potvrdilo se prilikom njegovog slučajnog susreta sa Ljubišom Buhom Čumetom. Željan osvete, Čume je pokušao odmah da se obračuna s ministrom zdravlja. Nije uspeo. Jurnjava automobilom po dedinjskim ulicama završila se Lončarevim bekstvom. Bivši šef surčinske mafije nije pobegao policiji. Uhapšen je i odveden u BIA, gde ga je saslušavao lično direktor Aleksandar Đorđević. Neposredno posle tog incidenta protiv Čumeta je pokrenuta medijska, policijska i pravosudna haranga, da bi na kraju, sasvim drugim povodom, završio u zatvoru.

Rane radove Doktora Smrt nije zaboravio ni Boško Đukanović, ugledni srpski kardiohirurg. Iako se nije javno izjašnjavao o politici, Đukanović je kritikovao naprednjački režim. U privatnim razgovorima tvrdio je da je „Vučić najveće zlo koje je zadesilo Srbiju“. Špijuni su obavestili diktatora da lekar širi istinu. Tužba je prvo objavljena u „Informeru“, čiji glavni urednik Dragan J. Vučićević je Đukanovića svrstao u zavereničku grupu koja priprema državni udar. Presudu je izvršio ministar Lončar, koji je, ne gubeći vreme na objašnjenja, nepodobnog kolegu razrešio dužnosti direktora KBC „Dedinje“.

Đukanović nije sportski podneo smenu s funkcije na kojoj je bio 15 godina. Poslednjeg dana 2015. godine poslao je pet pretećih poruka Lončaru.

„Ti si ljudski otpad! Mala bitanga!“ „Sad dobro zapamti. Jebaću ti majku pokvarenu, svinjsku! Đubre bedno. Odaberi kontejner!“ „A što mi se ne javiš da te čujem, pičko mala?!“ „Đubre malo! Javi i Vučićeviću i Vučiću da ste svi ološ! Sramota Srbije, moje zemlje.“ „Ološu!!! Ti si hirurg malo bolji od moje pokojne babe“. Sad kreće tvoj dosije“ – napisao je Đukanović, da bi kasnije objasnio da preti samo „zdravljem i ljubavlju“:

– Ministru sam poručio da nađe kontejner i da baci smeće u njega, a ne da ga baca kroz prozor. Kontejnere su za druge svrhe koristili Šiptar i Kum i to neka prokomentariše ministar.

Lončar je podneo krivičnu prijavu zbog pretnji. Od suđenja, naravno, neće biti ništa, ministar nije toliko naivan da ne zna koliko bi bilo neprijatno kad bi konačno bio prinuđen da objašnjava otkud mu nadimak Doktor Smrt. Uostalom, i u novom okruženju, u Vladi Aleksandra Vučića, Lončara nastavila je da prati senka tuđe smrti.

velja-i-fotke

Smrt se nedavno nadnela i nad Velimirom Ilićem. Lider Nove Srbije, koalicionog partnera Srpske napredne stranke, posle sedam meseci čekanja, shvatio je da Vučić ne namerava da ga postavi na mesto direktora javnog preduzeća „Koridori Srbije“. Puklo mu je trpilo, pa je i on počeo da verbalno puca po Vučiću. Upravo u to vreme neko je brusilicom presekao „viljušku“ na Ilićevoj „Škodi superb“. Ni posle tri nedelje policija nije uspela da izvrši veštačenje, niti mu je vratila vozilo. U osvetničkom besu, Ilić je izneo brojne optužbe na račun Aleksandra i Andreja Vučića, a na jednoj konferenciji za novinare pokazao je fotografiju zagrljenih Dušana Spasojevića i aktuelnog ministra zdravlja Zlatibora Lončara.

Bez obzira na motiv i na odavno poljuljan kredibilitet, Velimir Ilić je ovim postupkom upotpunio priču o Lončarevim ranim radovima, koji još uvek čekaju sudski epilog.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

Šešeljev lik u Vučićevom ogledalu

13332942_1082093708524630_7800914130815151386_n

Kad Vojislav Šešelj stane pred ogledalo vidi Srbiju; vidi bolest, slabost, čemer, prostakluk, pohlepu, laž, prevaru, bes i beznađe. Svaki okupator ostavljao je poneki stravičan trag, zatirući civilizacijske vrline i vrednosti, ali niko nije uspeo da ceo narod i državu svede na svoju meru. Niko, osim Šešelja.

Iskoračivši iz lične biografije, Šešelj je u savremenu srpsku istoriju uneo tminu u kojoj su se izlegli Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković i ostale aveti prošlosti koja traje. Najteže nacionalne nesreće – ratne poraze, uništenje privrede, izopštenje iz sveta… – Šešelj je pretvorio u repromaterijal za fabriku političkih prevara, koja i sada ostvaruje krvavi profit. Šešelj i ostali deoničari njegove lešinarske kompanije rat su pretvorili u biznis, u trgovinu tuđim sudbinama. Dok se crveni vojvoda, maneken smrti, hvalio kako će sa dve četničke čete osvojiti Zagreb i Ljubljanu i tajnim Teslinim nevidiljivim raketama razrušiti London, Berlin i Rim, a Albance i Amerikance će s Kosova najuriti bejzbol palicama, Srbi su pobijeni ili proterani sa svojih etničkih prostora. Kad su prvi put ušli u vlast, 1998. godine, šešeljevci su prizvali NATO agresore, izgubili su Kosovo i Metohiju, pod bombe gurnuli preostale fabrike, mostove i puteve, u grob oterali još nekoliko hiljada Srba, stoput boljih nego što su oni, ali nema veze, radikalski ministri u to vreme oslobodili su 34 stana u Beogradu.

Za konačni obračun sa Srbima Šešelj danas upotrebljava svoje najmilije tupo oruđe – Aleksandra Vučića.

Vučić je apsolutni gospodar života i smrti u Srbiji, on odlučuje o svemu, od toga ko će koliko da se ugradi u neki tender, ko će da bude uhapšen ili samo reketiran, do toga ko sme da se pojavi na kojoj televiziji… Vučić, uveren da je vanknjižni vlasnik Srbije, gazi Ustav i zakone, svojim poslovnim partnerima ustupa državno zemljište, legate pretvara u restorane, otima penzije i plate, strancima daje basnoslovne subvencije, a radnike tretira kao robove. Vučićeva policija hapsi babe koje na ulici prodaju kaiševe i šustikle, a štiti režimske mafijaše koji pod fantomkama hapse i ruše kuće. Ko ne plati kaznu za nedozvoljeno parkiranje ide u zatvor, a tajkuni koji ne plate višemilionski porez idu u SNS.

