Skip to content

UDOVICA I DIKTATOR: Pakt nad grobom

22/10/2017

ružica đinđić i vučić

Ružica Đinđić dva puta godišnje privuče pažnju javnosti, svakog 12. marta, na godišnjicu ubistva njenog supruga Zorana i pred početak izborne kampanje. Politički paraziti bore se za njenu podršku, nadajući se da će im to pomoći da se predstave kao autentični Đinđićevi naslednici. Iako je Ružica tvrdila da je Demokratska stranka njena sudbina i da će zauvek ostati u njoj, u poslednje vreme o nju se otimaju i lideri drugih stranaka.

U kampanji za predsedničke izbore, slučajan susret Ružice Đinđić i Saše Jankovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, posle predstave „Don Žuan“, predstavljen je kao njena „tiha podrška“ kandidatu koga je podržala i Demokratska stranka. Da bi pred beogradske izbore sprečili takav pokušaj dizanja rejtinga lidera Pokreta slobodnih građana naprednjački mediji su nedavno lansirali glasinu da je Ružica odbacila mogućnost da podrži Jankovića zbog njegove saradnje sa simpatizerima Milorada Ulemeka Legije.

ružica i janković

– Janković je kontaktirao sa Ružicom Đinđić i pozvao je da prisustvuje mitingu koji su opozicionari održali 6. oktobra. Lider PSG-a je suprugu pokojnog premijera zamolio i da podrži opozicionu listu i Dragana Đilasa kao kandidata za gradonačelnika na predstojećim izborima u Beogradu. Ružica mu je ljubazno poručila da se neće pojaviti na mitingu, niti će podržati opozicionu listu. „Zoveš me da te podržim, a okupio si sve Legijine ljude“, odbrucila je Ružila – objavio je dnevni list „Alo“ izmišljotinu kreiranu u vinskom podrumu u Jajincima.

Kao „svi Legijini ljudi“, prema toj spekulaciji, identifikovan je glumac Sergej Trifunović. Ponuđena su dva dokaza. Prvo, Trifunović je 2001. učestvovao u tuči u klubu „Stupica“, na proslavi rođendana Cece Ražnatović, kad je Milorad Ulemek uhapšen zbog pucanja iz pištolja. Drugi dokaz Trifunović je ponudio na Tviteru, kad je komentarisao košarkašku utakmicu između reprezentacija Srbije i Slovenije: „Jedino Zvezdan Jovanović može da zaustavi Dragića“. Naravno, takva konstrukcija je potpuno besmislena, ali onu ozbiljniju, kao što je Jankovićevo druženje sa Zlatiborom Lončarem, naprednjački mediji ne smeju da pominju jer je Doktor Smrt njihov aktuelni ministar zdravlja.

Posle Đinđićeve smrti, za Ružičinu naklonost borili su se svi pretendenti na funkciju predsednika DS-a. U prvo vreme, kao miljenici udovice su se predstavljali „nosači kovčega“, pre svih Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Nisu uspeli. Da nije samo šarmantna pratilja, već da ume da razmišlja, pokazalo se kad je prekinula sve kontakte s njima dvojicom, kao i sa Dušanom Mihajlovićem, Žarkom Koraćem, Nenadom Milićem i ostalim Đinđićevim najbližim saradnicima za koje je smatrala da nisu učinili sve što je trebalo da ga sačuvaju od streljanja. Istovremeno, pomagala je svakom izabranom predsedniku DS-a. Bez obzira što je uporno ponavljala da je ne zanimaju javne funkcije, zbog čega je 2004. odbila ponudu da se kandiduje za gradonačelnika Beograda, pristajala je da se njeno ime nađe u vrhu izborne liste Demokratske stranke, pojavljivala se na mitinzima i konvencijama u svim kampanjama. Nije se pretgrla u pohvalama na račun Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca, ali nije im ni odmogla. Podržavala ih je malo iz političkih i mnogo više iz lukrativnih razloga. Oni su pali s vlasti, ali Ružičini interes se nije promenio. Naprotiv, mnogo konkretnije i energičnije hvalila je novog vladara.

Ružica Đinđić i Aleksandar Vučić napravili su najsramniji pakt u savremenoj istoriji srpskog političkog beščašća.

S namerom da se potpuno transformiše u evroatlantskog fanatika, bivši velikosrpski radikal je kupio sav kadrovski škart iz žutog preduzeća, od Gorana Vesića do bivše Đilasove supruge Milice Delević. Potpuni uspeh je ostvario kad je osvojio simpatije Ružice Đinđić.

