NIKOLA PETROVIĆ: VUČIĆEV VLADAR IZ SENKE

Svi tragovi laži, prevara i kriminala režima Aleksandra Vučića vuku prema Nikoli Petroviću. Kao pravi vladar iz senke, Petrović je najzaslužniji za to što Srbija danas liči na srednjovekovni azijski kalifat, na privatnu državu u kojoj večno traje vanredno stanje, gde se društvo nalazi u stanju kolektivne hipnoze, bez snage i volje da se suprotstavi diktaturi.

Dok Vučić tragi-komičnim medijskim manipulacijama zamajava građane, Petrović upravlja državom. On kontroliše finansijski krvotok Srbije, kadrira u svim institucijama, vrši pritisak na opozicione lidere i nepodobne novinare, progoni tajkune i određuje kome od njih sleduje koliki deo ratnog plena. Za sada, odlično mu ide. Na štetu Srbije.

Nikola Petrović je presudno uticao na Vučićevu političku i ličnu transformaciju. On mu je objasnio da je biznis važniji od politike, pare od istine, prostitutke od supruga, hedonizam od morala… Odgurnuo ga je od Šešelja i to pravo u naručje Stanku Subotiću Canetu. Podjario je Vučićevu patologiju i preformatirao ga u tiranina. Naravno, ne bi uspeo da Vučić i ranije nije imao sklonost ka tome.

Simbioza tih primeraka pohlepe i nesreće nastala je pre desetak godina, kad su se, kao komšije u zgradi u „Ju biznis centru“, zbližili, sprijateljili i okumili. Bez političkog pedigrea i sumnjivog biznis-porekla, ali s naglašenom ambicijom da se promoviše u svemoćnog tajkuna, Petrović je lako i brzo osvojio Vučićevo poverenje. Iako nije bio član Srpske radikalne stranke, postao je najuticajniji član neformalnog Vučićevog kabineta u kome je njegova – Petrovićeva – reč vredela više od Šešeljeve. Kad je Vučić odlučio da pokrene „Pravdu“, svoje privatne dnevne novine u pomoć je priskočio kum Nikola. Pored toga što je, po zvaničnom procentu učešća u osnivačkom ulogu, bio beznačajni suvlasnik, na njegovo insistiranje generalni distributer „Pravde“ postala je „Futura plus“, firma Stanka Subotića. Tako je nastalo prvo partnerstvo Vučića i Subotića. Podstaknuti zajedničkim interesima, obojica su zaboravili na stare sukobe. Vučić je zanemario optužbe u kojima je tvrdio da je Subotić kralj duvanske mafije, narko-bos i opaki ubica koji je lično naredio likvidaciju policijskog generala Radovana Stojičića Badže. S druge strane, Subotić je bio samo zainteresovan da nađe političkog komitenta koji će mu, kad se steknu uslovi, omogućiti da se ratosilja tužbe za šverc duvana.

Kao što je poznato, čim je Vučić došao na vlast, sud je doneo oslobađajuću presudu. Nije poznata cena koju je Subotić platio, ali postoje svedoci – Vladimir Cvijan, Nenad Milanović, Elena Božić Talijan i drugi – koji znaju koliko puta su Vučiću iz Ženeve i Podgorice stizali koferi s parama. No, presuda je pravosnažna, Subotić je slobodan, a Nikola Petrović se pokazao kao uspešniji lobista nego Vladimir Popović, zvani Beba. To i ne čudi, pošto je Petrović mutirana, modernija i opasnija verzija virusa kojim je Popović pre petnaestak godina trovao Srbiju.