Ubeđen da je mnogo jak i pametan, Vučić se hvali da ga podanici nazivaju „Bič božji“. Tako ga doživljavaju i nesrećnici koji predvode opozicione stranke, koje je on lično instalirao i s kojima manipuliše kako mu se prohte. Tako to izgleda u medijskom mraku, diktatorovoj zoni komfora.

U stvarnom životu stvari stoje bitno drugačije.

Bez obzira na šarene laže, kojima Pink i „Informer“ truju građane, svemoćni Vučić samo je mali, drhtavi talac svog večnog idola Šešelja. Vučić se odrekao radikalske ideologije, pristao je da obavlja prljave zadatke koje dobija od onih koje je doskora nazivao zločincima žednim srpske krvi, za nezavisnost albanske države Kosovo uradio je više od Hašima Tačija… I, opet džabe… Formatiran u Šešeljevoj laboratoriji, ostao je isti onaj primitivni siledžija koji progoni strane plaćenike i domaće izdajnike, izmišlja nepostojeće atentatore i opake neprijatelje koji mu, sram ih bilo, rade o glavi. Nepromenjiv, a raskrinkan, Vučić i ne shvata koliko je tačna stara izreka Maksa Vebera: ko se šešeljizma lati, od šešeljizma i strada.

Šešelj to, za razliku od svog miljenika, dobro zna. Zato je pristao da, kao nekad u Miloševićevo vreme, opet igra ulogu dvorske lude.

Prevara je dogovorena još 2012. godine, kad je završeno suđenje Šešelju u Haškom tribunalu. Pred majske izbore, Srpska radikalna stranka je za kampanju obezbedila milion evra. Za spotove, postere, mitinge i plaćene nastupe na lokalnim televizijama u prvih mesec i po potrešeno je oko 300.000, a onda je Šešelj procenio da nema potrebe za velikim ulaganjima. Po njegovom naređenju, 700.000 evra je oročeno u banci. Iako su bili šokirani takvim potezom, svi istaknutiji radikalski funkcioneri su ćutke prihvatili odluku. Na isti način prihvatili su i naređenje iz haške ćelije da predsednički kandidat ne bude, kao što je dogovoreno, Aleksandar Martinović, nego vojvotkinja Jadranka Šešelj. U stranci je to izazvalo veliko nezadovoljstvo, ali niko nije imao hrabrosti da prigovori šefu. Još veći haos nastao je kad su se proširile glasine da Šešelj preko Petra Panića kontaktira s Vučićem. Do Đurđevdana svi su ćutali, nadajući se da će SRS ipak preskočiti cenzus. Dan posle izbora, Šešelj je iz Haga izdiktirao imena 37 radnika koje stranka, pošto je postala vanparlamentarna, mora da izbaci na ulicu.

Bez poslaničkih mandata, mesta u upravnim odborima i drugih parazitskih beneficija, ogorčeni radikali su počeli da se razilaze, prepričavajući glasine da je Šešelj namerno uništio SRS, kako bi se dodvorio haškim sudijama i, pošto je ostao bez stranke, lakše izdejstvovao oslobađajuću presudu. Nikad se neće saznati da li je takav dogobor zaista postojao, ali sve što se kasnije događalo upućuje na to.

Čim se vratio u Beograd, Šešelj se stavio na raspolaganje Vučiću. Kao nekad, kad je u Miloševićevom interesu brutalno devastirao Dobricu Ćosića, Dragoslava Avramovića i oba Panića, Milana i Životu, Zorana Đinđića i nepodobne novinare, tako sada svom snagom, Vučiću za ljubav i pare, gruva po Nikoliću i ostalim opozicionarima. Za svaku pljuvačku koju uputi prema Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Bošku Obradoviću ili bilo kome drugom, ko u nekom trenutku iznervira Vučića, Šešelj dobije prostor za promociju u „Kuriru“, „Informeru“ i na Pinku, kod prvovenčane Ksenije Janković-Vučić, Dragana J. Vučićevića ili Milomira Marića.

seselj-i-zmaj-od-sipova

Vučić uživa u takvom rasporedu snaga. Ponosan na uspešnu zamenu uloga, povremeno uzima slobodu da ponižava bivšeg vođu, da mu se sveti za sva šikaniranja koja je pretrpeo u onih 15 godina, koliko je tavorio u njegovoj senci. Na njegovu žalost, kad shvati koliko se prevario biće mu kasno.

Kao klada i iver, njih dvojica su bliski po mnogim karakternim osobinama, temperamentu, biografskim detaljima i neizlečivim kompleksima. Ne samo po pogubnim posledicama politikantskih avantura, slični su i po načinu na koji lažiraju predstavu o sebi, o svom poreklu, porodičnim odnosima, obrazovanju…

Kad je došao u Beograd, još uvek opterećen komunističkim floskulama o bratstvu i jedinstvu, Šešelj nije krio svoje hrvatske korene. Naprotiv, u jednoj debati sa srpskim nacionalistima, koji su tvrdili da su Srbi u Hrvatskoj oduvek bili izloženi pokatoličavanju, Šešelj ih je demantovao svojim primerom: „Pa, bilo je i slučajeva kad su katolici prelazili u pravoslavlje“. Nešto kasnije odlučio je da se iz tvrdog marksiste transformiše u još tvrđeg velikosrpskog šovinistu, pa je od svog sledbenika Slavenka Terzića dobio sertifikat SANU o srpskom poreklu hercegovačkih Šešelja. U tu raspravu uključili su se i hrvatski političari i mediji. Postiđeni informacijama o hrvatskom poreklu vojvode Šešelja, zagrebački, a potom i beogradski mediji preneli su izjavu izvesne Olivere Šešelj, vođe albanskog lobija u Australiji, koja je analizirala etimologiju prezimena Šešelj, dokazujući da ga nose pripadnici plemena iz sela Arbanasi, južno od Zadra. Prema njenim tvrdnjama, poreklo prezimena je albanska imenica „šeš“, što znači „ožiljak“. Množina te imenice „šešelji“, na albanskom jeziku može da se protumači kao – ljudi sa ožiljkom, ali i rošavi ljudi. Olivera Šešelj je precizno navela imena s porodičnog stabla svog rođaka Vojislava i njihov put od zadarskog zaleđa do Župe Dubrovačke i Popovog Polja.

U istom genetskom smeru upućuju i pojedinosti iz Vučićeve konfuzne biografije. Pojedini mediji u Skopju i Prištini, na albanskom jeziku, kao i neki srpski objavili su spekulaciju da je pravi otac Aleksandra Vučića prizrenski novinar Fahri Musliu. Te glasine potkrepljene su frapantnom fizičkom sličnošću i činjenicom da je Musliu dugo radio na Televiziji Beograd s Angelinom Vučić, majkom aktuelnog diktatora. Dok se ne utvrdi parcijalni DNK Vučića, u te priče teško je poverovati, pre svega jer je Musliu vrhunski intelektualac gospodskih manira, koji se ne stidi pripadnosti albanskom narodu, već, naprotiv, i danas živi u Beogradu, iako je objavio šokantnu knjigu o srpskim zločinima nad albanskim civilima u Prizrenu.

