Skip to content

Andrej Vučić: OD KOVNICE DO SAMICE

17/10/2017

andrej vučić

Dok je gledao sahranu Zorana Đinđića, Aleksandar Vučić se rugao nosačima kovčega: „Od njih šestorice, trojica su učestvovala u ubistvu, dvojica su se obradovala, a jedan je potpuno nebitni idiot“. Ako ikad umre, kovčeg s malim Alekom neće imati ko da nosi, osim bate Andreja.

Prethodni vladari delili su moć sa saradnicima; Milošević sa Stanišićem, Đinđić s Bebom Popovićem, Tadić s Mikijem Rakićem. Aleksandar Vučić nije tako naivan, drži se mafijaškog principa koji insistira na krvnoj vezi. Žene, kumovi, prijatelji, saradnici… Sve to dođe i prođe, samo je brat večan. Zato aktuelni vladar Srbije ni u koga nema poverenja, izuzev u mlađeg batu.

Povezani kao jin i jang (Alek bi to voleo, ali on nije jang), oni složno, združenim snagama uništavaju Srbiju. Prevare, koje osmisli Aleksandar, u delo sprovodi Andrej. Stariji brat priprema medijsku i logističku strategiju, a grube, prljave radove obavlja mlađi. Zajedno sprovode sve političke, poslovne i kriminalne akcije.

Iako se dobro zna ko je ko u naprednjačkoj piramidi zla, Aleksandar Vučić je pre nekoliko dana morao da na to upozori najbliže saradnike. Na sastanku neformalnog štaba za beogradske izbore, pre nekoliko dana, bez mnogo uvijanja vođa je skresao krila Siniši Malom i Goranu Vesiću. U celovečernjem monologu prvo im je objasnio razloge svog nezadovoljstva. Pokazao im je rezultate istraživanja, da i sami vide koliko su Beograđani nezadovoljni načinom na koji se vodi grad. Nekoliko meseci pre izbora raskopane su ulice i trgovi, blokirani mostovi, saobraćaj je u haosu, autobuske linije nisu dobro preusmerene, građani su opravdano revoltirani. Sa željom da imitiraju vođu, koji je izbore 2014. dobio megalomanskom predstavom o „Beogradu na vodi“, Mali i Vesić su nameravali da birače opsene pričom o „gradu – velikom gradilištu“. Preigrali su se.

Niste shvatili koliko su važni ovi izbori, ovo je borba za sve ili ništa, zato će ubuduće kampanju da vodi Andrej, ništa ne smete da uradite bez njegovog odobrenja – naredio je Aleksandar Vučić.

Da ne bi bilo nesporazuma, detaljno je odredio zone uticaja. Pored Starog grada, Savskog venca, Palilule i Zemuna, o kojima je i dosad vodio brigu, Andrej će lično rukovoditi opštinama Zvezdara i Voždovac. Oktroisanom Vesiću ostao je Vračar, ali bez mogućnosti samostalnog odlučivanja. Usput, Vučić mu je skrenuo pažnju da skrati jezik i da se ne hvali kako će postati gradonačelnik, to se ne sviđa Nikoli Selakoviću.

Andrej se odmah prihvatio posla. Naravno, daleko od kamera i javnosti, u tami se najbolje snalazi. Iako u mnogome liče, kao da ih je pravio isti tata, mlađi brat je strpljiviji, komunikativniji, uspešniji u saradnji s tipovima s one strane zakona i ne izbegava fizičke napore. Kao što se videlo u prethodnim kampanjama, Andrej može pre podne da Romima deli paketiće s uljem i brašnom, uveče da ubire danak od dobrovoljnih i onih drugih naprednjačkih sponzora, a noću da organizuje zastrašivanje aktivista opozicionih stranaka. Bez obzira što je, zvanično, samo član Izvršnog odbora SNS-a, šefovi naprednjačkog kartela na lokalu više strepe od njega, nego od njegovog brata. Po ustaljenoj praksi, kad svrati Aleksandar se malo slika za medije, onda ih malo više vređa i ucenjuje, ali nema živaca, pa brzo ode. E, kad Andrej dođe, ne odlazi dok ne istera svoje.

Tako radi i u „biznisu“.

andrej vučić. brana prostran i ja

U stanu Aleksandra Vučića, krajem 2006. godine, malo društvo kumova i saradnika pratilo je televizijski intervju jednog biznismena, koji je bio pritvoren u „Sablji“. Objašnjavajući povode za hapšenje, priznao je kontakte s Miloradom Lukovićem Legijom.

– Legija je došao u moju firmu i dao mi ukoričene dokumente i zamolio me da ih pogledam i dam mu savet šta da radi. Šokirao sam se kad sam video da je to spisak nekoliko stotina preduzeća s preciznom analizom njihove realne vrednosti i cene po kojoj bi trebalo da se privatizuju, kako bi kupci imali astronomsku korist. Očigledno, neko se dobro pripremio za otimačinu društvenih i državnih preduzeća – rekao je taj biznismen.

– Tako ćemo i mi da uradimo čim dođemo na vlast – nasmejao se Andrej Vučić.

Šest godina kasnije, ta „šala“ je postala mračna srpska stvarnost. Aleksandar je postao zvanični gospodar Srbije, a Andrej nezvanični inkvizitor. Po ustaljenim običajima, stariji brat mešetari na političkoj sceni, a iz njegove senke mlađi upravlja kompletnim sistemom, posebno sivim zonama. Teško je pronaći neki sporni posao u kome nije upleteno ime Andreja Vučića, bilo da su u pitanju privatizovane ili otete firme, namešteni tenderi, kupovina glasova…

Kako to izgleda u praksi nedavno je opisao lider pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović. Dok je bio ministar privrede u prvoj vladi SNS-SPS, formirao je Radnu grupu koja je sprovela istragu postupka privatizacije „Vršačkih vinograda“. Istraga je utvrdila da su glavni akteri u tom korupcionaškom projektu braća Vučić i braća Mali. Jednom Kinezu, predstavniku kompanije „Zhe Jiang Guan Nan“, oni su namestili da dobije zalihe vina vredne pet miliona evra, kao i objekte, opremu, 1.600 hektara zemljišta i rod grožđa vredan pet miliona evra, a sve to po ceni od upravo pet miliona evra. Pored svega, kupac bi dobio po 6.000 evra za svakog zaposlenog. Konsultant Kineza bio je Predrag Mali, brat gradonačelnika Siniše Malog, kao i Andrej Vučić. Na osnovu izveštaja Radne grupe, Radulović je poništio privatizaciju „Vršačkih vinograda“ i podneo krivičnu prijavu, koju je prvo poslao elektronskom poštom Aleksandru Vučiću, a kasnije mu je i lično predao.

– Kad sam mu dao krivičnu prijavu, Vučić je samo ćutao i gledao u pod – opisao je Radulović.

Kad je taj slučaj pomenuo u jednom intervjuu, Radulović je završio na optuženičkoj klupi. Tužibaba Andrej je u sudnicu, na ekspresno zakazano ročište, došao u društvu uniformisanog i naoružanog policajca i advokatice Vesne Lončar, supruge ministra zdravlja, poznatog pod nadimkom Doktor Smrt, koji mu je nadenuo njegov drugar Dušan Spasojević, ubijeni šef zemunskog klana. Suđenje se pretvorilo u farsu čiji ishod je unapred poznat. Nespreman za dijalog, na pitanja tuženog Andrej je odgovarao lažima.

– Predrag Mali nije moj prijatelj, nego samo poznanik – rekao je bata.

– Nije vam prijatelj?

– Da, jeste.

– Prijatelj vam je?

– Da, ali nismo u poslovnim kombinacijama…

U stilu kuma Nikole Petrovića, obmanjivao je sud tvrdnjama da nije javna ličnost već anonimno, privatno lice, iako je član Izvršnog odbora Srpske napredne stranke i Udruženja osiguravajućih društava, a jedno vreme je bio i u Upravnom odboru Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Upetljan u vlastite laži, počeo je da vređa tuženog.

– Na ročištu se Andrej Vučić bečio i na mene i na mog advokata. Vređao je, optuživao, a onda je lagao da nije vređao. Pokušao je da mi se unese u lice i isprovocira me. Nazvao me psihopatom i rekao da „majka takvog lažova ne rađa dva puta“. Kad sam ukazao sudiji na uvrede, rekao je da to nije rekao. Laž im je, izgleda, porodični posao. Kad je postalo jasno da laže, umešala se njegova advokatica Lončar i objasnila da se, u stvari, ona konsultovala sa svojim klijentom i da se njen klijent nije obraćao meni – opisao je Radulović detalj s ročišta.

Na kraju, dobro je prošao, bolje od Jadranka Vukovića, bivšeg radikalskog poslanika. U vreme raskola među radikalima, Vuković je izjavio da su braća Vučić, u saradnji s tatom Anđelkom, vršili pritisak na nekoliko poslanika i opštinskih odbornika iz SRS-a. Aleksandar se zadovoljio medijskim kontranapadom u kome je Vukovićevog sina optužio da je narkoman i siledžija, a Anđelko i Andrej su podneli tužbu, zahtevajući finansijsku nadoknadu za povređenu čast. Pošto tada naprednjački kartel još nije zaseo na vlast, sudije nisu imale obavezu da ispunjavaju želje porodice Vučić, postupak se otegao, pa je nestrpljivi Andrej izgubio nerve i nasrnuo na Vukovića, da u fizičkom obračunu spere ljagu, koju mu je na obraz nanela istina. Naravno, poprilično kabasti Jadranko lako se odbranio od histeričnog agresivca, ali to ne menja utisak o siledžijstvu mlađeg bate.

– Ne dao Bog da nešto radite, pa da vam je profit malo veći, tada će da vam dođe Andrej Vučić – istakao je Vuk Jeremić u predsedničkoj kampanji, a javnu tajnu je potvrdio i Boris Tadić, koji je tvrdio da „Vučićevi najbliži saradnici, braća i kumovi, kontrolišu softversku industriju, izgradnju puteva, trgovinu strujom i poljoprivredu“.

Do istog utiska došao je svako ko je pratio priče o beogradskim restoranima „Franš“ i „Durmitor“, subotičkom „Bosu“, novosadskom „Petrusu“, knjaževačkom kafiću „Plaža“, mitrovičkom splavu „Prometej“, pančevačkom hotelu „Tamiš“ i sličnim primerima. Podstaknut tim glasinama, nepoznati autor je na društvenim mrežama proširio vic u kome Andrej pred svakim restoranom koji mu se svidi zapeva hit Zvonka Bogdana „Ko te ima, taj te nema“.

Uz ugostiteljstvo, Andreja prate i vesti o mnogo unosnijim kombinacijama. Na spisku, koji se neprestano dopunjava, nalaze se najveći autoprevoznik „Lasta“, zatim „Jugoimport“, „Vin Vin“… Na društvenim mrežama malo-malo pa osvane informacija o tome kako Andrej Vučić kupuje jednu užičku firmu, da je privatizovao društveno preduzeće „Sava Kovačević“ iz Vrbasa ili da vodi projekat gasifikacije od Aleksandrovca do Novog Pazara i Tutina.

Na isti način, preko interneta, pronela se priča o tome kako je Andrej „preuzeo“ čačansku firmu „Unipromet“. Za to preduzeće, koje vredi osam miliona evra, mlađi Vučić je navodno ponudio jedan milion, uz napomenu da će je, ako bude morao da se vraća u Čačak, uzeti za džabe. Vlasnik „Uniprometa“ Milisav Novičić je sarađivao sa svakim režimom, pa i ovim naprednjačkim. Finansirao je kampanje SNS-a i zauzvrat dobijao solidne poslove, kao što je izgradnja zaštitne ograde na putu Ljig – Preljine. U kakvo kolo se uhvatio shvatio je tek kad je dobio „ponudu koja se ne odbija“. Završio je u bolnici, preplašen i zabrinut za svoj i živote članova svoje porodice. Istovremeno, pročulo se da je na isti način i Milenko Kostić ostao bez „Auto Čačka“. Da bi se glasine suzbile na izvoru, čačansko Poslovno udruženje „Gradac 97“ odmah je izdalo saopštenje u kome je osudilo „učestalo širenje neosnovanih i netačnih informacija o prisilnom preuzimanju pojedinih članova“ tog udruženja.

– U poslednja tri meseca počele su da se šire dezinformacije, naravno prvo sporadično, a sada već masovno da su principom prinude i ucene od strane brata Predsednika Republike Srbije i njegovih bliskih saradnika preuzete firme „Unipromet“ i „Auto Čačak“. Takvih pritisaka, predloga ili razgovora na tu temu apsolutno nikada nije bilo ni sa kim, a pogotovo ne sa ljudima iz vrha aktuelne političke vlasti u Srbiji, koji se pominju u glasinama koje se šire u našoj javnosti. Mi ne želimo da ulazimo u analizu ko je i za čiji račun to uradio, ali molimo sve faktore na našoj političkoj sceni da za svoja razračunavanja više ne pokušavaju da koriste privrednike grada Čačka – navodi se u saopštenju udruženja čačanskih biznismena, koje je objavljeno početkom septembra.

Nekoliko dana posle tog saopštenja javnost je saznala da je Vlada Srbije preko „Auto Čačka“ kupila hiljadu vozila „Škoda“ za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova. Ni „Gradac 97“, niti bilo koja institucija, niko nije objasnio zašto Vlada nije kupila „Fijatova“ vozila, pošto je vlasnik 33 odsto njegove fabrike u Kragujevcu, već „Auto Čačku“ nabacuje posao s ogromnom provizijom. Javno, u propagandne svrhe, Aleksandar Vučić je lično molio Vladimira Putina da dozvoli uvoz 500 „Fijatovih“ automobila u Rusiju, da bi povećao prodaju i obezbedio posao kragujevačkim radnicima, a sad duplo veći kontingent uzvozi iz Češke. Pa, ni Fahri Musliu ne bi poverovao da to nije urađeno zbog provizije.

Poput Čačana i drugi reketirani biznismeni morali su da javno brane svoje dželate. To su radili Nikola Dimitrijević, vlasnik „Franša“, i Lajoš Čakalj, vlasnik subotičkog „Bosa“, pa što ne bi Novičić i Kostić. Njihov strah je opravdan, znaju koliko su Vučići opasni.

To je znao i Željko Rutović, pa ga strah nije sprečio da s pištoljem rešava poslovne probleme s Predragom Rankovićem Peconijem. U beogradskom hotelu „Prag“, sredinom marta, na sastanku najuticajnijih biznismena, neformalnom „Srpskom Davosu“, kad je Peconi upitao Rutovića kad će mu vratiti dug, dobio je rafalni odgovor. Dok je izrešetani vlasnik „Praga“ i Televizije „Hepi“ jaukao na podu, tajkuni su se razbežali, a revolveraš Rutović je mirno otišao svojim putem, pravo u legendu. Naprednjački mediji su objavili da nije tačno da je krvavom sastanku prisustvovao i Andrej Vučić. Njegov brat je od tada sto puta ponovio da se Andrej u to vreme nalazio „dvesta kilometara dalje“. Policija i tužilaštvo ćute, istraga nije završena, ne može da se utvrdi šta se zaista desilo iako postoji 16 svedoka i 12 bezbednosnih kamera, koje su sve snimile. Zbog toga, logično je pretpostaviti da istina ne sme da se otkrije baš zato što se sve zna, pa i to da li je Andrej bio od Rutovića udaljen 200 kilometara ili milimetara.

Nije tačno izmerena ni udaljenost s koje je Zvonko Veselinović išamarao Andreja u svom restoranu „Plej“ u Novom Sadu prošlog novembra. Kosovski kriminogeni tajkun diskretno je, s nekoliko pljuski i isukanim revolverom, pokazao mlađem bati šta misli o nekorektnoj podeli plena. Posle tog herojskog dela Veselinović se privremeno dislocirao u zavičaj, ali kad su strasti ugasle, nastavili su ortakluk po starom, nasmejani i zagrljeni, s oružjem u rukama.

Na sirotog batu žandari su dizali pendreke, Veselinović pištolj, a Kokeza glas. Nezadovoljan što je iskorišćen i istisnut iz poslova s „Vin Vinom“ i „Eurosalonom“, Slaviša Kokeza se usudio da se suprotstavi braći. Uveren da je „pošteno“ odigrao svoju ulogu u predstavi s preprodajom firmi i nameštanju tendera, Kokeza je, kao Mirko Topalović, tražio svoj deo. Iako je početkom jula prodao „Eurosalon“ Slobodanu Kvrgiću za pet puta veću cenu od one za koju ga je, od istog čoveka, kupio pre dve i po godine, Kokeza je umesto para dobio salvu uvreda.

– Imao si dve trafike u bloku 63, a mi smo od tebe napravili bogataša – rekao je, navodno, Andrej Vučić Kokezi, a sve je, po nalogu, preneo „Kurir“.

Kokeza može da bude srećan što je samo provučen kroz medijsko blato, što se ne može reći za Dejana Anđusa. Kad je Anđus lupio šakom o sto, tražeći svoj deo plena, udario je prejako.

– Milojica će morati da plače nekom drugom na ramenu kada mu Andrej drugi put bude otimao „Bačka put“, pa ja morao da zovem starijeg brata – objavio je Anđus, razotkrivajući način poslovanja braće Vučić.

Insajder je proveo neko vreme u pritvoru, posle čega je nestao iz javnosti. Nestao je i Milojica Marković, vlasnik nekoliko građevinskih firmi, koji se ekspresno transferisao s liste za hapšenje na listu dobitnika najunosnijih poslova s državom.

– Marković je vlasnik „Srem puta“, a bio je vlasnik i „Kruševac puta“ i „Bačka puta“. Jednom prilikom 2015. godine ručao sam sa Zoranom Drobnjakom, direktorom „Puteva Srbije“. Tom prilikom je Drobnjak izvadio neku cedulju i rekao da mu je Vučić naredio da Milojici Markoviću svaki mesec da posao u vrednosti od više desetina miliona dinara. Osim Drobnjaka, te zadatke su dobile i određene lokalne samouprave, kao i AP Vojvodina – otkrio je Saša Mirković, predsednik pokreta „Cela Srbija“.

I Mirković je, za razliku od Markovića, završio u pritvoru.

Sličnu sudbinu je, zasad, izbegao Momčilo Mandić. Bivši policajac i jedan od najbližih saradnika Radovana Karadžića, odavno je razgranao poslove u Srbiji. Na obostranu žalost, uselio se u Vučićev komšiluk, u „Crvenkapu“. Iako je izbegavao kontakte s vođama naprednjačkog klana, Mandić je, po prirodi svog osnovnog posla, dolazio do mnogih saznanja o njihovim prljavim poslovima. Ne znajući šta da radi s njima, opasno se prevario. U naivnom uverenju da je Vojislav Šešelj opozicionar, Mandić mu je preneo deo kompromitujućih informacija. Još nije ni stigao od Batajnice do Zemuna, a Šešelj je javio Vučiću šta Mandić priča. Sutradan je napadnut jedan Mandićev rođak. Policija, naravno, nije pronašla izvršioca i nalogodavca, što je Mandić dobro shvatio kao preteću poruku s najavom onoga što i njega čeka. Da ne bi sedeo mečki na rupi, prodao je stan u „Crvenkapi“ i sklonio se na bezbednu udaljenost.

Sa još bezbednije udaljenosti, iz Lenglija i Vašingtona, američki obaveštajci dobro prate poslove Vučićevog klana. Do kakvih saznanja su došli prvi put se videlo u pismu šestoro kongresmena, koji su tadašnjeg potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena upozorili na nezakonite aktivnosti ljudi iz vrha srpske vlasti. Na spisku osumnjičenih je, naravno, i Andrej Vučić. Korak dalje otišao je američki tiražni dnevni list „Hafington post“, koji je ukazao na spornu ulogu mlađeg Vučića u poslovima s najmoćnijim mafijaškim kartelima.

– Nemačke vlasti veruju da Andrej Vučić kontroliše jedan od najvećih narko-kartela na Balkanu. On je, takođe, više puta optužen i za kontrolu „crnog tržišta“ nafte i cigareta – navodi se u tekstu Roberta Krimera, koji je objavljen krajem marta ove godine.

