Skip to content

Vesna Miljuš, vrh pravosudnog pljačkaškog brega

lukovic miljus

Sudija Vesna Miljuš glavni je medijski dželat u beogradskom Višem sudu. Na tu dužnost postavljena je 2010. godine, u vreme zločinačke reforme pravosuđa kojom su rukovodile Nata Mesarović i Snežana Malović. Koliko je bila podobna Demokratskoj stranci, zahvaljujući kojoj je i izabrana, toliko je danas uslužna Srpskoj naprednoj stranci.

Poslovično nezainteresovana za odredbe Zakona o parničnom postupku, istinu, pravdu, logiku i moral, u brojnim postupcima dokazala je spremnost da sudi na štetu tuženih novinara. Takve su i mnoge njene kolege, ali Miljuš se od njih razlikuje po neskrivenom sladostrašću s kojim se obračunava s nesrećnicima koji joj se nađu na optuženičkoj klupi.

Petar Luković, glavni urednik portala E-novine, u nekoliko tekstova opisao je svoja neprijatna iskustva s tom doajenkom srpskog pravosuđa.

– Vesna Miljuš predstavlja vrh ledenog, pljačkaškog brega – tvrdi Luković i ističe da ona nema dilema pri određivanju visine kazne: „Dve, tri, pet, šest, devet hiljada evra; ima se, može se, za osvetu portalu…“

Pod teretom takvih presuda E-novine su prestale s radom. Do kraja 2016. godine taj portal je platio preko 55.000 evra. Među tužiocima koji su naplatili duševne bolove nalaze se Emir Kusturica, Čedomir Čupić, Stojan Drčelić, Darko Trifunović i njihovi advokati.

Jednu od poslednjih presuda, koja je doprinela gašenju sajta, potpisala je sudija Miljuš, koja je presudila u korist tužioca Čupića.

– Bili ste, ljubavi, veoma vredni. Ispisali ste presudu na punih 11 strana, gusto, gusto kucanih, imate vi redak talenat da kucate maratonski, dosadno, bez proreda, sado-mazo. Čedina ispovest zauzima bar osam strana. Strašno, Vesna. Ali, manje strašno je da ste u potpunosti „prihvatili iskaz tužioca“, ceneći ga (iskaz, ne Čedu) kao „jasnog i logičnog“. Da li ste u električno-erotskoj mreži nervno popustili, pa ste napisali da se tužilac zbog teksta „Naš Čeda nije manijak“ osećao „poniženo i osramoćeno“. Dodali ste, diskretno, da je Čeda imao „psihičke smetnje koje su uticale na njegov san“. Dozvolite da vas pitam: znači li to da Čeda nije spavao, ili je spavao ali je ružno sanjao, recimo – vas ili mene? Nepreciznost vam, Vesna, neću oprostiti, decu još i mogu – naveo je Luković u jednoj od kolumni, precizno opisujući i način na koji sudija Miljuš krši procesna prava tuženog:

– Super vam je ideja, Veki, da me ne zovete na suđenje, već da sami, jebeš tuženog, donesete presudu u njegovom odsustvu. Hvala vam što ste me orobili sa samo 100.000, jer je Čeda tražio milion dinara, gotovo 9.000 evra za gnezdo, san i duševnu bol. Lepo je što me niste zaboravili za 60.000 troškova, plus takse, plus žalbe, plus dnevnice, plus susret u hodniku.

Luković tvrdi da Miljuš sudi u „maniru advokatskih TV serija“, ne propuštajući priliku da se prepire s tuženim, sve uz „pravno kolutanje očima“. Sudska praksa, zabeležena u postupcima koje vode njene kolege, ne zanima Vesnu Miljuš, ona ne dozvoljava da je bilo šta ometa u sprovođenju torture. Za prikrivanje tragova svojih nezakonitih rešenja, primenjuje najprimitivniji trik – odbija da činjenice unese u Zapisnik, pa neka kasnije žrtva kuka do mile volje.

„Stvorenje koje se predstavlja kao Vesna Miljuš, tobož sutkinja“ i u drugim postupcima protiv Lukovića donosila je besmislene odluke. Jedan od takvih primera je njen nalog da, u postupku po tužbi Natalije Dević, tuženi dostavi „isprave i predmete“ koje je citirao u odgovoru na tužbu, a koje „treba razgledati u sudu“.

– Možete, Vesna Miljuš, da mi naložite svaku seksualnu fantaziju, ali da vam ja dostavljam odluku Suda časti NUNS, kao i objavljeno izvinjenje redakcije „Danas“, o tome, woman, možete samo da sanjate, nisam službenik Višeg suda da mi naređujete šta da radim i dostavljam, već sam vam, gospođo/gospođice/drugarice/druže, već dostavio ono što tražite; uključite kompjuter i nađite Google, ukucajte ključne reči, samo će vam se reći. Žao mi je, druže Miljuš, ali imam samo dve slatke reči za vaš nalog: Fuck It. Razgledajte jebačinu! Po članu 303 ZPP – napisao je Luković.

On nije propustio ni da opiše kako je izgledao slučajni susret sa „sudskim tamponom“ na stepenicama Višeg suda.

– Ugledah vas u hodniku neobuzdano neformalnu, učinilo mi se da ste u papučama sa štiklama, ali grešim, verovatno; nekakvo električno pražnjenje svesti uvek me dohvati kad se vidimo, naročito kad me ispitujete kao narodnog DS-neprijatelja. U nano-mililitru smo se ukrstili očima; čuvali ste tajnu o presudi glede Jadnog Čede The Čupića, a da trepnuli niste. Onda ste se okrenuli i ostavili me da lebdim pred liftom. Da li je to našoj ljubavi došao kraj pre nego što se ljubav desila, oh, Vesna? – zavapio je Luković.

Dok ne počne da se bavi nekim novim medijskim projektom, Petar Luković je bezbedan, tobož-sudija Miljuš moraće da svoje sado-mazo sklonosti upražnjava nad drugim novinarskim žrtvama.

knjige-oglas

Vučiću, usvoji Bebu, svog mentalnog blizanca

popovic-vucic

Vučiću, znam da ti nije lako, taman što si se rešio jedne bede, političkog tate Tome Nikolića, na leđa ti se natovario pobratim Beba Popović. E, njega ćeš teško da se rešiš.

Beba je očajan. Kako i ne bi bio, dojučerašnji patron Milo Đukanović grubo ga je otkačio. Kao i u Podgorici, nije dobrodošao ni u Ženevi, kod Caneta Subotića. Navikao je da bude sluga, pa u tebi vidi novog gazdu. Više nije u formi, proredili su mu se partneri, a i kosa, stigle su ga godine, sveden je na pravu meru, manji je od makovog zrna, ali nada se da je i takav dovoljno dobar za saradnju s tobom.

Da bi osvojio tvoje simpatije odlučio je da napadne mene. Proglasio me je državnim neprijateljem broj 1 i odmah predložio način za makar medijsku likvidaciju. Naravno, brutalnim lažima, drugačije i ne zna. U tu svrhu napisao je moj dosije, koji odlično opisuje njega (http://www.istvankaic.com/dosijei/173/).

Zamrznut u prošlosti, u vremenu kad je bio ovo što si ti danas – gospodar života i smrti – Beba je reciklirao blato kojim me gađa već 15 godina. Kukavac, i ovom prilikom je u glib uvaljao tebe.