Za razliku od Musliua, Vučići su, kao i Šešelji, dokazali sklonost ka promenama nacionalnog identiteta. Radikali su 2010. godine sproveli istraživanje u Bugojnu i utvrdili da je porodica Vučić tokom Drugog svetskog rata primila katoličanstvo kako bi izbegla ustašku torturu. O tome postoji i potpisano svedočanstvo fratra Mije Filipovića, koji je napravio spisak srpskih porodica koje su prešle u katoličanstvo. Naravno, ni to nije sprečilo srpskog vođu da se iščuđava što na spomen ploči u Jasenovcu nema nijednog Vučića. Zarad jeftine političke propagande, Aleksandar Vučić se i na taj način ruga Srbima koji su pre izabrali da stradaju, nego da prodaju veru za večeru. Danas Šešelj slavi Svetog Luku, a Vučić Svetog Nikolu, iako obojica nemaju dokaz da su kršteni. Šešeljeva krštenica je, kako on tvrdi, izgorela, a Vučić o tome odbija da se izjašnjava. I, u pravu je, s obzirom na posledice njihove politike obojica izgledaju kao da su nekršteni.

Da intimna konfuzija bude potpuna, u oba slučaja, dokazuju i nesreće koje su pretrpele njihove supruge.

Kad je stigao iz Sarajeva, Šešelj nije dočekan s belim ružama. Utočište je našao kod tetke u Zemunu, a pomagali su mu prijatelji koji su mu davali novac za hranu, odeću i štampanje knjiga. Podršku mu je dao i Dobrica Ćosić. Stari akademik bio je impresioniran Šešeljevim izgledom. „Bio je visok, plav, vitak kao hrt“, divio se Ćosić. S najboljim namerama predložio je Šešelju da problematično obrazovanje upotpuni školovanjem u Americi, čak je ponudio i da mu nađe nekog sponzora koji bi ga izdržavao. Uveren da mu je imidž „najmlađeg doktora nauka u Jugoslaviji“ dovoljan, Šešelj ga je odbio: „Već sam dovoljno obrazovan, meni je potrebna samo bogata udavača“.

Nije imao sreće. Ni on, ni izabranica Vesna. O tome šta je Šešeljeva prva supruga pretrpela u braku javno je pričala njihova kuma Danica Drašković.

– Ja sam zaposlila Šešeljevu prvu ženu. To je jedna nesrećnica, koja je zbog njega otišla u bolnicu, u ludnicu. Maltretirao ju je, zaključavao je… Ona je, valjda, jednom htela da zapali cigaretu, on joj je tu zapaljenu cigaretu gurnuo u nos. Rekla sam mu da je strašno što tako muči ženu, onda se on naljutio na mene i rekao kako mogu ja da podržam Vesnu protiv njega, jer je on kao moj stariji prijatelj. Kad je došlo do razvoda braka bila sam na Vesninoj strani, njoj sam našla advokate i onda me je on označio kao svog neprijatelja. Vesna je bila kod nas, u redakciji „Srpske reči“, stalno kod nas dolazi, dala nam je veliki intervju o svemu šta je to bilo u njihovom braku. Ne mogu da to objavim, ne mogu, iako bi trebalo o tom idiotu sve staviti u javnost, da se vidi koliki je on ludak, mada je stvarno malo degutantno, ona tu govori o njemu baš onako ogorčeno. Izludeo je svoju ženu, kako neće i ovaj narod. On uživa da seje zlo – tvrdila je Danica u aprilu 1993. u intervjuu novosadskom magazinu „Svet“.

Ksenija Janković u to vreme radila je upravo u „Srpskoj reči“. Kasnije se, sirota, udala za Vučića i na svojoj koži osetila koliko je sličan Šešelju. Ipak, Ksenija je imala više sreće. Vesna je umrla, a nju su spasli francuski lekari. Umesto da se žali Dani, ona je na Tviteru, u vreme misterioznog razvoda, uputila nekoliko pretećih poruka Vučiću. Ucene su uspele, eno je na Pinku, brani bivšeg muža kao što je on nekada Šešelja.

Osim privatnih i nacionalnih, i ideološke transformacije su im se odvijale po istim principima. Odrastao u radničkoj porodici, s majkom domaćicom i ocem čuvarom pruge, Šešelj je izrastao u fanatičnog komunistu nezaježljive ambicije. Zaslepljen marksističkim idejama i Brozovim delom vrtoglavo se uspinjao u nomenklaturi Saveza komunista. Dokazujući ideološko čistunstvo udario je na partijskog kolegu Branu Miljuša, a potom i na zajedničkog zaštitnika Hamdiju Pozderca. Kad je izbačen iz SK, Pozdercu je slao brojna pisma u kojima ga je upozoravao da ne krši tekovine komunističke borbe, ne propuštajući da ga na kraju pozdravi sa: „Maksuz selam, tvoj novopečeni ahbab, Vojislav Šešelj“. Na kraju, ostao mu je marksistički doktorat, koji karikaturalno dokazuje koliki su intelektualni kapaciteti genijalca koji sredinom osamdesetih godina nije ni video, a kamoli razumeo geostrateške promene u celom svetu, kojima je komunizam zauvek najuren u prošlost.

seselj

S istim fatalizmom Vučić je zastupao šešeljevsku verziju velikosrpskog nacionalizma. Ko nije verovao u radikalsku granicu od Karlobaga do Virovitice, bio je izložen Vučićevim uvredama. Obračun s „fukarama“ zaoštrio je čim je postao ministar protiv informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Šešelj je svojim protivnicima pisao otvorena pisma, Vučić optužnice i presude. Hajku na defetiste i dezertere, koji su sumnjali u pobedu nad albanskim teroristima i njihovim NATO zaštitnicima, Vučić je završio proslavom streljanja Slavka Ćuruvije. Posle poraza, željan vlasti po svaku cenu, kao njegovi preci iz Bugojna, odrekao se vaskolikog srpstva i prešao na stranu neprijatelja. Bez po muke zaboravio je na dane kad je prizivao nemačke bombardere, zaklinjući se da će bar jednog sam da obori, i počeo je da se klanja Angeli Merkel, Maksu Veberu, Karl-Hajnc Rumenigeu i svima koji znaju da kažu „Sieg Heil“.

Analizirajući Šešelja, mnogi njegovi bivši i aktuelni poštovaoci kao da su opisali Vučića.

– Pojava samozvanog vojvode Šešelja nije nimalo slučajna. Takvi ljudi se skoro zakonito javljaju u vremenima meteža i krize, krvoprolića i zločina i opšteg pada javne vrline i morala. U takvom dobu u kojem na svetlost dana izbijaju mržnja, silništvo i ostala skrivena zla, na javnu scenu stupaju ljudi koji pod plaštom proverenih vrednosti rodoljublja, hrabrosti i nacionalnog interesa zagovaraju netrpeljivost i nasilje prema nezaštićenima i slabijima od sebe. Šešelj ili neko njemu sličan mogao se, dakle, očekivati, kao što se to i ranije dešavalo u zemljama koje su doživele vojni i diplomatski poraz, smanjenje državne teritorije ili opšte rasulo u privredi i državnim finansijama. Kao po pravilu, postojeće autoritarne vlasti obično ohrabruju uspon takvih ličnosti – napisao je Kosta Čavoški još 1992. godine, a svi stavovi, nažalost, vrede i danas.

U to vreme autopsiju Šešeljevog lika i dela izvršio je i legendarni sudija Ilija Radulović.

– Vojislav Šešelj je stvoren kao krajnja politička linija u politici Slobodana Miloševića. U zemljotresu Miloševića, Šešelj je trebalo da bude onaj zemljotres od 14 stepeni. Sve je ružio, pljuvao, klevetao, rušio pred sobom. Odigrao je svoju ulogu i sada predstavlja mrtvi politički spermatozoid Slobodana Miloševića, tvrdio je Radulović, priznavajući da se kaje što je Šešelju pomagao dok je bio u zeničkom zatvoru.

Prošle su dve i po decenije, a ništa značajno se nije promenilo. Kao nekad Miloševiću, Šešelj je sada sebe iznajmio Vučiću. Vredan je najamnik, pošteno će odraditi sve prljave poslove, predvodiće satanizaciju svih Vučićevih protivnika, ali istovremeno će čekati zgodan trenutak za osvetu.

Bez obzira na sve navedene i mnoge izostavljene sličnosti, Šešelj i Vučić se razlikuju u dve izuzetno bitne stvari. Prvo, Šešeljev politikantski talenat je nenadmašiv. Iako su podjednako primitivni i agresivni, kod Vučića je to suština, kod Šešelja deo predstave. Mudar, vojvoda nikada nije hteo da vlada, uvek se zadovoljavao profitabilnom ulogom sluge. I u fingiranoj opoziciji džepovi mu se pune, a ne snosi nikakvu odgovornost.

Upravo u tome se krije najvažnija razlika između njih dvojice: Šešelj je prvo bio u zatvoru, pa onda na vlasti, a Vučića čeka obrnuti redosled. Zato Šešelju ostaje samo da se nada da će ga mimoići zdravstveni problemi dok ne dođe vreme da njegov miljeni padne s vlasti. S druge strane, Vučić može da se nada da će naći dobre advokate, koji će, ko zna kako, uspeti da mu ublaže kaznu za sve zločine koje je u poslednjih pet godina izvršio nad Srbima i Srbijom.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045

Antrfile

Vučić štiti sebe, a ne radikale

vucic-pravda-25-10-07

Da bi amortizovao nezadovoljstvo radikalskih glasača, bar onog normalnijeg dela, Vojislav Šešelj neformalnu saradnju s diktatorom objašnjava besmislenim pričama o tome kako je Vučić „ruski čovek“. Pored toga, alibi mu je i režimska zaštita Vjerice Radete, Petra Jojića i Jove Ostojića.

Vučić je još 2007. svim srcem branio radikale koji su prvo svedočili protiv Šešelja, pa onda, pod sumnjivim okolnostima, promenili iskaz. Zbog pritiska na svedoke, Tribunal je podigao optužnice protiv Radete, Jojića i Ostojića, ali je Vučić odbio da ih izruči jer, navodno, ne postoji zakonska osnova. Karmel Ađijus, predsednik Haškog tribunala, nedavno je ponovio stav da optuženici moraju da se pojave pred sudijama i da će srpska vlast izvršiti svoje obaveze.

Naravno, bivše partijske drugove Vučić ne brani jer ih voli, nego zato što zna da ih, kad sednu na optuženičku klupu, ništa neće sprečiti da razotkriju njegovu ulogu u spornim aktivnostima. Zasad, Vučić uspeva da odoli pritiscima iz Haga, ali popustiće čim prođu izbori.

 

 

Vučiću, kako ste Cane, Alchajmer i ti?

vucic-u-zenevi-tw

Vidim, prozivaš me na konferenciji za Pink, „Informer“ i Radu Komazec. Kažeš „jedan je na društvenim mrežama napisao da si bio u Ženevi“. Junak si nad junacima, gospodar munja, gromova i vulina, ali svejedno nemaš snage ni da citiraš istinu koju demantuješ.

Ne smeš da pomeneš da si u Ženevi bio kod gazde Caneta, istog onog kojeg si optuživao da je „kralj duvanske mafije“ i ubica policijskog generala Radovana Stojčića. Teško ti je da priznaš da vas je, posle prošlogodišnjeg zahlađenja odnosa, muka naterala da opet sarađujete.

Razumem te, nije ti lako, ti bi voleo da kao Kum Nikola Petrović samo nestaneš s političke scene. Ali, ne možeš, postao si taoc svojih spletki. Sam sebi si na leđa natovario Caneta. I pre nego što si ga upoznao i stavio mu se na raspolaganje, za Subotića si govorio da je najopasniji čovek u Evropi. Ukazivao si da je on dobar trgovac, kad kupuje ljude ne obara cenu, ali zato uvek traži priznanicu. Navodio si primere Dušana Mihajlovića i Aleksandra Tijanića, kojima je Subotić, po tvojim rečima, davao pare, ali usput ih je snimao, kako bi, kad mu zatreba, imao neoborive dokaze. Nisi naivan, znaš da će jednog dana, čim se zakačiš sa Canetom, a do toga mora da dođe, osvanuti i dokumentovane potvrde tvojih dilova s njim.

Pre deset godina, kad si iznajmio sebe, odigrao si šampionski. Subotić je bio na poternici koju su raspisali Tadić i tvoj drug Rakić, a ti si tako dobro balansirao između njih, na krv zavađenih, da si uzeo i pare i novu stranku. Uveren da si najpametniji i danas sediš na dve stolice. Canetu za ljubav, naredio si da se promeni Statut Olimpijskog komiteta Srbije kako bi mogao da za predsednika bude izabran njegov ortak Boža Maljković, legenda hrvatske košarke. S druge strane, istovremeno kompromituješ Canetovog konsiljerea Bebu Popovića. U svom biltenu objavio si Bebinu fotografiju iz konobarskih dana. Da, to će rasplakati lakiranog bubašvabu, ali nije u redu da mu se rugaš za jedini pošten posao koji je u životu radio. U svojoj biografiji ti nemaš ni taj detelj, nikad ništa nisi radio osim što si parazitirao u politici.

