KAKO JE VUČIĆ SKRIVAO VEZU DAČIĆA I ŠARIĆA

U oktobru 2009. pokrenut je lov na Darka Šarića, osumnjičenog za trgovinu drogom. Policijska i pravosudna akcija dale su odlične rezultate u medijima. Vlast je zamajavala narod detaljima iz života odbeglog narko-bosa, objavljivala je fotografije njegovih vila u Novom Sadu, prenosile su se izjave potencijalnih svedoka, opisivale avanture s interkontinentalnih švercerskih akcija, brojali milioni evra nelegalne zarade… Javnost je imala prilike da sazna koji pevači su nastupali na Šarićevim zabavama, s kojim glumcima je bio u dobrim odnosima, ko su mu žene i ljubavnice. U toj kampanji objavljeno je milion detalja, samo ne činjenica da su braća Šarić, preko jedne od svojih firmi, prostor za svoj noćni klub „Vanila“ iznajmili u zgradi Socijalističke partije Srbije.

Novinarska ekipa „Pravde“ otišla je u sedište SPS-a, dobila na uvid ugovore o zakupu i podzakupu, i eto meni lepog naslova preko cele prve strane: „Šarići kod socijalista“.

Vučić je reagovao brzo, ali bez nervoze. Zvao je odmah po štampanju prvog izdanja. Bio je na putu, nije video novine, pa se samo interesovao šta je to objavljeno kad ga zove sto ljudi. Rekao sam mu kakav sam naslov stavio i prepričao tekst. Još ga je držao pravednički bes protiv Dačića, kome nije mogao da oprosti prevaru koja ga je koštala mesta gradonačelnika, Vučić nije krio sreću zbog razotkrivanja saradnje šefa policije i mafijaškog bosa. Rafalno, serijom kratkih razgovora obaveštavao je kako ga panično zovu Nemanja Đorđević, Aleksandar Nikačević i slični SPS-ovi jurišnici iz drugog ešalona. Uživao je u njihovoj panici.

– Svi su poludeli zbog Šarića. Socijalisti nisu bitni, ko ih jebe, ali sad su me zvali i s Andrićevog venca. Kažu da su svi navodi u tekstu tačni, ali da nije dobro što smo to objavili. Nisu insistirali, samo su pristojno zamolili da makar skinemo glavni naslov s naslovne strane. Možeš li to da promeniš? – rekao mi je Vučić.

– Mogu, ali zaista nema smisla. Kretenski je da u novinama imam tekst o vezi SPS-a i mafije, a da ga ne najavljujem na naslovnoj strani. Oni time ništa ne dobijaju, mi se brukamo.

– Ma, u pravu si. Baš me briga. Nisam u Beogradu, nisam video „Pravdu“, ne mogu da se bavim budalaštinama…

Dva-tri sata držalo ga je takvo raspoloženje. Oko ponoći, kao i obično, izveo sam psa u šetnju Studentskim trgom, baš pred zgradu sedišta SPS-a u čijem prizemlju se nalazila, a i danas je tamo, „Vanila“. Klub nije radio. Dok sam stajao na kiši, sprečavajući Anđelinu da laje na slučajne prolaznike i pijane klince koji ubijaju vreme na klupama, iznenadio me Dačićev poziv.

– Šta radiš? – pitao me opušteno.

– Evo, druže ministre, šetam psa i pomažem ti. Ti po celom svetu juriš onog kriminalca Šarića, a on, zamisli, drži noćni klub u sedištu tvoje partije. Sad smo ga raskrinkali, dođi da mu zatvoriš „Vanilu“.

– Nije trebalo da to objavljuješ…

– Pa, samo ti pomažem. Vidiš na šta su spremni mangupi iz tvojih redova. Tebi iza leđa, dok ratuješ s najvećim svetskim narko-dilerom, oni mu iznajmljuju partijske prostorije.

– Samo se ti zajebavaj… Zvao sam Vučića, rekao sam mu da izbacite te gluposti.

– Pričao sam s Vučićem, nije mi te pominjao.

– Nije?

– Nije.

– Dobro, zvaću ga opet. Ponoviću mu što sam mu već rekao, a onda će ti sigurno javiti da izbaciš taj tekst. Vučić zna da sam izgubio strpljenje za njegove podmetačine. Bolje mu je da se smiri, da ja ne progovorim.

– Prvo, ovo nije Vučićeva, nego moja podmetačina, on nije ni znao šta ću da pustim na naslovnu. Drugo, rokaj ga, navijam za tebe.

– Ti se zezaš, a ovo je vrlo ozbiljno. Zar misliš da ja volim da se sukobim s najopasnijim mafijašima, da nosim glavu u torbi? Zaista nije u redu da objavljujete takve stvari. Hajde, molim te, skloni taj tekst. Ja sam upravo krenuo iz Zagreba za Beograd, bio sam ovde na regionalnoj konferenciji ministara policije. Zvaću te sutra da se vidimo. Sada izbaci taj tekst.

– Nema šanse, upravo ističe rok za početak štampanja drugog izdanja.

– Ne brini, čekaće te štamparija. Hajde, uradi to.

– Zovi Vučića. Malo mu zapreti, popustiće.

– Znam – rekao je Dačić i poslušao me.

Dva minuta kasnije javio se Vučić…

(Šta se desilo s tekstom o braći Šarić pročitajte u knjizi „Istina o Vučiću“, koju možete da naručite na telefon 063 123 2702 ili na e mail revolucija05@gmail.com)