Kad me optužuje za uređivačku koncepciju „Nacionala“ on zapravo kritikuje to što sam objavljivao tvoju kolumnu, što sam ti ustupao prostor da optužuješ Stanka Subotića da je „kralj duvanske mafije“ i da je naručio ubistvo policijskog generala Radovana Stojičića Badže. Nerviralo ga je što sam prenosio tvoje izjave da je Zoran Đinđić „najveći kriminalac u Srbiji“, kao i pozive na dvoboj, koje si upućivao Goranu Vesiću. Zamerao mi je, i još to radi, što sam objavljivao pisma Ljiljane Buhe, koja je otkrivala detalje o vezi tadašnje vlasti i surčinskog klana. Možda ga to asocira na aktuelne ispovesti Marije Mali, ne znam. Ponosan što je „Nacional“, voljom ekstremista iz političkog krila zemunskog klana, u osvetničkom zanosu ugašen šest dana posle ubistva Đinđića, Beba zaboravlja da pomene da su već izvršene dve presude, a čeka se i treća (za nadoknadu štete od šest miliona evra) zbog nezakonite zabrane tog lista. Briga vas dvojicu, i to će biti plaćeno iz budžeta, ne iz vašeg džepa.

fotografija0414

Kad me optužuje za pripadnost antihaškom lobiju sigurno misli na tvoje izjave. Dok sam ja u novinama puštao izveštaje s haških procesa, ti si preko uličnih tabli sa Đinđićevim imenom lepio „Bulevar Ratka Mladića“. U Hagu nije bio niko moj, a jesu svi tvoji.

Bebi smeta što ukazujem da si, uz pomoć Legije i surčinsko-zemunskih mafijaša, montirao istragu i optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije. I u toj temi tebe ofira. Za poslednja tri meseca Ćuruvijinog života, svakodnevno sam s njim pravio intervjue, kasnije objavljene u knjizi „Poslednja ispovest – oni ne praštaju“. Tada si ti zloupotrebljavao funkciju ministra protiv informisanja i predvodio pravosudnu, policijsku i medijsku hajku na Ćuruviju, koja je okončana na Uskrs 1999, sa 18 metaka. Bebi Popoviću sada smeta što Branka Prpa, koja je Slavka držala za ruku u trenutku kad je, mrtav, padao na beton, o tebi i tvom sudskom pranju savesti misli slično kao ja. To je i logično. Kao nekad, Prpa i ja s jedne, Legija i ti s druge strane, plus Beba.

Među svim lažima, zablistala je Bebina konstrukcija o našoj saradnji u dnevnim novinama „Pravda“. Čuj, „Pravdu“ je finansirala Srpska radikalna stranka! Ne želeći da robuje činjenicama, Beba zanemaruje istinu da je „Pravda“ izlazila od marta 2007. do juna 2012, a da si se ti u septembru 2008. transformisao u naprednjaka. Dakle, po Bebinoj pameti, radikali su tvoje novine finansirali i četiri godine nakon što si ih napustio. Uostalom, da Beba dobro zna ko je bio gazda „Pravde“ potvrđuje zapisnik sa suđenja 3. aprila 2009. po njegovoj tužbi protiv tih novina i mene:

„Tužilac je saznao da je ova novina („Pravda“) vlasništvo Srpske napredne stranke, da je vlasnik tih novina Aleksandar Vučić… Tužilac je nabavio telefon Aleksandra Vučića i pozvao ga, pitao ga zbog čega vodi kampanju protiv tužioca i zbog čega to radi u tim novinama i zbog čega neće da objavi demanti. Vučić mu je saopštio da on to ne radi i da to sa njim nema nikakve veze, da to radi urednik Predrag Popović samoinicijativno i lično…“

Kao dokaz, Beba je uz „dosije“ priložio i stenogram tajno snimljenog razgovora  generala Pavkovića, tada predsedničkog kandidata, i mene. Čak je i to traljavo falsifikovao. Iz transkripta je izbacio glavne junake – Pavkovićevu suprugu Gloriju i njenog brata Dejana Sotirova, kao i njegovog arhineprijatelja generala Jovana Čekovića. S Pavkovićem sam se sastao kako bih čuo njegovu reakciju na Čekovićeve optužbe. (Kompletan materijal još imam, zato hvala Bebi što me podsetio na taj slučaj, red je da to prezentujem javnosti.) Na kraju, vredi napomenuti, tokom „Sablje“ pritvoren je Pavković, ne ja. Nažalost, nisi ni ti.

Bez obzira na to što te i ovim patološkim spinom razotkrio, oprosti Bebi. Uradio je to nehotice, zbunjen u toj gomili laži. Upravo to vas i povezuje, lažete čim zinete. Verovatno su vam i dijagnoze slične. Ako ga usvojiš, možete i lekove da razmenjujete. Iako, očigledno, ne deluju.

Znam da si rezervisan prema Bebi. Postoje ozbiljni razlozi. Ko god ga je prihvatio u svoje društvo, loše je prošao. Beba je kriminalizovao Đinđića, Subotiću je na leđa navukao Tadića i Koštunicu, a i Đukanoviću je trajno prilepio imidž diktatora, koji će ga oterati u prošlost. I tebe je nagovorio da, kao Hitler 1937, prirediš izložbu s poternicama za svima koji te u medijima kritikuju. Nagovoriće te i na teža zlodela, neće mu biti teško, pošto ste mentalni jednojajčani blizanci.

Nema veze, udomi ga. Usrećiće te. To će ubrzati tvoj pad s vlasti, što će usrećiti Srbiju.

knjige-oglas

 

VUČIĆ I NIKOLIĆ: 25 godina mržnje, laži i prevara

nikolic-vucic

Odlukom da sam sebe kandiduje za predsednika, Aleksandar Vučić je dokazao da je dosledan bar u političkom oceubistvu. Izdao je Vojislava Šešelja i pretvorio ga u svoju morbidnu marionetu. Izdao je i Tomislava Nikolića i pretvorio ga u čangrizavog penzionera.

Nikolić je san o dolasku na vlast ostvario prevarama. Prevario je Šešeljeve radikale, pa tajkune Borisa Tadića i na kraju, predstavom sa džakovima glasačkih listića ukradenih s biračkih mesta u prvom izbornom krugu, prevario je i sve građane Srbije. Životni put počeo je u radničkoj baraci u kragujevačkoj koloniji u Erdogliji, a politički biznis je razvio u Šešeljevoj senci. Na najprljaviji način stekao je ogromnu imovinu, stanove, kuće, limuzine, krcate sefove… Iako je hteo još, Vučić je označio kraj te krvave karijere.

Iza Vučića i Nikolića ostalo je 25 godina mržnje, sabotaža, saplitanja i ogovaranja. Čim je osvojio Šešeljevu podršku, Vučić je, vođen animalnim porivima, obeležio svoj teren. Nije mu trebalo mnogo ni vremena ni pameti da shvati u kakvom okruženju se našao. Skupljeni s koca i konopca, većinom neobrazovani, nesposobni i neupotrebljivi za bilo kakvu konkretnu aktivnost, radikalski prvoborci nisu predstavljali ozbiljnu konkurenciju Vučiću. Svi su bili jednako zaslepljeni likom i delom vojvode, beskrajno verni i požrtvovani. Pored tih, mladi generalni sekretar imao je i druge osobine, deficitarne u Šešeljevoj sviti. Imao je imidž urbanog momka, rođenog Beograđanina i to s fakultetskom diplomom. Takođe, uspešno je stvarao utisak da je vredan, uvek spreman na akciju, zahvaljujući čemu se nametnuo kao prvi operativac stranke. Iako nikad nije osnovao nijedan mesni odbor, niti je znao kako se to radi, autoritativno je galamio i vređao podređene, terajući ih da obave posao koji će on kasnije, pred Šešeljem, pripisati voljenom sebi.

Stečenu poziciju koristio je za podrivanje konkurenata. Prvo je eliminisao Rajka Goranovića, portparola SRS-a. Nešto teži zadatak imao je prilikom odstranjivanja Draška Markovića, koji mu je bio blizak generacijski i statusno. Marković je bio „umiveno radikalsko lice“, mlad, moderan, sa izuzetnim porodičnim pedigreom. Džabe, nije imao Vučićev predatorski karakter.

Kad je očistio teren, Vučić je postao treći čovek stranke. Na njegovu žalost, morao je da se pomiri sa činjenicom da će dugo ostati na tom nivou. Zbog bliskosti sa Šešeljem i opštom podrškom ostalih funkcionera, Tomislav Nikolić je ostao izvan dometa Vučićevih intriga.

To, naravno, ne znači da je bio pošteđen njegovih šaptačkih diverzija. Iako je u javnosti odavao utisak da bespogovorno poštuje stranačku hijerarhiju, Vučić nije gubio vreme, Nikolića je podrivao od prvog dana.

U vreme svog prvog poslaničkog mandata, 1994, u skupštinskom restoranu, da bi novinarima dokazao da je drugačiji, komunikativniji i normalniji od ostalih radikala, pikantno je ogovarao stranačke kolege. Jednom prilikom je pokazao na Nikolića, koji je za drugim stolom ručao.

– Pogledajte kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego saginje glavu do tanjira, kao primat – rekao je.

U tom periodu, kad su se socijalisti ostrvili na radikale, Šešelj i Nikolić su pružali aktivan otpor. Uz verbalne napade, nekoliko puta ih je skupštinsko obezbeđenje silom izbacivalo iz sale. Posle jednog od tih skandala, kad je prekinut televizijski prenos sednice, Vučić je novinarima ispričao šta se dešavalo u hodnicima.

– Osim regularnog obezbeđenja napali su nas i neke gorile u civilu. Oni su bili brutalni. Udarali su poslanike u glavu, zavrtali ruke i davili oko vrata – rekao je usplahireni radikal, uplakan kao da još trpi bolove, iako je u vreme napada bio na bezbednoj udaljenosti.

Na molbu jednog novinara da mu pomogne da dođe do Šešelja ili Nikolića, da uzme njihove izjave, Vučić je, s teškim uzdahom, odgovorio: „Voja je u Batajnici, nemojte da ga uznemiravate, on rano ide na spavanje. A Toma… Toma je uplašen, sakrio se. Nemojte to da pišete, ali ne znam da li je napustio stranku. Kad sam ga poslednji put video, drhtao je od straha kao malo dete. On misli da je politika samo kad daje intervju, pa se pravi pametan. Pa, nije. Nekada moraš i da se suprotstaviš siledžijama, a za to treba i malo hrabrosti…“

Na sličan način opisivao je Nikolića i u junu 1995, kad je nekoliko vodećih radikala uhapšeno u Gnjilanu. Dok su oni čamili u zatvoru, Vučić je u Beogradu organizovao proteste. U stranačkim prostorijama u Pariskoj ulici svake večeri održavane su tribine na kojima su razni opozicionari, među kojim i Zoran Đinđić, zahtevali od režima da prekine torturu nad političkim protivnicima. Po završetku hepeninga Vučić je pojedine novinare dodatno obaveštavao o tome šta se dešava u Gnjilanu. S karakteristično patetikom, uzdasima i kolutanjem očiju, onako u pola glasa jednom je otkrio da postoji razdor među radikalskim vođama.

– Voja je prvom presudom osuđen na jedan, a Toma na dva meseca zatvora. Iako mu je jasno da je do te razlike došlo iz procesnih razloga, Toma je uveren da je u pitanju neka zavera protiv njega lično. Što je najgore, veruje da mu je to Voja namestio. Toma je pao u najtežu depresiju, ni sa kim ne razgovara, samo ćuti, sedi i tuguje. Onaj njegov intervju koji je objavljen u novosadskom „Svetu“ uopšte nije on dao, Voja ga je napisao. Kad izađe iz zatvora, ne verujem da će Toma ostati u stranci, a to bi nam nanelo veliku štetu. Nije bitan Toma sam po sebi, on ionako više smeta nego što koristi, ali, kad vide da se on slomio, uplašiće se mnogi radikali. To će iskoristiti socijalisti, daće Tomi medijsku podršku i pare da se otcepi i napravi svoju stranku. Ko zna koliko će poslanika otići s njim. Sram ga bilo – pričao je Vučić.

vucic-nikolic

Za razliku od mnogih, ova njegova spekulacija imala je i istinitih detalja o kojima je Nikolić progovorio tek 2008, posle puča u SRS-u i formiranja naprednjačkog kartela.

Po odlasku Šešelja u Hag Vučić je primenio nove, ozbiljnije načine podrivanja Nikolića. Uz uporno ogovaranje unutar stranke, uspešno je sejao seme razdora među kumovima Šešeljem i Nikolićem. Koristio je svaku priliku, svaki događaj, susret i razgovor da izaziva nesporazume i širi negativnu atmosferu. Godinama je vrlo koncentrisano svakoj žrtvi svoje spletke plasirao baš ono što je potrebno za sukob.

Šešelja je detaljno obaveštavao o Nikolićevim ideološkim i karakternim transformacijama. Vučić je znao da će teško poljuljati Šešeljevo poverenje, zato se nije zaletao. Pažljivo dozirane tračeve prvo bi plasirao među vodećim radikalima, prepuštajući im muštuluk, da prvi jave Šešelju šta su saznali o Nikolićevim spornim postupcima. Kad bi vojvoda iz Haga zvao njega, da proveri, Vučić se pravio nevešt. Nije demantovao glasine. Naprotiv, lažnim pokušajima da opravda Nikolića podjarivao je Šešelja.

„Da, Vojo, Toma ne nosi bedž s tvojom slikom, ali pominje te u svakom intervju… Da, Vojo, Toma ti se ne javlja na telefon, ali samo kad ode u Bajčetinu, pa ga, onako lenj i nemaran, ostavi u autu… Da, Vojo, Toma nije hteo da se vidi s tvojom Jadrankom, ali baš je bio zauzet, stalno na sastancima… Da, Toma podržava Miškovića, Beka i Zečevića, ali ne samo zato što prima mito, nego pokušava od njih da uzme pare i za stranačku kampanju… Ne, Vojo, nije tačno što kaže Vjerica da se Toma toliko osilio da insistira da mu tajkuni poklanjaju samo automobile čija boja se slaže s kravatom koju tog dana nosi, on nijedan poklon ne odbija…“

Ostali radikali s kojima je Šešelj kontaktirao Vučiću su poslužili kao tupo oruđe. Čim su namirisali krv, kao ajkule su nasrnuli na Nikolića, takmičeći se ko će pre da ga ofira kod utamničenog vođe.

Čim je primetio pukotine u Šešeljevom poverenju, Vučić je počeo da plasira ozbiljnije optužbe. Opet preko glupih kurira obavestio je šefa da Nikolić podriva njegovu odbranu pred Haškim tribunalom.

– Nikolić se najmanje dva puta susretao sa Karlom del Ponte. U Skupštini Saveta Evrope susret je bio toliko srdačan da su ljudi mislili da se oni sigurnu poznaju. Onda se verovatno u Budimpešti sastao sa Dejvidom Tolbertom, koji je postao zamenik tužioca. Ja sam ga pitao da li je to tačno, a on se spetljao – rekao je Šešelj sredinom marta 2012. u Tribunalu.

Osim za saradnju s haškim tužilaštvom, Vučić je Nikolića cinkario i za vezu s Borisom Tadićem. U produkciji Miodraga Mikija Rakića, šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, snimani su tajni sastanci i telefonski razgovori Tadića i Nikolića. Stenograme je lično Vučić nosio Šešelju. Uz te dokaze ideološke izdaje, Vučić je vođi prezentovao i fotografije Nikolićevih automobila, kuća na savskoj obali i bajčetinski velelepni čardak ni na nebu, ni na zemlji.

U skladu sa svojim karakterom, Vučić se nije zadržao samo na političkom i lukrativnom cinkarenju već je Šešelju ponudio ono što obojica najviše vole – prljavi intimni veš zabludelog prijatelja i kuma. Iz Vučićeve laboratorije intriga potekle su priče o četvoro vanbračne dece Tomislava Nikolića. Opet zahvaljujući Rakiću, Vučić je dobio informacije o Nikolićevim švalerskim nestašlucima, dokumentovane stenogramima telefonskih razgovora i sms prepiskom, pa i fotografijama izvesne Holanđanke Elizabete Farel.

Spletka je uspela, Šešelj je izgubio poverenje i, zabrinut za stranku koju su zajedno stvarali, otvoreno je sabotirao Nikolićeve kampanje za predsedničke izbore 2004. i 2008. godine. Kad god bi se Nikolićev rejting približio Tadićevom, Šešelj je hašku sudnicu iskoristio za negativnu kampanju. Da bi pokvario posao svom zameniku, koji je pokušao da radikale prikaže kao prihvatljive za saradnju, Šešelj je zaoštravao retoriku, vraćajući se na tvrdi stil s početka devedesetih. Izjavom da je Zvezdan Jovanović ubistvom Đinđića postao srpski heroj, kao novi Gavrilo Princip, Šešelj je od Nikolića odbio veliki korpus glasača koji su, usled nezadovoljstva Tadićevim postupcima, bili spremni da glasaju za njega. Kad su Nikolić i Vučić napravili ozbiljan saveznički blok, Šešelj je napisao testament u kome je zakleo radikale da ni po koju cenu ne sarađuju sa Demokratskom strankom Srbije i „kurvom Del Koštunicom“, i zabranio je da se formira već dogovorena koalicija sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme.

Vučić je uspešno mutio i na drugoj strani. I tu je morao da bude oprezan i uporan, znao je da Nikolić ima instinkt za samoodržanje i bogatu životnu školu, apsolviranu na gradilištima, u radničkim barakama i na zajedničkim kazanima. Seljački lukav, nije se uznemiravao kad bi mu Vučić puštao buve „Voja za tebe kaže ovo… Voja za tebe kaže ono…“ Međutim, kad je osetio miris vlasti i shvatio da ga od konačnog uspeha deli samo Šešelj, Nikolić je počeo da gubi samokontrolu, pa je nasedao na provokacije. Vučić mu, sav skrhan brigom, kaže da ga je Šešelj ogovarao zbog dilova s tajkunima, a Nikolić se, kao curica, odamah naduri i odluči da deset dana ne prihvata pozive iz haške ćelije. Vučić mu kaže da je Šešelj prigovorio što je sinu Branislavu kupio stan od 800.000 evra, a tata Toma, u osvetničkom zanosu, stopira apanažu za porodicu velikog vođe.

– Jadranka je naredila da se sa izborne liste ukloni Elena Božić Talijan – rekao je Vučić Nikoliću pred vanredne parlamentarne izbore 2007.

– Jadranka može da se počupa sa Šešeljevim ljubavnicama, ali ne može da menja listu – planuo je Nikolić i opet zavrnuo apanažu kumi Jadranki.

Najteže izmišljotine Vučić je kreirao u vreme puča u SRS-u. Bez dogovora s Nikolićem, na svoju ruku, u medije je pustio priču da je Šešelj naručio atentat na bivšeg zamenika. Vučić je smislio ceo scenario, Nikolića će ubiti jedan ratni veteran iz Republike Srpske i to snajperskom puškom „crna strela“. Iako je satanizacija Šešelja i istovremeno izigravanje žrtve odgovaralo Nikoliću, umesto komentara, novinare je upućivao da o atentatu pitaju onoga ko je te informacije prvi pustio u medije. Kasnije je prihvatio da učestvuje u toj morbidnoj igri, čak mu se i svidelo.

Naravno, Šešelj i Nikolić nisu glupi, znali su da uzroci mnogih nesporazuma potiču od mutivode Vučića.

Iz pedagoških razloga Šešelj je 2007. pristao na promenu izbornog zakona koji je, do tada, predviđao neposredne izbore za gradonačelnike. Da nije to uradio, Vučić bi uverljivo pobedio u Beogradu i ne bi morao da se onoliko bruka sklapanjem i raskidanjem dogovora sa Ivicom Dačićem. S druge strane, Nikolić se zadovoljavao samo verbalnim provokacijama i minimiziranjem Vučićevog uticaja i značaja.

Posle izbora 2008, kad je propali predsednički kandidat Nikolić poželeo da formira koaliciju sa SPS i DSS, i da postane premijer, opet mu je ostvarenje sna sprečio Šešelj. Vojvoda je iz Haga ponudio Koštunici mesto predsednika vlade i time definitivno odgurnuo Nikolića od sebe. Nikolić je lupio šakom o sto i prelomio – prihvatio je Tadićev, Đilasov i Rakićev plan da razbije radikale i formira svoju stranku. Oni su mu obezbedili političku i medijsku logistiku, koju su njihovi tajkuni podržali višemilionskim konvertibilnim investicijama.

Kad je Vučić o tim dešavanjima obavestio autora ovog teksta, na pitanje „a, gde si ti u toj priči“, odgovorio je: „To svi sponzori pitaju Tomu. On im je rekao da se sve dogovorio sa mnom i da neće biti problema. E, pa, malo se zajebao. Ne idem u paketu s njim. Ko hoće da sa mnom sarađuje, moraće sa mnom da razgovara.“

Tako je i bilo. Da bi Nikoliću, Tadiću i tajkunima pokazao da je autonoman konvertit, odbio je da zvanično učestvuje u puču. Povukao se u tihovanje. Sedeo je u vinskom podrumu i cedio strpljenje svog novog političkog tate. Tek kad je cenu podigao na željeni nivo pristao je da se i javno uključi u proces stvaranja naprednjačkog kartela.

Odlukom da uništi Nikolićevu ambiciju za osvajanjem još jednog predsedničkog manadata, Vučić je pokazao da je dosledan u političkom oceubistvu i podlačkom odnosu prema najbližim saradnicima, bez kojih ne bi postao ovo što jeste. Ipak, Vučiću se mora priznati hrabrost s kojom je ušao u raščišćavanje odnosa s bajčetinskim klanom. Ako je mesecima zavlačio Tomislava, vodeći ga žednog preko vode, isto mogu da očekuju Radomir, Branislav i Dragica. Uzalud se Tomislav nagodio i prihvatio otpremninu, i sam zna da Vučićeva reč vredi koliko i grudva lanjskog snega.

Od Vučićeve pakosti, začudo, korist će imati i Srbija. Nikolićev pad najavio je početak kraja naprednjačke pošasti. Ako bude imao sreće, Nikolić će satisfakciju dobiti u biografskoj činjenici da je on prvo bio u zatvoru, pa na vlasti. Za razliku od Vučića, koji ide u obrnutom smeru. Ako ga sreća opet izda, a normalni građani se nadaju u to, Nikolića opet čeka mesto na optuženičkoj klupi. Pored Vučića, da odgovaraju za sve zlo koje su zajedno naneli Srbiji.

knjige-oglas

Boža Maljković, Canetov olimpijski ljubimac

maljkovic-afp-jpg

Više od tri decenije Boža Maljković neguje animozitet prema Dušanu Ivkoviću. Sportski rivalitet pretvorio se u ličnu i političku mržnju, koja je kulminirala nedavnim izborom suprotstavljenih opcija.

– Duda Ivković je podržavao Slobodana Miloševića, od njega je uzimao ordenje i sve ostalo što je mogao. Kad je Milošević pao, Ivković je prvi pretrčao u tabor Zorana Đinđića. Toliko o njegovom moralu – govorio je Maljković.

Iako u tome ima istine, ko je kakav vidi se danas, kad Ivković podržava proteste zbog zločina u Savamali i predsedničkog kandidata Sašu Jankovića, a Maljković Vučića.

– Vučić zna da meni ništa ne treba. On ne može ništa da mi da što ja nemam. Prema tome, to je odnos uvažavanja, ogromna radna energija koju vidim kod njega. I, zasada, neću učestvovati u kampanji, ali ću glasati na izborima za Vučića – tvrdio je pred prošle izbore trener, koji je obogatio istoriju hrvatske košarke.

Maljković je evropske titule osvajao sa splitskom Jugoplastikom, francuskim Limožom i grčkim Panatinaikosom. Veći deo karijere proveo je u španskim klubovima, a vodio je i rusku Lokomotivu Kuban i zagrebačku Cedevitu. Značanije veze sa srpskom košarkom ima samo preko ćerke Marine i pobratima Nebojše Čovića, kome je pomogao da preuzme Crvenu zvezdu.

Takav, Boža je, pod stare dane, postao simbol srpskog beščašća. Sve što je stekao (stanove u beogradskoj Knez Mihailovoj, u Parizu, Atini, Marbelji…), stekao je na najpošteniji način, isključivo zahvaljujući rezultatima vlastitog rada. Ogromno bogatstvo, kojim je obezbedio sve svoje potomke, nikada nije ulagao u Srbiju, nije se otvoreno bavio politikom (samo jednom je, na nagovor kuma Aleksandra Tijanića, odradio neki posao za Bogoljuba Karića i Vojislava Koštunicu, o čemu će biti više reči u nekom sledećem tekstu), teško stečeni uticaj koristio je samo da bi pomogao mnogim kolegama.

Onda se promenio. Kao jedan od najbogatijih građana Srbije pristao je da podrži Vučića, koji otima penzije i plate, zakida na pomoći porodiljama, šalje izvršitelje da plene šporete i televizore prezaduženoj sirotinji, rasprodaje državnu imovinu, policijom i fantomskim eskadronima ruši tuđe kuće i teroriše svakog ko mu se suprotstavi.

– Podržavam Vučića jer je pomogao da hala „Pionir“ dobije ime po mom učitelju Aci Nikoliću, a ne zbog toga što mi Demokratska stranka nije dozvolila da uzmem jedan lokal od 18 kvadrata u centru Beograda – priča Maljković, lažima otkrivajući pravi motiv za svoju transformaciju u ovo što je postao.

Pošto je odustao od trenerske karijere, prohtelo mu se da bude predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Dobio je Vučićevo obećanje, pa se obradovao. Radost je trajala dok se za istu funkciju nije kandidovao Ivan Todorov, aktuelni potpredsednik OKS i predsednik Džudo saveza Srbije.

Po Statutu OKS samo Todorov je zadovoljavao uslove konkursa za funkciju predsednika. Čim je zakazana izborna sednica Skupštine OKS, svestan da se nalazi pred porazom, Maljković je skinuo masku i pokazao pravo lice. Pred istim prijateljima, kojima je do juče s ponosom pokazivao sms poruke Aleksandra i Andreja Vučića, počeo je da ih najbrutalnije ogovara.

Naravno, Vučić je odmah obavešten o Maljkovićevoj izdajničkoj šaptačkoj diverziji. Kako on reaguje u takvim slučajevima videlo se na primerima Boška Đukanovića i Nikole Selakovića, koji su o diktatoru govorili istinu u kafani. Ugledni lekar Đukanović najuren je iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i proglašen državnim neprijateljem broj 1. Selaković je ostao bez ministarske funkcije, ali bar nije provlačen kroz medijsko blato, pa je opet upotrebljiv.

Iako je bio spreman da i na Maljkovića istrese osvetnički bes, Vučić je morao da proguta pljuvačku. Tako mu je naredio Maljkovićev intimus Stanko Subotić.

– Boža mora da bude predsednik Olimpijskog komiteta, ti smisli kako – stiglo je naređenje iz Ženeve.

Gde Cane okom, tu Vučić skokom.

Skupština OKS-a je otkazana na zahtev Fudbalskog saveza, dakle Slaviše Kokeze. U istoj kuhinji pripremiće se promene Statuta, kako bi se stvorili uslovi da Maljković dobije ono što mu je Cane obećao.

Briga Vučića za Olimpijski komititet i Maljkovića, njegova muka se zove Ivan Todorov. Ne zbog džudo-veština, nego zato što je zamenik direktora Bezbednosno-informativne agencije. Todorov ima pristup svim kompromitujućim informacijama o poslovima, provizijama, tenderima, „Asomakumu“, tučama na beogradskom „Riveru“ i u novosadskom „Pleju“, zoljama u Jajincima… Osim pristupa, Todorov ima i načine da upotrebi ta saznanja.

Canetovom voljom, Vučić je prinuđen da rizikuje u sukobu s Todorovom. Ako se ne nagode, prštaće na sve strane. Ko misli da je Todorov bezopasan, neka pita njegovog arhineprijatelja Ljubišu Buhu Čumeta, čim izađe iz zatvora. No, to je Vučićev problem, koji ne zanima Subotića i njegovog olimpijskog mezimca Maljkovića.

knjige-oglas

 

Bislimi protiv aveti prošlosti: Jakuze Čede i sejača smrti Dačića

amir-bislimi

Srpska politička kasta ima mnogo zajedničkih imenitelja, najvažniji je – vrana vrani oči ne vadi.

Svi lažovi, prevaranti i razbojnici mogu da računaju na razumevanje i podršku kolega. Bez obzira na štetu koju su naneli državi i građanima, znaju da će biti zaštićeni ne samo od krivične, nego i od političke odgovornosti. Njihova zlodela mogu, u najgorem slučaju, da se iskoriste u medijskim kampanjama, za pritiske i ucene. Ali, i to završava bez ikakvih sankcija.

Za razliku od većine, Amir Bislimi nije vrana. Bivši direktor Demokratske stranke nemilosrdno kritikuje sve negativne pojave na našoj političkoj sceni, ne uzdržavajući se od etiketiranja konkretnih štetočina. Na svom nalogu na Tviteru Bislimi je Čedomira Jovanovića i Ivicu Dačića opisao onakvim kakvi zaista jesu.

Jovanovića je nazvao „političkim lešom“ i „bestidnom figurom koja izgleda kao pripadnik Jakuza“, kome je „novac jedina ideologija, a program – lični interes i bogaćenje u što kraćem periodu“.

– Da li se Tadić bar malo stidi što je ovako nešto uveo u Skupštinu, iako je dobro znao da je ovo Vučićev megafon. Šef propale Fidelinke je lažni opozicionar ili lutkarev lutkar. Njegovo društvo su Vučićević, Bizon, Cvijanović, pijani Sarapa, Vuk Stanković i slični bolesnici – naveo je Bislimi.

1

Još težim rečima opisao je Ivicu Dačića.

Miloševićev megafon, sejač smrti, straha, bede, prostakluka i primitivizma, danas nekome nešto priča. Portparol zločinačke, kriminalne, nacističke i lopovske partije SPS je ministar spoljnih poslova. Nikitović i Koštunica su ga amnestirali, a Tadić vratio na državne funkcije. Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci. To nam je kazna za sve izgubljene ratove, zločine, sankcije, nedužne žrtve, divljačke privatizacije, prostakluk, poremećene vrednosti. Realno, kad se sve sabere, pomnoži i oduzme, Srbija bolje nije ni zaslužila nego da njome vladaju aveti prošlosti – napisao je Bislimi.

2

Realno, kad se sabere, pomnoži i oduzme sve što je Bislimi objavio, bez obzira na istinitost tih navoda, za njega nema mesta u srpskoj politici. Nije vrana.

 

Sin Igora Mirovića, naslednik prošlosti koja traje

 

10524626_10203632713651727_2589241059821165218_n

Na srpskoj političkoj sceni još se nalaze sablasni simboli mračnih devedesetih. U vreme ratova, sankcija i inflacije, dok su normalni građani ubijani i pljačkani, oni su se obogatili. Kasnije su se transformisali u posleratne profitere, pa opet vladaju žrtvama svojih krvavih avantura. Njihovi najsramniji reprezenti sad su u najboljim godinama, puni snage, para, moći i pohlepe. Da Srbija ne izađe iz prošlosti koja traje, oni pripremaju sledeću generaciju bahatih parazita.

To vrlo plastično ilustruje primer Miloša Mirovića, sina Igora Mirovića, aktuelnog predsednika Vlade Vojvodine.

kolaci-i-hleb-copy

„Ko nema za hleb nek jede kolače“ – napisao je mladi Miloš na svom Fejsbuk-nalogu.

On ima kolače. I sve ostalo. Ima stan, auto, novac, skupa odela i iste takve drugare… Za razliku od nesrećnika koji nemaju za hleb, mladi Miloš uživa u kolačima širom sveta. Kao generalni sekretar ELSA (Evropska asocijacija studentata prava) za Novi Sadu, putuje gde hoće. Eno ga u Briselu, pozira pred sedištem Evropske unije. Provodi se u Portugalu, u Bodrumu uživa u nergilama, zimuje na Kopaoniku, letuje u Bečićima, u apartmanima „Mitende“, čiji suvlasnik je, kaže, njegov bogati tata.

Svega toga ne bi bilo da je Srbija pravna država i da postoji primenjiv zakon o poreklu imovine. Igor Mirović ne bi mogao da dokaže otkud mu vila sa bazenom, stanovi i ostala imovina. S druge strane, svaki pošten tužilac bez po muke dokazao bi njegovu odgovornost za učešće u brojnim korupcionaškim aferama. Kao radikalski direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada, Mirović je, u saradnji sa kumom i tadašnjom gradonačelnicom Majom Gojković značajno doprineo uništavanju ATP Vojvodina. Na njegovu nesreću, Evropska unija insistira na razrešavanju te privatizacije, jedinstvene po tome što je oštećen investitor. Pre ili kasnije investitor Ilija Dević dobiće sudsku satisfakciju vrednu oko sto miliona evra. Kad Novom Sadu stigne račun za krivična dela u kojima je učestvovao i Mirović, grad će bankrotirati. Neće biti para za bolnice, škole, obdaništa… Posle prikladne presude, kad tata Mirović ode na odsluženje kazne, princ Miloš moraće da se odreklne dekadentnih navika.

Kao ni iz afere oko ATP-a, Mirović ne može da se izvuče ni iz skandaloznog slučaja „Behaton“. Sredinom 2005. godine Mirović je posao uređenja gradskih trotoara dodelio JKP “Vojvodina-put“, iako nisu ispunjeni svi uslovi propisani tenderom. Na njegovo insistiranje odbijena je firma „NM Komerc“, koja je ponudila behaton ploče po ceni od 11 evra, a prihvaćena je saradnja sa „AIC Project Internationalom“, koji je austrijski behaton naplaćivao 42 evra i to preko hrvatske filijale „Semel rock stain and design“. Razlog za tu odluku zove se Darko Čović, kome je najznačajnija funkcija – kum Igora Mirovića. Po vučićevskom političko-poslovnom modelu, Čović se ugradio u posao vredan 600.000 evra, a zauzvrat je Mirovićeva porodica dobila dva stana. Prema podacima iz novosadskog sudskog registra, prvo je Igorov brat Predrag od Čovića „kupio“ stan (OV1-53130/04), a zatim su, dve nedelje kasnije, to uradili i roditelji Milo i Olga (OV1-56703/04).

Mirović je negirao da je stanove dobio na poklon, pa čak i kumstvo sa Čovićem. Negirao je i optužbe za zloupotrebu službenog položaja prilikom izvođenja radova na deonici magistralnog puta Novi Sad – Beograd kod Kaćke petlje. Tužilaštvo u Novom Sadu vodilo je istragu pod sumnjom da je ZIG prodavao zemljište, a da ga nije komunalno opremio, čime su oštećeni kupci.

Koliko je vešt finansijski mađioničar, pokazuje Mirovićeva imovinska karta. U njegovom vlasništvu nalazi se kućica od 290 kvadrata, sa četiri terase, s kojih se radikalsko-naprednjački prostire do Karlobaga, Virovitice, Cetinja i Prizrena. Ima i stančić od 54 kvadrata, a i još jedan, duplo veći. Uz to, poseduje i poslovni prostor od pedesetak kvadrata. Agenciji za borbu protiv korupcije prijavio je i da ima ušteđevinu u banci.

Sve to stekao je bavljenjem politikom. U Srpsku radikalnu stranku ušao je sa statusom perspektivnog rodoljubivog pesnika. Posle dva soneta u slavu vojvode Šešelja dobio je prvi poslanički mandat. Od tada, 1994, ne silazi s državnih jasli. U ratnoj vladi SPS-JUL-SRS bio je zamenik ministra finansija. Čim je ratno profiterstvo izgubilo značaj, s Nikolićem i Vučićem formirao je Srpsku naprednu stranku. Iako je u periodu 2013-15. najviše legalno zarađivao (po šest osnova ukupno 482.000 dinara mesečno), vrhunac karijere ostvario je izborom na funkciju premijera Autonomne pokrajine Vojvodina.

Političkim i poslovnim prevarama Igor Mirović je svom nestašnom sinu Milošu obezbedio kolače. Bilo bi dobro kad bi mu objasnio kako je prošla bahata dama koju Miloš citira kad se sprda sa sirotinjom, koja već 25 godina tovi njegovog tatu. Da poznaje istoriju, mladi novosadski plejboj znao bi da pravda ponekad ume da bude brza i oštra kao giljotina.

knjige-oglas

 

Zlatibor Lončar: Iz zemunskog u Vučićev klan

vucic-i-lonacar

I kao ministar, Zlatibor Lončar je opravdao zemunski nadimak Doktor Smrt. Usput, i drugim nezakonitim radnjama nastavio je tradiciju klana koji je predvodio njegov prijatelj Dušan Spasojević.

Nešto posle 22 sata, 13. marta 2015. godine, kod surčinskog aerodroma srušio se vojni helikopter. Poginuli su pilot major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Đukarić, tehničari zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, anesteziolog Dževad Ljajić, medicinski tehničar Miroslav Veselinović i pet dana stara beba iz porodice Ademović.

Formirane su dve komisije, jedna za ispitivanje poštovanja procedura i druga za otkrivanje uzroka pada. Kao osnovni uzrok nesreće navodi se „ljudski faktor“, pošto je u telima pilota Muhića i letača-tehničara Nebojše Drajića utvrđeno prisustvo alkohola, što je doprinelo „neadekvatnom upravljanju letelicom u noćnim složenim vremenskim uslovima prilikom sletanja“. U izveštaju, koji je napisan na oko 500 strana, navodi se da je posada doživela „prostornu dezorijentaciju zbog zamora i emocionalne prenapregnutosti“, zbog čega piloti nisu mogli da upravljaju helikopterom, a „alkohol kod vođe posade i letača-tehničara samo je pojačao prethodne manifestacije“. Komisija ja ocenila da je zbog propusta u organizaciji leta odgovoran i general Predrag Bandić, komandant 204. vazduhoplovne brigade. Kao drugostepeni uzrok udesa komisija ističe „niz propusta u planiranju, organizaciji i rukovođenju letom“, što znači da helikopter zapravo nije ni trebalo da poleti jer „ni trenaža posade, vremenska situacija, mogućnost letelice u datim uslovima i mesto sletanja nisu bili u skladu sa odlukom za ovako složen zadatak“.

Serija tragičnih događaja počela je u Novom Pazaru, kad su lekari konstatovali da se beba nalazi u kritičnom stanju zbog otežanog disanja. Sanitetsko vozilo, koje je trebalo da je transportuje u Kraljevo, zaustavljeno je kod Raške. Usled kiše, pokrenulo se klizište i zatrpalo put.

U spasavanje su se uključili Vlada i Vojska Srbije. Hitno je iz Beograda upućen vojni helikopter. Međutim, umesto da bebu prebaci u Kraljevo ili Kragujevac, kako je prvobitno predviđeno, odlučeno je da se let preusmeri za Beograd, i to na aerodrom „Nikola Tesla“. Smrtonosni plan smislili su ministri Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar.

helikopter

Onog trenutka kad je naredio da helikopter ide prema Beogradu, gde će ga dočekati ministar zdravlja u društvu novinara, Bratislav Gašić je preuzeo odgovornost za tragediju u kojoj je život izgubilo sedmoro ljudi. Sve ostalo nije bitno. Helikopter je mogao da ostane bez goriva i padne na, recimo, Divčibare; piloti su mogli da budu pijani kao Nikola Petrović na tajnoj svadbi Aleksandra Vučića ili da budu mentalno poremećeni kao Dragan J. Vučićević; lekari su mogli da imaju falsifikovane lične karte na ime bate Andreja; letelicu su mogli da obore zli žandari; moglo je da dođe do nekog fatalnog kvara… Sve to nije bitno. Ne, za utvrđivanje političke odgovornosti.

Svi tragovi vuku prema Gašiću i, naročito, Lončaru.

Transport bolesne bebe ministrima se učinio kao odlična prilika da kod lakoverne publike osvoje još jedan marketinški poen. A, to nije moglo da se izvede kad bi se detetu pomoć pružila u Kraljevu. Zato je ministar zdravlja otišao na aerodrom, da pred kamerama dočeka propagandni dečji repromaterijal. Veseo, kao nekada u Šilerovoj, pozirao je pred fotoreporterima i novinarima davao izjave pune ponosa što se, eto, opet istakao u kritičnom trenutku.

Istorija ministrove bolesti ostala je zabeležena na sajtovima medija koji su kobne noći prenosili lažne informacije o uspešno obavljenom zadatku.

„Novorođenče je dočekala ekipa lekara sa sanitetskim vozilom za prebacivanje do Instituta za majku i dete. I ministar zdravlja Zlatibor Lončar sačekao je dolazak helikoptera sa bebom na aerodromu. (…) Ministar Lončar i ministar odbrane Bratislav Gašić su odmah reagovali i na mesto odrona odmah je upućen vojni helikopter da preveze bebu u Beograd… (…) Sletanje vojnog helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“ bilo je otežano zbog magle – pisalo je na sajtu Radio-televizije Srbije, a ta vest je objavljena u Trećem dnevniku, koji je počeo oko 22,30, upravo u vreme pada helikoptera.

I ostali mediji su plasirali laži: „Svaka čast: Vojska spasila bebu iz odrona“ („Alo“); „Bolesna beba stigla helikopterom u Beograd“ („Politika“); „Beba od pet dana spasena vojnim helikopterom“ („Fonet“); „Uživo: Spasavanje bebe iz Raške – Helikopter Vojske Srbije sleteo na Aerodrom ’Nikola Tesla’“ („Kurir“)…

loncar-beba-helikopter

Tragedija je i tokom sutrašnjeg dana prošla nezapaženo. Tela žrtava iz helikoptera još se nisu ohladila, a naprednjačka potreba za patološkim marketingom fokusirala se na priču o drugom detetu, koje je, jutro pre pada halikoptera, kidnapovano u Beogradu. Otmičari nisu imali šanse, uhvatila ih je potera koju je predvodio lično ministar policije Nebojša dr Stefanović, koji nije odoleo morbidnoj potrebi za lešinarskim marketingom.

Tek mnogo kasnije mediji su se setili da je kod Surčina poginulo sedmoro ljudi. Doziranim i precizno plasiranim informacijama, s karakterističnom vučićevskom patetikom, javnost je danima pripremana za prihvatanje neminovnosti: žrtve su krive za udes, one su mrtve, živeli ministri!

Uzalud je general Bandić tvrdio da je „naređenje“ o letu helikoptera „izdao lično, na osnovu odluke ministra Gašića“, režimski mediji su u naslove stavljali samo prvi deo izjave: „Naređenje sam izdao lično“. Manipulacijama je upravljao lično premijer Vučić. Bez ikakvih ovlašćenja, samo je on iznosio detalje iz istrage. Istovremeno je tvrdio da su za nesreću krivi pijani piloti, ali nema veze, za njega su oni heroji. Da ne bude nedoumica, diktatorski odlučno, on je unapred, pre nego što su komisije napravile izveštaje, objavio konačnu presudu:

– Vidim hajku protiv Gašića i Lončara, koji su hteli da spasu jedno dete. Ne morate da jurite Gašića i Lončara, ja preuzimam odgovornost. Da su me pitali, a nisu, ja bih rekao: „Idite, spasite to dete“. Gašiću i Lončaru zameram jedino to što se nekome pravdaju. Dođe mi da plačem od tuge kada analitičari pričaju da su njih dvojica htela da se slikaju, a što to oni pa rade sem što se slikaju u medijima. Jesu li odgovorni za bilo čije plate, jesu li se jednog vesla u poplavama dohvatili, samo zvocaju i kvocaju onima koji rade. Lončar i Gašić su tu noć bili budni i radili su kao što su i mnogo prethodnih noći radili i u dva, tri i četiri ujutru. I zato me ne interesuju šta pomenuti lupetaju. Meša Selimović je bio pravi Srbin. Pročitajte njegovu „Tvrđavu“, tamo je najbolje oslikan naš narod – rekao je Vučić („Blic“, 16. mart 2015.)

Upućujući na Selimovićeve mudrosti, sigurno nije mislio na citat „Lijepo je ovo osjećanje ponosa, brani nas od kajanja“.

Kod Vučića nema kajanja. Nema ni razloga za kajanje, pa šta je ovih sedam života u odnosu na sve one stotine hiljada koji su ugašeni ili zauvek promenjeni tokom njegovih ratnih avantura. Uostalom, upravo je Vučić na srpsku političku scenu uveo patološku upotrebu dece u propagandne svrhe. Poziranjem u Feketiću (gde je otišao helikopterom kojim je upravljao „pijani“ major Muhić), kad je kroz sneg trapavo nosio nekog dečaka, postavio je model ponašanja koji su njegovi saradnici slepo prihvatili. Lončar, prvi.

Krajem avgusta 2014. godine, na lečenje u Nemačku, otišao je četvorogodišnji Novak Kokorović. Dečaka obolelog od Dandi-Vokerovog sindroma u avion na aerodromu „Nikola Tesla“ nije uneo otac Darko, nego ministar Lončar, njemu je bila potrebnija slika na naslovnoj strani „Kurira“.

loncar-novak-kokorovic

Na žalost žrtava helikopterskog udesa i njihovih porodica, Lončar je u martu 2015. ostao bez slike u novinama. I bez kazne, makar političke. Neko s gramom morala, podneo bi ostavku i povukao se u samoću, da u njoj okaje greh. Neko bi to možda uradio, ne i Lončar. Naročito ne Vučić, koji je odgovornost preuzeo na sebe i, na taj način, zabranio utvrđivanje prave istine o tragediji.

Pritiskom na pravosuđe Aleksandar Vučić je zaštitio ministre Lončara i Gašića, ali ni to mu nije bilo dovoljno, nego je omogućio institucionalno ruganje žrtvama. Piloti, koji su iz marketinških razloga naterani da rizikuju živote, proglašeni su pijancima, a predsednik Tomislav Nikolić ih je i mrtve zloupotrebio dodelivši ordenje njihovim udovicama kako bi se i on slikao za medije.

Kakav odnos režim ima prema tragediji pokazao je Bratislav Gašić. Početkom avgusta 2015, na sednici Vlade, on je Lončaru uručio prikladan rođendanski poklon – maketu vojnog helikoptera.

Vučić se samo nasmejao sprdnji s pokojnicima. Četiri meseca kasnije, kad je Gašić pred kamerama priznao da „voli novinarke koje lako kleknu“, premijer se šokirao. Odmah je presekao: „Posle ovoga Gašić ne može da ostane na mestu ministra. Ja imam ćerku i možda neko tako nešto može da kaže mojoj ćerki, ja to ne bih preživeo!“ („Kurir“, 7. decembar 2015.)

Svaka čast Vučiću na dirljivom priznanju, ali činjenica je da ne bi preživeo ni da je bio u helikopteru koji se na fatalni let uputio po Gašićevom naređenju. Umesto da s ministarske funkcije odleti zbog odgovornosti za taj udes, kruševački keramičar je kažnjen zbog prostačke izjave.

Sedam meseci posle helikopterske tragedije Vojni disciplinski sud doneo je prvostepenu presudu kojom su kao krivci oglašeni general major Ranko Živak i brigadni general Predrag Bandić. Zbog propusta i prekoračenja službenih ovlašćenja određena im je disciplinska kazna. Živak neće moći da u službi napreduje jednu godinu, a Bandić dve. Niko nije krivično odgovarao.

Zlatibor Lončar je opravdao Vučićevo poverenje, dokazao je da je spreman na sve, pa i da na najsramniji način krši lekarski etički kodeks i zakone kako bi naneo što veću štetu svakom političkom protivniku. Kao i svaki diktator, nesposoban da u normalnim okolnostima vrši vlast, Vučić neprestano veštački izaziva krizna stanja, širi paranoju i plete teorije zavere u kojima se predstavlja kao žrtva retrogradnih snaga koje ne biraju sredstva da zaustave njegove imaginarne reforme. U jesen 2015. realizovao je jednu od takvih predstava. Glavna uloga je pripala dokazanom lažovu Draganu J. Vučićeviću, koji je u saradnji sa Željkom Mitrovićem, danima zastrašivao javnost pričom o državnom udaru. Između ostalih, za saučesništvo u projektu „Rušenje Vučića“ osumnjičen je i Aleksandar Rodić, vlasnik „Kurira“. Posle serije napada, Rodić je odgovorio uz pomoć Aleksandra Kornica, bivšeg direktora „Kurira“, koji je optužio Vučićevića i braću Vučić da su pokušali da ga podmite kako bi lažno svedočio protiv Rodića.

U kontranapadu na Kornica na najprljaviji način je učestvovao Doktor Smrt. Zloupotrebom funkcije ministra iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ dobio je medicinsku dokumentaciju o Kornicu. Dragan J. Vučićević je na Pinku pokazao otpusnu listu, dok je ministar zdravlja javno tumačio prirodu „F“ oboljenja.

Bez obzira na direktan prenos Lončarevog kršenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Zakona o zaštiti pacijenata, državni organi nisu reagovali. Zaštitnik građana Saša Janković je utvrdio da je Klinika neovlašćeno izdala medicinsku dokumentaciju koja je iskorišćena da bi se na najmonstruozniji način kompromitovao čovek koga su braća Vučić targetovali kao neprijatelja. Zbog tih nezakonitih radnji ombudsman je najavio da će podneti prekršajne prijave protiv Slavice Đukić Dejanović, direktorke „Dr Laza Lazarević“, i ministra Lončara.

Tužilaštvo nije zainteresovano. E, da se neki opozicionar usudio da objavi medicinsku dokumentaciju Ksenije Vučić ili Tamare Đukanović – a ona bi bila mnogo obimnija i ozbiljnija od Korniceve – sigurno bi bio obešen na Terazijama, samo se ne zna da li bi stolicu izmakao Vučićević ili, kao iskusniji i beskrupulozniji, Doktor Smrt.

Ministarski staž Zlatibora Lončara nije samo protkan tuđom smrću, nego i korupcionaškim aferama o kojima se podaci javno iznose, ali policija i tužilaštvo ne pokušavaju da ih provere.

Pojedini opozicioni političari ukazuju na njegovu nekompetentnost kao lekara i ministra. Mnogo je dokaza koji to potvrđuju. Početkom 2014. Svetska banka je Srbiji odobrila kredit za nabavku uređaja za zračenje malignih bolesti, tzv. gama-nož. Ministar Lončar je tada obećao da će uređaj stići za mesec dana. Prošla je godina, a još nije raspisan ni tender. Na isti način, Srbiji je odobren kredit od 150 miliona evra za izgradnju kliničkih centara. Novac leži na računu jedne banke u Luksemburgu, ništa se ne gradi, a Srbija plaća kamate veće nego što je depozit. Kroz to vreme, kao najvažniji projekat, na Kopaoniku je podignut urgentni centar, da bogataši imaju gde da leče povrede od skijaških padova.

Na srpskom medicinskom tržištu ima mnogo lekova koji nisu registrovani ili su zabranjeni u civilizovanim državama. Iako je Evropska unija upozorila na štetno delovanje izvesnog leka „lidokain“, on se i dalje koristi u Srbiji jer Lončarevo ministarstvo ništa nije preduzelo da spreči njegovu distribuciju. S druge strane, Lončar je, u saradnji s Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA, i Nikolom Petrovićem, Vučićevim svemoćnim kumom napravio dogovor sa švajcarskom farmaceutskom kućom „Novartis“ o stavljanju njenog leka „đilenija“ na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Zauzvrat, navodno, „Novartis“ je Srbiji odobrio donaciju za Obrenovac. S obzirom da se zna kakvim principima poslovanja se rukovode veliki proizvođači lekova, logična je pretpostavka da će se u taj posao, koji će „Novartisu“ doneti dobit od nekoliko desetina miliona evra, ugraditi i posrednici iz srpske vlasti. Uostalom, upravo ta švajcarska kompanija ostala je upamćena po aferi u kojoj je 2007. učestvovao Tomica Milosavljević prilikom nabavke nepotrebnih i preplaćenih vakcina protiv svinjskog gripa.

Jedan od prvih poteza ministra Lončara bilo je formiranje novog cenovnika lekova i mehanizma njegove primene. S promenjenim načinom obračuna kursa evra, cene su povećane za deset odsto. Pošto je u pitanju nabavka lekova za bolnice i apoteke u vrednosti od 600 miliona evra, Lončar je jednim potpisom oštetio državni budžet za oko 24 miliona evra i omogućio proneveru koja će, verovatno, dostići cifru od 50 miliona evra. Kako bi prikrio tragove, u komisiju za nabavku lekova ubacio je saradnike u koje ima poverenja, a istovremeno je ukinuta kontrola javnih nabavki.

Tužilaštvo nije reagovalo na te optužbe i nije pokretalo istragu Lončarevih poslovnih kombinacija. Nije, zato što ga štiti Aleksandar Vučić, koji ga je i postavio na funkciju ministra zdravlja.

Zlatibor Lončar je jedan od najbogatijih političara u Srbiji. Poseduje stan od 180 kvadrata na Dedinju, u Ulici Slavka Ćuruvije, koji se vodi na ime Zorana Mitrovića, jednog od suvlasnika „Viktorija grupe“. Ljubitelj je skupih automobila, vozi BMW 6 džip, vredan oko 100.000 evra.

U zgrtanje para preko Srpske napredne stranke uključio je i svoju suprugu Vesnu i njenog brata Gorana Andrića. Advokat Vesna Lončar, koja je izvesno vreme radila u kancelariji Aleksandra Đorđevića, aktuelnog šefa BIA, pravni je zastupnik Nikole Petrovića, Andreja Vučića, Tomislava Nikolića i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, kome je pomogla da bude oslobođen optužbe za saučesništvo u ubistvu zagrebačkog novinara Ive Pukanića. Na predlog SNS-a Vesna Lončar postavljena je na mesto predsednika Nadzornog odbora JP „Pošte Srbije“. Lončarev šurak je dobio licencu javnog beležnika, a njegovoj notarskoj kancelariji pripala je nadležnost nad delom opštine Novi Beograd, na kome će biti građen „Beograd na vodi“ s leve strane Save. Dakle, biće para.

loncar-nikola-petrovic

Aleksandar Vučić je Srpsku naprednu stranku uredio kao politikantski kartel čiji istaknuti članovi imaju mogućnost da ostvare svoje lukrativne interese, a sve pod zaštitom državnih institucija. U takvom okruženju, Zlatibor Lončar se odlično snašao. Kako i ne bi, oko sebe ima stara, poznata lica Petra Panića, zvanog Pana, i Milorada Ulemeka Legije.

Ne postoji nijedan razlog da policija i tužilaštvo ne sprovedu istragu o aferama u kojima je Lončar učestvovao. Svedoci-saradnici, kojima su sudije Specijalnog suda poverovale i to dokazale presudom ubicama Đinđića, svi su na slobodi, živi i zdravi, mogu da potvrde ili demantuju navode kojima su optužili Lončara da je ranjenog Božovića ubio ubrizgavanjem injekcije u infuziju. O helikopterskoj nesreći sve se zna, osim zašto nisu odgovarali ministri Gašić i Lončar, bez čijih odluka ne bi ni došlo do udesa u kome je stradalo sedmoro ljudi. I korupcionaške afere nema ko da procesuira, ne da Vučić.

Dok je SNS na vlasti, Zlatibor Lončar ne mora da brine da li će policija, tužilaštvo i sud utvrditi istinu o njegovoj saradnji sa zemunskim klanom. Tako kompromitovan, „Doktor Smrt“, odnosno Tibi ili Loki, kako su ga od milja nazivali mafijaški ortaci, idealan je za saradnju s Vučićem. Štiteći Lončara, Vučić štiti svoj status gospodara života i smrti, apsolutiste koji kreira optužnice i naručuje hapšenja nepodobnih pojedinaca, ali i sprečava nadležne institucije da procesuiraju članove SNS-a sa spornim biografijama, kakva je Lončareva.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

img_20170110_130045