Ambicije i načini delovanja su im, u suštini, isti. Iako je formacijski bio na beznačajnoj funkciji šefa vladinog Biroa za komunikacije s medijima, Popović je manipulisao sa Đinđićem, uvlačio ga u sporne odnose s kontroverznim biznismenima iz Surčina i Zemuna, zloupotrebljavao je pozajmljenu premijerovu moć, stvarao neprijatelje i zloupotrebljavao medije u obračunima s ličnim protivnicima. Epilog je poznat. Kao Popović u Đinđićevoj, i Petrović je dugo bio skriven u dubokoj Vučićevoj senci. Dolaskom naprednjačkog kartela na vlast dobio je, naoko beznačajnu, funkciju vršioca dužnosti direktora Javnog preduzeća „Elektromreže Srbije“. Opozicija i retki slobodni mediji nisu pridali važnost ni činjenici da i Petrovićevo imenovanje na to mesto predstavlja sukob interesa, pošto je on suvlasnik privatne kompanije koja se bavi, između ostalog, trgovinom električnom energijom. Naravno, Vučićev Beba nije se zadržao na tome. Kao što je Đinđićev original napravio spisak državnih preduzeća pogodnih za privatizaciju, tako je Petrović priredio listu tajkuna pogodnih za ucene. S dozvolom zvaničnog diktatora bogatašima je nudio nagodbe koje ne mogu da se odbiju. Kad je „Tabloid“ objavio informaciju o pritisku na Gorana Perčevića, direktora „Interkomerca“, Petrović je, naravno preko „Informera“ optužio „mafijaške medije da vode hajku“ na njega. Samo nije naglasio da je to citat njegovog dvojnika Bebu Popovića, koji se na isti način branio od istine, ali u istom stilu je pozvao Perčevića da ga, ako je to tačno, prijavi policiji. Policiji, koju kontroliše Nikola Petrović, mimo marionetskog lažnog doktora Nebojše Stefanovića. Perčević, bez želje da opet beži u inostranstvo, nije imao druge, morao je da laže.

Petrovićev obračun sa zdravim razumom nedavno je dobio novi zamah. Posle neuspešnog pokušaja da, zabranom rada štamparije „Grafoprodukt“, ukine „Tabloid“, Vučićev vladar iz senke opet je udario preko „Informera“. Kako tvrde izvori iz nezvaničnog naprednjačkog biltena, lično je Petrović naredio svom drugaru Draganu J. Vučićeviću da na naslovnoj strani napadne štampariju koja se usudila da sarađuje s „Tabloidom“. Po istom receptu koji je Beba Popović primenjivao šireći mrak u medijima za vreme Đinđića, Petrović iznosi najprljavije laži kako bi prikrio svoju ulogu u aktuelnoj diktaturi.

Zloupotrebom medija pod strogom kontrolom, policije i pravosuđa, Vučićeva „devojka za sve“ koristi tuđu moć da bi ostvario lične ambicije, a one se ponekad, i to sve češće, ne podudaraju s interesima vođe.

Zoran Đinđić je imao poverenja u Bebu Popovića, prepuštao mu je da donosi najozbiljnije i najosetljivije državničke odluke, vodio ga je sa sobom i na hedonističke hepeninge i na radne sastanke. Aleksandar Vučić to radi s Nikolom Petrovićem. Vodio ga je u Moskvu i Peking, prepustio mu je da, kao kum, organizuje misteriozno venčanje, doveo je Cecu da peva na Džonijevom rođendanu, omogućio mu je da razvija vlastite poslovne kombinacije… Međutim, Vučić nije mnogo naučio iz Đinđićevog iskustva. Zna se da je Đinđić povremeno pokušavao da se ratosilja kompromitovanog Bebe, uplašen njegovom željom da napravi paralelni sistem vlasti. Zna Vučić da to sada njemu iza leđa radi Petrović. Zato je nedavno između njih došlo do nekoliko žešćih sukoba.

Prvi sukob, po intenzitetu i značajnu mnogo nežniji, dogodio se u vreme poplava u Obrenovcu. Revoltiran Vučićevim postupcima, naročito urlanjem na sednicama Vlade i planom raspodele prikupljenih donacija, Petrović mu se vrlo grubo suprotstavio. Pred nekoliko ministara urlao je na premijera i to uz preteće upozorenje da „ne dozvoljava sebi previše, jer zna s kim ima posla“. Izgleda da je Petrović bio u pravu, Vučić je pognuo glavu. I rep.

Krajem juna, kad je, na direktan Vučićev zahtev, smenjen kompletan vrh srpske policije, došlo je do nove svađe. Petrović je bio izuzetno besan zbog toga što je čistka zahvatila i generala Rodoljuba Milovića. Iako je Vučić prvo pokušao da spusti loptu i mirno objasni svom svemoćnom kumu da je nemoguće sprovesti promene, najuriti načelnike svih policijskih uprava, a ostaviti samo Milovića, koga je, nekoliko dana pre toga, Darko Šarić označio kao „generala Papaju“, optužujući ga da je primio mito od 1,25 miliona evra. Petrovića nije zadovoljilo to objašnjenje, ali njegovo urlanje Vučić je prekratio opomenom:

– Znam zašto je tebi i tvojim prijateljima stalo da Milović ostane na položaju. Znam i šta ste preduzimali meni iza leđa da me sabotirate. E, pa, neće moći. Bez obzira koliko da ste moćni, ti i oni tvoji, od ovog poteza neću odustati ni po koju cenu. Milović mora da leti, to je završena priča, prežalite ga!

Vučić nije otkrio ko je i s kojim motivima, bez njegovog znanja, pokušavao da kadrira po Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali zna se da je Rodoljub Milović, kao jedan od kreatora „Sablje“ i svega što je policija radila pre atentata na Đinđića, bio blizak saradnik Vladimira Bebe Popovića. Uostalom, jednom prilikom je i Đinđić na sličan način, kao sada Vučić, tvrdio da policija mora raditi svoj posao i pohapsiti „sav taj šljam“, sve koji se bave kriminalom, bilo da se zovu „Čume, Legija, Spasojević, Beba…“ Ipak, Vučić i Petrović su se izmirili i nastavili da čerupaju što god stignu.

Aleksandar Vučić je najstrašnije zlo koje je ikada zadesilo Srbiju, ali čak ni on ne zaslužuje saradnike poput Nikole Petrovića. Kad padne s vlasti, a to je neizbežna sudbina svakog demokratskog vladara a kamoli tiranina, Vučić će morati da odgovara i za sve što sada, sa ili bez njegovog znanja i odobrenja, sprovodi Petrović.

Ako je Dragan J. Vučićević, glavni urednik „Informera“ u pravu kad tvrdi da Vučić „ima muda“ (a on to, valjda, zna), vreme je da ih diktator i pokaže. Da se obračuna s „mangupima iz svojih redova“. Dok ne bude kasno.

Biografija naprednjačkog Bebe

Nikola Petrović je rođen 1974. godine. Otac, Piroćanac koji se oženio bogatom Francuskinjom, uspešan trgovac ribom i povrćem, omogućio mu je život u blagostanju. Legenda kaže da je Nikola, zvani Džoni Cicija, još kao tinejdžer vozio najskuplja kola, oblačio samo firmirana odela, provodio se u elitnim letovalištima. Uz moćnog tatu, Nikola je razvijao i vlastiti biznis. Pored učešća u nekim brokerskim firmama, navodno je postao suvlasnik kompanije „Eko group energy“, koja se bavi proizvodnjom i trgovinom struje, a od pre nekoliko godina, pomognuta kreditom Erste banke od pet miliona evra, pokrenula je projekte korišćenja obnovljivih izvora energije. U tom biznisu ostvario je saradnju s kolegama Vojinom Lazarevićem i Vukom Hamovićem, a postoje spekulacije da Petrović samo upravlja njihovim kapitalom.

Trenutno na funkciji direktora „Elektromreže Srbije“, Petrović figurira za budućeg šefa celog EPS-a. Ako dođe do privatizacije EPS-a, a doći će, Petrović će imati potpunu kontrolu nad tim procesom, tako da neće biti iznenađenje kad novi vlasnici državnog giganta postanu upravo kumovi Lazarević i Hamović. Inače, i Vučić ističe oduševljenje Petrovićevim uspesima na rukovodećem mestu u EMS-u, koji ostvaruje ogromnu dobit. Istovremeno dok EPS seče struju i sudski progoni građane koji duguju više od 10.000 dinara, direktor Petrović je svojim saradnicima ustupio na raspolaganje 26 limuzina i to 365 dana godišnje, sve sa šoferima. Sve o trošku građana.

U zvaničnoj biografiji, Petrović se predstavlja kao „dobrotvor i učesnik više humanitarnih akcija“. S njegovim humanizmom najbolje su upoznati novinari „Pravde“, koje je oštetio za, prosečno, šest plata, ukupno oko 70.000 evra. Ljubitelj je skupih satova i jeftinih devojaka. Uživa u vinu, mirisu tompusa i kreiranju intriga.

Nikola je oženjen, ima dvoje dece. Supruga Maja je ugledni beogradski psiholog, čiji radovi na temu „stabilnost moderne porodice“ uveseljavaju Kaju i druge nestašne lepotice sa splavova i ispod svadbarskih šatora.

Ne čitajte Tabloid samo na internetu, kupite štampano izdanje