U tekstu se ističe da je Andrej Vučić iskoristio službeni položaj u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca za štampanje akciznih markica koje su štampane u vrednosti od milijardu evra i prodate za 600 miliona evra albanskim krijumčarima marihuane.

– Akcizne markice su prodate kosovskom Albancu Ćazimu Osmaniju. Više informacija stranim službama dao je bivši direktor srpske policije Milorad Veljović, koji je, takođe, poslovao sa Osmanijem, tako što mu je, po nalogu Andreja Vučića, izdao pasoš na ime Dragana Petrovića, srpskog državljanina. S tim pasošem Osmani je bezbrižno putovao po Evropi – istakao je Krimer, naglasivši da u Beogradu tridesetak agenata američkog FBI vodi istragu delovanja kriminalnih grupa s Balkana za koje se sumnja da ugrožavaju sisteme bezbednosti u Evropi i Americi.

Istrage CIA i FBI već su dale rezultate, pogubne po naprednjački kartel. Blokadom računa nekoliko kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zaustavljeno je pranje para Vučićevih tajkuna koji stoje iza projekta „Beograd na vodi“. Takođe, blokirani su i privatni računi u jednoj kineskoj i najvećoj britanskoj banci, za koje se sumnja da pripadaju pojedincima iz vrha naprednjačkog kartela.

Aleksandar Vučić dobro zna da ne može sakriti tragove, pa se i ne trudi, tera do kraja, pa šta bude. Bez obzira na upozorenja iz SAD, ne odustaje od sprege s Veljovićem. A, i kad bi hteo, ne bi mogao. Iskusni Veljović je gospodar svih tajni, čim oseti da mu neko duva za vrat, iz sefa izvadi neki kompromitujući ili optužujući dokument. Na taj način godinama opstaje u svakom režimu, pa i u naprednjačkom. Kad đavo dođe po svoje, Vučić će snositi političku i krivičnu odgovornost, Osmani će završiti karijeru u stilu ostalih pokojnih mafijaša, a Veljovića će zaštiti svi dužnici iz političkog, policijskog i kriminalnog miljea, koje je spasao od suočenja s pravdom.

Šta će biti s Andrejem Vučićem, niko ne zna. Pred domaćom javnosti, stariji bata ga brani patetičnim besmislicama:

– Udrite mene, gospodo. Vas zanima šta radi Andrej Vučić. Radi svoj posao, živi normalno, mnogo teže nego što živite vi. Molim vas, ne dirajte moju porodicu, ja svog brata volim najviše na svetu. On pošteno radi i zarađuje i čeka dete za tri meseca, a otplaćuje kredit u švajcarcima. Svi znaju da je moj brat pošten, baš kao i ja!

U tome i jeste problem s Andrejem, što je pošten baš kao i Aleksandar. Nadležni organi još ne smeju da proveravaju to poštenje, a braća već pokušavaju da nađu način da to izbegnu i u budućnosti. Prvi plan im je propao. Pripremajući se za neizbežni pad s vlasti, Aleksandar Vučić je nameravao da za brata obezbedi odstupnicu u Rusiji. Očekivao je da će mu Putin izaći u susret i dati azil Andreju, kao što je na zahtev Slobodana Miloševića udomio Miru Marković. Da bi napakostio Amerikancima, Putin nije zaštitio samo Miloševićevu udovicu, već i Edvarda Snoudena, ali neće Andreja.

Andrej Vučić je mogao da ima normalan život. S određenim naporom, ali ipak je završio fakultet, zaposlio se u stabilnoj državnoj insituciji, držao se dalje od medija, a višak strasti i frustracija iživljavao je na severu „Marakane“ i u uličnim tučama… Da je imao sreće, išao bi krivudavim stopama tate Anđelka, uz vino i žene… U tom slučaju, da ga stariji brat nije uvukao u prljave poslove, ne bi imao ovoliko para, moći i krivičnih dela, ali vek bi proveo u kovnici, ne u samici.

knjige-oglas

 

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. Mirko permalink

    Zeljko Rutovic je stari mangup, bio veoma aktivan 90-ih, inteligentniji od svih njih zajedno, ne udara se tek tako na njega,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: