Predrag Popović

Do svoje 24. godine bio je skoro srećan čovek. Onda je počeo da se bavi novinarstvom. Prve tri godine, dok je honorarno sarađivao s mnogim srpskim redakcijama, pamti kao najmanje loš deo „karijere“. Funkcija zamenika glavnog urednika magazina „Svet“ uvela ga je u novi haos, koji je kulminirao prelaskom na mesto pomoćnika glavnog urednika „Dnevnog telegrafa“. Pet meseci posle ubistva Slavka Ćuruvije, emigrirao je u Banjaluku, u „Nezavisne novine“, gde je objavio prvo izdanje knjige o Ćuruviji.

Početkom 2001. vratio se u Beograd i napravio magazin „Ekskluziv“, a u decembru te godine, u istoj izdavačkoj kući, pokrenuo je dnevni list „Nacional“. Šest dana posle ubistva Zorana Đinđića, „Nacional“ je neustavno i nezakonito zabranjen, voljom ekstremista iz DOS-a, željnih osvete zbog raskrinkavanja njihovih veza sa surčinsko-zemunskim mafijašima. Posle kratkih uredničkih avantura u dnevnicima „Centar“ i „Opozicija“, napravio je najveću životnu grešku – prihvatio je poziv Aleksandra Vučića da uređuje „Pravdu“. Uz iskreno kajanje, satisfakciju je našao u objavljivanju dve knjige o Vučiću: „Vučićev rečnik“ i „Vučić, politička fukara“.

I pored više od 5.000 tekstova i pet knjiga, najvažnijim tragom svog rada smatra četiri kutije pune sudskih predmeta. Zloupotrebljavajući pravosuđe, tužbama su ga progonili Vladimir Popović, zvani Beba, Čedomir Jovanović, Ljubiša Buha, zvani Čume, Mlađan Dinkić, Momčilo Perišić, Nebojša Pavković i slični simboli savremene srpske propasti.

Trenutno sarađuje s produkcijskom kućom „City Format“ i priprema dve nove knjige: „Inside story: Vučić i ja, ništa lično“ i „Politička biografija Tomislava Nikolića: Krvava bajka“.

 

Slavko Ćuruvija POSLEDNJA ISPOVEST: Oni ne praštaju

Istorija jedne opake bolest

Dokazi radikalske prošlosti, koju Vučić želi da zaboravi