Tvoj demanti informacije o ženevskom provodu sa Subotićem podsetio me na sličan događaj s dočeka 2002. godine. Tada sam objavio da je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, iako je Milomir Marić na BK Televiziji deset minuta pre ponoći emitovao „direktan prenos“ Đinđićeve izjave, navodno iz njegovog stana. Iz meni nepoznatih razloga, Đinđić je prvo tvrdio da nije bio u Emiratima i podneo je krivičnu prijavu protiv mene, da bi kasnije priznao da je bio u „Burdž el Arabu“ i džentlmenski povukao tužbu.

Tada si se mnogo angažovao oko tog slučaja, optužujući Đinđića da se, o trošku građana Srbije, provodio sa svojim partnerima Stankom Subotićem i Bebom Popovićem. Đinđića više nema, umesto njega ti se provodiš sa Canetom i Bebom.

S obzirom na sve to, ne čudi tvoja histerija. Ne čudi ni tvrdnja da nisi bio u Ženevi. Iako jesi. Nisi, kažeš, bio ni vlasnik „Pravde“. Iako jesi. U „Kažiprstu“ na B92, 4. novembra 2008. pričao si da „nikad, baš nikad“ niko iz tvojih usta nije čuo da pominješ granicu od Karlobaga do Virovitice. Dobro, da nije snimaka, moglo bi i da ti se poveruje da si ti samo zevao, a iz tebe se čuo Šešeljev glas. Samo Mićan i ti tvrdite da, iako si pametan, nisi podržao Hilari Klinton. Iako jesi. O takvim tvojim javnim susretima sa Alchajmerom napisao sam knjigu „Vučić, politička fukara“ na 570 strana.

I ovim nastupom/konferencijom dokazao si da si najbolji srpski stend-ap komičar. Usput, prezentovao si i izuzetnu hrabrost. Ne plašiš se istine, misliš da si jači. Iako nisi. Zato, umesto sreće, a trebaće ti, u ovoj godini želim ti samo jedno – da ozdraviš.

PS

Zanimljiv je kontekst u kome si se, usred pokušaja da opravdaš rasprodaju Diposovih nekretnina, setio Ženeve. O tome bi mogli da se izjasne psiholozi, a o Diposu moraće nadležno tužilaštvo

 

Vučiću, kladio sam se na tebe

img970

Vučiću, nikad nisam uplatio sigurniju opkladu nego sada, na tebe, budućeg pobednika na predsedničkim izborima.

Odluka o tvojoj kandidaturi, koju si doneo još u septembru, očekivan je i logičan korak na dikatorskom putu, koji su ti utabanali idol Slobodan Milošević i gospodar Milo Đukanović. Kao i oni, svaki u svom vremenu, i ti si uništio sve državne institucije, pogazio Ustav i zakone i postao apsolutni vladar sudbina svih građana. S takvom moći, svejedno je da li si na Andrićevom vencu, u Nemanjinoj ili u vinskom podrumu u Jajincima. Za tebe je zaista bolje da preuzmeš ulogu predsednika države, a neka tvoja marioneta neka statira u stilu Mirka Marjanovića ili Mirka Cvetkovića.

Predsednički izbori su zgodna prilika da s političke scene počistiš najozbiljnijeg opozicionara Tomislava Nikolića. Vojvoda je potrošen, njegova krvava bajka se završila, red je da ide u penziju. I on bi to voleo, ali muči ga jedan problem – poznaje te. Zna da ćeš, čim njega deportuješ na Gledić, da bere gljive, udariti na celu porodicu. Tvoji mediji će obaviti posao tužilaštva i objaviti sve sporne donacije Dragičinoj fondaciji, nestašni Radomir odleteće s vlasti u Kragujevcu, a Branislav neće moći ni da se iz Fudbalskog saveza vrati na mesto pomoćnog trenera u Teleoptiku. Toma bi i na to pristao, finansijski je zbrinuo deset sledećih generacija Nikolića. Međutim, Dragica mu ne da mira. Malo u želji da zaštiti sinove, malo više zbog nezasitog apetita, ona tera Tomu da se bori za još jedan mandat.

Ne sumnjam, lako ćeš izaći na kraj s bajčetinskim klanom. Do sada si ih peckao s pričama o nezakonito stečenoj imovini, nelegalno podignutim kućama, švalerkama i vanbračnom decom. Kad ih, kao što znaš, uz pomoć policije, pravosuđa i Šešelja, provučeš kroz medijsko blato, neće ih oprati ni Morava, ni tihi Don. Zbog toga, jedva čekam Tominu sretenjsku konferenciju za novinare, na kojoj će, opet u suzama, objasniti da više nema razloga da se žrtvuje za Srbiju, prepušta je u tvoje sigurne ruke.

Kad dovršiš drugo političko oceubistvo lako ćeš da izađeš na kraj s opozicionim predsedničkim kandidatima. Vuku Jeremiću si, sumnjom da je umešan u ubistvo gardista na Topčideru, nagovestio šta može da očekuje. Za Sašu Jankovića si pripremio sličnu pakost. Neki bolesni um, verovatno tvoj, konstruisao je spletku u kojoj će tvoji mediji plasirati priču da je Arkan poklonio Jankoviću pištolj kojim je njegov prijatelj Gojković izvršio samoubistvo u njegovom stanu. Isti mediji neće ni pomenuti šta si ti radio u vreme te nesreće, daleke 1994. godine, koliko je ljudi ubijeno ili ubijalo u ime politike koju si zastupao. Posle serije naslova u „Informeru“ i prigodnih emisija na Pinku, u kojima će se čitati Mitorivćeva pisma „Saletu Prangiji“, Jankovića ćeš svesti na Šutanovčev nivo, ispod pet odsto.

S Ivicom Dačićem ti je lako. Malo će podići cenu usluga, ali to nije problem, ionako mu ne daješ svoje, nego naše.

Kad sve to složiš, eto tebi pobede u prvom krugu, kako i zaslužuje svaki neprosvećeni apsolutista tvog kalibra.

Da si duhovit, predložio bih ti da umesto svemoćnog sebe kandiduješ nekog drugog iz svog kartela. Recimo, princ prestolonaslednik Danilo bio bi odličan kandidat. Ne mari za školu, ne radi, podržali bi ga svi konobari s „Rivera“ i ostalih splavova. Kad pobedi, bio bi prvi predsednik u savremenoj istoriji Srbije koji bi ordene dodeljivao u noćnim klubovima, uz Stojinu „Belu ciganku“ i Cecino „Didule“, sve u društvu savetnika Veljka Ražnatovića i Mirka Šijana. Ako baš nećeš da Danila uvlačiš u svoju političku patologiju, tu ti je Vladimir Đukanović. Ili Milovan Drecun. Ili Marjan Rističević. U svom okruženju imaš bezbroj nebitnih i opskurnih tipova koji bi, naravno uz tvoju pomoć, uverljivo pobedili i ponizili opozicione kandidate, svodeći ih na realnu meru.

Preslab da se odupreš svom karakteru, uveren sam da ćeš kandidovati voljenog sebe. I, pobedićeš. Ne zato što si, kao što misliš, pametan i jak, nego što ti se suprotstavljaju tvoji mentalni dvojnici, ograničeni pohlepom i diletantizmom. Takvi, aktuelni opozicionari spremni su da učestvuju u svim tvojim prljavim igrama, zainteresovani isključivo za ličnu korist i nesposobni da vide koliku štetu će naneti građanima koje tobož zastupaju.

Kad bi bili ozbiljni, bojkotovali bi izbore i naterali te da predstavu odigraš samo sa Šešeljem i grupicom klonova blaženopočivšeg Šećeroskog. Pa, ti onda objašnjavaj svojim stranim sponzorima zašto ti, posle krađe na prošlim parlamentarnim izborima, Savamale, helikoptera, Dinkića, Karića i ostalih afera, niko ne veruje i ne želi da učestvuje u tvojim prevarama i povampirenju devedesetih.

Ne brini, tzv. opozicionarima ne pada na pamet da te bojkotom raskrinkaju. Svi igraju za tebe, zato sam se i kladio na tvoju kandidaturu i pobedu. Iako me u poslednje vreme neće sreća u kladionici, red je da i ja izaberem pravog konja za trku. Za svaki slučaj, uplatio sam samo hiljadu dinara, ne vrediš više.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Vučić u panici, omča se steže

aleksandar-vucic-790x423

Sat otkucava, omča se steže, bliži se kraj vladavine Aleksandra Vučića. Stislo ga je sa svih strana. Stranka mu je u rasulu, najbliži saradnici se otimaju kontroli, strani centri moći već pripremaju prelazno rešenje za postvučićevsku Srbiju, a i najverniji prijatelji i kumovi su shvatili da im, kad brod tone, nije bezbedno da budu uz kapetana.

Sve te nesreće Vučić je očekivao i pripremao se, ali svejedno nije našao spasonosna rešenja. Za poslednje četiri godine izvršio je nekoliko kadrovskih čistki, kojima je ispunio dva sebi izuzetno važna cilja: 1. nametnuo se kao jedini i nesumnjivi autoritet, i 2. ratosiljao se svih nesrećnika kojima je, dok su mu bili potrebni, obećavao brda i doline. Da je normalan, sad kad mu niko ne smeta, iskoristio bi priliku da svoj kartel organizuje na čvrstim osnovama. Međutim, karakter mu je jači od inteligencije. Na funkcije s kojih je oterao prvoborce-parazite postavio je njihove moralne klonove, jednako alave i nestrpljive. S njima još nekako uspeva da izađe na kraj, ali nema rešenja za probleme koje mu prave najznačajniji saradnici.

Najveće muke mu zadaje svemoćni dvostruki kum Nikola Petrović. Kako mu je rasla politička i finansijska moć, tako su mu se povećavale i ambicije. Moderniji od Vase Ladačkog, nije želeo samo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce vezane čilaše; Petrović je to prevazišao, pa mu se prohtelo da uzme funkciju generalnog direktora Elektroprivrede Srbije. S tog mesta imao bi još veći uticaj na resor kojim se bave sve njegove firme, koje je, posle dolaska na čelo Elektromreže Srbije, na upravljanje prepustio ljudima od poverenja. I do sada, zahvaljujući statusu konsiljerea, uspešno je razvijao svoj biznis, ali uspon na vrh EPS-a potpuno bi mu odrešio ruke. Posle brutalne medijske kampanje u jeku izborne kampanje, smenjen je Aleksandar Obradović i otvoren je put Nikoli Petroviću. Međutim, preprečio se Vučić. Da bi obuzdao drugovenčanog kuma, funkciju generalnog direktora EPS-a prepustio je Miloradu Grčiću.

– Ne kukaj, tvoja „Hidrotehnika“ radi odlično, dobijaš sve poslove, opusti se i uživaj – rekao je tada Vučić kumu Petroviću.

Nije ga utešio. Piroćanac je podvio rep, nadajući se da će posle izbora ipak uspeti da uzme EPS. Naprednjački kartel je formirao novu vladu, Grčić se raskomotio u gospodarevoj milosti, njegovu smenu niko ne pominje, pa se Petrović unervozio. Nezadovoljstvo je držao pod kontrolom jer se u međuvremenu opet otvorila mogućnost da za male pare kupi Diposovu luksuznu vilu u Ulici Beogradskog bataljona. Kao pre dve godine, Vučić je i ovu akciju, na žalost mnogih tajkuna, stopirao u poslednji čas.

Petrović je Vučićev gest shvatio vrlo lično. Demonstrativno je odlučio da abdicira s mesta direktora EMS. U vrhu Srpske napredne stranke odmah su krenule priče o definitivnom razlazu dvojice kumova. Umesto da sportski prihvati poraz, uveren da je jači, odnosno da ima jače zaštitnike od Vučića, Petrović mu je postavio ultimatum. Odustao je od namere da preuzme EPS, sad želi Privrednu komoru Srbije.

Ne samo što je PKS uticajnija od Vlade Srbije, nego ima i pogodnosti koje Petrović obožava – direktno je uključena u pregovore i provizije, računi su uvek pokriveni, nema knjigovodstva i ostalih opterećujućih tragova… Dvogodišnje iskustvo na mestu potpredsednika PKS omogućilo mu je da upozna sistem iznutra i nauči kako da ga koristi za ostvarenje ličnih interesa.

Vučić bi lakše pristao da mu da pola svoje jetre ili, još bolje, celu Ksenijinu, nego da mu dozvoli da dođe na tako značajan položaj. Ipak, neće mu biti lako da mu se suprotstavi. Za saveznike ima samo Gorana Veselinovića i Slavišu Kokezu. Veselinović je koristan za šaptačke diverzije, odnosno širenje tračeva. S autoritetom gospodarevog večnog druga i prvog operativca za poslove u sivoj zoni, on naprednjacima i novinarima plasira priče kojima podriva Petrovićev autoritet, ali na tome se završava njegova upotrebna vrednost. Mnogo eksplicitnije nastupa militantni Kokeza.

Jednu svađu, dok je Petrović u vučićevskom stilu piljarice vređao njegovog tajkunskog mentora Slobodana Kvrgića, Kokeza je prekratio svojom omiljenom uzrečicom:

– Obrisaću te!

Petrović, svestan da Kokeza ne priča uludo i da su neki moćni tipovi na svojoj koži iskusili težinu te pretnje, diskretno je pobegao s megdana. Umesto na Kokezi, bes je iskalio na Vučiću.

Zahtev za imenovanjem na mesto predsednika PKS pojačao je pretnjom da će, ako mu ta želja ne bude ispunjena, raskinuti prijateljstvo i napustiti Srbiju. Kao i odlazak iz EMS-a i ove tvrdnje potkrepio je konkretnim postupcima. Razglasio je da je prodao stan u „Crvenkapici“ i da će izvesno vreme provesti u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vučić je razumeo poruku, setio se da se tako i Beba Popović, kad je dogorelo u DOS-u, distancirao od Zorana Đinđića. Zna se, kao što kaže jedan od najznačajnijih Vučićevih savetnika, da se u Ameriku sklanjaju samo oni koji od CIA traže status zaštićenog svedoka. A, kum bi imao o čemu da svedoči. Reketiranje Marka Krandala i Lidije Udovički uništilo je posao u koji je njihova kompanija CWS uložila oko 300 miliona dolara. To se ne oprašta, kao ni pranje para i prebacivanje u strane banke od Dubaija do Hong Konga, nameštanje tendera, zloupotreba pravosuđa i policije, mafijaški državni udar u Savamali… Tragova je mnogo, Petrović ih sve zna.

Zna i Vučić da bi ga kumovo pevanje skupo koštalo. Iako Petrović nema političke ambicije, njemu SNS služi samo kao repromaterijal za zidanje vlastite poslovne imperije, njegovo odbacivanje omerte sigurno bi izazvalo haos u stranci. Preslab da rizikuje, Vučić će, po svemu sudeći, morati da pristane na ucenu i da Petrovića postavi na mesto predsednika PKS.

U kakvu paranoju je upao, najbolje ilustruju Vučićeve reakcije na tekst „Kad bude mrtav i beo“ iz prošlog broja „Tabloida“. U sredu, 14. decembra, dan pre nego što je naš magazin stigao na kioske, diktator je pročitao taj tekst i sazvao sastanak trusta naprednjačkih mozgova. Na ribanje su pozvani Goran Veselinović, Nebojša Stefanović, državni sekretar u MUP-u Jana Ljubičić i nesuđeni generalni sekretar Narodne skupštine Radoslav Vujović. Posle histeričnog ispada, Vučić im je naredio da otkriju ko i kako poverljive informacije dostavlja novinarima „Tabloida“. Da bi i ostali saradnici shvatili ozbiljnost njegove kritike, sutradan je na improvizovanoj konferenciji za medije u Skupštini Srbije javno zakukao zbog naslova „Kad bude mrtav i beo“, dobro pazeći da ne pomene nijedan navod iz teksta koji je razotkrio stepen njegovih mentalnih poremećaja.

Istovremeno, izdaju je doživeo i od Vojislava Šešelja, svog omiljenog opozicionara. Naivno uveren da je mudriji i veštiji, da može nadšešeljiti Šešelja, Vučić ga je dve godine koristio kao močugu za gruvanje po svim protivnicima, uključujući i Tomislava Nikolića. Naravno, Šešelj je samo čekao zgodnu priliku da po ko zna koji put opravda status doajena srpskog politikanstva.

Pripreme za predstojeću kampanju za predsedničke izbore vođa radikala počeo je tako što je u medije plasirao temu o poteri za političkim nalogodavcima atentata na Zorana Đinđića. Šešelj će tim lešinarenjem dobiti priliku da čereči mrtvog „mafijaškog premijera“ i njegove žive naslednike u Demokratskoj stranci i njenim derivatima. Neoprezni Vučić je upao u klopku, pomislio je kako će ta predstava skrenuti pažnju s nerazjašnjene afere u Savamali i dozvolio je da se Šešelj razbaškari po režimskim medijima, ne shvatajući da se čerupanje neće završiti samo na Nebojši Čoviću, Velimiru Iliću i ostalim zajedničkim protivnicima. Za potrebe predizbornog spektakla vođi radikala potrebno je osnivanje skupštinskog anketnog odbora, gde bi on lično, kao u vreme istrage ubistva Pavla Bulatovića, propitivao koga hoće i šta hoće. Kad okupira scenu Šešelja ništa neće sprečiti da se zadrži na ciljanim metama, već može i da ukaže i na ulogu koju je tada imao Aleksandar Vučić, koji je javno, čak i u sudu, optuživao Đinđića da je vođa mafije i najveći kriminalac u Srbiji, koga treba, kako je govorio, istrebiti kao gubu iz torine.

Oživljavanje radikalskih uspomena je poslednje što treba Vučiću, koji se godinama trudi da se domaćoj javnosti i stranim diplomatama predstavi kao autentični naslednik vizonarske Đinđićeve politike. Kad je shvatio šta mu je Šešelj pripremio, Vučić je upomoć pozvao saveznike Tomislava Nikolića i Dragana Šutanovca.

Nikolić je jedva dočekao priliku da pomogne predlogom da Tužilaštvo pokrene novu istragu. Tužilaštvo je pod apsolutnom kontrolom vlasti, tamo niko neće smeti ni da pomene Vučića, baš kao ni u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, streljanog vlasnika „Dnevnog telegrafa“, koji se zamerio mnogim političarima, ali samo mu je jedan javno pretio osvetom – tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Nikolić se nada da će mu Vučić zauzvrat dozvoliti da se opet kandiduje za predsednika, pa da još pet godina o trošku građana uživa u svim državničkim beneficijama.

Priliku da dokaže spremnost na saradnju i uđe u milost vladara, Dragan Šutanovac je prigrabio s još većim ambicijama. Do juče nije znao šta će sa sobom i strankom na čijem čelu se našao. Na prvom izbornom testu, kad bi se lično kandidovao, doživeo bi totalni fijasko, a za Demokratsku stranku bilo bi poražavajuće da prizna kako u svojim redovima nema dovoljno jakog predsedničkog kandidata. Iako javno demonstrira spremnost da učestvuje u podršci tzv. zajedničkog opozicionog kandidata, Šutanovac nije spreman da stane iza Vuka Jeremića, koga nije hteo ni za potpredsednika DS-a. Takođe, ne pada mu na pamet da podrži Sašu Jankovića, jer, kako objašnjava saradnicima, zaštitnik građana namerava da posle izbora formira vlastitu stranku, koja će biti konkurentna DS-u. Pored toga, Šutanovac ne propušta priliku da naglasi kako „nije sve čisto i razjašnjeno u aferi sa samoubistvom Jankovićevog prijatelja“. Da stvar bude gora, Vučić je najavio mogućnost održavanja novih vanrednih parlamentarnih izbora, a Šutanovac nije toliko naivan da se ne bi zabrinuo pred cenzusom.

Spas je, kao i uvek, potražio u američkoj ambasadi. Svoje strane mentore podsetio je na plan koji je na istom mestu skovan pre osam godina. Da ne bi bilo zabune poneo je transkript snimka razgovora koji su 19. marta 2008. obavili Aleksandar Vučić, Miodrag Rakić i Tomas Tifke, agent CIA, koji je od 2007. do 2014. radio u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, a trenutno vodi odeljenje svoje agencije pri ambasadi u Berlinu. Na tom sastanku, u ime DS-a, Vučić je dobio obećanje za finansijsku i logističku podršku transferu iz radikalskog u naprednjački status. Istovremeno je napravljena i strategija o redefinisanju srpske političke scene. Osnovna ideja se zasnivala na formiranju dvostranačkog sistema u kome bi se, kao u Americi, na vlasti smenjivale samo DS i SNS, dok bi ostale partije imale izbor, ili da se utope u neku od njih ili da se ugase. Kao prelazno rešenje, kojim bi se sprovelo generalno čišćenje, predviđena je i tzv. Velika koalicija DS-a i SNS-a.

tomas-tifke-cia

Usponom na vlast, Vučić je, u diktatorskom nadahnuću, zaboravio na taj plan i potpuno se koncentrisao na uništavanje svih mogućih oponenata. Međutim, ne lezi vraže, okolnosti su se promenile, a Šutanovac namerava da ih iskoristi.

Predsednik DS-a je Amerikancima garantovao da će, kao i uvek, štiti njihove interese, bezrezervno nastaviti evro-atlantske integracije i sprečiti širenje ruskih pipaka po Srbiji. Umesto nepozdanih i politički problematičnih partnera, kakvi su Ivica Dačić, Nenad Popović i Bogoljub Karić, Šutanovac je kao idealnog koalicionog saradnika preporučio sebe.

Tu tezu geostrateškim šibicarenjem dokazuje i Gordana Čomić, koja je iz Pajtićevog pretrčala u Šutanovčev tabor, gde je postavljena na mesto generalnog sekretara stranke. Valjda s namerom da otrgne Vučića iz zagrljaja rusofila, Čomićka na društvenim mrežama tvrdi da Rusija insistira da Tomislav Nikolić dobije novi predsednički mandat, a da u koaliciji sa SNS obavezno ostane SPS, kao i da se ne raspisuju vanredni skupštinski izbori. Prošli su, smatra ona, održani na zahtev Dmitrija Rogozina, koji je tako hteo da pomogne Šešelju da vrati radikale u parlament. Iz tog kola, izgleda, Vučića može da izvuče samo Demokratska stranka.

Mudro, Šutanovac je odmah spremnost za saradnju dokazao i Vučiću. Kao i Nikolić, i on je podržao predlog da novu istragu ubistva Đinđića vodi Tužilaštvo, a ne anketni odbor. S istim objašnjenjem s kojim su u Skupštini odbili anketni odbor, sutra će opravdavati ulazak u koaliciju s Vučićem.

Iako je on lično, a naročito funkcioneri i članovi DS-a, šest meseci optuživali Vučića za puč pod fantomkama u Savamali, Šutanovac je nedavno abolirao diktatora za tu aferu.

– Mislim da je premijer možda kao retko kad bio iskren kada je rekao da su to rušili, kako je on rekao, idioti. Mislim da je tu bio iskren. Bez obzira koliko mislimo da je on snažan, jak i veliki, mislim da postoje ozbiljni sistemski otpori, jer su kreirali atmosferu i sistem koji je disfunkcionalan, haotičan, entropija u kojoj jedno vreme možete da upravljate, a onda vas ta entropija poklopi i ostanete bespomoćni – rekao je Šutanovac, pokušavajući da za zloupotrebu policije, pravosuđa i medija opravda svog bespomoćnog i iskrenog Vučića, koji, eto, želi ali ne može da se suprotstavi opakom sistemu.

U te besmislice ne bi mogla da poveruje ni prvovenčana Ksenija, ali nema sumnje da diktatoru dobro dođu takvi izlivi poltronstva. Uporedo s tim, Šutanovčevi saradnici agituju po stranačkim odborima u unutrašnjosti, pripremajući ih za buduću koaliciju sa naprednjačkim kartelom. Demokrate koje se do sada nisu transferisale u SNS uskoro mogu da očekuju šansu da se kolektivno priključe zločinačkom udruženju na čijem čelu je Aleksandar Vučić.

Zainteresovani samo za ostvarenje ličnih ambicija, lideri Demokratske stranke ne shvataju promene koje je na globalnom nivou izazvala pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Uvučeni u vučićevsko slepilo, koje kao jedini politički parametar shvata stanje na vlastitom bankarskom računu, nisu sposobni da se snađu u novim okolnostima. Zagledani u prošlost, ne vide kako to izgleda u praksi na primeru Mila Đukanovića.

Crnogorski vladar je dve decenije potrošio na izvršavanje svih zahteva nekoliko američkih administracija, dogurao je svoju državu do vrata NATO alijanse, da bi odlukom jednog čoveka bio stopiran. Spoljnopolitički odbor američkog Senata odbio je da ratifikuje Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u, što ukazuje da Tramp i pre nego što je inaugurisan počinje da realizuje proklamovane ideje o reformi statusa Severnoatlantske alijanse. Najvažniji deo tih promena usmeren je na partnerstvo sa Rusijom, što podrazumeva i zaokret u politici prema Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama.

Stavljanjem na čekanje crnogorskog zahteva za ulazak u NATO, Amerika je na najkonkretniji način pokazala kakva politička sudbina čeka i promotere propalih ideja iz prošlosti. Đukanović je bio američki ključni partner u procesu obaranja Slobodana Miloševića, a danas mu je politički uticaj sveden samo na DPS, i to s tendencijom pada. Naravno, Đukanović će se braniti mnogo pametnije nego Vučić, koga čeka ista sudbina, pošto mu ubrzano ističe rok trajanja.

Vučiću se steže omča oko vrata. Čak i ako pristane na podelu vlasti s Petrovićem i Šutanovcem, to ga neće održati na tronu. Petrović će mu oduzeti uticaj na finansijske tokove, a Šutanovac će ga, kao sidro, povući na dno, na kome su se već našli svi američki i evropski kreatori ovakve srpske političke scene. Vučićeva politička krvava bajka uskoro će se neslavno završiti, a da bi Srbija iskoristila tu šansu za oporavak biće neophodno da se pojavi nova politička snaga, koja će naći načine za saradnju sa Amerikom i Rusijom i da, pre svega, u fer i korektnim sudskim procesima utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića i ostalih saučesnika u svim nezakonitim aktivnostima. To nije lak posao, ali dok ne bude obavljen građani će biti taoci pohlepnih diletanata koji se smenjuju na vlasti.

 

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija