Скочи на садржај

TIJANIĆ: Čeda, uhvaćen u flertu sa snajperom

Ovaj momak, koji odbija da odraste dok ne iscrpi ostale mogućnosti, nadživeće sopstvenu biografiju. Kao Čeda, umreće uskoro. Biće sahranjen nekoliko decenija docnije – kao Jovanović. Tako tipično za Bambija sa testosteronom. Toliko karakteristično za sudbine jučerašnjih ikona. Danas, satrven faktima, nekontrolisanom ambicijom i biološkom starošću, samo još Čeda veruje da je mlad, da ga vole i da je još nevin!

Vlasnik lične tragedije, moćan po sebi, razmažen od drugih, jučerašnji princ buntovne ulice, kažnjen poniženjem da na šalteru parlamentarnih odbora polaže ispit nevinosti, traži sertifikat da stvari nisu onakve kakve jesu. Da ne poznaje ljude koje zna i da nije bio tamo gde je viđen. Čeda, nekadašnja raskošna anarhija mogućnosti i talenta, mutirao je naniže u genetskom lancu. Testament njegovog mentora i status naslednika siročetu još pružaju samo dronjke od pravnog imuniteta. Način na koji je njegov mentor streljan, moguća tačka snajperskog nišana na nekom od „udovica“ – ne predstavljaju „skafandere“ koji štite od presuda javnosti. Posle Đinđića, nijedna drama nije politička, nijedna smrt nije nacionalna.

Čedin igrokaz predstavlja niz priznanja međusobno povezanih čvrstim ubeđenjem da baš tako izgleda reformska politika. Dosadnim glasom, kao da i on misli na nešto drugo dok govori, jezikom klišea, isprekidanim ritmom idealnim za Hag – čeka prevodioca da njemu samom prevede sopstvene reči, Čeda je optužio samog sebe. Da li si poznavao Šiptara? Jesam! Da li si išao u Šilerovu? Jesam! Da li si išao u CZ? Jesam? Da li su tvoje posete zapisane u zvaničnim knjigama? Nisu! Jesi li vodio ženu i dete Legiji u zatvor? Jesam! Da li si u zatvoru razgovarao sa Radetom Markovićem? Jesam! Kad izbije pobuna „crvenih beretki“ sedaš li u džip i po gradu tražiš Legiju? Da! Ko te je ovlastio i gde je ta odluka? Niko! Jesi li se dopisivao sa Šiptarom? Jesam! Ko te je ovlastio da istražuješ otmice? Niko! Da li je tvoj lični pratilac, inače član „beretki“, optužen za učešće u ubistvu premijera? Jeste! Ko te je poslao da smiruješ čuvare zatvora koji su, kako kažeš, „uznemireni podelama u DOS-u“? Niko! Zašto baš ti pregovaraš sa Miloševićem? Javio sam se dobrovoljno! Kako ti, kao šef parlamentarne grupe blisko sarađuješ sa upravnikom najvećeg zatvora? To zahteva politička situacija, odgovornost prema državi, građanima i evroatlantskim integracijama! Zaključak – „E, onda stvarno nisi kriv!“

Baš lepo. Dirljivo čak. Znajući da je, u normalnim zemljama, samo jedan potvrdan odgovor na bilo koje od pitanja, dovoljan za razaranje političke karijere, žiranti Čedine nevinosti bili su ministri policije i pravosuđa. Uz Bebu, Janjuševića i Vesića, time je povučena jasna linija fronta budućeg sukoba unutar DOS-a i Demokratske stranke. Čeda, naime, ima više prijatelja izvan stranke, demokrate nikad nisu oprostile preskakanje stepenica u partijskoj karijeri.

Vidljiva je tačka posle koje Čeda, dobrovoljna žrtva jednog političkog metoda, postaje bitan spiritus radikalizacije političke igre, ljubitelj prečica kroz zakone, čekić ekstremne politike, razarač institucija, i osoba koja, bez napora, oličava dva nespojiva sveta. Javnu i tajnu Srbiju, lice i naličje, međusobno užljebljenih u nemoguću kombinaciju zakona i zločina, žrtve i zlikovaca, pravde i korupcije, viših ciljeva i novca, privatne politike i njenog javnog opravdavanja. Tako je pređen Rubikon. Za dečaka, nema više povratka. Na svom kraju, ni izdaleka nije onako dobar kao na svom početku. Zato što nije smeo, ili što nije hteo. To zna đavo.

Nosilac pokojnikovog prokletstva, „milo dijete“ drugačije Srbije – ostao je pastorak prošlosti, talac bivših istrebljivača, označena žrtva obrednih, vaspitnih ili osvetničkih rituala. Osuđen od Đinđića da navek bude u fokusu, okružen makroistorijom, brzinom, „epohalizmom“ i epikom, specijalnim zadacima i posebnim službama, završiće zaboravljen od svih, surovo vraćen na marginu sa koje je krenuo. Po njemu, ništa neće biti kršteno. Dorijan Grej, popunjeno. Krcun, iscrpljeno. Narcis, viđeno. Brut, konzumirano. Majkl Džekson, neadekvatno. Petar Pan, prevaziđeno.

Ovaj Hari Poter srpske politike, izabrao je trojicu predatora za svoje idole. U politici, Đinđića. U životu, Legiju. U biznisu, Dragoljuba iz Surčina. Zajedničko ovoj trojici jeste pripadnost žanru antihirurga. Najpre operišu, potom daju anesteziju. Svejedno, Čeda je voleo njihove vrline koliko se divio njihovim manama. Prvoj dvojici bio je drag. Uslovno. Samo je Dragoljub iskreno voleo Čedu, timario ga i servisirao kao skupuceno trkačko grlo. Kad je pokojnik stavio Čedu na „led“, Surčinac je očitao javnu lekciju Đinđiću. Jedino onaj u kovčegu i nosilac kovčega znaju – zašto je jedan sve mogao da kaže, a drugi toliko da otrpi. Onda je, tako pričaju, jedan Čedin idol ubio drugog Čedinog idola. Dečak je plakao kao da oplakuje i sebe. Zato loše govori; još može da plače!

Nepripremljen za život bez mentora, sa prošlošću koja za njega nikad neće prestati, okružen neprijateljima, zatrpan pristiglim računima, usred flerta sa snajperom, zbunjen što je za Srbe i medije od „Čede“ postao „Jovanović“, zaplašen što jedna politika menja kožu tražeći njegovu, nesrećan što parole ne prave potomstvo, suviše slab za dinastičku borbu koja sledi, previše „vruć“ za strance i potencijalne saveznike – kraj njegove karijere, a ne smrt Đinđića, označiće pravi trenutak sunovraćanja politike kojoj je Čeda bio žrtva, ne dočekavši titulu kontrolora. Tragedija dečaka jeste što će se izmiriti sa Srbima kad njemu to neće značiti ništa. Politički mrtvaci nemaju sećanja. Srbima će tada biti svejedno da li ga je u prošlost odvukla ambicija, ideologija, častohleplje ili samo želja novobeogradskog dobrog dečaka da za sve što čini dobije priznanje idola u čije ime je sve radio. Za života, nije ga sačekao.

(NIN, 26. jun 2003.)

Tragični slučaj Vladimira Cvijana: MRTVA USTA NE GOVORE

Vladimir Cvijan je mrtav. Obdukcija tela bivšeg saradnika Borisa Tadića i Aleksandra Vučića izvršena je 2018. godine.

Nataša Krivokapić, javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, potvrdila je da je VJT u predmetu KTP 364/18 donelo naredbu kojom se određuje isplata troškova Institutu za sudsku medicinu „Milovan Milovanović“ Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na ime izvršene sudsko medicinske obdukcije tela pokojnog Vladimira Cvijana. Plaćanje je izvršeno 20. novembra 2018. godine.

Magazin Tabloid objavljuje tekst o tom tragičnom slučaju u broju koji će se na kioscima naći u četvrtak, 18. marta 2021. Taj tekst, s nadnaslovom „Da li je Vladimir Cvijan poslednja žrtva pomanitale diktature“, prenosim u celini.

UBICA U PELENAMA JE BIO NEMILOSRDAN

Redakcija Magazina Tabloid uputila je zvaničan upit Insitutu za sudsku medicinu u Beogradu (Deligradska 31), kojim je tražila informaciju i odgovor na pitanje – da li je tokom januara 2018. godine na Institutu obdukovano telo Vladimira Cvijana, bivšeg generalnog sekretara predsednika srbije Borisa Tadića, zatim potpredsednika Srpske napredne stranke i narodnog poslanika. Tražili smo da nam odgovore da li je telo obdukovano pod njegovim imenom ili kao NN lice, da li je Više javno tužilaštvo u Beogradu platilo račun i da li je preuzelo nalaz obdukcije.

Vladimir Cvijan je rođen u Beogradu 1976. godine. Diplomirao je 1999, a magistrirao 2004. na Pravnom fakultetu. Od oktobra 2004. bio je angažovan kao konsultant za poslove stručne analize iz oblasti prava za potrebe kabineta predsednika Borisa Tadića i kao sekretar Pravnog saveta predsednika Srbije. U februaru 2008, posle ponovnog izbora Tadića za predsednika, Cvijan je imenovan za savetnika, a obavljao i dužnost generalnog sekretara Predsedništva Srbije.

Zbog, prema njegovim rečima, neslaganja oko reizbora sudija, marta 2010. napušta Predsedništvo, a već narednog meseca pristupa Srpskoj naprednoj stranci. Na listi SNS-a, 2012. godine je izbabran za narodnog poslanika.

U januaru 2014. napušta Srpsku naprednu stranku i osniva Republikansku partiju, koja tada nije upisana u Registar političkih stranaka, koje vodi Ministarsvo državne uprave i lokalne samouprave.

Vladimir Cvijan je napustio SNS, a 30. decembra 2013. u „otvorenom pismu“ Predsedništvu SNS-a i Aleksandru Vučiću, objašnjava da se u tu partiju učlanio jer je verovao u program i ideju da nikada više neće jedan čovek vladati Srbijom, što se nije desilo.

„Umesto toga, dobili smo stranku koja u većini gradova ima po više razjedinjenih odbora, smenjeni su ili po hitnom postupkom izbačeni iz SNS-a svi koji su se usprotivili volji jednog čoveka. U kampanji smo mnogo toga obećali i skoro ništa nismo ispunili“, ocenio je on.

Cvijan u pismu navodi više obećanja koja je SNS davala u predizbornoj kampanji i koja nisu ispunjena, a među njima je i, umesto slobode medija, „povratak u devedesete, zatvaranje medija i potpunu medijsku blokadu i satanizaciju“.

Obećali smo fer izbore – dobili smo batinaše, crne džipove, kupovinu glasova i sve drugo što smo videli devedesetih… Obećali smo slobodno pravosuđe i fer suđenja – dobili smo montirane sudske postupke protiv svakoga ko drugačije misli, progon opozicije i nameštena hapšenja“, smatra on.

„Obećali smo“, naglasio je Cvijan, „da će svako ko je hrabar imati svoje zasluženo mesto u Srbiji, a dobili smo predsednika SNS-a koji se plaši, preti svakome ko drugačije misli i progoni mene, moje saradnike, simpatizere i savetnike“. On je smatrao da zbog svega toga SNS nema budućnost i da će mnogi simpatizeri, iskreni članovi i glasači prepoznati potrebu stvaranja nove snage. „Uvek sam spreman da svoja mišljenja i ideje suprotstavim Vučiću pred najširim auditorijumom, ako on to sme“, poručio je Cvijan.

Uskoro će biti kraj samovolje jednog čoveka“, napisao je tada Cvijan na svom nalogu na Tviteru.

Ali…

Po napuštanju SNS-a Cvijan je napustio i Srbiju. Upućeni su tvrdili da su ga viđali u Čikagu.

Bes Aleksandra Vučića i njegovog kartela prema Cvijanu nije skrivana. On je izjavljivao da mu se otvoreno preti ubistvom.

Cvijan je bio čovek koji je za Vučićeve izbore i kampanje skupljao novac. Taj novac je završavao u Vučićevom džepu, a ne u stranačkoj kasi.

Mrtva usta ne govore, deviza je koja je primenjivana još u Srpskoj radikalnoj stranci. Evo izjave jednog od osnivača SRS-a Slobodana Jovića, data u intervjuu Predragu Popoviću, za magazin Svet 7. jula 1995. godine.

Jović je tada optuživao Vojislava Šešelja da je naručio ubistvo njegove žene Paraskeve. Paska je ubijena 1994. godine, a Šešelj se tada nalazio u zatvoru. Jović je ipak sumnjao u njega, rekao je: „Pa, šta? I Al Kapone je iz zatvora naručivao ubistva.“

– Simptomatične su sve smrti Šešeljevih saradnika. Pođimo redom. Ubistvo Olivera Denisa Bareta, finog i poštenog momka, još nije razjašnjeno. Dobro sam znao Olivera. On je bio kod mene u službi obezbeđenja. Koliko znam, nije imao nikakve poslove sa kriminalcima, tako da pada u vodu priča da je ubijen u obračunu mafijaških klanova. Da je klasičan kriminal u pitanju, policija bi to brzo rešila. Sumnjiva je i smrt Mirka Vujičića. On je neposredno pred smrt ceo dan i noć proveo sa Ljubišom Petkovićem u Novom Sadu. Petković se tada nalazio na Šešeljevom udaru. Kada su se vratili, isto veče su sedeli sa Petrom Dimovićem i Draškom Markovićem, Šešeljevim ljudima, do jedan iza ponoći u kafani. Kada je došao kući, Vujičić je legao u krevet i nije se probudio. To su stvari na koje se može, svakako, baciti neka sumnja. Prva smrt koja je pripisana Šešelju je smrt bivšeg generalnog sekretara SRS-a Vojina Vuletića. On je bio bolestan, ali umro je odmah posle napuštanja SRS-a. I smrt Miroslava Bogdanovića je ostala nerazjašnjena – rekao je Jović.

Paraskeva Paska Jović je ubijena u svojoj knjižari, u vreme Šešeljevog sukoba sa Slobodanom Jovićem. To ubistvo nikad nije rasvetljeno.

Aleksandar Vučić je pretio ubistvom svakome ko mu se zamerio. Počev od Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa, koji je ubijen za vreme bombardovanja. Vladimir Cvijan je bio značajan svedok zločina Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića.

O njegovoj smrti se sigurno zna mnogo, i mrtav može udaviti pomahnitalog diktatora. Izvori Magazina Tabloid ukazuju da je Cvijan namamljen u Crnu Goru, da je isporučen Vučiću, a nakon surovog mučenja Vučić je naredio navijačkim grupama da ga likvidiraju.

M. Grabež

Pripadnik BIA priznao: PRATIO SAM ĐILASA

Branislav Radosavljević, pripadnik Bezbednosno informativne agencije, odlučio je da prekine omertu. Radosavljević je Bratislavu Gašiću, direktoru BIA, i Tužilaštvu za organizovani kriminal poslao je pismo s porukom: Oslobodite me odgovornosti za saučesništvo u aferi „Jovanjica“ ili ću da otkrijem sve nezakonite akcije u kojima sam učestvovao po nalogu nadređenih.

U drugoj optužnici za slučaj „Jovanjica“, Radosavljeviću se na teret stavlja da je, uz još neke pripadnike BIA i MUP-a, dostavljao poverljive podatke, obezbeđivao dokumente i fizičku zaštitu Predraga Koluvije i njegove plantaže marihuane kod Stare Pazove. „Koluvija, da bi zaštitio proizvodnju opojne droge i da bi izbegao krivični progon, sa tri strane iz bezbednosnih krugova je skupio pripadnike kriminalne grupe“, navodi se u novoj optužnici, čije detalje je objavio KRIK. U optužnici su citirani detalji komunikacije u aplikaciji „Razgovor“, u grupi „Savet za bezbednost“. Policajci i agenti BIA i VOA dostavljali su Koluviji podatke o istragama protiv njegovih saradnika, izdavali mu falsifikovane dokumente, dali su mu lažnu policijsku značku i policijske registarske tablice, a pritom su ga i savetovali kako da pakuje drogu.

U optužnici je citiran deo prepiske u kojoj je Radosavljević pohvalio Koluviju: „Radiš zdravu sistemsku priču“, a učestvovao je i u organizovanju straže u „Jovanjici“. „Dobar dan, dobri ljudi. Ko je večeras dežuran?“, raspitivao se Radosavljević 10. novembra 2019. godine.

Radosavljević je iz BIA upućen u MUP, gde je angažovan kao asistent tadašnje državne sekretarke Dijane Hrkalović. Iako je, kao kadar Srpske napredne stranke, uživao poverenje Gašića i Hrkalovićke, izgleda da mu se ne sviđa uloga žrtvenog jarca, ne bi da ide na višegodišnju robiju za krivična dela koja su zajedno izvršavali. Zato je poslao preteće pismo direktoru BIA i specijalnom tužiocu.

Uz zahtev da ga oslobode od odgovornosti, Radosavljević je objasnio da je samo izvršavao naređenja. Priznao je da je znao da učestvuje u nezakonitim aktivnostima, ali to je radio i u drugim slučajevima, u kojima je takođe postupao po naređenjima starešina. Između ostalog, Radosavljević je naveo da je dobijao naloge da prati lidere opozicije. Uz pismo, Gašiću i Mladenu Nenadiću je dostavio kopije izveštaja i fotografija napravljenih prilikom tih akcija. U priloženim dokazima nalaze se i fotografije Dragana Đilasa na raznim mestima, pa i sa letovanja u Turskoj. Radosavljević je Đilasa snimao i dok je bio u bazenu sa svojom decom.

Iako je bio odan kriminalcima iz vrha SNS-a, BIA i MUP-a i podoban za učešće u najprljavijim krivičnim delima, Radosavljević je pravio i čuvao kopije izveštaja, koji sada koristi kao polisu životnog osiguranja. Ako mora da potone, sa sobom će povući Gašića i neke načelnike BIA, koji su mu naređivali da prati Đilasa i druge opozicione lidere.

Uplašen za svoju sudbinu, Branislav Radosavljević je raskinuo omertu i stvorio uslove da se oglase i drugi potencijalni svedoci saradnici. Pored njega, optužnicom su obuhvaćeni Aleksandar Tošić, šef BIA u beogradskoj opštini Zvezdara, Radovan Bojović iz Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala i Zoran Baštovanović, pripadnik Odeljenja za borbu protiv korupcije. Saša Vujisić, pripadnik Vojnoobaveštajne agencije, imao je više sreće i pameti od Radosavljevića. Posle hapšenja Koluvije, policija je ušla u „Jovanjicu“ i zatekla Vujisića. On je policajcima pokazao legitimaciju VOA i rekao da je na zadatku. Pošto nije uhapšen, seo je u auto i, umesto kući, otišao pravo u Sloveniju, u američku ambasadu u Ljubljani. Tamo je tri dana razgovarao s agentima DEA, posle čega su ga specijalnim avionom prebacili u Sjedinjene Američke Države. Iako se nalazi na optužnici i poternici, Vujisić je bezbedan, što ne može da se kaže za Radosavljevića. Ipak, Branislav Radosavljević je našao hrabrosti da, braneći sebe, optuži šefove BIA za političke i kriminalne zloupotrebe.

Vučićev tim za BG: Gangula, Pauk i Maca od Kosmajca

Aleksandar Vučić je odlučio da Aleksandru Šapiću, lideru SPAS-a, poveri ulogu budućeg gradonačelnika Beograda i šefa beogradskog odbora Srpske napredne stranke. Pred Šapićem su dva zadatka. Prvi, da očisti beogradski naprednjački gang od kadrova Nebojše Stefanovića. Drugi zadatak svodi se na to da nastavi s akcijama koje je počeo Goran Vesić, samo bez esktremizma, kojim aktuelni zamenik gradonačelnika iritira Beograđane i obara rejting SNS-a.

Šapić se već prihvatio tog posla. Krajem ovog meseca objaviće transfer u SNS i predstaviti program i tim s kojim će se kandidovati za gradonačelnika Beograda. Funkciju gradskog menadžera namenio je, kako sada stoje stvari, Dušanu Petriću, aktuelnom predsedniku Opštine Stari grad. Tu funkciju će, iz senke, obavljati Živorad Anđelković, zvani Žika Pauk, bivši funkcioner Demokratske stranke.

Žika Pauk se pre desetak godina, na funkciji pomoćnika gradonačelnika Dragana Đilasa, istakao sličnim delatnostima u Beogradu. Tiše, bez vesićevske agresivnosti, ostvarivao je iste rezultate, u svoju i korist svojih nalogodavaca, a na štetu grada i građana. Opet poput Vesića, posle pada s vlasti nestao je iz javnosti, pritajio se da ne bi privlačio pažnju i mogućnost da ga neko pozove na odgovornost. Ipak, pošto bez politike nije imao šanse za biznis kombinatoriku, 2015. godine se učlanio u Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića. Nije dobio što je očekivao, pa je, dve godine kasnije, vodio gubitničku kampanju Vuka Jeremića na predsedničkim izborima, da bi krajem 2018, u jeku građanskih protesta, šetao uz Đilasa. Naivni posmatrači su pomislili da se Žika Pauk priklonio opoziciji. Iskusniji ipak nisu iznenađeni njegovim transferom u tabor Aleksandra Šapića, odnosno Aleksandra Vučića. Gde su moć i novac, tu je i Pauk.

U tom smeru idu i dve dugogodišnje funkcionerke u gradskoj vlast, koje nisu mnogo osetljive na stranačku pripadnost. Kad je Šapić napuštao Demokratsku stranku, sa sobom je poveo Mariju Macu Leković, koju je sa opštine Zvezdara prebacio u upravu Novog Beograda. Iako za Šapića vlada uverenje da mu je koeficijent inteligencije jednak broju igrača u jednom vaterpolo timu, nije baš tako. Utisak vara. Šapić se izveštio, naučio je kako da dribla zakone i propise. Međutim, Maca Leković je u tom sportu šampion. Godinama je servisirala Dragoslava Kosmajca i njegove kolege iz istog miljea, a nikad nije uhvaćena na delu. Za Šapića, takva saradnica zlata vredi, da ga čuva od kikseva poput spornih kupovina nekretnina na Novom Beogradu, divlje gradnje, lažnih požara i sličnih afera o kojima je govorio i Goran Vesić.

– Šapić i njegov ujak Rade Dedović su do te mere upleteni u nezakonite radnje u vezi sa izgradnjom bespravnog objekta u Studentskoj ulici 45a, koji je inače građen na ime mrtvog čoveka. Gospođa Borica Maljević, koja je “podigla” dokumentaciju u ime pokojnika, inače, prodala je kuću na Bežanijskoj kosi Šapićevom ocu Milošu. Ona je učesnik još jedne afere u kojoj je Šapić napao inspektore na gradilištu na Bežanijskoj kosi, gde se pojavila kao formalni investitor. Šapić nije samo vršio krivična dela, nego promoviše bahatost, korupciju i nepotizam. Smeje se u lice državi i gradu, i kaže da mu niko ne može ništa. “Moj ujak može da gradi bez dozvole, mogu da izdam dozvolu na ime mrtvog čoveka i na kraju počeo sam da to rušim samo da prevarim javnost“. Ovim slučajem Šapić šalje poruku javnosti da za njega i njegovu porodicu ne važe zakoni – rekao je Vesić.

Međutim, zamenik gradonačelnika nije shvatio da je Šapić, korupcijom i bahatošću, poslao poruku i Vučiću. Preporučio se kao podoban kadar, spreman na sve, pa i na to da istisne Stefanovića i Vesića iz vlasti u Beogradu. Ekipa koju predvode Gangula, Pauk i Maca od Kosmajca garantuje kontinuitet u demoliranju Beograda i Beograđana. Da su drugačiji, ne bi bili po volji diktatora.

Ovako su N1 i Danas streljali Zorana Ćirjakovića

Autošovinisti su pobedili Srbiju. Osvojili su političku, pravosudnu, kulturnu, prosvetnu i medijsku scenu. Kako funkcioniše njihov neokolonijalni sistem vladavine na svojoj koži je osetio Zoran Ćirjaković, bivši novinar i predavač na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije. Televizija N1 i list Danas izvršili su njegovo “streljanje lažima”, posle koga je ostao bez posla i zdravlja. U depresiji, Ćirjaković je pokušao da izvrši samoubistvo. Kad nije uspeo, odlučio je da zagorča život svima koji su učestvovali u njegovom uništavanju, počev od Jugoslava Ćosića i Dragoljuba Petrovića, pa do Olje Bećković, Zorana Kesića, Jovane Gligorijević i ostalih “slučajnih Srba”.

U ratu šovinista i autošovinista protiv Srbije i Srba, Zoran Ćirjaković se borio na obe strane. Oba puta su ga saborci izdali, iskoristili i odbacili.

Devedesetih godina, tekstovima u Njuzviku i Los Anđeles Tajmsu i spoljnopolitičkim komentarima na Radiju B92, Ćirjaković je stekao status stranog plaćenika i domaćeg izdajnika. “Pogledajte šta piše neki Ćirjaković. Ima srpsko prezime, a laže protiv Srba i albanske teroriste predstavlja kao heroje, kao borce za oslobođenje Kosova i Metohije od srpske okupacije”, govorio je Aleksandar Vučić u jesen 1998, dok je bio ministar informisanja. Od tada, obojica su se promenili. Vučić danas utvrđuje državnost albanske lažne države Kosovo, a Ćirjaković, pod sloganom “otadžbina ili smrt”, posuđenim od kubanskih komunista, brani Srbiju od autošovinista. Da perverzija bude potpuna, Ćirjaković sad podržava Vučića.

Kompromitacija Zorana Ćirjakovića traje još od 2004, a konačni obračun je počeo pre godinu i po, da bi se završio pre nekoliko meseci, kad je eliminisan iz javnog života. Na meti “autošovinista”, kako naziva bivše istomišljenike, našao se zbog teksta o Latinki Perović.

– Moj progon je počeo zbog teksta objavljenog u NIN-u, koji danas izgleda smešan i benigan. Kolege s B92, kojima sam tada prorekao tužnu sudbinu, najavljujući da će ih Veran Matić ostaviti bez posla, odmah su mi pripisali da radim za Državnu bezbednost. Dve godine kasnije optužili su me da ću u grob oterati Latinku Perović. Preživela je, pa se sad zafrkavam da će živeti večno, pošto se sotona boji da primi autošoviniste u pakao, ne želi da rizikuje da mu ga oni unište, kao što uništavaju Srbiju. Latinka je izuzetno inteligentna, važna i opasna. Ipak, od operativca, koliko god da je moćan, sposoban, pametan i vitalan, opasniji su ideja i ideologija. Po tom pravilu, od Latinke Perović je veće zlo Radomir Konstantinović, autor “Filosofije palanke”. To je sramna rasistička knjiga koja hrani i autošovinizam i šovinizam. Autor je svestan koliko je strašno to što iznosi, pa je to skrivao raznim trikovima. Mislim da je većina kineskih metoda torture manje bolna od čitanja te knjige. Ona je dosadna, naporna, ali njena poruka je jasna. “Filosofija palanke” je prevedena na engleski, ali Konstantinovićevi sledbenici ne uspevaju da nađu adekvatnog američkog izdavača. Predlažem da je ponude ustaškoj ili albanskoj emigraciji. Rasističke motive iz tog “Majn Kampfa” srpskog autošovinizma, pored Latinke, razradio je i zastupao advokat Srđa Popović, Dart Vejder, mračni princ drugosrbijanske politike, koji je smatrao da su Srbi primitivna genocidna stoka. Latinka Perović je otvoreno isticala da je nemački nacizam greška u istoriji jednog velikog naroda, a Konstantinović je tvrdio da je srpski nacizam kulturalni, da dolazi iz prirode srpskog bića. Na toj osnovi nastalo je uverenje da proces dekontaminacije Srba treba da traje večno. Pazite, termin “dekontaminacija” je za zatvor. Pre Borke Pavićević upotrebljavao ga je samo Adolf Hitler, koji je govorio o političkoj dekontaminaciji Nemačke. A, Borka Pavićević je ovde heroj. Oni govore o srpskom nacizmu, a sami nacifikuju Srbiju – tvrdi Ćirjaković.

Kao istaknute učesnike u nacifikaciji Srbije, on ističe određene univerzitetske profesore, intelektualce i novinare.

– Kad je Dragan Đilas, kao gradonačelnik, zabranio gej paradu u Beogradu, Filip Ejdus je napisao da “stižu crkva i pivnica”. Pivnica je asocijacija na Hitlera, a crkva na drugačiju vrstu nacizma, kulturalnog. Filip Ejdus mi je predavao na doktorskim studijama na Fakultetu političkih nauka i pre nego što je sam doktorirao. Kad je neko liberal, kao on, onda je i to moguće. Ejdus je jedan od ključnih baštinika Konstantinovićeve teorije o Srbima kao nepromenjivom zlu. Nacifikacijom Srba on vređa i žrtve holokausta. Ne znam da li je u Drugom svetskom ratu ubijen neko iz porodice Ejdus. Mislim da mi je jednom prilikom rekao da je kršten. Ja nisam, pa bi po tom kriterijumu trebalo da on bude veći Srbin od mene. Profesor dr Rastislav Dinić se istakao lovom na “zveri srpske”. Tekst s tim naslovom objavio je na sajtu “Peščanika”. Šta bi se desilo onome ko bi pisao o “zverima hrvatskim” ili “zverima albanskim”? Takvi termini su namenjeni samo za Srbe. Svetlana Lukić i Svetlana Luković, koje su objavile tekst s naslovom “Zveri srpske” dobile su jednu od najvećih građanističkih nagrada za dijalog, slobodu mišljenja i sve ostalo. Ejdus i Dinić i danas predaju studentima, a meni je to zabranjeno – kaže Ćirjaković.

Zbog kritike Konstantinovića, Perovićke i ostalih simbola drugosrbijanske politike, Ćirjaković se našao na udaru medija, ne samo iz Srbije. Prvi juriš je stigao iz splitskog Feral Tribjuna.

– Feral je bio vrhunsko medijsko zlo na Balkanu. Napad na mene je pokrenuo Petar Luković, koji je tamo pisao kao “Pero s onog svijeta”. Šta je sve napisao i kojim rečnikom… Od njega me to nije iznenadilo, Luković čiste savesti priča da je srećan samo kad su poplave u Srbiji, kad ljudi ostaju bez kuća. Kad je ovde dobro, on je u depresiji. Od tri komandanta Ferala, jedan je crkao, Predrag Lucić, a druga dva pacova, Viktor Ivančić i Boris Dežulović, dragi su gosti u beogradskim autošovinističkim jazbinama, naročito u njihovom hramu, Centru za kulturnu dekontaminaciju. Iz mog ugla, oni su gori od svakog ustaše – tvrdi Ćirjaković.

Prvi udar je podneo bez većih problema. Tekstove je objavljivao u NIN-u, Vremenu, Politici i Novostima. Zaposlio se na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije, a predavao je na univerzitetima u Bosni i Hercegovini i Velikoj britaniji. Vodio je seminare o izveštavanju s kriznih područja. Objavio je knjigu “Globalna Afrika”, u kojoj je analizirao posledice globalističkih procesa u podsaharskoj Africi. Međutim, nije zapostavio ni kritiku srpskih liberala, koje je optužio za autošovinizam.

– Taj termin sam skovao preispitujući sopstvene neprihvatljive stavove, koje sam iznosio devedesetih godina u američkom nedeljniku Njuzvik. Autošovinizam nije “samomržnja”, ona je legitimna, naročito kad vlastodršci i sunarodnici pišu sramne i zločinačke stranice zajedničke istorije. Autošovinizam počinje onda kad neko zaključi da je on sam “izuzetak” ili “propust u sistemu” i kad sunarodnicima, ljudima koji su objekt lične mržnje, negira čovečnost i sugeriše da je njihova “zverska” priroda nešto večno i neuništivo, nešto što je deo njihovog mentaliteta. Autošovinistički su stavovi koji daju povod neprijateljima Srba da u nekim okolnostima ponovo pune masovne grobnice srpskim leševima – tvrdi autor tog žiga, kojim je obeležio moćnu i uticajnu grupu elitista.

Optužbe i medijsko isleđivanje nije se svidelo grupi novinarki, građanskih aktivistkinja i naučnih radnica. Umesto političke polemike, optužile su ga da ih proganja i zasipa seksističkim uvredama na društvenim mrežama.

Ćirjaković je svaku od nas targetirao, vređajući nam dostojanstvo seksističkim uvredama, diskreditovanjem našeg rada i sposobnosti, često na rodnoj osnovi. Nastojao je da sazna informacije iz naših privatnih života da bi ih zatim objavljivao u svojoj zlonamernoj interpretaciji. Nekima od nas je slao neželjene e-mail poruke, pravio profile na društvenim mrežama koristeći naša imena i fotografije, praktično se, na taj način, lažno predstavljajući u ime nekih od nas. Pojavljivao se na događajima na kojima smo javno nastupale i pokušavao da isprovocira našu reakciju. Sasvim je razumno očekivati da će ovaj nasilnik, neko ko se godinama nepristojno, voajerski, nedostojanstveno, ali i sasvim agresivno ophodio prema različitim osobama u javnosti, sada ispasti žrtva, jer mu je na javnom događaju upućena jedna jedina verbalna pretnja, upravo zbog serijskog maltretiranja jedne od nas. Nećemo dozvoliti da mediji naprave žrtvu od nekoga ko se godinama iživljava nad nama”, navodi se u javnom pismu, koje su potpisale Jovana Gligorijević, Adriana Zaharijević, Snežana Čongradin, Jelena Lalatović, Isidora Petrović i Dubravka Stojanović.

Incident, koji je pokrenuo lavinu, dogodio se na promociji knjige Jova Bakića “Evropska krajnja desnica (1945-2018)”. Dok je stajao po strani, hvatao beleške i pokušavao da se bavi novinarstvom, Ćirjakoviću je prišao jedan od radnika “Insajdera”. O uvredama i prednjama koje su mu upućene, Ćirjaković je pisao na svom blogu, Tviteru i u Novostima. Kontranapad je izvršen preko Danasa i Televizije N1.

– Sve je smislila Jovana Gligorijević, ona je napisala te laži, ostale su se samo potpisale. Neke od njih nikad nisam pominjao u tekstovima ili televizijskim emisijama, npr. Snežanu Čongradin, koju sam samo usput na Tviteru pomenuo par puta. Ta žena daje značajan doprinos razumevanju autošovinizma. Takođe samo usput, pominjao sam i dr Dubravku Stojanović, koja je jako uticajna i samouverena, ali isto tako jako uskih vidika. Ona je naslednica Latinke Perović, prekaljena heroina najpodmuklijeg naučnog autošovinizma. Napravila je selebriti akademsku karijeru na zavijanju klevetničkog narativa o Srbiji kao teško bolesnom, u suštini neizlečivom društvu, u pseudonaučnu oblandu. Bez obzira na to, dr Stojanović je javno priznala da je tu seriju laži protiv mene potpisala samo iz solidarnosti sa autošovinističkim drugaricama. Te heroine demokratije i slobode govora žale se na uvrede koje im upućujem. Pa, one su javno polemisale o tome da li sam peder, da li sam ikad jebao, znam li kako izgleda pička…  Jelena Lalatović me nazvala pičkopaćenikom, rekla je da su njeni tvitovi o lizanju ženskog polnog organa remek dela u odnosu na sve što sam ikad napisao. Jovana Gligorijević me opisala kao čoveka koji se spekao od ejakulata. Ako one mogu tako da pišu i pričaju o meni, zašto ne bih ja o njima. Zato sad Gligorijevićku zovem “Spečena Ejakulatkinja”. Ne znam ko koristi reč ejakulat. Valjda samo oni koji, kao gospođa Gligorijević, nisu završili fakultet, a žele da izgledaju intelektualnije, pa im ejakulat zvuči pametnije od sperme. Jovana Gligorijević se hvali kako me izbacila iz nedeljnika Vreme, za koji sam napisao 18 tekstova, pa i sa Tvitera. Tvrdila je da sam bolesnik, davala mi dijagnoze, propisivala lekove… Za razliku od nje, koja je javno priznala da se leči od depresije, ja to nisam sam uradio. Mileta Prodanović je objavio da imam probleme s mentalnim zdravljem i koja mi je dijagnoza. Za to je saznao jer su se on i njegova žena lečili kod istog doktora. Kad je to govno objavilo tekst o meni na “Peščaniku”, postao sam sinonim za ludaka. Predstavio me kao manijaka koji progoni žene i kolje po ulicama. To je objavio “Peščanik”, a Veran Matić odbio da skine sa foruma B92. Pošto sam im odgovarao na isti način, istim rečnikom kojim se oni služe, odlučili su da me unište, da me zabrane u javnosti – tvrdi Zoran Ćirjaković.

“Šest lažljivih žena”, kako on tvrdi, pripremilo je njegovo uklanjanje iz javnosti. Stavljen je na sve crne liste, osim u nekoliko režimskih medija, poput televizija Hepi i Pink.

– Streljali su me Natoslav Ćosić, direktor NDH1 i Draža Pavelić, urednik lista Danas. Satnik Natoslav, kome je greškom u krštenici upisano ime Jugoslav, prvi je primenio metod kojim su me ostavili bez posla i doveli do depresije, šećerne bolesti i visokog pritiska. Koristeći komandno mesto u dvema televizijama i uticaj u društvu, Ćosić je počeo da ubeđuje roditelje da ne upisuju decu na fakultet na kome radim. Vadio je moje rečenice iz konteksta i upozoravao ih na opasnost od mene, opakog fašiste i mizoginog monstruma. U kampanju se uključila i profesorka Radina Vučetić, koja je pretila svakome ko bi pokušao da me brani, zahtevajući da i on bude kažnjen i da mu se zabrani da predaje na Univerzitetu. Pod pritiskom, vlasnica fakulteta mi je zabranila da radim, ali sledećih 11 meseci mi je davala platu. Nada Perišić Popović je najveća srpska tajkunka, izuzetno je obrazovana i inteligentna, ali bez ikakve moralne osnove. Da slaže, to joj je kao “dobar dan”. Ljudi vole da ćute o njoj. Ja nisam vo, neću da ćutim o toj ušljivoj sponzorki autošovinizma. Što je najgore, ona nema autošovinističke stavove, ali podržava ih jer joj treba društveni kapital kako bi izbrisala mrlju u biografiji, pošto je bila Miloševićeva ministarka prosvete. Iako sam bio najbolje ocenjeni profesor na FMK-u, dala mi je otkaz s obrazloženjem da nemam doktorat. Pa, gde je doktorirala Olja Bećković? Gde je doktorirala Ljubica Gojgić? Nada Perišić Popović svoj fakultet reklamira tim imenima, a pored njih ima još 30 predavača koji nemaju doktorate, a neki ni fakultetske diplome. Pošto odbijam da ćutim o toj mreži laži, vlasnica FMK mi je nedavno poslala poruku s mešavinom sitnih pretnji i krupnih obećanja o nekakvim parama. Pre ću da od Zavoda za zapošljavanje šest meseci uzimam tridesetak hiljada dinara, nego da joj se prodam. Bezgranično mrzim Jugoslava Ćosića i Dražu Petrovića. Kako da ne mrzim nekoga ko mi je uništio život? – kaže Ćirjaković.

Pored toga što sebe predstavlja kao “totalno ukinutog i poništenog čoveka”, Ćirjaković ističe da njegov progon predstavlja samo pokazni primer, kojim se preti svakome ko se usudi da se suprotstavi “slučajnim Srbima”. Pored dominacije u medijskom prostoru, pripadnici “autošovinističke elite” imaju značajan uticaj na pravosuđe, ključne državne institucije, pa i na političku scenu, naročito na njen opozicioni deo.

Ovde opozicija realno može da postoji samo ako to dozvoli Jugoslav Ćosić. Kanali satnika Natoslava i tri autošovinistička medija – Danas, Vreme i NIN – u mozgove opozicionih lidera i njihovih simpatizera usađuju autokolonijalni pogled na Srbiju. Stopili su antirežimske i antisrpske stavove. Te paramedijske satnije možda nisu uvek autošovinističke, ali jesu antisrpske. Televizija N1 služi samo za kontrolu režima, za upozorenja koje Zapad šalje Vučiću ako primeti da skreće s puta. Zapad je ovde onemogućio političku borbu, dao je prevelik uticaj neizabranim i neodgovornim pojedincima iz nevladinog sektora i sponzorisanih medija. Ne može se s Minjom Miletić protiv Vučića. Ne može se sa klovnom Zoranom Kesićem ili Slobodanom Georgievom. Bolje razumem crne rupe, kvazare i druga čuda, nego činjenicu da usrani Georgiev predstavlja nešto u Srbiji. On je jedan tupavi fićfirić. Uvek imam objašnjenje kako je neko postigao nešto, ali nisam u stanju da objasnim misteriju kako jedan takav balvan mođe da bude tu gde je. Priznajem da je medijski i društveni položaj Slobodana Georgieva za mene najveća misterija. Tu je cela plejada sličnih karikatura. Olja Bećković je postala lažna proročica, deluje na svoje sledbenike, na suši-stado, koje je mnogo modernije i pametnije od nas, koje naziva stadom krezubih. Evo, ja nemam četvorku i peticu. Samo, više volim mortadelu od parizera, ali to je klasna privilegija. Olja Bećković nedeljom uveče gledaocima NDH1 ubrizgava politički dop, sve više antisrpski. U tom društvu je i Draža Pavelić. Za njega neki pišu da je jedan od naših najboljih novinara. Ljudi imaju pravo da lupetaju. Ta ocena je toliko realna koliko i ideja da Miljana Kulić iz “Zadruge” može da bude mis sveta. Predrag Koraksić Koraks je tužna pojava. Dušan Petričić je još gori, možda zato što je inteligentniji, pa je sofisticiraniji. Milan Ćulibrk, glavni urednik NIN-a, sjajan je tip za druženje, postao je estradna zvezda, uživa u slavi. Svi su postali važni, čak i Nikola Tomić, koga sam upoznao dok je radio na B92. Ljudi koji nisu skloni da procenjuju tuđu inteligenciju, predstavili su mi ga kao najtupljeg čoveka u informativnoj redakciji. I iz NIN-a, već pokorenog i poniženog, Tomić je izbačen, nije umeo da izvršava ni cenzorske zadatke. Tamo ima i nekih likova kao što su Nataša Miljković ili Žaklina Tatalović, koje bi mogle da budu odlične novinarke da su u svojim cipelama. Žao mi je ljudi koji prate tu grupu paramedijskih neokolonijalnih transmisija, koje mrcvare građane svojim crno-belim slikama. Najzatvoreniji medij u Srbiji nije Pink, nego N1. Ta opcija se nada da će se dogoditi neki novi Peti oktobar, koji će na vlast dovesti čopor liderčića, koji će krasti na pervezan način. Pravu opoziciju Vučićevom režimu predstavljaju samo ljudi poput, recimo, Slobodana Antonića ili Mila Lompara, koje nikad nećete videti na N1 – tvrdi Zoran Ćirjaković.

S uverenjem da građani Srbije mogu da biraju samo između dve varijante korupcije, Ćirjaković žestoko kritikuje tzv. opozicione novinare i intelektualce. Kao što za Olju Bećković tvrdi da je “veće zlog od najgoreg pacova iz SNS-a”, tako i akademika Dušana Teodorovića opisuje teškim rečima.

– Dušan Teodorović misli da bi trebalo da bude predsednik Srbije. Pa, Kristijan Golubović je za njega ne akademik, nego intelektualna i moralna karijatida. Miki iz Kupinova je za njega Ajnštajn, a Tara Simov je za četiri koplja iznad tog, kako ga nazivam, kakademika. Devedesetih je opoziciju podržavao Matija Bećković, a sad Dušan Teodorović. To je pad sa konja na vevericu, da baš ne kažem pacova. Takvi opozicionari ne mogu da se suprotstave Vučićevom režimu. Vučić je po meri našeg kulturnog obrasca. Uspeo je da ukine “Drugu Srbiju”. Za Vučića su Veran Matić, Sonja Biserko, Jelena Milić... Pod Vučićevim kišobranom ima mesta za sve, od proruskih elemenata do jednog dela Demokratske stranke. Podržava ga i jedna grupa sledbenika Radomira Konstantinovića, kojima odgovara da neko ko nije demokrata utera srpsku stoku u evropski raj. Neokolonijalni paramediji Vreme, NIN i Danas imaju minorne tiraže, ali prošto ovde narod odavno ne utiče, narodna volja biva modifikovana od različitih centara moći, jer je Srbija premrežena autokolonijalnim faktorima, NVO, ta mala grupa ljudi nudi sebe kao jalovu alternativu Vučićevom režimu – kaže Ćirjaković.

Koliko god bila mala, ta grupa je uticajna. Njenu moć je osetio na svojoj koži. Ostao je bez posla, razboleo se i nestao s javne scene. Pored fizičkih oboljenja, koja su uticala da izgubi 28 kilograma, pao je u tešku depresiju, koju i sad, bez obzira na terapiju, ne može da prikrije.

Ja sam leš koji hoda, toga sam svestan. U jednom smislu, žalim što sam živ. Imam osobe koje volim, pa me one motivišu da se i dalje borim. Van toga, jako malo. Gledam da učinim još nešto dobro, da nikome nikakvo zlo ne nanesem. Moja borba je lična, u njoj sam emotivan, gubim živce, ali trudim se da ostanem na čvrstoj etičkoj liniji. Nastaviću da zlo nazivam zlom. Uništili su me, ali potrudiću se da im bar zagorčam život – kaže Ćirjaković, opisujući kako je izvršeno njegovo ubistvo.

Ucena samoubistvom

U nastupu depresije, Zoran Ćirjaković je pokušao da izvrši samoubistvo. U nastupu histerije, time je pretila Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika Vreme.

Jovana Gligorijević je uvela jednu ozbiljnu inovaciju u svetskoj novinarskoj praksi. Cenzurisala je jedan intervju u Vremenu pretnjom samoubistvom – ako taj intervju bude objavljen, ona će izvršiti samoubistvo. Štampanje tog broja je zaustavljeno, intervju je izbačen. Kasnije je objavljen, promenjen i u drugoj formi. To je fantastično. Ja sam probao da izvršim samoubistvo, jednom sam bio jako blizu, ali neprihvatljiva mi je ideja da bilo koga ucenjujem i maltretiram zato što mi je teško, što su me doveli do jedne prilično gadne depresije serijom podmetanja meni i članovima moje porodice… – kaže Ćirjaković.

Nacionalisti su bolji

O većini novinara “autošovinističkih medija”, Ćirjaković misli i govori sve najgore. Međutim, uvek ističe da ocene ne zasniva na ličnim odnosima, nego na profesionalnim kriterijumima.

– Mogu da se ideološki ne slažem sa Antonelom Rihom ili Tamarom Pupovac, ali smatram ih talentovanim novinarkama. Najbolje i najinteligentnije srpske novinarke su Ljiljana Smajlović i Ljubica Gojgić, što god mislio o njima. S obzirom kako se prema meni ponela u julu 2019, kad sam bio izložen progonu, trebalo bi da pljunem ili pospem kofom govana Ljiljanu Smajlović svaki put kad je vidim. Ipak, to ne znači da negiram njen talenat. Ona je demonski inteligentna, pravi ketman. Uostalom, nacionalisti su bolji profesionalci. Autošovinisti dobijaju pare za stav, a ne za kvalitetne tekstove. Nacionaliste niko ne sponzoriše, moraju da pišu dobro – kaže Ćirjaković, koji naglašava da nije srpski nacionalista, ali zastupa srpski nacionalizam.

Vučić i Šapić – pakt protiv Beograda

Aleksandar Vučić i Aleksandar Šapić su se dogovorili za transfer predsednika SPAS-a u SNS. Iako je pred izbore govorio da neće sarađivati sa naprednjacima, Šapić je ušao u vladajuću koaliciju. Posle tog prelaznog perioda, učlaniće se u Srpsku naprednu stranku, dobiće funkciju predsednik Gradskog odbora i na sledećim izborima biće kandidat za gradonačelnika Beograda.

Vučić je tim potezom, jednim udarcem ubio tri muve. Prvo, našao je čoveka koji bez po muke može da očisti Gradski odbor od kadrova Nebojše Stefanovića. Pošto dolazi iz druge političke organizacije, Šapić nema nikakvih obaveza prema ljudima koje će zateći u SNS. Iz tzv. SPAS-a dovešće svoj tim, koji će preuzeti upravu najvažnijim i najugroženijim odborom naprednjačkog kartela. Drugo, Šapić je neuporedivo popularniji od svih potencijalnih kandidata SNS-a za funkciju gradonačelnika. Vučić procenjuje da će mu njegovo ime podići rejting liste i popraviti šanse za izbornu pobedu u Beogradu. Pored toga, Šapić je brojnim korupcionaškim aferama dokazao da mu je mesto na naprednjačkoj deponiji. Ucenjen, lak je za rukovanje. Treće, ali ne manje važno, Šapić će smanjiti uticaj Gorana Vesića, koji je padu rejtinga SNS-a u Beogradu doprineo više nego kompletna opozicija.

Iako je svestan da mu se sprema svileni gajtan, Vesić se još ne predaje. Naprotiv, kao poslušni vojnik nastavlja da izvršava naloge šefa Vučića. Iz rada gradske uprave izbacio je Miloša Vulovića, sekretara za urbanizam i građevinske poslove, koji je etiketiran kao Stefanovićev čovek. Vulovića je nasledila Bojana Radaković, koju je Vesić povukao iz intimne blizine Aleksandra Papića, Stefanovićevog kuma i konsiljerea. Kao dokaz lojalnosti i upotrebne vrednosti, Vesić je Vučiću preneo mnoge pikanterije koje mu je nestašna Bojana ispričala o Papiću. Po običaju, Vučić će to iskoristiti za kompromitaciju Stefanovićevog kuma, ali to ne znači da će Vesića zadržati u svojoj blizini.

Da bi podigao cenu, Vesić već podriva Šapića. Njemu se pripisuje autorstvo nad glasinama da su Šapiću već porasle ambicije, da pravi plan kako da s mesta šefa Gradskog odbora prvom prilikom, čim se steknu uslovi, skoči na funkciju predsednika Srpske napredne stranke. Šapić je iz neposredne blizine, kao visoki funkcioner Demokratske stranke, gledao kako se trasira put ka partijskom vrhu. Po njegovoj priči, Boris Tadić je izabrao Dragana Đilasa za najbližeg saradnika. Prvo mu je poverio upravu nad Beogradom, a kasnije, kad je ojačao, Đilas ga je najurio iz “žutog preduzeća”. Opisujući Đilasa, Šapić skicira strategiju s kojom namerava da se pozicionira u SNS-u.

Iako je obavešten o tim spekulacijama, Vučić ne mari mnogo. Ionako nikome ne veruje, pa nema potrebe da unapred pravi rezervu prema Šapiću. Ako može, iskoristiće ga. Ako ne, odbaciće ga. Prvi test biće na sledećim beogradskim izborima, kad bi trebalo da Šapić nosi listu SNS-a. Ukoliko izborni uslovi budu regularni, to će biti prilika da Beograđani u političku prošlost pošalju zajedno Vučića i Šapića.

BETONIRANJE DUNAVA

Pod vlašću Srpske napredne stranke Srbija je prestala da postoji kao država, postala je privatni posed Aleksandra Vučića i njegovih poslovnih ortaka. Za razliku od prethodnika iz bivše vlasti, Vučićevi kriminalci nisu samo privatizovali firme i unosne poslove, nego su oteli ogromne parcele građevinskog zemljišta. U glavnom gradu su uzeli 105 hektara za “Beograd na vodi”, Adu Huju od 300 hektara i isto toliko na novobeogradskoj obali Save, za izgradnju Bloka 18, koji bi trebalo da bude “Beograd na vodi 2”. Najkrupniji plen predstavlja Makiško polje, koje ima oko 680 hektara. Prisvojili su atraktivne lokacije u Nišu, Kragujevcu i Kruševcu, uz Tamiš u Pančevu su podigli dva naselja, a privode kraju i pripremu za početak izgradnje “Novog Sada na vodi”. Ostalo je još samo da se upišu u katastar, pa da i zvanično postanu vlasnici Srbije.

Sa tom namerom, da na štetu građana i prirode zgrne što više novca, Vučić je pokrenuo projekat “Novi Sad na vodi”. Ideju, koju je sproveo u Beogradu, namerava da ponovi u Novom Sadu, samo u još gorem obliku.  

Gradska vlast je promenila Generalni urbanistički plan i prilagodila ga projektu “Novi Sad na vodi”. Novom regulacijom predviđeno je da na potezu Mornarica – Brodogradilište – Ribarsko ostrvo – Šodroš i Kamenička ada bude izgrađeno naselje s više od 500.000 kvadrata stambenog prostora. Da bi se dobilo 165 hektara građevinskog zemljišta neophodno je da se 4,5 kilometra nasipa pomeri 500 metara u korito Dunava. Betonska konstrukcija novog nasipa smanjiće protočnu moć, ubrzati tok i vraćati vodu prema naseljima Telep, Adice, Veternik i Futog, što će povećati opasnost od poplava. Ugrožavanje bezbednosti i ekologije, urbanistički haos i kršenje zakona i međunarodnih propisa, kao i zanemarivanje interesa i volje Novosađana ne zanima vođe naprednjačkog kartela. S obzirom da vrednost stanova u “Novom Sadu na vodi” iznosi 1,5 milijardu evra, jasno je da je vlasnicima Srbije važniji taj plen, nego grad i građani.Zasad, sve je njihovo. To će se promeniti kad dođe vreme za svođenje računa. Neće biti dovoljno da odgovaraju samo Aleksandar i Andrej Vučić, Siniša Mali, Miloš Vučević i Zorana Mihajlović, koja je potpisala ugovor o “Beogradu na vodi”. Na odgovornost moraju da budu pozvani svi politikanti iz SNS-a i koalicionih satelita, koji su zloupotrebom položaja omogućili kriminogenim tzv. investitorima da dižu nekretnine od kokaina. Kad bi mislili na svoju budućnost, Vučići ne bi ulagali u luksuzne stanove, nego u zatvorske komplekse.

– Aleksandar Vučić je inspirator i organizator te kriminalne organizacije. Jedino nema vremena da bude i izvršilac, bar ne neposredan. Te obaveze izvršava njegov brat Andrej. Obzirom na obim korupcije, Andrej i Aleksandar Vučić su, van svake sumnje, najveći kriminalci u ovom delu Evrope – tvrdi Borislav Novaković, bivši gradonačelnik Novog Sada i aktuelni potpredsednik Narodne stranke.

Novaković optužuje Andreja Vučića da rukovodi projektom “Novi Sad na vodi”, “trenutno najvećim poslom organizovanog kriminala u državi”.

– Gospodar svih političkih procesa i donosilac ključnih odluka u Novom Sadu i Vojvodini je Andrej Vučić. Stvorio je paralelni sistem u kome predsednici opština i direktori samo pravno osmišljavaju njegove kriminalne marifetluke. Miloš Vučević je Forest Gamp Srpske napredne stranke, samo što mu Andrej Vučić ne govori “trči, Miloše, trči”, nego “kradi, Miloše, kradi”, a on to i radi. Kleptomanija je deminutiv za pljačku koju čine Andrej Vučić i Miloš Vučević sa svojim saradnicima.  Najveći kriminal u Novom Sadu predstavlja sprega Vučića i Vučevića sa kompanijom “Galens” u vlasništvu Nebojše Petrića iz Prijepolja, koji je bilazak s novim načelnikom novosadske policije Slobodanom Mališićem – tvrdi Novaković.

Kako funkcioniše ta sprega vidi se na primeru “Pupinove palate”. Prvobitnim projektom predviđeno je da zgrada ima kaskadni izgled. U prednjem delu dozvoljena je gradnja do pet spratova, iza kojih bi se nalazio deo s najviše četiri, da bi se poslednji niz spustio na tri sprata. To je bilo malo, nije zadovoljavalo apetite investitora i njegovih partnera iz vlasti. Projekat je promenjen, pa je u čeonom delu podignuto osam spratova, iza njih je kula na 12 spratova, a poslednja kaskada je napravljena na 11 spratova. Umesto planirani 18.000, “Galens” je napravio 31.000 kvadrata. Na tih dodatnih 13.000 kvadrata zaradio je 26 miliona evra. Ne zna se kako su Vučić, Vučević i Petrić podelili zaradu, to bi trebalo da utvrdi neka buduća istraga.

Ista ekipa vodi koruptivni projekat “Novi Sad na vodi”. Kompanija “Galens” kupila je zemljište kod Brodogradilišta, na kome je predviđena izgradnja naselja. Ortaci će na prodaji stanova u zgradama od po 20 spratova zaraditi oko 1,5 milijarde evra.

Kao što je Siniša Mali operativno pripremio uslove za “Beograd na vodi”, organizujući i noćno rušenje Savamale, tako o “Novom Sadu na vodi” brine Miloš Vučević. Da bi projekat uveo u pravne okvire, Vučević vrši pritisak na Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, zahtevajući da ubrzaju proceduru, umesto da, kao što kaže, sede skrštenih ruku. Nije napravljena ni hidrološka studija koja bi procenila koliko bi promena linije nasipa ugrozila bezbednost Novog Sada i okolnih naselja. Institut “Jaroslav Černi” nije dalo saglasnost na predlog Generalnog urbanističkog plana, pa ni Javno vodoprivredno preduzeće “Vode Vojvodine” nije odobrilo vodne uslove za izgradnju naselja u koritu Dunava i promene međunarodnog vodnog puta E80. Vučević je optužio “Vode Vojvodine” da “koče razvoj grada”. Problem je rešen tako što je na mesto direktora JVP “Vode Vojvodine” postavljen Srđan Kružević, doskorašnji zamenik gradonačelnika Vučevića. Kružević je odavno na sve načine, uključujući i komandovanje batinaškim odredima, dokazao lojalnost šefovima naprednjačkog kartela, pa mu neće biti teško da obezbedi sve dozvole koje su neophodne za izgradnju “Novog Sada na vodi”.

Novosađani su se suprotstavili nameri vlasti da otmu taj deo grada, isuše dunavske rukavce, unište prirodu i ugroze bezbednost. Prvi su reagovali aktivisti iz kraja koji je izabran za sporni projekat. U martu ove godine na Fejsbuku su osnovali grupu “Dunavac (Šodroš)”, koja već ima više od 5.000 članova, koji se zalažu za zaštitu i očuvanje poslednje oaze prirode u Novom Sadu. Uz objave, u kojima ističu značaj Šodroša i Kameničke ade, ne samo kao mesta za odmor i uživanje u prirodi, nego i kao prirodne odbrane od poplava, aktivisti iz te grupe organizuju čišćenje obale, tribine i druge akcije. U odbranu Šodroša uključilo se i udruženje “Vidi, gari, ne može”, koje je priredilo veliki broj uličnih i medijskih akcija i prikupilo više od 10.000 potpisa za peticiju kojom se zahteva da gradska vlast i investitori odustanu od uništavanja najlepšeg dela Novog Sada.

Struka je ukazala na brojne probleme koje će izazvati gradnja naselja u koritu Dunava. Građani su se pobunili, digli su glas protiv tog projekta. Opozicioni političari ukazuju da obala Dunava ne pripada građevinskoj mafiji, već građanima Novog Sada. Borislav Novaković tvrdi da Andrej Vučić od Novog Sada pravi Medeljin. Novaković greši. Narko bos Pablo Eskobar je u Medeljinu svojim novcem, stečenim kriminalom, dizao škole, bolnice, fabrike i stambene zgrade, koje je poklanjao sirotinji. Bos Andrej Vučić ništa ne poklanja, on i njegov brat Aleksandar Vučić samo uzimaju.

Braća Vučić misle da je sve njihovo. Kako je krenulo, čini se da su u pravu. Od Beograđana su oteli više od 2.000 hektara zemljišta na najatraktivnijim lokacijama. Oni i njihovi ortaci iz kartela napravili su nekoliko milijardi kvadrata stambenog i poslovnog prostora. Po istoj poslovnoj šemi, koja se kosi sa zakonom, korupcionaške kombinacije realizuju u Novom Sadu i drugim gradovima.

Zasad, sve je njihovo. To će se promeniti kad dođe vreme za svođenje računa. Neće biti dovoljno da odgovaraju samo Aleksandar i Andrej Vučić, Siniša Mali, Miloš Vučević i Zorana Mihajlović, koja je potpisala ugovor o “Beogradu na vodi”. Na odgovornost moraju da budu pozvani svi politikanti iz SNS-a i koalicionih satelita, koji su zloupotrebom položaja omogućili kriminogenim tzv. investitorima da dižu nekretnine od kokaina. Kad bi mislili na svoju budućnost, Vučići ne bi ulagali u luksuzne stanove, nego u zatvorske komplekse.

Svođenje računa u kartelu: VUČIĆ PROTIV VESELINOVIĆA

Srbijom već trideset godina vlada organizovani kriminal. Sprega politike i mafije uništila je državu i opljačkala narod. Povremeno, partneri u zločinu uništavali su se i međusobno, s podjednakim gubicima u ljudstvu. Slobodana Miloševića uhapsili su pripadnici bande koju je formirao njegov režim. Isti kriminalci ubili su svog sledećeg gospodara, Zorana Đinđića. Još se ne zna kako će proći Aleksandar Vučić, koji je ušao u sukob sa Zvonkom Veselinovićem, trenutno najkrupnijim krokodilom u srpskoj mafijaškoj baruštini.

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i ona između političara i mafijaša. Dok idila traje, stradaju budžet i građani. Kad počne brakorazvodna parnica, sve s pevanjem i pucanjem, nadrlja i poneko od njih. Grobne parcele i zatvorske ćelije pune su takvih primera. Do takvih posledica dolazi prilikom svođenja računa, kao što ovih dana rade Aleksandar Vučić i Zvonko Veselinović.

Otkad se učlanio u Srpsku radikalnu stranku, Vučić se bavi kriminalom. Političke parole služile su mu samo kao dimna zavesa iza koje je krao tuđu imovinu, živote, budućnost… Tako je i danas. Na vlast je došao lažima, prevarama i krađom glasova. Od Srpske napredne stranke je napravio mafijaški kartel, koji nema nikakve veze s politikom, ali ima sa proizvodnjom i švercom droge i oružja, pljačkom javnih resursa i privatnog vlasništva, razbojništvom i svim ostalim krivičnim delima. Tako je na mekom tkivu srpskog društva nastao mafijaški sistem na čijem čelu se nalazi najslabiji i najporemećeniji don u istoriji kriminala.

Uplašen i nejak, don Vučić je prinuđen da se obračuna sa kriminalnim gangom čijem usponu je lično doprineo. I kad se upustio u tu avanturu znao je kakav epilog ga čeka. Iz iskustva je znao, kao neposredni svedok, koliko je teško iščupati se iz takvih zagrljaja.

Kao dva najtragičnija primera isticao je Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Za Miloševića je imao opravdanja. Po dolasku na vlast, on nije stvarao svoju mafiju. Za prljave poslove je koristio kriminalce nasleđene iz herbarijuma Staneta Dolanca, poput Željka Ražnatovića Arkana. Tek kasnije, u uslovima ratova i sankcija, dopustio je upotrebu reprezentativaca iz podzemlja. Oni su obavljali operativne poslove oko šverca cigareta, nafte i ostale potrebne robe, a vlast im je tolerisala dilovanje narkotika, krađu automobila i slične kombinacije. Međutim, Milošević se nikad nije sreo ni s Arkanom, a kamoli s nekim nižerangiranim kriminalcem tog doba. Pod okriljem režima, iako daleko od beogradskog asfalta, na krajiškim i bosanskim frontovima stasavala je jedinica koja će, posle ratova, krvavi vojni biznis prebaciti u privatni sektor.

Kad se to desilo, u prvoaprilskoj noći 2001, dok su pripadnici „Crvenih beretki“, udruženi sa surčinskim mafijašima, hapsili Miloševića, Aleksandar Vučić je organizovao proteste na Trgu Republike. Iz sveg glasa je skandirao: „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu“.

Do streljanja Đinđića je zaista došlo dve godine kasnije. Vučića to nije iznenadilo, ispunilo se ono što je najavljivao: „Mafija je ubila svog premijera, svoje političko čedo“. U to vreme, Vučić je vrlo precizno definisao uzroke propasti petooktobarskih promena, među kojima je presudni značaj imala saradnja DOS-ove vlasti s kriminalcima.

Dokaze, koji su potvrđivali tu teoriju, nije nudio samo Vučić, nego i lideri DOS-a. Nenad Čanak se javno hvalio kumstvom s narko dilerom Nenadom Opačićem, šefom novosadskog klana. Medijima je nudio fotografije na kojima poziraju on, Opačić i Đinđić, i davao intervjue s naslovom: „Opačić je jedan od nas“. Đinđićev konsiljere Vladimir Beba Popović ponosio se prijateljstvom sa šefom surčinskog klana Ljubišom Buhom Čumetom. Čedomir Jovanović je toliko srastao sa zemunskom mafijom da ni Đinđić, sudeći po svedočenju Miroslava Miškovića, nije mogao da ga izvuče iz bazena u Šilerovoj. Dragoljub Mićunović je pričao da ne shvata zašto je Đinđić toliko fasciniran kriminalcima, pa ih želi u svojoj blizini, valjda zbog nekih kompleksa iz mladosti.

Jednim hicem, 12. marta 2003, završena je saradnja DOS-a i mafije. Tri i po godine kasnije, Vučić je pametno isticao da je metak iz snajperske puške „Hekler i Koh“ ispaljen još 6. oktobra 2001. To je dokazivao delom iskaza svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija na suđenju okrivljenima za ubistvo Đinđića.

Buha Ljubiša nazvao me 6. oktobra da dođem u Skupštinu grada, tamo sa jednim kombijem, da će me čekati on i Čeda Jovanović, da dođem da natovarim to oružje. Ja tada nisam ni znao odakle je to oružje. Tu je bilo dosta oružja. Bilo je negde oko 50-60 „kalašnjikova“, bilo je 10-15 PKT-a, zolja je dosta bilo. Bilo je snajpera, takođe. Bilo je municije. Sanduci sa municijom. Bilo je pištolja. Ja sam sve to natovario i nisam ni znao tačno odakle to oružje. Buha Ljubiša mi je samo rekao da uzmem, da natovarim to oružje i da odnesem. Ja sam ga prebacio kod Dragoslava Kosmajca na Zvezdari odmah, pošto nam je bilo blizu tu. Pa sam odatle to oružje prebacio u Surčin u Kotobanju kod Čumeta. I posle sam ga zakopao kod mene u kući – rekao je Bagzi 23. novembra 2006. u sudnici Specijalnog suda za organizovani kriminal.

Vučić je dobro procenio uzrok koji je doveo do posledice, fatalne po Đinđića. Ipak, nije mogao ili znao da izbegne takvu grešku. Čim je došao na vlast, u najbliže okruženje uzeo je opskurne tipove, koje je i sam optuživao za najteže zločine.

Ne čudi što se u vrhu naprednjačkog kartela našao Petar Panić Pana, bivši pripadnik surčinskog klana. Panić je prvi Vučićev mafijaški idol. Kad bi imao malo više testosterona, Vučić bi voleo da bude kao Pana, da svojim rukama nekažnjeno ubija svakoga ko mu smeta. Simpatije su uzvraćene i sa Panićeve strane. Instinktom, kakav poseduje svaki uspešniji kriminalac, osetio je da će mu Vučić biti od koristi. Još u Srpskoj radikalnoj stranci izgradili su izuzetno blizak odnos. Kad je Ljubomir Jovanović Stakleni sa šest metaka izrešetao Panića, Vučić je prvi stigao u Urgentni centar. Za ranjenog ortaka dao je 200 grama krvi. Danas, kad se zaplače kao dama u menopauzi, Pana posumnja da je to zbog Vučićeve nežne i osetljive krvi. Tako povezani, kasnije su se okumili.

U vreme DOS-ove vladavine, pod pritiskom kerbera Gorana Vesića i Bebe Popovića, Panić je napustio radikale i pristao da bivše stranačke kolege ofira u medijima. Detaljno je opisivao kriminal Vojislava Šešelja, otimačinu stanova i poslovnog prostora u Zemunu, a nije zaboravio ni njegove privatne brljotine. U istom kontekstu gruvao je po Tomislavu Nikoliću, koga je optužio da mu je prodao ukradeni auto. Štedeo je samo Vučića. Tu praksu je nastavio i kasnije, kad je Vučić pustio glasine da su mu, dok je služio zatvorsku kaznu u Padinskoj skeli, oko izbili neki Romi, koje je cinkario stražarima. Panić se među prvima priključio SNS-u i postao, i bukvalno, udarna pesnica tog ganga. Saradnja je trajala do ove godine. Tiho i neprimetno, Panić se distancirao na svoje imanje na Paliću, kao da sluti skori kraj kuma Vučića, pa ne želi da ga povuče na dno.

Vučić je desetak godina govorio sve najgore o Zlatiboru Lončaru. Prve informacije o Lončarevoj saradnji sa Dušanom Spasojevićem u medije je plasirao Vučić. On ga je osumnjičio za ubistvo Veselina Božovića i prebijanje Đorđa Bajeca, tadašnjeg direktora Urgentnog centra. Bajecu su polomljene obe noge i ruke, a Vučić je tvrdio da je to naručio Doktor Smrt. U vreme „Sablje“, Lončar je privođen i saslušavan. Dvaput je pao na poligrafu, ali nije optužen. Posle svega, eto Lončara u prvom ešalonu naprednjačkog kartela. Neki su pretpostavili da je Doktora Smrti u dvorsku svitu uveo Panić, a drugi su objašnjavali da ga forsira britanski MI6.

Prema Vučiću su gravitirali kriminalci svakog kalibra – Ivica Tončev, učenik i naslednik Borisa Petkova, junaka s asfalta iz devedesetih; bivši surčinski kradljivac automobila Predrag Ranković Peconi; rijaliti nesrećnik Kristijan Golubović; kao i stotine lokalnih siledžija, secikesa, lopova i sličnih stvorenja iz društvenog taloga. Da tragikomedija bude potpuna, treba istaći da su te mafijaške karikature zapravo najčasniji i najpošteniji deo Vučićevog ganga. Tončev, Peconi i Kristijan već tri decenije nose glavu u torbi, svakodnevno se izlažu opasnosti da budu uhapšeni ili ubijeni. Ko zna koliko atentata su preživeli. Posle svih popijenih batina, metaka i zatvora, danas služe iskompleksiranom psihopati i njegovoj novoj, modernijoj kasti kriminalaca.

Oko Vučića se formirala grupa mafijaša, koji kao termiti uništavaju javne resurse. Na montiranim tenderima, neposrednim pogodbama ili brutalnom otimačinom, svaki od tih manekena kriminaliteta “belog okovratnika” stekao je više nego Arkan i cela njegova generacija opasnih momaka s beogradskih ulica. Na poslovima s državom napravili su vlastite imperije, oteli firme, oranice, rudnike i reke, uzelili su sve što im se svidelo.

Dušan Spasojević i svi njegovi ortaci iz Šilerove mogli su samo da maštaju o novcu i statusu kakav ima, recimo, Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović. Nenad Kovač, zvani Neša Roming, imao je razgranate sumnjive poslove i pre Vučića, ali tek uz pomoć naprednjačkog kartela postao je najbogatniji i najmoćniji kontroverzni biznismen, koji opstaje na slobodi zato što je pravosuđe utamničeno. Vučićevi kumovi Goran Veselinović i Slaviša Kokeza raspolažu s imovinom vrednom desetke miliona evra. Uz njih, u sve pore vlasti uvukli su se kriminogeni elementi, koji razjedaju društvo. Svi pripadnici surčinskog i zemunskog klana nisu mogli ni da sanjaju o novcu koji zgrću marionete poput Zorane Mihajlović, Zorana Babića, Bratislava Gašića…

U naprednjačkom kartelu posebno mesto ima klan Zvonka Veselinovića. Sticajem političkih okolnosti, kosovski narko diler dobio je priliku da izgradi status ravnopravnog Vučićevog partnera u vlasti.

Kad je s mentorima iz Vašingtona i Brisela napravio dogovor o trampi “Kosovo za vlast”, Vučić je znao da mu je upotrebna vrednost ograničena uticajem na Srbe koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Ceo projekat je osmišljen sa ciljem da ih polako, ali sigurno preda pod upravu albanske vlasti iz Prištine. U normalnim demokratskim okolnostima, taj projekat bi se raspao i pre potpisivanja Briselskog sporazuma, u aprilu 2013. godine. U strahu od potpune kapitulacije, na severu Kosmeta bi se pojavila neka politička opcija, koja bi istisnula Srpsku naprednu stranku. Da se to desilo, Vučić bi izgubio na značaju. To nije mogao da spreči političkim sredstvima, morao je da upotrebi klan Zvonka Veselinovića.

Kao što su petooktobarski pobednici šestog oktobra podelili vlast i oružje sa surčinskim mafijašima i njihovim ortacima iz “Crvenih beretki”, tako je i Vučić pristao na nagodbu s Veselinovićem. Postavio ga je za uterivača terora, koji će na severu Kosova obezbediti apsolutnu vlast naprednjačke filijale, tzv. Srpske liste. Zauzvrat, omogućio mu je širenje uticaja na celu Srbiju. Veselinović je iskoristio priliku. Ugradio se u sve unosne poslove, oslonjene na budžet. Razgranao je mrežu saradnika u policiji, pravosuđu i medijima. Malo po malo, napravio je paralelni autonomni sistem moći, koji je parirao Vučiću.

Veselinović je godinama lojalno radio u interesu Vučića. Kosovo je držao pod strogom kontrolom, čak i po cenu života Olivera Ivanovića i još nekoliko nepodobnih Srba. U svim izbornim kampanjama naprednjačke batinaške odrede predvodili su Veselinovićevi kriminalci Zoran Milojević Zelja i Milan Radoičić. S jednakom posvećenošću, kosovski kriminalci su rušili tuđe kuće u Savamali i prebijali normalne ljude na protestima protiv naprednjačke diktature. Veselinović je znao da caru daje carevo, a sve ostalo da uzima za sebe. Aleksandra Vučića je zasipao skupim poklonima, ali ni njegovom bratu Andreju nije dozvoljavao da mu zalazi u zabran. Kad je to pokušao, Andrej se loše proveo. U svom kafiću “Plej” u Novom Sadu, Veselinović je raspravu o podeli plena okončao tako što je je mlađem Vučiću opalio ćušku i isterao ga na ulicu. Veliki diktator Alek mogao je samo da se duri. Nije imao snage i hrabrosti da se osveti kosovskom mafijašu.

To ne znači da je Vučić oprostio i zaboravio taj i nekoliko drugih, podjednako ponižavajućih incidenata. Naprotiv, samo je čekao pravi trenutak za konačni obračun. Vučiću nije bilo lako da, nemoćan i slab, posmatra kako Veselinović širi uticaj. S kumom Nikolom Petrovićem išao je na safari u Afriku, a ministra policije Nebojšu Stefanovića je stavio u džep, kao i većinu rukovodećih ljudi u beogradskoj policijskoj upravi.

O Veselinovićevom uticaju na policiju nedavno je govorio kapetan Zdravko Rajević.

Čitava Srbija zna da je Zvonko Veselinović vrh kriminalne piramide i da je on trenutno apsolutni vladar u Srbiji. Svi u MUP-u znaju ko je on, da je počeo kao sitni diler heroina, a postepeno je izrastao u giganta, koji danas članove Vlade vozi svojim helikopterom. Protiv njega sam lično vodio nekoliko postupaka, koji su se ticali različitih krivičnih dela. Veselinović je kod mene bio redovan gost na informativnim razgovorima, što ga je izuzetno tangiralo. Napravio je veći broj intervencija u državnom vrhu. Kad više nisu mogli da ignorišu njegove zahteve da me smene i smaknu, preduzet je čitav niz radnji protiv mene. Uhapšen sam jer je, navodno, neko lice zvalo Zvonka Veselinovića i njegovog bliskog saradnika Lazara Popova i da je od njih iznuđivalo novac i pretilo im ubistvom. Naravno, rekao sam da s tim nemam nikakve veze, da sam ja s njima već u četiri različita postupka, koja se tiču zaista ozbiljnih krivičnih dela – rekao je Rajević. 

On je opisao i konkretan slučaj, kad je Veselinoviću oduzeo “mazdu 6”. Uz potrebne procedure, Rajević je dokazao da je vozilo carinjeno i potom registrovano na osnovu falsifikovane dokumentacije. Prema informacijama kojima je raspolagao, “mazda” je bila samo jedno od stotinak vozila namenjenih za prodaju u Italiji.

– Organizovana kriminalna grupa nabavljala je najluksuznije automobile, koje je prebacivala u Italiju. Imao sam tačne podatke i adrese garaža u kojima je vršeno prekucavanje brojeva motora i šasije. Prepravljena vozila su, na osnovu lažnih ugovora, preko lažnih firmi, prodavana u Italiji. Prvi slučaj u tom lancu bila je ta “mazda”. Međutim, istog dana kad sam je oduzeo od Veselinovića, pred čitavom grupom kriminalističkih inspektora, rečeno mi je da moram odmah da je vratim licu od koga sam je uzeo. Tvrdoglav, uspeo sam da to amortizujem i nastavim po svom planu. Napravio sam izveštaj i poslao ga u Tužilaštvo. Dobio sam odgovor da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja po pitanju falsifikovanja dokumenata, a i da je taj falsifikat verovatno napravljen u inostranstvu, tako da nema krivičnog dela. Nisam mogao ništa drugo nego da sastavim prijavu o carinskom prekršaju. Dok sam bio u pritvoru, obavešten sam da je taj predmet iznet iz moje kancelarije i da je vozilo vraćeno Veselinoviću – ispričao je kapetan Rajević u intervjuu za You Tube kanal „Srpski kolektiv“.

Rajevićeva saznanja o Veselinovićevim kriminalnim aktivnostima samo su mali deo onoga čime raspolaže Vučić. Na tom spisku visoko se kotira slučaj u kome je šef kosovskog klana reketirao jednog beogradskog građevinskog investitora. Za legalizaciju dve luksuzne zgrade kod stadiona Crvene zvezde, Veselinović je uzeo 350.000 evra. Policija ima sve dokaze, pa i snimke njihovih sastanaka u restoranu Zvezdara teatra, kad je, u nekoliko rata, isplaćen taj reket. Pre nego što otvori taj slučaj, Vučić je na Veselinovića udario u svom stilu, sleđa.

Preko režimskih medija pokrenuta je kampanja protiv Aleksandra Zupca, zvaničnog vlasnika splavova “Cunami haus”, koji su, mimo propisa, postavljeni na savskoj obali Novog Beograda. Kako se to obično radi, iz arhive je izvučeno rešenje kojim je Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja zabranilo korišćenje splavova, koji nisu prošli tehnički pregled. Prema tom rešenju, “Cunami haus” nema sisteme za gašenje ili prijavu požara, pomoćne motore, alarme, radio vezu, plutaju na buradi, umesto na regularnim platformama, a neki od njih nemaju ni prekidače za isključivanje struje, pa ni mostove i stepenice. Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu je u aprilu 2019. godine izdala uputstva Zupcu da otkloni nedostatke koji ugrožavaju bezbednost gostiju. U dokumentaciji nema podataka da je on podneo zahtev o novom tehničkom pregledu.

Protiv Aleksandra Zupca i njegovih 14 splavova podneto je nekoliko desetina prijava zbog kršenja propisa i nelegalnih radova na savskom nasipu, ali državni organi nisu reagovali. Nisu štitili Zupca, nego Zvonka Veselinovića, za koga se veruje da stoji iza “Cunamija”. Početkom septembra istekao je rok za zaštitu, pa je pokrenuta medijska kampanja, posle koje sledi pravosudna.

U novim okolnostima Veselinović više ne može bezbedno da švercuje naftu. Do juče, ko god je kupovao gorivo u njegovom depou na Adi Huji dobijao je i zaštitu od policijske kontrole. Ni toga više nema. Policija, zasad, ne upada u Veselinovićeve objekte na dunavskoj obali, ali rasteruje mušterije, kvari posao i seče priliv novca. Dovoljno za objavu rata.

Teško je proceniti ko će izvući deblji kraj. Iskustva iz nedavne istorije ukazuju da će, verovatno, obojica dobiti svoju porciju.

Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija pokušali su 2002. godine da naprave posao s nekim grčkim biznismenima. Legija je doveo Grke i ugostio ih u jednom beogradskom restoranu. Nekoliko puta je uzalud pozivao Đinđića, premijer nije hteo da mu se javi na telefon. Kad mu je prekipelo, Legija se izvinio gostima, seo u auto i otišao u zgradu Vlade. Bez najave, potpuno opušten, znajući da nikome iz obezbeđenja neće pasti na pamet ni da pokuša da ga zaustavi, ušao je u Đinđićev kabinet. Umesto da prihvati pruženu ruku, opalio je šamar premijeru: “Sad idem nazad, kod Grka, a ti me zovi, da im se izvinjavaš što kasniš”. Tako glasi jedna od urbanih legendi, koja nikad nije demantovana.

Sličnu demonstraciju moći primenio je Zvonko Veselinović na Andreju Vučiću, kao što je opisano u ovom i jednom tekstu iz vremena kad je incident u kafiću “Plej” bio svež. Taj slučaj nije promakao nikome u MUP-u.

Što se tiče odnosa Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića moram da spomenem tekst Predraga Popovića, koji može da se nađe na internetu, pod naslovom “Od kovnice do tamnice” (na linku https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=399&cl=10). Tu je opisana situacija između Vučića i Veselinovića, koja nikad u javnosti nije demantovana, ali niko nije ni pozvan da se izjasni na okolnosti iz teksta. Veselinović je izdominirao nad Vučićem, bilo je šamara i vađenja pištolja, ali posle svega čitava priča je zataškana – tvrdi policijski kapetan Zdravko Rajević.

Bez obzira na istu vrstu prezentacije sile, koju su primenili Legija i Veselinović, okolnosti su bitno izmenjene. Za razliku od Đinđića, koji nije mogao da raskine spregu policije i kriminala, Vučić to bar pokušava. Naravno, i to radi na sporan način, tako što umesto starih prljavih policajaca dovodi nove, još prljavije, nadajući se da će mu pomoći u obaranju klana Zvonka Veselinovića. Na spisku za eliminaciju nalazi se i Nebojša Stefanović. Vučić je još pre četiri godine optužio ministra policije da je uzeo novac od Veselinovića, kojim je kupio vilu na Bežanijskoj kosi. U znak zahvalnosti, dobio je zaštitu MUP-a. Bez Stefanovića i Veselina Milića, Veselinovićev uticaj na policiju više nije isti.

Vučić je svestan da stranci insistiraju na dekriminalizaciji balkanskih država. U tom procesu, na udaru će se naći i Veselinović. Za Vučića je bolje da ga on uništi, nego da to urade strane službe, koje bi mogle da gospodara severnog Kosova iskoriste i kao svedoka saradnika. S tim statusom, Veselinoviću ne bi bio problem da otkrije mnogo afera neprijatnih po Vučića, od šverca droge do likvidacije Olivera Ivanovića.   

Veselinović nije ni Legija, a ni Spasojević, niti je ikad imao nameru da to postane. Ipak, logično je da će svim sredstvima braniti sebe i svoju kriminalnu imperiju. Ako dođe do otvorenog sukoba, ako se ne izmire oko podele plena, normalnim građanima ostaje nada da će propasti oba bosa. U svakom slučaju, u Srbiji neće biti slobode dok oni, Vučić i Veselinović, ne završe iza rešetaka, gde im je i mesto.

Odbrana slobode medija

Dve srpske stvarnosti srele su se pred zgradom Televizije Hepi. Unutar zidina, belo rijaliti roblje je zabavljalo gazdu i gledaoce. Ispred ulaza okupilo se stotinak demonstranata željnih istine i pravde. Između, policajci u uniformi i civilu, plus dvadesetak batinaša na rezervnim položajima, u automobilima parkiranim duž cele Dubčekove ulice. Ta scena, u kojoj policija štiti lopove, pokazuje sve simptome bolesti koja razara srpsko društvo.

Predrag Ranković, zvani Peconi, voli da krade, a nervira se kad ga neko nazove lopovom. Kad se to desi, on krade dokaze i izjave svedoka. To je uradio sa snimkom koji je, za Vidovdan, napravila redakcija Srbin.info. Televizija Hepi je prisvojila taj snimak i optužila Srbin.info za kršenje autorskih prava. You Tube je sankcionisao kanal Dejana Petra Zlatanovića.

Lopov je za krađu optužio pokradenog. U pravedničkom zanosu, Zlatanović je organizovao protest pred televizijom, čiji je nezvanični vlasnik gospodin Ranković. Srbin.info podržali su Srđan Nogo, Đorđe Vukadinović, Mlađan Đorđević i Miroslav Parović. Tu su bili i mnogi prekaljeni učesnici antivučićevskih protesta, kao i omladinci, koji su upotpunili atmosferu prigodnim pesmama, poput one: “Čuje se sa nebesa, nema više es-en-esa, Peconi lopove…”

– Mi ćemo se braniti i na svaki šamar odgovorićemo pesnicom! – poručio je Zlatanović.

Mora tako, a neće biti lako. Gospodin Peconi je bivši saradnik surčinskog klana i večiti saradnik svake vlasti. Njegov udar na Srbin.info predstavlja samo novi detalj u kontinuitetu terora koji nad medijima vrše kriminalci svih vrsta, iz politike i podzemlja.

Kontinuitet terora dokazuju grobovi ubijenih novinara, brojne zabranjene i ugašene novine i hiljade sramnih presuda protiv istine koju su objavljivali nepodobni mediji. Kontinuitet je potvrđen i na konkretan način, likom i zlodelom pojedinaca s obe strane fronta.

Simbol terora nad medijima je, naravno, Aleksandar Vučić.

Pre 22. godine, kad je prvi put bio na vlasti, kao ministar protiv informisanja predvodio je politički, policijski, pravosudni i medijski progon Slavka Ćuruvije i njegovih novina, Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin. Progon je završen sa 18 metaka u Ćuruvijinim leđima. Zločin još nije dobio pravičan sudski epilog, samo je Vučić, montiranom istragom, optužnicom i suđenjem pokušao da opere savest od krvi streljanog novinara.

Ćuruvija trune na Novom groblju, Vučić to radi na vlasti. I, opet progoni medije, sve uz pomoć mentalnih dvojnika poput Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Beba Popović je predvodio hajku na dnevni list Nacional. Nije ubio glavnog urednika, ali jeste novine. I taj zločin je prošao bez kazne. Sad Vučić i Popović zajedno uređuju sve režimske, pa i većinu tobože nezavisnih medija.

Vučić i njegov lakirani konsiljere Beba dokazuju kontinuitet terora i izborom aktuelnih meta. Kao nekad na Ćuruviju i Dnevni telegraf, diktator danas predvodi progon Milovana Brkića i Magazina Tabloid. Po njegovom naređenju, nijedna štamparija u Srbiji ne sme da sarađuje s Tabloidom, a distributerske mreže otvoreno sabotiraju prodaju. Svaku priliku (bez obzira da li govori o pregovorima s Evropskom unijom, izgradnji “Beograda na vodi” ili fudbalerima Crvene zvezde) Vučić koristi da targetuje Brkića i njegove novine, pokušavajući da ih kriminalizuje i pripremi za odstrel. Likvidacija Ćuruvije najavljena je u Ekspres Politici, a sada se presuda Brkiću ističe u desetinama grafita na beogradskim fasadama: “Milovan Brkić je ustaša”, “Brkić laže narod”, “Milovan Brkić će proći kao Ćuruvija”. Nije bitno ko je to pisao, rukopis je Vučićev.

Napade na redakciju Magazina Tabloid, kao i na Srbin.info, ćutanjem podržava većina “kolega” iz mejnstrim medija i cehovskih udruženja. U takvim okolnostima, sloboda medija ne može da se odbrani. Ne može jer je nema. Prvo mora da se osvoji. Oslobodilačka borba ima cenu. Danas je plaća nekoliko nepodobnih redakcija, spremnih da, kao što kaže Zlatanović, na šamar odgovore pesnicom.

Mora tako.

Smrtna presuda

Aleksandar Vučić je “Vašingtonskim sporazumom” naneo trajnu štetu Srbiji. Državu koju predstavlja izložio je političkim i ekonomskim pritiscima Evropske unije, Rusije, Kine, Turske, Irana i mnogih drugih zemalja. Istovremeno, Vučić je ušao u sukob s najmoćnijim ljudima iz svog kartela, kojima je ugrozio unosne poslove sa stranim nepodobnim kompanijama. I Srbija i Vučić suočiće se s fatalnim posledicama njegove samoubilačke avanture. Diktator je sve stavio na kocku samo da bi zgrabio proviziju od 300 miliona evra prilikom izgradnje izraelskog gasovoda “EastMed”.

Kompletan tekst „ugovora“ i pratećih dokumenata, koje je Vučić početkom septembra potpisao u Beloj kući, nije dostupan srpskoj javnosti. Na osnovu onoga što je objavljeno u medijima, kad se vidi kakve je sve obaveze Srbija preuzela, nameće se logično pitanje – da li je Vučić zaista potpuno poludeo! Izuzev dela u kome se od Republike Kosovo zahteva da „radi na poboljšanju položaja Srpske pravoslavne crkve“, svi ostali detalji „ugovora“ izgledaju kao scenario za katastrofu.

Od preseljenja ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim i prekida poslovne saradnje s Kinom, pa do restrikcije saradnje u energetskom sektoru sa Rusijom – sve nameće jedini tačan odgovor na retoričko pitanje da li je Vučić lud. Da, totalno je poludeo! Ipak, ovaj potez nije izazvan propuštanjem terapije, nego nesposobnošću da kontroliše pohlepu.

Sve što Vučić kaže ili uradi, sve je motivisano isključivo željom da zgrne još i još tuđeg novca. S tom namerom je učestvovao u vašingtonskom spektaklu. Ugrozio je interese Srbije da bi se ugradio u megalomanski projekat izraelskog gasovoda „EastMed“ („Istočni Mediteran“), koji bi trebalo da promeni odnose na energetskom tržištu Evrope. Da bi učestvovao u tom poslu, u kome namerava da uzme proviziju od oko 300 miliona evra, Vučić je pristao da zarati sa državama, kompanijama i pojedincima s kojima je godinama razvijao bliske političke, poslovne i privatne odnose.

Projekat „EastMed“ pokrenut je pre tri godine sa ciljem da se zemlje Evropske unije oslobode zavisnosti od ruskog gasnog monopola. Osnovni plan je kreiran u Izraelu s namerom da se gas s Bliskog istoka transportuje u Italiju. Iz ekonomskih i političkih razloga, projekat su prihvatile Grčka i Kipar, koje  „EastMed“ nazivaju „odbrambenim štitom protiv Turske“. Od izraelskog podvodnog depoa „Levijatan“, preko Kipra i Krita, pa kroz Jonsko more do italijanskog Otranta, „EastMed“ bi bio dug 1900 kilometara, a izgradnja bi koštala oko sedam milijardi evra. Evropske države bi se tim gasovodom snabdevale zemnim gasom iz bliskoistočnih zemalja, ali i američkim ukapljičenim gasom, duplo skupljim od ruskog. Ekonomska opravdanost ne postoji, međutim prevagnula je politička procena o potrebi suzbijanja ruskog uticaja na energentske sisteme evropskih država.

Početkom ove godine, 2. januara, u Atini je potpisan trilateralni sporazum između Grčke, Kipra i Izraela o izgradnji “EastMeda”. Svečanosti su prisustvovale delegacije Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Džefri Pajat, američki ambasador u Grčkoj, rekao je da “energetski projekti kao što je ‘EastMed’ pomažu nezavisnosti EU od Rusije, za razliku od projekata poput ‘Turskog’ ili ‘Severnog’ toka”. Majk Pompeo, američki šef diplomatije, taj stav je naglasio prilikom posete Kipru.

U to vreme, 8. januara, predstavnici Turske i Rusije u Istanbulu su zvanično otvorili gasovod “Turski tok 2”. Redžep Tajip Erdogan, Vladimir Putin i Aleksandar Vučić zajedničkim snagama su okrenuli ventil i simbolično pustili u rad taj gasovod, koji se naziva i “Balkanski tok”.

Politički diletant, nesposoban da prepozna i shvati geostrateške procese, Vučić je u januaru pristao na saradnju s Turskom i Rusijom. Ograničene inteligencije, zagledan samo u svoj džep, nije primetio šta mu se sprema. Otrežnjenje ga je čekalo početkom marta, u Vašingtonu, na konferenciji AIPAC. Američki i izraelski eksperti za delovanje u sivoj zoni obavili su kratak, ali efikasan razgovor s Vučićem. Na stolu su bile dve teme. U prvoj, obavešten je o rezultatima istraga koje su američke obaveštajne službe vodile o švercu droge i oružja, pranja novca stečenog kriminalom, visokoj korupciji i nezakonitom stvaranju monopola u infrastrukturnim poslovima, telekomunikacijama i medijima u Srbiji, a sve pod njegovim pokroviteljstvom i u interesu brata Andreja, kumova Nikole Petrovića, Slaviše Kokeze i Gorana Veselinovića, kao i poslovnih partnera Nenada Kovača i Zvonka Veselinovića. U okviru te teme, Aleksandar Vučić je obavešten o optužnicama na osnovu kojih su pokrenute akcije “Familija” i “Folksvagen”, a u kojima on ima vrlo istaknutu ulogu s metom na leđima. Srpski diktator je imao priliku da vidi tajne ugovore s nekoliko kineskih firmi, koje su, po njegovom nalogu, potpisivali pojedinci iz dvorske svite. U tim dokumentima istaknuti su podaci o provizijama, koje su “na crno” isplaćene Vučiću. Za kraj, dobio je na uvid fotografije sa iranskim generalom Kasemom Solejmanijem i transkripte njihovih razgovora u Bugarskoj, kao i lažne izraelske pasoše koji su štampani u Beogradu, a koristili su ih iranski špijuni u Severnoj i Južnoj Americi. Posle toga, u okviru druge teme, Vučiću je predstavljen projekat “EastMed”, u kome, ako je pametan, može da uzme oko 300 miliona evra.

Vučiću nije trebalo mnogo da se odluči. Između odgovornosti za međunarodni kriminal i unosne saradnje s Amerikancima lako i brzo je prihvatio drugu opciju. Pristao je na sve što su tražili od njega, a što je kasnije uneto u tzv. Vašingtonski ugovor.

Plan je kompletiran u saradnji sa šeicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Pod pokroviteljstvom Donalda Trampa, na telefonskoj sednici, 13. avgusta, izraelski premijer Benjamin Netanijahu i princ Abu Dabija šeik Mohamed bin Zajed, postigli su mirovnih sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i UAE. Izrael se obavezao da će se odreći suvereniteta na delu Zapadne obale, kao i da će muslimanima omogućiti veći pristup jerusalimskoj džamiji Al Aksa, a UEA će investirati u izraelske projekte u telekomunikacijama, energetici, turizmu i zdravstvenoj zaštiti. Tim sporazumom, UAE su postali prva zalivska i tek treća arapska država koja je uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom.

– Postignut je istorijski iskorak! Naša dva velika prijatelja postigla su istorijski mirovni sporazum. Svi su govorili da je nemoguće, ali posle 49 godina Izrael i UAE će potpuno normalizovati odnose – rekao je Tramp.

Iza diplomatske predstave postignut je širi dogovor o zajedničkom delovanju protiv Rusije, Kine i Turske na Balkanu. Ucenjen, Vučić je morao da pristane na učešće u tom ratu. Ipak, uz političku zaštitu dobio je i krupan mamac, baš kao što voli.

Amerikanci su pristali da investiraju četiri milijarde evra u izgradnju “EastMeda”, od čega su tri milijarde namenjene za balkanski krak. Transportni koridor, prema aktuelnom planu, ići će od Grčke do albanske luke Drač, zatim preko Prizrena i Prištine do Niša, pa dalje prema Sofiji, Plovdivu i crnomorskoj luci Burgas. Ta trasa se smatra novim američkim putem “Via militaris”, a njen deo biće i auto-put Niš – Priština. Srbija će na izgradnju te, za nju potpuno nepotrebne deonice, potrošiti 200 miliona evra.

Američkom investicijom upravljaće “U.S. International Development Finance Corporation” i EXIM banka. Vučić će imati mogućnost da se ugradi preko firmi koje će dobiti posao na nekoliko infrastrukturnih projekata. Iako je navikao da uzima i preko 50 odsto para, američki partneri dozvoliće mu samo 10 odsto. S obzirom da je vrednost projekata čak tri milijarde evra, srpski diktator moraće da se zadovolji s ulovom od 300 miliona evra.

To je cena za koju je pristao da rizikuje svoju ludu glavu, a i budućnost Srbije.

Vučić je “Vašingtonskim ugovorom” otvorio nekoliko frontova, ne zna se koji je opasniji. Potpisao je da će ambasadu Srbije preseliti iz Tel Aviva u Jerusalim. Na taj način zaratio je sa svim arapskim i muslimanskim državama, izuzev UAE, Egipta i Jordana, koji imaju diplomatske odnose sa Izraelom, ali čak ni oni ne krše Rezoluciju 478 Saveta bezbednosti UN-a, kojom se zabranjuje otvaranje diplomatskih misija u jevrejskom “Svetom gradu”. Zauzvrat, Izrael će priznati nezavisnost albanske države Kosovo.

Narod Izraela je u Srbiji uvek video prijatelja i partnera – rekao je, posle potpisivanja “ugovora” u Beloj kući, izraelski premijer Netanijahu i odmah dodao: “Pružam ruku prijateljstva narodu Kosova. Ubeđen sam da možemo da postignemo toliko toga zajedničkim radom i najiskrenije se nadam da ćemo to i ostvariti.”

Muslimanske države, članice Arapske lige, imaju drugačije stavove. Palestinski ambasador u Beogradu Mohamed Nabhan ističe da se Arapska liga drži davno utvrđenog stava – ako neka zemlja otvori ambasadu u Jerusalimu, sa njom se prekidaju odnosi.

– Jerusalim je okupiran grad i svako ko namerava da tamo bilo šta otvori treba da vodi računa o tome. Za nas, u Jerusalimu nije prihvatljivo ništa, ni niža, ni viša kancelarija. Kosovu preti da će dosta zemalja povući priznanje tog entiteta ako otvori ambasadu u Jerusalimu. Mi se i dalje nadamo da će se Srbija ograditi od toga, kojom krši Rezoluciju Saveta bezbednosti, jer bi sada i zemlje koje nisu priznale Kosovo sada mogle da to urade, pošto mogu da smatraju da su oslobođene obaveze da poštuju Rezoluciju 1244. Palestina polazi od principa poštovanja rezolucija UN-a, pa ne razmišlja o priznavanju Kosova – rekao je Nabhan.

Srbija se, Vučićevim potpisom, obavezala da do 21. jula sledeće godine otvori ambasadu u Jerusalimu. Kad se to desi, uslediće odgovor Arapske lige. U šta se Vučić upustio najbolje pokazuje pristanak da Srbija proglasi Hezbolah za terorističku organizaciju. Jednom stavkom u “ugovoru” zamerio se Arapskoj ligi, a drugom Hezbolahu, koji i Arapska liga smatra za terorističku organizaciju. Tako je Vučić uspeo da sve sukobljene strane na Bliskom istoku okrene protiv Srbije.

Hezbolah je odmah, kao kontrameru, stavio Srbiju na spisak neprijateljskih država, i to na visoko šesto mesto. Da to neće ostati mrtvo slovo na papiru, pokazalo se dve nedelje po potpisivanju “Vašingtonskog sporazuma”.

Ministarstvo inostranih poslova Srbije dobilo je informaciju o mogućem ugrožavanju bezbednosti pripadnika Vojske Srbije, koji se nalaze u mirovnoj misiji u Libanu. Srpski vojnici već godinama učestvuju u međunarodnim misijama na liniji razdvajanja Izraela i Libana. Stacionirani su u crvenoj zoni, u šiitskim selima, kojima upravlja Hezbolah. Ta organizacija sarađuje sa Rusijom u Siriji, a ima uticaj širom sveta. “Božju stranku, kako se naziva Hezbolah, priznaje više država nego što je priznalo Kosovo. Kad Hezbolah donese odluku da krene protiv vas, onda je kasno. Vrlo su efikasni i ne praštaju ako im se zamerite”, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić.

To su shvatili i avanturisti iz Vučićevog kartela. Ministar odbrane Aleksandar Vulin ispratio je 27. avgusta novi kontingent srpskih vojnika u misiju u Liban. Tri nedelje kasnije, posle upozorenja o riziku kojem su izloženi, Vulin je najavio njihovo povlačenje: “Ja, kao ministar, smatram da, ako već prekidamo sa učešćem u međunarodnim vojnim aktivnostima, treba to da uradimo i kada su u pitanju mirovne misije”. Vlada Srbije još nije donela odluku o povlačenju vojnika iz Libana. Ne sme, da se ne zameri Amerikancima.

– Umesto da Srbija i Kosovo gledaju ka Kini i Rusiji, oni će se okrenuti Americi i zapadnjačkim biznisima u Evropi kako bi počeli da šire svoj poslovni sektor. To znači da će mnogo ljudi u Srbiji i na Kosovu raditi u kompanijama koje imaju zapadne vrednosti, što će se godinama preneti i na njihove porodice i transformisati region – tvrdi Ričard Grenel, specijalni izaslanik za Balkan američkog predsednika Trampa.

Lako je to reći, ali teško uraditi. Koliko god Vučić skretao pogled od Rusa i Kineza, neće oni od njega.

Ulaskom u posao sa izraelskim gasovodom, Vučić je direktno ugrozio ruske poslovne interese. To će, sigurno, uticati na promenu odnosa u NIS-u i Srbijagasu, a one će ići na štetu Srbije. Prošle godine je potpisao 18 ugovora o raznim projektima u infrastrukturalnom i IT sektoru, ali sad nije realno da se očekuje njihova realizacija.

S obzirom na visinu ruskih investicija i vrednost trgovinske razmene, zaoštravanje odnosa neće napraviti veće probleme Srbiji. Međutim, gubitak ruske političke podrške može fatalno da ugrozi srpske državne i nacionalne interese. Zasad, obe strane ignorišu opasnost od dolazećeg prekida saradnje i početka sukoba. Vučić u svojim medijima plasira budalaštinu o tome kako mu se Putin izvinio. Vučić je Putina nazvao primitivcem i pokvarenjakom, a onda mu se ovaj izvinio. U tu ludost ne može da poveruje ni Fahri Musliu. S druge strane, Rusi ponavljaju mantru o prijateljstvu.

– Ruska strana podržaće sve dobrovoljno postignute sporazume između Beograda i Prištine. Pretpostavljamo da su sporazumi postignuti u Vašingtonu učinjeni u interesu rešavanja situacije i nemamo razloga da sumnjamo da srpsko rukovodstvo nastavlja da podržava punu primenu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN – tvrdi ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

O suzbijanju ruskog monopola u energetskom sektoru svi ćute. Kad progovore, prštaće na sve strane.

Vučić se nada da privid bliskosti s Putinom može da održi u javnosti. To mu je potrebno zbog rusofilskog dela glasača Srpske napredne stranke. Da bi dokazao da nije skrenuo s kursa, Vučić je već pokrenuo koruptivnu mašineriju u kojoj vodeće uloge imaju njegov savetnik Dragutin Matanović i Aleksandar Babakov, potpredsednik donjeg doma ruskog parlamenta. Dok god oni nailaze na otvorena vrata u Kremlju, a na njih dolaze s torbama punim novca, srpski diktator može da računa na podršku zvanične Moskve. Na taj način već godinama kupuje mir i predizborne izraze podrške, što dokazuje da je u pravu kad tvrdi da u ruskom državnom vrhu vlada korupcija kakve nema nigde na svetu.

U mnogo opasnijim i kompleksnijim problemima Vučić se našao zbog sukoba s Kinezima. S njima nema šale, ne kad je novac u pitanju. Bez obzira na parole o komunizmu, socijalističkom društvenom uređenju i ostalim levičarskim utopijama, kineske državnike i menadžere zanima samo novac. Svoj ne daju, tuđi uzimaju kako god mogu.

Vučić zna kako prolaze naivci koji pomisle da mogu prevariti Kineze. U to se uverio u oktobru 1997. godine, kad je ubijen Zoran Todorović Kundak, visoki funkcioner Jugoslovenske levice, najuticajniji čovek u Srbiji posle bračnog para Milošević.

– Kundak je u vreme sankcija napravio odličnu saradnju s Kinezima, od kojih je kupovao naftu. Međutim, iako je bio direktor “Beopetrola”, zaboravio je da plati robu. Verovatno je očekivao da mu dug bude oprošten zbog dobre političke saradnje Jugoslavije i Kine. Prevario se. Kinezi su organizovali njegovu likvidaciju u po bela dana, na ulazu u “Beopetrol”. Dug je odmah isplaćen, što pokazuje da su Slobodan Milošević i Mira Marković dobro znali da se s Kinezima nije igrati – govorio je Vučić.

Kad bi se sad setio tih svojih procena, osedeo bi od straha. Ako je tačno da su Kinezi likvidirali Kundaka zbog nafte, šta tek čeka onoga ko im pokvari poslove sa železarom, fabrikom guma, građevinskim projektima i, najvažnije, sa Huaveijem?

“Vašingtonskim sporazumom” Srbija je preuzela obavezu da ne instalira 5G mrežu i da ne koristi opremu, kako se navodi, neproverenih proizvođača. Da ne bude zabune, na sajtu Bele kuće jasno se ističe da je “neprovereni proizvođač” broj jedan – upravo Huavei. Američki sekretar za pravosuđe, u čijoj nadležnosti je i FBI, Vilijem Bar upozorava da “rizik gubitka trke sa Kinom u vezi sa 5G tehnologijom nadmašuje sve druge opasnosti koje prete Americi”. Strah je opravdan. Kineska vlada je subvencionisala Huavei sa 75 milijardi dolara za izgradnju 5G mreže u evropskim državama, i to po mnogo nižim cenama nego što mogu da ponude američke kompanije. Kinezi su tako ušli i u Srbiju. Skoro sve državne institucije, od Ministarstva unutrašnjih poslova do opštinskih uprava, koriste opremu Huaveija.

Vučić je navikao da potpisuje sve i svašta, a da kasnije ne ispuni nijednu obavezu. Svojevremeno se u crkvi zakleo, pa i potpisao obećanje da nikad neće napustiti Srpsku radikalnu stranku, a taj zavet je trajao dok nije dobio bolju ponudu. Tako postupa i s “Vašingtonskim sporazumom”. Obavezao se da najuri Huavei, a dve nedelje kasnije je poslao Anu Brnabić da u Beogradu otvara “Huavei centar za inovacije i razvoj digitalizacije”.

– Razumem sve intrige u okviru nekih tačaka “Vašingtonskog sporazuma”, ali predsednik Vučić je uspeo da zadrži otvorena vrata sa svim partnerima, ne dovodeći Srbiju u nezavidan položaj. Kad je u pitanju 5G mreža, moraju biti poštovani međunarodni standardi, kao i svuda u svetu – rekla je Brnabić.

Strategija “jedno dupe – dve klupe” neće proći u ovom slučaju. Amerikanci smatraju da kineska tehnologija, koju koristi Huavei, predstavlja najveću opasnost po njih. Ne zanima ih što je ekskluzivni uvoznik Huaveia kompanija Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Baš ih briga što se na direktorskoj funkciji nalazi Vučićev kum Nikola Petrović. Grupa američkih kongresmena je još pre tri godine označila Kovača, Petrovića, Kokezu, Gorana i Zvonka Veselinovića, kao i Andreja Vučića za kreatore monopola u nekoliko najunosnijih privrednih sektora. Te procene se zasnivaju na rezultatima istraga koje su završene, spremne za procesuiranje.

Vučić ipak pokušava da vrda, ne sme da se upusti u sukob s Kovačem. Firme Neše Rominga ostvaruju preko 110 miliona evra zarade svake godine. A, to je samo zvanični deo. U to nije uračunat onaj drugi deo, koji ide preko njegovih kompanija na Kipru, koje mu služe da prebacivanje Huaveijeve opreme u Iran, čime direktno krši sankcije SAD. Vučiću je jasno da će Kovač i Petrović na sve načine štititi svoje interese.

– Đinđić nije ubijen zato što je pričao o reformama i vizijama, nego zato što je pokvario poslovne kombinacije svojih prijatelja kriminalaca – govorio je nekad Vučić.

Sad on mora da pokvari poslovne kombinacije ortaka iz svog ganga. Ali, kako da krene na njih kad imaju zaštitu Kineza. U bezizlaznoj situaciji, može samo da posmatra kako se obruč steže oko njega. Pre tri meseca Kina je otvorila kreditnu liniju za Srbiju. Od dogovorenih sedam milijardi evra, Srbija je povukla jednu milijardu. Samo je pitanje dana kad će Kina zatražiti da se taj novac vrati i da se plate penali za ostatak ugovorenog kredita. Srbija, tačnije rečeno Vučić, to ne može da ispuni. Novac je potrošen, kasa je prazna.

Kinezi su već počeli da pakuju kofere. U smederevskoj železari su ugasiji jednu peć i otpustili oko 400 radnika. Zaustavili su proizvodnju u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor, navodno zbog remonta. U Zrenjaninu je obustavljena izgradnja Ling Long naselja, koje je pripremano za kineske radnike te fabrike guma. Smanjena je i aktivnost na 40-tak građevinskih projekata. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar tvrdi da Srbija neće koristiti kineske vakcine protiv Covid 19, nisu zadovoljile uslove.

Vučić je, odmah po dolasku na vlast, Kinezima otvorio vrata za ulazak u Evropu. Dao im je sve što su hteli, čak i po cenu sukoba s Evropskom unijom, koja zabranjuje kinesku prljavu industriju. Naravno, Vučić je debelo naplatio svaki taj ustupak. Ako misli da će oni tek tako podviti rep i otići svojim putem, prevario se. Tako je nekad mislio i Kundak.

– Iran i Srbija imaju dobru saradnju i čvrste međunarodne ugovore. Nadamo se da Srbija neće pokušati da ih prekrši – istakao je nedavno iranski ambasador u Beogradu Raših Hasan Pur Baei.

I to upozorenje mora da se shvati krajnje ozbiljno. Iranska obaveštajna služba MOIS raspolaže brojnim informacijama o kriminalnim aktivnostima Vučićevog kartela i neće se uzdržavati od njihove upotrebe. Iran je koristio Srbiju za kršenje američkih sankcija i za ubacivanje svojih špijuna u evropske države. Skupo je platio te usluge i ne namerava da se povuče bez otpora.  

Potpisom na “Vašingtonski sporazum”, Aleksandar Vučić je kupio privremenu političku podršku i obećanje da će mu biti dozvoljeno da uzme 300 miliona evra iz posla na izraelskom gasovodu. Po toj ceni gurnuo je Srbiju u sukob sa celim svetom. Ako je hteo da se ubije, mogao je da izabere bilo koji drugi način, a ne da potpiše smrtnu presudu i za sebe i za državu na čijem čelu se, nažalost, nalazi.