Veljko Belivuk negira navode iz optužnice koja ga tereti za seriju ubistava, prodaju droge i druga krivična dela. Belivuk je u Specijalnom sudu rekao da Aleksandar Vučić vodi rat protiv njega, da preko medija i na druge načine vrši pritisak na tužioce, sudije i svedoke u postupku K-Po1 121/2021, pred sudskim većem kojim predsedava sudija Vinka Beraha Nikićević. U svojoj odbrani Belivuk ističe da Tužilaštvo za organizovani kriminal „nema nikakve dokaze“, pa zato koristi „fotošopirane fotografije“ iz „Skaj“ aplikacije i lažne iskaze okrivljenih svedoka.
Na početku pripremnog ročišta, 8. marta 2022. godine, Belivuk je zatražio izuzeće tužilaca, a sudiju Beraha Nikićević pozvao je da napusti predmet ako ne može da se odupre pritiscima Vučića.
Predsednik veća: Dobro. Da li još se neko javlja za reč od branilaca? Optuženi? Znači samo molim vas vezano za izuzeće. Vi znate da mora da se obustavi rad čim je podnet zahtev za izuzeće.
Optuženi Veljko Belivuk: Dobar dan.
Predsednik veća: Dobar dan.
Optuženi Veljko Belivuk: Da se uključi treba. Jel masku skidam, ne skidam?
Predsednik veća: Možete ako Vam je zgodnije da govorite, malo je spustite.
Optuženi Veljko Belivuk: Kad već imam ovu kako se zove.
Predsednik veća: Samo ću Vas zamoliti da se predstavite zbog snimanja.
Optuženi Veljko Belivuk: Naravno. Veljko Belivuk. Jel treba još nešto od generalija ili?
Predsednik veća: Ne treba ništa, samo ako je vezano za zahtev za izuzeće.
Optuženi Veljko Belivuk: Jeste, tako je.
Predsednik veća: Da ga upotpunite.
Optuženi Veljko Belivuk: Vezano je, znači prvo želim da kažem da se priključujem svemu što su advokati rekli i da ću dodati ja još par stvari.
Znači, pre nego što krenem u ovaj postupak želim da Vam kažem da su, to jest da je Saša Ivanić tužilac radio brojne pokvarene i protivzakonite stvari i radnje. Zbog toga tražim njegovo izuzeće i da se sam tačnije izuzme. Znači to što je on radio očigledno, da li je i drugi tužilac Zoran Babić učestvovao svesno to ne znam, ako jeste zamolio bih ga da ustane da se izvini svim prisutnima ovde i da traži svoje izuzeće. Ako to ne urade ja im garantujem da ćemo u narednim nekim ročištima, da ih raskrinkamo do kraja svaku sitnicu koju su radili i da će onda oni ovde da stoje i da im njihovo opravdanje da su oni samo radili svoj posao i slušali pretpostavljene neće biti dovoljan.
Saša Ivanić je zajedno sa svojim pretpostavljenima, znači ja neću biti dugačak evo Dejan Lazarević možda će se nešto spomenuti slično ali…
Predsednik veća: Znači samo nešto novo molim Vas.
Optuženi Veljko Belivuk: Da, da novo je u principu. Znači, on je svojim pretpostavljenima i vrhom MUP-a ozvučio te prostorije. Znači, nama zakon nalaže da imamo pravo na poverljiv razgovor sa advokatom. Ja preko godinu dana nemam prava na poverljiv razgovor. Neću navoditi detalje, to je već Dejan uradio ima ih još mnogo. Prostorija je vrlo mala, akustična je, sve zvoni, a to ko upravlja tim aparaturama da može da se čuje kako dišemo. Saša Ivanić je znači takođe zabranio da prisustvujemo i mi, a i naši advokati saslušavanju drugih okrivljenih svedoka takozvanih isto ovih oštećenih, a nas nije saslušao za sva krivična dela koja nam je stavio na teret. Gore od svega ovoga što sam nabrojao je to što je na totalni kriminalan način, znači ja ne znam dal treba da ga zovem tužiocem ili kriminalcem pretio, uslovljavao ostale osumnjičene koji su iza mene, primoravao ih da priznaju dela koja nisu počinili i nama da pripišu oni neka dela kako bi nas jelte osudili. Stavlja ih u izolaciju po lažnim izgovorom da imaju koronu, znači falširali su izveštaj, znači sarađivali su i sa nekom lekarskom ordinacijom, kojom nemam pojma to će se utvrditi. Zato što onda oni nisu mogli da imaju kontakt sa svojim advokatima i sa porodicom. Dve nedelje je vršena danonoćno tortura na njima i vikendom. Naši advokati vikendom ne mogu nas da vide, on može i vikendom da zove ove. Nisu samo Hrvatin i kako se zove Spasojević primoravani, bilo ih je još. I na njih je vršen pritisak, al ovi ostali su imali srce znate, nisu bili devojčice i nisu ispunjavali osnovni zahtev, a to je da budu bolesni, dal zdravstveno dal psihički. E, pa pošto na njima nije uspeo, uspeo je na ovoj dvojici ili njima dvema, svaka mu čast na tome. Znači, izvinite samo sekund ovo je malo. Ja sam više puta iznosio odbranu kod oba tužioca, znači i kod jednog i kod drugog, ne može jedan da kaže da se vadi sad na onog drugog. Definitivno sam obrazlagao neke detalje vrlo bitne, oni su maksimalno profesionalno uradili sav taj posao i ne mogu da grešim dušu, stavili su sve u fijoku. Sve su sakrili lepo, prikrili da bi zaštitili svoje šefove jer su se bojali šta će se desiti ako se ispita i jedna, jedina stvar koju sam ja rekao, a ne njima je lakše bilo da se to sakrije, da zaštite svoje šefove i da se nadaju da će to da prođe, što bi rekao ovaj stručnjak da se sakriju pod kamen i da čekaju da bura prođe. E, pa trebaće im vala veliki kamen za ovo što su uradili. Ivanić tužilac, ako ima obraza i ako ima mozga sam će se izuzeti iz ovoga. Jer zna šta će slediti. Zna da će da dogura ovde. Ja sam gledao razna suđenja.
Predsednik veća: To ste već rekli, nemojte da se ponavljate, dajte recite…
Optuženi Veljko Belivuk: Ne ponavljam se, ne ponavljam se…
Predsednik veća: Koji su još razlozi za izuzeće…
Optuženi Veljko Belivuk: Ja samo moram da mu kažem da ga podsetim šta treba pošto, on je ubeđen da je zaštićen, da ga štite Vučić, Vulin, država, SBPOK, ja ne pričam o fizičkoj zaštiti, znači ne pretim mu nikakvom fizičkom merom, al` će dogurati ovde, stajaće ovako ovde, pa ćemo …
Predsednik veća: Dobro. Jel` imate još nešto da dodate?
Optuženi Veljko Belivuk: Imam, imam. Imam da Vam predložim nešto, to je vrlo bitno…
Predsednik veća: Recite.
Optuženi Veljko Belivuk: I ovo je nešto što, što do sad mislim da nikad niko nije uradio, ne niko, jeste radio, al` ja nisam radio. Znači predlažem Vam da se ovi ljudi oslobode, da se pušte kućama jel` oni nemaju veze sa ovom optužnicom. Ovo je rat protiv mene između države, saću …
Predsednik veća: To nije sad za ovu fazu.
Optuženi Veljko Belivuk: Samo sekund, imam poentu. Znači ovo je rat između države, između Aleksandra Vučića i mene, u to je uključio Marka Miljkovića i onda sve ove mučenike, a ja Vam sad kažem, ako prihvatite da ih pustite ja ću prihvatiti da uradim nešto što nisam nikad bio, to je da budem cinkaroš, da budem svedok saradnik i da priznam sve o Savamaloj, o Oliveru Ivanoviću, o Cvijanu.
Predsednik veća: Dobro. Optuženi, da završimo sa time, to nisu razlozi za izuzeće sad što Vi govorite, znači konkretno zašto, razumete, ovo nije sad faza… Ajmo po redu.
Optuženi Veljko Belivuk: Evo obratiću se Vama samo evo onda više namam šta da kažem za njega…
Predsednik veća: Izvolte. Izvolte.
Optuženi Veljko Belivuk: To jest za njih. Vas pozivam da ako iz nekog razloga ne možete i ne želite objektivno da nam sudite, ako nećete moći da izdržite pritisak koji će da krene na Vas u trenutku kad budete napustili ova vrata danas, molim Vas recite to odmah, uzmite bolovanje ili neki drugi razlog, nemojte da krećemo u ovo… Ja Vam garantujem…
Predsednik veća: Na kakav pritisak? Ne razumem.
Optuženi Veljko Belivuk: Kakav pritisak? Pa nije, sada ću da Vam kažem, nije ovaj srčani, al` imaćete i onaj od strane države, od strane Ivanićevih pretpostavljenih, od njih ćete imati pritisak, a videćete. Ja Vam garantujem s naše strane, dlaka s glave ne može da fali, niko Vas neće pritiskati, niko neće vršiti uticaj na nas… na Vas. Molim Vas ako ćete suditi fer i korektno po zakonu, ajde da sudimo, ako ne, ako ne možete da izdržite pritisak od strane Vučića, molim Vas da odma batalimo ovo i da ne ulazimo u to, nek` se drugi neki sudija postavi tu i nek` se on se bakće s tim.
Predsednik veća: Dobro. Hvala Vam. Možete se vratiti na mesto.
Optuženi Veljko Belivuk: Ništa, hvala Vama.
Evo kompletnog transkripta audio zapisa Belivukovog iskaza, koji je dao na pripremnom ročištu 7. septembra 2022.
Optuženi Veljko Belivuk: Dobar dan sudija.
Predsednik veća: Dobar dan.
Optuženi Veljko Belivuk: Veljko Belivuk. Jel` mogu ja da počnem, ja ne bih tražio da sednem, ja bih samo tražio da čitam pošto je malo onako obimnije, pa bih kao tužilac što je mogo da čita i ja da iskoristim tu priliku da ne bih nešto propustio, zaboravio ili izneo kako nije trebalo.
Samo momenat, evo ovako, u potpunosti osporavam pravnu kvalifikaciju i činjenični opis optužnice. Vidite i sami da tužilaštvo nema nikakve dokaze u ovom predmetu, iz tog razloga koristi operativna saznanja od Europola. Fotošopirane fotografije, navodno iz telefona sa Sky aplikacijom, pokazivanje putanje kretanja mobilnih telefona bez i jednog dokaza ko je vlasnik tih telefona, s tim što samo tužilaštvo navodi da su okrivljeni uzimali telefone jedni od drugih, tako da je tu zbrka svesno napravljena od strane tužilaštva da bi se obrazlagale praznine i neslaganja optužnice.
Tužilaštvo se poziva na međunarodnu pravnu pomoć i neko bi možda pomislio da je ona zakonito pribavljen dokaz i bez obzira na to koliko puta tužilaštvo je izgovorilo tu neistinu, činjenica jeste da je sve u vezi sa tom međunarodnom pravnom pomoći nezakonito protivpravno, u najboljem slučaju sporno. Europol sa središtem u Francuskoj bez ikakvih zakonskih ovlašćenja i odobrenja prisluškuju kako oni kažu potencijalne teroriste, izvršioce teških krivičnih dela i to šalju u preko sto zemalja isključivo kao operativna saznanja, ne ulazeći u to ko su lica koja putem Sky aplikacije komuniciraju, ko koristi telefone. Da li su fotografije na tim Sky aplikacijama originalne ili fotošopirane, i sami znamo koliko je tehnologija napredovala i šta se sve može napraviti uz pomoć naprednih programa.
Tužilaštvo i samo zna da te informacije dobijene od Europola i nazovi međunarodne pravne pomoći iz Francuske ne mogu koristiti kao zakonito pribavljeno dokazno sredstvo u krivičnom postupku, pa su zbog toga pribegli taktički da te pribavljene fotošopirane fotografije izbace u javnost i na taj način izvrše pritisak na okrivljene i uz pretnje doživotne robije na njih da zaključe sporazum o svedočenju i postanu okrivljeni saradnici.
Vidite sudija, tužilaštvo, a posebno Saša Ivanić ima vrlo čudan običaj da izvodi okrivljene iz njihovih ćelija bez obaveštavanja njihovih branioca, pogotovo u večernjim časovima i vikendom. Sa jedne strane im maše tim protivpravno pribavljenim fotošopiranim fotografijama i preti doživotnom robijom, a sa druge strane im ponudi da nauče tekst, iščitaju ga, isterete sve i svakoga za koga im to tužilaštvo kaže i time stiču priliku da postanu svedoci saradnici i odu kući na nanogicu. U psihologiji svakog živog bića je da ide linijom manjeg otpora, da će učiniti sve pa i slagati zašto da ne, da spasi sebe, a to tužilaštvo odlično zna. O načinu rada Tužilaštvo za organizovani kriminal govorio je i član Visokog saveta sudstva advokat i poslanik Vladimir Đukanović, pa ću ga sad citirati, on to nije govorio za ovaj slučaj, drugi slučaj je u pitanju, ali je obuhvatio i celo Tužilaštvo za organizovani kriminal, znači citiram ga: „Nije to prvi slučaj nažalost i to baš pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, veoma često možemo da se mi kao advokati suočimo sa tim da se razni predmeti vode na vrlo poseban način i da se ti dokazi pod znacima navoda prikupljaju na vrlo čudan način, eto u najmanju ruku sporan. Generalno se pojavila praksa u tužilaštima da namerno drže nekoga pitaj boga koliko u pritvoru ili ga tako cede ili maltretiraju dok nekoga ne dovedu u fazu da prizna i šta jeste i šta nije i onda kada neko ne viđa porodicu i najbliže članove familije, onda ljudi uhvate priznaju i šta jeste i šta nije, i gotovo čitav postupak ode u drugom smeru i ako ćemo takav način da dolazimo do istine, mislim da to nije u redu, ali nažalost se to dešava i mislim da je to jako jako loša praksa“, kraj citata.
Imamo situaciju da navodni izvršioci krivičnih dela sede zajedno sa oštećenima, bez ikakvih pregrada i paravana, da oni za koje tužilaštvo tvrdi da su vršili najmonstruoznije zločine, mučenje, čupanje noktiju, peglanje peglom po telu i ko zna kakve još gadosti, idu kući. Oni odu kući sasvim normalno, provode vreme sa svojom porodicom, imaju obezbeđenje i platu. Da li je to Vama normalno? Meni nije. Da li iko misli da bi tužilaštvo i sud sklapalo takav sporazum sa takvim navodnim zverima i zlotvorima i pustili ih na slobodu. Ja mislim da ne bi. Pušteni su jer su pristali da lažu, izmišljaju svakojake fantazije i sve što ih tužilaštvo uči, ali samo s jednim ciljem osuditi Belivuka i Miljkovića, po svaku cenu. Čak se i ministarka pravde oglasila tim povodom u sredstima javnog informisanja, izjavila da ja i Marko Miljković možemo samo da dobijemo smrtne kazne. To je dva puta ponovila, tek treći put kad su je opomenuli ona je skapirala da ne postoji. Ja ne znam u kojoj zemlji je ona ministarska pravde ali u Srbiji nema smrtne kazne definitivno to treba svi da znaju, čisto da ih obavestim. Takva izjava kao i mnoge druge utiču na svakog ko je malo labilan, ako jedna ministarka pravde kaže da ćemo dobiti smrtne kazne, zašto bismo se čudili što su neki pristali da govore neistinu samo da bi izbegli to vešanje.
Nažalost mi okrivljeni i odbrana nemamo kapacitet da pariramo tužilaštvu. S jedne strane oni nude boravak u domu s porodicom, platu od države svakog meseca, minimalna kazna uz obećanje da će suđenje trajati bar 8 do 10 godina i da će vreme provedeno kod kuće na nanogici biti uračunato u kaznu, plus siguran uslov na 2/3 kazne što znači da će neki ići možda godinu ili dve u zatvor, a sa druge strane mi mučenici nudimo dug višegodišnji pritvor, odvojenost od porodice, pretnje doživotnom robijom i vešanjem zavisi koga pitate, otežani uslovi u pritvoru.
Kada sve ovo sagledamo vidimo mi okrivljeni i odbrana ne možemo da pariramo tužilaštvu takoreći smo u mat poziciji ali eto tako gledaju pesimisti, svako ko je slab ko je labilan, takvi govore neistinu i sede ovde pod klimom, a mi ostali smo tamo iza stakla, mi smo optimisti znamo da će ovo sve da prođe, da će da se okrene situacija, da ćemo dokazati nevisnost istinom.
Tužilaštvu kao da nije sve to dovoljno pa i pored sve raspoložive tehnike, tehnologije na stotine radnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, BIA-e i policije, primenjuju silu i pretnje ubeđujući okrivljenog Aleksu Šejića u SBPOK-u, da ne izgovaram svaki put Služba za organizovani kriminal mislim da oduzimam vreme bez potrebe, znači oni ga pritiskaju da izjavi ono što oni od njega traže, a što nema veze sa istinom, ili će ga u suprotnom daviti u jezeru Aca ciganlija, da će mu oduzeti braću od roditelja jer su maloletni, čak su ga skinuli golog i snimali telefonom. Sve će to Aleksa Šejić sam reći u svojoj izjavi, objasniti kako ga je inspektor Stolić tukao pesnicama u stomak, a vređao i pritiskao da ih posluša, Nevenko Marić, obojica radici SBPOK-a.
Vladimir Dimitrijević je uhapšen gde mu je prećeno višedecenijskom robijom i da će mu srušiti kuću porodičnu. Kako je on obično živo biće na tu ucenu pristaje to jest ponavlja zadati tekst da je sa mnom vršio krivično delo neovlašćene proizvodnje i staljanje u promet opojnih droga član 246 stav 5 KZ-a. Kako je Dimitrijević pristao i priznao to izmišljeno delo bez grama droge, pušten je na slobodu.
Zaboravio sam da napomenem da su određeni okrivljeni vođeni u izolaciju – pod znacima navoda, navodno da imaju koronu, da je bilo zabranjeno da ih porodica i branioci posećuju, ali su u tom istom periodu vođeni u tužilaštvo, čak su i snimani okrivljeni kad su davali izjave u to vreme kada su bili u toj izolaciji, navodno zbog korone. Sve se to dešavalo nakon podizanja optužnice i njenog potvrđivanja, po nečijem nalogu, a sud nam mora utvrditi i reći po čijem, ko je to vodio okrivljene u izolciju, dve i više nedelja, bez prava na posete rodbinske i advokatske, ali iste je vodio na razgovor u tužilaštvo, ko je primoravao okrivljene da otkazuje advokatska punomoćja. Odlagalo se pripremno ročište u tom intervalu kada su bili pregovori, dogovori, sve je to rađeno protivzakonito. Ja bih zamolio sud da nam odgovori na ove navode i pitanja, a sve nam to može pojasniti Nikola Spasojević samo je pitanje da li će. Ističem da su rešenja o prihvatanju sporazuma o svedočenju zaključeni između Tužilaštva i Hrvatin Bojana, kao i Tužilaštva i Nikole Spasojevića doneta na nezakonit način od strane ovlašćenih lica i da oni treba da sede u prostoriji gde sede sva okrivljena lica, a ne da sede sa oštećenima jer im tu nije mesto. Zašto su nezakonita rešenja i ne mogu se koristiti, imati pravnu snagu u ovom postupku, imate sve detaljno u zahtevu za izuzeće koje je na prvom ročištu izneo Dejan Lazarević advokat, tako da se ja tu ne bih ponavljao i trošio vreme.
Vidimo da je Tužilaštvo dobro proučilo sve naše zahteve i sve razgovore advokata one tajne mislim zagarantovane zakonom tajne, pa su odlučili da pored svih kako oni sami kažu neoborivih dokaza u vidu brojnih DNK tragova, dva svedoka saradnika u prvom trenutku, uzmu i naprave i trećeg, ali ovog puta na izgled po zakonu kažem, samo na izgled. Sa Lalićem su ispravili sve propuste na koje smo ukazali da su radili sa ovom dvojicom. Kada budemo poljuljali Lalićevo svedočenje izmisliće tužilaštvo i četvrtog, tačnije već ga pravi kao i svaki put. Krene prvo u novinama priča, mislim Tužilaštvo koje je mnogo ozbiljna stvar bi trebalo da bude Tužilaštvo za organizovani kriminal, a svedok saradnik treba da bude neko ko je zaštićen kao beli medved. Mi svaki dan imamo šta će Draganić reći, kako će reći i onda kad treba da dođe da ga vidi advokat i porodica da porazgovaraju s njim, oni kažu ima koronu, ponovo. Pri tom za koronu to smo gledali video sam u austrijskom parlamentu gde je poslanik sipao Koka-kolu u test i pokazo je pozitivno, znači verodostojnost tih testova je nula.
Vrhovni komandant Vučić i njegov vojnik Belivuk
Da se u ovom slučaju sve radi u najblažem rečeno sumnjiv način imamo gomilu primera. Jedan je primer pretres kuće u Ritopeku gde je rukovodilac uviđaja bio tužilac Saša Ivanić, među prisutnima pored advokata bilo je prisutno i pedesetak radnika SBPOK-a, ministar unutrašnjih poslova i njegovi zamenici, drugi rukovodioci i policajci. Kada su otvorena vrata takozvane skrivene prostorije pored forenzičara u tu prostoriju je prvo ulazilo lice u civilnom odelu bez ikakve opreme za veštačenje koje se na insistiranje advokata Dejana Lezarevića predstavio kao šef forenzike i nastavilo slobodno da šeta tom prostorijom, zatim su ulazili drugi policajci i ministar unutrašnjih poslova, kako je ko hteo. Da li je to rađeno da se zametne neki trag ili nešto drugo to ne znam ali se nadam da ćemo u toku postupka to utvrditi.
Takođe napominjem da su sve stvari, oružje, koje je nađeno u prostoru između garaže i skrivene prostorije stavljene na pod garaže, gde su svi učesnici ovog događaja se nalazili, uz mogućnost da se kašlje i kija i glasno govori tik iznad tih predmeta. Da li su ti DNK tragovi utvrđeni od strane veštaka da pripadaju NN osobama ili nekim poznatim osobama u daljem toku postupka bi trebalo da utvrdimo. Da je naša primedba na mestu govori najbolje broj uhapšenih pripadnika MUP-a, pogotovu pripadnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala i Bezbednosno informativne agencije. Govorim o periodu od našeg hapšenja 04.02.2021. pa do danas, ali i ubuduće. Neko od nas veruje da… izvinite, neko od nas očekuje da verujemo u njihove uviđaje, rezultate analiza, a oni sami sebi ne veruju, pritom većina tih uhapšenih pripadnika MUP-a je radila baš na ovom, našem slučaju za koji se ja sad nalazim ovde pred Vama, a ni jedan nije uhapšen zbog saradnje sa mnom, već zbog saradnje sa drugim kriminalnim grupama. Kao što je advokat Nikola Ristović već rekao, tražimo da se u dokaz uvrsti svedočenje forenzičara i veštaka sa mog prethodnog suđenja, poznatije kao „ubistvo na šinama“, pa ćemo videti kako to policija utiče na veštake i njihove nalaze. Kako se vrši nanošenje DNK nekog lica na neke površine ili predmete nenamerno od strane samih forenzičara, njihovom opremom i još dosta toga. Ako se 2017. nanosi DNK nenamerno ili namerno i uticali na veštake pripadnici policije, zamislite šta tek mogu danas da rade uz još savremeniju opremu.
Inače od 2007. pa do 04.02.2021. godine meni je DNK uziman četiri puta od strane policije, pa bih Vas pitao zašto nešto što je nepromenljivo za svako živo biće i kad Vas jednom unesu u sistem u njemu ostajete trajno zauvek. Zašto se meni uzima četiri puta sa dva štapića, ukupno osam uzoraka na srpskom što bi se reklo, i šta se radi s njim. Inače poslednji put DNK mi je uzet baš u SBPOK-u gde sam bio u svojstvu građanina par dana pre hapšenja, inspektor Stolić i Nevenko Marić koji su tome prisustvovali su odbili da mi kažu ili pokažu na osnovu čega dajem DNK. Na pitanje zašto četiri puta, moje pitanje zašto četiri puta dajem DNK rekli su mi kroz smeh da kad njima dam da sam završio sa davanjem zauvek.
Sudija vidite, tužilaštvo samo ne zna šta hoće, oni su nas zatrpali nekim DNK veštačenjima koja su odokativno, znači nisam brojao, ali odokativno rečeno 90% nekih NN lica. U nekih 8% slučajeva potpuno nebitna, kao na primer veštačenje mojih papuča iz putne torbe koju sam imao sa sobom kada sam uhapšen, gde su uspeli da dokažu da su moje papuče moje, kao i ostala garderoba, a onda su mi našli DNK na volanu u vozilu u kom sam uhapšen na mestu vozača. Ne znam čemu to sve treba da služi i kako to dokazuje neku krivicu sem da se zatrpa odbrana i sud da izgleda kao da su radili nešto. Za preostala dva procenta ćemo uz pomoć veštaka saznati i više detalja to jest da li je baš to tako kao što tužilaštvo tvrdi.
E sada ja sam ovde ubacio iza ovog proširenje, dve rečenice, da li mogu sad da iznesem da ne bi moro sledeći put da izlazim?
Predsednik veća: Za drugu optužnicu?
Optuženi Veljko Belivuk: Da, da.
Predsednik veća: Nemojte sada.
Optuženi Veljko Belivuk: Ne.
Predsednik veća: Nije pročitana optužnica, moramo formalni deo da završimo.
Optuženi Veljko Belivuk: Jasno, dobro, onda samo moram da preskočim taj deo, eto samo moram da preskočim taj deo, tako sledeći put iskoristiti to je bukvalno još dve, tri rečenice.
Predsednik veća: Da, imate pravo naravno.
Optuženi Veljko Belivuk: Inače ovo je prvi slučaj u našem pravosuđu gde sa pripremnim ročištem počinje istraga za ova krivična dela, a evo zašto je to tako, Tužilaštvo nije saslušavalo okrivljene u fazi istrage za sva krivična dela, a znamo da su u pitanju teška krivična dela koja se optuženima stavljaju na teret član 68 KZ.
Tužilaštvo advokate nije niti pozivalo, niti obaveštavalo, niti dozvoljavalo da prisustvuju saslušanju svedoka oštećenih, ispitivanju okrivljenih saradnika, advokati su pisali podneske, tražili, predlagali da se saslušaju okrivljeni za sva krivična dela za koja nisu saslušani ali bez ikakvih rezultata i odgovora. Zamislite situaciju gde sud donosi rešenje o potvrđivanju optužnice a da u fazi istrage okrivljeni nisu saslušani za najteža krivična dela pritom su dostupni sudu i tužilaštvu, nisu u bekstvu. U ovom predmetu se postavlja pitanje advokatskih poseta koje su nesporno što je i zvanično potvrđeno, slušane i snimane, rađeni su transkripti naših razgovora prilikom advokatskih poseta i to istog dana. O svemu tome odmah smo informisani i o tome obavestili sud i tužilaštvo ali bez ikakvih, ikakvih rezultata i reakcija nadležnih organa. Na advokatskim posetama smo ja i Marko Miljković odvojeno naravno, govorili sa advokatom Dejanom Lazarevićem kako je pretres stadiona dobro prošao i da ono najbitnije nisu našli, govorili smo na kojim splavovima i klubovima se nalazi sve i svašta i rezultat tog našeg testa su tri pretresa stadiona to jest restorana, naknadno posle našeg hapšenja, i kuhinje na stadionu, kao i raznih klubova i splavova. Svi ti pretresi su rađeni u roku od 20 sati najkasnije od tih naših advokatskih poseta po nalogu Tužilaštva. Na sve to sredstvo javnog informisanja je prikazao slike ubijenih ljudi uz komentar predsednika države i ministra unutrašnjih poslova da su to slike žrtava. E sad mi tih slika nemamo u predmetu, da Vas podsetim jedno je bilo lice sa istetoviranom nogom i rečeno je da je to navijač „Crvene zvezde“, a drugo je kako kažu obezglavljeno. Što se tiče sredstava javnog informisanja imamo situaciju da fotošopirane fotografije je Francuska poslala isključivo Tužilaštvu za organizovani kriminal koje niko od branilaca ne može da dobije, da ih mi imamo da ih analiziramo, već mora da se najavi, dobije dozvolu od suda, gleda ih u ovoj zgradi uz fizički nadzor službe obezbeđenja u nekom takozvanom kavezu, sad sve te fotošopirane fotografije imaju svi novinari, internet portali, pa bih voleo da nam Tužilaštvo objasni kome, zašto, na koji način i sa kojom namerom su dali iste i znaju li da će odgovarati za to krivično. Igrom slučaja u jednom od sudskih procesa u kojima sam tužio novinare za niz bljuvotina i laži koje su izneli o meni, Bogu dragom hvala imamo i vlasnika „Informera“ Dragana J. Vučićevića, koji je pred sudom rekao da on sve te fotografije ima u svom telefonu. To je isti onaj Dragan J. Vučićević koji je javno u sredstvima javnog informisanja čitao transkripte razgovora advokatskih poseta uz određene korekcije, moram to da navedem, uz objašnjenje da iako su ekskluzivno najavili puštanje tih snimaka to jest transkripata ne mogu da ih puste znate, ne mogu kaže jer bi time prekršili zakon ali da može da ih pročita. Ja znam da u ovom slučaju ništa nije normalno, niti po zakonu, ali sudija evo pitam Vas kako je to moguće da je snimanje… da je čitanje kako se zove, da je puštanje transkripata advokatskih poseta protivzakonito, a njihovo snimanje i čitanje potpuno zakonito. To bih eto voleo da znam i voleo bih da nam neko to pojasni.
Nismo dobili odgovor na pitanje kako je kada okrivljeni svedok Hrvatin Bojan lišen slobode, pod kojim okolnostima, koliko je i gde je bio zadržan pre davanja izjave u tužilaštvu, gde je boravio svo to vreme, sa kim je razgovarao i pregovarao, odakle mu sveske i beleške, zašto je čitao iz sveske kao ja sada što čitam, umesto da je davao izjavu kao što sam ja davao ispred tužioca. Obratili smo se sudu da odgledamo video i audio snimak davanja izjave okrivljenog saradnika Hrvatin Bojana onda smo dobili odgovor da ga nema, onda smo se, odmah smo predali zahtev u tužilaštvo, ali uzalud jer su advokatu Đorđu Tomiću odgovorili da nam to neće omogućiti uz osmeh i rečenicu „nula bodova“, šta god im to značilo. Takođe moramo utvrditi ko je Hrvatinu menjao advokate i ko mu ih je određivao.
Advokat Ivica Vuković rekao je advokatu Dejanu Lazareviću da je dobio punomoćje od porodice, ali da ga nisu pustili da brani i prisustvuje saslušanju okrivljenog svedoka Hrvatin Bojana. Tužilaštvo je saslušavalo svedoke okrivljene bez prisustva branilaca okrivljenih, kao da branioci mogu svedoke plašiti, vređati ili fizički napasti. Pravo advokata je da prisustvuje ispitivanju svedoka, da postavljaju pitanja u pravcu utvrđivanja činjeničnog stanja, pa i da postavi pitanje tužilaštvu ko je Radović Zdravko i zašto za Radović Zdravka i njegovu navodnu otmicu ispituje suprugu Radojević Zdravka. Tužilaštvo je ispitivalo i suprugu Veličkovića, ispitivanje je išlo u pravcu u tome se i uspelo, da se Vuk Vučinić izmenuje za krivca i da se već u fazi istrage dokaže njegovo učešće u otmici i odvođenju Veličkovića direktno u Ritopek, čak je i supruga Veličkovića prepoznala na slici Vuka Vučinića kao izvršioca krivičnog dela. Ako uzmemo u obzir ono što navodi tužilaštvo i ono što okrivljeni saradnik Hrvatin Bojan tvrdi onda se postavlja pitanje ko tu govori istinu, Tužilaštvo koje tvrdi da je Vuk Vučinić izvršio krivično delo ili Hrvatin koji tvrdi da je on izvršilac krivičnog dela, a verovatno ni jedan ni drugi ne govore istinu.
Mi sudija u ovom toku postupka moramo isticati razna razmimoilaženja između Tužilaštva i okrivljenih saradnika i utvrditi šta je istina, a šta nisu uspeli da usklade u svojim navodima, navešću za početak samo određene detalje i činjenice.
Okrivljeni saradnik Hrvatin nam reče, očigledno pod nečijem nalogu, da se mašina nalazila odmah čim se uđe u garažu, a pre skrivenog otvora, s tim što napominjem da kad se pogledaju gabariti mašine ona je jedno tri do četiri puta veća od tog skrivenog otvora i da nikako nije mogla da prođe kroz taj skriveni otvor i uđe u skrivenu prostoriju, dok nam Tužilaštvo tvrdi da se mašina sve vreme nalazila u skrivenom prostoru. Po verovatno istom nalogu i okrivljeni svedok Spasojević Nikola reče da se mašina nalazila čim se uđe u garažu, a ne u skrivenoj prostoriji.
Želim da napomenem da je tužilaštvo svesno i slobodno mogu reći namerno veštačenje DNK dalo u zadatak svim sudskim veštacima koji su za to osposobljeni i koji su angažovani do sad od strane suda, a sve u cilju da bi se odbrani omogućilo da angažuje stručne savetnike iz te oblasti. Smatram da to nije pošteno i profesionalno i time se onemogućava nama okrivljenima pravo na odbranu i pravično suđenje. Bez obzira na sve to, slušanje advokatskih poseta se i dalje vrši i zato tvrdim iz svih nabrojanih i navedenih činjenica da istragu onu koju zakon propisuje mi nismo imali, ni mi, ni branioci očigledno nismo moćni da u tom pravcu nešto promenimo ali eto zato hvala bogu je sud tu da obezbedi zakonitost postupka i to se nadamo od danas pošto na prvom ročištu ako se sećate javnost nije bila isključena iz… sačekaj da završim…, ako se sećate prvo ročište javnost nije bila isključena pa su slike mene i Marka kako oni kažu procurele u javnost, ja ne znam da iz ove sudnice može nešto da procuri sudija, taj dan je suđenje kasnilo jedno tri i po sata zbog pretresa i svega, te ozbiljnosti, pa je pitanje ako tako mogu mene da koga mogu da slikaju još i šta sve mogu i ko je to uradio?
Predsednik veća: Optuženi Belivuče, jel` imate još dosta?
Optuženi Veljko Belivuk: Imam.
Predsednik veća: Morali bi da prekinemo.
Optuženi Veljko Belivuk: Ništa…
Predsednik veća: Jedan od optuženih je tražio da ode do toaleta. Tako da ćemo mi u ovom momentu i odrediti pauzu.
Optuženi Veljko Belivuk: Važi.
Predsednik veća: Pa, Vi pozavršavajte sve što imate.
Optuženi Veljko Belivuk: Evo, samo da obeležim gde sam stao.
Predsednik veća: Sud donosi Rešenje – Određuje se pauza u trajanju od 30 minuta.
Predsednik veća: Možemo da nastavimo jel tako? Optuženi Veljko Belivuk neka izađe za ovu govornicu i neka nastavi sa svojim izlaganjem.
Optuženi Veljko Belivuk: Jel` treba ponovno predstavljanje ili samo da nastavim?
Predsednik veća: Ne, evo ja sam Vas predstavila, izvolte. Nastavite.
Optuženi Veljko Belivuk: Jasno, hvala. Sada bih prešao na navode tužilaštva koji su prezentovani sudu u toku ovog postupka. U toku istrage da tako kažem pod znacima navoda mi smo verovali tužilaštvu koje je jasno i glasno navodilo da je krivično delo na štetu Veličković Gorana učinjeno tako što je trećeg, naravno… tako što je 03.08.2020. godine Veličković namamljen da dođe u ulicu Višegradska i to ga je namamilo lice Vuk Vučinić. Zatim nam reče tužilaštvo da je Vuk namamio Veličkovića da uđe u vozilo marke „Smart“ i zatim ga je direktno odvezlo u ulicu Livadice broj 3 u Ritopeku. Gde smo ga ja, Marko Miljković i drugi članovi organizovane kriminalne grupe lišili života. Verovali smo tužilaštvu da se na kamerama vidi okrivljeni Vuk kako ide ulicom Višegradska, te da zajedno sa oštećenim Veličkovićem ulazi u „Smart“ i to na mestu vozača Vuk, a na mestu suvozača Veličković. Objasni nam tužilaštvo putanju kretanja „Smarta“ po auto-putu i van njega, odlazak „Smarta“ do kuće u Ritopeku, povratak „Smarta“ u Beograd sa Vukom na suvozačkom mestu i sud poverovao u sve to što je tvrdilo tužilaštvo, te odredi pritvor Vuku i mesecima se Vuk nalazio i sedeo u pritvoru. Dokaza protiv njega koliko hoćete, detaljnih i preciznih. I šta se onda desi posle toliko meseci, tužilaštvo reče ništa od toga nije tačno. Vuk nije namamio Veličkovića, Vuk nije vozio „Smarta“, ma Vuk nema veze s tim događajem i sud potvrdi sve to. I sad hoćemo li mi i dalje verovati tužilaštvu na reč ili nećemo? Šta je tužilac za organizovani kriminal radio u istrazi i zašto te zapisnike treba izdvojiti, sada ću navesti u nekoliko primera.
Prvi, prilikom lišenja slobode Nemanje Đurića, advokati Marko Janković i Dejan Lazarević pristupaju u SBPOK, potpisuju punomoćje, dobijaju rešenje o zadržavanju, a sutradan radnici SBPOK-a rade belešku da Đurić otkazuje punomoćje i to samo advokatu Dejanu Lazareviću, ali ne i Marku Jankoviću. Ali, pored toga ne pozivaju advokata Jankovića na saslušanje Đurića već pozivaju advokata po službenoj dužnosti koji treba navodno da prisustvuje nekom davanju izjave ili nekom priznanju. Kada advokat po službenoj dužnosti Jovandić vidi o čemu se tu zapravo radi i pored pretnji kojima je bio izložen od strane radnika SBPOK-a, pozvao je tužioca i saopštio mu da odbija da učestvuje u toj nečistoj radnji.
Drugi primer, hapse okrivljenog Šejića. Započinju psihičku torturu sa pretnjama da će ga daviti u jezeru na Ada Ciganliji, da mora da izmisli bilo šta i tereti bilo koga. On pristaje i lupeta da je za Tadića mešao neku drogu, vode ga u Tužilaštvo za organizovani kriminal i taman misleći da se spasao od policije i torture kaže istinu da nema veze sa bilo kojim krivičnim delom, ni sa Tadićem i određuje mu se pritvor kao sankcija za odbijenu saradnju sa SBPOK-om i tužilaštvom za organizovani kriminal. I dalje se vrši pritisak na njega da potpiše sporazum o priznanju krivice, ali vidim da im baš ne ide to. Zapisnik o ispitivanju u SBPOK-u nije pribavljen na zakonit način i zato ga treba izdvojiti iz spisa predmeta. E sad, šta rade, Tužilaštvo za organizovani kriminal posle pribavljanja iskaza na takav način kada se okrivljeni požale na rad policije i objasne šta je istina. Pita okrivljene da li su tada imali branioca, da li je bilo poverljivog razgovora, da li su potpisali zapisnik i da li su ga pročitali i tako dalje. To je isto kao da sad ja ovde evo pitam postupajuće tužioce da li je na njih neko vršio pritisak da opserviraju Vuka Vučinića, da ga prave, da utvrde njegovo kretanje, da mu dokažu izvršenje krivičnog dela, da supruzi Veličkovića pokažu njegovu fotografiju, da traže određivanje pritvora za Vuka, da se više meseci drži u pritvoru. Da li ih je neko pritiskao da to rade, da li su imali pomoć policije, da li su imali svu tehniku i tehnologiju i šta je to uticalo na njih da promene svoj stav o Vuku, a tako su mu potpuno dokazali radnje izvršenja krivičnog dela koje mu stavljaju na teret i tako dalje, i tako dalje.
Treći primer, hapsi se okrivljeni Dimitrijević, plaši, pritiska, maltretira u SBPOK-u da me tereti, bez obzira što nema ni grama droge. Obećava mu se da će biti pušten ako tako izjavi, potpiše i to se i uradilo. I sami ste videli šta je Dimitrijević izjavio u tužilaštvu i šta je prava istina, a ne fantazija i bujna mašta bez grama droge. Takođe, zapisnik o ispitivanju u SBPOK-u nije pribavljen na zakonit način i zato ga treba izdvojiti iz spisa predmeta.
Četvrti primer, Hrvatin Bojan, njegovo hapšenje, držanje i ispitivanje se mora ispitati do detalja i tada ćemo utvrditi kog datuma i gde je stvarno lišen slobode. Gde je boravio do saslušanja kod tužioca. Ko mu je poklonio svesku iz koje čitao kada je iznosio odbranu i čiji je rukopis u toj svesci. Kada ćemo videti snimke davanja iskaza Hrvatina u SBPOK-u i Tužilaštvu za organizovani kriminal? To je ono što tražimo ili molimo od suda i Tužilaštva za organizovani kriminal da nam omogući.
Ispitivanje supruge Radojević Zdravka je peti primer. Ispitivanje na okolnosti otmice i nestanka, naglašavam ono što je tužilac prilikom ispitivanja tražio da se govori, ne o nestanku Radojević Zdravka, već Radović Zdravka, što možete utvrditi uvidom u transkripte sa tog ispitivanja. Da je advokatima bilo dozvoljeno od strane tužilaštva da prisustvuju njenom ispitivanju, pitali bi da li je njen suprug Radović ili Radojević, pa bi tako imali tačan podatak i pravilno izvedenu dokaznu radnju.
Šesti primer, ispitivanje supruge Veličković Gorana, vrhunski usmeravana da prilikom ispitivanja jasno i glasno tereti Vuka Vučinića. Sa njenim svedočenjem Vuk je zakucan kao izvršilac krivičnog dela. Tačnije po navodima tužilaštva i supruge Veličkovića, Vuk je namamio Veličković, da Vuk je namamio Veličkovića da se vide, da uđu u vozilo marke „Smart“, da ga odveze u Ritopek sa „Smartom“ i da ga tamo liše slobode. Sad pitanje, šta treba da radimo? Da to zaboravimo i izbrišemo iz spisa predmeta ili ne? Pitaćemo suprugu Veličkovića onako isto kao što tužilac postavlja pitanja. Da li je neko vršio na Vas pritisak da date takvu izjavu? Da li ste izjavu dali svojevoljno? Da li ste bili upozoreni o svojim pravima?
Sedmi primer, svedok Ilija Kovačević ispitan bez pozivanja okrivljenih i branioca. Postavlja se pitanje šta bi to uticalo ili uznemirilo svedoka koji je navodno prodavac mobilnih telefona. On je bio lišen slobode u SUP-u i onda odveden u Tužilaštvo za organizovani kriminal uz dogovor davanja iskaza i pušten je na slobodu. O tome ćemo detaljno kada za to dođe vreme objasniti sudu šta se sve dešavalo kada je u pitanju uzimanje iskaza od svedoka Ilije Kovačevića.
Osmi primer, određeni okrivljeni nisu ni saslušavani za krivična dela iz ove potvrđene optužnice. Pa, eto pitam Vas kako je to moguće u našoj pravnoj državi da optužnica bude potvrđena, a u fazi istrage okrivljeni nisu imali pravo da iznesu svoju odbranu, niti predlože dokaze koji im idu u prilog i da li se to desilo u proteklih to jest poslednjih sedamdeset godina u našem pravosuđu i ko je kriv za to. Vidim u rešenju o odbacivanju zahteva advokata Dejana Lazarevića za izuzeće tužioca Ivanića i Babića. Tužilac za organizovani kriminal reče da se i onako okrivljeni brane ćutanjem i da ne odgovaraju na pitanja tužioca. Eto sudija ja nisam znao da se u radu tužilaštva, to jest da u radu tužilaštva uopšte postoji metoda predviđanja odbrane okrivljenih, pa im se zato ne daje pravo na odbranu i evo podsetio bih ovde postupajuće tužioce da su svi okrivljeni izneli svoju odbranu, odnosno negirali izvršenje krivičnih dela, ispričali ono što im je zakon omogućavao, da se u slobodnom izlaganju osvrnu na sve ono što, za sve ono što smatraju da njima ide u prilog.
Deveti primer, Tužilaštvo za organizovani kriminal je zadatak veštačenja bioloških tragova nađenih na određenim mestima i na određenim predmetima dao apsolutno svim veštacima da rade, a koji se inače bave tim poslom isključivo da bi odbranu onemogućili da angažuju stručne saradnike iz te oblasti. Samo Vas pitam da li je to pošteno i profesionalno? Imamo li mi okrivljeni pravo na odbranu i pravično suđenje ili ne?
Dalje, Francuzi su poslali dokumentaciju onu protivpravnu pribavljenu i fotošopiranu. Rekoše da ga šalju samo Tužilaštvu za organizovani kriminal, kad ono, predsednik Srbije i ministar policije objaviše to na televiziji, pa bi trebalo ispitati kako su došli do tih podataka i ko im ih je dao. Ukoliko su oni dobili ovde, od ovde postupajućeg tužioca sve to, znate i sami da oni više nisu kredibilni da učestvuju u ovom krivičnom postupku i treba ih izdvojiti. Sve što sada navodim je apsolutno tačno i možete i morate proveriti i uvek ću u toku ovog postupka iznositi ono što se u predmetu radilo i radi, a nije u skladu sa zakonom.
Poštovani sude, Vi ste sigurno pročitali pismenu dokumentaciju koja je pristigla iz Francuske i to Tužilaštvo za organizovani kriminal naziva međunarodna pravna pomoć, a to je realno sve, sve sem međunarodne pravne pomoći, a evo zašto. Europol našoj policiji šalje neku dokumentaciju koju su oni pribavili, sastavljali, dopunjavali, na ovaj ili onaj način naravno bez ikakve naredbe, jer to je stil njihovog rada što smo čuli od izlaganja raznih advokata. Ali su to poslali uz vrlo bitnu napomenu, kaže ovo možete koristiti isključiti kao operativna saznanja i ne možete ih koristiti pred državnim i drugim organima. Naše tužilaštvo onda uzme i pošalje zamolnicu Francuskoj, jer je sedište Europola u Lionu u Francuskoj i zatraži da se tužilaštvu pošalje ta dokumentacija kao zvanično od njihove države. Kažem zvanična, ali protivzakonita, protiv zakona naše države i ustavnih prava građana. Ističem da je međunarodna pravna pomoć koja je ostvarena u ovom predmetu nezakonita jer se radi o masovnom prisluškivanju koje je zabranjeno i kojim se krše osnovna ljudska prava. Garantovano Ustavom i međunarodnim propisima, konkretno članom 41 Ustava Republike Srbije i članom 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ono što posebno ističem je da bi se ovakvi dokazi iz Francuske koristili u krivičnom postupku Srbije je da budu u skladu sa našim ZKP-om. Kada se uporedi ono što je pribavljeno sa odredbama našeg zakona, u pogledu određivanja, primeni i trajanja posebnih dokaznih radnji dolazi se do zaključka da nije ispunjen nijedan jedini uslov propisan našim zakonom. Na prvom mestu određivanje ove mere se primenjuje prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo ili priprema neko od krivičnih dela navedenih u zakonu, ne bih sada nabrajao. Pri tome pružanje kriptoloških usluga, ne samo da nije krivično delo za koje se može primeniti neka dokazna radnja, već nije propisana našim Krivičnim zakonom. Ova posebna dokazna radnja se određuje naredbom koja mora da sadrži raspoložive podatke o licu. To po našem zakonu mora biti individualno određeno ili odredivo lice. Napominjem da se iz dobijenih papira iz Francuske jasno vidi da se radilo o masovnom prisluškivanju i da su Francuzi navodili da se istraga vodi protiv NN lica. Iz razloga što postoji sumnja da se platforma skaj može koristiti za izvršenje krivičnih dela, a kao razlog se navodi da je skaj aplikacija veoma skupa, ako ne i preskupa za obične korisnike, da plaćanje te aplikacije mogu da priušte samo lica koja se bave kriminalom. To je sudija onako najblaže rečeno čista nebuloza i laž. Kad se podeli iznos pretplate skaj aplikacije sa brojem meseci koliko traje ta aplikacija, to jest ta pretplata, dolazimo do nekih 150 evra otprilike na mesečnom nivou iznosa. U tom slučaju bi trebali da uhapsimo svakog kome je račun za fiksni ili mobilni telefon dođe veći od iznosa od 150 evra mesečno, jer kako Francuzi kažu samo kriminalci mogu da plate tolike iznose. Pri tom sama Sky aplikacija je imala često neke, kako su oni to nazivali, akcije, da vi kada platite šest meseci, dobijete šest meseci gratis, tako da onda više nije ni 150 mesečno nego je nekih 80 evra, tako da se tu spisak osumnjičenih na zemlji planeti povećava drastično. Gotovo sve zemlje koje su dobile od Europola i Francuske takva operativna saznanja odbijaju da tu dokumentaciju uvrste u dokazni materijal u svojim predmetima jer je svima jasno da telefone sa skaj aplikacijom koriste novinari, privrednici, političari, tužioci, policajci, sudije, švaleri, kao i druge osobe koje žele da njihova komunikacija ne bude praćena na nezakonit način kao u ovom slučaju.
Napominjem da ni u jednoj naredbi iz Francuske nije navedeno zbog kog konkretnog krivičnog dela, odnosno događaja je mera prisluškivanja određena. U dokumentaciji se jasno navodi da će se izvršiti presretanje i snimanje i transkripcija svih znači, podvlačimo svih komunikacija dolaznih i odlaznih sa servera koje koristi skaj aplikacija. Iz ovoga zaključujemo da nije bitno koje je lice koje koristi aplikaciju, komunikacija će biti presretnuta sa bilo kog telefona koji koristi taj sistem bez obzira gde se nalazi i ko je njihov korisnik ili čiji je državljanin. Od početka sprovođenja ove mere nije se radilo o sprovođenju istrage i pribavljanja dokaza protiv učinioca određenih krivičnih dela već je sve ovo predstavljalo paravan i pokušaj da se ozakone dokazi koji su nezakonito stečeni kako bi mogli da se koriste u kasnijim postupcima koji će pokrenuti nadležni organi.
Takođe, tim presretanjem kao što je više puta navedeno povređen je suverenitet Republike Srbije jer su francuski organi nesporno i očigledno bez znanja i zahteva nadležnih organa Republike Srbije prisluškivali naše građane koji su koristili skaj aplikaciju, a što se jasno vidi iz zamolnice tužilaštva od 07.04.2021. godine kojim se tužilaštvo obraća Francuzima da dostave prikupljene podatke za tačno navedena lica u kojoj je navedeno da su nadležni tužilac i srpska kriminalistička policija obavešteni od Europola o postojanju podataka i aktivnostima više organizovanih kriminalnih grupa na teritoriji Republike Srbije čiji pripadnici koriste skaj aplikacije i da se upravo zbog toga obaveštenja primljenog od Europola obraćaju za podatke za koje inače nisu ni znali da postoje. Jasno je da su državljani Republike Srbije prisluškivani i da su njihove komunikacije putem skaj aplikacije presretnute bez znanja, predloga i naredbi ili bilo kog drugog akta nadležnih organa Republike Srbije jer su isti o tome obavešteni od strane Europola. I sami možete videti da se radi o prisluškivanju svih korisnika skaj aplikacije i da je iz mase tih nezakonito pribavljenih podataka izvučeno samo ono što je tužilaštvu trebalo. Naš zakon jasno i precizno članovima 166, 167 i 168 ZKP-a propisuje uslove i način određivanja posebne dokazne radnje, tajnog nadzora i komunikacije. Navedeno je da na u predloženi predmet javnog tužioca sud može odrediti tajni nadzor i snimanje komunikacije koja se obavlja putem telefona ili drugih tehničkih sredstava ili nadzor elektronski ili bilo koje adrese osumnjičenog i zaplenu pisama i drugih pošiljki.
Sudija za prethodni postupak određuje ovu posebnu dokaznu radnju, obrazlaže naredbom koja mora da sadrži raspoložive podatke o licu prema kojem se tajni nadzor komunikacije i određuje. Označenje poznatog telefonskog broja ili adrese osumnjičenog, odnosno telefonskog broja ili adrese za koju postoje osnovi sumnje da ih osumnjičeni koristi. Razloge na kojima se zasniva sumnja, način sprovođenja, obim i trajanje posebne dokazne radnje. Ova mera može trajati, ne moram da se ponavljam, tri plus tri i još tri plus tri, eto to. Nijedan od zakonom navedenih uslova za određivanje ove posebne mere tajnog nadzora, komunikacije nije ispunjen. Nemamo nijedan predlog i naredbu ili bilo koji drugi akt nadležnog organa Republike Srbije i sve je protivno našem zakonu. Nije određeno protiv kojih, kog ili kojih lica se mera određuje, zbog kojih krivičnih dela, kada je određena, koliko će trajati, niti razlozi na kojima se zasniva sumnja. Iz svega toga je jasno da je dokaz pribavljen putem, nazovi pravne pomoći nezakonit, da se ne može koristiti u ovom postupku i da ga treba izdvojiti. I to ne da se stavi u škart spise nego da se lepo pošalje nazad u Francusku uz sva ova obrazloženja koja sam sada dao, a onda sam siguran da Francuzi to neće raditi prema Srbiji bar više, za druge ne znam. U našem ZKP-u u članu 15 propisano je da se dokazi prikupljaju i izvode, u skladu sa tim zakonom, zakonom je propisano da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ZKP-om, drugim zakonom ili uopšte prihvaćenim pravima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. U članu 82 ZKP-a propisano je da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa odredbama ovog zakona. Iz svega navedenog smatram da je ovaj dokaz nazvan međunarodna pravna pomoć u suprotnosti sa Ustavom, ZKP-om, drugim zakonima ili uopšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima i kao takav ne može biti korišćen u ovom postupku. Smatram da se sud odmah mora odrediti u pravcu koji su dokazi nezakonito pribavljeni i kao takvi moraju se izdvojiti iz sudskih spisa kako bi bar nastavak ovog postupka tekao na zakonit i regularan način. Ovo se prvenstveno odnosi na takozvanu međunarodnu pravnu pomoć pribavljenu iz Francuske gde se celokupni materijal iz Francuske treba izdvojiti iz sudskih spisa. Kako navedeni razgovori, komunikacije, poruke, tako isto i fotošopirane fotografije. Mi ćemo u toku ovog postupka sve zakonite dokaze iznositi na glavnom pretresu i videćete da navodi tužilaštva i iskrivljena objašnjenja u vidu nekakvih putanja mobilnih telefona, baznih stanica, kretanja vozila, korišćenja mobilnih telefona od strane drugih okrivljenih odnosno međusobno, međusobne razmene telefona, kao i snimci sa kamera i fotografije sa oduzetih telefona nemaju apsolutno nikakve veze sa učešćem, sa učešćem okrivljenih u krivičnom delu navedenom u optužnici. To jest krivičnim delima.
Vučić je prikazao fotografiju tela žrtve koja se ne pominje u optužnici protiv Belivuka
Zahtevamo da se svi zakonito pribavljeni dokazi izvedu na glavnom pretresu, da se saslušaju svi svedoci i oštećeni i to po prvi put po zakonu u ovom predmetu jer je rad tužilaštva bio takav da oni drže nož i pogaču, do sad i ponašaju se kao da zakon za njih ne postoji, to jest ne odnosi se na njih.
Bez obzira što je advokat Dejan Lazarević u svom zahtevu za izuzeće postupajućeg tužioca obrazložio i detaljno naveo gde se sve u spisima predmeta nalaze dokazi koji to potkrepljuju, to jest taj zahtev, republički tužilac je u roku od manjem od 24 časa odgovorio i to u jednoj rečenici onako šturo, kako nije pružano dovoljno dokaza i odbio zahtev. Ja bih samo voleo da znam kako su oni toliki predmet i toliko naloga prešli za manje od 24 časa, eto.
Tvrdim da ni za jedno krivično delo ne postoji valjan dokaz. Sve je iskonstruisano, fotošopirano i izmišljeno, što će se u toku ovog postupka i dokazati, kako saslušanjem okrivljenih, tako i ispitivanjem svedoka, veštaka i drugih lica koje budemo predlagali u toku ovog postupka, a budu proizašli iz izvođenja dokaza u ovom postupku. To je sve što sam imao da isčitam, a sad bih Vam postavio samo jedno pitanje, tačnije zamolio bih Vas da sami sebi postavite vezano je za ceo slučaj naravno, to nije nikakav dokaz, ali.
Da li je Vama sudija kao, ne kao sudiji, nego kao živom biću realno da nas opservira Bezbednosno-informativna agencija, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, određena odeljenja UKP-a, sve pod patronatom Tužilaštva za organizovani kriminal, gde oni po svojim rečima kažu da su oni nama ulazili u kuće, stanove, u automobile. Stavljali prislušne uređaje, GPS praćenja, pa onda vidim ovde iz tih nekih snimaka, transkripata gde je ko, kad, s kim jeo, spavao, imao odnos sa svojom ženom, što ne znam zašto je to bitno uopšte, kupovao neke pločice ili štekere. Sve su to znali. To je vrlo bitno za jednu organizovanu kriminalnu grupu, ali, opet pored svega toga pored stotine i stotine tih tajnih agenata i svih tih uređaja koje sam spomenuo, dronova i cepelina koje koriste u akcijama, mi nekako pred svima njima otmemo ljude, odvedemo, ubijemo, masakriramo. Znači ne pričam ovde o nekom ubistvu, neko je čučnuo u žbun, ispalio metak, pa eto provukao se policiji nisu ga videli pet minuta. Ovde se radi o tome da nestaje dvadeset lica na nekoliko dana svake nedelje maltene. To nisu uspeli. Kako? Šta će da kažu, da nisu, da su pravili slučaj, da nisu znali gde se to odvija. Kako? Oni sami kažu da znaju da se sve dešavalo u Ritopeku. Ta kuća je bila koliko smo videli po snimcima koje smo gledali na Pinku pod opservacijom BIA-e. I sad Vi meni recite, to je ono moje pitanje, da li Vi stvarno mislite sudija da policija koja ima saznanja da neki ljudi ubijaju i masakriraju žrtve u nekoj kući ne bi upala u tu istu kuću i pohapsila nas ili nas ubila. Potpuno opravdano, znači potpuno nas pobije ko zečeve tamo i spasi to neko lice. Ne, nego nas pusti da mi to nastavimo jer eto šta će oni da kažu, da su gradili slučaj. To je, to je, to je, to je, to je onda izmišljotina ako to budu rekli. Da nisu znali, sami kažu da su znali, oni su u novinama mesecima unazad navodili šta je ko radio, ko je koga kako ubio. Nas to nije doticalo jer mi to nismo uradili. Drugo pitanje je isto koje bih voleo da Vi sami sebi postavite i to opet kažem neću uticati ni na Vaše donošenje odluke, ni ništa, ali oni kažu da su nas 04.februara uhapsili jer smo mi, dobili su saznanje da mi idemo da uništavamo dokaze. Pa, ja eto pitam šta sam ja radio na Rudniku, šta sam to trebao da uništim na Rudnik planini? „Smarta“? Što ga ne zapalim u Beogradu, ne razumem. Odem u Resnik, odem na Karaburmu, tamo gori gomila automobila svaki dan, nego idem na Rudnik. Ali, nas ipak dvadeset dana pre toga, dal dvadeset, petnaest, osamnaest, da Vas ne slažem, nemam papir jer nemam pasoš kod sebe, puste mene i Marka Miljkovića, znači organizatore najsurovije kriminalne grupe i tako dalje, i tako dalje, da odemo na aerodrom Nikola Tesla, sednemo u avion i odemo u Tivat. Znači, policija i država i tužilaštvo svi nas puste da dva monstruma sednu i odu. Otkud oni znaju da ćemo mi da se vratimo, šta da sam odleteo na mesec ili u Zanzibar? Eto samo bih to voleo da, da postavite sebi pitanje. Zašto to kažem? Preko medija su od nas napravili nešto. Ja sam se od prošlog slučaja sudija prao 2 godine iako imam pravosnažnu presudu Apelacionog suda gde sam prvo bio lično izvršilac ubistva, pa sam bio pomagač, pa sam krao tablice, na kraju nisam ništa. Ja sam prošo ovakav jedan proces, uopšte nije prijatan i lep i mnogo se teško oprati od toga. Oni su napravili takvu atmosferu preko medija, ja sebe da sretnem na ulici ja bih se ubio, ja bih puco u takvog čoveka. Zašto smo mi uhapšeni 04.02., neću danas sve detaljno iznositi, jel` danas nije, danas je osporavanje dokaza, to ćete kasnije čuti, šta smo mi saznali u Crnoj Gori, ko je trebo i po čijem nalogu nas da likvidira u Crnoj Gori, to ćete sve da čujete i još mnogo toga.
Hvala Vam puno što ste mi dozvoli da sve iznesem u neometanom izlaganju i to je sve što imam da izjavim danas. Predsednik veća: Imate pravo na to. Hvala Vam.
Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je prvostepenu presudu kojom su Mirjana Menković, bivša direktorka Etnografskog muzeja, i Ranka Dedović, ujna Aleksandra Šapića osuđene na novčane i zatvorske kazne.
Ranka Dedović, ujna gradonačelnika Beograda, proglašena je krivom jer je, kao odgovorno lice Omladinske zadruge “Gaudeamus”, pribavila protivpravnu imovinsku korist od 284.341 dinara. Dedović je znala da poslovi predviđeni ugovorom sa Etnografskim muzejom neće biti izvršeni, ali ispostavila je fakture u iznosu od 3.675.301 dinar. Šapićeva ujna je osuđena na pet meseci kućnog zatvora bez elektronskog nadzora i novčanu kaznu u visini imovinskog zahteva Etnografskog muzeja.
Mirjana Menković je osuđena na kaznu zatvora od 18 meseci i trogodišnjom zabranom rada u državnim institucijama, kao i na nadoknadu štete Etnografskom muzeju od 7.847.494. dinara. Menković i Dedović moraju da Muzeju solidarno isplate 547.546 dinara, dok će Muzej ostatak nadoknade materijalne štete morati da traži kroz parnični postupak. Menković je, kao direktorka Muzeja, drugim pravnim licima pribavila imovinsku korist od 927.416 dinara, na štetu Muzeja, a najviše u korist Dedović. Zbog tog slučaja Menković i Dedović su privedene 2014. godine, a Dedović je hapšena i 2018. godine pod sumnjom da je učestvovala u pranju novca. Pripadnici MUP-a i Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije beogradskog Višeg javnog tužilaštva tada su uhapsili 15 lica osumnjičenih da su počinili više krivičnih dela, čime su preduzeće “Inex plus” oštetili za pedeset miliona dinara. Među uhapšenima su bili Ranka Dedović, njen suprug Rade Dedović i sin Marko Dedović.
Šapićevi rođaci su hapšeni i procesuirani dok se on predstavljao kao opozicionar. Međutim, ni ulazak u Srpsku naprednu stranku i uspon na mesto gradonačelnika Beograda nisu spasili od sudske kazne njegovu ujnu Ranku Dedović. Odluka Apelacionog suda je doneta upravo u vreme najžešćih sukoba Šapića i Aleksandra Vučića, koji su kulminirali krajem avgusta. Vučić je, na sastancima stranačkih organa, otvoreno kritikovao Šapića zbog izbora spornih saradnika i izjava u medijima. Istovremeno, Vučić je pokrenuo šaptačku diverziju, podstičući funkcionere SNS-a da se suprotstave Šapiću. I presuda Šapićevoj ujni može da se shvati kao izostanak Vučićeve podrške, ali i kao najava novih obračuna.
Šapiću za utehu, režimski mediji Tanjug i Blic, u vesti o novčanoj i zatvorskoj presudi Ranki Dedović nisu isticali rodbinsku vezu, kao što je to rađeno pre nekoliko godina, kad je hapšena.
Bez obzira na ovaj sukob, ili čak upravo zbog njega, Aleksandar Šapić neće odustati od ambicije da bude izabran za Vučićevog naslednika na mestu predsednika Srpske napredne stranke. Ako uspe u tome, Šapić će se osvetiti Vučiću, kao što se sada sveti Goranu Vesiću za političke, pravosudne i medijske sukobe koje su imali pre nego što je Šapić postavljena za gradonačelnika Beograda.
Dve optužnice protiv organizovane kriminalne grupe Predraga Koluvije, vlasnika “Jovanjice”, do detalja raskrinkavaju mafijaški sistem Aleksandra Vučića. Slobodan Milenković, načelnik Odeljenja za borbu protiv droga beogradskog UKP-a, i tužilac za organizovani kriminal Saša Drecun uništili su najveću evropsku plantažu marihuane..
Afera “Jovanjica” otvorena je pre dve i po godine, a još je daleko od sudskog epiloga. Aleksandar Vučić vrši pritisak na sud kako bi zaštitio sebe i svoje političke i poslovne partnere koji su uključeni u proizvodnju i prodaju droge.
Prva optužnica za “Jovanjicu” podneta je 5. maja 2020, a druga šest i po meseci kasnije, 24. novembra 2020. godine. Od tada, postupajući po prvoj optužnici, sud je zakazao 16, a održao samo jedno ročište. Suđenje po drugoj optužnici još nije ni počelo. Posle hapšenja Predraga Koluvije, vlasnika plantaže “Jovanjica”, Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo je istragu, koja je okončana optužnicom na 396 strana. U istrazi, koja je završena prvom optužnicom, KTO broj 42/20, saslušano je 115 svedoka i prikupljeno nekoliko hiljada dokaza, stručnih izveštaja i dokumenata.
Okrivljeno je deset članova organizovane kriminalne grupe: Predrag Koluvija, Sergej Mrđa, Vladan Živojinović, Branislav Miljević, Stevan Holić, Vule Bojović, Boban Jovanović, Petar Živanović, Petar Hricaj i Zdravko Milošević. U optužnici se navodi da je Predrag Koluvija organizator te grupe. Koluvijina uloga je bila obezbeđivanje i instaliranje opreme za neovlašćenu proizvodnju opojne droge. Koluvija je izdavao naređenja i konkretne zadatke sa ciljem proizvodnje i priprema prodaje marihuane na poljoprivrednom imanju “Jovanjica” na teritoriji opštine Stara Pazova, na potezu Zovice 66, katastarska parcela broj 4633/1.
Sergej Mrđa je imao zadatak da prenosi naređenja ostalim pripadnicima OKG o načinu rukovanja opremom za proizvodnju droge. Mrđa je nadzirao uzgoj marihuane na “Jovanjici”.
Vladan Živojinović je kontrolisao proizvodnju droge, izdavao je naloge Branislavu Miljeviću, Stevanu Holiću, Vuletu Bojoviću, Petru Živanoviću, Petru Hricaju i Bobanu Jovanoviću. Okrivljeni Branislav Miljević je imao zadatak da uzgaja biljke kanabisa u veštačkim uslovima. Održavao je adekvatnu vlažnost, temperaturu i svetlost, navodnjavao i hranio. Miljević je nakon cvetanja sekao biljke, odvajao grane, listove i cvetove, sušio ih, razmeravao, pakovao, vakuumirao i beležio izmerenu količinu proizvodene marihuane. Iste obaveze imao je Stevan Holić, dok je Zdravko Milošević bio zadužen za održavanje, odnosno čuvanje osušene marihuane.
(Ceo tekst o prvoj optužnici za “Jovanjicu” čitajte u Magazinu Tabloid od 4. avgusta 2022.)
Marko Miljković, nabliži saradnik Veljka Belivuka, tvrdi da nije učestvovao u ubistvu Nikole Mitića i Gorana Mihajlovića. Osumnjičeni Miljković je na saslušanju 7. februara 2022. godine predložio zamenicima tužioca za organizovani kriminal Zoranu Babiću i Saši Ivaniću da se sami izuzmu iz postupka, jer „ne rade časno i pošteno“. Od tužilaca je zahtevao da mu vrate sat, koji mu je poklonio Aleksandar Papić, i da prebroje pare koje im je on dao za poslove koje su obavljali za Srpsku naprednu stranku.
Nakon što se izjasnio da nije kriv za ubistva koja mu se stavljaju na teret, Miljković je tužiocu Babiću „izrazio saučešće“.
– Nisam izvršio krivično delo i neću odgovarati ni na kakva pitanja Tužilaštva. Ovako, tužioče, prvo da Vam… Ja ću se obraćati Vama kao i da je Ivanić tu. Tužioče, prvo da vam izjavim saučešće povodom ideje o Trojanskom konju, koja je umrla. Hteli ste da nam podvalite onog Stolića Božidara, prvo kao on je potpisao članstvo u grupi, pa je onda on, kao, potpisao sporazum, pa onda Vi time kao nešto dokazujete, ali vidim da ste odustali od toga, tako da znao sam da će ta glupa ideja da umre i pre suđenja – rekao je Miljković o bivšem inspektoru Službe za borbu protiv organizovanog kriminala.
Božidar Stolić je nedavno uhapšen zbog sumnje da je pripadnicima klana Veljka Belivuka dostavljao informacije iz istrage.
– Dugo se nismo videli, izbegavate da nas saslušate, ali vidim da niste sedeli i odmarali. Prebacujete moje drugove iz CZ-a u Specijalu pod izgovorom da imaju koronu, držite ih u karantinu, ne date im advokatske posete, a sa Vama se viđaju, nagovarate ih da lažu i da izmišljaju, koristite njihovo psihočko stanje i, kao da su zaraženi od korone, terate ih da otkazuju punomoćje advokatima. Piše li u zakonu da to možete da radite, tužioče, i da se to radi? Pada vam zakonitost „Skajeva“, pa na taj način hoćete da se borite protiv nas, nekorektno i nepošteno. Vidim, tužioče, da niste ni u predmetu pranja novca. Pa, da jeste, verovatno bi nam žene bile u pritvoru, jer takav ste Vi čovek. Pokušajte i decu da nam pohapsite, možda će Vam to učiniti radost i sreću. Mi se Vas i Vaših političara ne plašimo, niti policije. Niste nam ni do kolena. Papić Aleksandar nam šalje non-stop porke kako je dobar i sa Vama i sa Sašom Ivanićem i kako kod Vas može puno toga da završi. Ako je to istina, onda mi vratite sat koji ste mi oduzeli, a koji mi je, inače, Papić poklonio. Takođe, pitajte Papića koliko nam je novca donosio zato što radimo za SNS, pa kad budete videli o kom iznosu se radi odustaćete od postupka za pranje novca, a utvrđivaćete onda gde nam je novac od SNS-a – rekao je Miljković, koji je i ranije govorio o saradnji s Aleksandrom Papićem, kumom bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića.
Kad je Stefanović optužen za za pripremu državnog udara i nezakonito prisluškivanje članova vladajuće porodice, Papić se odrekao kuma i postao jedan od glavnih Vučićevih operativaca. Tužilaštvo za organizovani kriminal zasad nije saslušalo Papića o Miljkovićevim navodima.
Okrivljeni Nikola Spasojević je, navodno, prihvatio ponudu TOK-a da dobije status svedoka saradnika. Miljković je na ovom saslušanju govorio o pritiscima, kojima je izložen njegov kum Spasojević.
– Izmišljate dokaze, događaje, leševe, a znate da to nema veze sa istinom. Koristite psihičko stanje Spasojevića i terate ga da nas lažno tereti, izmišlja i laže. Već dva meseca plače i kuka kako ne može više da izdrži vaš pritisak iz Tužilaštva, da ste mu rekli da, ako ne potpiše 14 godina zatvora, dobiće doživotni zatvor. Kako ste nam uvalili dve najgore sudije, Zoranu Trajković i Mirjanu Ilić, i kako Trajkovićka do izbora ne sme da dođe jer ste se tako dogovorili, nego će da glumi da je bolesna. Zbog toga što ste mu sve rekli on želi da izvrši samoubistvo, to mi je više puta preko prozora pričao. Neka vama to sluči na čast, ako se ubije. Naravno da Vama neću da iznosim odbranu, ne samo ja, već niko od okrivljenih koji poslušaju ovaj moj savet. Predlažem da se sami izuzmete, kako Vi tako i Saša Ivanić, iz ovog predmeta i ostavite nas na miru, ostavite mog kuma, jer ste previše do sada grešaka pravili i radili van zakona. Ostavite mog kuma Spasojevića na miru, pustite čoveka iz pritvora da se leči, jer je bolestan i nema veze sa ovim glupostima i izmišljotinama koje Vi stavljate nama na teret. Jednog svedoka saradnika, odnosno Bojana Hrvatina, njega ste ubedili da nas lažno tereti zato što ste iskoristili njegovu bolest, jer je čovek bolestan od raka. Vidim da tim putem idete i sa ovim drugim, koji je psihički bolesnik, odnosno Nikolom Spasojevićem. Ja nisam tužibaba da tražim Vaše izuzeće, kako ni Vaše, ni Ivanićevo, tako da ja to neću tražiti, nego Vam predlažem da Vi se sami izuzmete i pustite drugog tužioca da radi ovaj posao časno i pošteno, po zakonu, sve što Vi ne radite, a džabe ste dobili ordenje za hrabrost, jer Vi to niste, a ja ću Vam pokazati kako to izgleda u drugom poluvremenu. To je sve za sada – rekao je Marko Miljković.
Pripremno ročište u postupku protiv grupe Veljka Belivuka počelo je 8. marta 2022. godine, ali prekinuto je zbog zahteva za izuzeće tužioca za organizovani kriminal Mladena Nenadića, njegovih zamenika Babića i Ivanića, i Aleksandra Stepanovića, predsednika beogradskog Višeg suda. Nastavak suđenja očekuje se 27. aprila.
Nosilac izborne liste „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“, prof. dr Danica Grujičić moraće na sudu da dokaže tvrdnju da Dragan Đilas „u bolesnim osobama vidi priliku za laku zaradu“ i druge uvrede iznete u saopštenju, koje je objavljeno 15. novembra 2020. godine.
Danica Grujičić i ministar zdravlja Zlatibor Lončar potpisali su saopštenje u kome su, naprednjačkim rečnikom i manirom, optužili bivšeg direktora Kliničkog centra Srbije dr Đorđa Bajeca i Dragana Đilasa da su 2009. godine „uništavali srpsko zdravstvo“ tako što su pacijente slali na lečenje u Tursku o trošku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
„Lekari u Srbiji u neverici, čekajući specijalizacije koje ne mogu da dobiju, skupljajući pare da plate da se zaposle u nekoj zdravstvenoj ustanovi, sa nevericom su posmatrali kako Dragan i Džo pune račune turskih klinika, dok se naše ustanove raspadaju, a pacijenti sami donose konac za operaciju, gazu i zavoje. Iskeširano je iz budžeta Srbije više od četiri miliona evra za Gama nož u Turskoj. Za tri godine tretirano je 720 naših građana za navedenu sumu. Sve se promenilo 2. novembra 2015. godine kada je u KCS počeo sa radom prvi Gama nož u Srbiji, plaćen upravo onoliko koliko je ostavljeno para u privatnim turskim klinikama u vreme Dragana i Džoa. Samo prve dve godine rada Gama noža u Srbiji tretirano je 800 pacijenata. Nesporno je da Dragan u svakoj „brizi“ o građanima Srbije vidi lični interes, te naučen da se u svaki posao ugradi 100, 200, pa čak i 300 odsto, on kroz svoje valutne naočare vidi samo cifre i poslove koji su bili mogući jedino u njegovo i Džoovo vreme“, navodi se u spornom saopštenju, uz poruku Draganu Đilasu da ga„narod neće“ jer on i njegovi partneri „čak i u bolesnim osobama vide priliku za laku zaradu“.
Grujičić i Lončar nisu objasnili šta bi bilo s onih 720 pacijenata, kojima je RFZO platio lečenje, da nisu upućeni u Tursku. Grujučić će na sudu morati da objasni zašto do danas nije pokrenuta istraga i podignuta optužnica protiv Đilasa, ako se ugrađivao „100, 200, pa čak i 300 odsto“ u taj „posao“.
Klevetama na račun Đilasa, Grujičić se preporučila Aleksandru Vučiću, koji ju je postavio na prvo mesto izborne liste na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima. Za Danicu Grujičić neće biti problem da plati 300.000 dinara, koliko Đilas zahteva na ime nematerijalne štete u vidu duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti. Veći problem ima Srbija, u kojoj istaknute uloge u zdravstvenom sistemu, ali i na političkoj sceni imaju pojedinci poput Zlatibora Lončara i Danice Grujičić.
Aleksandar Vučić je naneo trajnu i nenadoknadivu štetu Srbiji. Uz to zlo uradio je i nešto korisno – stavio je Srbiju pred ogledalo. U vrh vlasti podigao je sociopate, psihopate, manijake, kriminalce, narkomane, bednike svake vrste. Korumpirani i ucenjeni, laki su za upravljanje. Lako je i njima s Vučićem. Bespogovorno izvršavaju njegove naloge, podmićuju ga novcem i laskanjem. To će raditi dok imaju interes.
Pun kompleksa, Vučić zna s kim ima posla. Sam ih je birao, hteo je takve, sebi slične. Zna sve o svakom parazitu, koga je prihvatio u okruženje. Dobro pamti njihove grehove, u šta se autor ovog teksta uverio u vreme dok je bio glavni urednik dnevnog lista Pravda. U jesen 2009. u Pravdi je objavljen intervju s Dragoslavom Bokanom. Vučić je to komentarisao na svoj način: “Dobro je što puštaš i ludake, neka čitaoci vide kakvih sve spodoba ima u Srbiji”. Na pitanje čime mu se Bokan zamerio, Vučić je rekao da nema ništa lično protiv “tog psihopate”, a onda je dodao: “Pa, i ti si u Svetu 1996. godine objavio tekst o njegovom razbojništvu”. Umesto Vučića, njegova tadašnja supruga Ksenija je objasnila da nema mesta čuđenju: “Aleksandar sve pamti, nikome ne oprašta”.
U oktobru 1996. u magazinu Svet objavljen je tekst o tada raskrinkanoj pljački biznismena Tomislava Đorđevića, vlasnika kompanije Yuco. Istraga je četiri godine posle pljačke utvrdila da je Bokan na ratištu u sarajevskom naselju Ilidža, gde je komandovao paravojnom jedinicom “Beli orlovi” organizovao grupu za uterivanje duga od pet miliona nemačkih maraka od novosadskog tajkuna Đorđevića. Za tu akciju Bokan je angažovao Aleksandra Šarca i Aleksandra Momića, kojima je pokazao papir sa memorandumom na kome je navedeno kada je Đorđević uzimao kredite, koje nije vratio. Na drugom papiru bile su napisane adrese Đorđevićevih nekretnina u Moskvi, Londonu, na Kipru.. Pored tih “dokaza”, komandant je saborcima dao alat i uputstva za uterivanje duga.
– Bokan je Momiću dao pištolj i špric sa iglom i predložio mu da tim “argumentima” ubedi Đorđevićada isplati dug, u slučaju da se bude opirao. Čak im daje uputstva da i njegovoj porodici zaprete u slučaju da pokušaju da alarmiraju policiju, i da se na stotinak metara od porodične kuće Tomislava Đorđevića nalazi njihov čovek sa “zoljom”, koju će biti spreman da aktivira. Tom razgovoru su, pored Momića i Šarca prisustvovali Ljubiša Radosavljević, biznismen iz Beograda, i Aleksandar Cvijetić, vlasnik beogradske firme Gavija. Konačno, 21. novembra 1992. godine Momić i Šarac autobusom odlaze za Novi Sad, a odatle taksijem za Bukovac. U večernjim satima, negde između 19 i 20 sati dolaze do kuće Tomislava Đorđevića, zvone na vrata, i uskoro se pojavljuje sam Đorđević. Uperenim pištoljem guraju ga u unutrašnjost kuće, u dnevni boravak, do fotelje. Počinje ubeđivanje. Momić i Šarac pokazuju Đorđeviću papir sa navodnim dugom i traže navedenu sumu. Đorđević se brani da ne poseduje taj novac, čak ni petinu od te sume, i da ne može da udovolji njihovim zahtevima. “Inkasanti” sa reči prelaze na dela. Počinju fizički da maltretiraju domaćina. Momić udara Đorđevića pištoljem u glavu. Sceni prisustvuje i Natalija Đorđević, Tomislavljeva supruga. Momić kao poslednji “argument” u ubeđivanju vadi špric sa iglom i zavrće Đorđevićev levi rukav u nameri da mu ubrizga otrov u venu. U tom trenutku se na unutrašnjem stepeništu kuće pojavljuje devetogodišnja ćerka Tomislava i Natalije Đorđević. Devojčica, uplašena i zbunjena prizorom koji se odvijao, počinje da plače. Otac je poziva da siđe, a Šarac navodno počinje da teši i smiruje uplakano dete. Supruga ustaje, donosi razbojnicima kožnu tašnu, sa rečima: Evo, to je što mi imamo”. Momić uzima tašnu u kojoj se nalazio novac – opisano je u tekstu Jelene Bačić, koji je objavio Svet, na osnovu podataka koje je prikupio tadašnji novosadski istražni sudija Miroslav Alimpić.
Navedeno je i kako su razbojnici plen odneli u Beograd, kako su Bokana zatekli u stanu njegove tadašnje verenice Jelene Ocić, a zatim ga podelili u stanu Ljubiše Radosavljevića. Bokan je, navodno, uzeo 120.000 maraka, a ostali po 30.000 maraka. Bokan je saučesnicima zapretio da će, ako progovore, biti ubijeni, a da će stradati i njihove porodice. Aleksandar Šarac je ipak progovorio, kad je uhapšen korektno je sarađivao sa tužilaštvom. Bokan je uhapšen 9. oktobra 1996. godine. Posle nekoliko meseci pušten je iz pritvora. I tada, kao i danas, pričao je da mu je slučaj namešten iz političkih razloga.
Vučić se svakog detalja iz tog teksta sećao i 13 godina posle njegovog objavljivanja. Vučić je tada tvrdio da je Milorad Vučelić preko svojih udbaških veza spasao Bokana od dugogodišnje robije. Naravno, sve je dopunio svojim saznanjima o Tomislavu Đorđeviću, koji je kasnije osnovao Meridijan banku, da bi je, uz posredovanje Božidara Đelića prodao francuskoj Agrokol banci.
Takav, Bokan danas, Vučiću za ljubav, ne uteruje dugove, nego strah.
– Marinika Tepić je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala, šta? Rumunski jezik! Rumunska mama, rumunski tata, radila je u rumunskoj organizaciji. Ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički – rekao je nedavno Bokan na Pinku.
Od komandanta dobrovoljačke jedinice moglo bi da se očekuje da mu više smeta Hrvatica, i to predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, nego opoziciona političarka rumunske nacionalnosti. Međutim, Vučiću je potreban Bokan koji će vređati, zastrašivati i targetovati opozicionare kao neprijatelje vaskolikog srpstva.
(Ceo tekst pročitajte u Magazinu Tabloid, u broju od 9. decembra 2021.)
U okviru priprema za predstojeće izbore Aleksandar Vučić vodi kardrovsku čistku u Srpskoj naprednoj stranci i državnim institucijama. Među mnogim naprednjačkim prvoborcima na listi za odstrel nalazi se i Bratislav Gašić, koga će na mestu direktora Bezbednosno-informativne agencije najverovatnije naslediti Bruno Đuran. Iako je potpuno privatizovao BIA i pretvorio je u servis za zaštitu vođe i njegove porodice, Gašić nije uspeo da opravda Vučićevo poverenje. Osim Gašića, očekuje se da BIA napusti i Marko Parezanović, koji je do juče važio za najlojalnijeg i najkorisnijeg operativca u službi vladajuće familije.
Aleksandar Vučić je odluku o smeni Bratislava Gašića doneo zbog tri poslednja propusta.Hronološki, prvi se dogodio početkom oktobra, kad je iz BIA procurela informacija o Vučićevom nervnom slomu, koji ga je zadesio u avionu, na letu za Ujedinjene Arapske Emirate. Vučiću je tada pozlilo, pao je na pod i određeno vreme bio bez svesti. Kad je već odlučeno da avion prinudno sleti na atinski aerodrom, saradnici iz pratnje uspeli su da povrate Vučića. Plasirana je priča da je predsedniku SNS-a pozlilo zbog pogoršanja hroničnih problema sa srčanim pritiskom i da se nalazio u predinfarktnom stanju, kao da bi bila veća sramota da je umro ili da se šlogirao zbog sloma živaca. Kasnije, kad se pročulo šta se desilo u avionu, Vučić je bes iskalio na Gašiću, pretpostavljajući da su informacije o tom neprijatnom slučaju potekle iz BIA.
Desetak dana kasnije došlo je do oružanog sukoba pripadnika kosovske specijalne policije ROSU i srpskih civila u Zvečanu. Albanski policajci su učestvovali u akciji u okviru istrage koju je vodio tužilac Srbin i odobrio sudija Srbin, što pokazuje da povod nije bilo izazivanje međunacionalnih tenzija.
Međutim, pojava naoružanih pripadnika ROSU, isprovocirala je navijače Partizana, pripadnike grupe „Alkatraz“, koji su počeli prvo verbalni, a zatim i fizički sukob. Do upotrebe oružja došlo je kad se grupa zvečanskih navijača Zvezde priključila partizanovcima. U razmeni vatre ranjen je Srećko Sofronijević.
Za razliku od prethodnih, taj sukob nije bio unapred dogovoren. Do čega će doći nisu znali ni Vučić, ni Aljbin Kurti, pa ni gospodar kosovskog severa Zvonko Veselinović. Ništa nije znao ni Bratislav Gašić.
Vučić je Gašića okrivio za taj propust. Umesto da se „bavi svojim poslom“ i kontroliše dešavanja na Kosovu, a naročito Srbe, kako ne bi dolazilo do sukoba koji nisu dogovoreni s Albancima, Gašić je tog dana krstio unuka. Za tu priliku angažovao je lično patrijarha Porfirija, organizovao je njegov dolazak u Kruševac, pa je tek iz medija saznao da se puca na Kosovu. Sledećeg vikenda, kao da se ništa ne dešava, Gašić je priredio svadbu za jednog od sinova. „Mogao si da nađeš 50 konobara za svadbu, a nemaš petoricu ljudi na Kosovu“, prigovorio mu je Vučić.
Kap je prelila čašu kad je Vučić iz objava na Tviteru saznao da će se Dragan Đilas u Vašingtonu sresti s Gabrijelom Eskobarom, specijalnim izaslanikom američkog predsednika Džozefa Bajdena za Zapadni Balkan. Gašić je Vučića informisao o tome da Đilas putuje u Sjedinjene Američke Države kako bi se video sa ćerkom Sofijom, koja tamo studira. U tom obaveštenju navedeno je da sa Đilasom putuje i Borko Stefanović, koji je kontaktirao s nekoliko američkih diplomata nižeg ranga. Vučić je prekasno dobio informaciju o tome da je Đilas zvanično tražio sastanak sa Eskobarom, koji je pristao da ga primi u Vašingtonu.
Gašić nije uspeo ni da dobro organizuje udar na Vuka Jeremića. Iako je sebi pripisao zasluge za to što su Narodnu stranku napustili advokat Borivoje Borović i ekonomista Vladimir Kovačević, koje će slediti i bivši vaterpolista Danilo Ikodinović, Gašić je kompromitovao „firmu“ akcijom u kojoj su trojica pripadnika BIA kidnapovali i zlostavljali člana Jeremićeve partije Konstantina Katića zbog objave na Tviteru, u kojoj je pozvao građane da postupe kao Marko Vidojković, pa da bez straha opsuju Vučića i članove njegove porodice.
– Pripadnici BIA su oteli Katića i mučili ga više sati u prostorijama BIA na aerodromu „Nikola Tesla“. Sama otmica se desila na aerodromu, na Katićevom radnom mestu. Pripadnici BIA su ga odveli uz obrazloženje da moraju s njim da porazgovaraju. Nakon toga je usledilo višesatno mučenje, tortura uz veliki broj uvreda u maniru Štazija, KGB-a, Udbe – tvrdi Nikola Lakić, advokat Katića.
Narodna stranka je identifikovala i optužila Vladimira Macanovića, pripadnika BIA, za učešće u otmici Katića. Za Macanovića se zna da je dugo izvršavao zadatke tajne pratnje, a u „firmi“ se još prepričavaju avanture u koje se upuštao i kojima je upropaštavao akcije. Macanovićev uspon u hijerarhiji je počeo dolaskom Dragana Markovića Markonija na mesto prvog operativca BIA. Još 1992. godine, kad je započeo karijeru u Državnoj bezbednosti, Markoni je važio za kadar Socijalističke partije Srbije. Kad je Ivica Dačić, 2008, postao ministar policije, Marković je dobio funkciju državnog sekretara u MUP-u, ali na predlog SPS-ovog koalicionog partnera PUPS-a. Marković je 2009. godine osnovao Službu za zaštitu kabineta ministra policije, suprotno Zakonu o policiji. „Služba u službi“, iskorišćena je za udomljavanje penzionisanih funkcionera BIA, postoji i danas. Posle hapšenja Dragoljuba Peurače, direktora Inspektorata za rad, pao je i Marković. Pod sumnjom da je godinama učestvovao u reketiranju zajedno s Peuračom, morao je da napustio BIA. Sumnjive poslove nastavio je da vrši uz podršku svog imenjaka i prezimenjaka Dragana Markovića Palme. Od prošle godine Markoni je narodni poslanik s Vučićeve liste, kao kandidat PUPS-a.
Vladimir Macanović ima bitnu ulogu u paraudbaškom sistemu, koji se naziva „Markonijeva mreža“. Istim insajderskim i operativnim poslovima, kojima se, u Markovićevom interesu, u Petoj upravi bavi Macanović, u drugim departmanima BIA bavi se još nekoliko Markonijevih rođaka, kumova i saradnika.
– Narodna stranka je pokazala zube „dubokoj državi“ otkrivanjem imena i fotografije agenta BIA Vladimira Macanovića, koji je na beogradskom aerodromu četiri sata tukao i mučio Konstantina katića. Narodna stranka je pokrenula međunarodnu akciju povodom tog slučaja, kojim se ambasador Srbije u SAD Marko Đurić isključivo bavi i objašnjava neobjašnjivo, a tek će morati da objašnjava. Spremni smo za osvetničke udare „duboke države“ zbog tog slučaja – rekao je Vuk Jeremić.
Paralelno s Markonijevom, u BIA se raširila i mreža Zlatibora Lončara. Pažnju javnosti je pre dve godine privukao Miodrag Stojanović, Lončarev kum, koji se nalazio na mestu šefa obezbeđenja direktora BIA. Stojanović je u mafijaškom obračunu ranjen u ruku. Odbio je da sarađuje sa istražnim organima, ali to mu nije smetalo da posle oporavka bude vraćen u službu. Stojanović je i nedavno učestvovao u tuči, koja je u medijima predstavljena kao slučajan incident, izazvan navodno svađom oko parking mesta.
Ne samo da nema ništa protiv zloupotreba i nezakonitih aktivnosti BIA, Vučić to i traži od Gašića, Parezanovića i ostalih poslušnika. S tom namerom je stimulisao Gašića da koristi usluge Milije Milosavljevića. Da bi dokazao lojalnost službi, kao i to da još ima upotrebnu vrednost, Milija Ktitor održava kontakte s mnogim opozicionarima i novinarima koji kritikuju režim. Stari kadar Udbe vredno fotografiše i tajno snima sagovornike, pa to dostavlja Gašiću. Vučiću nije smetao taj kontakt dok je Ktitor novinare „dobronamerno upozoravao“ da paze šta rade ako neće da ih neko odvede u šumu, pred cevi rashodovanog oružja. Međutim, problem je nastao kad je Ktitor udario na Vučićevu prijateljicu Svetlanu Cecu Ražnatović.
Vučić je dobio obaveštenja o tome da je Milija Ktitor finansirao dokumentarni film Slaviše Lekića iz serije „Junaci doba zlog“. Prema tim informacijama, Ktitor je bivšem predsedniku NUNS-a dao 50.000 evra kako bi jednu epizodu posvetio Ceci, s kojom ima neraščićene račune. Vučić je krivicu prebacio na Gašića, koji je morao da zna šta radi njegov informator Ktitor, a nije reagovao i sprečio ga da Ceci nanese medijsku štetu. Osim toga, Vučić je Gašića oglasio krivim i što nije sprečio Ktitora da telefonom poziva Kseniju Vučić i traži njenu zaštitu. Gašić je „šefu“ objasnio da Milosavljević ima podršku Anđelka Vučića, pa niti želi, niti može da se meša u njihov privatni odnos.
Pošto je BIA privatno vlasništvo porodice Vučić, doneta je odluka o smeni Bratislava Gašića. Za utehu, Gašiću će biti ponuđeno da se vrati na mesto ministra odbrane, umesto Nebojše Stefanovića.
Favorit na funkciju direktora BIA trenutno je Bruno Đuran, koji uživa poverenje Aleksandra Vučića, a već godinama je u izuzetno bliskim odnosima s Anđelkom Vučićem.
U Vučićevom okruženju kao drugi kandidat za mesto šefa BIA pominje se Ivan Todorov, koji je pre dve godine napustio tu službu i postavljen za ambasadora Srbije u Budimpešti. Na rad BIA uticaće i sudbina Marka Parezanovića. Ako on ode, navodno u ambasadu u Moskvu, to će izazvati značajnije promene nego smena Bratislava Gašića. Uglavnom, kompletna čistka je motivisana Vučićevom namerom da Bezbednosno informativnu agenciju u potpunosti pretvori u servis za ličnu zaštitu.
(Mersiha Hodžić, Magazin Tabloid, broj 506)
Izbori su potrebni vlastima i stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Potrebni su i opoziciji, jer je u ovakvom stanju uskraćena za pristup finansijama i medijima. Izbori neće doneti promene, tvrdi prof. dr Milo Lompar u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid.
Univerzitetski profesor književnosti Milo Lompar sebe opisuje kao intelektualca, koji se knjigama, predavanjima i intervjuima protivi antinacionalnoj i antidemokratskoj politici režima. Odbija da učestvuje u manifestacijama u korist režima i u televizijskim i novinskim programima koje ne odobrava.
U intervjuu za naš Magazin profesor Lompar objašnjava zašto narod ne pruža otpor vlasti, koja uništava državu i izaziva truljenje društva, ali i kakvu ulogu u tome imaju opozicioni derivati Demokratske stranke, koji imaju ista stanovišta kao i režim, kao i iste kontrolore iz stranih centara moći.
Popović: Kaže se da “svaki narod zaslužuje vlast koju ima”. Da li je moguće da su Srbi toliko grešni da zaista zaslužuju Vučića i SNS?
Lompar: Ova izreka podrazumeva da dominantni kulturni model unutar kog postoji jedan narod, ili jedno društvo, određuje političko ponašanje vlasti. Taj model je do 2000. godine uglavnom bio određen titoističkim nasleđem: odnos prema jugoslovenstvu i komunizmu bio je protivrečan, srpsko nasleđe je postepeno dobijalo znatnije prisustvo, ratovi su imali dvostruka obrazloženja: kao ratovi za odbranu jugoslovenske države i kao ratovi za srpska nacionalna prava. No, pojam srpskog naroda bio je bitno fragmentarizovan: davnašnje regionalne predstave nadograđene su republičkim i pokrajinskim granicama. Tek je zločinačko NATO bombardovanje 1999. godine dalo isključivo srpski karakter ratnim događajima.
Taj mutni model počeo se raspadati posle 2000 godine. Ključna je bila prva decenija, jer je trebalo sačekati novo pokolenje koje bi prihvatilo novo poimanje države, društva, okruženja, komunikacije, posla. To se upadljivo obrazuje u poslednjoj deceniji. Taj model, na kome počiva sadašnja vlast, ima dva sastojka. Prvi je kulturno nasleđe koje se priziva u javnu svest da bi se obezbedio privid političkog kontinuiteta vladajuće stranke sa prethodnom rodoljubivom ideologijom: dan zastave, ćirilica, navijačka poistovećivanja sa nacijom. Svi ti činioci su nesprovodivi, ali zadovoljavaju folklornu predstavu o nacionalnoj politici.
Drugi sastojak je duhovna situacija vremena kojom se postavljaju temelji novog poimanja javnog morala: potpuna predaja imovine u ruke stranih činilaca: aerodrom, zemljište Beograda na vodi, Rio Tinto; netradicionalna seksualna orijentacija kao zvanični i opresivni činilac uprkos većinskoj volji ljudi; zakon o obaveznoj upotrebi rodne ravnopravnosti u jeziku; odbijanje da se poveća broj časova srpskog jezika i istorije u školama. Itd. Ti činioci su agenda koja će se u budućnosti sprovoditi. Ona ima svoju cenu za društvo: kriminalizacija koju tolerišu strani činioci da bi se srpska nacionalna prava i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori mogla postepeno svoditi na što manju meru.
Nedavno smo imali i simboličko pokazivanje ovog sklopa: posle nemačkih zastava, upriličenih za vreme posete Angele Merkel, kada je trebalo da se javnim napisima na nemačkom jeziku u ljudsku svest ureže kolonijalni žig, došao je dan srpskih zastava, kao zadovoljavanje folklornih predstava. Mogli bismo kazati da sadašnja vlast forsira dva oblika srpskog nacionalizma: dekorativno-nemački i navijačko-folklorni. Reč je, dakle, o složenom spletu propagandnih dejstava koja onemogućavaju veliku većinu stanovništva da rasuđuje i da se orijentiše.
Popović: Otkad je SNS na vlasti, više od 700.000 ljudi je napustilo Srbiju, država je zadužena s još 15 milijardi evra, institucije su urušene, vladar krši Ustav i zakone, sloboda medija ne postoji, privreda je u kolapsu, u usponu je samo organizovani kriminal… Kako objašnjavate ćutanje naroda? Zašto nema otpora?
Lompar: Otpor podrazumeva organizaciju. Organizacija podrazumeva ideologiju. Ako i vlast i opozicija prianjaju uz istu, evroatlantsku ideologiju, kako organizovati otpor? Sa kog stanovišta dati odgovor na nacionalna i demokratska pitanja kao odgovor koji bi bio različit u odnosu na vlast? To stanovište je ukinuto kod nas. To je vidljiv momenat tihe okupacije. Hiperosetljiv na medijsko prisustvo, predsednik države proganja po alternativnim portalima ono malo ljudi koji mu se protive u ime srpskih nacionalnih i demokratskih prava. U takvim okolnostima narod nije u mogućnosti da se bori za normalniji oblik života, osim sporadičnih buntova koji se medijski prikrivaju.
Popović: Citirate Njegoševu mudrost “Odbrana je sa životom skopčana”. Zašto sad, kad su ugroženi, Srbi ne brane pravo na normalan život?
Lompar: Prvi momenat: zato što je izdaja nagrađena. Podtekst je jasan: ako su oni koji su decenijama sve proglašavali izdajnicima postali to što su kod drugih osuđivali, sugestija je da je izdaja neminovna. Drugi momenat: radikalni individualizam nagriza svako osećanje solidarnosti. Njegova posledica je korupcija na svim nivoima, koja je – kako je davno pisao Slobodan Jovanović – pouzdan znak kvarenja naravi. Treći momenat: bekstvo od političke ideje u korist depolitizacije stvarnosti uvek je bio znak nedemokratskog karaktera društva, čak i diktature, pisao je takođe Slobodan Jovanović. Rezultat: kako je epohalna situacija postmoderna, kod nas imamo nedemokratsku situaciju u društvu na postmoderni način.
Popović: Da li je narod okovan strahom, pa zato trpi torturu vlasti?
Lompar: Strah za posao pokazao se dobrim mehanizmom kontrole masa. Novo pokolenje ljudi – posle 2000. godine – nema nikakve parametre da proceni stvarnost: oni ne znaju za bolje od ovoga. Glavni impuls mladih ljudi nije pobuna nego prilagođavanje. Sležu ramenima: sistem je loš, ali kako da se uklopim? Bez mladih ljudi, pobuna je neizvodiva. Sebičluk starijih ocenjuje se kao mudrost. I ko onda da se buni?
Popović: Šta bi trebalo da se desi, pa da pukne trpilo?
Lompar: U spontanitet negativnog raspoloženja mogu poverovati, ali u spontanitet organizovanog bunta ne verujem. Samo zapadni (američki, nemački) činioci mogu stvoriti probleme vlastima i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Zašto bi oni to činili, kad na najmanji pritisak ova vlast daje neki ustupak? Sa stanovišta zapadnih činilaca, ova vlast je najbolja: ima oreol nacionalne, dok izdaje nacionalne interese; ustupa KiM istrajno; podriva Srbe u Republici Srpskoj tako što priznaje Šmita za visokog komesara UN uprkos tome što ga ne priznaju ni Rusija ni Kina; učestvuje u političkoj smutnji u Crnoj Gori sa osnovanom sumnjom da pomaže večitom crnogorskom predsedniku.
Popović: Zašto opozicione stranke ne mogu da kanališu nezadovoljstvo naroda?
Lompar: Zato što nisu autonomne: ne nastoje da svoju snagu potvrde u narodu, da bi tako potvrđene postale poštovane i priznate kod zapadnih činilaca, nego se trude da snagu pronađu u bliskosti sa tim činiocima, pa da tako ojačaju svoj uticaj u narodu. To je namesnički, a ne demokratski put. Prednost vladajuće stranke je u tome što je snagu koju je SRS imala u narodu pretvorila u kapital kod zapadnih činilaca.
Popović: Ko nanosi više štete Srbiji: građanske stranke s komesarima iz NVO, ili lažne patriotske organizacije, koje kohabitiraju s režimom?
Lompar: Građanske stranke su hipnotisane titoističkom definicijom nacionalizma, koju je u javnoj svesti odomaćila nevladina inteligencija: da je za sve na svetu, uključiv i zemljotrese na Aljasci i poremećeno kretanje kometa, kriv srpski nacionalizam. Drugi predmet njihove fascinacije su zapadni politički činioci, kojima ova definicija idealno odgovara za neutralizaciju srpskih interesa i ruskih uticaja. DS je rasejala brojne opozicione derivate kao školske primere nepromenljivosti: ono što su mislili dok su bili na vlasti, do 2012, oni i danas misle. Nijedan korak nisu napravili u svesti da preispitaju iskustvo poraza. Ako bi se sad vratili na vlast, opet bi ostao isti program na televiziji, možda i isti direktor, koji ne podleže ni penzionim ni biološkim kriterijumima; opet bi komesarska uprava Vide Ognjenović postala javni pogon Ministarstva kulture; opet bi objašnjavali da je privatizacija bila dobra. Oni ne žele da se menjaju u skladu sa prilikama, sa proživljenim iskustvima, ne žele da rizikuju, ne osećaju nikakvu dužnost prema narodu sa kojim žive, već čekaju da ih neko ustoliči. Mesto je, međutim, zauzeto.
Patriotske organizacije su fiksirane za vlast: ne pada im na pamet da se može biti u opoziciji, da veze sa narodom nisu veze sa vlašću, da se živi od svog rada a ne od iznajmljivanja svoje podrške vlastima. One su klijentelističke: ako bi se promenila vlast, mogle bi postati buntovne, kao do 2012, pod uslovom da njihovi interesi bude zanemareni. Ova vlast ih servisira kao beznačajne, ali jeftine klijente. I njima lepo: malo slikanja, malo priče. I kritikuju Gordanu Čomić kao ministra koji predlaže zakone o istopolnim zajednicama. A ne pitaju: kako se zove onaj čovek koji je osobu, koja je bila bič ideološke netolerancije desetinu godina, postavio za ministra, iako na izborima nije nastupala za vladajuću stranku, nego navodno protiv nje, i dobila veličanstveno manje od 1%. Pišu pisma protiv aktuelne vlasti zbog nametanja broja ubijenih u Jasenovcu i novog direktora Muzeja genocida, ali ne imenuju ko je čovek koji je to politički omogućio? Postoji samo jedno ime. To se vidi po tome što ga ne izgovaraju.
Obe političke formacije su plod delovanja dve vrste inteligencije: nevladine inteligencije, koja je strukturno vezana za strane činioce, pa je tako jači činilac u državnoj administraciji, i nacionalne inteligencije, koja je strukturno usmerena na vlast kao takvu, pa se zadovoljava statusnim i materijalnim kompenzacijama.
Popović: Vlast deset godina nanosi štetu državnim i nacionalnim interesima, a nijedna stranka nije uspela da stekne poverenje birača, da uđe u prostor koji su napustili SRS i DSS. Zašto?
Lompar: Zato što su zapadni činioci uspeli da podele političku scenu na dva pola, a oba oni kontrolišu. Treću poziciju, nacionalnu i demokratsku, uklanjaju iz vidokruga, jer komplikuje raspored dejstava. Najteže je kontrolisati demokratsku vlast, jer često počiva na koalicijama, i nacionalnu javnost, jer njeno mišljenje izvire iz vezanosti za nacionalne interese. Svaka okupacija to uklanja iz svesti. To je spoljašnji razlog.
Unutrašnji razlog je velika briga srpskog predsednika da se na političkom polu koji bi njegovu politiku s pravom osudio iz nacionalne perspektive ne pojavi neka politička organizacija. Ona bi mogla postati privlačna za njegove glasače.
Kao dopunski momenat se pojavljuje odsustvo vezanosti nacionalnih političara za politiku, za mišljenja, za uverenja. Oni su podređeni predstavi o politici kao isključivoj borbi za vlast, premda se ona može shvatiti i kao borba za ideje, za načine života, za oblike otpora, za raznovrsnu javnost. Učinak takve politike dolazi sporije, ali je dugotrajniji. Čovek bez istinskih uverenja nije političar nego politikant: najjeftiniji učesnik razmene usluga na političkoj pijaci.
Popović: Promene ne mogu da pokrenu stranke iz “N1 opozicija”, nastale iz restlova DS-a. Da li je ta procena pogrešna?
Lompar: Možda i mogu, ali društvo mora da istruli do poslednje tačke, da nezadovoljstvo ostane neoblikovano, ali javno nezadrživo. Tada kontrolisani haos može dovesti do smene vlasti bez promene politike. To je ključni momenat zapadnih političkih akcija.
Popović: Kako objašnjavate da taj deo opozicije, proevropske, deli iste stavove s režimom po ključnim pitanjima – odnosu prema Kosovu i Metohiji, odnosu prema SAD i EU, migrantima, javnim izvršiteljima?
Lompar: Iz zajedničke vezanosti za zapadne činioce. Oni ne žele da vide da je vladajuća stranka izdala svoju političku agendu, premda ne i svoje ponašanje, pa da na polu zapadnih interesa, na kojem se nalaze derivati DS, nema više samo njih. To uništava decenijsku samoumišljenost DS da je ona istorijska avangarda (tu predstavu su preuzeli od komunista), da ona zna koji put vodi u budućnost, da su oni nosioci kulture i civilizacije, šamanske modernizacije, simboli evropejstva i vrednosti. Oni su živa slika zatvorenog uma. Da bi održali tu predstavu, oni se nude za bolje izvršioce. Opozicija ni u jednoj tački nije išla u susret nacionalnim interesima, ako to ne odgovara stranim činiocima: ona nije energično osudila Inckov zakon o genocidu u Srebrenici, ona je zanemarila predsednikovo priznanje Šmita kao visokog predstavnika uprkos Rusiji, Kini i Srbima u Bosni. A to su bile teme koje su joj – zbog grešaka vlasti – omogućavale prodor među nacionalno orijentisane birače. Njeno protivljenje priznanju KiM za samostalnu državu je svakako pohvalno, ali nebitno, jer je i režim – koji je na KiM izdao sve što je mogao – deklarativno na toj poziciji. I – presudno – zato što priznanje i ne zavisi od srpskih vlasti nego od ruskog veta u UN. Opozicija, dakle, prati strane činioce u sadržaju politike: čak i kad se ne slaže sa njenim nosiocima. Izgleda da u ovih deset godina nije bilo potrebe za promenom nosilaca vladajuće politike: sadašnji predsednik i njegovi saradnici su idealni izvršioci političke izdaje i civilizacijske regresije.
Popović: Srpsko društvo je uvek bilo sklono podelama, ali nekad su one ostajale na nivou visoke politike i krupnog biznisa, a naprednjačka vlast je uspela da ih unese u svaku kuću, u svaku porodicu. Može li se to prevazići i naći zajednički interes, makar po egzistencijalnim pitanjima?
Lompar: Mora da se dogodi još veća propast i još veća sramota. Kako promeniti vlast koju bezuslovno podržavaju sve ustanove društva: stranke, mediji, ustanove kao SANU i SPC, Univerzitet? Kako promeniti vlast koju vode – kako mudro reče Vesna Pešić povodom Briselskog sporazuma – Čerčil i De Gol? Kako promeniti vlast koju ovako odrešito i nemački kategorično nedavno podrža Angela Merkel? Da bi uzdrmala vlast, opozicija bi morala da se zameri zapadnim (američkim, nemačkim) činiocima. Oni to nikako ne smeju i ne žele da urade.
Popović: Kako objašnjavate ćutanje tzv. intelektualne elite, koja ne reaguje na probleme koji uništavaju državu i narod?
Lompar: Mislim da reaguju. Predsednik SANU predlaže elegantno napuštanje KiM. Akademik Ljubomir Simović pita šta bismo sa KiM i da nam ga vrate. Akademik Dušan Kovačević tvrdi da nemamo više snage ni za kakav otpor i predlaže nam – u propagandnom spotu koji je snimio za državnu televiziju – da slavimo dan zastave: zastave izgleda imamo. Bar nešto. Predsednik MOK-a Božidar Maljković kaže da moramo stajati pored kosovskih sportista na postolju, što potom ponavlja i predsednik države: Španci, začudo, na nedavnoj fudbalskoj utakmici, nisu morali ni ime da im izgovore. Lako je Špancima. Predsednik MS piše – sa udvoričkim naklonom predsedniku države – da se zna ko je najzaslužniji za formiranje kulturne politike: protiv koga onda organizuje skup koji dovodi u pitanje rodnu ravnopravnost u jeziku? Pred svake izbore, predsednik države se slika sa svim istaknutim članovima intelektualne, estradne i crkvene elite. Nema greške: ovo je njihova vlast. Dok ne padne.
Popović: Kako je moguće da pismo podrške predsedniku Vučiću potpiše šest akademika i osamdesetak univerzitetskih profesora, zajedno s kriminalcima poput Kristijana Golubovića i starleta Soraje i Tijane Ajfon?
Lompar: Možda pitanje treba drukčije postaviti: zašto su ovi koji su poslednje pomenuti dozvolili da osvanu u društvu koje čine oni koji su prvo pomenuti?
Popović: Pored zakonodavne, izvršne i sudske, Vučić je uveo i četvrtu granu vlasti – medijsku. Ta mu je najvažnija, nju koristi za progone političkih protivnika i kritičara. Da li pratite te medije? Koliko su toksični?
Lompar: Pratim elektronske medije u ograničenom obimu. Obično me neko obavesti kada me negde negativno pomenu. Kada me je predsednik države – u Ćirilici ‒ lažno optužio da sam bio mentor Bošku Obradoviću, to je objavljeno u elektronskom izdanju Politike, pa sam demantovao. Onda mi je jedan poslanik SNS rekao: Vaš demanti su videli samo čitaoci elektronskog izdanja, a ovo što mi kažemo – milioni. To je mera ponašanja vlasti: naša laž vredi, jer je milionska; istina je beznačajna, jer je zastupljena na malo mesta.
Televiziju ne gledam. Uvek se šalim sa jednim kolegom, koji ima izvesnih simpatija za vlast, po logici sopstvene nostalgije, jer je emotivno vezan za Miloševića. On ima na programu N1 i Novu. Ja nemam. Kažem: ovi koji su za vlast mogu da gledaju opoziciju, ali ovi koji su za opoziciju mogu samo da gledaju vlast.
Moj stav je karakterističan za individualno poimanje opozicionog ponašanja: uvek podržavam alternativne oblike izražavanja. Male izdavače, medije i štampu. Ne brkam brojnost i vrednost, jer i u književnosti razlikujem uspeh, moć i vrednost.
Popović: Vučić je okupirao političku scenu i na njoj instalirao kult svoje ličnosti. Da li je to dokaz da Srbi ne prihvataju demokratiju već traže samo vođu?
Lompar: Tako je lakše. Ako prebrojimo pripadnike i sledbenike DS i DSS u sadašnjoj vlasti, videćemo da ih je veoma mnogo. Kad je tako, zašto se nisu dogovorili 2008. godine i nastavili da vode državu u teškim okolnostima, nego su stranački ratovali do obostranog uništenja? A sad marširaju zajedno. Zato što su sad odgovornost preneli na predsednika države i SNS, kriju se ispod njegovih potreba za javnim pojavljivanjem, da bi – kad ova vlast padne – sve svalili na njen vidljivi deo. Kad imate vođu, on je kriv. Kada učestvujete u vlasti, delimično ste odgovorni. Prenos odgovornosti na vođu štiti od preispitivanja lične odgovornosti.
Popović: Vučić se često poredi s Josipom Brozom Titom. Da li Vi uočavate sličnosti?
Lompar: Bio sam izložen podsmehu nevladine (drugosrbijanske) inteligencije kada sam – pre 15 godina – opisivao obnovu titoizma koja nam predstoji: kao sistema neutralisanja srpskih nacionalnih prava, a ne kao komunističke ideologije. A eto Angela Merkel nam je nedavno pomogla da ponešto vidimo: kada odgovara nemačkim interesima, autoritarni režim biva podržan. Nije ga samo Putin odlikovao. Unutrašnja jednoobraznost, medijski monopol, saglasnost stranih činilaca. U razgovoru za agenciju BETA, nedavno sam kazao da bi se moglo desiti da predsednik Srbije počne da trguje interesima Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nije prošlo ni nedelju dana od te izjave, a on je primio Šmita u svojstvu visokog predstavnika UN uprkos odlukama Rusije i Kine da ovaj nemački političar to nije. Ako bude uspela da neutrališe srpska nacionalna prava u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, potom i Vojvodini, ova vlast će ostvariti titoističko rešenje u drugim uslovima. Izdvajanje KiM iz državnog sastava Srbije se podrazumeva, ali ova vlast je sve učinila što se tu moglo učiniti: ruski veto u UN je poslednja prepreka.
Popović: Da li je ikad postojao srpski vladar koji se prema Kosmetu odnosio slično Vučiću danas?
Lompar: Ako se izuzme titoistički poredak, nije bilo ovakve situacije: u ideološkom smislu, izrugivanje kosovskom mitu; u državnom smislu, predaja čitavog niza činilaca suverenosti na KiM; u političkom smislu, odricanje od kosovske komponente srpske politike. To ni kralj Milan – kao najkooperativniji srpski vladar u odnosu na zapadnu politiku – nije činio.
Popović: Kako smo došli do toga da niko ne reaguje kad predsednik države tvrdi da Srbija treba da se odrekne Prištine, Prizrena i ostalih kosovskih gradova kao što se Nemačka odrekla Kenigsberga, danas Kalinjingrada?
Lompar: Paralela je besmislena. Nemačka je izazvala rat u kojem je poražena. Ona je okupirana. Ako tako stoje stvari, a ne stoje, što pokazuje Rezolucija 1244, onda nama ne treba predsednik, neka postave okupacionog namesnika. On ne mora da se zaklinje na Miroslavljevom jevanđelju. Ako se već razvijaju neka poređenja, može se kazati da se Rusija povukla hiljadama kilometara na istok bez ispaljenog metka. I – da li su zapadne sile prestale da vode propagandni rat protiv nje? I sad tvrde da je Rusija agresor, jer se odupire zapadnoj dominaciji nad svojim narodom i svojim interesima u Ukrajini i Belorusiji. Da li su stali posle progona Srba iz Krajine? Neće stati ni na Drini. Otud: „odbrana je s životom skopčana”. A ima mnogo načina odbrane. Ako nema volje da se bori, čovek ne treba da laže: neka prizna da je odustao od sebe.
Ispred crkve Nova Gračanica kod Čikaga
Popović: Vučić tvrdi da “narod razume da Srbija više nema ni metar na Kosovu” i da se zato “niko na ulici ne buni protiv” njegove spoljne politike. Da li je u pravu?
Lompar: U ovakvoj medijskoj dominaciji nevladine politike, sa čitavim nizom pratećih efekata, pravo je čudo da još poneko diže glas. I to ljuti predsednika države: „neki tamo opet dižu glave”, govorio je drug Tito. Tu je ključna uloga SPC. Ako se ona ne buni protiv takvih tvrdnji, onda je popustila poslednja linija odbrane. Mitropolit Amfilohije je pokazao da ne mora da bude tako.
Popović: Da li bi definitivna predaja Kosmeta, kroz tzv. Sporazum o dobrosusedskim odnosima, ugrozio Vučićev opstanak na vlasti?
Lompar: Zavisi od spoljnih činilaca više nego od unutrašnjih, ako izuzmemo SPC. Ukoliko bi zapadni (američki) činioci procenili da im on ne može pomoći oko Republike Srpske, da je njegova politička upotrebljivost iscrpljena, moglo bi biti kao u slučaju crnogorskog predsednika: postepeno uklanjanje ličnosti i suštinsko očuvanje politike. Ostaje sfinga ruske politike: ako bi oni stavili veto u UN, to bi pojačalo unutrašnji pritisak na vlast. Suviše nepoznanica za moje znanje.
Popović: Da li je moguće da do smene vlasti dođe na izborima?
Lompar: Kome su politički potrebni izbori posle tek jedne godine novog skupštinskog saziva? Nesumnjivo vlastima, jer ovakva skupština jasno pokazuje da vlast nema legitimitet koji bi bio uverljiv i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. To bi značilo da novim izborima treba stvoriti privid legitimiteta vlasti. Svojim ulaskom u skupštinu u zanemarljivom broju, lišena medijskog uticaja i decenijski žigosana u svim sadržajima, od opštih do pojedinačnih, opozicija bi davala legitimnost različitim rđavim odlukama: od Rio Tinta do Kosova i Metohije i Republike Srpske. Kome su još politički potrebni izbori? Stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Kome su finansijski, promotivno i pojedinačno potrebni izbori? Opoziciji, jer je u ovakvom stanju potpuno uskraćena za sva ova područja.
Na izborima u Crnoj Gori 2020. godine pokazalo se da poraz vladajuće stranke ne znači nužno pad režima, pošto su sve druge ustanove ostale netaknute. I to su obezbedili strani činioci. Pokrenut je dug i neizvestan proces relativne korekcije jedne politike uz čuvanje onih njenih sadržaja koji su potrebni zapadnim (američkim) činiocima. Kao da je taj način promene vlasti kod nas trenutno neostvarljiv. U odnosu na devedesete, stanje stvari je bitno različito: sadašnja vlast je uspela da sve bitne nacionalne činioce dovede u klijentelistički odnos, pa je tako SPC mnogo čvršće uz nju nego što je bilo devedesetih, dok opozicija ne menja političko ponašanje s kojim je poražena 2012. godine.
Popović: Ističete da ste za “pasivan otpor, da se radi s najmanjim mogućim rizikom”. S obzirom na stanje u kome se nalaze država i narod, šta još može da se rizikuje?
Lompar: Srpska pozicija je istorijski rizična: na granici svetova. To podrazumeva neprestanu koncentraciju. A mi smo narod mahova: prvi ustanak na Balkanu je srpski, jedina pobednička balkanska vojska u Prvom svetskom ratu je srpska. Itd. Dragiša Vasić je pisao kako su – posle pobedničkog Prvog svetskog rata – mislili da treba da legnu na livadu, gledaju u zvezde i odmaraju se. Nema toga na granici. Uticaji koje trpimo su raznostrani. Otud sam uvek smatrao da je neophodan preokret u unutrašnjoj politici: dovođenje u što veću saglasnost činilaca unutrašnje politike sa shvatanjima i tradicijama naroda. Zašto? Zato što je takvo ponašanje jedina pouzdana osnova sa koje srpski političari mogu neutralisati ili razblaživati strane, neminovne, pritiske. Sadašnje manipulativne tehnike dovode u sumnju ovakvo shvatanje. Jer, one menjaju opštu svest: cilj je da se promene osnovi ljudskog ponašanja, a ne nosioci političkog delovanja. To se vidi u književnosti i umetnosti: menjate ukus publike i ona jednostavno ne čuje ono što vredi. Njen sluh je tako postavljen da ne čuje. Otud pisac hita da vidi šta nju obuzima, prenosi te predstave u svoje delo i nastoji da bude opažen. Tako se vrednost potiskuje zbog uspeha. U politici stvari idu sporije, jer su kolektivne predstave čvršće od umetničkih, ali ipak idu u tom pravcu. To znači da se treba prilagoditi komunikaciono, da bi se očuvalo ono što je vredno. Treba, dakle, stvoriti alternativni prostor u što većem broju sadržaja. Kaže se da je to spor put. Možda. Naročito ako njime ne idete. Ali, zašto moćne adrese isijavaju gnev u odnosu na postojanje takve alternative? Oni koji nude radikalnije alternative treba da poštuju načelo: sam koračaj po putokazima koje postavljaš. Neka pokušaju revoluciju, reakciju, šta god, ali lično. Da vidimo rezultat.
Popović: Šta će, posle Vučića, ostati od Srbije?
Lompar: Ista politika, sa korekcijama na mestima koja su suviše osramoćena. Kao u Crnoj Gori. Pred kraj života, u svojoj Knjizi o Zmaju, iz 1902. godine, koja ga je dovela u sukob sa preovlađujućim javnim mnjenjem, Laza Kostić je pisao da je srpski narod na nizbrdici. A desetak godina potom, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, slava srpskog oružja i imena prošla je svetom. Činilo se da je veliki pesnik potpuno promašio. Kad je on mogao promašiti, sa takvim umetničkim i intelektualnim dometom, kao i životnim i političkim iskustvom, ne bi bila nikakva šteta da i jedan univerzitetski profesor književnosti pogreši u svojim procenama.
Popović: Iako svoju javnu delatnost držite u okvirima svoje profesije – predajete srpsku književnost, pišete i javno kritikujete antinacionalnu i antidemokratsku politiku režima – mnogi u Vama vide čoveka koji bi mogao da, kao predsednički kandidat, značajno doprinese pobedi nad Vučićem i oslobođenju Srbije. Šta bi trebalo da se desi, pa da se prihvatite tog ili takvog angažmana?
Lompar: Imamo situaciju koja nije nepoznata. Već na prvim izborima 1990. godine bilo je trezvenih glasova koji su upozoravali da opozicija – zbog neravnopravnih uslova – ne može računati da bude nešto više od demokratskog dekora. To se pokazalo kao tačno. Potom je obrazovana Srpska liberalna stranka (Nikola Milošević, Kosta Čavoški) koja je tražila poštovanje načela o ravnopravnosti izbornih uslova i neizlaženje na izbore dok se tako nešto ne ostvari. Bila je malobrojna, zbog čvrstog nacionalnog stava neinteresantna stranim činiocima, kao glas savesti neprijatna drugim opozicionim strankama, i otud potpuno neuticajna, pa je često služila za podsmeh sve brojnijim pragmatičarima i oportunistima na našoj političkoj sceni. Jedan njihov deo, vezan za DS i DSS, ipak je bio primoran da bojkotuje izbore 1997. godine. Niko se nije setio da ih pita zašto kasne sedam godina. Takva pitanja se u našoj politici nikad ne postavljaju.
Promenu vlasti 2000. godine omogućilo je oko 600.000 glasova razlike u korist Vojislava Koštunice u odnosu na Slobodana Miloševića. To je bio rezultat predsedničkih izbora, dok su na izborima za skupštinu SRJ pobedili SPS i SNP. Ali, promene je izazvao pad režima, a ne izborni bilans. Jer, značenje predsedničke pobede ciljano je preneto na trenutno, nasilno i neosnovano zaposedanje televizije, Narodne banke i drugih državnih ustanova. Bio je to meki državni udar. Njegovu ostvarljivost obezbedili su zapadni (američki) činioci: uz prećutnu ili javnu podršku vojne i policijske strukture.
Kako strani činioci nisu zainteresovani za promenu nosilaca sadašnje politike, nastojanje opozicije da izađe na izbore deluje samo kao njen ustupak stranim činiocima i ostajanje u vidnom polju javnosti za neko buduće (hipotetičko) stanje. Otud sledi da bi jedino istinsko opoziciono rešenje podrazumevalo promenu političke agende i ulazak u rizično polje učestalih protesta. Jer, sadašnji kurs opozicione politike nema mobilizacijsku snagu za raspoloženje aktivnog dela javnosti. On deluje nedovoljno podsticajno. Otud izbori ništa ne mogu rešiti. Oni su puka manifestacija. Milan Grol je tačno kazao: „Manifestacije prolaze, problemi ostaju.” To bi značilo da se opšte društveno truljenje nastavlja. Kakav politički razlog onda može biti u izlasku opozicije na izbore?
Intelektualac po prirodi stvari može sebi dozvoliti da kritikuje vlast, da joj protivreči, da zanemaruje medije, da ide suprotno od njihovih tokova. On to sebi može dozvoliti, jer oličava jednu duhovnu i političku poziciju: bori se za vrednosti, a ne za vlast. Otud mora da zna gde su mu granice: njegovo je da kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga. Nije njegovo da upravlja: on svoj hleb treba da zarađuje izvan servisiranja svog političkog mišljenja. To je lako reći, ali je teško izdržati u takvom opredeljenju. Jer, on svakako smeta, katkad i nervira, uznemirava miran san i lep odraz u ogledalu tolikih propagandista.
Sve diktatore, pokazala je istorija, obarali su ljudi iz njihovog okruženja. Srpski diktator Aleksandar Vučić o istoriji ne zna ništa, ali ima instinkt uličnog džeparoša, koji mu pomaže da prepozna opasnost. Zato Vučić strepi od ortaka iz svog karela.
Polako i strpljivo plete mrežu oko kuma Nebojše Stefanovića, ali još nije našao hrabrosti da se upusti u konačni obračun. Drugog kuma, Slavišu Kokezu, uspeo je samo da medijskom hajkom kompromituje i smeni s mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na jače i opasnije igrače ne sme da udari. Naročito ne na Ivicu Dačića. Na njega ne sme jer dobro pamti događaje od 4. jula 2008. godine u restoranu “Dorijan Grej”.
Pred majske izbore te godine, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikitović, konsiljere Vojislava Koštunice, dogovorili su se da SRS i DSS formiraju koaliciju i preuzmu vlast. Po tom planu, u slučaju potrebe, ako ne budu osvojili dovoljno mandata u Skupštini, u koaliciju će primiti i SPS. Ivica Dačić je na to pristao, nadajući se da će biti jezičak na vagi. Nada mu se ispunila. Radikali i Koštuničini amiši nisu mogli sami da formiraju vladu, pa su se dogovorili sa Dačićem. Kao predigra za republički nivo, SRS, DSS i SPS svečano, u restoranu “Kalemegdanska terasa”, potpisali su sporazum o formiranju koalicije u Beogradu, po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik.
„Kalemegdanska terasa“: Svečano potpisivanje koalicije za vlast u Beogradu
Naravno, Boris Tadić nije sedeo skrštenih ruku. Pokušao je da vrbuje Dačića. Škrt, pokušavao je na loš način. Ponudio mu je samo mesto potpredsednika vlade, zaduženog za odnose s Rusijom. Potcenjen, Dačić je demonstrativno prekinuo pregovore i sklonio se na bezbednu udaljenost, u Beč, kod Ivice Tončeva, da se bavi odnosima s ruskim i ostalim tinejdžerkama.
U cajtnotu, pošto niko iz vrha DS-a nije mogao da dođe do Dačića, jedan savetnik Tadića organizovao je sastanak u “Dorijan Greju” s Predragom Rankovićem, zvanim Peconi. U početku pregovora, Peconi je odbijao svaku pomisao da posreduje, tvrdio je da podržava Dačića i SPS, ali ne se bavi politikom, zanima ga samo biznis. “To je odlično, ali sad razmisli kako će ti izgledati biznis kad mi raspišemo nove izbore, na kojima ćemo da pobedimo, pa onda formiramo vladu bez tvog Dačića. Moraćemo da preispitamo privatizacije u kojima si kupovao firme, kako si dobijao kredite, poreklo imovine, ko zna šta će sve da se otvori”, rekao mu je Tadićev izaslanik. Gospodinu Rankoviću je trebalo oko šest sekundi da uključi telefon i pozove Dačića, pa da mu objasni kako bi bilo jako pametno da se hitno vrati i pregovara s dobrim momcima iz DS-a, oni su budućnost Srbije.
Peconijev predlog podržali su Vlada Zagrađanin, Aleksandar Antić i još neki Dačićevi drugovi od poverenja. I, eto Dačića u “Dorijan Greju”. Lukav, s osmehom Del Boja, odmah je odbio i da razgovara o mizernoj ponudi za potpredsedničko mesto. Kad je čuo da mu se nudi fotelja ministra policije, pokušao je da odglumi nezadovoljstvo: “Nema šanse, neću da me zovu Ivica Pendrek, kao što su mi tatu zvali Desko Pendrek”. “E, ako ne shvataš koliko je značajno mesto ministra policije, onda nam i ne trebaš”, rekao je žuti pregovarač. Naravno, Dačić je shvatio. Pristao je da otkači tužnog Vučića i uđe u koaliciju s Tadićem. (U tom kadrovskom pretumbavanju nastradala je sujeta Dragana Šutanovca, koji se već uživeo u ulogu ministra policije. No, Šutanovac nije bitan za ovu temu, a i za sve ostalo.) Tri dana posle tajne večere u “Dorijan Greju”, formirana je žuto-crvena koalicija, a Vučiću je ostalo samo da u medijima, a naročito u svojoj Pravdi, kuka što ga je izneverio nesuđeni politički mladoženja.
Epizodu iz “Dorijana Greja” ne pamte samo Vučić i Dačić, nego i međunarodni majstori političkog inženjeringa. Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, nedavno je iz Moskve prezentovao ruski plan za rešenje srpske političke krize. Plan ima više smernica, ali suština se svodi na to da opozicija izvrši vaninstitucionalni pritisak i prinudi Vučića da podnese ostavku. Kao što Ustav definiše, funkciju predsednika vršio bi predsednik parlamenta. Tehnička vlada, u kojoj bi bili samo eksperti, bez stranačkih funkcionera, dobila bi rok od godinu dana da pripremi uslove za nove izbore.
„Dorijan Grej“: Idelano mesto za političku prostituciju
Kad je čuo za tu strategiju, Vučić je pokušao da proveri da li iza nje zaista stoji zvanična Rusija. Nije uspeo, niko iz Kremlja nije hteo da se oglašava tim povodom. Vučić se tešio činjenicom da se Rusija nikad ne meša u unutrašnje stvari drugih država. Eto, Moskva ga više ne podržava, ali neće podržavati ni opoziciju, bar ne javno, logistički i finansijski. Uteha je trajala kratko, samo dok nije obavešten da su ambasadori Kvinte, na prvom redovnom oktobarskom okupljanju, neformalno zaključili da “Dačić uopšte nije loš izbor”. Naravno da nije loš, na njega su tipovali Amerikanci, što je zabeležio i ambasador Vilijem Montgomeri u svojim memoarima, još 2004. godine, a kasnije i Britanci, o čemu je govorila Ketrin Ešton.
– Nemoj neko da računa na mene u nečasnim igrama rušenja Vučića ili sa nekim nadama da će on podneti ostavku. A naročito da se u svemu tome može tražiti oslonac u meni. Želim svima da poručim da se već duže javno zalažem za to da Vučić bude naš zajednički predsednički kandidat – tvrdi Dačić, koji već devet i po godina primenjuje strategiju “praviću se mrtav dok medved ne ode”.
Džabe se trudi. Medved mu ne veruje, još ga bole rane iz “Dorijana Greja”. I tada se Dačić zaklinjao u vernost, pa se, pod pritiskom ambicije, promenio.
– Svaka partija ima pravo da radi ono što misli da je dobro za njih, što smatraju da je njihov interes, ja nemam ništa protiv toga. To je sve demokratski, legitimno, ne bi im bio prvi put, i 2008. su to uradili. Meni je važno da to mi nismo uradili – skrušeno je Vučić podsetio na prevaru iz dorćolskog restorana.
Po običaju, na Vučićev znak odmah su na Dačića nasrnuli naprednjački dugodlaki blajhani i drugi goniči.
– Dobro se sećam istorijskih pomirenja koje je Dačić pravio s Borisom Tadićem i drugima, tako da od socijalista ne može baš mnogo da vas iznenadi. Puno je onih koji bi da sruše Vučića. Ali ne može Dačić da sruši Vučića. Uostalom, ko kaže da SNS hoće Dačića? Stalno se oslanjaju na naša leđa. Sećam se svih prethodnih kampanja, pa Dačić ne kaže “mi socijalisti”, nego kaže “ja i Vučić” jer zna da jedino tako može da dobije glasove – kaže Zorana Mihajlović, a takve pretnje Dačiću ponavljaju Miloš Vučević i ostali naprednjaci.
Što god oni pričali i koliko god minimizirali njegov značaj, Dačić je prihvatljiv za sve, jednako za Vašington, Brisel i Moskvu, pa i za srpsku opoziciju. Kako god i kad god došlo do smene vlasti, Dačić i SPS će imati značajnu ulogu u tom procesu.
Srpska napredna stranka je deponija političkih prevaranata, parazita i štetočina, najsramnijih manekena nesreće koja tri decenije uništava državu i narod. Po tom modelu Aleksandar Vučić je napravio i vladajuću koaliciju, ali i lažnu opoziciju. Vučić pokušava da diktaturu, koju je zaveo pre devet godina, sakrije iza Šešelja, Vacića, Obradovića, Radulovića, Miloša i Čedomira Jovanovića, Čanka, Lečića i mnogih drugih pohlepnih statista u izbornim predstavama. Neki od njih imaju stalni angažman, pa dobijaju mesečni honorar, a neki su se zadovoljili predizbornim obećanjima i medijskom podrškom. Različiti po ideologijama, stavovima i postupcima, svi Vučićevi abonenti imaju istu želju da se uvale na državne jasle, dobiju poslaničke mandate i direktorske funkcije u javnim preduzećima, sve o trošku građana. Saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, kao što sada dele plen, posle oslobođenja moraće da podele i odgovornost s Vučićem za sve zločine nad Srbijom.
Sve što ima, Aleksandar Vučić je stekao lažima, prevarama i pljačkom. Na isti način priprema sledeće predsedničke i vanredne parlamentarne izbore. Da bi stvorio lažni utisak poštovanja demokratskih principa, diktator je odlučio da izbornu listu okiti sa svim opskurnim simbolima prošlosti koja traje, plus njihovim moralnim dvojnicima iz nove generacije parazita. Celu predstavu, zajedno sa scenografijom, glavnim glumcima, beznačajnim epizodistima i publikom, zaduženom za aplaudiranje i glasanje, režiser Vučić platiće novcem opljačkanim od građana.
Pre 33 godine, dok se raspadao Savez komunista, a s njim i SFRJ, Slobodan Milošević je anticivilizacijski otpor pružao pokušajima da demokratizaciju društva zaustavi nametanjem ideje o formiranju jednopartijskog pluralizma. Milošević je od toga odustao pod pritiskom zdravog razuma. Bez tog pritiska, bez zdravog razuma, Vučić je Miloševićevu ideju sproveo u delo. Stvorio je političku scenu na kojoj postoji samo Srpska napredna stranka oko koje se vrti grupa alavih štetočina. Iako nemaju političku težinu, imaju određenu upotrebnu vrednost u diktatorovim prevarama. Nemaju stranke, infrastrukturu, glasače i uticaj, ali Vučiću je dovoljno njihovo ime na glasačkom listiću kako bi stvorio privid višestranačja. S njima će, kao smokvinim listom, pokušati da sakrije diktatorsku prirodu nakaradnog režima, kojim je porobio Srbiju.
Vučić je na taj politički inženjerig prinuđen spolja. Američki i evropski licemerni puritanci tobože ne tolerišu jednopartijski skupštinski sastav. Ne smeta im što je predsednik države i vladajuće stranke istovremeno šef organizovanog kriminala, što njegov gang upravlja tokovima evropskog narko trafikinga, pere prljavi novac svih belosvetskih mafijaša, pljačka državu i narod, ubija, zlostavlja i progoni konkurente iz drugih klanova, ali i političke protivnike. Zapadnim centrima moći ne smeta što je familija Vučić zavela strahovladu i stvorila kastu milijardera, koji čerupaju javne resurse i gule kožu s leđa normalnih ljudi. Ne smeta im što su policija i pravosuđe pretvoreni u servise za zaštitu vođe, njegovih rođaka, kumova i ostalih saučesnika u zločinačkom udruženju. Briga ih za Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i stotine drugih žrtava naprednjačkog kartela. Važno im je da se zadovolji demokratska forma, da u Skupštini budu zastupljene i opozicione partije, nije bitno kakve, s kolikom podrškom birača i na kakvim izborima će biti ugurane u parlament.
Svestan tog zahteva, Vučić je prošle godine organizovao izbore s namerom da u Skupštinu ubaci nekoliko satelitskih stranaka. Nije uspeo. Iako je centrala SNS-a naredila opštinskim odborima da poguraju neke od podobnih lažnih opozicionih lista, lokalni naprednjaci su krali glasove samo za sebe. Svaki lokalni šerif je gledao svoj interes, otimao samo za sebe, a to se pretvorilo u sabotažu Vučićevog plana da u parlament uđu radikali, monarhisti i bar jedna od koalicija građanske orijentacije. Propašću Vučićevog plana potvrđen je uspeh bojkota, koji je zagovarao Savez za Srbiju, predvođen Strankom slobode i pravde, Narodnom strankom, Demokratskom strankom i Dverima. Na kraju, Vučić je dobio Skupštinu u kojoj disonantne tonove unose samo dva albanska poslanika i nesrećni Vladan Glišić. Kakav je Glišić opozicionar vidi se po tome da je do poslaničkog mandata došao na listi Aleksandra Šapića, ali i po fotografijama s pijanki na kojima se grli i peva s prestolonaslednikom Danilom Vučićem.
Što se Vučića lično tiče, ovakav skupštinski saziv je idealan. Koga se pametan stidi, njime se diktator ponosi. Bakarec, Rističević, Atlagić, Đukanović, Kebara i ostali simptomi savršeno opisuju mentalne poremećaje Vučića. Na njegovu žalost, američki i evropski mentori zakeraju, zahtevaju da montira novu izbornu predstavu, kako srpski parlament ne bi baš toliko ličio na severnokorejski. Kad to obavi, njima će biti lakše da ga otvoreno podržavaju u daljem uništavanju Srbije, a on će dobiti još četiri godine bezgranične vlasti.
Vučić ima konje i za tu trku. Za svaku stazu ima po nekoliko grla, gladnih i spremnih na sve. Na izborni hipodrom izvešće reprezentativne primerke svih političkih opcija, ideologija, nacija i vera. Svako od njih biće dobro pripremljen, finansijski i medijski istimaren, ohrabren obećanjem da će ući u parlament, da se tovi na državnim jaslama.
Na prošlogodišnjim lažnim izborima Vučić je biračima s jačim nacionalnim i patriotskim nervom punudio svog kuma i bivšeg vođu Vojislava Šešelja. Kiks. U Šešeljev patriotizam i politički kapacitet više ne veruju ni njegove kolege iz rijalitija Zmaj od Šipova i Maca Diskrecija, a kamoli bivši radikalski glasači, razočarani transformacijom vojvode u starletu iz “Parova” i “Zadruge”.
Po povratku iz haške ćelije, Šešelj je dočekan kao heroj. Pored radikala, obradovali su mu se i normalni ljudi, koji su se ponadali da će osvetnički bes iskaliti na Vučiću i postupiti u skladu s devizom Tarasa Buljbe – ja rodio, ja ubio. U to je verovao i Šešelj. Još na surčinskom aerodromu, oduševljenim sledbenicima je obećao da će osloboditi Srbiju od Vučića i Tomislava Nikolića. “Imam dva raka na jetri. Jednom sam dao ime Vučić, drugom Nikolić. Obojicu ću eliminisati”, zakleo se Šešelj. Jak na jeziku, kao nekad, nije štedeo na pretnjama svojim odbeglim kumovima: “Osvetiću se Vučiću i Nikoliću i njihovim pokolenjima. Rekao sam – osvetiću se. Ako ne stignem ja, to ću preneti na moje naslednike. Vučić i Nikolić su svesni mog osvetničkog raspoloženja, znaju da se ne šalim”, tvrdio je Šešelj.
Raspoloženje mu je splasnulo kad je shvatio razmere tiranije koju je zaveo Vučić. U režimskim medijima je puštan samo da se bruka na televiziji Hepi, gde se grlio sa Gastozom i Brendonom, i na Pink, gde je u “Zadruzi” pričao s “drvetom mudrosti”. Dozvoljeno mu je da pljuje i vređa Tomislava Nikolića, a Vučića je mogao da kritikuje samo u nezavisnim medijima, ali i to umereno, da ne naljuti bivšeg potrčka, koji ga je pretvorio u svog aktuelnog potrčka.
– Vučić je čovek od danas do sutra. Vlada uz pomoć televizije. Važno mu je da manifestuje neki svoj uspeh, pravi ili fiktivni. Nije sistematičan u poslu, njegovi uspesi su momentalni, pa se izduvaju kao balon. Vučić je najsposobniji manipulator kojeg je Srbija imala – govorio je Šešelj u kampanji za predsedničke izbore 2017. godine.
Dok se bavio politikom, Šešelj je objavio četiri knjige o Vučiću, jednu pod naslovom “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”. Svog bivšeg miljenika poredio je s nemačkim baronom, koga legenda predstavlja kao najvećeg lažova ikada. Šešelj je Vučićevu potrebu za lažima objašnjavao psihološkim poremećajem, tzv. Minhauzenovim sindromom. Kad je napustio politiku i pristao na ulogu zvezde u Vučićevom rijalitiju, Šešelj je zaboravio na osvetu.
Na gubitak memorije presudno je uticala mesečna apanaža, koja je zadovoljila Šešeljev apetit. Boško Obradović, lider Dveri, tvrdio je da Vučić preko Komercijalne banke Šešelju isplaćuje 60.000 evra mesečno. Po toj ceni baron Šešelj laže Srbiju da Vučić junački brani nacionalne interese, bori se za Kosovo i Metohiju, razvija privredu, održava odlične odnose s Rusijom i Kinom, prkosi interesima Amerike i Evropske unije, a idejom o “Srpskom svetu” nastavlja tamo gde je stao s Velikom Srbijom.
Šešelj je tužio Obradovića, a vansudski mu uzvraća istom merom, ali po nižem cenovniku. Po tvrdnjama radikala, lider Dveri od Vučića dobija 8.000 evra mesečno. Obradović taj honorar ne dobija iz Komercijalne banke, nego od kompanije “Galens”, koja pod patronatom Andreja Vučića gradi kompletna naselja u Novom Sadu.
Šešelju i Obradoviću malo šta treba verovati, ali ne bi bilo čudno da u ovom slučaju jedan o drugome govore istinu.
– Šešelj je kao džuboks, peva pesmu koju želi onaj ko mu ubaci novac. Ranije je glumio velikog nacionalistu i patriotu, pored koga je Milošević izgledao kao prihvatljivo, normalno rešenje. Sad obavlja prljave poslove za Aleksandra Vučića – tvrdi publicista Dejan Lučić.
Obradović nema šešeljevski kapacitet, ali ima veću upotrebnu vrednost. Šešelj se već obrukao, rasturio je svoju stranku i razočarao i najnaivnije poštovaoce onoga šta je i kako radio u Haškom tribunalu. I Obradović je ekstremnim politikantskim zaokretima – prema Đilasu, pa od Đilasa prema Vučiću – rasterao dverjane. Za kraj, Vučić mu je priredio ono sramno poziranje sa čašom vina na režimskoj žurci, koju je Ana Brnabić priredila povodom stvaranja pakta o nacionalnom jedinstvu.
Posle raspada Đilasovog Saveza za Srbiju, pred Obradovićem su bila dva puta. Jedan ga je vodio nazad u Čačak, za radni sto u gradskoj biblioteci. Drugi – Vučiću pod suknju. Obradović je pristao da glumi opozicionara, pa da na sledećim izborima nastupi u patriotskoj koaliciji, koju će mu sklepati Bratislav Gašić i Marko Parezanović. Ako preskoči cenzus, obezbediće 25.000 evra mesečno iz republičkog budžeta, što će omogućiti preživljavanje Dveri.
– Oko 15 odsto birača na prošlim izborima nisu želeli da glasaju za SNS i SPS jer ih ne smatraju dovoljno patriotskim opcijama, već su svoj glas dali nekome drugom ko se tako predstavljao. Još najmanje 15-20 odsto patriotskih birača je bojkotovalo izbore, što znači da izborni potencijal jedne ujedinjene patriotske izborne liste dostiže 20 odsto glasačkog tela – izračunao je Obradović.
Na listu “Ujedinjenih patriota”, on bi hteo da okupi Narodnu stranku Vuka Jeremića, Zavetnike, Demokratsku stranku Srbije, Pokret za obnovu kraljevine Srbije, Dosta je bilo i još nekoliko patriotskih pokreta.
Od toga nema ništa. Iako je krenuo vrlo ambiciozno, pokušavajući da se nametne kao lider svih Vučićevih patriota, Obradović će morati da se zadovolji koalicijom sa Zavetnicima, koje predvodi Milica Đurđević Stamenkovski.
Vučić već godinama investira u Micu Avetnicu, kako je sam naziva. Dozvolio joj je medijsku promociju, finansijsku i logističku podršku, pa i pravosudnu zaštitu za njenog supruga Stefana Stamenkovskog. Vučić za Stamenkovskog priča da je narkoman i ostrašćeni kockar, zbog čega se stalno nalazi u dužničkom ropstvu. Diktator voli takve robove, zato podržava i Zavetnika Nemanju Ristića, koji je još pre 25 godina osuđen na dugogodišnju robiju zbog ubistva. Bivši član voždovačkog klana iz zatvora je izašao 2012. godine, da bi odmah dokazao da rehabilitacija nije uspela. Zbog pretnji Zagorki Dolovac, Veranu Matiću i tadašnjem američkom ambasadoru Majklu Kirbiju određena mu je obavezna mera psihijatrijskog lečenja na klinici “Laza Lazarević”.
Kad se udruže ludaci iz Zavetnika i Obradovićevi ortaci s pedigreom iz “Crvenih beretki” moći će više od Šešelja da obrukaju srpski patriotizam.
Ništa bolji nisu ni pripadnici konkurentske lažne patriotske grupacije, koja se nazvala “Nada”, a u kojoj se nalaze DSS i POKS. Iako je projektovano da još na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima dobiju poslaničke mandate, kako bi glumili opoziciju, plan je propao jer lokalni naprednjaci nisu hteli da im poklone dovoljno ukradenih glasova. Da ne bi rizikovao, pošto nisu preskočili ni cenzus smanjen na tri odsto, Vučić je sada odlučio da ih spoji na zajedničku listu.
Miloš Jovanović, predsednik DSS, dokazao je podobnost za ulogu omiljenog opozicionara. U javnosti se predstavlja kao “junak s Košara”, branilac svete srpske zemlje. Imidž ratnog heroja malo je pokvario kad je angažovao jednu detektivsku agenciju da prati njegovu suprugu, kako bi otkrio s kim ga vara. Kao što se Jovanović predstavlja kao srpski patriota, tako i svoju suprugu, Tajlanđanku, predstavlja kao Francuskinju, valjda mu to zvuči otmenije. Tako laže i za Vučića, koga opisuje kao borca za Kosovo i Metohiju, rusofila i reformatora. Po naprednjačkom scenariju, Jovanović za sve Vučićeve izdaje i prevare optužuje prethodnu vlast.
– Demokratska stranka je, kroz rekonfiguraciju Unmika i otpočinjanjem tzv. tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine pokrenula proces tzv. normalizacije, tj. priznanja kosovskih secesionističkih vlasti. Vuk Jeremić, kao ministar spoljnih poslova u toj vladi, snosi veliki deo odgovornosti. Politika “I Kosovo i Evropa” predstavlja strašnu prevaru građana i neko mora da odgovara – tvrdi predsednik DSS-a, kome ne pada na pamet da na odgovornost pozove Vučića, koji je albanskoj lažnoj državi Kosovo prepustio imovinu Srbije, pravosudni sistem, energetska postrojenja i sve ostalo.
Jovanović svoj patriotizam dokazuje odbacivanjem ideje o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju i mahanjem parola o Kosovu.
– Evropska unija je osuđena na neuspeh jer nije uspela da razvije osećaj kolektivne pripadnosti, bez kojeg nijedna politička zajednica ne može opstati. Priča o evropskim integracijama Srbije je anahrona, jer je EU, kakvu danas poznajemo, obolela i polako ali sigurno ulazi u terminalnu fazu – tvrdi Jovanović.
Sa istim uverenjem, Jovanović ponavlja: “Kosovo je Srbija. Tačka.” Takav, ulazi u koaliciju sa Pokretom za obnovu kraljevine Srbije, koji predvodi Žika Gojković, koji tvrdi da je Srbija nema šta da traži na Kosovu, ono je zauvek izgubljeno.
– Na Kosovu ima više od dva miliona Albanaca i mi, sa onoliko ljudi koliko je ostalo na Kosovu, jednostavno ne možemo reći da je Kosovo samo srpsko. Kosovo treba izbaciti iz preambule Ustava Srbije, jer je to još jedna “magla” kojom su za vreme vlasti DSS i DS pokušani da se prevare birači – tvrdi Gojković.
Nestašni Gojković, rodonačelnik monarhizma u Somboru, zadovoljava sve uslove za ulogu Vučićevog potrčka. Karijeru je gradio u Srpskom pokretu obnove, da bi, kao poslanik s liste Aleksandra Vučića postao lider opozicionog POKS-a. Nespretan, dozvolio je da mu se omakne objavljivanje prepiske u kojoj Gorana Vesića podseća na svoj dogovor s Andrejem Vučićem da mu se dodeli poslovni prostor u centru Beograda.
Nedavno mu se omakla i tuča s jednim komšijom. Gojković se pohvalio kako je junački skrckao za glavu višeg opakog Crnogorca. Portal politički.rs objavio je bitno drugačiju verziju tog sukoba: “Žika je izudarao duplo starijeg čoveka, koji je tražio da mu vrati pare, koje je pokrao dok je bio predsednik Sportskog saveza Sombora”.
– Devedesetih godina službenici DB-a nisu izlazili iz Žikine kuće, imali su običaj danima da tamo jedu i piju, a majka Vida je bila visokopozicionirana u SPO. Žiki škola nije išla od ruke, pa ga je Služba ubacila u lokalni fudbalski klub, gde je trčao za loptom i primao neku platicu. Ispostavilo se da nema talenat ni za fudbal. Priča se da je Žika najuren iz kluba jer je imao običaj da u svlačionici i na tuširanju spopada saigrače. Kažu da je kasnije Žiki i Žikinoj porodici DB namestila posao sa izgradnjom stanova, tako da je Žikin tata srušio kuću u kojoj su živeli i izgradio prvu privatnu zgradu u Somboru sa stanovima i lokalima. Još u toku izgradnje svi stanovi su se prodali, a Gojkovići su zaradili ozbiljne pare. Žika se nikad više nije bavio stanogradnjom, rešio je da uđe u politiku – navodi se u tekstu portala politički.rs.
Šta je od toga istina, znaju samo Žika Gojković i DB. No, svakako ne treba verovati u priče o njegovim erotskim avanturama pod tuševima u svlačionici. Žika je to, ne svojom voljom, demantovao kad je u Skupštinu Srbije privodio Plejbojevu zečicu Slobodanku Tošić. Kolege su mu čestitale na izboru švalerke, ali ne samo zbog njene lepote, nego i njegove hrabrosti da se petlja sa ženom koja je osumnjičena za uščešće u pet ubistava i više milionskih pljački.
Gojković je neuspešno pokušao da preotme SPO. Vuk Drašković i danas o njemu ne želi da govori. “Ćutim, jer me sramota njegove sramote”, tvrdi predsednik SPO-a. Za razliku od njega, Vučić se ne stidi saradnje s Gojkovićem. Ne stidi se ni Mirko Jović, opozicioni prvoborac, osnivač Srpske narodne obnove, u kojoj su bili angažovani Drašković i Šešelj.
Posle tri decenije tvrdog patriotskog staža, Jović je pristao na koaliciju sa Gojkovićem, koji zagovara predaju Kosova Albancima. Sve što je radio, na svim ratištima i na srpskoj političkoj sceni, Jović sada trampi za šansu da dobije poslanički mandat, i to uz Vučićevu pomoć, u Vučićevom interesu.
Značajan trofej u Vučićevoj kolekciji podobnih opozicionara predstavlja Saša Radulović. Lider DJB je i pre, bez režimskih stimulacija, pristajao da učestvuje u izbornim maskaradama, ali uvek je pravio probleme. Posle prošlogodišnjih izbora, Radulović je dokazao krađu glasova, brojne falsifikate i ostale nepravilnosti. Uzalud se trudio. Niti su izbori poništeni, niti je DJB preskočila cenzus.
Radulović je godinama najoštrije kritikovao vlast, podneo je seriju tužbi protiv Vučića zbog uvreda, prevara i pljačkaških akcija. Vučić mu je uzvraćao političkim diskvalifikacijama i prljavim medijskim kampanjama u kojima je vređao Radulovićevu porodicu, a i u Skupštini mu se rugao pričom kako mu je kupovao kolače, kojih je lider DJB bio željan.
Poput Dveri, samo još uz glasniji prasak, raspao se i pokret Dosta je bilo. Poput Obradovića, Radulović je najzaslužniji za rasturanje svoje organizacije. Za razliku od Obradovića i Dveri, Radulović je menjao ideološke stavove. Krenuo je s pozicija beskompromisnog evropatlantskog integraliste, tvrdeći da EU nema alternativu i da je Kosovo zauvek izgubljeno. Dok je stigao na aktuelne pozicije suvereniste i antiglobaliste izgubio je sve saradnike.
No, u Vučićev zagrljaj nisu ga odvele ideološke stranputice, nego pravosudni pritisak. Agencija za borbu protiv korupcije otkrila je nepravilnosti u poslovanju pokreta DJB, zbog čega je Drugo osnovno javno tužilaštvo pokrenulo krivični postupak. Finansijski izveštaji DJB za 2017. i 2018. godinu pokazuju da je Radulović novac, koji je dobijao iz budžeta, ulagao u investicioni fond jedne zapadne banke. Uložio je oko 20 miliona dinara, a u dva navrata je sakrio ostvarenu dobit. Prema navodima Agencije za borbu protiv korupcije Radulović nije prikazao dobit od kupoprodaje investicionih jedinica u iznosu od 232.518,67 dinara. Do 14. novembra 2019. godine na isti način zaradio je još 524.906,22 dinara. Pošto zakon zabranjuje nenamensko trošenje budžetskih sredstava, eto krivične prijave za Radulovića. Evo i dodatnog motiva za saradnju s Vučićem, za ispijanje vina, dogovore o izbornim uslovima i, najvažnije, pristanak na učešće na izborima, koji imaju za cilj produžetak vladavine naprednjačkog kartela.
Osim jeftinih patriota, Vučić je obezbedio i društvo parazita građanske orijentacije. Lak zadatak.
– Vučić dosijeima ucenjuje Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i mnoge druge – tvrdi Vojislav Šešelj, a to još detaljnije objašnjava Dejan Lučić.
– Čanak je stari agent srpske obaveštajne služe. On je to radio i u Miloševićevo vreme. On je pokrivao jedan deo političke scene, Drašković drugi, Mićunović treći, Šešelj četvrti… Oni su bili i ostali muzička grupa u kojoj je svako znao šta peva. Čanak pokriva separatističku opciju u Vojvodini. Pošto Vučić mora da se svojim biračima predstavlja kao patriota, potrebni su mu izdajnici. Tu ulogu igra Čanak, iako je u novosadskoj vlasti u koaliciji sa SNS-om. To je pozorišna predstava koju smo gledali mnogo puta – kaže Lučić.
Vučić je okupio, pretnjama i mitom, statiste za svoj izborni igrokaz, kojim namerava da produži diktaturu. Na njihovu žalost, sve ih je isterao na čistac, sad je svima jasno da oni nisu opozicija Vučiću, nego Srbiji. Red je da s njim podele odgovornost za sve izvršene zločine nad državom i narodom.
predragpopovic 