– Pristojna, normalna i uređena država, u kojoj različita mišljenja izazivaju polemiku, a ne smrt, bila je ideal i Zorana Đinđića. Nijedno ubistvo nije donelo ništa drugo do novih ubistava i podela. Baš zato na godišnjicu smrti čoveka koji je tvrdio da će Srbija biti onakva kakvu je sami napravimo, vreme je da prestanemo da se delimo, bar oko onoga što je bio cilj svakoga ko je, u našim podelama, položio život – rekao je Vučić dok je, kao premijer, polagao venac pred vratima na zgradi Vlade, na mestu gde je streljan Đinđić.

Ružica ga je odmah poslušala i ukinula podelu na žrtve i dželate. Zaboravila je sve što je Vučić govorio i radio prvih 15 godina svoje političke karijere. Iz memorije je izbrisala njegove tvrdnje da je njen Zoran bio šef mafije i da je ubijen u svađi oko podele plena. Na Šešeljevom oproštajnom mitingu, pred odlazak u Hag, Vučić je obećao da će „Đinđića istrebiti kao gubu iz torine“. Đinđić je istrebljen, a, kad je Ružica zahtevala da se otkrije politička pozadina tog zločina, Vučić joj je odgovorio da „treba utvrditi da li je vesela udovica samo znala šta Đinđića čeka ili je i ona imala određenu ulogu“. Sa posebnim zadovoljstvom Vučić je citirao delove iz knjige „Pokrštavanje petokrake“ Nenada Stefanovića, koji je tvrdio da je Đinđić bio član komunističke terorističke organizacije „Bader Majnhofa“. Ništa joj nisu značile ni njegove tvrdnje da je Đinđić bio nemački špijun i sitni lopov, „nekada je krao kožne jakne, a kad je došao na vlast krade sve što stigne“. Dok je na televiziji gledao prenos sahrane DOS-ovog premijera, Vučić je zbijao šale o tome kako ga treba sahraniti uspravno jer je ceo život klečao pred svojim stranim gazdama, kao i pitanjem da li je Vesić celu noć ležao u Đinđićevom grobu da se uveri hoće li šefu biti udobno u Aleji velikana. Kad mu je trebalo da se predstavi kao tvrdi radikal, Vučić je pričao da se samo četiri puta napio u životu: kad je Zvezda u Bariju osvojila Kup šampiona, kad je dobio sina Danila i kad su ubijeni Slavko Ćuruvija i Đinđić.

Peti put se, verovatno, napio kad mu je Ružica sve oprostila i promovisala ga u Đinđićevog naslednika.

đinđić zoran i ružica

– Ne smeta mi kad porede Zorana i Vučića. Ako on dnevno radi 15-16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Zoran Đinđić je svakodnevno naporno radio, nije se bavio politikom napamet, nego se vrlo studiozno bavio ciljevima i zadacima koje je sebi postavljao u političkom životu. Sami zaključite da li ima sličnosti. Rad Vučićeve vlade bih pozdravila. Ako ova vlada bude ostvarila Zoranovu viziju evropske, građanske i moderne Srbije, treba da dobije počast – izjavila je Ružica Đinđić na desetu godišnjicu ubistva njenog supruga, „srpskog Homeinija“, kako ga je nazivao Vučić.

Funkcioneri Demokratske stranke ignorisali su tu „izdaju“, ali običan, normalan svet nije sportski podneo rasprodaju mrtvog Đinđića. U Krunskoj ulici, gde se tada nalazilo sedište DS-a, osvanuli su grafiti „Ružica Viktorija Đinđić“ i parafraza stihova „Bijelog dugmeta“ „Ružiča si bila Đinđić, ali više nisi“. Nezainteresovana za revolt i razočarenje brojnih iskrenih demokrata, Ružica je nastavila u duhu Balaševićeve pesme „Lajte kere varošanke…“

– Sastala sam se sa premijerom Vučićem i zahvalila mu se na predlogu o podizanju spomenika Zoranu u Beogradu – rekla je Ružica prošlog juna, koja je i sina Luku upoznala s vladarom.

Licemerima iz oba politička bloka svidela se ideja o posthumnom poistovećivanju krvnih neprijatelja. Goran Vesić je procenio da bi i Đinđić, da nije kao guba istrebljen, danas podržavao Vučića. Tajkun Miodrag Kostić, nekadašnji direktor Demokratske stranke, zaključio je da je mali Alek isti Zoran. Iz svoje militantne radikalske prošlosti Maja Gojković je izvukla uspomenu na devojačko druženje s Ružicom.

– Kao tinejdžerka bila sam deo novosadske rok scene. Ne biste verovali ko je sve s nama bio u društvu. Jedna od njih bila je i Ružica Đinđić. Moj bivši muž, ona i ja tad smo živeli tim rokenrol životom – rekla je Gojkovićka, trepćući u ritmu pesme „Zagrizi metak“.

Za Ružicu se to može i poverovati, vrckala je u jednom spotu Zdravka Čolića („Malo pojačaj radio“), ali teško je pretpostaviti da je devojčurak kao Maja, sa 88 kilograma i nokšir-frizurom, imao bilo kakve veze s rokenrolom. Ona je tu sklonost prezentovala tek kao gradonačelnica Novog Sada, kad je parama građana iznajmljivala Gorana Bregovića za novogodišnje proslave.

Od domaćih konvertita mnogo jači uticaj na kooperativne odnose Vučića i Ružice imali su elementi inostranosti, nemačke. Prilikom posete Beogradu, kancelarka Angela Merkel prvo se sastala s Ružicom Đinđić, pa tek onda s premijerom Vučićem. Merkelova im je naredbodavno sugerisala da zaborave prošlost i pokojnika, pa da zajednički rade. U interesu Nemačke. U tom kontekstu, Ružica i Vučić su se nekoliko puta sastajali s Merkelinim prethodnikom Gerhardom Šrederom.

– Obavestila sam premijera Vučića o radu Fondacije „Dr Zoran Đinđić“, kao i o programu koji ona sprovodi u okviru bilateralne saradnje Srbije i Nemačke – rekla je Ružica.

I njih dvoje su bilateralno sarađivali, na štetu građana Srbije. Vučić je dobio sertifikat o političkoj podobnosti. Dok ga Ružica hvali, ne mora da se brine zbog izjava kojima je prizivao i, kasnije, proslavljao istrebljenje gubavog Đinđića. S druge strane, Ružica je uz Vučićevu pomoć zadržala status najbogatije evropske udovice, koji je stekla u vreme vladavine Borisa Tadića.

Nije poznato, niti može da se proveri šta sve poseduje Ružica Đinđić. Pojedini mediji su navodili da ona ima prikrivreno vlasništvo u agroindustrijskom gigantu „Viktorija Grupi“. Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović osnovali su tu kompaniju u novembru 2001. godine. Popović je prodao svoj vlasnički deo, a u „Viktoriju“ su ušli EBRD i „Apsara Limited“. Kao i sve tajkunske firme, i „Viktorija“ se razvila zahvaljujući poslovima s državom. Pre četiri godine Babović i Mitrović su se našli na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi u Evropi, iako je njihova kompanija u to vreme bankama dugovala oko 250 miliona evra. Velika zaduženja nisu zaustavila razvoj preduzeća. Naprotiv, poslednje tri godine „Viktorija“ beleži prihod veći od 300 miliona evra godišnje i trenutno je treći najveći izvoznik iz Srbije.

Aleksandar Vučić je godinama ukazivao da iza „Viktorija Grupe“ stoji Ružica Đinđić, koja je taj posao nasledila od pravog vlasnika, njenog ubijenog muža. Da u toj spekulaciji ima istine potvrđivali su i drugi političari, pa i dobro obavešteni pojedinci iz Demokratske strakne.

– Uvek me nasmeju takve priče. Naravno da nije tačno da je Ružica Đinđić suvlasnik, „Viktorija Grupa“ ima vrlo transparentno vlasništvo – tvrdio je Mitrović, ali u to nije poverovao ni Milija Babović.

Za Ružicu se priča da je prikriveni vlasnik i u kompaniji „Zlatiborac“, da već dugo poseduje hladnjače za izvoz malina, pa čak i da je njen TDI radio.

Sporno je i ono što se zvanično vodi na njeno ime, kao što je imanje na Dedinju. Zoran Đinđić se 2002. godine uselio u republičku rezidenciju u Užičkoj ulici 40, koju su ranije, između ostalih, koristili Stipe Mesić, Radoman Božović i Mirko Marjanović. Posle Đinđićeve smrti, vlada Zorana Živkovića je, krajem 2003, Ružici i njenoj deci, Jovani i Luki, odobrila da iz bezbednosnih razloga u rezidenciji borave još tri godine. Međutim, čim je Vojislav Koštunica izabran za premijera, njegova vlada, u kojoj nije bilo predstavnika Demokratske stranke, jednoglasno je donela rešenje kojim je Ružica Đinđić postala vlasnik imanja, a u zamenu je dala dva stana u zgradi na Studentskom trgu 8. Objekat u Užičkoj izbrisan je s liste rezidencija jer je postao privatno vlasništvo Ružice Đinđić.

Prvi vlasnik tog imanja bio je češki bankar Bohuslav Boukal, koji ga je kupio 1928. Svom radniku Savi Đekiću prodao je 12 ari placa i jednu zgradu, čiji izlaz vodi na Tolstojevu ulicu. Posle Drugog svetskog rata, Đekić je „umro u prisustvu vlasti“, a njegova porodica je izbačena iz kuće. Đekićeva ćerka Darinka Tatalović i unuci Boukala od 1991. pokušavaju da vrate otetu imovinu. Vlast Slobodana Miloševića je 1998. donela presudu kojom je Tatalovićeva označena kao vlasnik, ali ni posle dva izvršna rešenja ona nije uspela da uđe u posed.

Demokratska stranka, kao i njena naslednica na vlasti Srpska napredna stranka ne poštuju Zakon o restituciji, pa je Darinka Tatalović, starica od 80 godina, ovog leta uzalud štrajkovala glađu.

– Priča o povraćaju imovine je besmislena. Ne mogu mi oduzeti kuću. Unuci Boukala znaju da im je deda imao imovinu u Srbiji i sada traže kuću nazad. Priča im je neutemeljena. Taj čovek je 1945. godine, kao strani državljanin, uzeo dolare kao obeštećenje za kuću. Zatim je otišao iz zemlje. Znači da je pristao da ga država isplati i time izgubio pravo na vilu. Ne znam da li je dobio adekvatnu sumu, ali to je već druga stvar, ne znam kako to pravno ide – tvrdila je Ružica Đinđić.

Aleksandar Vučić, pre nego što se identifikovao sa Đinđićem, optuživao je Ružicu da je uvučena u kriminal, kojim je Srbija oštećena za tri miliona evra, minimum.

– Tačno je da je Ružica Đinđić državi vratila dva stana, ali oni vrede mnogo manje od dedinjske vile. Došao sam do papira, do odluke vlade od 19. decembra 2004, kojom se Ružici dodeljuje ta vila. Tada je procenjeno da objekat u Užičkoj 40, od 315 kvadrata, s pomoćnim objektom od 65 kvadrata u Tolstojevoj ulici vredi 70 miliona dinara. Pa, to tada nije bilo ni milion evra, a ta kuća sa 37 ari placa u najelitnijem delu Dedinja vredi bar 4,5 miliona evra. To je, dakle, čista pljačka. Dva stana pokojnog premijera na Studentskom trgu od ukupno 150 kvadrata procenjena su na 25 miliona dinara. Po dogovoru, Ružica Đinđić u ratama treba da otplati 45 miliona dinara, ali ta cifra se obezvređuje pošto otplata nije vezana za evro. Dakle, u pitanju je  klasičan kriminal i pljačka više od tri miliona evra – rekao je Vučić za „Pres“ početkom marta 2006.

vučić protiv ružice, pres

Optužbe su prekrili ruzmarin, snegovi i šaš. Ružica i danas živi u vili, dok se u drugoj kući na imanju nalaze njena posluga i pas. Radoznale komšije kažu da je čest intiman gost bivši Điniđićev ministar Goran Pitić.

Kao što se ne zna šta Ružica sve poseduje, ne zna se ni šta joj je ostalo iza Zorana. Pošto nije ostavio testament, Prvi opštinski sud u Beogradu 2003. je u ostavinskom postupku kao naslednike njegove imovine oglasio Ružicu i njihovu decu. Dopunskim rešenjem, koje je izdato u jednom primerku, udovica je određena za jedinog naslednika bankarskih računa i akcija u nekoliko kompanija.

I na tu temu Vučić je imao mnogo šta da kaže. Zahtevao je da sud dozvoli objavljivanje rešenja ostavinske rasprave kako bi javnost saznala „šta je sve ukrao Đinđić“. Vučić je tada procenio da Đinđićeva zaostavština vredi oko milijardu evra. U to je uračunao deonice u „Koka koli“, osam stanova koje je Đinđić kupovao na ime Nemanje Kolesara i drugih ljudi od poverenja, hacijendu u Paragvaju, o kojoj su radikali govorili i pre nego što je lider DS-a streljan, zatim zaradu od šverca duvana, koji je, kako su tvrdili, organizovao sa Stankom Subotićem Canetom, pa zaradu od putarskih i građevinskih firmi, koje su u njegovo ime vodili razni kriminalci. Deo Vučićevih optužbi, naročito onu o prodaji skoro pola tone droge koja je posle petooktobarske promene vlasti pronađena u sefu Komercijalne banke, u svojoj odbrani na suđenju za ubistvo Đinđića izneo je i Milorad Ulemek Legija.

Vreme je učinilo svoje, odnosi su se promenili, zajednički interes je zbližio Ružicu i Aleksandra Vučića, a s druge strane otvoreni su njeni sukobi s bivšim Đinđićevim saradnicima. Na račun udovice svog prijatelja i političkog zaštitnika najžešće optužbe javno je izneo Stanko Subotić.

Još dok je bio u bekstvu, pod poternicom, Subotić je najavljivao da će podneti krivičnu prijavu protiv Ružice Đinđić zbog duga od 1,1 milion evra. Iako je tvrdio da ima dokaze da joj je dao keš, odustao je od tužbe i zadovoljio se ogovaranjem u novinama.

– Ružica me zvala da dođem kod nje posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno, za šta je imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam kuću na Dedinju. Moju porodičnu kuću. Njoj treba, nema gde. I nisam joj dao. Onda me je, naravno, pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Rekao sam joj da ima i da novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta osim za DS. Ružici Đinđić sam, po nalogu Borisa Tadića, dao milion i kusur evra. Ali Boris je bio ljut, pošto je, valjda, smatrao da istog dana treba da joj predam taj novac, mislio je da ga imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda on drži keš u džakovima. Onda sam ja rekao da mi treba vreme da podignem taj novac i sukcesivno sam joj davao, sto hiljada, pa dvesta hiljada evra, imam tačne datume kad je i koliko dobila – otkrio je Subotić.

Drugačiju epizodu, s istim utiskom o Ružici, ispričao je Đinđićev kum Dragoljub Marković. U intervjuu za BK televiziju, 2004, prvom posle atentata, ispričao je Milomiru Mariću kako ga je Ružica prevarila za sto hiljada evra.

– Kad je Dragoljubov „Krmivoprodukt“ upao u neke finansije probleme, Zoran mu je pozajmio 100.000 maraka. Prošlo je mnogo vremena, a taj dug niko nije pominjao. Međutim, ono veče kad je Zoran ubijen, Dragoljub je odlučio da se razduži. Pošto nije imao toliki keš, otišao je kod Peconija i uzeo 100.000 evra. U plastičnoj kesi ih je odneo Ružici. „Kumo, ovo sam dugovao Zoranu“, rekao je i poljubio je. Na sahrani je nosio Zoranov kovčeg, a sledećih dana je sve vreme bio uz Ružicu i decu. Prošlo je dve nedelje kad ga je Ružica nazvala i pitala kad će da vrati pare koje je dugovao Zoranu. „Pa, dao sam ti…“ – zbunio se Dragoljub. „Nisi mi dao, ne znam šta pričaš.“ Dragoljub je ponovio proceduru, otišao je kod Peconija i uzeo još sto hiljada evra. Odneo ih je Ružici, dao joj je pare i pitao je da li joj još nešto duguje. „Ne, ništa više“, odgovorila je. „E, onda više nikad u životu nemoj da mi se javiš“, naljutio se, zalupio vratima i prekinuo svaki kontakt. Sve mi je to Dragoljub Marković ispričao u intervjuu, ali morao sam da isečem, da im se ne smeje narod – pričao je Marić, koji je Ružici i Zoranu bio iskren prijatelj dok su bili na vlasti.

Još težim rečima opisao ju je Amir Bislimi, bivši direktor Demokratske stranke. U komentarima na Tviteru, njenu „tihu podršku“ predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću, Bislimi je ocenio kao nameru da „ponovo menja političkog patrona i pravi varijantu za budućnost“.

– Simbol odvratnosti, prevrtljivosti, bestidnosti, alavosti i nezahvalnosti jeste Ružica Đinđić. Boris Tadić joj je pomagao, uvažavao, podržavao koliko god je mogao. Zahvalila mu se tako što je među prvima podržala puč protiv njega. Potom se okrenula Vučiću, govoreći da je on „novi Zoran“, a sada opet promena – napisao je Bislimi.

S obzirom kako kumovi, prijatelji i saradnici Zorana Đinđića opisuju njegovu udovicu i na sve što se zna o Aleksandru Vučiću, njihova saradnja ne čudi. Bislimijevskim rečnikom rečeno, oni predstavljaju simbiozu prevrtljivosti, bestidnosti i alavosti. Taman su jedno za drugo.

knjige-oglas

 

Advertisements

From → Uncategorized

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: